SLOBODAN SELENIĆ
PRIJATELJI SA KOSANČIĆEVOG VENCA7 TREĆE IZDANJE
BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD
,£ v i podaci, istorijski i ini, koje ćeš naći na sledeće dvesta devedeset tri strane, krajnje su sumnjivi. Baš kada su stvami, dragi m oj Haralampije, valja ih uzimati, uz veliki oprez, kao ćistu izmišljotinu. “ (Iz nenapisanog pisma Srđe Zlopogleđe Zeki buljubaši; citirao dr prof. M. Đ. Milovuković u čuvenoj studiji „Turske i druge orijentalne reči u tajnim jezicima"; Srpski književni glasnik, Knjiga 1, broj 2, 16. februar 1901, str. 193— 194)
I Primetio je veliki žuti koverat na pisaćem stolu čim je provirio kroz odškrinuta vrata da proveri nije li slučajno neko od dece sklupčano u velikoj ,,mebIiranoj“ fotelji koju su u njegovom cxisustvu, uprkos zabrani ili baš zato što je na snazi, toliko voleli da koriste Tanja, Alija, pa čak, u poslednje vreme, i mali Čakar. Soba je prazna, a šta je u kovertu, videće kasnije. Debele svežnjeve papira dobijao je poštom često otkad je postao poslanik, ali žuta, vrlo neobična hartija poveza upozoravala ga je da pošiljka ne sadrži skupštinske materijale. Neobično je tiho u praznom stanu i mada je već šest meseci prošlo otkako je i četvrto od njegove sedmoro dece osnovalo svoju porodicu i otišlo iz roditeljskog doma, Istrefa bi, uvek iznova, iznenadila praznina i mir u prostorijama u kojima je navikao da ga dočekuje vreva i strka mnoštva malih ukućana. Ođsustvo najstarijeg, Dulja, koji je već i sam otac dvoje dece, kćerki i već majki, Tulje i Lirije, i tek oženjenog Pavla — čini se Istrefu — stvara utisak pustoši, mada je stan i dalje pretrpan stvarima, onima koje zauzimaju svoje stalno mesto i mnoštvom drugih koje su tu slučajno ili privrenieno. Gomila neispeglanog, opranog rublja na trpezarijskom stolu koji zauzima pola predsobl ja; Baškimova sportska torba ostavljena, očigledno u brzini, posle rukometne utakmice ili treninga, pored mašine za pranje veša, još uključene (crveno svetli signalna (7 )
lampica), mada je obavila sve programe; Čakarov veliki kiper od žute plastike na kuhinjskom pragu; mreža sa namirnicama iz samoposluge okačena o točkić regulatora za radijator: šećer, brašno, flaša ,,deita“ i nekoliko manjih kesa sa odštampanim znakom ,,Centroproma“ ; njegove vunene papuče-čarape iz „Narodne radinosti“ stoje tamo gde ih je jutros ostavio — ispred vrata spavaće sobe; svežanj novina pripremljenih za bacanje, kod ulaza, — i sav taj metež, koji više govori o prenaseljenosti stana nego o neurednosti stanara, počinje da uranja u jesenji,'oblačni suton, ono međudoba kada obrisi stvari gube oštrinu, a još nije došlo vreme da se upali svetlo. Istref je umoran. Prohladno je po sobama, neprijatni kraj oktobra, nedelju dana pre uključivanja centralnog grejanja, ali mršavi, žilavi Istref to ne opaža, jer udobnost oduvek doživljava kao vrstu gadnog prekršaja nekih nenapisanih ali važećih pravila. Amalski, radenički, seljački, on tegobe smatra prirodnim saputnikom življenja, pa i kada može da ih izbegne — iz moralnih razloga kojih nije svestan i zbog griže savesti koju oseća tek kao neku mutnu i potmulu nelagonost — nikada ništa ne preduzima da svoiii telu ugodi. Često bi stajao, kada može da sedne, i sedeo, kada može da legne, ne bi obraćao pažnju na tesnu cipelu ili grub okovratnik džempera, umeo bi na plaži, pored naduvanog dušeka, satima da čuči prislonjen uz stenu, bez razloga trpeći bol u kolenima i ubode šiljatog kamenja po leđima. Stoga se ni sada zapravo ne koleba između potrebe da, umoran kakav je u tom hladnom oktobarskom sutonu, sedne i tupo, belim očima gledajući ni u šta sačeka povratak Mare i dece, i dugogodišnje navike da odmah po dolasku u stan opere ruke i orno sedne za radni sto da bi korisno upotrebio preostala dva sata do večere. Želja za opuštanjem i lenstvovanjem, dakle, ugasila se još negde na putu do njegove svesti, tako da on zapravo i ne zna -da je postojala dok hitro prilazi lavabou, (8 )
ovlašno se umiva hladnom vodom i, osvežen, polazi na posao. Na stolu — žuti koverat. Gotovo da je zaboravio na njega. Okreće ga, ali ne nalazi ime pošiljaoca, već samo adresu: Inž. Istref Veri, Bulevar Lenjina 135, Beograd — ispisano zelenim, izbledelim mastilom, krasnopisom, cifrasto, što u njemu namah probudi daleku uspomenu koje je mučno svestan mada cxibija da je sebi iskaže pre nego što pocepa omot i na vrhu debelog svežnja hartije ugleda pisamce ispisano takođe zelenim mastilom, istim rukopisom: U Beogradu 23-ći Avgusta 1975-te
Dragi Istrefe, Kada vremena nađeš, posveti pažnju ovom pismenom. Nemoj preskakati delove koji ti se nezaniml jivima učine. Vrlo mi je važno da pročitaš sve, a posle rukopis možeš baciti ili sačuvati. Kako ti je volja. Uvek tvoj, Vladan. P. S. Ne sme se štampati. Ona nelagodna, mučna slutnja što ga zaskoči i osta neiskazana, postaje izvesnost protkana mnoštvom istovremenih uspomena i osećanja vezanih u čvrsto klupko protivrečnosti čije čvorove Istref — zapravo i pošteno — nikada nije ni pokušao da razmrsi. Vladan Hadžislavković! Kao da to ime neko grlat kroz savijene šake dovikuje sa jednog visokog brda na drugo; samo daleki, utihli odjek! Zagledan u bledozeleno mastilo pisamceta, u cifrasti, barokni, monogramski izrađen potpis: ,,Vladan“ , u crtež, kinesku šaru više nego napisanu reč ,,Beograd“, u fantastično ,,f“ u njegovom imenu, Istref oseća kako mu tek postepeno, sporo, ali nezadrživo u svesti vaskrsava sećanje na razgovor u bašti iza gospa-Lepšine kuće. Rado bi uspomenu na taj susret (9 )
zamenio nekom drugom, ako već mora misliti na Vladana, ali mu ne polazi za rukom, pa pomalo detinjasto zamajava sebe detaljnim razgledanjem debelog svežnja hartije, odlažući tako neželjeni zagrljaj sa prošlošću koja je iznenada i nezvana prispela na njegov radni sto. Učini mu se čudno da je pošiljka, ako je verovati datumu uvrh pisamceta (kakvo arabeskno veliko slovo ,,A“ u reči ,,Avgusta“ !), poslana još pre dva meseca, te vadi pocepani koverat iz korpe za otpatke i na poštanskom žigu nalazi jasno ispisan jučerašnji datum, 23. oktobar. Otkud ta nepodudarnost? Ovlašno prevrće listove. Neki stari, prekoredni brojevi strana otkucani, kao i ostali tekst, nečišćenim, iskrzanim slovima Vladanovim ćiriličkim ,,remingtonom“, precrtani su i preko njih su rukom ispisane nove cifre, tako da sada paginacija teče bez prekida od prve do sto dvadeset druge stranice. Hartija nije ista, ni po boji ni po kvalitetu, već posle svežnja pelira dolazi deblji svežanj bankposta, pa svežanj plave boje, pa opet pelir, malo deblji nego onaj prvi, iza koga je pedesetak listova dužih za prst ili dva od ostalih, dok se i ovlašnim prebiranjem strana može utvrditi da je na nekoliko mesta u rukopis zalutalo po dva-tri komada nekog samosvojnog, ko zna kad zaboravljenog i odakle izvučenog, predratnog ili inostranog papira. Ceo rukopis ne izgleda suviše uredno. Mnogi listovi imaju savijene uši, na nekima se vide žućkaste mrlje (Istref zna da morajv biti od prolivenog čaja), neki su zacepljeni, ali sam rukopis, mada zapušenih i iskrzanih slova (slovo ,,a“ se ne razlikuje od ,,o“ , ,,k“ je izgubilo uspravni krak pa liči na ,,a“ , itd.), uglavnom je pregledan, čitak čak i u onim delovima koje je Vladan ispravljao ili dopisivao rukom. Međutim, koliko god se trudi da usredsređenost na rukopis obuzme svu njegovu pažnju, Istref je svestan prisustva one daleke uspomene: jasno fnu pred očima stoji slika baštice iza gospa-Lepšine kuće na Kotež-neimaru, a iza nje, sasvim nejasno, neka polupotisnuta svest da zeleno ( 10 )
mastilo kojim se Vladan služi otkada ga zna, cifrastost njegovog rukopisa koji ga je pre tri decenije ispunjavao strahopoštovanjem, a sada ne* kom potmulom mučninom u stomaku, i njihov prvi susret, stoje u nekoj, možda teško uočljivoj, ali nesumnjivoj vezi. Moglo je to biti oktobra .1945. godine. Istref je mlad, ni dečak ni čovek. Ne zna zasigurno koliko mu je godina. Ako su tačni njegovi proračuni zasnovani na nepouzdanim sećanjima, onda tog jesenjeg popodneva ima oko petnaest godina, dugačke noge koje nezgrapno vire iz musavih pantalona od valjanog belog sukna, smešno tesan, olinjao sako nekad elegantnog sivog odela od engleskog štofa, prošaran velikim raznobojnim zakrpama, pa džemper od sel jačke grube vune i masnu rusku ušanku na glavi momčića kome se tek produžuju zulufi i prve malje javljaju na nausnici. On i Džavid čuče prislonjeni uz kućni zid, jedan sa leve, drugi sa desne strane malog, otvorenog podrumskog prozora iz koga dopire, svežim vazduhom razblažen, ali još jak miris drveta, prašine i memle. Upravo su završili ubacivanje pola tone kostolačkog uglja koji je Džavid uspeo da nabavi u oskudnom Beogradu. Mada nigde ničega nema, ipak se u velikom gradu nekako i negde uvek iščeprka lignitske prašine lošeg kostolačkog uglja, poneka oblica tisovine iz koje voda curi kad se prstom pritisne, ali koja osušena uz vatru, vatru ipak održava u ishlađenim beogradskim kućama. Jesenje sunce ih prijatno greje, opušteni su, dobro im je, tek s vremena na vreme progovore po neku reč, više da bi ukazali pažnju jedan drugome, nego da bi razmenili korisna obaveštenja i misli. Istref pita, a Džavid odgovara da su mu deca i žena Melihat dobro, najstarijeg, Muharema, dovešće sledeće godine u Beograd. Istrefa zanima hoće li .njegov prijatelj skoro u svoju rodnu Košaru, naselje desetak kilometara udaljeno od Batuše, sela na dva sata hoda od puta Peć — Đakovica, a Džavid odgovara da hoće ili da ne namerava, -— ne seća se Istref zapravo, a ni ( 11 )
važnosti nema sada, pošto je i onda razgovor bio kurtoazan, vođen pre zato da bi se prećutala neprijatna sećanja nego stoga što su njih dvojica želeli nešto jedan drugom odista da kažu. Zna Istref pouzdano da ni tog jesenjeg popodneva nije svog prijatel ja Džavida gledao u mirno, gotovo mrtvo lice: kao jaka kora hrasta, boje starog pergamenta, kože na suncu pečene i dimu sušene, lice gotovo lepo u svojoj bezmesnosti i koščatosti. Iza tih skamenjenih bora i nepokretnog pogleda, Istrefu se uvek činilo da živi sećanje o kome se ne govori, krvava uspomena na bregovsku noć u kojoj je poginuo njegov otac i Džavidov pobratim, veliki Dulj Veri. Deli ih od strašne noći više od godine dana, pa ipak Istref tog blagog jesenjeg popodneva na Kotež-neimaru oseća još onaj isti strah da će neko vidovit prozreti ništavna osećanja koja ga ispunjavaju dok stoji u mrkloj noći visoko gore među oblacima kod Bajla-prevoja. Sve mu izgleda nestvarno, kao da sanja, kao da je tek ustao sa ležaja, mada su ga probudili pre više od tri sata u njegovoj opusteloj, drvenoj kućici u Tepićima. Veliki metež. Mnogo odraslih, tajanstvenih ljudi u belim bregovskim šalovima. Danima se pre toga pričalo da je nađen Dulj, polumrtav, izrešetan mecima, ali kako mu telo niko nije video, narod je sumnjao da je i ovog puta priča o pogibiji izmišljena. Sada mu bunovnom govore: — Našli su ga. Mrtav je Dulj. Nije to umeo sebi da objasni onda, mada je nečim izvan pameti saznao da su Ijudi koji mu dodaju stvari — bunovnom, zbunjenom, promrzlom, neuhranjenom — da su svi oni obuzeti istim tavnim podsticajem pastirskog katuna krcatog baštinskim jedinicama pradoba, naoružanog praćkom, kamenom sekirom, otrovnom strelom, pranagonom samoodržanja: krvnom osvetom, besom i pobratimstvom. Podsticaj ne dolazi iz žala za mrtvim Duljem, niti iz saučešća sa živim Istrefom, trinaestogodišnjim siročetom, najmlađim i poslednjim Verijem kojih je ( 12)
samo nekoliko godina ranije bilo sedam pušaka u naprednoj kući. Sta je čovek prema kući, šta je kuća prema bratstvu, šta je bratstvo prema večitom zakonu i redu? Osećanje koje kao groznica trese uzmuvanu gomilu, avetinjski obasjanu bakljama njegovih pomagača i požurivača, jeste osećanje straha i ushićenja. I Dulj je mrtav! To se konačno đogodilo. Tamnocrveni venci na glatkim temenima sedam Raca i osam Verija. Krv je izravnata! U legendu će ući dan kada strašni rat poče, onaj juni 1940. godine — upravo je maršal Peten potpisao kapitulaciju u Kompjenju stavljajući sramnu tačku na Witzkrieg, Drdle de guere: pet država i naroda u šalakanju pregaženo; baš tog dana Crvena armija, posle višemesečne, beznadežne odbrane male Finske, okupira 40000 kvadratnih kilometara njene teritorije, grad Viborg i poluostrvo Hanko; u morskom kupalištu Crikvenici svečano bi otvoren luksuzni hotel „Belvedere"; u budimpeštanskim izlozima pojavi se na mađarskom knjiga Orokos vandorias Miloša Crnjanskog; upravo tog dana Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije uspostavi diplomatske odnose sa SSSR-om, prvom zemljom socijalizma; Vladan podiže u Lubardićevoj poslastičarnici naručene išlere i donese ih lično svojoj majci Velinki za rođendan; Ivan Goran Kovačić objavi u zagrebačkim ,,Novostima“ hvalospevni prikaz ptxi naslovom „Najslobodoumnije Krležino djelo“ ; Maček održa zdravicu na ceremonijalnom ručku kod sedamnaestogodišnjeg prestolonaslednika u Belom dvoru; Komisije norveškog Stortinga, Kraljevske švedske akademije nauka, Karolinskog medicinsko-hirurškog instituta i Švedske akademije za književnost odlučiše da zbog stanja u svetu, prvi put u tridesetogodišnjoj istoriji Nobelove zadužbine, ne dodeljuju nagrade za mir, fiziku, hemiju, medicinu i književnost; u gradu Štipu srećno proslavi treći rođendan buduća fudbalska veličina Dragoslav Šekularac; Andre Malro pompezno raskide sa komunizmom zbog sovjetsko-fašističkog pak( 13 )
ta, a Tomas Man izjavi da nema šta da izjavi što već nije rekao u upravo objavljenoj L o ti iz Vajmara — dan znamenit i za sva vremena upamćen, dan kada Sokol Rac Grcaj Vezirić Vuksangeljović Arada od plemenskog praoca Đona Arade, nad prvencem sa Duljevim metkom u razvaljenoj lobanji, stisnutih zuba i pogleda uperena u podignute glave sinova, odluči da ponudi izmir neizmirene krvi krvavim Verijima i da tako primi na sebe gnusnu, neprirodnu sramotu svetogrđnika i kukavice. Sveta reč Leke Dukađina nalaže da se izmir neizmirene krvi mora primiti (mada ga je sramno ponuditi), pa ozbiljni Dulj, po zakonu i redu, pozva glavare i druge saplemenike, Raceve prijatelje, hodžu i sa dve najlepše snahe što na prsima dojenčad nose krete put kuće Sokolove, junak među junacima, silno uznesen, miropomazan muškim ubistvom i agnatskim dostojanstvom bratstva, krv uzeo, a krv nije dao, svoje ženke, mlađ, lovište odbranio, arnautsku dužnost ispunio, bol je od drugog. Arnautina izdržao, krvava mu kruna lovorova sjakti na belom platnenom šalu oko glave. Priča dal je kaže: kad se kuli Raca približiše, svežu Dul ju ruke i zadenu mu goli nož za vrat, ogrnu ga kapotom i tako spremljenog privode pragu. Zatim, dojenčad sa grudi snaha njegovih skidaju i dragoceni zalog unose u kuću: da Raci imaju šta da kolju ako neko od Verija besu prekrši. Dulj sam, vezan, bez odbrane, sa nožem za vratom, do ognjišta prilazi, spušta glavu na preklad čelo Sokolovih nogu, i čeka da ga domaločašnji neprijatelj i obavezanik za celu jednu pušku — digne, da mu ruke rasputi i goli nož za pas junački premesti. . I u pesmu je ušlo, a istina je: stoji stari Sokol skamenjen nad glavom sinovljevog ubice, čovek između dve vatre: greje ga spreda želja da dom i ludu čeljad —- neprirodnim svojim zlodelom, smrdljivom razložnošću, ustajalom mudrošću — od istrebljenja sačuva; žeže ga iza leđa sram sa sinovskih obraza koji otuda bije kao letnja jara iz (U )
/.apaljenog kamena bregovskog. Mrtva tišina u koju ilospeva nedostojno, glupo, a glasno blejanje ovaca iz susedne prostorije, lenji huk vetra i udaljeni šum vredne Sistrice. Čovek nijedan, od mnoštva okupljenih Bregovaca, glas Ijudski ne ispušta, dah drži sputan u grudima da ravnotežu velikog zakona, koji se na njihove oči ispunjava, nepristojnim otkrivanjem svog prisustva ne poremete. Ozbiljnost vlada velika, sve ima značaj večni i veličinu primera. Mislima mesta pod Sokolovim krovom nema. Arbanas se obogotvoruje pod surim nebom iznad najviših litica. Prvi glumac tragičkog rituala, Sokol Rac Grcaj Vezirić Vuksangeljović Arada, krezub, mudar, tamnoput, pravedan, vonjem runa, kamena i loja prožet i blagosloven, više i jače nego poglede okupljenih Arada, koji od sada pa doveka neće smeti u oči drugima gledati, oseća strah od nevidljivog šiptarskog Drakona, Leke Dukađina, koji odjednom iskrsnu pred njim kao živ, masivan, nepomirljiv, jedva stvaran u plavetnilu beskrajno sužene i udaljene perspektive, a ipak tu, rukom gromadnom može Sokola po izboranom čelu udariti. Čudo neko raste u spečenom starcu, ne zna mu Rac imena, ali vidi, i sam začuđen, da sapeta ruka krenula ka Duljevom vratu, ne može dalje, da usne zaustile da izgovore: „Tunga tjeta“, više nisu pod njegovom vlašću,- da neko drugi il njemu dohvata nož iza vrata krvnikova i, snagom neprimerenom Sokolovoj starosti, zamahuje da Dulja u komade raznese. Urlik straha, talas panike, neshvatanja, ote se kao iz jednog grla i nadjača blejanje ovaca, stade metež i strka, Ijudi glave okreću da nepriličnim činom Sokolovim pogled za sva vremena ne zagade, ali jezivi haram najstariji sin Sokolov ipak na vreme spreči: uhvati oca za ruku, zaustavi nož pre nego što se u teme Duljevo zabode, sačuva rod od zločina koji još niko nikada počinio nije. Između dva bratstva poče rat. ,,Ako mi stog zapali — reče osramoćeni Dulj na izlazu iz Sokolove kuće — ja ću njemu kuću, ako mi ( 15)
koga rani, ja ću njegovog ubiti, ako mi koga ubije, rod ću mu zatrti. Ruka Duljeva nema terazije. Sveta osveta!" Zaređa smrt bez reda i dostojanstva. Protivno svakom zakonu. Ljudi se, kao nikad otkad se pamti, ostrviše i progadiše, veliki rat u svetu, veliki nemir i nepristojnost kod kuće pretvoriše bregovsku svetu osvetu u smrćenje bez pravila i časti. Malo koja noć tankog meseca prođe, a da se, bez ritualnog upozorenja, glava ne zakotrl ja niz livadu katunsku, da se pod pazuhom okomitog Gradana, mračnog Čukuna, strmostazog Beizeba ili Mona Vane blagog imena, ne nađe sklupčano telo iskeženog Verija ili Raca u predsmrtnom ropcu, noktiju zabodenih u tvrdi kamen obronka. Starci huču i glavom vrte, ali ih niko ne čuje i ne gleda. Kuga pomame i nepristojnosti Bregovom hara. Ne zna se ni ko je stariji ni ko je rodu bliži. Svet se prekonoć izopači. Među Verima i Racima glad zavlada. Žene pomreše, preudaše se ili se kućama povraćaše, rasap života, ovce same pašu traže, sve tako dok najmijeni ubica čak iz Đakovice dođe da, za poslednje pare koje preživela Ajša Sokolova nekako sakupi, Dulja krvnika stigne i ubije. Užasna priča, što će je od tada pa navek lošotije, babice i čume nezaštićenoj deci po kolevkama na uvo šaptati, privede se kraju, i sada, eto, pleme, prezdravelo od kuge koja protutnja, hita da zakon obnovi jer je užas bezakonja upravo iskusilo. To je važno. To je strašno. Smrt se, kao vuk u stado, među njih uvukla, treba je vikom i vatrom, činima i pradedovskim svetinjama u torove neprijatelja oterati. Noć bez meseca, bez reči. Blago histerični, zblanuti veličinom i večitošću tajnih sila koje upravljaju Ijudima, sićušni, skrušeni i zastrašeni nesposobnošću plemena da svoje vreme shvati i objasni, — kreću se kroz neprozirno, crno testo. Čitav sat silaze niz strminu, huči zaumna Sistrica u provaliji ispod njihovih nogu, potrčkuju, naleću s leđa jedan na ( 16)
drugog, gurkaju unezverenog Istrefa koji u jednom trenu, baš kod Žur-potokinih zavoja, pomisli da će se sunovratiti u ambis klisure. Prolaze usnuli Mustafa-Jusufov han kod Velikog Braništa — ćutljiva, tiha, nevidijiva, zaduvana kolona ozbiljnih bratstvenika, klan na važnom poslu kozjom stazom upućuje se nebu pod oblake. — Žuri — govori rođak Muzafer Istrefu — mali si, ali si već puška. Veri si, poslednji Veri! Sve se izmešalo u dečakovoj glavi. Žuri koliko može i strah ga je da neće izdržati; stid ga je što je toliko važan i što svi od njega nešto očekuju;- pa ipak, seća se vrlo dobro, mada ne bi trebalo, — smešno mu je što je Muzafer tako dostojanstven i ozbiljan u strašnome času, a i daije, kao i uvek, šuška dok govori; što na jednom strmom usponu neko u koloni glasno prdnu u naporu da bez zaostajanja sledi onoga ispred sebe; što niko ne zna šta mu se po glavi vrti, a svi misle da to moraju biti neke misli ozbiljne i upadijive. Kod Begove reke stadoše da predahnu. Čuče u pomrčini koja je tako gusta da se međusobno ne vide, samo se ukrug belasaju platneni šalovi na giavama Ijudi klonulo savijenih oko sopstvenih kolena. Zatim kreću prema Bajla-prevoju, okomito u nebo, sve uzbuđeniji što su bliži cilju tajanstveno skrivenom među kamene gromade koje se stapaju sa tamom i kao neprozirni zid stalno iznova iskrsavaju pred hitronogu kolonu. Istref je sav usredsređen na leđa čoveka ispred sebe i počinje da očajava jer oseća kako mu ponestaje snage. Dečak već pomisli kako neće moći dalje da vlada nogama koje se, malaksaie, sapliću po okomitoj i neravnoj stazi, kada Hasan, predvodnik, tihim glasom reče: — Ovde. Stadoše svi na ivicu provalije. Malo iznad njih, desno, na izgled nepristupačna, stoji rupa u kamenu, tek za nijansu tamnija od noći — jedva vidl jivi ulaz u pećinu. Hasan arlauknu tri puta kao vuk, otegnuto, resko, i još dok odjek njegovog glasa nije zamro ■ ( 17 )
među planinama, zažute se otvor u kamenu, prvo jedva primetno pa sve jače, sve jasniji postaje krug svetla koji okružen potpunom tamom, Ijudima čije su oči navikle na mrkli mrak, izgleda sablasno i veličanstveno. U žutom oreolu što ga pravi baklja — stoji Džavid koji čuči sa Istrefom iza gospa-Lepšine kuće na Kotež-neimaru pored prozorčeta iz koga bije podrumska memla, istog pergament lica, ali — sa mrtvim Duljem na ispruženim rukama. Pričalo se posle da je Dulj, skrivajući se mesecima i godinama po bregovskom nedođimu, spavajući u jazbinama vukova koje bi pobio, živeći sa odbeglim, podivljalim ovcama, još za života počeo da se raspada od čireva i crnog prišta. Legenda kaže da su ga greh i zlodela pojeli, da ga je Alah zbog nepoštovanja zakona prokleo i nagrdio, jer ne biva od obične bolesti smrtnika da na zdravom telu meso truli i otpada. Listova i butina nije imao, desni su mu kroz obraze virile, koža mu je na mošnicama bila pojedena pa su mu beli bubrezi bez kese među nogama visili, muškost mu je do korena otpala i živa rana na tom mestu samo ostala, smrdeo je tako da niko sem Džavida nije mogao da mu priđe, a i pobratim je nekoliko puta povraćao dok je prao poluraspadnuto telo i uvijao ga u belo platno. Šta je istina, a šta je mašta plemenska isplela oko pogibije strašnoga Dulja kojom se grozna nepristojnost Verija i Raca okonča, teško je reći. Međutim, ma kako da je izgledalo telo velikog begunca i osvetnika, Istref ga nije video, jer upravo u trenutku kada se Džavid počeo približavati, on, užasnut preko svake mere, shvati da je negde duboko u sebi, umesto žala, umesto straha, umesto pročišćenja — osetio odjednom veliko olakšanje i mir. Gotovo je, pomisli i reče sebi te blage reči nečujno. U mrkle noći bez mesečine neće više stizati vesti o novim pogibijama, zna sa nekom bezbednom izvesnošću od čije topline ne može da se odbrani mali Arnautin u ulozi ođraslog čoveka, najvažniji u džemaatu koji tek što ( 18)
nije započeo pogrebni dženaze-namaz nad poluraspadnutim, okupanim i u ćefine zamotanim telom njegovog oca. Ali, istovremeno sa svešću o sopstvenoj razneženosti, mnogo snažnije zaplamsa u Istrelovoj glavi onaj užasni strah da će Džavid, koji neumitno prilazi sa Duljem na rukama, prozreti njegove grešne misli, razumeti blagi osmeh koji se možda i do usana dečakovih probio, i da će ga zbog toga pravedno prezreti ne samo on, čovek iz drugog plemena koji gutljaj Duljeve krvi popi i dade gutljaj svoje Dulju da je popije, i ne samo Klemente, Kastrati i Škrelje, Grude i Hoti, i ne samo svi Melisori već i Dukađini, i Miriditi, Šoši i Šaljani — svet celi će ga prezreti za sva vremena koja pod bregovskim vrhovima stoje nepomična, zaštićena od svih vetrova, neizmenljiva. Htede da vikne, ne bi li nekako zaustavio Džavidovo napredovanje, i sigurno bi to učinio da tada ne započe obred. Svi su zaokupl jeni Duljem, premeštaju se, peru lice uzduž odakle je kosa nikla do pod bradu, i u širinu od jednog do drugog uva, ruke do iznad lakata, obe noge do iznad članaka, te se Istrefu malo povrati snaga i nada: proći će nezapaženo njegova sramna radost, niko neće saznati za nedostojnu misao što mu kroz glavu minu. I dok se prisutni raspoređuju u pet safova za molitvu; i dok imam zauzima mesto prema prsima Dulja koji je po svim šerijatskim zakonima desnom stranom okrenut prema Kibli; i dok u mrkioj noći nazire mršave prilike molilaca zagledane u palčeve sopstvenih nogu, lelujavo obasjane svetlošću baklji; i dok sluša imamove reči: ,,Ja odlučih da klanjam U ime uzvišenog Boga dženaze-namaz, iskazujući hvalu Svevišnjem Bogu i donoseći salavat na Pejgambera, te upućujuči dovu za ovog umrlog — Allahu Ekber! Milostivi Bože! Oprosti našim živima i mrtvima, prisutnim i odsutnim, velikim i malim, muškim i ženskim! Bože, daj nam da živimo kao muslimani i da ( 19 )
umremo kao muslimani! Bože, nagradi ovog mrtvog veseljem, mirom i rahatlukom, oprosti mu grehe i budi njime zadovoljan!4' — i dalje, sva četiri tekbira i selam ove Farzi-kifaje — mali Istref u sebi ponavlja sasvim druge reči, početni stih jemek-dove kojoj ga je njegov ujak Muharem, učeni čovek, naučio dok još čestito ni ići nije umeo: „Euzu billahi mineš-šejtanir-radžim" — Utečem se Bogu od prokletog šejtana, utečem se Bogu, utečem se Bogu, ponavlja Istref, u sebi, naravno, jer niko ne plače, niko ne jauče, niko ne kašlje, niko se od Kible ne okreće, niko obema rukama ne udara, niko u nebo ne gleda, svi poštuju šerijat kako ne bi bio pokvaren dženaze-namaz koji samo neki muškarci klanjaju, ali za celo pleme, tako da će uz sevab za prisutne, i sa svih ostalih strašni dug spasti. ,,Euzu billahi mineš-šejtanir-radžim“ , ponavlja stisnutih zuba dečak uz sporu huku vetrova koji se valjaju između tamnih kamenih masiva što počinju da izranjaju kroz oblačno praskozorje, u paničnom strahu da će neko primetiti njegovu preplašenost i sluđenost, njegov mekruhi tahrimen, njegovu duhovnu odsutnost iz pogrebnog džemaata, čime obred može za sve biti pokvaren, njegov užas zbog blaženstva koje je osetio ugledavši Džavida sa mrtvim Duljem na ispruženim rukama! I mada Džavid nikada ničim nije pokazao da je bilo otkrio bilo naslutio nešto od tog mutnog i protivrečnog pakla u dečijoj glavi najmlađeg i jedinog preostalog Duljevog sina, Istref je verovao da sa njim deli svoju grešnu tajnu, bojao se da bi pobratim njegovog oca mogao iz pogleda pročitati sram zbog nedostojnosti u kojoj je sebe samoga, te mrkle bregovske noći, uhvatio. Cinilo se Istrefu da nema nikakvog značaja to što je prijatno jesenje popodne na Kotež-neimaru odvojeno sa pet stotina dana i toliko kilometara od časa kada je i mesta na kome je sahranjen stari Veri — strah da će biti otkriven, nimalo umanjen, još postoji, pa zato svoja (20 )
•pitanja Džavidu govori negde pored sebe, u zapušteuo dvorište gospa-Lepšine kuće, ne okrećući glavu
svima pokazuju, da bi ih svi po trgovima i bogomoljama poluobnažene obožavali. A između dva kraljevstva teče reka duboka kao okean iznad potonule Atlantide, sveta kao Eufrat u kome su Gilgameš i Enkidu oprali ruke posle pobede nad Kumbabom, bučna kao Sistrica, krivudava kao mutnozeleni Stiks sa devet najlukavijih okuka, razgraničavajuća kao Rubikon, i sa onim čudnim svojstvom Lete iz Jelisejskih pol ja da Ijude koji se njene vode napiju prekrije neprozirnim velom zaborava. Eto, tu neprelaznu reku — Istrefu se ponekad tako činilo — on je preplivao, prvi Bregovac koji za sva vremena napusti bratstvo i postojbinu, veliki otpadnik od koga počinje beleženje vremena; vešt plivač, međutim, ni gutljaj crne vode nije progutao, jer ništa, ama baš ništa ne zaboravlja. Seća se pogrbljenih leđa majke koja unosi u sobu teško vedro vode za abdest da bi oni, muškarci Veri klana, svi izašli iz te male ženice, sa starim Duljem u prvom safu mogli sabahski namaz učiniti; seća se velikog kotla, crnog od gara, između dvanaest kašika koje nepristojnom brzinom, a mnogo sporije od gladi koja ih pokreće, kruže između hranljivog jezera što brzo kopni i njihovih usta. Dul j bi uvek prvi kašiku odlagao; Istrefu, znatno mlađem od ostalih, ostavljali su da poslednje kaplje sa dna suda pokusa. Seća se naročito ujčevine i pokojnog ujaka Muharema, učenog čoveka, i u Sarajevu je bio i boravio, koji ga je, budući sam bez potomaka, odmalena izdvojio među svom decom i naročitu mu pažnju poklanjao, tako da je više vremena u njegovoj no u svojoj kući provodio. — Ne govorim ti da su sa mnom božija blaga, niti ja znam ono što je skriveno. Sledimo ono što nam je Njegovom dobrotom otkriveno. Kaži sam: držiš li da slepac vidi isto što i onaj sa očinjim vidom? — kao da pita Istrefa, a zapravo ne očekuje nikakav odgovor od dečaka, mirnog pod ujakovom umornom i nežnom rukom, rošavom od dugo i sporo, volovskom pišaćkom i travama, lečene šuge ( 22 )
koju je, zajedno sa bratstvom, godinama junački podnosio bez roptanja — tevba za neke harame u neznanju ili punoj svesti počinjene. Ili opet, zatvorenih očiju, sa brojanicama među prstima, glave nagnute u stranu, naborana, uska lica ispod velikog /utog turbana, ujak pažljivo sluša svog malog rođaka koji zapevajući nabraja šest imanskih šarta: — Amentu billahi, Ve melaiketihi, Ve kutubehi . . . — Kutubihi — sa beskrajnim strpljenjem i mirom, ne otvarajući oči i jedva jače malo jače naglašavajući onO ,,i“ koje je Istref izgovorio kao ,,e“ , ispravlja svog najdražeg kusheri-K, iako je sa njim vezan tek tankom, ženskom krvi, prejgjakut te nančs, ostareli i usarnljeni učitelj. Istref usvaja tačan odgovor i nastavlja: — Ve kutubihi, Ve rusulihi, Vel-jevmil-ahiti. . . — Ahiri — kaže ujak tiho. — Vel-jevmil-ahiri, Ve bil-kaderi hajrihi ve šerrihi mineallahi teala. — Šesti na šiptarskom kaži. — Verujem da sve što se događa, biva božijom voljom i određenjem. — Razumeš li to? — Razumem. Zuje debele muve i nasrtljivo uleću u oči, nozdrve, uši, ali Istrefa to ne zamajava. Muču mršave krave i balegaju po dvorištu. Ne obraća pažnju na njih naukom obuzeti dečak. Ne gleda ni petla koji je upravo stigao kokošku i besno je, kočoperno nagazio. Istref, nepomičan, čeka da ujak progovori. — Dobro je što razumeš — kaže konačno njegov učeni, poštovani i ngate. U vascelih trinaest seia i četiri stotine kuća Bregova, u Đolama i Svratištu, Velikom i Malom Braništu, Crnama, među svih trideset pet stotina Bregovaca ne beše nijednog koji je predanje o narodu albanskom tako dobro znao. Svojim sporim, nepristrasnim glasom pričao je nećaku o okupaciji Albanije od Srbije, prvo, a zatim od Turske, ali je u (23 )
svom kazivanju sasvim zanemarivao vremensku dimenziju — da bi priča za dečaka bila razumljivija, ili zato što ni sam nije jasno razgraničavao periode i vekove — tako da je Istref Dušanovo prisajedinjenje Albanije srpskom carstvu, katolički deo albanske istorije, pad svih dinastija pred naletom moćne turske imperije i herojsku borbu Đorđi Kastrioti Skenderbeja protiv ogromne vojske sultana Murata II, doživljavao kao u nekoliko godina povezane događaje, mada su se dešavali u rasponu od nekoliko vekova. Najviše se, međutim, ujak zadržavao na oslobodilačkom pokretu Albanaca od 1878. do 1914, pokretu koji je bio živo zapamćen i prepričavan i među ostalim nepismenim i u istoriju sasvim neupućenim saplemenicima. Istrefov. otac Dulj, recimo, neprecizno i u polulegendarnoj formi, ali je vrlo dobro znao za održavanje Berlinskog kongresa i bio upućen u sve posledice ovog svetskog događaja za Albaniju. On, dakako, ne bi umeo reći da se Kongres održao 1878, ili ko je sve u njemu uzeo učešća, ali je zato deo realnog i delotvornog iskustva Duljevog bila uspomena na deda-Emina, učesnika Prizrenske lige i sastanka u Bitolju, dok se sam sećao i razumeo, mada dečak, uzbuđenja koje je zavladalo 1912. godine kada su albanske čete izvršile uspešan pohod na Skoplje. Može se reći da je sve što je znao Istref naučio od ujaka sa jedne, iz živog predanja sa druge strane. Hatib Muharemovu učenost Ijudi su objašnjavali njegovim putovanjima na kojima je naučio da čita knjigu, što je naravno nedostupno svima ostalima, ali je shvatljivo. Nejasno i neshvatljivo im se činilo i to što dečak od sedam-osam godina, još ni za čuvanje ovaca nije čestito dorastao, a do puške mu deset zima i furuna hleba nedostaje, — zna sve, ili gotovo sve što i njegov ujak! Kako to drukčije objasniti nego uplitanjem natprirodnih sila? Bregovci su nepokolebljivo verovali u priču koja je objašnjavala Istrefovu čudesnu sposobnost: treće noći po rođenju, nju su mu darivale suđenice, izuzetno lepo (24 )
raspoložene i zadivljene činjenicom da je novorotlenče samo oslobodilo desnu ruku iz povoja i njome se za glavu držalo. Sedme noći jato zlobnih veštica krivošija salete dete da ga ubije, jer je za odviše veliko znanje bilo predodređeno, ali malo čudo, Duljev vunderkind iz Tepića, tek beba od sedam đana, pljunu i odagna ih! Tako se spase od drenki, koje najradije ubijaju bregovsku decu, i pripremi se za slavni život u učenosti. Istina je, međutim, da je dečak bio Ijubopitljiv, da je veoma voleo časove provedene sa ujakom i da je pamtio brzo i rado sve ono čemu ga je on podučavao. Kao zažarenim metalom u kožu govečeta, u n jegovu se mladu pamet urezivala spora reč ujakova, bilo da svojim unjkavim glasom navodi kuranske sure, dove i salavate, ili prastara pravila Leke Dukađina: ,,Kad Arbanas ubije nekoga na p u tu .. . “ - zvoni Istrefu i dan-danas ujakov glas u ušima; ,,Kad Arbanas rani iz puške. . , ,Kad Arbanas ostavi verenicu, . .“ ; „Kad je Arbanas Arbanasu nešto dužan. . .“ ; „Kad Arbanas u m re.. .“ — i tako redom; sve pamti Istref, sve još zna, mada je značenje svega što zna sada drukčije. Jarke boje, jasne slike! Duše mrtvih koje iz Lete piju da bi zaboravile sve što su za života saznale, nemaju ništa osim večite stvarnosti Donjeg sveta, a Istref se, preplivavši reku, našao, doduše, u drugom kraljevstvu, ali je u sebi sačuvao zaključani trezor sa svim tricama i krupnicama koje je pokupio u prvom. U srcu sam te zaključao, Ne možeš izaći, Ključeve sam izgubio, Ne možeš ih naći.
Kada je prvi put čuo spomenarsku pesmicu od malog Raće, Vladanovog nećaka, u Istrefu se gotovo sa praskom razglasi osećanje da je upravo tako i sa Bregovom u njegovoj duši — blešti škrinja sa besama i preklanim ovcama, raznetim glavama i (25 )
ženskim pevanjem uz okretanje tepsije, strmim stazama i ostrvljenim medvedima-mesožderima, iz onog dalekog kraljevstva, ali nema nikakvog načina da se neka od dragocenosti ili prokletinja oslobodi iz trezora. Katanac nesalomiv, a ključ izgubljen, situacija beznadežna! Ništa se iz jednog kraljevstva u drugo preko reke ne može preneti, nema mešanja, nema znanja stečenog po katunima koje bi bilo primenljivo u novom Istrefovom kraljevstvu, presipanje je nemoguće, nesvodivost potpuna! Osmesi ili tuča dva osmogodišnjaka u kamenoj avliji, sa tristo metara jednim metkom u slepoočnicu pogođeni brat Faruk isplažena, siva jezika i dečiji zmajevi od novina, drveta i bulumaća, reč i poreka, molitva i kletva — u dva vilajeta dve raziičite stvari znače. Uzajamnim proveravanjem kraljevstva postaju nerazumljiva. Poređenje je svetogrđe. Pa i u Beogradu, sa obema nogama na đrugoj obali, Istref je jasno razlikovao jedno kraljevstvo od drugog, i uvek je prekoračivao granicu koja ih deli sa punom svešću šta čini. U njihovoj pećini važe jedna pravila, sasvim druga u svetu koji pećinu okružuje. Džavida i Istrefa, naime, odmah po dolasku u Beograd, primili su na stanovanje Nusret, Hamdija i Sadik, trojica Šiptara iz Slapužana kod Suve Reke, koji su prispeli nekoliko meseci ranije i domogli se izvanrednog podruma iza Vukovog spomenika, u Zahumskoj broj 6. Odaja je, doduše, bila mala — kada se njih petorica opruže za spavanje, zauzmu sav prostor između dva zida — ali imala je makar dve velike i retke prednosti. koje su im zdravi je i život čuvale od propadanja. Jedna se sastojala u tome što je njihov zahumski vilajet bio bez prozora i što se u njega ulazilo kroz podrum pun starudije, uglja i drva, tako da je strašna hladnoća prvog Istrefovog januara u Beogradu mogla tek zaobilaznim putem i ublažena da prodre do njih. Druga prednost je bila u tome što je u suterenu, tačno iznad tamne arbanaške baze, bila kuhinja jednog zastavnika JNA koji se ( 26 )
neštedimice grejao preko cele zime, pa je toplota kroz pod, odnosno kroz tavanicu, dopirala i do Istrefa, Džavida, Nusreta, Hamdije i Sadika, čvrsto pripijene, bratski složne petorke u razrovanom i zamrznutom Beogradu. U toj kvadratnoj prostoriji tri sa tri, visokoj samo dva metra, vladala su pravila, poštovali se običaji, molilo se Bogu, sledili se primeri, pevale pesme, pamtile se uspomene, govorilo se jezikom starog kraja. Ništa iz okolnog sveta, koji je počinjao već na pragu što deli susedni podrum od stepeništa, nije se unosilo u neporemećeni sklad njihove arbanaške kraljevine. Znaio se šta ko sme, i zbog čega je nešto zabranjeno, ko je prvi i ko poslednji, šta je čija dužnost i koja su mu prava, pa Istref, mada i njemu samom to danas izgleda čudno, pamti te dane po unutarnjoj sreći i spoljašnjoj izvesnosti koja se u svemu razlikovala od paničnih meseci i godina njegovog prethodnog, vučijeg života po nedođimu Bregovske klisure. Trenutke neponovljivog mira i skrušenosti doživl javao je Istref svake večeri Jcada bi se — izranjavljenih ruku ođ rada sa smrznutim predmetima na železničkoj stanici ili na drvari u dnu Francuske, usana oduzetih od hladnoće, bezosećajnog nosa sa zaleđenim slincima — vraćali u svoj vilajet i, zbijeni jedan uz drugog oko mangala sa raspai jenim žarom, čekali da provri voda za čaj od šipaka — najslađi i daleko najukusniji napitak koji se Istref seća da je ikada popio. I dok se polako otkravljuju, dok Nusret, najobdareniji pevač među njima, peva o Skenderbegu ili Milošu Kobiliću koji svoju glavu u rukama nosi, ili dok Sadik, najveseliji među njima, čavrlja i mami ih na smeh, dok žar na mangalama zamire i njihova se razdragana lica sve više gube u tami, Istref je kao tištanje, kao oštri bol — tako je jasno i određeno osećao sreću što mu steže srce jer zna da ne ubijaju, da su vukovi negde daleko i da će sutra sa ova četiri odrasla i pouzdana čoveka bezbedno obaviti jutarnji abdest vodom koju će on doneti sa neke od nezamrznutih česmi u okolnim dvorištima, ili, ako (27 )
takvu ne nađe, snegom koji će opet on, najmlađi, otopiti na štedljivo raspaljenim žiškama dragocenog ćumura. Pa se tako ujutru pojede sledovanje proje, popije čaj sa ili bez šećera, ubace novine između džempera i košulje, između gaća i suknenih pantalona, noge obviju krpama i nabiju u nazuvke, keče na glavu natakne, sekirče i konopac preko ramena prebaci i u ciču zimu izađe srećan i bezbedan, jer hladnoća ti je jedini neprijatelj, a sa jednim protivnikom pravi Arbanas mora sam i lako izaći na kraj! . A tamo, u tom drugom kraljevstvu — prag podruma je carina na kojoj se sva moneta iz onog prvog mora do povratka deponovati — druga pravila, drugi ljudi, druga boja očiju, drugi jezik. — Dobro, pička ti majčina arnautska, govedo nijedno, ne reko li da će taj džak da se provali, u glavu te blesavu jebem, kožu ću, bre, na jednu nogu da ti oderem — viče Đoka džambas na Nusreta kome se prosula ugijena prašina u blato, a Nusret se trudi da mu odgovori istom merom, pravda se i nevešto psuje: — Jebem se — kaže Nusret — pićka tebi samom majćina, koji ti jebe oca — ali ma koliko njegov psovački srpski bio oskudan i nesavršen, Nusret ipak natuca, jer, eto, to što džambas govori jednu stvar znači u kraljevstvu drvare na dnu Francuske ulice, a nešto sasvim drugo u njihovom zahumskom vilajetu u kome je, istog tog jutra, isti taj Nusret mirno privukao sekirče i tihim glasom rekao: — Ubiću te ako ponoviš — svom drugu, čak rođaku Sadiku, koji mu je u prepirci o nevažnoj stvari, neoprezno dobacio: . — Te mbaroffe zoti, — što samo znači: „Sram te bilo!“ Jedina svađa za trinaest meseci zajedničkog boravka. Deset dana nisu govorili, i hodža je imao posla. Jedva ih na kraju Džavid zakle i izmiri. Te mbarofe zoti! Osetivši da je u mislima opet stigao do prvog susreta sa Vladanom u dvorištu na Kotež-neimaru, Istref protrlja slepoočnice i protegli se ne bi li (28 )
odagnao uporno, nestrpljivo sećanje. Te mbarofte zoti! Kada bi Istref želeo i umeo da raščlanjuje svoje misli i osećanja, on bi već odavno znao da neprijatnost, stara blizu trideset godina, proizlazi upravo iz njegovog uverenja, nikad ozbiljnije dovedenog u pitanje, da dva kraljevstva ne treba mešati, da je Ijude iz jednog moguće zaštititi od pogubne primene pravila iz drugog samo pomoću nepremostive reke koja ravnodušno teče između dve nepodudarnosti, reka koju je Vladan nespretno i lakomisleno, skaredno. pokušao da pređe na najplićem gazu, da iako i bezbolno uđe u njihov, i samo njihov svet. Džavid i Istref, dakle, čuče prisloljeni na zid, Istref s leve, Džavid s desne strane podrumskog prozorčeta. Džavid neće otići sve dok ga Istref ne upita za zdravlje Nusreta, Hamdije i Sadika — tim redom, naravno, po starešinstvu — koje Istref retko viđa od kada se preselio u letnju kuhinju gospa-Lepše Kojadinović — oronulu, odvojenu dvorišnu kućicu, desnim zidom prislonjenu uz glavnu zgradu, sa jednom jedinom prostorijom u kojoj dominira veliki zidani šporet, godinama neupotrebljavan, vidljiv kroz otvorena vrata sa mesta na kome njih dvojica čuče. Istref, naravno, zna da pitanja mora postaviti, alizna još dve važne stvari: da se za Zahumsku nije smeo zanimati pre nego što je čuo kako je Džavidova porodica i da između dva pitanja u njihovom kral jevstvu mora postojati pauza kako se žurba ne bi protumačila kao nepristojna IjubopitIjivost i nestrpljivost. Džavid i Istref su se, dakle, sposobnošću onih vrlo doslednih, ali nikad svemogućih grčkih božanstava, obavili neprozirnim oblakom koji ih odvaja od okolnog sveta i na volšeban način pretvara deo zida na koji su naslonjeni leđima i komad betona ograničen Istrefovim levim i Džavidovim desnim stopalom — u arnautsku teritoriju neprikosnovenu i nepovredivu kao što je kneževina Monako sred Francuske. Zato ćute. Čuče. Gledaju preda se. Čekaju da se, posie dolične pauze, slegnu Istrefova prethodna pitanja i da Džavidovi odgovori s (29 )
mirom zauzmu svoje mesto u vrlo jednostavnoj shemi koju treba do kraja poštovati. To je sve što od Arbanasa traži gorski sud i plemenski običaji. Vlada umirujuća tišina, toplo je, izvesno, i Istref počinje da oseća neku skrušenost koja ga dovodi do same granice suza — osećanje na koje je gotovo zaboravio od kada se odselio iz njihovog zahumskog vilajeta. I tada — niotkud, neverovatan, suvišan — banu Vladan. Razgrnu maglinu bregovskog nimbusa, pojavi se kao sablast iz okolne realnosti. Usko lice, čela bez bora, opuštenih, belih, glatko izbrijanih obraza — poluprazne duvankese nemarno obešene ša leve i desne strane usta. Oči bezbojne, izbledele, kosa smeđa, proređena, raste čelo prema zaliscima, nekako oronuo, sredovečan, crni mladež iznad leve obrve (kasnije će Istref videti isti takav na Vladanovim leđima, ispod plećke — kao da ih je neko naknadno stavio na završenog čoveka, dva znaka raspoznavanja, nekako veštačkog izgleda na izrazito glatkoj i beioj, bledoj koži). Mala, malo napućena usta, koja u mirovanju ostavljaju utisak blagog durenja, razmaženosti, sada su razvučena u sleđen, mučan osmeh i otkrivaju široke, pljosnate zube. Male uši, mali, uzan nos, izdužena glava, vizantinske jagodice — lik koji se na ulici odmah ne primećuje i lako ne pamti, ali ipak neobičan, filigranski, mlad, a unioran, zapravo zanimljiv kada se na njega obrati pažnja. Srednje visine, pridošli gospodin ima široke kosti kukova iz kojih štrče tanke, dugačke noge kao kraci školskog šestara. I pored sakoa fatiranih ramena, vidi se njegov pileći grudni koš, uska ramena, tanak vrat. Malo bolestan, možda, čovek mrljav u jelu, mlitav, ali ne ružan. Loše razmeren, možda. Odnosi između delova njegovog tela imaju nešto od neveštine i naivnosti dečijeg crteža. Prilazi im oklevajući, sramežljivo ili smušeno, teško je reći, kao kakav rasejani, sobom zaokupljeni osnovac vuče prst po zidu koji samo što ne očeše ramenom. Međutim, onaj koji ume da gleda, videće (30 )
da ni prsta koji vuče po zidu, ni blizine zida nije svestan. Ima na sebi tamnoplavo odelo od pravog engleskog štofa, predratno, košulju sa polukrutom, visokom kragnom (Istref se priseća da je takve iste kragne Viadan nosio i dve decenije posle njihovog prvog susreta, i da se on uvek čudio gde ih nabavlja, pošto je bilo teško pretpostaviti da trideset godina koristi robu koju je još pre rata kupio u Engleskoj ili u Pašićevoj ulici, kod „Topalovića i Tajsića"). Međutim, tog popodneva 1945. godine Vladanovo oblačenje nije izgledalo čudno, jer pored engleskih kaki-uniformi i ruskih vetrovki, u Beogradu postoje još samo predratna odela. To znaju čak i Džavid i Istref, koji bez predomišljanja svrstavaju pridošlicu u onu dosta neodređenu, mada oblačenjem jasno izdvojenu grupu ,,gospode“, pa tako, sasvim prircxlno i bez dvoumljenja, na Vladanovo: — Dobar vam dan, prijatel ji, — Istref odgovara: — Dobar dan, gospodinj. I dotle je sve bilo u savršenom redu, nijedno pravilo ponašanja nije narušeno, nimbus oko arbanaške teritorije se razišao: na punoj dnevnoj svetlosti stoje mršavi, ižđikali lstref, žilavi Džavid poluspuštenih kapaka, pred belim, štrkljastim, mekušnim gospodinom u plavom predratnom odelu; na Kotež-neimaru, iza kuće Vladanove neudavane tetke, stare gospođice Lepše Kojadinovićeve. Pauza potraja. Vladan ne skida prst sa zida i sleđeni osmeh sa napućenih usana. Premešta se s noge na nogu i očigledno smišlja sledeću rečenicu, ali uvek u poslednjem času, nezadovoljan onom koju je izabrao, odustaje, i ponovo razvlači usne u sleđeni osmeh. Tako više puta, dok se konačno ne odluči: — Gospođica Lepša Kojadinovićeva — reče i neodređeno mahnu slobodnom rukom negde iza sebe, pokazujući, vaijda, kuću, koju još dodiruje prstom druge ruke — ona je moja tetka. Istref se sigurno seća da je odgovorio: — Znam, gospodinj, — po čemu- zaključuje da ovaj susret sa Vladanom nije bio prvi, već da ga je (31 )
morao, makar jednom, i ranije videti na Kotež-neimaru. Međutim, to što je gospa Lepša tetka smušenog gospodina u plavom odelu nije objašnjavalo njegovu posetu i nameru, pa tako Istref i Džavid čuče, ćute poluotvorenih usta, glave im iskrenute malo levo i nagore prema Vladanu koji nikako da se seti sledeće rečenice i onda, bez najave, odjednom, učini to — nešto zastiđujuće, neprirodno, ružno: Ne znajući šta će sa rukama i nogama, sa sobom, Vladan napravi nekoliko besmislenih pokreta, neki polukorak ulevo, šta li, pa onda pokleknu, pa dvaput pljesnu šakama i zamaha laktovima kao da će poleteti, a osmeh mu sleđen, kao tuđ, pozajmljen; zatim promeškolji uska ramena izgubljena u fatiranom prostranstvu sakoa, izvuče vrat iz krute kragne i konačno odlučnim pokretom — čučnu pored Istrefa! Pljosnati zubi, čvrsto i široko srasii sa čeljustima, žuto se cakle prema Džavidu i Istrefu koji gledaju slabašnog čovečića u gotovo savršenoj nedoumici. Šta to treba da znaci, šta mu bi, šta je njima činiti? Gledaju se u čudu, a onđa, ne znajući ni sami zašto, verovatno da bi nadvladali stid zbog Vladanovog nedoličnog pokušaja da se izjednači sa njima — uspraviše se na noge, prvo Istref, a odmah za njim i Džavid. Time položaj postade još gluplji i neprijatniji. Vladan prestade da se smeši. Cuči. Spustio glavu, gleda među svoja raskrečena kolena. Uviđajući konačno da nešto treba učiniti, stružući plavim sakoom po rapavom i oljuštenom zidu, odupirući se obema rukama, on nespretno i teško ustade. Kraj priče. To je sve. Nema više. Zeleno mastilo i cifrasti rukopis pisamceta. 23-ći Avgusta. Sasvim je beznačajno ono što je tom prilikom nećak gospođice Lepše Kojadinović imao da kaže, mada je baš to bitno uticaio na daiji život Istrefa Verija. Sva neprijatnost koju je Vladan osećao, naime, đolazila je otuda što mu je bilo stavljeno u zadatak da saopšti momčiću u belim suknenim pantalonama da više ne može stanovati u letnjoj kujni. Preduzeće „Progres", (32 )
u kome Vladan radi kao korespondent za strane jezike, zakrpiće obližnju, bombardovanu zgradu bivšeg Teokarevićevog skladišta i osposobiti je za menzu, pa će, pošto nemaju kuhinje, koristiti tu, u gospa-Lepšinom dvorištu. Obaveštenje, svakako, neprijatno i nagoveštava novu potragu za prenoćištem; pa ipak, ceo događaj Istref ne pamti zbog rđave vesti (što je prirodno s obzirom na srećni rasplet koji će odmah usleđiti), već samo zbog Vladanovog nespretnog pokušaja da čućnuvši — otkud mu naivna vera da je to tako jednostavno! — uđe u njihovo kraljevstvo i da iz njega obavi ono što mora. Kao da je nešto vrlo stidno uradio — skinuo gaće u pogrebnom safu (seća se Istref priče da je to ludi Sulja iz Džibre napravio), ili iz odžaka među raskomoćene žene virnuo (što, nagovoren, jednom i sam učini), ili niz sopstvenu nogu se upišao u kijamu pred hodžom (kao stari Adem) — šta li, tek, Vladan svojim nezgrapnim gestom nije samo posramio malog Bregovca već ga je i ponizio, čudno i tako duboko da je malo od tog vrućeg osećanja, poput uspomene na neki nezasluženi šamar, ili prećutanu uvredu, ostalo za sva vremena rasuto po Istrefovim obrazima. Kao na nekoj renesansnoj slici sa biblijskom temom, žuti od sunca koje u prozirnom vazduhu sutona plavi zapušteno dvorište na Kotež-neimaru, ižđikali Istref garave nausnice, žilavi Džavid poluspuštenih kapaka, i nespokojni, mekušni gospodin u predratnom plavom odelu završili su razgovor i ćute čudno združeni u složen odnos iz koga se ne naslućuje lak izlazak i lagodan rasplet. Okolo njih oslobođeni Beograd, razrušene kuće i lepo jesenje popodne. Gospođica Lepša Kojadinovićeva je, takođe, tu negde. Možda gleda ukočenu trojku, nevidljL va iza zavese na prozoru prema bašti dok slkida suvišni salicil sa nedavno ukuvanog slatkog od lubenica, ili dok veze, ako kojim slučajerh upravo tada sa prikazama prispelim iz davnina duge razgovore ne vodi. A njih trojica? Šta svaki od njih (33 )
ponaosob smera, misli i ne usuđuje se da kaže? Negde se u žutom vazduhu 1945. godine oseća mutno i nejasno prisustvo tuđeg lica preko koga je zategnuta svilena čarapa; iika koji se na veiikoj udaijenosti pojavljuje nehajno, zastrašujućom nepreciznošću ružnog sna; sna u kotne se bespomoćni Beograd nezdravo nadima od podle bolesti, transudata anasarca hidrocefalis, zbog ciroze jetre i patoloških promena u sastavu krvi. Oseća ii kakvo žiganje, mučninu, nesklad dražesno raznolika trojka u bašti, nesvesna budnog, veštičijeg pogleda pletilje sa Kotež-neimara koji ih svojim obuhvatom združuje u slikarski sjajno rešenu celinu punu unutrašnje napetosti i električnog varničenja? Zna ii prirodu jednog trena među trenovima najstariji među njima, Duijev pobratim Đžavid? Čudo od deteta Istref? Teško je reći. Zato — ćutimo? Teško je reći da li je Vladan, dolazeći da saopšti neprijatnu vest Istrefu, unapred odlučio đa mu ponudi smeštaj u svojoj kući na Kosančićevom vencu, ili je tek iz trenutne neprijatnosti, stoga što nije mogao da se seti druge rečenice, rekao nehajno, kao duhovitu i nevažnu ideju koja mu je upravo pala na pamet: — Krucifiks! Ćujte, zašto ne biste prešli kod mene? — Zašto ne biste? — više upita nego što odgovori Istref ne shvatajući još ozbiljno i do kraja Vladanovu ponudu. — Pa da! Devojačka soba- je, 'bog i duša, sada pretrpana kršem, ali uz malo dobre volje i truda za ugodan boravak podesiti se može. Šta kažete? — A koliko da plaćam? — Pobogu, ništa! Pomagaćete i daije tetka-Lepši, naravno. — Oću, gospodinj. — Zovite me Vladan. — Vljadan? — Da, Vladan Hadžislavković. A vi se zovete? — Istref. (34 )
— Ah, pa da, rekla mi je. tetka Lepša. A prezime? — Istref Veri, gospodinj. Ovo je Džavid — reče Istref, ne pogledavši ni tada put svog ćutljivog prijatelja i zaštitnika. Tako je bi!o. Tako je, svakako, počelo. Zamišijen i nepomičan nad zelenim pisamcetom koje je odavno pročitao, da bi zatim odsutno buljio u njega ne primećujući ga, Istref, konačno, nekako rezignirano, mrzovoljno, prevrte prvu stranu. Kritički još jednom odmeri debijinu svežnja. Prestade da se seća. Poče da čita.
II HADŽISLAVKOVIĆI NA KOSANČIĆA VENCU (Pokušaj kućeopisanija) O kući, rode, hoću da ti pojem — ne pesmu starostavnu, uz gusle, unjkavim glasom seljačkog predanja; ni pesmu nazdravicu, uz pileći pijuk ciganskih ćemana i kupu rujna vina; još manje „tajne misli, bolne i zloslutne" neke pesme jesenje i elegične. Ne! Nikako. Baš o ovoj, pravoj kući od cigala i maltera, sandal-drveta i pregrada lesonitskih, orahovine i tesana kamena, mojoj kući što me, oronula, umornog okružava svojim sobama, tavanom i podrumima kao jastuk-bedemima oko kakve svete ličnosti u okruženju i samozatočenju — alzo, kratko i obično, o Kosančića vencu broj sedam, o domu Hadžislavkovića pisati hoću. Jer ko će, ako ja ne napišem? Nebesnoju slavoju prosveštajet se si hram, Takovo sakrovište stežavi . . .
Eh, bogo moj, ni hram, ni prosvetljen da bi ga zarad bilo česa vernici bosonogi pohodili, već kuća obična, stambena, broj sedam, koju odavno sagradi Hadži-Slavkov sin Milić; zgrada svakojaka, i lepa i ružna, ne samo dunđerski, neimarski, stilski, već i drugojako, po stanovnicima njenim, po događajima, (36 )
možda, koje zidovi gledahu i skrivahu od pogleda, po onom što o nišama i odžaklijama, dogradnjama i preinakama, povesno i građevinski, vidim, naslućujem ili mi rekoše koji čuše, pa svi sem mene zaboraviše. Na početku, reći moram odmah: sve moje znanje o porodici Hadžislavkovič, ma kakvo je, — rastureno, ponekad neproverivo, velikih praznina, dakle, nepouzdano u mnogo čemu — dolazi iz tri izvora. Prvi izvor su oskudna pisana dokumenta što se probiše kroz istorijski kijamet kraja osamnaestog i prve polovine devetnaestog veka, a zatim rad vrednih pribeleživača i naučnih poslenika iz druge polovine devetnaestoga i sa početka dvadesetoga veka, kakvi behu Čed. Mijatović, A. Ivić, J. Tomić, M. Vukičević, Tih. Ostojić, I. Zeremski, Jov. Radonić, pa naš daljnji rođak po ženskoj liniji, preko babe Poleksije iz Zaječara, Dragče Pavlović, zatim M. Dragović, da ne spominjem Vuka, Protu Mateju, Simu Milutinovića, St. Novakovića, M. D. Milićevića i, naravno, mnoge druge. Sve sam njihove zapise iščitao mučno se probijajući kroz mrak nepismene Srbije u potrazi za kakvom najavom, posrednim znakom ili iznuđenim podatkom koji bi mi pomogao da, makar okolišeći i stranputačke, ucrtam potočić hadžislavkovićevske krvi koji se probi kroz osamnaesti i devetnaesti vek do mene današnjeg, nad starim ćiriličkim ,,remingtonom“ nagnutog, do mene samog u kući na vencu, što obrasla bršljanom, oljuštenog maltera ispod koga se kao belokost otkriva cigla, okružena mirnom i tihom polutamom praskozorja, traje svoje zapuštene dane najdublje starosti. Neće, bojati se, među zapisima mnogo podataka o mojim precima sa okomite grane porodičnog stabla biti — o Jovanu Brankoviću, unuku Ćira-Mane vidarice, njegovom sinu Slavku Jovanoviću, iiiti Hadži-Slavku, njegovom sinu, Miliću Hadžislavkoviću, njegovom sinu Aćimu Hadžislavkoviću, njegovom sinu i mom dedi Dimitriju Hadžislavkoviću,
kasno rođenom Dimitriju, ocu mog takođe kasno1 rođenog i rano preminulog oca Miodraga Hadžislavkovića. Tek ponekad na ovom prvom izvorištu naiđem baš na imena izravnih predaka mojih, Hadži-Slavka, ili Milića, a mnogo učestalije ponešto 0 njima saznajem prateći znamenitije ijude sa kojima su moji u srodstvu ili zavadi bili, rame uz rame u bitki, ili svedoci na sudu, veliki stranački prijatelji ili Ijuti dinastički protivnici, sporedni učesnici u kakvoj kavgi, ili male žrtve velikog političkog cilja. Napomena: Istrefe, dragi, „Hadžisiavkoviće na Kosančića vencu“ napisah pre više od deset godina i od tada u ovom pismenom ništa menjao nisam. Opremajući sada svoje uspomene i misli skrivene, da ih tebi poša! jem, pomislih da bi dobro bilo kada bi im ovaj pokušaj kućeopisanija prethodio. Nije to pravi rodosiov, a nije ni ispovest. Međutim, šta je da je pismenu ovom, mesto je tu, na početku, pa stoga pročitaj, strpljiv budi, imajući ipak stalno na pameti da je odavno pisano i da nikome za čitanje namenjeno bilo nije. Alzo, napred, Istrefe, i neka ti Bog moj 1 Alah tvoj budu na pomoći. Tegoban je to posao i neizvestan. Ne znam da li ću ga obaviti val jano, ali radiću ga koliko god mogu savesno. Naša istorija mi se pričinja kao velika rupa u kojoj vlada potpuni mrak — ona katodna cev iz Bosine laboratorije kroz koju tek s vremena na vreme sevne neki podatak, ali se i ugasi namah, kao svitac ni pedalj prostora oko sebe ne osvetlivši! Kakva razlika izrneđu naše istorije osamnaestog i devetnaestog i engleske sedamnaestoga veka! Zna se pouzdano ne samo godina već i dan i čas kada je, tek udata, sedamnaestogodišnja Meri Pauel zatražila od svog osamnaest godina starijeg muža saglasje da leto provede kod roditelja; znaju se tačne razmere bradavice koju je ispod donje usne Kromvel imao; zna se prozor kroz koji su i doba dana kada su iz Miltonove kuće počinjali zvuci „solemn m usic“ na ulicu dopirati; broj mrtvih, broj teže i broj lakše (38 )
ranjenih kako u četama gvozdenih vojnika vere, tako i u redovima Rupertovih kavalira časti — ne u jednoj, već u svim bitkama koje od kraljevine republiku, a od Engleske Veliku Britaniju stvoriše; paradise Iost and paradise regained! Hail, ho!y Light! Eto me u gradu Londonu, Vajt Hol je prekoputa parlamenta, Glob je tu, samo pređeš reku, zatvoren, naravno, ali još na svom mestu, odmah iza ćoška skreće se u Lombard strit, ulicu zlatara, prvih bankara u istoriji, i dok oni daju kamatu na pohranjeni novac i ugovaraju financiranje velikih radova na isušenju fenlandskih močvara sa holandskim inženjerima, eno gde Ajerton i Vajtlok, u šetnji Sent Džejms parkom, raspravljaju treba li ili ne iord-protektora proglasiti kraljem, a moralna patrola okrugloglavih oficira-svetaca upravo brbljivu švalju Meri hapsi što je subotom mesa jela. Istorija je kao zrela lubenica, zatvorena i dupke puna, bez praznina, rasporiš je i vidiš da u njoj svaka koštica svoje ubeleženo mesto ima. A kod nas? Kako da popunim rupu od pola veka što skliznu neopazice između smrti naše pramajke Oira-Mane i pojave Jovana Brankovića? Šta mi je činiti sa potpunoma crnom mrljom u našoj genealogiji — sa Aćimom Hadžislavkovićem o kome nigde ni pomena mada su mu braća, moji pradede-stričevi, predani učesnici maltene u svim važnijim događajima od četrdesetih do šezdesetih godina bili? Zagledanima u našu prošlost istorija se pojavljuje kao neispitana pećina o kojoj nekakve, oskudne i nepouzdane, podatke mogu dati samo seljad okolnih sela, a oni, zarad sujevernoga straha i pomanjkanja duhovne znatiželjnosti — nikada u pećinu kročili nisu! Pa ipak, samo iz tog izvora moguće je, kada su ova tavna vremena u pitanju, doći do bik> kakvih, kako-tako naučno zasnovanih, kako to danas vole reći „objektivnih". dakle, činjeničnih saznanja. Jer, drugi izvor je još manje ,,objektivno“ verodostojan, ali je dragocen stoga što iz njega pristižu (39)
vesti o nezabeleženim događajima. Drugim izvorom, naime, smatram porodično predanje Hadžislavkovića što se brižljivo prenosilo sa kolena na koleno i čuvaše u nekakvoj zamrzloj a ipak prisnoj uspomeni. Kada bi moje dede i babe, stričevi, tetke, kumovi i prijatelji o Jovanu Brankoviću, Ćira-Mani ili Hadži-Slavku govorili, ja nikada nisam utisak imao da govore o nekom iz dalekog istorijskog mraka kroz koji se jedva naslućuje njihova fizionomija, narav i nezabeležena sudbina, već bih osetio da je pošla reč o nekom još živom, samo na daleku putu sa koga će se netom vratiti na svoje upražnjeno mesto. ,,Ni Ćira-Mana ti nije ravna“ — rekao bi deda Dimitrije sestričini Bosi kada mu ona, u odsustvu dvesta godina mrtve čukun-čukunbabe, izgazi svojim malim nožicama kostoboljna leđa. ,,Ti, bre, ko ono vlaše kod Fazlibaše“ — tek bi neko uzviknuo, a svi bi znali da se izreka odnosi na lukavost mog čukun-čukundeda koji je leš osionog Turčina (ubi ga čakijom na brvnu preko potoka) onako sjajno podmetnuo nikom drugom do svom, još osionijem, turskom gospodaru. Međutim, pravi porodični pripovedač, the real storyteller, aed roda Hadžislavkovića bio je u generaciji oca mog — stric Njegovan. On je bio taj koji je nama preneo sve što je opet njemu sa savesnom predanošću (uz moguća mitska izvitoperenja) ispričao moj deda-stric Radoje, zvani Džoda, a ovom, prema sopstvenom kazivanju njegovom, pradeda-stric moj, Šućur Mijajlo. Stric Njegovan će, ergo, najvećma, mada mojom rukom, ispisati sledeće stranice kućeopisanija i genealogije Hadžislavkovića, svakako delove one koju su na porodičnom predanju zasnovani, te kada bi mi kojim slučajem došla u pamet prosta misao da obnarodujem sakupljeno znanje — ime Njegovana, a bogme i imena Radoja Džode i Šućur-Mijajla morala bi na knjizi barabar sa mojim stojati. Iz dva opisana izvora, popunjavajući manjkavosti jednog ispomoćju koju od drugog dobih, dovijajući (40 )
se kako znah i umeh, dole priloženo stablo roda Hadžislavkovića nastade (vidi str. 42, 43). Međutim, ako su, — a svakako jesu — Njegovan, Radoje Džoda i Šućur Mijajlo za ovo delce zaslužni, te na naslovnoj strani počasno mesto po pravdi im pripada, na njoj bi u zlatotisku i ime moje tetke Lepše Kojadinovićeve moralo biti, jer ona je treći izvor vesti o našoj porodici, izvor najnepouzdaniji (podaci dobiveni od nje prilikom sastavljanja stabla porodičnog korišćeni nisu), ali najvidovitiji, pa stoga u ponečem nadmoćan nad prva dva koja pomenuh. Čudno je to sa tetka-Lepšom! Ona zapravo i nije iz naše porodice. Rođena sestra moje majke, tetka Lepša sa Kotež-neimara, od kada znam za sebe, neverovatne priče priča, ne navodeći izvor obaveštenja svojih. Bilo bi, naime, prirodno da se nikad udavana tetka Lepša za svoju genealogiju zanima, za takođe staru srbijansko-prečansku porodicu Kojadinovića koja je, prema podacima pouzdanijim no što su oni o Hadžislavkovićima, u srodstvu sa arhiepiskopom Makarijem, osnivačem obnovljene Pećke patrijaršije i pobornikom saradnje sa Turskom, politike kojoj će se sledećih vekova suprotstavljati svi oni što spas srpske rase pod velikim krilom Austrije, Rusije ili Francuske uviđahu. Ali ne, ne tetka Lepša! Nikada ni reči o Kojadinovićima! Čak i događaj od presudne važnosti za ovu veliku porodicu sa razgranatim pipcima u gotovo svim srpskim krajevima (odlično politički stoje i u današnjici, jer ih je mnogo bilo u šumi, pa sad žare i pale u Hrvatskoj), to jest podatak da su se Kojadinovići 1690. godine svesno podelili, pa jedna pola sa Arsenijem i Austrijancima otišla, a druga ostala u staroj postojbini da se dom ne zatre — doznao sam od moje, za istoriju posve nezainteresovane, majke, a ne od tetka-Lepše za koju je sudbina jedne zapravo tuđe porodice tokom godina prava pravcata omama postala. Kako do svojih podataka dolazi, otkuda joj ideje koje ona sa sigumošću očevica u kratkim, neopozivim saopštenjima izlaže, šta joj (41)
ĆIRA MANA (oko 1700 — oko 1760) S in iti ć e r k a ( B R A N K O a k o j e s in )
(oko 1730—
)
JO V A N B R A N K O V IĆ (oko 1750— ) Žen;i nepoznata, nadiraak m u je bio S E IZ
I--------------------------------------------------- 1
H A O Ž I S L A V K O (o k o 1770— 1813) žena R U Z A , po njem u postadosm o H A D Z IS L A V K O V IĆ I
M IL IĆ ( 1 7 9 0 — 1839) žen a IK O N U A , o d G A R A S A N IN O V T H ; o n sagradi k u ću na K o san čića vencu
S IM K A (1 7 8 3 — 1795)
JO V A N (1813— 1902) M IH A JLO (1817— 1884) zvani ŠUĆUR
D R A G O Š ('?— 7)
JO V A N (1 7 8 8 — 1795)
BRANKO (1 7 9 0 — 1795)
D R A G A ( 1 8 3 1 — 1893) u d a ta za HRISTtV O IA FI13BOVIĆA
1 AĆIM (1824— 1892) , žena RAZUM ENKA
ir j
r~ 1 STOJAN (1850— 1931)
r
AClM (1880— 1914)
_T
1 VELIZAR (1852— 1950)
r
VUKAŠIN (1885— 1915)
1 RADOJE DŽ.ODA (1853— 1904)
1 DIMITRUE (1854— 1933) moj deda, preseli se posle onog rata na Dedinje, a Milićevu kuću ostavi mojoj majci VELINKJ, te tako meni pripade
NJHGOVAN (1887— 1970)
MIODRAG (1898— 1937)
mo) pusti otac
I-----------
MILOS (1911—
)
UROŠ (1913—
BOSA (1924— sa njom sam se u detinjstvu lepo igrao
--------- 1
) DRAGIŠA (1921— 1943) LEPŠA (1925—
) JA (1920—
daje veru da je baš tako i nikako 'mako bilo — ne zna se, a ponajmanje će to znati sama tetka Lepša. Sve bi, naravno, bilo znatno jednostavnije kada bi njena istorijska snoviđenja bila izmišijena i kada bi se to moglo dokazati. Međutim, često se dešava da tetka-Lepšina priča, ni na čemu činjeničnom zasnovana, bude naknadno — ako ne potvrđena, ono makar podržana nekim novootkrivenim podatkom iz porodičnog predanja za koji se u vreme snoviđenja nije moglo znati. Toliko se puta ovaj neobjašnjivi slučaj ponavljao da ja već odavno verujem u ono u šta još poneki sumnjaju: da je rumena i uvek jednako raspoložena stara devojka sa Kotež-neimara — vidovita. Tetka Lepša Kojadinovićeva je istoričar-veštica. Pletilja-veštica. Pletešalove, stolnjake, marame od vune i svilenog konca, a gleda u prošlost i odjednom, bez najave i objašnjenja, vidi nešto što je pesak vremena zatrpati uspeo pre nego su se pribeleživači pera latili, i pre nego je neko Šućuru, Šućur Džodi, Džoda Njegovanu, a Njegovan meni stigao u porodično znanje događaj predati. Pomišljam već odavno da tetka Lepša, polugluva i poluslepa, jasnije čuje i bolje vidi, recimo, razgovor između Crnog Đorđa i mog čukun-čukundeda Hadži-Slavka nego što ga zapamti događaju prisutni otac Petra Jokića, ili M. Đ. Milićević, koji po Petrovu kazivanju u pero sve verno zabeleži. Zlatotiskom, samo zlatotiskom se veštičiji doprinos tetka-Lepšin istoriji Hadžislavkovića ubeležiti mora! U prvo vreme, doduše, odmah po dolasku u Beograd, posle velikog razočarenja koje u Ijubavi dožive, abandoned and deeply wounded, tetka-Lepšina vidovitost obuhvatala je, rekao bih, opšta područja i nije nikako bila za prošlost Hadžislavkovića vezana. Tih dvadesetih godina, naime, njena kuća na Kotež-neimaru postade stecištem beogradskih spiritista i pobornika naučnije vidovnjačke škole magnetista. Inž. Stojadin Pop-Marinković bio je pobornik prve, a tetka Lepša druge škole, sekte, vere, kako je već voija kome da je zove. Tetka (44)
Lepša nikada, naime, sa duhovima kao medij opštila nije, a vrlo sumnjičavo se odnosila prema transu u koji je zapadao inž. Stojadin Pop-Marinković i prema odgovorima koje su kroz njegova usta saopštavali duhovi pol jskog književnika Kazimieža Glinskog (najčešće i najduže je s njim kontaktovao), ili nekog Jeremije sa Rudnika, najnametljivijeg od svih prizivanih, uvek spremnog da se bučno i razdragano na prvi poziv odazove. Pristajala je na ove seanse, u Beču je poručila kod naročite firme, „Gespenstkurier“ , iliti, posrbljeno, „Avetinjski skoroteča", okru'gli sto bez eksera, ponašala se prema svim uputstvima spiritiste gosn. Pop-Marinkovića, ali je prema šumovima i drugim čudima, koja se u polumraku njene trpezarije dešavahu, bila, najblaže rečeno, ravnodušna. Međutim, svoja sopstvena iskustva, mada sasvim različne vrste, veoma ozbiljno uzimaše. Prvi put je osetila da poseduje neku čudnu sposobnost 13. marta 1919. godine, samo nedelju dana pošto se u svoju novu, upravo sagrađenu kuću na Kotež-neimaru useli. Vrativši se tačno u deset do jedanaest iz osunčane bašte, u kojoj je tražila prve znake stidljivog beogradskog proleća, zatekla je u svojoj omiijenoj fotelji, staroj porodičnoj beržeri iz devetnaestog veka, prelepu, plavu devojku. Tetka Lepša se, kako je u više navrata pripovedati umela, nije nimalo uplašila. Na neki neopisani način odmah je znala da je nežna plavojka, kože bele kao tek ol jušteni badem — obična prikaza, mada je prilikom te, prve posete (i samo tada) po svemu putena i živa izgledala. Nije se tetka Lepša čak ni iznenadila, nije se upitala kako je tužna dete-devojka mogla ući kroz zabravljena ulazna vrata, nije zaželela da dozna šta bespomoćna lepotica misli da će naći u njenoj beržeri, nije se zanimala ni odakle je došla ni kada će otići, već je, naviknuto i obično kao da je susret podrobno utanačen — sela u stolicu nasuprotačke (tako uvek kaže tetka Lepša), prekrstila svoje mirne i lepe pletii jske ruke u krilo, i nekih deset minuta (45 )
gledala začuđeno i znatiželjno u dva zamagljena alpska jezerca puna suza i prekora, u oči devojčine gotovo nevidljive iza očaja i nekakvog sasvim detinjeg nerazumevanja velike nepravde što joj je, tek prispeloj u život, iznenada učinjena. Tačno posle deset minuta provedenih u toj natprirodnoj tišini, u čudno napetoj škrušenosti, veliki trpezarijski sat je počeo jedanaest časova odbrojavati. Od svakog potmulog bas-udarca dete-devojka sve prozirnija postajaše. Potpuno iščile iz beržere zajedno sa zamiranjem jedanaestog otkucaja. Nepomična, pribrana, tetka Lepša još dva puna sata gledaše u ispražnjenu fotelju, ne misleći ništa, nekako zamrlih čula, gotovo nesvesna stvarnih okolnosti, ali joj za to vreme postepeno, preko iznenadnih slika i reči, zapravo na neki način koji ne znađaše ni približno opisati — u znanje prispe život njene bele posetiteljke. Kada se konačno trže iz nepokreta, tetka Lepša učini to samo zato da bi pozvala svoju služavku Pelku (čuvenu Pelagiju Sovrić, seljanku iz Buđanovaca, onu što je uživala glas nenadmašnog spiritističkog medija sve dok se nije otkrilo da vara u dosluhu sa pamfletistom gospodinom J. Avakumovićem koji je njene uspomene iz spiritističkog serkla, bezočno upotrebljavajući tek malo izvrnuta imena stvarnih učesnika u seansama, objavio u „Večernjim novostima“). — Ti ćeš, Pelka — rekla je, i dalje nepomična, i dalje mirno i pribrano zagledana u beržeru — otići sada na Dorćol u kuću gospodina indžinira Stojadina Pop-Marinkovića i prenećeš mu nalog moj da na Kotež-neimar bez zastoja doći mora. Zadihan i malo oznojen, ne stigavši da odloži štap i šešir, inž. Stojadin Pop-Marinković spustio se u beržeru preko puta nepomične gospođice Kojadinovićeve u trinaest i trideset, a u trinaest i trideset jedan ona je, bez pozdrava, počela govoriti: — Danas u jedanaest časova manje deset minuta posetila me je Edita Hiršfleger. Zadržala se kod mene deset m inuta.' Došla je iz mesta Minstera. (46 )
Vidim kuću od drveta i jednog bradatog čoveka koji ogul jenom močugom ubija pacova u ćošku prostrane, čađave prostorije. Editi će za deset minuta biti tačno šesnaest godina. Ona je gore. Ili sa strane. Vidim je u prostoru iznad čoveka sa močugom. Ona umire. Poslednji dah je ispustila u času kada je moj trpezarijski sat otkucao jedanaesti put. Da, trinaesti je mart 15.19. godine. Sada čujem glas muškobanjaste žene suvih očiju koju ne vidim. Ona govori: „Bože, primi svoje jagnješce, Bože, da si je još koji minut zadržao na ovom svetu, bilo bi joj šesnaest i mi bismo je po našim vestfalskim običajima obukli u belu haljinu, posuli ranim prolećnim cvećem nabranim ispod okopnelog snega, i zadevojčili je, Bože, primi dete žensko nezadevojčeno u raj nebeski, utočište nevinih.“ To je sve što čujem. Više ne čujem i ne vidim. Tokom sledećih godina Edita Hiršfleger se u više navrata pojavljivala u tetka-Lepšinoj trpezariji. Uvek je dolazila u deset do jeđanaest i uvek je nestajala sa Kotež-neimara zajedno sa jedanaestim otkucajem sata, ali prilikom svake posete postajala je za jedan grad manje živa i stvarna. Poslednji put se pojavila 19. marta 1934. tako bestelesna da je tetka Lepša više osećala no što je videla njeno obličje u fotelji. Međutim, tokom petnaestogodišnjeg sastajanja, mada bela Edita nikad nije ispustila glas iz sebe, tetka-Lepši je u znanje stiglo više podataka o maloj Hiršflegerovoj. Saznala je, tako, da je nežna prikaza rođena 13. marta 1503. u Minsteru (roditelje joj nije videla, ali misli da je glas pored samrtničkog odra dolazio od Editine majke, možda babe ili bliske rođake), da se za života odlikovala darom predviđanja sa koga je postala čuvena u vascelom gradu Minsteru i širom Vestfalije. U toku dva ili tri Editina pojavijivanja, dvadesetih godina, u tetka-Lepšinu svest je prispela sasvim jasna slika jedne prilike u kojoj mala Hiršflegerova, okružena gomilom odraslih ljudi i žena, među kojima je i anabaptista Jan Matis, govori da će za dvadeset (4 7 )
godina iz Minstera đavo biti proteran, da će izabrani narod grad preuzeti i Novim Jeruzalemom ga proglasiti, i da će na čelo svete prestonice dva Jana stati. Videla je još tetka Lepša vrlo jasno veliko uzbuđenje koje među ljudima zavlada kada dete prstom pokaza na Jana Matisa i reče — čulo se na Kotež-neimaru sasvim razgovetno: — Jedan ćeš biti ti. Izabran si, Jane'. ,, The supernatural is natural not yet understood“ — treba verovati Habardu da je tako. Inž. Stojadin Pop-Marinković, ne budi lenj, prevrnuo je istoriju Vestfalije i lako našao da se slika koja je kroz vekove stigla do nekih nepoznatih čula tetka-Lepšinih u svemu poklapa sa istinom: dvadeset godina posle vizije male Hiršflegerove u Minsteru je, 1534. godine, alzo, tačno četiri veka pre poslednje pojave male Edite na Kotež-neimaru, odista osnovan anabaptistički Novi Jeruzalem koji je četrnaest meseci odolevao svim pokušajima katolika i vlastele da ga sruše. Naravno, sve se to pročulo ne samo po spiritističkim krugovima beogradskim već i u celom gradu, pa je dopalo i do ušiju pakosnog gospodina J. Avakumovića koji je naročito kivan morao biti na spiritiste jer je i njegova majka, posle smrti muževljeve, stala vatreno verovati u onostrana događanja. Tome zahvaljujući, posećujući drugim, novinarskim poslom Keln, pamfletista gospodin J. Avakumović ne mogade više slavu tetka-Lepšinu i ono što smatraše ludošću svoje majke podnositi, te odluči da poseti nedaleki Minster i u knjigama rođenih i umrlih ovoga drevnoga grada potraži ime Edite Hiršfleger, uveren da ga tamo naći neće. Međutim, ne bi tako. Jednog popodneva, skrušen, zabrinuta izgleda, pojavi se pamfletista Avakumović u trpezariji gospođice Kojadinović i uzbuđenim spiritistima iznese svoje nalaze. Edita Hiršfleger, oca Volfganga i majke Matilde Hiršfleger (rođene Šulc), došla je na svet, prema knjigama Minsterskim, 13. marta 1503. i umrla šesnaest godina kasnije, 13. (4 8 )
marta 1519! Glavni arhivar, kome je saopštio svoju zapanjenost i razlog njen, i sam zabezeknut, reče da gospođin J. Avakumović nije prvi koji se interesuje za Hiršflegerovu, već da je pre nekoliko godina morao u više navrata potvrđivati postojanje ovog imena u knjigama, budući da je izvesni her Kramer, poznat takođe sa svoje vidovitosti, tvrdio kako je 13. marta 1919, oko 11 časova — u minut, sat i dan kad i tetka Lepša — video malu Hiršflegerovu u biizini Minsterske katedrale! Na žalost, gospodin J. Avakumović nije mogao sa gospodinom Kramerom lično govoriti, jer je ovaj bio već u'mro, ali je i bez njegova svedočanstva vest od svih spiritista okupl jenih u trpezariji tetka-Lepšinoj bila primljena sa krajnjim uzbuđenjem. Od svih osim od tetka-Lepše, naravno, jer kao što je vazda izgledalo da svoj dar izuzetnim ne smatra, već nečim u svemu običnim, tako ni u istinitost svojih viđenja ni trunkom svoje svesti nije nikada sumnjala. — Eto vidite, — mirno, posve neiznenađeno, bez prizvuka kakva trijumfa, reče samo tetka Lepša i ponudi gospodinu Jovanu Avakumoviću da im se, ukoliko želi, pridruži, što on zahvalno prihvati i od tada zajedno sa svojom udovom majkom postade najvatrenijim spiritistom Beograda. Mala Hiršflegerova, dakako, nije bila jedini dokaz tetka-Lepšina natprirodna dara koji je lepa gospa sa Kotež-neimara podnosila sa toliko skromnosti i Ijupke običnosti. Mada sam bio mali, ipak se živo sećam, recimo, kako je uzjedared ućutala, malo nakrivila glavu u stranu, tako postojala, a zatim rekla: — Čovek je rnaločas ubijen. Živko Pavlović, ne, ne zove se on Živko Pavlović, već je neki Živko Pavlović u vezi, ne znam kakvoj. Vidim žbun na Ovčaru u kome leži skriven leš. Crkva Sretenje je blizu. Živko Pavlović je daleko. Jedva je inž. Stojadinu Pop-Marinkoviću uspelo sklbniti svog prijatelja, višeg policijskog savetnika, gospodina Dragčeta Velimirovića, da naredi proveru (49)
navoda tetka-Lepšinih, i nije bilo malo iznenađenje lokalnih policijskih vlasti iz Cačka kada su pored podovčarskog manastira Sretenje, u žbunu, našli nožem izbodenog seljaka Hranislava Jovanovića. Međutim, nijedan Živko Pavlović, od sedam sa ovim imenom i prezimenom koje su pokupili po okolini, nije mogao ni na koji način u vezi sa ubijenim doveden biti. Istraga je tapkala u mestu sve dok zagonetku nije razjasnio gospodin Z. Mišić, mladi vizantolog, asistent Filosofskog fakulteta u Beogradu koji se vredno bavio i sprskim crkvenim slikarstvom XVIII i XIX veka, pa je, pročitavši u ,,Politid“ izveštaje o ovom slučaju, namah shvatio da je 1844. godine, prilikom restauracije manastira Sretenje, zidove živopisao izvesni Živko Pavlović iz Požarevca, te da je tako, nekako, njegovo ime to koje je dospelo do svesti tetka Lepšine, budući da je Hranislavljev leš nađen nedaleko od ove crkve. I taj i mnogi drugi slučajevi, provereni ili neprovereni, potvrđivali su ipak veštičije sposobnosti pletilje sa Kotež-neimara. Međutim, kako god da su duboka bila njena vidovnjačka preduzeća opšte naravi — posete belih devojaka iz šesnaestog veka, vesti o izvršenim ubistvima iliti izleti u daleku buđućnost (jer i toga je bivalo) — odjedared je sve usahlo početkom tridesetih godina, da bi od tada nadalje sav tetka-Lepšin neobični dar bio usredotočen na neprozirne magline daleke prošlosti Hadžislavkovića. Prekid sa jednom vrsti vidovnjaštva i polet novog tetka-Lepšinog onostranog zanimanja dogodio se bez najave, naglo ali mirno, tmurnog poslepodneva juna 1934. godine, baš kada smo nas dvoje, u potpunoj tišini spiritističke trpezarije na Kotež-neimaru, ceremonijalno umakali piškote u belu kafu. I mada tog značajnog dana nemam još ni punih petnaest, sećam se i danas svih pojedinosti, kao da se to tetka Lepša juče zagledala negde pored svoje šolje u goblen na stolnjaku, odsutna, čudno usredsređena, svakako nesvesna ruke sa piškotom koja je zastala u vazduhu, i sa uobičajenom jedno_ (50 )
stavnošću za takve prilike rekla: — Tvoj čukun-čukundeda Jovan Branković, unuk Cira-Mane, potomak je grofa Đorđa Brankovića. Ako je i od tetka-Lepše — mnogo je ! It simply does not fit the pattern! Svako ko bilo šta zna o našim precima, makar površno i u svemu nedostatno, odmah će uviđati koliko je ova tvrdnja — ako ne eht đozbojadžiluk iliti čista izmišljotina, ono svakako teško dokaziva, neproveriva nagađalica! Jer, evo kako stoje stvari: Jovan Branković je odista postojao i odista je naš predak, ali pominje se on samo u jednom pismenom kao Hadži-Slavkov otac. Kaže se još da je bio glavni seiz Mustaj-paše „sirotinjske majke“ prvo, a zatim pukovnika Mihaljevića kada ovaj, tada još samo kapetan, za austrijsku vojsku frajkorovce po Srbiji skupljaše, alzo — čovek koji je morao sa konjima velelepno umeti kada su ga i u tako dubokoj starosti za konjušara hteli. Ostaje, naravno, nerazjašnjeno kako je moguće da ugledni trgovac Hadži Slavko, krajem veka i sam već u ozbiljnim godinama, dozvoljava svom vrlo starom ocu Jovanu da obavlja ove dužnosti. Međutim, u toj vesti (koju po kazivanju glavnog Hajduk-Veljkovog tobdžije, nekog Petra Urovičanina, zabeleži Hećim Toma Kostić) pominje se, bez daljeg komentovanja, još jedna, izuzetno važna činjenica za genealogiju Hadžislavkovića: da je otac Hadži-Slavkov, rečeni seiz Jovan Branković — unuk čuvene vidarice Ćira-Mane! O Ćira-Mani, naravno, zna se mnogo više. Postoji bujuruldija glavnokomandujućeg vezira El-Hadži-Mehmed-Bahram-paše uredno snabdeven državnim muhurima prvih dana rneseca ramazana 1168. godine od Hidžre, što pada između 11. i 20. jula 1754. godine, kojim se Ćira-Mani određuje plata za vidarske usluge učinjene u Niškoj tvrđavi. Ćira Mana se pročula još ranije, izlečivši za nepunih mesec dana Togrul-bega od teških krasta krmeljuša od kojih nisu uspeli da ga očiste najčuveniji hećimi carevine, od Smirne do Istambula. Bila je maia (51 )
ženica i sva pređana svojoj nadnaravnoj veštini. Umela je obilaziti po vasceli dan skrovita mesta udaljenih planina, trave brati, pa ih posle na miru, u polutami svoje izbe-radionice, u kese od tanke jareće kože raspoređivati. Veoma ju je cenio Togrul-beg, pa je po naređenju i o trošku ovog Turčina i muslimana sahranjena oko 1760. godine sa južne strane Miletine crkve kod Knjaževca. Na žalost, spomena o našoj roditeljici tamo više nema, jer su novi krasitelji crkve grobne ploče digli da bi udarili kaldrmu. Međutim, koliko god da se zna o veštinama i vidarskim čudesima glasovite Ćira-Mane (da je bogatog dubrovačkog trgovca Nikolicu Gradića izlečila od neke gadne bolesti za koju se može pretpostaviti da je bila venerična jer se o njoj ništa pobliže ne kaže; da je pored lekova pripremala i opake bendžiluke, koji, usuti u vino neopazice, mnoge nepoželjne sa nogama napred ispratiše iz njihovih konaka; da je sirotinju i za džabe lečila, ako je htela i umela, a da je od bogatih grabila koliko god je mogla; da je bajala na nekom jeziku koji nijedna vidarka, vračara, Ciganka ili gatara nije nikada čula, pa se verovalo da je svoje veštine od nekih špiconosih kikomora, od šumskih rusalki ili čak od samog boga Davora na njihovom nezemaljskom jeziku doznala, itd.) — veoma se malo, zapravo se ništa o njoj lično, njenom poreklu i porodici ne zna. Postoji sasvim nesiguran nagoveštaj da je Ćira Mana došla iz varoši Kožana u Makedoniji, ali isto tako od Šućur-Mijajla stiže za nas Hadžislavkoviće neprijatna vest da je živela i putovala sa Ciganima klinčarima iz okoline Vranja. Ovo potonje me je, bog i duša, dovelo u ozbil jnu nedoumicu. Šta znači „živela i putovala sa Ciganima klinčarima“ ? Naravno, moguće je da je naša Ćira Mana pošla sa čergarima ne bi li preko njih upoznala ciganske meleme za koje je naslutila da ih vranjanski klinčari spravljaju na naročit način. Moguće je, međutim, da je Ćira Mana i sama bila Ciganka, a vrlo je verovatno da bi u tom slučaju Šućur Mijajlo, zarad dobroga glasa, njenu (52)
krvnu srodnost sa ovim vagabundima, beskućnicima i džabalebarošima iz neke crne i daleke Indije, najradije omalovažio, ako već ne može sasvim da je opovrgne. „Živela i putovala sa Ciganima klinčarima iz okoline Vranja?“ Nije, svakako, bilo uobičajeno, ali ne bi ni naročito čudno bilo da se neki Srbin saživi, ili čak oženi lepom i mladom Cigankom, pogotovu ako je u rukama imala tako probitačan zanat kakav je Ćira-Manin bio. Međutim, o tome nigde ni jedne jedine reči! Nigde se ne kaže ni ko joj je muž bio, ni ko rod, ni ko pomozbog, tako da smo mi Hadžislavkovići, na neki način, porodica sa pramajkom, ali bez praoca, kao da smo se razmnožili partenogenezom; ili kako narod kaže, da nam je pramajka kao ćurka od vetra zatrudnela. U svakom slučaju, nigde pomena o nekom čoveku u Ćira-Maninu životu, ako se izuzme, opet dosta sumnjivo, tetka-Lepšino snoviđenje o sentimentalnoj privrženosti Togrul-bega njegovoj isceliteljici — priča odviše ženska da se ne bi kad-tad rodila u svesti nikad udavanog istoričara sa Kotež-neimara. Mada — who knows! „ What we seek, we shall find; what we flee from, flees from us. “ Neki čovek je ipak morao postojati u njenu životu, jer se iz te veze rodi roditelj (verovatnije — otac, Branko) koji je dao život njenom unuku, našem prvom poznatom pretku, Jovanu Brankoviću. Ali da ostavimo na stranu nedoumice o velikom, praznom potezu, o rupi bezdanici, o mrkloj noći, profound and unfathomed, što ispunja prostor između Ćira-Mane i njenog unuka, pa da osmotrimo koliko je, u svetlu svih poznatih činjenica, neverovatna tetka-Lepšina halucinacija o srodstvu konjovoca Jovana sa grofom Đorđem Brankovićem! Prvim snoviđenjem je, odista, ne samo preterala; tetka Lepša je tog puta možda neočekivano, ali sasvim ozbiljno omanula. Taj hohštapler ili zanesenjak, svejedno, dugačke sede brade do kolena, koji je do grofovske titule došao predstavivši se Leopoldu I kao izravni potomak srpskih despota Brankovića, za (53 )
šta mu potvrdu dade u Peći Arsenije III po ceni od 150 dukata (potrebita je bila Patrijaršija, ne treba stoga patrijarhu odviše strogo suditi), mogao je svoju vezu sa Zmaj Ognjenim Vukom i starim Đurađem dokazati taman koliko i tetka Lepša srodstvo našeg Jovana seiza sa erdeljskim predstavnikom na Porti, piscem Oršavskog proglasa Srbima, velmožom, čovekom svetskih dvorova, naučnikom i piscem, Đurađom. Nikako on nije već u drugom kolenu mogao (sudeći po razumnoj proceni vremena) roditi neznanog i u svemu oskudnog konjušara turskim ili austrougarskim velikašima! Čak i pretpostavka da je naš ded Jovan preko neke vanbračne nategače prevukao srk krvi Brankovića u podrume Hadžislavkovića toliko je neproveriva da me ovog puta ni veliki ugled tetka-Lepše, za čiju vidovitost jamčim poštenjem i znanjem, neće odvući na trag koji nikuda ne vodi, osim u mesece, možda godine, zaludnog prekopavanja po našoj istorijskoj bestragiji. Svrstaćemo stoga ovaj nagoveštaj naše porodične veštice-istoričara (zajedno sa neodređenom rečenicom Šućur-Mijajla o putovanjima Ćira-Mane i vranjanskih kiinčara) u vilajet ni na nebu ni na zemlji, u odeljak nedokazivih i malo verovatnih tvrdnji. Pravih dokaza da u našim venama kola i kap crne krvi iz prednje Indije ili Arabije — nema, isto kao što nema ni pravog osnova za tetka-Lepšinu tvrdnju da postoji srodnička veza, prvo, seiza Jovana sa grofom Đorđem, zatim Đorđeva sa Brankovićima, a preko Brankovića, veza Hadžislavkovića sa Hrebeljanovićima, i na krajnjem genealoškom obzorju, preko carice Milice — sa Nemanjićima. Između snoviđenja tetka-Lepšinih i istine, pećina ona od naše istorije zjapi, mrak u kome se maštom sve može naslutiti, ali razumski ništa dokazati, pomrčina tako gusta da niti sasvim isključuje postojanje bilo koje veze, niti potvrđuje bilo kakvo trajanje, pa ni nastavljanje nas Hadžislavkovića unatrag prema kakvom srednjovekovnom početku. Roditelji roditelia Ćira-Mane i njenog muža (koga istorijski mrak ( 54 )
proguta celog, sve sa čalmom i papučama), ni postojali nisu, utopiše se najobičnije u onoj bezimenoj i beskrajnoj, nepreglednoj tromoj gomili mesa što preživa i pretrajava, životinjski ukopana u zemlju brljušu, što se tupo pari i nemušto umire, bez svesti, bez boje očiju, koju malo sujeverja i malo običaja čine različitom od krđa domaćih životinja, ali još ne i sličnom „Ijudskoj zajednici zrelih pojedinaca i trajnih grupa sa pamćenjem o sebi i svešću o drugima“ (Karlajl). Moji pre pojave Ćira-Mane bejahu ono što se tada kratko i tačno nazivaše — raja. Sve sumnje i nedoumice prestaju sa pojavom seizovog sina, sa ubeleženim životom Slavka Jovanovića, koji se konačno i jasno izđvoji iz seljačkog bezobličja našeg osamnaestoga veka. Ima, svakako ima pravde u tome što smo baš po njegovu imenu, i zahvaljujući njegovu hadžiluku, mi nastavili da postojimo kao Hadžislavkovići. Slavko Jovanović više nije narod; on je — neko u tom narodu. Naime, kao i drugi beogradski trgovci — N'ikola Radomirović, Jovan Novaković-Čardaklija, brat mu Petar, malo kasnije Jovan Dimitrijević, pa rođak beogradskog mitropolita, Nikola Trajči — i Hadži Slavko je bio jedan od glavnih sudeonika u velikom planu srpskih trgovaca i austrijskog generala D ’Alvinčija za bezbolno osvojenje najisturenije turske tvrđave prema Evropi. Plan je bio prost i dobar: ugovorene noći, a biće odlučeno da to bude između 2. i 3. decembra 1787, Austrijanci će neprimetno dovesti odred od šest hiljada vojnika pod zidine Donjeg grada na ušću Save u Dunav. To je, prema obaveštajnim procenama beogradskih trgovaca, bilo lako izvodljivo, jer je posada tvrđave bila krajnje nemarna i noć provodila spavajući u zaštićenim i toplim karaulama, ne hajući za svoje stražarske dužnosti. Čardaklija bi sa svojim Ijudima prethodno uklonio neoprezne turske čuvare i otvorio Dizdarevu i Nebojšinu kapiju na Savi, a Jovan Novaković bi obezbedio dovođenje austrijskih jedinica najkračim putem do tvrđave i otvaranje najvažnije, Defterda(5 5 )
reve kapije. Naravno, da bi se ovaj plan ostvario, trebalo je nabaviti voštani otisak svih potrebnih kapijskih ključeva, i upravo taj zadatak, odlučan za ceo poduhvat, uzeo je na sebe moj čukun-čukundeda, gospodar i hadžija Slavko. Postoje dva zabeležena podatka, vezana za ovaj poduhvat, na koje istorija sa razlogom nije obratila pažnju, ali koja su za pronicanje u karakter Hadži-Slavka veoma uputna. Pišu učesnici beogradske zavere (ako su nepismeni — govore u pero onima koji pišu) — da je Slavko vrlo rano, još u novembru, dobio potrebne otiske i da je odmah potom dao da se ključevi izrade. Međutim, nije smatrao da je obavivši ovaj posao do kraja obavio i svoj zadatak. Čekao je još nekoliko nedelja da dođe noć što hladnija, što vetrovitija i svakako noć bez meseca. Dočekavši je, negde oko ponoći, trudeći se da pravi što manje buke, on krenu u mrklu noć jadne i čemerne srpske varoši. U krivim sokacima ređaju se nabojnice, čatmare, brvnare i bondručare pokrivene slamom, trskom, šindrom ili klisom i tek poneka boija kuća bogatih trgovaca, kovanica ili zidanica, sa krovom od ćeramide, kamenih ploča ili domaćeg ravnog crepa. Napast, na koju je unapred računao, behu gladni i besni, nadaleko čuveni beogradski psi, o kojima nijedan od putopisaca namernika što prođoše kroz ovu tursku varoš nije propustio govoriti. Idu u čoporima, često se međusobno proždiru, opasni su naročito zimi kada je hrane u gradu i divljači u okolini manje nego u toplija vremena. Izašavši iz spleta udžerica na prazan prostor, koji je varoš razdvajao od niske kafana na obali Save, nalete na veliko i ratoborno klupko zategnutih mišića, režanja i sjajnih kao žeravica očiju, ali mu pomože čerek mesa koji je oprezno poneo sa sobom, i koji, bačen daleko u mrak, odvuče zverad u pomamni kovitlac borbe za iznenadno prispelu hranu. Ugledavši tamne obrise velike magaze, on napusti drum pa udari preko blatnjavog, močvarnog poija (56 )
udesno, tako da izbegnu Savsku kapiju, i stiže, siv od mulja ali neprimećen, do skele. Bi kako je naredio: tu ga čekaju dva njegova najpouzdanija momka sa šajkom, te sva trojica polako, držeći se u prirodnom zaklonu što ga po ivici reke pravi šib! je sa obale, prođoše ispod obrisa Baruthane i Defterdareva konaka, sve duž Bejaz i Sultan-Mustafine tabije, pored Dizdareve do Nebojšine su-kapije. Tu stadoše. Jedan momak osta u šajki, a gospodar Slavko mahnu rukom drugom da pođe za njim. Nigde žive duše. Grad u kiši, mrtav, gluvo doba. Slavko vadi jedan od dva ključa, koje drži pored kubure za pojasom, stavlja ga u veliku bravu, i gle, začudo lako, bez škripe, otvara se prva prepreka. Ostavija drugog momka kod otvorenog prolaza i sam — rnaia mokra figura u mrkloj noći — polazi lavu u čel just, u srce tvrđave. Lako se prebacuje preko Zindan-tabije i, mada mu je put pored Janjičarskog konaka i Tophane kraći, ide okolo, pored Ambara i Furune na Seid Hasan-pašinu džamiju, pa preko brisanog prostora, na kome bi sa bilo koje karaule mogao da ga vidi stražar, ako je i jedan kojim slučajem budan, pravo na Defterdarevu kapiju. I taj se ključ pokaza ispravnim. Tek sada je Hadži Slavko siguran da je svoj zadatak kako valja izvršio. Austrijska vojska, predvođena srpskim prethodnicama, može doći. Mislim da je ovo značajna vest o prvom Hadžislavkoviću — njegova savesnost i temeljnost u obavljanju zadataka su vrlo nesrpske osobine našeg pretka koji će poroditi veoma, veoma srpsko pleme potomaka! Drugi podatak kao da je u suprotnosti sa Hadži-Slavkovom savesnošću i nesebičnošću koju upravo pohvalih. Zabeleženo je šta su zaverenici tražili od D ’Alvinčija kao nagradu za svoje učešće u poduhvatu. Svi su zahtevali garantije da će se srpskom življu pod austrijskom upravom dozvoliti puna sloboda veroispovesti i trgovine, a za sebe lično Jovan Novaković-Čardaklija tražio je čin kapetana ćesar(57 )
ske vojske, Radomirović — neku vrstu prvenstva među beogradskim hrišćanima, a naš gospodar Slavko — novčanu nagradu i kuću u gornjem gradu! Tetka Lepša, koja zbog nečeg ne voli Hadži-Slavka, uživa u ovom pismenom i višestruko ga precenjuje. Ja ne. Ali — o tom potom. Poznato je kako se ceo poduhvat završio: srpska strana je svoj posao obavila do tančina i provela vascelu decembarsku noć pored širom otvorenih kapija grada, ali je vojsku, nestručno vođenu od obrsta Davidovića, potpukovnika Geneja, kapetana Mihal jevića i, naravno, generala D’Alvinčija, košava rasturila na sve strane, tako da austrijske šajke i oranice nikada ne prispeše na beogradsku stranu. Za nas Hadžislavkoviće važno je da su posle ovog neuspeha rano, trećeg ujutru, svi zaverenici posedali u čamce i odbegli u Zemun, opravdano se bojeći turske odmazde, ali naš Slavko Jovanović je — ostao u Beogradu. To je činjenica, dok se samo može nagađati kolika je njegova zasluga što Abdi paša, otkrivši neuspelu zaveru, nije naredio opšti pokolj hrišćana u Beogradu, i kakva je zatim bila Slavkova uloga u daljim vezama sa austrijskom obaveštajnom službom sa jedne, a odmetnutim janjičarskim predvodnikom Deli Ahmedom sa druge strane. Tačno je, naime, da savremeni naučnici njegove izveštaje Austrijancima, o stanju u Beogradskoj tvrđavi, tih dana ocenjuju kao čudne, sastavljene gotovo tako da pre zavode nego što odista obaveštavaju zemunsku vojsku o pravom stanju u turskom taboru. Međutim, sa kakvim je pobudama, sa koliko zalaganja za narodnu, a koliko za svoju ličnu stvar, sa kojim je naumom sve ovo mutio i žutio naš sposobni predak — teško je ili nemoguće utvrditi. Zemunski oficiri su se odista u opisanoj prilici, a i u nekoliko sledećih meseci, pokazali opasno nepreduzetnima, pa se samo može pohvalno govoriti o Slavkovoj razboritoj oceni da sve svoje izglede, i narodne takođe, da tolike živote i ono jadne sigurnosti što su Srbi pokušavali sačuvati ( 58 )
na vetrometini beogradskog platoa — ne treba staviti u ruke neodlučnog i nesposobnog saveznika kakvim se pokazala austrijska vojska pod Beogradom. Veoma mi je stalo da opravdam gospodar-Slavka, pa tako najžešće sporove sa tetka-Lepšom uvek inriam ne oko njegovih postupaka — o njemu imamo koliko-toliko pouzdane istorijske podatke — već oko smisla onoga što je činio. Slavko je bio stamen čovek, gordošću me ispunja rijegova rešenost da istraje u svome Beogradu, njegova spremnost da deli i dobro, ali i zlo sa svojima u toj varoši — prolaznoj tvrđavi, i u tom gradu-bašti gde samo tikve bez korena stignu između dve seče da se zažute. Miran čovek sa svojom idejom, čovek koji ne samo da ima životna načela nego ih se i pridržava, čak i onda, kao što će se videti, kad za to treba i glavu pred ušicu sekire podmetnuti. Slavko je čovek koji ne beži sa svoga, šljivu možeš presaditi na drugo mesto, ali planinu ne. Slavko je planina, Avala usred Beograda! Kako počeše pripreme za ustanak što će u srpsku revoluciju prerasti, ko će nego gospodar Slavko prvi uz Đorđa Petrovića stati. Postoji zapis da je tokom hiljadu osamsto treće i četvrte, duže ili kraće, boravio u rudničkim selima Smrdljikovcu, Šutacu, Kalanjevcu, Boždarevcu i Slavkovici, pa u valjevskim selima Cvetanovcu, Babajićima, Pepeljevcima, Strmovu, Dučićima, a iz Beogradskog pašaluka u Čibutkovici, Ćeliji, Petki, Kuku i Brazilovici, sve, valjda, selima u kojima je tokom godina marvene trgovine stekao ugled i poštovanje. Koliko je bio od velike koristi u pripremi ustanka, toliko se dobar pokazao i kada je bitka počela. Divno ga opisuje pop Avakum, te uvek kad zatrcba poturim taj dokumenat tetka-Lepši, ali ona ide tako daleko da je spremna sporiti se sa zdravim razumom tvrdeći da je zapis kasnijeg datuma, ili čak krivotvoren. Ali pustimo tetka-Lepšu i njenu tvrdoglavost. Iguman Avakum jasno, ne može biti jasnije kaže, i to posle provera kakve su biie bojevi na Ivankovcu, Mišaru i ( 59 )
Deligradu, da je Slavko bio čovek savestan u „svojoj skromnoj đužnosti", smeran u ponašanju van dužnosti, gotov da uđe u sve opasnosti i s njima da se bori, ne za slavu ili za kakvu nagradu, nego samo zato što je mislio da tako treba. I dalje kaže Avakum za Slavka da je razborit bio u „svojim prostim smatranjima“ , čovek nezavisna karaktera, da bi lepo završio kao što je i počeo: „Istinu je govorio uvek, i. šalio se nije nikad.“ Nije li to celovit i uverljiv prikaz jedne ličnosti? Šta i kome nešto u njemu, ili u životu prvog Hadžislavkovića.smetati može? I dođosmo, tako, do strašnog kraja ovog smernog postojanog čoveka, koji dosledno pogibe u sleđenju svojih uvek istih nauma. Kada ono Srbija pade 1813, strah i očaj zavladaše među ustanicima, te poče opšte bekstvo preko Save u Austriju. Slavko, naravno, dosledni naš hadžija ne htede nikud od naroda. Poznato je da je krišom otišao u manastir Fenek i da je Karađorđa pokušao skloniti da zeml ju ne napušta, već da sa narodom ponovo bunu digne. U toj prilici mu obeshrabreni vođa reče onu čuvenu istorijsku rečenicu: — E moj Slavko, što bi — bi. Kojekude, protrči sad žeče! — što po hrabrosti možda ne može da se meri sa nekim spartanskim, po dostojanstvu sa nekim rimskim ili po eleganciji sa nekim francuskim istorijskim izrekama, ali ta Karađorđeva rečenica ipak jasno opisuje stanje stvari tog septembra 1813. u Srbiji. Tada poče Slavkova tragedija („O, heaven! Were he but constant, he were perfect!“). Njegov sin jedinac, Milić, kako je to bio običaj vremena, borio se od 1809. rame uz rame sa ocem i hrabrim i veštim u svim bitkama pokazao se. Kažu da je samo kod Deligrada trinaest koža temenjača sa turskim perčinima oderao. Te, 1813. njemu je dvadeset tri godine, oženjen je najstarijom ćerkom, prvorodnim detetom hadži Milutina Savića-Garašanina (dakle, mnogo starijom sestrom Ilijinom), i već mu njegova Ikonija na prsima drži prvenca Jovana. Slavko ih je (60 )
sve ostavio skrivene u selu Lisovićima, u koje se posle razgovora sa Karađorđem vrati žalostan i zabrinut, ali rešen da od svog naroda ne mrda, već da se pritaji dok prva fertutma ne prođe, a posle da vidi šta će i kako će. AI’ ne bi tako. On u Lisoviće, a njegova Ruža, sin Milić, snaja Ikonija i tromesečni unuk Jovan, zajedno sa porodicom Milićevog pobratima Nikole Stojanovića (pobratimili se na Čegru kad je Nikola ranjenog Milića iz bitke izneo), završavaju pripreme i kreću prema Savi. Slavko za kuburu, i pravo jedincu u prsa: — Stoj — grmi Slavko — nikud iz Srbije, preko mene mrtvog može da se beži. Vidi Milić da šale nema, skida bisage, konje pod zaklon vraća, sa pobratimom se tri dana dogovara šta im je činiti, jer svakog časa mogu Turci banuti i sve ih pobiti. A Slavko ni da se opepeli, kako vidi da se konji prežu, za kuburu se hvata. Onda. . . ali što bih ja opisivao ono što je M. Đ. Milićević čuo i zapisao redom: „Ovde se Hadži Slavko nešto pokaje, i ne samo što ne htede ići dal je, već nagne da u Beograd pođe. Svi se nađu u čudu. Ako se on vrati i ako se kaže, potera će za njima onaj čas, Ijudi će izginuti, a žene i deca otići će u ropstvo. Svi navale moliti Slavka da pođe sa njima bar do Save, dok oni pređu na onu drugu stranu, govore mu da to više nije 1788, da su janičari ko besni i krvi žeijni psi, mole ga da njima dozvoii kako hoće, a on nek ide kud mu je volja, ali Slavko ne hte ni to, već se odma za kuburu laća. — Ubijte ga, — rekne najposle njegova žena Ruža: — sva grehota na moju dušu! Volim za njega jednog odgovarati Bogu, nego da ovoiike porobe Turci. Milić pogleda pobratima Nikolu, s kojim se nije moralo dva puta govoriti — odlučan neki čovek bi — te čim bi zgodrio on poteže sekiru i uškom ubi hadžiju Slavka na mesto. Posle su ga zatrpali tu u nekoj Crvenoj jarugi.“ (61 )
To je sve što o događaju M. Đ. Milićević piše, a i dovoljno je. Dobro, tetka-Lepši ovde dati za pravo moram, doslednost Slavkova se pretvorila u staračku tvrdoglavost, ali zar je zaslužio da tako strašno umre? Od ruke sinovljeve, tako reći, u nekoj Crvenoj jaruzi ostavljen, bez groba, predlogom rođene žene ucmekan! Šekirom po čelenci! Zar ga nisu mogli vezanog preko reke prevesti? Ako bi vikao kad prolaze blizu Turaka, zar mu nisu mogli usta kudeljom zapušiti? Nesrećni Slavko, svoju doslednost platio je ne samo glavom, još mu se gore dogodi: umre izdan i prezren kao pas. U nekoj Crvenoj jaruzi. Milić nije bio čovek očevog značaja i veličine, srčanosti i savesnosti. Prešavši u Srem posle ocoubistva, potraži Milić Slavkove stare trgovačke prijatelje i političke saveznike, te preko njih dobi za čuvara šuma manastira Krušedola, a njegova mati i žena mu da muzu manastirsku stoku. Nije Milić ni godinu sastavio tu, pa se vrbuje u vojnike i ode u Sombor. Pokaje se što je uradio, pa se preko Bačke vrati u Srem, te vide svoju porodicu i kaže joj da hoće da ide u Srbiju, jer se tamo opet velika buna protiv Turčina sprema. Što naumio to odmah i učinio, projuri preko Popinaca, Šimunovca, Deča i kod Progare pređe Savu, da se onda priključi ustanicima. Mora da je Milić na Cveti 1815. bio u Takovu, mada mu se ime nigde ne spominje. Smatramo, međutim, i stric Njegovan i tetka Lepša i ja da je morao u Takovu biti jer od ranije postoje jasni znaci da je Milić sav Milošev, njegova stalna pratnja, uvek tu da mu se nađe na zapovedi. Toliko se on prepokrio vođom drugog ustanka i posle naslednim knezom Srbije da ga u istoriji gotovo i nema, tek s vremena na vreme izviri iza debele Obrenovićeve senke, da mu lice prepoznamo. Ne zna se koliko ga je Miloš cenio, ali odanost mu je uvažavao svakako. Zna se, naime, da je Milić najprljavije poslove za svoga gospodara obavljao, a vlastodršci takve obično nagrađuju, ali baš ne znam (62 )
koliko ih izistinski vole. Više su im, rekao bih ja, potrebni nego što su im dragi, a Milić je opasnome knezu mnogo potrebovao, sigurno, tušta mu i tma crnih usluga počinio. Tako makar kažu savremenici, možda i zavidni na bogatstvo koje je Milić počeo kneževom milošću gomilati, ali pod zarok se može reći da je ovaj Hadžislavković, sva je prilika, lako stečeni novac plaćao debelim komadima savesti. Ako nekoga treba nečujno pomrčina da proguta, uvek se nekako tu u blizini nađe Milić (svašta se, recimo, govorilo o njegovom učešću u mučkom ubistvu šabačkog episkopa Milentija Nikšića), ako treba muža skloniti da bi se knjaz nesmetano sa njegovom ženom zabavijao, opet je Milić viđen kako nesrećnika baš u to vreme odvođi kuda, ako valjevske vodenice deliti treba, e da ih Miloš sve prisvoji, opet je pri deobi Milić posredovao, i pored šesnaest za kneza, i za sebe dve potočare dobio. Zna se, zatim, da je naš Milić bio postavljen za bin-emina beogradskog, nadglednika svih Miloševih građevinskih kuluk-poduhvata, i to posle Tome Vučić-Perišića, nadaleko poznatog sa njegove surovosti, i posle knjaževog brata Jevrema koji bi uvređen postavljanjem tako niskim u časti. Za razliku od Jevrema, naravno, Miiić to primi kao nagradu, a kažu da je u surovosti nadmašio Tomu. U svakom slučaju, ostao je poznat u neimarskoj istoriji Beograda po jednom svom izumu preduzimačkom: pre nego što se digne skela, Milić dizaše vešala: „Ako kuća ne bude. na vreme gotova i dobra" — govorio je prisilno dovedenom narodu i dunđerima — „vešala su tu.“ Nije sasvim jasno je li Milić učestvovao u odsecanju Karađorđeve glave noću između đvanaestog i trinaestog jula sedamnaeste, ali cmo na belo, baš cmo, vala, stoji pribeleženo da je, osim popa Vučka Popovića iz Adžbegovaca, bio jedini sa Milosem kada je četmaestog jula ta luda glava stigla iz neke besarabijske bestragije u podmm male kućice iza ondanje Mitropolije. Miloš je tako hteo, sve u tišini (63 )
da se obavi, samo njih troje da znaju, pa kad glava bude u Carigrad otpravljena, — čuće se, ali ne ranije. Bojao se, valjda, da bi Ijudi mogli ne voleti njegovu surovost prema vođi prvog ustanka, i još više njegovo udvorištvo prema sultanu, šta li. Pop Vučko je, naravno, doveden da bi glavu opojao, a neko je od prisutne trojke glavu crnog Đorđa Karađorđa morao oderati i opremiti da se na putu do Carigrada ne usmrdi. Eto, nije lepo što je baš iz naše porodice morao biti, ali mislim da knjaz voždovu glavu derao nije, i ma koliko ne voleo da zamišljam našeg Milića kako lobanju oslobađa od suvišna mesa, mozak i oči brižljivo kašikom vadi, kako lobanju suši i pamukom je puni, svi su izgledi da je baš ovaj najvredniji srpski poklon Turčinu i Carigradu jedan Hadžislavković opravio za pošiljku. Ne znamo da li je zbog ovog Milićevog učešća u istoriji, ili zbog nekog drugog, Ilija Garašanin, Milićev šurak, sedamnaest godina mlađi, brat naše čukunbabe Ikonije, još kao dečak učenik grčke škole u Zemunu — imao smelosti i drskosti da izjavi, ne hajući za pristojnost i za moć svog mnogo starijeg zeta — da smo mi „Hadžislavkovići međuturska govna“ . Šta god da je time reći hteo, lepo o nama mislio nije, a istini za volju, zarad postupanja Milićeva nije za to ni razloga imao. Nemam ja tu prigovora, i tetka Lepša potvrditi mora da Milićevu ulogu u istoriji nikada preinačavao nisam, niti sam pokušavao makar neka od njegovih zlodela pripisati drugom, što sam mogao, s obrzirom na pomanjkanje podataka koje uvek prati prljave rabote. Ako smo drali glave voždovske da bismoTurčinu ugodiii, a sebi pohasnili, to nam je što nam je, drali smo glave i basta. I to na kraju krajeva neko mora raditi, jer ne misli valjda tetka Lepša da bi glava ostala neodrana da je kojim slučajem Milić Hadžislavković imao osetljiviji stomak ili manje prilike da na turskim lobanjama vežba rad sa nožem. Ima — bog i duša — ima Milić makar jednu zaslugu koju mu niko iz časti oduzeti ne može. Što (64 )
jeste — jeste, i dvolično bi bilo vek i po plodove njegova pregnuća uživati i samo se po zlu čukundedova krvava života sećati. Milić sagradi ovu kuću, dom Hadžislavkovića na današnjem Kosančića vencu, još dok to beše šanac oko turske tvrđave kalemegdanske. ,, Ne zna se, naravno, ni pouzdano ni inako, kada je i zašto u tom mračnom, prekom, opasnom čoveku planula želja da najlepšu i najbolju, čvršću i opremljeniju od bilo koje druge, kuću u Beogradu za sebe sagradi, ali razumno je rađanje ove potmule, nikad iskazane strasti vezati za dužnost bin-emina koju Milić krvavo i savesno obavljaše. Radom, marom i kamdžijom u zbilju pretvarajući knjažev lukavi stratagem da neimarenjem stopu po stopu Beograda otima od bunovnog, provincijskog vezira, starog Husein-paše od tri ,,tuga“ ; nabljudavajući nabavku i dizanje jezgra buduće prestonice u severozapadnom delu šanca — Novog konaka, Đumrukane, Velikog zdanja, Mitropolije, Saborne crkve; učestvujući tim načinom najneposrednije u Miloševoj graditeljskoj pomami — verovati je da su u našem surovom pretku utrnulih osećanja, tiho ali strašnom snagom zacarili jedna velika Ijubav i jedan tvrdoglavi naum: sagrađiti dom kakav se pod ovim nebom još zakrovio nije! Postoii zapis da je Milić krajem 1834. sa dve, od sedam postojećih, tajfi zidarskih majstora beogradskih ugovor sklapao, ali ga odmah i raskidao. Kako znamo iz tih pismena da je među dunđerima izabrao prvo Radula, a potom Velička, dakle tajfe južnosrbijanske, sa gradnje bondručara čuvene — zaključujemo, i stric Njegovan, i tetka Lepša i ja, da je Milić prvo o nekoj, verovatno usavršenoj, begovskoj kući sanjao, i da bi takvu i sagradio — sa selamlukom odvojenim od haremluka, sa zidom bez prozora prema ulici, pokrivenu šindrom ili domaćim crepom od slaba materijala, isturenu ovalnim gornjim spratom — erkerom — iznad sokaka — da baš te godine, po nalogu Miloševu, ne stigose iz Beča u Beograd prvi (65 )
,,jevropski“ indžiniri — Slovak Franc Janke, a potom i baron Kordon koji novim idejama i načinom gradnje izmeniše neimarsku istoriju Srbije. Zamisliti nije teško: Milića sa čalmom koju po ugledu na svog gospodara nosaše sve do Hatišerifa, a katkad i pošto se od Turčina osamostališe, ili u fesu ispod koga tamno sjakte dve crne, iskošene crte između kapaka; brci se, tatarski tanki, pored usana nadole obesili; košulja širokih, zlatom prošivenih rukava (sumnjive čistoće, naravno, jednom su ih mesečno menjali), preko nje šarena anterija i dugačke gornje haljine od fine čohe srmom izvezene i gajtanima ukrašene; žuti svilen pojas, opasno štrči kubura ulevo, handžar udesno, smrtonosne rašlje na uleglu, ravnu stomaku; oko čvrstih nabreklih listova — tozluci, bele vunene čarape, crvene papuče — stoji stabilan, jak u bedrima, noge u zemlju ukopane, raskrečen, kvrgave šake klonule na srmom i biserom izrađene drške Hadži-Slavkova skupocena oružja. Ćuti sat. Ćuti dva. Ne znaš da li gleda kroz tanke proreze ili je zamro iza tek malo otvorenih kapaka. Seljaci kuluče, sa strahom u okamenjenog bin-emina pogledaju, stala trka i topot kroz oblak prašine, proleću sepeti puni sitna šuta i sasušena lesa, uzbrdo mili samar sa zemljanom opekom na pogrbljenim Ieđima, teška greda za bondruk na iskrivljenu ramenu, puca tašmajdanski taš pod tupim udarcem malja, ledina se u gradilište pretvara, temelji se, kao dveri zemlje, otvaraju i u krilo primaju zdanje koje je već u duhovnu oku gospodar-Milićevu do veličanstvena krova izraslo. Tada ga indžiniri smutiše. Nikakva poštovanja Milić nije imao za rajtpačeve i glazirane cipele, frok, žakete i lornjete, za opasnu učenost, za nerazuml jiv jezik i nastrane običaje koje su, s onu stranu reke, donosili fina i namirisana, a gologuza i praznodžepa, nikakva gospoda. Bagra i fukara, „počerpovanje prosveščenija“ , „filosofičeska osnovopoloženija“ , gladno i torokavo, bez muškosti i čojstva, žapci, smatrao je Milić, skakavci, zvao ih je u sebi pun (66 )
prezira (možda i iz malo nepriznavanog straha) i onda kada je Ijubazno lice pred njima pokazivati morao i kada se nezgrapnim i sporim u njihovu prisustvu osećao. Međutim, prva po jevropski sagrađena kuća upravitelja varoši beogradske, Cvetka Rajovića, podignuta pod nadzorom i prema planovima Slovaka Jankea — pamet odnese Miliću. Kao tuđu žensku obilazio je njene nedovršene 'zidove, zagledao velike prozore, stubove, portal sa kamenim stepenicama, pečenu opeku razdražujuće crvene boje, i sve je bleđa u njegovu pogledu bila begovska kuća čije je temelje već iskopao. Prestade sa gradnjom, ostavi raščišćen teren da ga prekrije sneg, uplasti navučene grede, rasproda zemljanu opeku, primiri se i smišljati stade novo zdanje. Čibuk-nargila nadohvat usana, prekrštenih nogu na svilenom minderluku, nepomičan, iza crnih, kosih crta između kapaka čudnu, neviđenu kuću Milić celu zimu zida i preziđuje, doksate skida, prozore veće i više od Rajovićevih otvara, sobe premešta, pa ih opet u stari raspored vraća, mučno bajoslovni dom gradi, ali kada granu proleće i okopni sneg, gotovo u svakom detalju novo zdanje pred njim jasno kao na dlanu stajaše. Nigde mu se nije žurilo i ništa mu nije bilo skupo. The best that money can buy! Američansko geslo u turskom Beogradu! Godinu i šest meseci je čekao na crveno drvo od koga je naumio izrezbarene vratnice napraviti, ali dočeka da mu stigne čak iz daleke Anadolije na čijem istoku raste. Ciglu u Šapcu kupio, ali čuvši da se austrijska dva puta peče i boljom smatra, sedam dobivenih tovara prodade sa gubitkom i novu naruči u Beču. Kamen tašmajdanski nadohvat ruke, dobar za državna zdanja i konak kneginjin, ne htede ni gledati, već teškim kulukom (mada je ukazom o građanskim pravima 1837. kuluk ukinut) u volovskim kolima dovuče mermer sa Venčaca iz masiva izglavljen prostim turskim budacima. Kuća je polako rasla pred Milićevim kosim crnim (6 7 )
prorezima, opasnim zmijicama između kapaka. Šest velikih površina, jednu više nego Rajović, otvorio je moj ćutljivi čukundeda za prozore prema ulici i lepo ih odelio, po austrijski, sa pet okruglih stubova čije glave obradi kamenorezac-majstor Šević iz Novog Sada. Međutim, umesto tri malo manje, ili dve odista velike sobe, iza tog zida dugačkog dvadeset metara (tri više nego Gospodar-Jevremova, četiri nego Rajovićeva) nalazio se čudan splet prostorija raspoređenih po Milićevu nahođenju kome se oštro i sasvim uzaludno suprotstavljao indžinir, baron Kordon: odžaklija u obliku slova T, uska prostorija dva metra široka i šest dugačka, delila je ogromnu, jedanaest metara dugačku i drugu, manju sobu. Nasuprot ovog, prednjeg (ili levog) dela kiiće, koji je na neki način ipak sačuvao osobine selamluka, dakle gostinskog i muškog trakta, nalazile su se ,,sobe“ , pet njih na broju. U kuću se nije ulazilo sa ulice, već iz dvorišta, sa strane, preko otvorenog zidanog trema koji se produžavao preko pravougaone dužine zdanja i vodio u pravi turski amam (Milić ga je besprizivno hteo) i u sporedne prostorije — za pranje, ostavu, kuhinju, — što su se kao rep naslanjale na zgradu i svojim bokom ograđivale malo dvorište skriveno od onih koji ulaze na glavni ulaz. Neočekivano i protivno svakom dunđerskom običaju, Milić je prema tom malom dvorištu isturio jednu dozlaboga neobičnu prostoriju, kao izbačaj sprata na turskim kućama, erker, ali u ravni tla, nekakav doksat ograđen staklom i sav išaran alegorijskim slikama po ugledu na čuvenu sobu ,,Teferič“ u Miloševom Topčiderskom konaku. Klasicistički stubovi sa jedne, a neverovatni turski dodatak sa druge strane, stroga „jevropska" simetrija prostorija narušena sećanjem na begovske rasporede i stambene običaje, davali su kući sablasni i pomalo komični izgled kakve novosadske mašamotkinje u šalvarama, haremske plesačice u krinolini, srpske pastirice sa lepezom, štali, svakako lik koji je Miliću pogodovao jer ga je brižljivo smislio, tačno znajući kako nje(68 )
gova lepotica izgledati mora. Turska bula sa rokoko šeširom! Međutim, ako se sa dobra razloga može reći da je baron, indžinir Kordon, muke sa Milićem oko stila imao, nikakva ograničenja u solidnosti gradnje i. trošku nije poznavao. Crep iz Temišvara, kaže baron, i crep se tamo negde među Rumunjima već za put oprema; gvozdeni nosači i stubovi iz ćesarskog Beča, i oni već koliko za mesec dana plove niz lepi plavi Dunav do iskopanih i ozidanih rupa iz kojih će usamljenu kuću na rubu srpske prestonice u turskom šancu, nadnetu nad hrišćansko groblje duž današnje Brankove ulice, čvrsto i kao za sva vremena podupreti; sedam kola tucanog kamena traže dunđeri, a Milić im već sutra devet šalje. — Zidovi u vezovima opeka od trideset, ili od četrdeset santimetara? — pita baron bin-emina, a ovaj, ne časeći: — Pedeset, kaže. — Sedamdeset kvadrata, tada vrlo skupocenog stakla, i oko četrdeset kvadrata metalnih rešetki za prozore — kaže indžinir, sležući obeshrabreno ramenima, pošto račun divitom, crno na belo, izvede, a preki Milić, čovek od malo reči, pita: — Hoće li dostajati? Nemoj, Švabo, da fali, pa da iznova naručujem. Podrum mu, podno stepenica koje u predsoblju prekriva kapak sa šarkama (po meri u Pešti izrađen), kao tvrđava kalemegdanska ozidan i zasvođen preko lukova; tavan od najbolje hrastovine rasipno napravl jen; triput je daske za pod menjao dok pravu nije našao — baca Milić pare nemilice i samo gleda kako mu se 60000 forinti vredno zdanje pod krov smešta, čvršće od bilo kog drugog u Beogradu, i manje samo od Miloševa i kneginjina konaka. Ne znamo mi, ni tetka Lepša, ni stric Njegovan, ni ja, šta se po namćorovoj sporoj i upornoj pameti motalo dok je kuću gradio, ali je zdanje svakako za Milića značilo štogod mistično, simvolično, nešto više nego stanište, dublje nego prestižno nadmetanje (69 )
sa boljima i siromašnijima od sebe. Zašto bi, inače, naredio neobjašnjivu stvar: da leš dvadesetogodišnjeg Dobrice iz rudničkog sela Semedraža pod kuću ukopaju, kada mladića, već na početku gradnje, spljeska kamenčuga što se otkači sa užeta i strmeknu niz skelu? Zašto? Zašto je — ako je verovati Šućur-Mijajlu (hoću li to ikad proveritl?) — napravio naročito ozidani trap na najdubljoj tački do koje temelj dosegnu da bi u njega smestio: krvavo odelo u kome bi ranjen na Čegru; sablju i kuburu oca Slavka koji mu krasiše pojas otkad ih uze sa leša u Crvenoj jaruzi; uštavljene, nanizane kao smokve na uzicu od sasušenog goveđeg creva, skalpove, koje poskida sa turskih glava u raznim bitkama? Zašto? Nešto je Milić vračao, za nešto mu je drugo, veliko, važno, u pameti i duši stajala kuća, prva u nizu koji će se preko zaravnjenog hrišćanskog groblja kao Gospodska ulica spustiti prema Ciganskoj bari i Savamali. I bi kuća gotova — čudo najveće sa kraja četvrte decenije veka. Ljudi nedeljom, posle službe božije, u još nedovršenoj Sabornoj crkvi Arhangela Mihajla, svi udesno kreću da bi prošli pored zdanja „gospodarevog11 Milića — tako ga međusobno nazivahu — ali unutrašnjost nisu videti mogli: žutu kao dukat dasku po podu velike sobe, svu zastrtu skupocenim persijskim i anadolskim ćilimima i obrubljenu minderlukom u svetloplavoj, izmirskoj svili, mesingani mangal u sredini, drvorezbarenu tavanicu, zidove sa islikanim stubovima i šarenim frizom skroz ukrug (majstor Šević, nadaren svestrano, i to za Milića obavi), i, kao kruna svega, blistava crvena vrata od anadolskog skupocenog drveta. Kuću Milić ne otvara dok mu i druga čuda skupocena ne stignu — evropski nameštaj u austrijskom rokokou iz Beča, turske kvadratne ploče za amam iz Carigrada, sve najbolje, sve što je čuo da postoji, a video ni on, niti iko u Beogradu, nikada nije. Ali ne bi kako moj čukundeda htede. Ne dočeka Milić poslednje pošiljke, ne useli se u svoj čardak ni (70 )
na nebu ni na zemlji: onog prvog juna kada se knjaz zahvaii na prestolu i povuče na svoja dobra u Vlaškoj, mrtvog, sa rupom od metka u potiljku, nađoše ga na pragu Miloševa konaka u Topčideru. Nikad se nije doznalo ko je metak ispalio, ali biće da je po Miloševu nalogu obarača povučena, jer gospodar se lasno mogao pobojati da će Milić sada, kad je knjaz daleko, početi da govori o događajima koje je surovi i prljavi Obrenović svakako hteo u tajnosti zadržati. I tako, pre iseljenja, gledajući poslednji put po dvorištu nije li štogod zaboravio, Miloš se opseti da bi bilo dobro vernog i opasnog rundova ubiti, da ostavljen sam i bez nadzora ne pobesni pod starost. Naravno, mogao je to biti i bilo ko drugi, ali upadljivo je da se oko ovog ubistva nije, zapravo, ni vodila istraga. Zlokobna vest prođe Beogradom, ali nikom suzu ne izmami. Tek reda radi pokrenut je postupak, ali je otaljavan bezvoljno, mlitavo, jer svi su uverenja bili da je ubistvo na pragu Miloševa konaka prirodan i zaslužen kraj života kakav je vodio Milić Hadžislavković. Osta iza Milića velelepna, završena i neuseljena kuća, nevina, dahom svakodnevnog prebivanja neosmuđena, i pored kuće veliko imanje! Nagađanje da je gradnja zdanja opasno ispraznila Milićevu kesu (pričalo se da je i od šabačkog Jevrejina Daviča pare zajmio, što se u ta stara, solidna vremena poslednjim od poslednjeg smatralo) pokazalo se netačnim. Dve kuće u Kragujevcu i jedna u Požarevcu, devet mlinova u raznim delovima Srbije, skela i magaze na Savi prema zemunskom Kontumnacu, deset jutara vinograda na Kajaburmi (danas je zovu Karaburma) i šest zobnica dukata u podrumu neuseljenog zdanja obešeno o kuke pobijene u zasvođenu tavanicu — za to vreme grdno bogatstvo napravi Milić najvećma 1832— 33. godine otkupom turskih miljkova u jagodinskoj i kruševačkoj nahiji i prodajom spahijskog naturalnog desetka. Ovaj najlakši način bogaćenja nije, naravno, bio i najčestitiji, ali ne može se nikako reći da priliku nisu koristili svi koji su je (71)
imali, i da Milić nije zgrtao javno, pod pokroviteljstvom najvećeg, arhipljačkaša veka, njegovog gospodara Miloša. Bilo kako bilo, četvoro Milićeve dece, tri sina i kćer, dočekaše samostalnost kao vrlo imućni ijudi. Upadijivo je da udova Ikonija, i njena deca Jovan, Mijajlo (nazvan šućur jer je bio ćosav), Draga i Aćim nisu posle očeve smrti proveli ni dana pod istim krovom, već su, ne časeći časa, izdelili, uz dosta čaršijske priče i buke, veliko imanje na četiri dela, s tim što je Draginim talom do udaje, i Aćimovim do punoletstva, prema Ikonijinoj želji, trebalo da upravlja njen brat Ilija Garašanin. (Ne postoji podatak da je ovom ustavobranitelju, piscu Načertanija i čistuncu, ikad zasmetalo što kapital pripada „međuturskim govnima“). Taj Aćim, otac mog deda-Dimitrija, deda mog oca Miodraga — potpuno je crna mrlja u genealogiji Hadžislavkovića, što je naročito čudno s obzirom na buran i vrlo javan život starije braće Jovana, Ćušur-Mijajla, pa čak i sestre Drage. U ovom trenutku porodica Hadžislavkovića počinje naglo da se grana (Jovan je imao troje, Mijajlo četvoro, Aćim samo dvoje, ali zato Draga — čak sedmoro dece — trinaestoro naslednika na broju, i sva su dugoveka i prolifična bila), te tako donosim načelnu odluku da u ovom rodoslovu ne sledim sudbine onih Hadžislavkovića koji se ne nalaze na okomitoj grani mog porodičnog stabla. Međutim, kako o Aćimu, osim sasvim usputnih i suvih podataka iz knjiga rođenih, umrlih i poreskih ama baš ništa ne znamo, to ću samo u nekoliko rečenica opisati život mahnitih Hadžislavkovića iz ove generacije, Jovana, Šućur-Mijajla i Drage. Hadžislavkovići ove generacije čuveni su u starom Beogradu sa strašne omraze koju među njima stvoriše — prvo ustavobraniteljske borbe, a kasnije dinastičke i stranačke razmirice. Ja, međutim, verujem da Šućur i Jovan nisu u politici i istoriji uzimali ovu ili onu stranu zbog ubeđenja, pravde, čak ni ( 72 )
zbog svoga dobra, već pre i više zbog lične mržnje i ostrvl jenih međusobica, zavisti i čegrsti što ih zatrova od detinjstva najranijeg. Iz istorije je poznato koje je zamešateljstvo zavladalo sa povratkom kneza Mihajla na presto, i kakva je politička izdeljenost bila među Srbima tokom nadmetanja Karađorđevih i Miloševih naslednika, i tokom borbi između liberala, naprednjaka i radikala. Kao što se zna, radikali i iiberali su bili austrofili i rusofobi, a naprednjaci su, sve do 1894, bili austrofobi i-rusofili. Liberali i naprednjaci su bili za stegu u unutrašnjoj politici, a radikali za slobode, pri čemu su naprednjaci govorili: „Prvo red, rad i zakonitost, da bi se narod vaspitao za slobodu, pa tek onda sloboda", dočim su im radikali odgovarali: ,,Prvo sloboda, pa če sve drugo sa njom samo doći.“ Celu ovu smutljavinu najviše je ustalasavala još jedna pometnja, a ta je što su liberali i naprednjaci bili mahom obrenovićevci, a radikali karađorđevićevci, mada je među naprednjacima bilo karađorđevićevaca, a među radikalima i „dvorskih radikala“ , dakle obrenovićevaca. Prilika da se narod deli i da jedno oko gleda šta drugo radi — koliko hoćeš. Dešavalo se, doduše, više puta i to da se dve stranke udruže, ali ne toliko radi sopstvene hasne koliko da bi trećoj naudile. Međutim, čak ni u takvim prilikama Jovan i Mijajlo nisu hteli kakav zajednički stav imati. Kada je Mijajlo od austrofoba i rusofila, zajedno sa ujakom Garašaninom, postao rusofob i austrofil, Jovan je, ne časeći časa, od rusofoba i austrofila postao Ijuti austrofob i vatreni rusofil sa jakim simpatijama za Carigrad, i uz neskriveno uvažavanje taicozvanog Turskog ustava. I kako u tom pogledu, tako i u svakom drugom. Šućur je po puštanju iz zatvora, gde ga je brat strpao, postao liberal, a Jovan, šta bi drugo — radikal, tako odan da je, već mator čovek, svakog dana posećivao kafanu „Kod poderanih gaća“ , sve dok nije po naređenju kraljice Drage ovaj bezobrazni naziv zamenjen pristojnim, „Tri ključa“ . Šućur je bio za (73 )
Mihajlovu ženidbu sa nećakom Katarinom, a Jovan je svim srcem navijao za knegjnju Juliju, ali je zato Jovan bio za Nataliju, što je Sućura u toj razmirici namah opredelilo za kralja Milana. I tako stalno, bez kraja i konca. Cirkus je nastajao kada bi počela predizborna nadmetanja stranaka. Mijajlo bi vodio po kafanama svog sedmogodišnjeg sina Veljka, postavljao bi ga na bure rakije i hrabrio prisutne birače da mališana pitaju za imena ministara spoljnih poslova raznih zemalja, a Veljko bi kao iz topa odgovarao. — Francuska! — vikne neko, a Veljko odmah: „Šarl Lui de Suls de Fresine“ . — Rusija! — opet će drugi, a Veljko, ne časeći časa: „Carski kancelar Aleksandar Mihajlovič Gorčakov“ . — Austrija! — proveravaju ga dalje, a čudo od deteta kao iz topa: ,;Grof Đula Andraši stariji". Posle mu daju boze i halve, a biračima ono bure rakije sa koga je Veljko zapanjivao srpski birački narod. Vrlo se pročuo Veljko, i pamet potomka donosila je velike prednosti ocu Sućuru, što je Jovana, naravno, proganjalo kao mora. Naumi, stoga, on, kad više Veljkovu i Šućurovu slavu ne mogade podnositi, da svakako ovu propagandu onemogući, te jednog dana svoj strašni naum i u delo sprovede: nestade Vel jka netragom iz dvorišta stare Skupštine u kome se dete bezazleno igralo između dva kafanska nastupa. Beograd je zanemeo, pomišljalo se na najgore, da je stric ubio sinovca iz političkih razloga! Lično je Garašanin dolazio kod Jovana i molio da vrati dete roditeljima, Kolo srpskih sestara slalo je deputaciju, liberalna ,,Srbija“ uputila je javan apel Hadžislavkoviću zahtevajući da izuzme dete iz stranačkih omraza, ali je uporni borac i bandoglavi Milićev sin svima odgovarao isto: neka dođe njegov otac Šućur Mijajlo, gologlav, fes u ruci da drži, lepo da moli, pa će sina nazad dobiti. Tada svi odreda — Anka Konstantinovićeva sa ćerkom i (74 )
mužem Bogićevićem, sestra Draga Hadžislavković (majka Ikonija je već bila umrla), ista ona deputacija Kola srpskih sestara, i ne samo oni već mnogi nepitani i neslućeni u drugom pravcu krenuše, te sada stadoše nagovarati Mijajla da popusti i da se ponizi zarad života sina rođenog i nedužnog. Ali — ni čuti! On zar da moli tu vucibatinu, zar Jovanu na noge da ide, i to još gologlav! Zna se: „Smallness of mind is the cause o f stubbornness. “ Pre će dati da njemu i svima njegovima oči pokopaju i uši poodsecaju nego što će nogom u kuću ispod Saborne crkve kročiti! I ko zna kako bi se otmičarska afera okončala da posle dve nedelje traganja, zahvaljujući slučaju, ne pronađoše dete Veljka u selu Begaljica kod oca nekakvog Sretena, podrumdžije Jovanovih kajaburskih vinograda. (Taj Veljko, što je tako mnogo obećavao, nekako, velika iščekivanja nije ispunio. Posle studija u Rusiji, kratkog prijateljevanja sa idejama Svetozara Markovića i dugog povlačenja po apsanama, dočeka starost kao puka sirotinja i čaršijska zamlata. ,,Lud ko Vajfert“ , govorahu za njega stari Beograđani odmahujući rukom, ali Velja zvani Pravda nije za pođsmeh mario već je i dalje po kafanama propovedao svoje ideje, ne više sa bureta, doduše, ali sve jednako sa velikim oratorskim žarom.) I mnoge su još druge ujdurme Jovan i Šućur smišljali, i ratna sreća je često prelazila sa jedne na drugu stranu zavisno od prevage liberala nad radikalima, ili karađorđevićevaca nad obrenovićevcima, ali po tome ko stanuje u Milićevu zdanju ispod Saborne crkve uvek se znalo koji od braće trenutno trpi, a koji se sveti. Posle smrti oca i podele, kuća najveće smutnje pripade prvo mlađem, Sućur-Mijajlu. Kažu, međutim, da Narodna skupština još nije ni izvikala drugog septembra Aleksandra Karađorđevića za kneza, a da je kod Kragujevca ranjeni Šućur, po naređenju brata Jovana, bio uhapšen. Već sutradan ujutru, trećeg septembra, bi poništena tapija i (75 )
preinačena na Jovanovo ime, te dve nesretnice, mlada žena i nejaka kćerka uhapšenog Šućura, moradoše iz kuće smutnje preseliti njenim roditeljima u veliku porodičnu zadrugu Simonovića, a na ženskinje veoma jalni Jovan useli, bez srama i straha od sablazni, u zdanje Hadžislavkovića gospa-Melaniju iz Bečkereka, još mladu, raspusnu udovicu prebogatog trgovca Kaćanskog. Uz Garašaninovu pomoć i majčino mešanje, Šućur 1844. vraća kuću u svoj posed, ali Jovan ne miruje, već koristeći Garašaninov pad sa vlasti 1853. godine opet isteruje Šućura. Izdržava u bunkeru Hadžislavkovića sve do 1858, budući da Šućur loše politički stoji zbog sumnje da je učestvovao u Tenkinoj zaveri. Međutim, čim je rehabilitovan, zahvaljujući posredovanju Ethem-paše iz Carigrada, on ponovo zbacuje Jovana sa tog prestižnog kamena smutnje, tog bedema na koji se sa toliko strasti juriša i koji se uz najveće žrtve brani. Oko 1866. godine u borbu za zdanje iznenada se umešala i sestra Draga. Draga se vrlo mlada udala za Hristivoja Filipovića (sina čuvenog Filipa buljukbaše iz Samokova, u današnjoj Bugarskoj), doktora filosofije iz Pariza i već uglednog, mada mladog, načalnika Kasacionog suda u Beogradu. Ostavši siroče kao devetogodišnji dečak, Hristivoje je, milošću kneginje Ljubice i samog knjaza (koji je ponekad, ma kako retko, i milostiv umeo biti), proveo dobar deo detinjstva igrajući se sa decom Miloša Obrenovića, beg-Milanom i beg-Mihajlom, tako da nije čudo što je ovaj drugi, kada postade nasledni knjaz Srbije, bio veoma naklonjen i u izvesnom kraljevskom smislu blizak drugu iz detinjstva. U svakom slučaju, ono što ni Jovanu ni Šućuru, uz sve ujdurme i uplitanje moćnog Garašanina, ne pođe za rukom, uspelo je Dragoj i njenom mužu Hristivoju: pred ubistvo knez-Mihajlovo, kuća ispod Saborne crkve konačno prelazi u posed Dragin, da bi sa. mužem i decom u njoj poživela sve do smrti, 1893. godine. (
76 )
Naravno, kuća na Kosančića vencu, kuća smutnje i pomame. nije menjala samo stanare već i sopstvene oblike, ali su promene, kako će se videti, njen izgled činile još fantastičnijim umesto da svode ludu Milićevu zamisao na neke običnije arhitektonske linije. Šućur se uselio u zdanje kakvo mu je otac ostavio, i ništa u njemu, prilikom prvog boravka, menjao nije, ali je zato gospa Melanija iz Bečkereka Milićev amam, o svom trošku i uz Jovanovu saglasnost, pretvorila u badecimer — prvi te, evropske vrste u Srbiji. Ostale prostorije nije dirala, osim što je porušila u spavaćim sobama musandre, neku vrstu zidanih, niskih ormara u kojima se po orijentalnim kućama balkanskog tipa držala posteljina i pribor za umivanje, i što je, naravno, kuću namestila po ugledu na vojvođanske bidermajer špajze i šlafcimere, i kursalone sa koket-fensterima. Sa pomamne, zagrižene, luđačke mržnje, Šućur po novom osvajanju zdanja, ne samo da badecimer pretvara u amam, i da vraća ćilime, minderluke i veliki mangal koji dama iz Bečkereka, srećom, nije uništila, već u šupi ostavila, nego po svemu sumanuto donosi odluku da pljosnati crep na krovu zameni ćeramidom, i da zazida čak četiri od šest prozora prema ulici. Naum mu je bio, kako kažu, i da ukrasne stubove na terasi poruši, ali to nije učinio jer ga je neko uverio da bi kuća mogla pasti, što, naravno, nije bilo tačno, ali je olakšalo Jovanu vraćanje prednje fasade u prvobitno stanje, kada je iznova najurio brata i sam se naselio u zdanje Hadžislavkovića. Najveće izmene u kući, zapravo, napravila je moja prababa Draga. Dve velike sobe ostavila je u starom obliku i po evropski nameštene, nije dirala ni odžakliju između njih, mada je smetala i bila besmislena, ali je zato desnu polovinu kuće iz osnova izmenila, na novi način podelila i pregradila sobe, dogradila pored repa još prostorija za služinčad tako da je popunila pravougaonik tlocrta, narušen Milićevom dogradnjom erker-grbe, zameni(7 7 )
la ćeramidu novim crepom i prepravila jedan deo tavana za vešernicu i sušionicu. Pred smrt, prababa Draga uvodi u kuću i struju i vodovod i zbog toga preziđuje tri prostorije koje su se održale do dana današnjeg na mestima gde ih je ona vrlo razložno smestila kao mokre čvorove. Može se stoga reći da je 1893. godinu kuća Hadžislavkovića dočekala u stanju pune usaglašenosti sa civilizacijskim mogućnostima Beograda iz tog vremena i da je samo izgledom — klasicističkim licem i turskim naličjem — izazivala čuđenje i nedoumicu kod neobaveštenih. Međutim, kuća na Kosančića vencu kao da je od samog početka bila predodređena da šeta među Hadžislavkovićima i da izaziva čudne odluke i preobražaje. Ja bih lično, možda kao neočekivanu, ali svakako lepu skrupuloznost, ocenio to što 1893. godine prababa Draga ne ostavlja testamentom kuću ni svojoj đeci, ni deci zakrvijena Jovana i Šućur-Mijajla, već mom dedi Dimitriju — najmlađem detetu mirnog i tihog trećeg brata Aćima, koji pored pomanitalih Hadžislavkovića ove generacije prođe kroz život ne ostavivši nikakva traga za sobom. Odmah ću reći: moj deda Dimitrije bio je neko među Ijudima (za razliku od svoje braće rođene, deda-Velizara i deda-Stojana koje sam retko viđao i nerado u pamet dozivao, jer behu sebičnjaci i haramije). Kada bi majka Velinka uveče digla svoju tešku i lepu glavu sa goblena i pogledala me tamnim, uvređenim očima koje i na mom detinjem licu traže nagoveštaj novog poniženja i kada bi, ne našavši ga, konačno rekla: „Sutra ideš kod dede na ceo dan“ , ja bih, namah blažen preko svake mere, osetio slabost u stomaku od neke lude sreće koju, znao sam to, treba što pre i što bolje sakriti od njena pogleda, i odmah bi mi pred oči iskrsavala slika dostojanstvena gospodina duge, pašićevske brade, gde u pletenoj fotelji čita na terasi novine i tek s vremena na vreme, kao na crtežima čika-Jove Zmaja, preko naočari pogled baca prema dnu bašte gde se mi, (78 )
deca, pod nadzorom služavke Mile, igramo. Kako je dedina kuća bila u Ulici župana Vlastimira, levo od današnje Užičke, ja sam dugo verovao da se čitav kraj po mom dedi i zove Dedinje. Izgledalo mi je to po svemu prirodno. Po kome bi mu drugom ime nadeli? Izgledao je meni moj deda Dimitrije dovoljno silan i dobar da čitav grad po njemu dobije ime Dimitrovgrad, a nekmoli to brdašce koje je on posle rata izabrao, protivno modi tadanjoj, za mesto na kome će podići svoj novi dom. Tek deceniju ili dve kasnije Dedinje će postati prestižni stambeni revir, ali kada se moj deda odlučio za kupovinu tog zemljišta, njegova dva spretnija brata, Stojan i Velizar, ovakvu odluku moradoše detinjarijom smatrati. Međutim, baš u tom izboru ogleda se stamen karakter i moralna lepota mog deda-Dimitrija. Deda Velizar je odmah po završetku vojne postao predsednikom beogradske centrale Narodne banke koja je za nekih pet godina podelila iz fonda sekvestrovanog od neprijateljskih akcionarskih društava ogromnu sumu od gotovo šest miliona dinara kredita. Nezamisliva para u zemlji razrušenoj i gladnoj gotovine, u svemu od hrane do cipela i industrije potrebitoj. Prednost pri dobijanju kredita trebalo je da imaju trgovci postradali tokom rata, ali, kako to već biva u mojoj domovini, dobili su ih većma oni koji su, trgujući sa vojskom pošteno ili, češće, ' nepošteno, stekli novo ili uvećali staro bogatstvo. Kao moj deda Stojan. I Velizar. Jedan u banci, drugi u „Slaviji eksport-import A. D “ . — njih dvojica baš nisu znali šta je dosta, našli pa zašli, složni kao braća samo kad su liferacije i mahinacije u pitanju, a inako, u svemu drugom, kao dva zakrvljena Arnautina, puni čegrsti i pasje zavisti, ništa boiji od Šućura i Jovana. Njih dvojica su, naravno, znali i gde će i kad će i koju će zemlju uzimati, te tako, na primer, jedan, Velizar, na vreme pokupova budzašto ledine koje počinjahu iza poslednjih palilulskih kuća kod Botaničke bašte pa se protezahu sve do Jevrejskog (79 )
groblja, a baš tu, kao slučajno, samo nekoliko godina kasnije izniknu moderno naselje arhitekte Svetozara Jovanovića, takozvana Profesorska kolonija, u čijoj je gradnji onda drugi, Stojan, obilno učestvovao koristeći hipotekarne kredite dobivene, naravno, ne po pravdi već po starom turskom uzusu ja tebi iz moje, a ti meni iz tvoje banke. Milione! Milione zgrnuše samo u toj transakciji, ne pitaj za još koješta drugo što su zajedno i odvojeno preduzimali. Milićevi unuci, pa to ti je, krvomutice i džimrije. A moj deda se toga vrlo stideo. Svega toga. U svemu je Dimitrije bio drugojačiji od rođene braće, kao da ih nisu isti otac Aćim i ista majka Razumenka rodili. Stari Beograd još i dan-danas priča kako je Dimitrije Hadžislavković, prav kao voćarska pritka, velika i široka čela, sleđena, siva pogleda, u staromodnom redengotu, namah odlučio da sina Njegovana u vojsku prati čim je doznao da mu je, posle najstarijeg Aćima, trideset dvogodišnjeg arhitekte, poginuo i drugi, Vukašin, diplomirani ekonomista sa Sorbone. Nagovarahu ga da Njegovana iz vojske izuzme, ali on ne htede. Ni da čuje. ,,Bez dece ćeš ostati“ , svi mu govorahu, a on će: ,,I drugi će.“ ,,Kako tvoja braća svoju decu izvadiše“, opominjahu ga, a Dimitrije će: „Svaki radi što može i mora.“ ,,Mlad ti je Njegovan, zar si ga za švapsko tane negovao, ubiće ga zelenog i nepol jubl jenog, šta ćeš bez sinova početi“ — a Dimitrije će: „Kose ću pustiti, lice izgrebati i Ijudima u lice gledati.“ Moj otac Miodrag je govorio kako mu je slušajući Dimitrijeve reči, a znajući da je posle Njegovana on na redu za regrutaciju — uvek prolazilo kroz glavu da bi se rado sa ocem menjao: on da pusti kosu i izgrebe lice, a stamenog Dimitrija na suvoborsku klanicu da pošalje. Međutim, čak je i taj vetrogonja, površan i nedokazan kakav je otac Miodrag bio, morao znati da dušu greši. Bio bi moj deda, za razliku od njega, po svojoj najboljoj volji i u suvoborskoj klanici i na albanskoj golgoti da je to ( 80 )
njegovim godinama dolikovalo. Ali nije, pa je zato sedeo na tronošcu ispred kuće naših rođaka Katića u Prerovu i sa strašnim mirom čitao izveštaje o besprimernoj hrabrosti i rupi u čelu prvenca Aćima; o ratnoj sreći i raznetoj utrobi naslednika porodične firme i hranioca Vukašina! Te tako, kada sve izdrža i ne zaplaka, hard as a stone, and proud as God himself, kada vide posle rata gde rane napaćenoga srpskoga naroda unovčavaju najbezobzirniji i najmanje zaslužni, kada shvati sa osećanjem duboke porodične odgovornosti kako dva Hadžislavkovića, dva brata njegova rođena prednjače u trgovačko-bankarskom ršumu što se posle onog rata napravi, — zastide se strašno moj deda Dimitrije i povuče se iz posla svakog. „Čudak, namćor i naduvenko, samo je on pošten“ , govorahu mnogi, ali moj deda na čaršijsko mišljenje više nije davao ništa. Tako, valjda, i odluči da kupi jevtin plac na Dedinju, daleko od grada, a ne da popravi dvema granatama gadno pogođenu kuću na Kosančića vencu i da se useli u nju. Bio sam, naravno, mali da bi mi se deda poveravao u tako ozbiljnoj stvari, ali ipak znam da nije uselio kuću ispod Saborne crkve samo zato što je hteo u svemu se od braće razlikovati, biti što dalje od njih i od te poprostačene varoši ispod njegovog brda. Tvrd čovek, i u vreme kada sam ja stasao za pamćenje, sav sasušen od velike uvređenosti i nekih poraznih znanja o Ijudima, škrt na rečima i odbegao od sveta, sam sa neudatom sestrom u svojoj dedinjskoj kući (mojoj babi Milici prepuklo srce od bola za sinovima pre nego što sam se ja rodio), možda i čudak, možda i namćor — taj strogi čovek je bio prema meni, i ni prema kome kao prema meni, mekši od pamuka i popustljiviji čak i od tetke Melanije iz Sremskih Karlovaca koja je uživala što ja ,,topove“ , napravljene od blata, ,,ispaljujem“ po njenom politiranom trpezarijskom stolu. Nikada nisam doznao zašto je baš mene izdvojio među svom unučadi. Voleo je on, naravno, i pozivao uvek kada i (81 )
mene, i ostale, Miloša i Uroša, sinove poginulog prvenca Aćima, i Bosu, ćerku takođe poginulog Vukašina, kao i stric-Njegovanovu decu, Dragišu iLepšu, ali mene je, ne krijući to, voleo više nego druge, a da ja ni dan-danas nisam doznao pravi razlog, već samo naslućujem da je u vezi sa mojim ocem ivliodragom, Dimitrijevim najmlađim, u svemu nedoličnim sinom. Evo kako i evo zašto ja to tako mislim: Kao god što su mu dva najstarija sina bila svim silama nastala da nešto vredno i korisno u životu postignu, pa ih u tome pogibija spreči, tako ovaj najmlađi sve sa vrha glave smišl jaše i činjaše. Kasno je moj otac došao na svet, 1898, iznenadno i gotovo nepristojno, kada je Dimitriju bilo punih četrdeset i pet, a njegovu najstarijem sinu Aćimu već osamnaest, tako da je odrastao među braćom kao među očevima, pored oca kao pored deda, Ijubljen i tetošen, kako mu ime kaže, svima i mio i drag. Malo čudo u velikoj porodičnoj kući ispod Saborne crkve, radost za oči i sladak teret za mnoge ruke i krila odraslih, užurbanih i uposlenih muškaraca koji bi ga otimali od polugrađanski, poluevropski obučene majke Milice i jata crnih tetaka, strina i rođaka što se uvek motahu po bogatoj kući dedinoj, jednoj od najuglednijih u starom Beogradu. Kaže stric Njegovan da nije samo zakasneli Miodragov dolazak bio razlog za Ijubav i razneženost koju je na svakom koraku izazivao, već da je bio neobično umiljato, veselo i bistro dete, da je postepeno rastao u mladića izuzetne lepote, svakako, ali i nepojamne površnosti. Kao dvanaestogodišnji deren ukrao je i prodao budzašto majčin zlatni tepeluk da bi dobivenim parama kupio savsku deregliju kojom se zatim, zajedno sa još četiri drugara, otisnuo niz Dunav. Devet dana je trideset za to najmljenih Ijudi tragalo po svim rečnim peščarama i limanima da bi ga na kraju, prljavog, skroz krastavog od ujeda komaraca u trščanom gustišu, negde između Višnjice i Banatskog Brestovca, pronašao jedan patrolni (82 )
čamac austrougarske pogranične službe. To je šamo prva Miodragova nepodopština o kojoj se, kao ni o onima što će uslediti i biti mnogo ozbiljnije, u prisustvu mog dede nikad nije govorilo. U četrnaestoj godini izbačen iz škole zbog falsifikovanja ocena u dnevniku (upao noću u zbornicu kroz tavanski prozor iz susedne kuće), moj pusti otac Miodrag mora da je početak velike svetske vojne i prvu okupaciju Beograda dočekao kao neku vrstu oslobođenja od škole. Doduše, hteo je da pođe u rat, pa je i ođbegao sa vojskom, ali su ga odmah vratili kući gde je — priča stric Njegovan — pre bio pohval jen zbog svoje patriotske žestine, nego što je bio ukoren zbog nevaljalstva. I kada se uoči ova nerazumska popustljivost, nije neobično što se Miodrag samo dve-tri godine kasnije, usred onog čuda izbegličkog, tek sedamnaestogodišnjak, usudi da počini još veću nepristojnost: sažive se sa tridesetogodišnjom oficirskom udovicom iz Valjeva, nekom Vasilijom Prokić, polusel jankom i laka joj bila crna zemlja — velikom murdarušom. Tri puta je ded Dimitrije silom (jednom čak i vezanog) dovodio povantrzalog i razmaženog junošu u Prerovo, i uvek je on iznova uspevao da pobegne u Valjevo. Pegavac kosi, svako malo kroz selo zaređa pismonoša sa crnim smrtnim izveštajima vojnih komandi, narod gladan i unezveren, pa ipak morade se krišom smejati neozbiljnoj nevolji starog Hadžislavkovića. Konačno, sleđena lica, ponižen, poražen, proguta Dimitrije gorku pilulu koju ni za jedno drugo dete ne bi u usta stavio. Za mnogo manje nedelo, Aćim ili Vukašin ili Njegovan bili bi isključeni iz nasledstva i oterani od kuće, ali ne i Miodrag! Pristade na ženidbu obesnog i nedokazanog sina sa promućurnom udovicom Vasilijom, ali — kaže stric Njegovan — tu nešto u starom Hadžislavkoviću puče, ništa ne govori Dimitrije, ali vidiš, gotovo je, jedna mu se svetla iskra u pogledu oka zasvagda ugasi, oplaka Miodraga kako se mrtvacima priliči. Jest da mu je slao novaca za život, pa ga je i u kuću bez reči primio, kada ono (83 )
nesretna Vasilija, samo tri meseca po venčanju, umre od pegavca (a da je ni svekar ni svekrva nikad ne videše), sve se, tako, makar prividno, dovede u red, ali — Miodrag više nije bio starom Hadžislavkoviću slabost, uteha i radost, već pokora, kazna za neki greh, mora, najbolnija rana od svih što mu ih život zadade. Odmah po ratu deda Dimitrije načini poslednji pokušaj da makar delimično vrati na pravi put zabludelog sina. Činio je to, doduše, bez strasti, kao da je otaljavao dužnost, videlo se da korake preduzima samo kako bi savest umirio, bez prave vere ili nade da će, ma šta više da uradi, to uroditi plodom. Prvo, Miodrag u nesređenom poratnom školstvu, s teškom mukom, jadno, privatno, pred ad hoc sačinjenom komislijom (Njegovan je znao u njoj dvojicu nastavnika, krivih pred sobom i pred svetom što su za okupacije Beograda, tobož zbog dobra stanovništva, predavali u Cesarsko-kraljevskoj gimnaziji pod nadzorom Vojne generalne gubernije, pa je, ispravno računajući na njihovu moralnu slabost, uspeo sklSniti ih da kroz raširene prste gledaju znanje ludog Miodraga), ispolaga nekako dva zaostala razreda i dobi diplomu svršenog maturanta. Deda Dimitrije nije znao sve podrobnosti Njegovanovog učešća u ovom poduhvatu, ali je naslućivao kako sve nije moglo sasvim čisto biti. Međutim, ako je brigu oko škole prepustio Njegovanu, sam je preduzeo korake da najmlađem sinu udavaču čestitu i snažnu nađe, jer jedina je još kakva prava i pametna žena mogla urazumiti baksuza i pustahiju Miodraga. Priča stric Njegovan da je deda Dimitrije gotovo povratio malo od životne radosti i nadanja koje je, činilo se tako, bilo sasvim usahlo u životu njegovu, da je ona iskra snage i pouzdanja u njegovu pogledu ponovo umela da kresne po povratku iz Novog Sada gde je upoznao dvadeset dvogodišnju gospođu Velinku Kojadinovićevu (udatu Binički), koja se posle dvomesečnog bračnog života vrati roditeljima obu(84 )
dovela, kao udovica Stevana Biničkog, palog, prema njenim rečima, prilikom pokušaja ovog mobilisanog feldbebla austrougarske carske vojske da se preda u srpsko zarobljeništvo. Kako je odista poginuo Stevan Binički, nikad nećemo doznati, ali znamo da on niti dobi orden austrijski za hrabru smrt, niti bi posthumno ražalovan zbog dezerterstva, već postoji samo šturo obaveštenje Komande austrougarske 57. brigade da je feldbebl Stevan Binički poginuo 6. septembra kod Popinaca, sam će ga đavo znati da li od austrijskog taneta 57. brigade, ili od zrna Šumadijske divizije prvog poziva. Međutim, kako god da je bilo, moj ded Dimitrije zatekao. je, septembra ili oktobra 1919. godine, u prostranoj novosadskoj kući starih Kojadinovića, dede Tome i babe Vide, još i dve njihove, na samom početku života, unesrećene kćeri: obudovelu dvadeset dvogodišnju Velinku i napuštenu dvadesetogodišnju Lepšu, moju majku i moju tetku. Ne znam, naravno, ni ja, kao što ne zna čak ni stric Njegovan, kako je prilježni deda Dimitrije došao do kuće Kojadinovićevih u Novom Sadu i do udovice Binički, ali i bez tog znanja ja odista mogu zamisliti susret dostojanstvenog starca iz te, za Kojadinoviće 1919. godine — romantične, pobedničke i opasno drukčije, hajdučke, orijentalne Srbije, i smirene, teških, crnih očiju, masivnih gustih pletenica složenih u dve punđe oko ušiju, obrazovane (prilikom udaje prekide, ali posle smrti muža nastavi i završi Preparandiju da se osposobi za samostalan život u nastavničkom pozivu), ozbiljne i inteligentne Novosatkinje sa gotovom biografijom i tragičkim iskustvom već u najranijim godinama mladosti. Majka Velinka mi je pričala da deda Dimitrije nije bio leporek, ali da u nastupu njegovom nije bilo ni glumaštva ni pokvarenosti. Namah je shvatio da pred sobom ima ženu zrelog razuma, mada mladu, gotovo devojku, bez iluzija o životu gde same ruže cvetaju, te stoga kadru da prihvati izazov koji joj je Dimitrije otvoreno i bez uvijanja nudio: (85 )
— Imam sina Miodraga, nepunu godinu mlađeg od tebe, kćeri. Lep je i stasit izrastao, ali vetrogonjast i razlogu nepristupačan. Koliko je dobra u njemu sačuvano, koliko je čoveka ostalo iza njegova upuštena života, i da li bistrina koje ima napretek može prevagnuti nad rđavom površnošću njegovom, ocenićeš sama i to i jesi li kadra svojom lepotom, strpljivošću i pravom pameću od njega pravog čoveka načiniti. Pomoć će ti biti potrebita, i ja ću ti je u svemu pružiti, ali neću te varati: uzdaj se najvećma u samu sebe. Sve što te molim jeste za sada da se sa Miodragom upoznaš, i da ne budeš prebrza u donošenju suda, koji će, znam to kćeri, odista, biti ispravniji i pouzdaniji od mojeg, jer ja sam, ma kako posramljen dosadanjim postupanjem svog sina, dakako, i dalje samo njegov otac. Kaže majka Velinka da su ovaj razgovor vodili u salonu, pred veče, bez prisustva roditelja. Deda Dimitrije je sedeo nasuprot nje, prav, vitak, visok u fotelji sa visokim pravim naslonom, šake mirno položene na šavove besprekorno opeglanih pantalona, u dobro skrojenom, staromodnom redengotu od najbolje tkanine. Po njenim sopstvenim rečima, suze je jedva uspevala zadržati jer su je tako uzbudili nesreća i dostojanstvo prelepog starca iz Srbije. Sve je namah razumela i bila već tada spremna, zarad blizine Dimitrijeve više nego zarad braka, spasilačke misije i Miodraga, u opasnu pustolovinu upustiti se. Ne bih umeo reći, doduše, kako je lepota, veselost i umiljatost Miodragova (kome se raskošna ženstvenost ozbiljne, od njega godinu dana starije, Velinke dopade, te je svim silama nastao obudovelu Novosatkinju osvojiti) uticala na odluku moje majke, ali biće da ni prema muškoj privlačnosti njegovoj nije mogla ravnodušna ostati. Neće to Velinka nikad priznati, ali sva je prilika da su joj Hadžislavkovići, koliko stari Dimitrije, toliko i lepi Miodrag, mudru i pribranu glavu ipak malo zavrteli, tako da se ona obre gospođom Hadžislavković pre nego što je sve što se dešava baš sasvim i do kraja razumela. (8 6 )
Kuća na Kosančića vencu tada doživljava renesansu. Obogaljena granatama, napuštena i prokisla tokom tri godine okupacije Beograda, tek ovlašno sanirana posle oslobođenja da dalje ne bi propadala, biva napadnuta od novih graditelja u mog dede Dimitrija rešenog da lepoj snaji sjajnu kuću obezbedi, ako joj već dobrog muža ne može jamčiti. Fasada je ponovo izgipsana i ofarbana, vodovod proširen, veliko kupatilo pored spavaće sobe napravljeno i još dva klozeta u kući koja je sada prvi put sa gradskom kanalizacijom povezana (mada ova još od 1905. u Beogradu postoji), kuhinja preuređena, kaljeve peći u svim sobama sagrađene, zidovi premalani, drvenarija lakirana, parket u sobama udaren, nova vrata od crvenog mahagonija napravljena umesto starih, koja su Austrijanci prilikom povlačenja odneli — blesnulo Milićevo zdanje bleskom kakav nikad ranije nije poznavalo. Istina je, doduše, da sada ima više nego ikad neobičnih budžaka i neočekivanih uglova u kući u kojoj je iza svakog pregrađivanja, doziđivanja i rušenja tokom proteklog veka nova, čudesna asimetrija ostajala, ali to odista nije smetalo da zdanje deluje gospodski, velelepno, do kraja moderno i doterano. Međutim, kako se moglo unapred slutiti, još ni medeni mesec mladenci u kući na Kosančića vencu ne provedoše kako treba, a pusti Miodrag vrati se starome svome društvu boema i probisveta, glumaca i kafana, tako potpuno da majka Velinka uvide kako joj nije druge nego da se sa sudbinom miri i živi opet kao udovica. U dva braka ne sastavi ni tri meseca bračna života! Ponižena pričama o Miodragovim terevenkama sa sumnjivim ženama, razočarana sopstvenim spasilačkim neuspehom, izmorena svakonoćnim čekanjem na muževljev povratak, izdrža u paklu vrlo kratko. Jedne zore, kada Miodrag praćen ciganskim violinama, talambasima i cikom raskalašnih žena stiže pod prozore ove kuće (deđa Dimitrije, vrlo mudro, pokloni je na dan svadbe — ne sinu, već snaji), moja majka, sa velikim stoma(87 )
kom pred sobom, skrivena iza zavesa, gledaše pijano društvo pod prozorima, ali kapiju naredi da niko ne otvara. Zajedničkom životu mojih roditelja, tako, došao je kraj pre no što sam se ja rodio, te mirne duše mogu ustvrditi da oca svojega odista ne upoznah. Postoje, doduše, dve uspomene, dva u svemu različita događaja sa Miodragom kojima sam i ja na ovaj ili onaj način prisustvovao, ali avaj, te slike u mojoj svesti tako su mutne, upamćene reči i prilike dimnih obrisa, i nepouzdane, da nisam kadar tvrdo odlučivati jesam li susrete sa ocem sanjao ili ih na javi doživeo pa do potpunog bledila „faberovom“ gumicom iz glave izbrisao. Da mi nije nešto majka Velinka ispripovedala, a ja zatim priču preturao i prerađivao dok se ne srodih sa njom i poverovah da videh ono što samo čuh? Ili stric Njegovan, da nije to u zbilji i odistinski njegovo sećanje? Ili — ko će to znati — tetka-Lepšino snoviđenje? Ja sanjam, ali sne zaboravljam. Možda su dva događaja sa ocem, dva sna koja po izuzetku upamtih? A možda se, opet, sve i zbilo, pa od sunca u mojoj pameti, od vetra u glavi i od pustog vremena izbledelo, te se takvo nejasno u uspomeni mutnoj održava? Odista i za svu istinu — ne bih umeo reći. Prvi događaj je dalje od mene u vremenu, kratak je po trajanju ali je, gle čuda, jasniji u sećanju. Kako bih to najbolje opisao — kao Rembrantovo platno „Tobijas sa ženom“ koje je progovorilo, tamno pod senkama, sa jasnim svetlosnim kontrastima, bez i jednog jedinog nejasnog ili neurađenog detalja. Ovoj slici iz uspomene ništa ne prethodi i ona se ni u šta ne razvija, tek tako stoji gotova i nepromenljiva u mojoj svesti kao u nekom velikom muzeju, baš kao rečeno majstorovo remek-delo na zidu jedne pokrajnje sobe desno od stepenišnog odmorišta prvog sprata Nacionalne galerije u Londonu. Kasna je noć ili mrklo jutro već, i u trpezariji gori samo štelampa, ova ista što i sada stoji u uglu. Jarko je osvetljena crvena, bidermajer fotelja ispod žutog (88 )
snopa svetlosti, i desna strana moje majke koja uspravna i kruta kao lepo izrasli jablan, do lakata ogoljenih, mirnih ruku neraskidivo prekrštenim preko njenih masivnih i lepih grudi, brade kao isklesane i zaustavljene u prkosnom pokretu nagore, crnog i vlažnog, gustog pogleda spuštenog u raskošno krilo njezino — sedi, bespomična, sva od jedne bleštave okamenjene polovine dok se druga tek naslućuje u divno islikanoj rembrantovskoj senci. Zlatno-žuto i prozirnocrno, dan i noć, mir poznatih predmeta i potmula razdrtost ambisa oko njih — slika opstojava u mračnom ničemu. Oca Miodraga vidim samo sa leđa u veoma neobičnom položaju. Valjda u želji da uhvati Velinkin pogled — dve čelične žice zategnute od zenica put nekakve čvrste tačke među njenim skupljenim butinama — Miodrag je malo podsavio levu nogu, stas nagnuo napred, priklonio se, zapravo, oslonjen rukom o koleno, glavu iskrivio desno i nagore, e da bi granitno mirnu majku moju gledao u oči koje nikako neće da ga vide. Sve to ja sjajno vidim, mada nisam u slici. Međutim, tu sam negde, odmah pored. Nekako znam da sam bosonog, u beloj noćnoj košulji i neprimećen. Možda plačem nečujno, ali za to niko ne haje, jer nisam učesnik. Nema me na platnu. Posmatrač. Virim i prisluškujem te tako vidim i čujem očeve reči: — Pogledaj me — kaže — kurvo austrougarska. Pogledaj me ako smeš. Pogledaj me kad ti govorim! — ali ja ne znam da li je Velinka udovoljila njegovu zahtevu, jer tu se slika zaleđuje. Mrak. Ni u šta se ne produžava. Oko moje uspomene teški drveni ram. Ne znam ni da li su mene kasnije primetili ili sam se vratio dugačkim hodnikom do sobe kao što sam i došao, probuđen, valjda, neobičnom noćnom galamom. Eto, to je sve. Pošto kupio, po to prodao, kako je umela da kaže deda-Velizarova Stana, prva torokuša i spletkaruša savamalska. Komad događaja sačuvan ( 89 )
u uspomeni; ili sanjan, pa u zbilju prekomandovan; ili prisvojen iz tuđeg iskustva nečijeg. Poreklo mu, ego, ne znam zasigurno, ali kad bi se baš odlučiti morao, rekao bih da je ova uspomena ipak stvarna, da se sve tako dogodilo, dok bi za drugu uspomenu iz ovog dubleta već rekao da je sanjana, pa zatim sa nekim stvarnim zbivanjima u isto džumle ubućkana. Zaključujem, naime, da bi drugi susret sa mojim ocem mogao biti sastavljen od dve vrste žice, od dva tkanja i dva različita boda, jer se u njemu ono što je jasno i nedvosmisleno, gotovo u svakom delu prepliće sa potonjim koje je vazda tmasto, krajnje mutno, nerazgonetivo, pa valjda stoga nekako opasno i nestvarno. Raščehati pa objasniti pletivo ove uspomene ne umem i pored dobre vol je, pa ću stoga zabeležiti redom sva zbivanja ne određujući im prirodu, jer tek sva zajedno, možda, tvore smislenu priču. Trebalo bi, dakle, da rečeni događaj počinje vešću o poseti iz Beča majčine ne tako bliske rođake, ali iz mladosti dobre prijateljice Zorke, njenog muža Hansa Ditermajera i njihovog petnaestogodišnjeg sina Johana. Najavljeni dolazak je padao na katolički Uskrs i izazvao je veliko uzbuđenje u kući. Ja ga se nedvosmisleno sećam ne samo stoga što sam već odrastao — četrnaest mi je godina — već i zato što je po svojoj prirodi bez prethodnog primera, u punoj suprotnosti sa duhom i običnim načinom života našega. U našoj kući se, naime, živelo, rekao bih, usporeno i utihnulo. Moja uvređena majka i ja. Sami. Sami za doručkom, sami posle podne, ja nad knjigom, majka nad vezom, sami u mojoj spavaćoj sobi pre nego što me poljubi u čelo, pokrije perinom i ugasi svetlo iznad kreveta. Ako izuzmemo dedu Dimitrija, koji je, dok je bio živ, dolazio svake nedelje pre podne u posetu, niko nam zapravo u kuću nije ulazio. Još manje je moja majka Velinka ishodila. Vasceli dan provodila je nad nekom mustrom, ako nije obedovala, ili lagano i nečujno kućom jezdila, (90 )
velika i skladna, uspravna, tanka struka, jakih bokova, bujnih grudi, širokih pleća, prava žena, teške crne pletenice oko glave, uvek u crnu svilu i čipku odevena, na izgled skromno, a ipak tako da se sva njena lepota vidi. Govorila je malo i tiho, ali glasom koji ne trpi prigovor, bilo da mene kara, naredbe izdaje staroj kuvarici Lenki, koju je sa sobom iz Novog Sada dovela, ili služavki, uvek drugoj, jer su se one u nas takvom brzinom menjale da nije čudo što im ni imena nisam popamtio. Eržika, Mara, Miona, Zuza, jedna za drugom, posle sasvim kratka- boravka, odlazile bi iz sumornog domaćinstva, najčešće svojom voljom i bez' žaljenja. I dok sam sa majkom, Lenkom i služavkom živeo u ovoj kući, činila mi se odnekud još ogromnija nego sad kada je sam koristim, verujem stoga što je za onog vremena uvek u polumraku bila. Svetlo je kroz prozore nesmetano ulazilo samo u kuhinju i, ponekad, moju sobu. U trpezariji (bišva Milićeva velika turska soba), salonu (bivša mala, evropska soba) što se nikada nije koristio, po hodnicima, u majčinom šlafcimeru, plišane zavese ili šalukatre bile su jedva po sredini malo razmaknute, e da se ne bismo spoticali o predmete teškog nameštaja kojim su sve prostorije nakrcane. Jedan majčin pokret postao mi je tako blizak zbog silnog ponavljanja, da ga dozivam u pamćenje bez napora, samo neka zatvorim oči: naginje se prema tankom prorezu između dve zavese kako bi što više svetla palo na njen vez. Više puta, naročito kada poodrastoh, ushtedoh da pitam zašto se prozori prekrivaju preko celog dana, ali uvek ustuknuh mutno svestan da je polumrak u kući na neki posvećeni način vezan za veliku uvredu mojoj majci nesmišljeno nanesenu. I dok sada razmišljam o tome, i tek sada posle tolikih godina, ja kao nešto neobično uviđam naše stanje pritisnutosti, utihnulosti, zamrlosti pod gromadom mračnog i nepravednog poniženja. Sve je u kući na Kosančića vencu za života majke moje tim zaprete(91 )
nim osećanjem, kao saće u košnici medom, bilo preliveno — dedini perzijaneri po sobama, čipkani krevetski čaršavi i vezeni stolnjaci iz majčinog štafirunga, bečke fotelje i komode, milihbrot što ga umačemo u jutarnju kafu, šlagobrst što se preliva preko ivice šolje. Ta strašna uvreda bi još na ulaznim vratima zapahnula slučajnog i nevoljnog posetioca da bi ga u trpezariji posve zadušila i porazila — lebdi po vazduhu kao oštri i nezđravi miris naftalina. Toliko sam se ja svikao na nju, da mi se činila prirodnim i očekivanim pratiocem života. Kao Lenkina kostobolja. Kao škola u koju se mora. Kao dedina smrt ili tetka-Lepšina snoviđenja. Najdalje dokle mi pamćenje seže, iz maglina prvih misli i uspomena izranja majčina prelepa glava, široko čelo, tamne oči teško prevučene dubokom senkom pravedne i s dostojanstvom, bez roptanja nošene ogročenosti sudbinom koju usud dodeli baš najplemenitijem od bića, lepoj, pametnoj Velinki. Ne da bi ona o događajima koji ubiše život u njoj, i oko nje, mnogo ili često govorila. To ne. Tek ponekad zagledala bi se u mene, dugo me tako tužno i netremice motrila, a zatim snažno prigrabila i privila uz bujna nedra, kao da hoće da sakrije ono što bih joj iz očiju pročitati mogao, ili kao da od nekih gadosti za koje ona samo zna, želi mene zaštititi. Ja bih se primirio na njenim krupnim i čvrstim butinama, sav izgubljen između velikih dojki, omamljen mirisom lavande koji je uvek širila oko sebe, čekao bih da me spusti na zemlju, teško uzdahne i pošalje za nekim poslom: — Idi, igraj se — rekla bi, ili — hajde, uči nešto, sine moj, — pa bi se ponovo prihvatala veza i svojih tužnih misli. I tada uzjedared, kao na znak zvona, na vest o poseti iz Beča sve se namah i za kratko vreme u kući izmenilo! Po vasceli dan se peku kolači te svuda mirišu medenjaci i vanil-krancle, prozori su širom otvoreni i na njima se vetri posteljina, živost, velika užurbanost i prljavština vladaju jer se i etažno (92)
grejanje u sve sobe uvodi za ovu priiiku, neko neprestano dolazi i ponešto donosi — amalin Safet, ruku zavijenih u sargiju, ubacuje u ajskasn velike pravougaone table leda, zabrađena seljanka gura u malo betonsko dvorište iza kuhinje raskokodakanu i razmahanu živad vezanih nogu — sve po dve žute koke, bele guske ili crne ćurke zajedno, Miloje Gročanin vadi iz čeza i kroz prozor sa ulice dodaje Lenki naročito naručene kačice sira i kajmaka, tri-četiri žene se istovremeno muvaju po kući sa kantama, metlama i đubravnicima, stalno neko raspaljuje žar mašući teškom gvozdenom peglom, škripi prozorsko staklo pod gužvom suve novine, prazne se fioke i oblažu novim pakpapirom, brišu lusteri, menjaju abažuri, svi potrčkuju, čak je i moja majka promenila korak i kao da se kroz njenu dostojanstvenu uvređenost probija malo mladog života koji joj rumenilo u blede obraze isteruje. Beležim sve ovo stoga što je druga uspomena na Oca u čvrstoj vezi sa posetom Ditermajerovih. Odlučeno je da Johan spava u mojoj sobi, Zorka i Hans u gostinskoj, a da ja za vreme njihove posete delim bračnu postelju sa mojom majkom. Jedna od posvećenih stvari u kući, i ona vezana za tajnu velike uvrede, bila je, naime, i to da Velinka ništa u svojoj bračnoj ložnici nije pomerila od Miodragovog odlaska. Dva ormara, dve nahtkastne, dve stone lampe. Svako veče se samo polovina široke postelje raspremala, ali je druga polovina ipak imala svoj jastuk i jorgan, e da bi, valjda, stajala pod nebom kao vapijući dokaz nepravde što je bezobzirni otac nanese mojoj majci. Elem, u to doba često mi se događalo da tokom noći dođe u mene do snažne erekcije koja bi dugo potrajala, najčešće sve dok ne postane tako bolna da me može probuditi. Ništa pri tom ne bih sanjao ili, jednom probuđen, uviđao bih da nijedan detalj nekakvog mutnog sećanja na san ne mogu u pamet više dozvati. Međutim, dok sam sam u svojoj postelji i sobi sebe nekako navikao na ovu pojavu koju sam, (93 )
naravno, smatrao stidnom i nedostojnom, prava panika me je hvatala od straha da bi tokom uskršnje nedelje i posete Ditermajerovih, neke od mirnih noći u šlafcimeru, majka Velinka mogla otkriti ružni, skaredni događaj koji se protiv moje volje i znanja ipak događao. Prve dve noći zato proveo sam najvećma u polusnu. Čim bi moja svest, strahom i stidom zauzdana, dublje prema tamnom ambisu potonuti htela, neki gromoglasni budilnik bi na uzbunu pozvao. Budio bih se u panici i brže-bolje proveravao nije li se dogodilo ono od čega sam toliko strahovao. Treće noći — meni se bar čini da je bila treća — oprhvan umorom, utonuo sam u duboku nesvesnost. Nisam ništa sanjao kada me je, kao i toliko puta ranije, probudila izuzetno snažna i bolna erekcija. U prvi mah nisam bio svestan okolnosti. Polako mi je dolazila u svest, sve jedna po jedna činjenica iz stvarnosti. Uočim prvo da sam otkriven i stidno razgolićen, zatim videh usnulu majčinu glavu sa rasutom, teškom crnom kosom, kako mimo počiva na jastuku pored mog, zapazih njene teške grudi kako se ravnomerno dižu i spuštaju ispod noćne košulje od belog platna izvezenog u gornjem delu finom čipkom, a tada odjedared shvatih, sa strahom koji imađaše snagu i neočekivanost groma, da su njene oči otvorene i da me mirnim teškim pogledom posmatra. Događaj, već i dovde basnoslovan, postaje u daijem toku svojemu još luđi. Isim p ly can’t tell the truth from the fiction! Uhvati me potpuna oduzetost. Počeh da ceptim, vatra mi uz obraze i slepoočnice liže, grlo mi se tako osuši da, srećom, ni glas iz sebe ne mogadoh ispustiti, već tako ukočen i razrogačenih očiju, izbezumljeno gledah u izrezbarenu tavanicu i čekah da se nešto dogodi, a da ne znadoh zapravo šta, jer mi glava beše prazna i šuplja, bez ijedne prave misli u njoj. Znam nekako, međutim, da će to što se mora dogoditi biti štogod apokaliptičko: da će se srušiti krov Milićeva zdanja, krevet propasti kroz pod i zaustaviti se duboko dole (94 )
u pakleno kipućem kotlu ulja, neko sa velikim nožem doći i odseći nam glave, moju uspaljenu i majčinu mirnu sred rasute crne kose. Međutim, umesto svega toga, u sobu tada uđe moj otac Miodrag — što je, naravno, već samo po sebi dovoljno da se ceo događaj protumači kao san. Međutim, ja se tako živo, tako neverovatno živo sećam svega što se događalo! Miodrag je imao na sebi večernje odelo, smoking sa plišanim reverima, plastron, krutu kragnu i leptir-mašnu, šiljate lakovane cipele sa belim kamašnama. Kosa mu je po sredini glave podeljena besprekorno ravnim razdeljkom i cakli se u mraku slepnjena uz glavu tako da izgleda veštačka, napravljena od crnog konca zalivenog lakom. Po očima, bledilu i nekoj opuštenosti mišića na licu vidi se da je pijan, ali mu je korak vrlo pouzdan i čvrst. Ušao je kao na paradi, ne gledajući desno na bračni krevet sve dok ne stiže do njegovog dna. Tada se vojnički, na petama, okrenu prema nama dvoma, prvo pogleda u lice majku, a zatim mene, pravo u izbezumljene zenice. Ponovio je to nekoliko puta, prenoseći brzo, nervozno, trzajem cele glave pogled sa jednog jastuka na drugi, a zatim, odjednom, Miodrag poče da se smeje, bučno, iz sveg glasa, zabacujući glavu unazad, presavijajući se u struku i lupajući se rukama po butinama. Ne znam koliko je to potrajalo, kao što ne znam ni tolike druge stvari vezane za ovaj događaj. Ne znam, recimo, šta smo mi, moja majka Velinka i ja, radili za vreme Miodragovog velikog smeha. Nema nas. Iščezavamo iz slike, svu je ispunjava gromoglasni, satanski smeh oca Miodraga koji, posle nekog vremena, sasvim neodređene dužine u mojoj uspomeni, sve dalje se smejući, poče unatraške da se povlači prema izlazu iz sobe. Cujem njegov urnebesni smeh i korake kako se udaljuju, a zatim sasvim zamiru, pošto je prethodno čak do majčinog šlafcimera stigao tresak zalupljenih ulaznih vrata. Tek tada sam se okrenuo prema majci. Sedela je u svojoj postelji širom otvorenih, još snenih, ali (95 )
izbezumljenih, zabezeknutih očiju. Nije gledala u mene već prema vratima. — Jel’ to bio on? — pitala me je polušapatom. — Ne znam, ja njega ne poznajem. Majka Velinka poče da plače. — Nemojte plakati — zamolih je, i ona me posluša. Duboko uzdahnu i obrisa suze čipkanom maramicom pošto je pronađe ispod svog velikog jastuka. — Šta sam ti blagi bože zgrešila — reče, više za sebe, a zatim se nagnu nad mene i nežno me poljubi u čelo. Osta tako neko vreme zagledana u lice moje, pa me čvrsto zagrli i privuče u svoj krevet. Sećam se i danas kako mi je bilo odjednom lepo i mirno u duši. Blago me je ljuljala u naručju kao bebu, gotovo odsutno, ne govoreći ništa, razmišljajući možda o nečemu što nije ni u kakvoj vezi sa ljudima i stvarnošću. Ne znam koliko je to potrajalo, ali u njenom zagrljaju se svakako druga uspomena na mog oca završava. U njenu zagrljaju sam, verujem, zaspao. Mučila me je sutradan ujutru i sledećih dana laka đrhtavica i nedoumica o događajima koje ne mogadoh nikako ni u javu ni u san smestiti, ali materi mojoj, naravno, iz razumljivih razloga, ne usudih se noćna zbivanja u šlafcimeru pomenuti. Kada sam bio siguran da ne obraća pažnju na mene, iz prikrajka posmatrao bih je, e da bih nekako, a ne znam kako, našao potvrdu ili poreku zbilje ili sna: jednom ili dvaput osmelio sam se toliko da sam je i pravo u oči pogledao, ali ništa u njima ne pročitah. Ili je htela majka Velinka da me ostavi u neizvesnosti, ili moju Ijubopitnost razrešiti nije ni mogla, pošto sanjah ono što mi se tako stvarnim činjaše. Ostalo mi je tako da živim sa svojom nezadovoljenom znatiželjom i da se uvek iznova pitam kako je moguće da se sastalo toliko neverovatnih događaja uzjedared, i koja je to čudna i mračna sila uzela katoličku uskršnju noć pod svoje da bi je hirovito somnambulnom učinila! (96 )
Ditermajerovi su otišli, otac Miodrag je neku godinu kasnije umro od milijarne tuberkuloze, plišane zavese su ponovo navučene na prozore, majka je nastavila da jezdi, nečujna, po utihnuloj kući, sve se i dalje odvijalo po ustaljenom, nepogrešnom redu, kao da i nije biio uskršnje posete. Naša kuća na Kosančića vencu, pravilna, klasična lica, sa turskim erker-doksatom kao sa grbom na leđima, utihnula iza teških plišanih zavesa, čekala je strpljivo, možda rezignirano, verovatno starački snuždeno — da ja odrastem. Sećam se da sam jednog jutra sedeo na debelom tepihu, što je prekrivao pod zastakljenog doksata (voleo sam tu provoditi svoje dečije dugočasje jer je ovaini ispust trema prema zadnjem dvorištu bio skrovit, usamljen, retko od ukućana posećivan), gledajući porodični album koji mi je na dva dana pozajmio stric Njegovan. Ta karnevalska kolona Hađžislavkovića sa perčinima i halbcilindrima, u džubetima i turnirima, sa jataganima i turbanima, krinolinama i misirabama, ukočena, malo preplašena pred okom budućnosti, bezizražajnih lica na požutelim kartonskim fotografijama ili crtežima — izgledala mi je — ta dosadno ista povorka bez ijednog smeška na usnama — neopisivo tuđa, iz kakve druge hemisfere prispela, na narod neki mi je ličila koji je među kengurima ili crnim bivolima, a ne na Kosančića vencu, stasao za sećanje. Jesu li svi oni u meni — pitao sam se iskreno zabezeknut i ozbiljno uplašen mogućnošću da moram potvrdno odgovoriti? Ima li Ćira Mana, Milić ili seiz Branković, Velja lud ko Vajfert, Džoda, Šućur ili moja dobra prababa Draga — imaju li svi ti portreti što se promuvaše kroz jedan poluturski vek sa svojim srpskim stremljenjima i ličnim međusobicama, imaju li stvarne veze sa mnom, gotovim i posebnim? Četrnaestogodišnjaku, na debelu tepihu, u zastakljenu doksatu, ta veza izgledaše sasvim neverovatna. Piscu ove beleške o kući Hadžislavkovića, pedesetogodišnjaku nagnutom nad stari ćirilički »re(97 )
mington«, samom u muklom praskozorju, zaštićenom velikim, visokim sobama, tvrđavskim podrumom i teškim tavanom, okruženom Beogradom, nahijama, banovinama i republikama — jednom već starom čoveku na Kosančića vencu čini se da je samo liman među brzacima, crveni losos na kraju svog hiijadu kilometara dugog, smrtonosnog svadbenog puta.
III Istref prekri oči rukama i osta nekoliko trenutaka tako, zamišljen nad poslednjom rečenicom. Zašto bi Vladan bio — liman? Međutim, kako se izveštio da pojave koje ne razume, ili misli koje se ne uklapaju u izgrađene i završene rasporede istina, lako proglašava niževrednim, on i ovoga puta, gotovo ne razmišljajući, presudi: Hadžislavkovićevo prenemaganje. Ko zna šta je time želeo da kaže! Kakav svadbeni put kada se nikad nije ženio! Koga se to, uostalom, i tiče osim samog Vladana? Pa, kad već ne može bez izmišljanja, treba ga valjda pustiti da se bavi tom zaludnom rabotom. Vladan Hadžislavković — čudne dve reči iz prošlosti što odjednom, nezvane i neočekivane, stigoše za njegov radni sto. Već je Istref mislio da je zaboravio na njegovo postojanje. Ima li pet godina kako ga nije video? Ili deset? Ne bi umeo sa sigurnošću da kaže. Međutim, zna da ima gotovo dvadeset i pet otkako je otišao iz Vladanove kuće na Kosančićevom vencu. Četvrt veka je prošlo od preseljenja koje je, makar za Istrefa, značilo konačno razdvajanje njihovih života što se nekim čudom uliše jedan u drugi na Kotež-neimaru, da bi zatim nekoliko godina zajedno tekli brzacima i plavnim ravnicama. Glave nagnute nad debeli rukopis, ne prevrćući poslednju štranicu ,,Kućeopisanija“ , mada ga je iščitao, iza šaka kojima su prekrivene već umorne oči, Istref odjednom sa neobičnom jasnoćom vidi (9 9 )
sebe u onom predvečerju od pre tri decenije gde ćutke i pun zauzdane nelagodnosti prelazi sa Vladanom put između Dubljanske na Kotež-neimaru i Kosančićevog venca, ispod Saborne crkve. Malo, usko, bledušno detinje lišce, glatke i, nekako, providne, mada crnpuraste kože, zacrnela se nausnica i produžili zulufi od paperjastih dlačica, upadljivih baš koliko i dve musave masnice od ugljene prašine preko njegovog čela i obraza. Nekad bele pantalone, od sukna izvaljanog još u Tepićima, opuštenog, kabastog tura, pritegnute konopcem umesto kaišem kako bi se držaie na uskim kukovima i upalom sfomaku, sasvim su promeniie boju, sive su i nejednako uprljane, šarene od raznobojnih zakrpa što ih čini sličnim takođe iskrpljenom sakou od engleskog štofa iz koga je mladić izrastao: štrče van okračalih rukava nezaštićene, go!e ruke, ispucale, sa tek zaraslim ranama, belezima posla kojim se Šiptarče bavi. Najvređniji deo Istrefovog ovozemaijskog poseda, vojničke cokule sa gvozdenim šuneglama, dva-tri broja su veće od njegovih stopala, što stvara utisak da je mršavi, žilavi dečak posađen u cipele-čamce, izrastao iz dva otvora koja, uprkos čvrsto ušniranih pređica, ne mogu obuhvatom da stegnu tanke zglavke njegovih ižđikalih nogu. Pogrbljen je pod teretom džaka, jer je u njemu čitavo domaćinstvo: dugačke gaće i parnučna potkošulja, džemper od zelene seljačke vune, ponjava, limenka, nož i kašika, staklence za so, sekirče, testera i amalski konopac, stari gumeni opanci kojih će se osloboditi čim nađe nekog zainteresovanog za obostrano korisnu trampu, ruska ušanka, komad domaćeg sapuna, misvak za čišćenje zuba i laneno peškirče, šibice i mali mangal, džakče projinog brašna, kartonska kutija puna upotrebljenih eksera, zarđalih šarki, zgodnih daščica, komada gajtana i žica pokupljenih tokom vremena i sačuvanih — zlu ne trebalo. Na dnu džaka, brižljivo zamotane u posebnu sargiju, nalaze se i četiri Istrefove knjige: Kuran u (1 0 0 )
zelenoj koži, Ilm i-hal iskrzanih listova od silne upotrebe, Liber leximi, čitanka albanskog jezika sa gramatikom i Kako se kalio čelik, bez korica i bez nekoliko početnih i završnih stranica. Dobri hatib Muharem iz Tepića doneo je Kuran u povezu od zelene kože još 1937. godine sa putovanja u Sarajevo i uvek je iz njega, i samo iz njega, čitao svojim umornim, tihim glasom. Ilmi-hal — udžbenik vjerske obuke izrađen p o uputima i pod nadzorom Hadži Vejsil efendi Muratbegovića i Hadži Kasim efendi Selimovića, čuvao je ujak takođe iz vremena boravka u Sarajevu, da bi potom, tokom godina, prošao kroz ruke ono malo đece što htedoše učiti škole i svih iz džemaata za vazu-nasihat, svakako svih što se skupljahu petkom ispred minbera da čuju hutbu i hidajete u ime Sveznajućeg i Svemogućeg Allaha. Čitanku albanskog jezika sa gramatikom prokrijumčario je ujak iz Tirane, oko 1935. godine, i čuvao je skrivenu na dnu sanduka za odeću, jer je za vreme stare Jugoslavije bilo zabranjeno podučavanje aibanskog jezika. Poklonio je Čitanku nećaku tek kada je posedovanje ove knjige postalo bezopasno, ali je oduvek nastojao da uz versku. obuku protumači svome bistrome učeniku i poneko gramatičko pravilo, što će Istrefu biti od ogromne koristi kada počne učiti srpski. — Une jam , ti je, ai asht, na jem i, ju jeni, ata jane, — recituje Istref, a ujak ga pita: — A je tue mesue m e qejf? — a dečak, pošto razmisli nekoliko trenutaka, kako to već priliči, iznosi svoja osećanja: — D ohesh m e mesue sa ma shume. — Hala nuk di, djalo. — D o te mesoj, do te mesoj. I naučio je. Dcbro i brzo, pa je u Zahumskoj ulici, i ne samo u vilajetu njegove šiptarske petorke ispod zastavnikovog stana, već i na stanici, i na dnu Francuske, svuda među svojima, u celom nepreglednom Beogradu smatran za čudo od učenosti. Tako se i dogodiio da mu je jeđan zemljak doneo, ko zna ( 101 )
odakle pokupljenu, knjigu bez korica: — Uzmi — reče Istrefu — možda će ti valjati. Poklon drugara, čije je ime odavno zaboravio, ako ga je ikada i znao, počinjao je na devetoj stranici iz sredine rečenice: .. je sve u redu i da u samovarima voda vri, dečak zabi ruke u džepove, štrcnu kroz stisnute zube pljuvačku i prezrivo pogleda Pavku“ ; i isto tako završavao na tristb trinaestoj stranici: ,,Tri prva poglavlja koja je zamislio bila su gotova. Pavle ih posla u . . .“ . Istref nikada nije doznao kuda su prvi književni pokušaji neuhištivog Korčagina bili upućeni, a pogrbljen pod teretom svog džaka, pola koraka iza Vladana, na putu prema Kosančićevom vencu, nije znao čak m kako se zove ta četvrta knjiga, toliko različita od ostale tri koje je nosio sa sobom. Mada je tih dana srpski čitao još sporo, ne razumevajući pravo značenje mnogih reči, Istref je „Liber pa fillim dhe pa mbarim“ („Knjigu bez početka i kraja“ — uvek će je u sebi tako zvati, i onda kad dozna njen pravi naslov) prosto progutao, crvenih očiju od nespavanja i noćnog naprezanja vida uz gas-lampu u Zahumskoj ili čkiljavu sijalicu okačenu visoko gore na tavanici gospa-Lepšine letnje kujne. Sve je u njoj bilo drukčije i neobično. Knjiga je za nećaka hatib Muharema bila svetla obznana koja govori o Allahu dželle-šanuhu, Muhamedu alejhisselamu, o pejgamberima i drugim, nedostupno velikim Ijudima iz daleke prošlosti. Ako već ne govori o njima, onda uči akaid o islamskom verovanju, Ibadat o vršenju verskih dužnosti, ahlak o muslimanskom vladanju ili neka druga, ali slična pravila o predlozima, padežima i pomoćnim glagolima. Između: „Bog govori“ i „Knjiga kaže“ , Istref nije uviđao nikakvu razliku. Pavka Korčagin je prvi živ čovek koji je iz knjige ušao u Istrefovu stvamost sa svim pravima dmgih ljudi, ujaka Muharema ili prijateija i zaštitnika Džavida, Seada ili komšije Muzafera, ali još sa mističnim ,smisiom ugrađenim u sebe, sa onom svetom okamenjenošću što je u dečakovoj mašti ( 102 )
imađaše bogata udovica Hajreti Hatidža koja, petnaest godina starija od svoga razavondžije Muhameda, uze budućeg proroka za muža, pa Varaka ibn Naufal, stari čovek iz Meke koji je jedini znao svete knjige jevrejske i hiišćanske, ili usamijeni Ali, ili bivši rob Zeid, ili cdani prijatelj Ebu Bekr. Čitanje je za Istrefa bilo presiikavanje, razabirala su se neobična arapska slova i prevodila na jezik Bregova ne zato da bi se o njima sudilo i zaključivalo, već da bi se zauvek zapamtile te čudne šare koje je drevna i nepogrešna misao isterala na sopstvenu površinu — bore kao jezik na zamišljenom i posvećenom čelu čovečanstva. Nikada se u svom ranijem čitalačkom životu Istref nije zapitao zašto se Muhamed, sin Abduiahov, svakog meseca Ramadana povlačio u pećinu na brdu Hira, zašto su baš reči „Bismike Allahumme" ostale, a sve druge iz dokumenta o proterivanju Proroka i njegovih sledbenika čuđesno nestale za vreme pohranjenosti presude u svetilištu Kaba, zašto su i kako su čuvari oslepeli baš na vreme da bi najmlađi među božijim izaslanicima mogao krenuti na Hidžru, iz Meke do Jasriba. Nikada nije upitao zašto su hiljade reči u sto četrnaest sura poređane onako kako je zapisano, ili zašto Allah dž. š. nije Muhamedu a. s. dao drukčije uputstvo o abdestima, vladanju prema ženama, odnosu prema sunarodnicima i strancima ili o bilo kome šartu, sunnetu ili sunneti-gajrimuekkedu. Tako piše, znači tako jeste, i čovek pred Allahom dž. š. onoliko jeste, koliko zapisanog je uspeo da upamti i primeni na sopstveni život „onog koji se Nezamislivom Najvišem Biću pokori“ , što — kako mu je odavno objasnio ujak Muharem — znači sveta reč: Islam. Al-Islam. Dini-Islam. Istref je veći deo „Knjige bez početka i kraja" znao napamet, kao dove, šarte i sunnete. ,,Čuše se na stepenicama koraci" — mrmljao bi Istref bezglasno već toliko puta pročitane reči — ,,i skriveni Pavka iz svog zakiona poznade Frosju. Ona dohvati kelnera za rukav i isprekidanim, ( 103 )
prigušenim glasom reče: — Prohoška, gde je onaj novac koji ti je dao poručnik? Prohor grubo istrže ruku .. . — Šta? Novac? Pa zar ti nisam dao? — govorio je Ijutito. — Pa on ti je dao tristo rubalja. U Frosjinom glasu se čuo prigušen p!ač. — Trista rubalja kažeš? — zajedljivo izgovori Prohoška. — Htela bi da ih dobiješ? Nije li preskupo za sudoperu, gospođiće? Ja mislim da je dosta i onih pedeset što sam ti ih dao. Šta misliš, kakva sreća! I bolje gospođe, one obrazovane, ne traže toliko. Kaži hvala bogu i za ovo — prespavala noć i dobila pedeset rubalja. Nema budala. Daću ti još deseticu-dve, pa kraj, a ako ne budeš glupa — još ćeš zaraditi, ja ću te protežirati. Pošto je dobacio poslednje reči, Prohoška se okrenu i ode u kuhinju. — Nitkove, gade! — viknu Frosja za njim, zatim se prisloni uz drva i muklo zaplaka. Ne mogu se izreći i opisati osećanja koja obuzeše Pavku kad je čuo ovaj razgovor i, stojeći u mraku pod stepeništem, gledao Frosju kako podrhtava i udara glavom o drva.“ Još je teže, naravno, izreći osećanja koja su obuzimala Istrefa dok je nečujno, samo usnama izgovarao poznate i nepoznate reči i zamišljao strašnu sliku pod stepeništem u dvorištu železničkog bifea. Pre nego što je došao do „Knjige bez početka i kraja“ , Istrefovu maštu najživlje je zaokupljala Muhamedova Hatidža, i to upravo oni nedorečeni delovi iz njenog života i postupanja o kojima je dečak snatrio pošto završi čitanje. Nešto opasno i strašno bilo je u starosti i plodnosti Prorokove žene koju je, mada nigde u Kuranu nije opisivana, zamišljao kao krupnu i moćnu Ijudinu, jakih nogu, mišićavih ruku, izrazitog, velikog nosa i ogromnih, kravljih grudi za dojenje. I iz te stare grdosije sedam kćerki povadi Muhamed, ali sve muške izdanke ( 104 )
svoje utrobe gromadna, matora Hatidža ubi pre nego ih pusti da na svet izađu! Od devet drugih prorokovih žena zamišljao je samo mladu, iepu i bespomoćnu Aješah, onu koju je, posle Muhamedovog pohoda na pleme Banil-mustalike, u Medinu vratio mladi vojnik, pošto ju je slučajno našao zaostalu iza vojske. Besramne priče su svetim gradom počele da kruže tada i o njima govori Dvadeset četvrta sura, a Istref je sa verničkim užasom nezrelog dečaka hvatao sebe kako zamišlja taj povratak- i sebe, protivrečnih misli i osećanja, u viteškoj ulozi oklevetanog spasioca lepe Aješah, mlade žene staroga viadara Muhameda. Može se bez preterivanja reći da je Frosja iz železničkog bifea, posle Hatidže i Aješah, treća žena koja je kao plamen obuzela njegovu uobrazilju. To što ju je kelner nazvao sudoperom — reč čije značenje Istrefu nije bilo ni približno poznato — obavijalo je nekim strašnim tajanstvom prirodu dobre devojke i za dečaka sadržavalo baš onu erotsku suštinu koju nedostojni Prohoška nije shvatao, a koja je plemenitog efendiju poručnika privoleia đa pravom i zasluženom cenom — sitnim bogatstvom od trista rubalja, plati njenu osamnaestogodišnju jedrost. Naravno, nastavak priče o Frosji dolazio je u sukob sa Istrefovim zaključivanjem i običajima koje je smatrao ispravnim, ali to ga nije bunilo, jer je dobri uČenik ujaka Muharema znao da sve nije kadar shvatiti, da je tajna najveći deo malog dela istine koji nam Sveznajući u svojoj dobroti otkriva. Međutim, ta zatamnjena mesta, čudne reči kakva je ,,protežirati“ (činilo mu se da iz nje suče užareni, pakleni dah poroka), ili eliptična rečenica: ,,Nema budala“ (podsećala ga je na one nerazjašnjene ali kanonizovane stihove kojih je naročito mnogo u srednjim surama), pa dve rogate reči: „Nitkove, gade“ , kao dve šejtanske kletve, onda Frosjino ritualno udaranje glavom o drva (sedžda i tevba u jednom, neobičan obred surovog samokažnjavanja ( 105 )
kakav njegova vera ne poznaje), da ne spominjemo nerazjašnjene odluke i postupke, tako neočekivane da ih je samo Allah mogao u svojoj nepredvidljivosti zamisliti, jednom rečju — nerazumljivost tek otkrivenog sveta, nije ni u čemu umanjivala ubedijivost „Knjige bez početka i kraja“ , već naprotiv, činila je da živima tako bliski, a ipak tako neshvatljivi Pavka, Artem, Tonja, Rita na nov i neverovatan način podjednako nadilaze i ljude iz prvih godina posle Hidžre i sve koji su naseljavali njegovo Bregovsko kraljevstvo. ,,/jfoer pa fillim dhe pa mbarim“, prema praviiima za čitanje Kurana, Istref je izdelio na sedam i na trideset delova, da bi, kako to čine pobožni i pismeni muslimani, pročitao svaki dan jedan, i tako završio celu knjigu za nedelju, odnosno za mesec dana. Za prvo čitanje trebalo mu je preko dva meseca, drugi i treći put prolazio je knjigu po sporijem od dva propisana pravila, da bi je zatim još dvadeset puta za dvadeset nedelja pročitao. I uglavnom zato — dok sfoji iza Vladana i čeka da otključa dvorišnu kapiju kuće utonule u mrak, koji je počeo da se spušta još dok su bili kod Karađorđevog parka, a ovladao sasvim kad su stigli do Obilićevog venca — Istrefu ipak izgleda da ne ulazi sasvim nespreman u novi svet na čijem se pragu upravo nalazi. Tvrdo je verovao — više od toga — pouzdano je znao da je pročitao bitno štivo, pa će stoga dugo, mesecima, čak godinama sve što mu se učini nerazumljivim pokušavati da objasni kroz poređenje sa mitskom shemom Ijudske akcije opisanom u „Knjizi bez početka i kraja“ . To je valjda razlog sa koga tako dobro pamti da je prvi ozbiljniji, mada sasvim kratak, razgovor koji je vodio sa svojim novim stanodavcem i zaštitnikom — igrom slučaja ili zbog neke više, nedokučive uslovnosti — bio upravo o romanu Nikolaja Ostrovskog. — Eto, to je soba, — reče Vladan kada su ušli, otvarajući vrata i pokazujući dečaku visoku, tri metra dugačku i dva široku prostoriju, pretrpanu ( 106 )
raspadnutim stolicama, foteljama iz kojih štrče spiralne žice i crevasto se izliva morska trava; praznim kutijama, povezanim svežnjevima predratnih izdanja „Politikinog zabavnika“, položene merdevine prislonjene uz žid povrh dva rashodovana radijatora; u jednom uglu ormar bez vrata, u drugom veliki, staromodni krevet sa mesinganim kuglama prekriven veškim moljčavim plišanim prekrivačem. Dvokrilni dupli prozor musavih okana, od jakog drveta. Blag miris ustajale prašine Istref oseća u nozđrvama i sada, dok kroz izmaglicu tridesetogodišnjeg prostranstva gleda sebe kako neodlučan stoji iza Vladana, preklinjući usuda da bude ostavljen sam, e da bi se makar načas oslobodio nelagodnosti koja ga proždire. Nikada Istref nije imenovao to neprijatno osećanje — stalnog saputnika njihovog zajedničkog života u prvo vreme — zato što nikada nije stekao i odnegovao veštinu samoobjašnjavanja. On je, međutim, ipak na neki nemušti način i tada znao da nelagodnost dolazi otuda što je Vladan bio prvi čovek iz drugog kraljevstva, ma kako čudno to neupućenima moglo izgledati, koji je obratio pažnju baš na njega. Istref, naime, nije ništa imao protiv mora beogradske ravnodušnosti kroz koje je već godinu dana uspešno plivao. Za te umorne, blede ljude, za raščupanu gazdaricu u otrcanom penjoaru koja sumnjičavo gleda kroz malo odškrinuta vrata u kalđrmisano dvorište ispred prizemne periferijske potleušice, za zadriglog domaćina kojeg bude iz poslepođnevnog dremeža da bi ih isplatio, za prodavce hteba u pekarama, za seljake na pijacama, za decu što kao stado ovaca glupavo jurne iz ško.'c baš u trenutku kada on nailazi — Istref je — zna to ne može biti bolje — samo još jedno belo keče sa sekiićetom preko ramena. — Tri ili četiri reza, gazda? — Tri, tri. Nisu dugačke. — Onda tri banke đuture. — Može, ali sa ubacivanje. — Može i ubacivanje, ali da mi daš tvoja korpa. (107)
— Da ti dam. Istref je znao da je lagodna providnost koju poseduje u Beogradu upravo ona odlika njegove nove egzistencije koja život čini ne samo podnošljivim već i prijatnim. Čarobna nevidljivost, koju volšebno stiče zahvaljujući magičnom belom kečetu, štiti ga od nesporazuma do kojih bi dolazilo da je iko stupio sa njim u odnos razuđeniji nego što je jednosmerno zaključivanje proste pogodbe. Telo Istrefovo je prešlo reku Okean koja kruži oko kraljevstva, ali je duša njegova ostala na onoj obali. bezbedna i tek posredno izložena uticaju proždrljivih, ostrvljenih utisaka što su se gomilali u dečakovim očima i ušima. I sada odjednom taj proćelavi gospodin mekih obraza, u plavom predratnom odelu, za samo dva sata otkako su izmenjali prve reči, želi — oseća to Istref sa panikom koja ga ispunjava snažnom nelagodnošću — čas da pređe reku i pipne mu šiptarsku dušu sopstvenom rukom, čas da dušu namami na ovu obalu i spoji sa telom, umornim od zarađivanja za goli život, ali zaslužnim što je napadnuta skrovitost dečakova ipak odolevala nasrtajima novog sveta. Zašto sada ne ode? Zašto ga ne ostavi da sam i na miru povadi stvari iz svoga džaka i rasporedi ih po novom vilajetu? Zašto tako ispitivački, ne skrivajući znatiželju i očigledno jedva uspevajući da zadrži bujicu nekih ličnih i neprijatnih pitanja, gieda u njega? — Večeras ne možemo, ali sutra ćemo makar neke od ovih stvari u podrum preneti, te ćete tako, Istrefe, više mesta imati. Raspakujte se, slobodno. Zašto mu govori ,,vi“ ? Kada mu se prvi put obratio to poslepodne na Kotež-neimaru, bio je u društvu sa Džavidom, pa je Istref pretpostavio da se Vladan obraća obojici. Sada vidi da nije tako, što ga još više zbuni, te poče, osećajući uporni gospođinov pogled prilepljen za svoje teme, da vadi stvavi iz džaka, nadajući se potajno da će njegov domaćin otići kada vidi da je nepotreban. Vladan je međutim ( 108 )
nemo, nesposoban da prikrije znatiželju, posmatrao (čak kriveći glavu i propinjući se malo na prste) svaki predmet koji je izranjao iz džaka, sve dok dečak konačno ne izvuče knjige zamotane u sargiju. — Šta vam je to, Istrefe? — Četiri knjigi, gospodinj. — Mogu ii da ih pogledam? Nemajući kud, Istref nevoljko, oklevajući, pruži knjige Viadanu i osta tako, posmatrajući nepristojno Ijubopitljivog čoveka — gospodina van svake pameti i običaja — kako brzo preleće pogledom, okrećući knjigu u rukarna, prvo Ilmi-hal, pa Citanku. Vrati ih potom Istrefu i malo se duže zadrža na Kuranu u zelenoj koži. — Je li ovo piše — Koran'? — Da. — Znate arapski čitati? — Znam da sričem Kuran. — Oh, to mora da je veoma teško naučiti! — Njije. — Da !i biste mi jednom, naravno ne sada, već prilikom zgodnijom, nešto iz Korana pročitati hteli? — Hoću da ćitam — reče Istref, prikupljajući svoje, tih dana još oskudno, samouko znanje srpskog, ali se ne mogade setiti sa sigurnošću kako je ispravno odgovoriti na kurtoazni plural u kome mu se gospodin obraća. Tada Vladanu osta u rukama samo poslednja, četvrta knjiga. — A šta je ovo? — Knjiga. — Kako se zove? Zbunjen ovim pitanjem, Istref zastade. — Ori se zove Pavije — reče konačno. — Mislim, kako je knjizi naslov? To je, recimo, Koran. A ovo? — A, to misljiš? To nje znamo. Znamo da je knjiga o Pavlju — ime, prezime — Korćagin. — Oh, pa to je onaj Sovjet . . . Makarenko, ne, Ostrovski. . . Kako sc kalio čelik, ili tako nekako. ( 109 )
Dopada vam se? — upita, pružajući natrag, gotovo sa gađenjem, četvrtu knjigu njenom vlasniku. — Kako kažete se zove? — Mislim da je naslovljena Kako se kalio čelik. Ništa, naravno, ta kombinacija reči Istrefu nije značila, ali je baš stoga zvučala magijski, obredno, iskonski. Tek kasnije, u toku noći, pošto bude satima ponavljao četiri reči u sebi — kako se kaljio ćeljik, kako se kaljio ćeljik — i pošto bez žurbe bude rastavio rečenicu na reči, shvatiće da mu je samo jedna nepoznata — kalio — a da mu značenje druge tri nije strano. Pa ipak, sve četiri zajedno nisu ga upućivale ni na šta određeno, niti je mogao da ih dovede u smisaonu vezu sa Pavkinim svetom kome su stojale na početku. Naravno, ništa od svog uzbuđenja ne poveri Vladanu, tako da ovaj, ne dobivši odgovor, morade sam nastaviti: — Priznajem da ne spada u moju omiljenu lektiru. That's not m y piece o f cake. Možemo sutra potražiti za vas neke druge knjige. Ako volite da čitate, naravno. — Da, — reče Istref sav obuzet novim otkrićem. — Možemo, gospodinj. Voljim ćitati, gospodinj. I tako otpoče zajednički život Bregovca Istrefa Verija i Beograđanina Vladana Hadžislavkovića, na Kosančićevom vencu, u oslobođenoj, siromašnoj prestonici federativne i narodne države. Spolja gledano, dani su im proticali jednolično i prosto. Istref se dizao prvi, već oko pet časova, da bi očistio kaljevu peć od jučerašnjeg pepela i šljake, i založio novu vatru. Obično ne bi sačekao da se Vladan digne, već bi žurno odlazio na Kotež-neimar da bi i kod gospa-Lepše obavio iste jutarnje poslove. Od sedam do pet, nekad i šest posle podne, radio je na raščišćavanju ruševina u Krunskoj ulici, pa je tako u kuću na Kosančićevom vencu, mrtvu u sivoj izmaglici ranog sutona, ili crnu i utvrđenu snežnim grudobranima koji belo svetle kroz popanuli mrak — stizao tek uveče, kada je i počinjalo njegovo druženje sa Vladanom. ( 110 )
Još glave zagnjurene u šake nad Vladanovim rukopisom, Istref, naravno, ne razlikuje dan od dana, jednu uobičajenu radnju, koja se redovno ponavljala, od druge. Međutim, mada nedelje, čak meseci zajedničkog života u njegovoj svesti predstavljaju jedinstvenu, neprekidnu, jednokratnu, tustu, glomaznu koiotečinu — ipak ta plavna reka uspomena, ta prolećna bujica zbunj.ettosti, saznanja, nelagodnosti, nove svesti o starim predmetima razmišTjanja ima jedinstvenu boju, mirise čak koji i dan-danas izazovu u njemu sećanje na određen događaj, razgovor, prostoriju, na čudesnu šarolikost koju je dečak jedva uspevao da savlada svojim, sa svih strana istovremeno napadnutim, čulima i pameću. Sasvim nepripremljen, recimo, našao se Istref u luksuzu za čije je postojanje, doduše, znao, jer ga je viđao dok pogrbljen pod kantom uglja prolazi kroz preostalu pompu neke predratne trpezarije na Dorćolu ili Vračaru, ali nikada nije pomišljao da bi tako negde mogao i sam živeti. Kada bi god ušao u veliki krevet sa jakim federmađracima, mekim vunenim dušecima, čaršavima od platna kakvo nije ni znao da postoji, perinom od paperja i velikim, kraljevskim mesinganim kuglama na sva četiri kraja, uvek bi, živo svestan bajkovitih okolnosti, video sebe nepristrasnim, tuđim okom: kao da gleda sa strane u čudo koje se možda i ne dešava u stvarnosti, več u varljivom i dugom snu iz neke druge „Knjige bez početka“, ali sa krajem koji samo što nije nastupio. Zar je odista on taj koji se, evo, penje na veličanstvenu postelju, je li to Istref sada sebe prekrio perinom, da li se to iznad njegove glave u mraku raskošnom bojom zlata cakle četiri žute kugle? Džavid, Sadik i Nusret ni sanjati ne mogu gde se njihov zemljak obreo! Utisku velikog bogatstva doprinosila je, između ostalog, i vrsta rasipnosti koju je Istref otkrivao u lakomisleno pobacanim, a po izgledu i izradi — dragocenim predmetima u njegovoj sobi. Znao je on ( 111 )
da rashodovani radijator i razvaljena fotelja ne služe ničemu, ali ga je ipak ispunjavalo vrstom nerazumevanja i strahopoštovanja to što je neko tako skupocene i savršene predmete sa takvom ravnodušnošću mogao zaboraviti na otpadu. Nikada Istref nije pomislio da postoje okolnosti pod kojima bi mogao sam za svoje spavanje koristiti celu prostoriju, a sada vidi da je ova, pre nego se on uselio, služila samo za one stvari koje su vlasnici smatrali nepotrebnim i dobrim jedino za bacanje. To nestvarno, po nečem omamljujuće, gotovo hipnotičko dejstvo raskoši Istref bi osećao naročito snažno kada bi ujutru ili uveče ušao u malu prostoriju na dnu hodnika. ni dva metra desno od ulaza u njegovu sobu, u kojoj se nalazio memljivi i ledeni, ali pravi pravcati toalet. Istref jednostavno nije bio kadar da ga gleda naviknutim i ravnodušnim okom korisnika, već je iza njegove plesnive pojavnosti uvek video delovanje čuda. Voda ti sama u kuću došla! Okreneš slavinu — ona curi. Zatvoriš — prestane. Povučeš lančić — jurne kao sa planine, i to ne u tamo nekoj, nečijoj kući, već po njegovoj volji i za njegovu ličnu ugodnost! I mada su zidovi bili potklobučeni od vlage, kotlić naprsnuo tako da je iz njega bez prestanka curkala voda, iako je kroz usku prostoriju morao prolaziti porebarke na mestu gde je od zida štrčao mali lavabo, i on razbijen tako da je priiikom umivanja sve prštalo po betonskom podu (što je Istrefa tištalo jer je rasipanje vode greh koji on, s obzirom na okolnosti, ne može izbeći), — ipak je sopstveni toalet u zatvorenoj prostoriji predstavljao nešto basnoslovno, neprirodno, gotovo nepristojno. Dugo je vremena moralo da prođe dok se Istref nije oslobodio stida kada bi vršio nuždu u kući, u sobi, ali ga je to istovremeno ispunjavalo osećanjem da uživa neke, čoveku sasvim neprimerene, carski obesne, Harun-al-Rašidovske povlastice. Naravno, uviđao je on da je raskoš u kojoj se iznenada obreo mnogo manja ne samo od one iz Hiljadu i jedne noći već i od bogatstva u kome Vladan obitava, ali zbog (1 1 2 )
toga Istrefovo osećanje nestvarne okruženosti preteranim blagodetima nije postajalo ništa manje. Recimo, stona lampa! Nekoliko dana po useljenju, Vladan je odnekud doneo u Istrefov sobičak mali sekreter kome su, doduše, bila otpala, vratanca, ali koji je na prostoru za pisanje još imao dobro očuvanu zelenu čohu, lepo izrađene krive nožice, manje-više neoštećenu polituru a la mahagonij i zlatne ručke za otvaranje fioka. Međutim, ni taj luksuzni lepotan, ni stolica sa slamnim, tek ponegde neznatno istrošenim sedištem, nisu toliko opčinili Istrefa koliko lampa sa postoljem od starog srebra i srebrom izvezenim abažurom od zelene svile. Poučen da lampa i stočić služe za čitanje, Istref je poslušno sedao na pletenu stolicu sa knjigom koju bi VJadan za njega izabrao, ali toliko je bio svestan zelene savršenosti abažura, toliko mu je bilo neverovatno što se ne nalazi sklupčan pored gas-lampe u uglu njihovog zahumskog vilajeta, da nije mogao pažnju dokraja vezati za tekst koji sjajno osvetljen na zelenoj čohi, jasan kao na suncu stoji pred njim. Svaki čas bi prekidao čitanje da bi se divio savršenoj vidljivosti slova, uživao u naročitoj nijansi zelenog abažura kao lampion osvetljenog iznutra, razgledao fioke koje se tako lako i bešumno otvaraju, ili da bi jednim opštim pogledom obuhvatio sve krasote kraljevstva na Kosančićevom vencu čiji je podanik neočekivano, ali nedvosmisleno, i sam postajao. Naravno, njegovo i Vladanovo kraljevstvo tih dana se nije protezalo na celu površinu i zapreminu Milićevog zdanja. Lišivši se giavnog ulaza, kuhinje, doksata, odžaklije i smešnih asimetričkih hodnika, odsekavši zapravo telo, Vladan je zadržao bedro i nogu kuće — sporedni ulaz, devojačku sobu, majka-Velinkinu spavaću sobu i njeno kupatilo, ali takvom podelom sačuvao je nešto mnogo dragocenije: potpunu nezavisnost. Deo kuće koji je naseljavao, ma kako sakat, bio je odeljen od trupa, druge noge i glave — delova u koje se uselio zastavnik Puniša Mirčetić prvo sa porodicom, a posle i rodbinom, što ( 113 )
je svakodnevno, vozovima i kamionima, volovskim kolima i peške iz Previša kod Šavnika pristizala. I kada bi se veoma potrudio, nešto arhitektonski tako neobično kao što je Vladanov i Istrefov deo kuće ni najmaštovitiji neimar ne bi smislio. Da bi stigao do Vladanove sobe, Istref je kroz hodnik ispred svoga sobička-ostave morao niz dva stepenika sići u malu prostoriju oblika nepravilnog trapezoida, dobivenu dvema ili trima prepravkama kuće u razna vremena, ćudljivo stvorenu, čini se, samo zato da bi bila dokaz kućinog nezavisnog karaktera i individualnosti. Na izgled potpuno nekorisna, međutim, ova prostorija je sada služila kao kuhinjica u koju su uspeli da se naguraju: mali štednjak, stari ajskasn, naravno, bez leda, upotrebljavan kao ostava, polica za posuđe i niski kredenac koji je po potrebi mogao poslužiti i kao astal za pripremanje jela ili za obedovanje. Jedan ugao uskog i visokog prozora nije bio zastakljen, već zatvoren šperpločom kroz koju je prolazio čunak. Zidovi su potklobučeni i masni od pare. Zadah mnogih kuvanja i dima, koji vetar vraća kroz prozor, uvukao se u svaku poru drveta, čaršava, vlažnog maltera. Međutim, samo zahvaljujući postojanju ovog zaboravljenog džepa na Milićevom zdanju, makar jedna prostorija — Vladanova soba, sačuvala je dostojanstveni građanski izgled i prenatrpanu raskoš bivšeg obilja. Ponekad se Istrefu učini da su tri decenije — beskonačni potez minuta i sekundi — izbrisale uspomenu na bedro i nogu Vladanove kuće iz tog vremena, da su novi predeli i lica, predmeti i shvatanja, zamutili sliku iza sedam brda, ali dovoljno je da ga bilo šta podstakne pa da odmah otkrije sa kakvom jasnoćom, sa kakvom nesmanjenom napadnošću, zdanje i Vladan žive u njegovoj svesti. Kroz devojački ulaz Istref, posle devetočasovnog raščišćavanja Krunske ulice, promrzao i umoran, ali još više od toga — pun nelagodnosti zbog skorog susreta sa Vladanom, ulazi u hodnik. Zaključava vrata za sobom, pošto ih je, rasušena, prethodno morao ( 114 )
podupreti ramenom. Ni u hodniku ni u njegovom sobičku se ne loži, ali je ipak, makar u prvom trenutku, toplo kada se uđe sa ciče koje je štipala otkrivene delove lica tokom čitavog dana. Čak i ledena voda iz česme vraća gipkost ukrućenim prstima nogu i ruku koje dečak pere po svim pravilima abdesta, mada od svog dolaska na Kosančićev venac više ne klanja — prekid koji Istref nikad nije objasnio ne stoga što ne bi bio značajan, već što nije navikao da sebi polaže račun o onorn što čini. Samo nekoliko puta prvih dana boravka kod Vladana, pošto se ujutru digne, prostirao je ponjavicu pored kreveta u pravcu Kabe i preduzimao sve što je potrebno za namaz. Izgovorio bi nijjet na dobrom arapskom: ,,Ja odlučih uzeti abdest radi namaza da bih se približio Svevišnjem Bogu.“ Zatim bi u kratkoj, Prvoj, abdetskoj dovi iskazao zahvalnost Allahu dž. š. što ga je obdario islamom i što mu je dao hidajet, pa bi prao ruke, tri puta, trljajući između prstiju i šapćući tihim glasom Drugu dovu, o „baštama milina“ i „kući spasa“ . Dok čisti zube misvakom, u sebi bi učio Treću dovu o „ustima čistim i mirisnim“ , a dok tri puta izapira usta vodom, Četvrtu o „pejgamberovom vrelu“ i „večitom utoljavanju žeđi“ . Petu dovu, o „mirisu rajskom“ i o „plamenu džehenemske vatre“ učio bi tri puta čisteći nos tako što jednu pa drugu nozdrvu pritisne desnom ru'kom, a lice bi prao obema, od uva do uva u širinu, i odakle niče kosa do pod bradu, recitujući Šestu abdestsku dovu o svetlu kojim Allah dž.š. „osvetljava lice miljenika“ . Sedmu, njemu možda najdražu dovu: „Bože, ti meni podaj knjigu mojih dela u desnu ruku . . .“, poluglasno je govorio peruć: tri puta ruke do iznad lakata, i sve tako preko pranja ušiju kažiprstom do pranja nogu i učenja Četrnaeste dove: „Verujem i svedočim da je Muhamed a.s. Tvoj rob i Tvoj Poslanik!“ . Trudio se Istref pri tom da prolije što manje vode, jer je to mekruh, i tri puta bi obrisao abdest na kraju suvim lanenim peškirom, jer je to mustehab, ali ipak — osećao je ( 115 )
to dečak vrlo duboko i iskreno — uprkos najstrožeg poštovanja svih pravila namaza prvi uslov za valjanost nijjeta nije ispunjavao: odluku da klanja nije donosio u srcu. Ruke i noge, uši i zubi su mu bili zaposleni obrednim pokretima, usne su izgovarale prave reči, voda se rasipala tek onoliko koliko se, zbog razbijenog lavaboa, nije moglo izbeći, ali su u njegovoj glavi pored dova i u srcu umesto skrušenosti sve vreme bili nametljivo prisutni svest o predmetima koji ga okružuju i strah da se Vladan odnekud ne pojavi i ne zatekne ga kako klanja namaske rekate. Istini za volju, treba reći da je većinu namaza Istref počeo da preskače još ranije, zapravo čim je stigao u Beograd. Za razliku od pojedinih, ne tako brojnih zemljaka njegovih, i on je smatrao da je nezgodno naočigled ljudi iz drugog kraljevstva uzimati podnevski ili ikindiski namaz, pa je samo ponekad, ne prekidajući testerenje ili istovar, kada se „senka predmeta poveća za jednu do dve dužine u odnosu na dužinu koju je imala dok je sunce bilo tačno na polovini neba“ — u sebi, za svoju dušu, učio neku njemu dragu suru, subhaneke ili euzubilah. Da li je ravnodušnost, koju je već tada zapažao, ispunjavala njegovo srce samo zbog prisustva nevernika, ili je neštanak skrušenosti u njegovoj molitvi vezan za promenu sredine, ili je poslušnog muslimana odvratio od osnovne verske dužnosti strahovit utisak koji je proizveo Pavka Korčagin i njegov ateistički zavet besprizivne vere u čovekovu sposobnost da upravlja sudbinom — teško bi bilo reći, čak i da je Istref imao sasvim jasne predstave o tome šta se dešava sa njegovim odnosom prema Allahu. On o tome, međutim, ništa određeno znao nije. Kao što je ranije klanjao, tako je sada prestao, kao što mu se u Tepićima među ovcama, u haremu ispred male seoske džamije, među svojom odraslom braćom i naročito kod ujaka Muharema, činilo prirodno da pet puta dnevno digne ruke dodirujući palčevima resicu ispod uha i okrećući dianove prema Kibli, ( 116 )
spusti ruke do pojasa stavljajući desnu po Ievoj, sagne se preko polovine tela metnuvši ruke na kolena, prostre se na zemlju dodirujući je čelom, nosem, rukama, kolenima i nožnim prstima, i konačno sedne na svoje pete, — tako je sad odnekud znao da ne sme nikako dozvoliti da ga Vladan uhvati u ovim radnjama jer su one po svemu neslične i nespojive sa feđermadracem i mesinganim kuglama njegovog kraljevskog kreveta, vršenjem nužde u sobi, uzimanjem abdesta vodom iz slavine i sa knjigama koje je, umesto Korana i Ilmi-hala, sada čitao. Međutim, digavši ruke od klanjanja, Istref ipak nije mogao sasvim napustiti petnaest godina sticanu na'viku, pa je svako njegovo umivanje ili kupanje imalo redosled i karakter abdesta ili gusula, i neretko se dešavalo da bez namere i nezavisno od volje, dok pere ruke ili vrat, u glavi krene arapski žubor odgovarajuće dove: ,,E1 hamdu lillahi lezi enzele minesemai maen tahuren“ — izgovarao bi nesvestan da su reči prisutne u njegovoj svesti, uveren da je u toaletu samo zato što posle rada treba svakako oprati ruke do lakata, lice po širini od jednog do drugog uveta, i po dužini odakle kosa raste do ispod brade, uši kažiprstom, nos desnom rukom i noge do iznad članaka. Tako osvežen, došavši donekle sebi od teškog desetočasovnog rada na ciči od koje i kamen puca, Istref spuštene glave i splasnulog srca polazi put Vladanove sobe. Toliko je nerado dečak prelazio ovo kratko rastojanje da se i danas seća kako je ponekad imao nestvaran utisak da zapravo ne korača, već stoji u mestu, i da se to njemu kroz potpuni mrak hodnika, budžaka-kujne i malog predsoblja, približavaju velika dvokrilna vrata Vladanove sobe što oseća — jer videti ne može ništa — samo po toplini koja raste sa primicanjem cilja. Savlađujući vrtoglavicu, izgubijenost u neprozirnoj tami, pomišljao je da se slično moraju osećati Sufi-derviši dok se okreću oko sebe (,,kao planete oko Sunca i Ijudi oko Boga“ ) sve dok ne padnu u (1 1 7 )
tranš ili da, mistično smireni, odnegovanim glasom svetih ljudi izgovaraju đevedeset devet „divnih imena“ za Allaha džele-šanuhu. Nikada nije kucao na Vladanova vrata. Napipavši kvaku u mraku, polako bi ih otvarao, proturao glavu i pre nego što bi kroz škripu nepodmazanih šarki išta izustio, već se Vladan uspravljao iz poluležećeg u sedeći stav: — Oh, Istrefe come in, come in, ne čuh kad ste prispeli. Vladan bi to rekao bodro i obradovano, ali se ne bi dizao sa beržere, već bi ponovo prilegao, prebacujući jednu nogu preko druge i udobnije se naslanjajući na elegantno izvijeni naslon presvučen kardinalcrvenim somotom. Mada ima na sebi košuiju i pantalone, ipak bi, uvek istim pokretom i bez pravog razloga, popravljao svoj bleštavi halat od žute svile kao da njime želi prikriti golotinju, ili kao neka ambiciozna domaćica koja, puštajući goste u kuću, iza njihovih leđa na brzinu doteruje još nešto što joj je promaklo, a narušava brižl jivo nameštenu upečatljivost prizora. A prizor je bio takav da je ižđikalom i promrzlom dečaku, mada ga je očekivao, ipak uvek iznova oduzimao dah. Dolazeći iz potpunog mraka, uvek mu je trebalo nekoliko sekundi dok ne počne oštro da razaznaje predmete, pa je celu sobu video — i tako je za sva vremena zapamtio — kao dugačku dvoranu po kojoj je mnoštvo komada nameštaja tako raspoređeno da uzaludno privlače pogled koji prirodno teži prema središtu prizora na drugom, veoma udaljenom kraju: prema žutoj svili Vladanovog halata na kardinalcrvenom somotu beržere ispod jakog svetla što ga štelampa baca po tom delu prostora, ostavljajući ostalo u raznim nijansama polumraka. Ne bi, naravno, umeo Istref da opiše svoj doživljaj iz davnog vremena, ali dovoljno je, kao što sad čini, da zatvori oči i prizove stare uspomene, pa da slika u holivudski idealizovanom, besprekornom koloru iskrsne jasna kao da je tog trenutka pred njim. Svestan je on, naravno, i visokih (1 1 8 )
zastakljenih ormara sa knjigama na desnoj strani, i velike kaljeve peći, prave keramičke kule, i kreveta u levom uglu, raspremljenog za spavanje ili prekrivenog teškim goblenskim prekrivačem, i trpezarijskog stola sa lavijim šapama, kakve imaju i šest stolica oko njega, vitrine od istog drveta — ali sve te stvari su u uglu levog ili desnog Istrefovog oka, zna da su tu, ali ih zapravo ne vidi jer pogled neodoljivo privlači jarko osvetljeni prizor na drugom kraju sobe, žuta svila na crvenom somotu: u dnu polumračne katedrale, zlatni oltar kroz šareni vitraž suncem obasjan! Da je uopšte bio kadar da raščlanjuje Vladanove postupke, morao bi prozreti plan koji stoji iza spektakla što se svako veče ponavlja, ali o njemu Istref nije imao kad da misli. Mislio je o drugim stvarima. Pitao se, recimo, gde da sedne. Ui — kako je moguće da tako velika i visoka prostorija usred zime, i to prave, bregovski bespoštedne i opasne, bude istovremeno tako topla i tako čista vazduha, bez smrada uglja i mokrog drveta, bez vonja mnogih Ijudskih tela i skuvane hrane, već tek sa blagim, Istrefu do tada nepoznatim, zadahom knjiške prašine izmešane sa jakim mirisom kolonjske vode od ijubičice, koju je Vladan obilato upotrebljavao. Domišljao se — šta da kaže? Šta bi bilo dobro prećutati, a šta ispričati? Kako da se počeše kada ga svrbi? Da li da uzme ponuđeni keks ili da odbije drugu šoijicu čaja? Kada da ode, i kako to da izvede? Još mu je ponajlakše bilo onda kada Vladan ne postavlja nikakva pitanja već priča nešto što je Istref veoma slabo razumevao, ali o čemu nije morao da se izjašnjava. — Oh, Istrefe ni zamisliti ne možete koliko sam umoran — govorio bi mu gotovo svako veče zatvarajući oči i stežući šake kao za molitvu, u poluležećem stavu, zabacujući glavu preko izvijenog naslona beržere — potpuno sam iznuren i odista jc samo pitanje dana kada ću — bogo moj! — ne, ne bih umeo reći šta učiniti, ali nešto protiv sebe (119)
svakako! Hoćete li mi verovati — ne mo-gu vi-še — počeo bi da rastavlja. reči na slogove, pritišćući pesnicama slepoočnice. — Oh, dragi moj bogo, sedam sati, sedam sati u mučilištu, pod bičevima, ma ne, ja vam to opisati ne mogu, kakvo bičevanje, svaku fizičku boi lakše bih podneo, nego psihičku koju trpim. Recimo danas, čujte sad ovo, samo čujte pa sami prosudite! Završim, elem, sa prevođenjem korespondencije, desetak pisama sve u svemu, časom sam to obavio, nije u poslu stvar, i pođem kod načelnice za potpis. A to mi je, vidite, to mi je, Istrefe dragi, rekao bih — najgore, pošast, užas! Ni u snu je ne marim videti, nekmoli je sresti! Strašna žena, stra-šna že-na! Molim vas, viša je od mene! Ne mnogo, ali viša, onako, prst ili dva sigurno, a ja nisam baš mali čovek, zar ne? — Ne, — kaže Istref jer mu se učini da je odista upitan. — Još u čizmama — nastavlja uzbuđeno da opisuje Vladan, — sa potpeticama, pa razbarušena, ondulirana kosa, glava kao u afričkog lafa, u pantalonama i mundiru — kada je to, Istrefe, molim vas, bilo: žena u mundiru, a mundir raskopčan pri vrhu, pa se vidi razdrljena kragna bele bluze, cigar joj visi zalepljen za donju usnu — molim vas! — nikad nije bez cigare, žuti joj nokti na dva prsta i palcu kao u dedinog pokojnog sluge Ilije, zateknem je, ergo, gde žmiri na jedno oko, jer joj dim smeta, i viče u teiefon koliko je glas nosi: ,,Ma nemoj! ’Ajde kruva ti, ’ajde djece ti, ’ajde međedu stari! Neđo, slušaš ti mene? Čuješ li me, oj Neđo . . . a čuješ, dobro je, dobro. nego svrati, bolan, amo pa ćemo to po paroli snađ’ se, druže. . . Ma za koga ću ako za pobru neću . .. Majd’ kvragu, jeb’la te protekđja“ — izvinite, Istrefe, ali to je njen rečnik, a hteo bih vam je što vernije predstaviti — kaže Vladan, pa se opet uživljava u ulogu svoje načelnice — ,,kad si bia na Kupresu nijesi. . . ej, Neđo, moj Neđo, ma stan', čekaj, vrag te odnija, ček da ti kažem, sjećaš li se . . .“ — i tako punih pola ( 120 )
sata! Pola sata! Polegla prosto, leđa su joj na sedalu, klati se na zadnjim nogama stolice, ili se podboči sa oba lakta tako da dođe do pola stola, a kada se zahihoće, u razdraganosti nekakvoj tako razvuče čizmom po izvučenoj fioci, da ova kao tane s treskom uleti u svoje ležište! Neverovatno! I sve to radi kao da mene nije u sobi, kao da mi ne manu rukom kad sam se pojavio na vratima, da bi potom potpuno zaboravila na moje prisustvo: gleda kroz mene, vazduh sam, ne postojim. U jednom trenu ugasi joj se cigareta, pa pošto videh kako se bezuspešno trudi da je ponovo upali jednom rukom, ja ne izdržah već priskočih u pomoć, nadajući se potajno da će primetiti moju uvređenu ćutnju što sa službenim poslom pola sata čekam da ona privatan razgovor završi, ali moj Istrefe — ni govora, još se petnaest minuta raspituje o nekom Stanku Koprivici za koga doznajem da je ujak moje načelnice Marije Ćupurdije, što mi je, naravno, neprijatno, kao da prisluškujem tuđi razgovor intimne prirode, pa već htedoh da izađem, kada i ona u neke prekide. „Zdravo Neđo, zdravo rode rođeni, i nemoj da ne dođeš, neka ti je srećno, i da se skoro vidimo, ’ajde u zdravlju.“ Spušta slušalicu. Još joj neki tren lebdi razdragani osmeh na licu, a onda se uozbilji. Mislim, sada će se izviniti, pa već smišljam kako džentlmenski preko njene bezobzirnosti preći treba, tek reći nešto pristojno, a hladno i uzdržano, kao — never mind, odista mi se nikud ne žuri, ili već tako štogod, jer — kakvog smisla ima njih podučavati boljim običajima, kada su zaljubljeni u svoje? Međutim, bez potrebe smišljam kurtoazne rečenice, moj Istrefe. Mrgodno me, strogo pogleda, pa će: „Kojim dobrom, drug?“ ,,Korespondencija“ — kažem sleđen od uvrede i poniženja, šta mi drugo ostaje? ,,Dela, dela, daj to, pa dođi sjutra. Jasno?“ „Kako Vi kažete.“ — Mislite li da je obratila pažnju na moje ( 121 )
podvučeno, naglašeno Vi? Ili da ja znam šta uistinu znači ono njeno: dela, dela? Mislite li da je primetila sarkazam u mojoj rečenici? Da je uopšte zapazila moj ljutiti okret i besno izlaženje iz sobe? Odnosno da ja imam kakvog pojma o tome zašto poštu nije odmah potpisala i meni je vratila, ako to nije učinila zbog teškoća koje, možda, iskrsavaju kada svojeručni potpis na dokumenat staviti mora'? Bogo moj — mislite li odista da nas dvoje pripadamo istome rodu i narodu? Odjednom bi menjao raspoloželje i postajao ozbiljno rastresen i brižan, kao da sebi pokušava da objasni pojavu izvan svih pravila koja život čine regularnim, pa ipak pojavu na snazi i zato nepredvidivo opasnu u njenoj neobićnosti. — Ni govora, Istrefe, ni govora, — nastavljao bi posle razmišljanja. — Vidite — ne prevrće više očima, ne stišće slepoočnice pesnicama, pokunjen je — sve češće mi se čini da stvar nije u lošim manirima. Bojim se da je dublja. Oni se, Istrefe, prema drugome odnose kao prema govečetu. Rogat si i kužan, sumnjiv, ali ne i opasan, pre smešan, ono zlo bez koga, na svoju iskrenu žalost, još jedno kratko vreme ne mogu. Pa da! Naravno! Marija Ćupurdija se mene gadi! Gade te se, kao neki Ijudi rnačke, ili Amerikanci pečenog praseta. Ako nisi posvećen. Ako nisi bio među onih četrdeset hiljada koji za Mojsijem pređoše Crveno more i na Sinaju prisustvovaše prvom čitanju ploče sa Deset zapovesti. Istrefu je toplo i dobro. Kravi se. Pije čaj. Ruski. On, doduše, voli šipkov, trešnjin, lipov, od majčine dušice, grabovog cveta, kamiiice, ali to ne bi smeo da prizna pošto zna za svakodnevne napore koje je Vladan ulagao ne bi li nabavio baš taj, sa čudnim, i čak, dok nije malo navikao, Istrefu neprijatnim ukusom. I kako nikada nije bio vičan razlaganju sopstvenih osećanja, blaga odumost ruskog čaja na nepcima i blaga prijatnost koju je njegova toplina raznosila po umornom telu, negde u Istrefovoj svesti ( 122 )
su se potpuno pokiapali sa aromom Vladanovih tlapnji prema kojima je, kao i prema čaju, imao samo afektivan odnos. Ni pomišljao nije dečak da može prozreti misli svog neobičnog i neshvatljivog prijatelja! Kako je u to vreme još razumevao pojave oko sebe samo kroz poređenje sa onima koje odranije zna (kao što sada sa novih, mora svaku cenu da prevede na stare dinare pre nego što shvati šta koliko košta), bio je u stalnoj nedoumici, jer svi pokušaji da u svom ili Pavkinom kraljevstvu nađe situacije slične onima koje Vladan opisuje, beznadno su propadali. U čemu je uvreda? — pitao bi se i brzo odustajao od pokušaja da shvati. Ko su to ,,oni“, kada su i Vladan i Ćupurdija sa Istrefovog stanovišta — ,,oni“? Zar je razlika između ,,ti“ i Vi“ tolika da mudar čovek preko nje ne može mirno preći? Zar je njihov Gospod tako stvorio čoveka da ovaj ništa na zemiji ne mora istrpeti? — pitao bi se Istref poluzaintersovano i ostajao, savršeno miran, bez odgovora. Jedino kada bi Vladan počinjao da imitira svoju načelnicu, Istrefu je postajalo neprijatno jer mu se takvo ponašanje činilo nedostojnim pravog i ozbiljnog čoveka, verovatno stoga što je za njega imao poređenje: Sulju iz Tepića i Sadika iz Zahum.,ke, čije su šale, trikove, pesme svi rado slušali i gledali, i koje su zbog njihove veštine svi malo voleli, a više, mnogo više — u dubini svojih muških duša, prezirali. Pa onda, to kreveljenje, ne prikriva li ono neki strah, bajanje, neku mržnju, zloguko vračanje? Nije li zapravo reč o nečem što nije šala i zabava? Naravno, sve to je Istref samo nasiućivao, tek mutno osećao — kao blagu odurnost ruskog čaja na nepcima — puštajući Vladana da ono što mu je na duši iskaže na način koji njemu odgovara i zbog nečeg koristi ili prija, jer najvažniju stvar shvatao je čak i zbunjeni dečak iz Tepića: priča nije pravljena za tuđe uši, već za rasterećenje onoga ko je priča. Drugi je tu neophodan samo zbog pripovedačke konvendje, i možda, zbog malo saučešća koje nije obavezan čak ni da iskaže. ( 123)
I upravo stoga, zbog dobrovoljno darovanog prava na ćutnju — velike Vladanove monologe Istref pamti kao najprijatnije delove mnogih večeri koje su proveli zajedno. Vladan priča, a Istref ćuti. Toplo je. Dobro je. Nelagodnost se u dečaku povukla do neke skrovite rupe i drema u njoj neuznemiravana, kao i njegovi umorni mišići i napola usnula čula, koja bi se naglo razbudila i napela za skok tek kada bi Vladan preveo svoju ličnu ispovest u oblik zajedničkog razgovora. Pun ogromne nelagodnosti što ne ume pogoditi kakvi se odgovori od njega očekuju, Istref je satima i danima u svom krevetu, dok gura kolica sa šutom i malterom, kada se žurnim korakom vere uz strminu Balkanske ulice na putu prema kući, u svakoj prilici i sa velikom znatižeijom — postavljao ono osnovno, kardinalno, ključno pitanje: Zašto to sve čini Vladan za njega? Nema te pretpostavke koju već prema svojim spekulativnim mogućnostima nije propustio kroz glavu i makar je nekoliko puta ispitao sa svih strana, ali ni na jednom odgovoru nije se zadržavao dugo. Ako je zbog to malo posla što ga obavi na Kosančićevom vencu i u Dubljanskoj kod gospa-Lepše — bože moj, pa to bi za par stotina dinara svaki Šiptar u Beogradu mogao da učini. Da nema Vladan, pomišljao je zbunjen, sluđen, uplašen — neki skriveni, strašni, nenormalni plan sa njim koji će prozreti tek kada bude suviše kasno? Ta pretpostavka dolazrla mu je na um obično noću, dok bulji u mrak svoje sobe, ispunjavala ga je jezom, i činila mu se sasvim besmislenom kada bi obnovio razmišljanje na svetlosti dana. Međutim, naročito se često vraćala u njegovo razmatranje onda kad je Vladan nastojao da dečak napusti raščišćavanje ruševina i počne da pohađa večernju školu. Zašto? Šta je on Vladanu? Zašto neprestano, neumorno izmišlja nove dokaze pažnje i zainteresovanosti za njega, kada je već ono što je učinio dovodeći ga u svoju kuću mnogo više nego što može na bilo koji način da mu vrati? ( 124)
Pa mu se onda učini da je otkrio pravi razlog: Vladan je imao običaj, prilikom zajedničkih večernjih razgovora, da uzme njegovu šaku među svoje i da je nežno i dugo miluje, govoreći pri tom bilo šta i eineći se da je jedva svestan onoga što mu ruke, same od sebe, rade. U tim trenucima, sa svojom žuljevitom šakom među mekim Vladanovim dlanovima, preplavljen otužnom nežnošću njegovog pogleda, Istref bi, gotovo srećan zbog razrešene zagonetke, kliktao u sebi: To je! Znam! Nema tajne! Ja razumem! — dozivajući u pameti iskustva koja su ga upućivala na ovakav zaključak. Još kao devetogodišnji dečak, dakle pre nego što je počelo istrebljenje njegove mnogočlane porodice, čuvao je na katunu kod Begove reke ovce sa svojim dvadesetogodišnjim bratom Alijom i znatno starijim susedom Muzaferom. Iznenada se probudivši jedne noći, kroz tanku daščanu pregradu koja je prostoriju za spavanje delila od tora za ovce, Istref je čuo ceo razgovor i sve šumove ljubavnog čina između Muzafera i Alije. Zapamtio je događaj kao nešto tajno, pa se tek nekoliko dana kasnije usudio da pita brata šta je to bilo. — Još si ti mali — odgovorio mu je, i Istref se priseti tada da je po razgovoru, koji je čuo kroz tanku daščanu pregradu, mogao odista zaključiti da stariji, Muzafer, zapravo podučava nekoj veštini znatno mlađeg Aliju. — Sad ti, — govorio je Muzafer šapatom, ni dvadeset santimetara udaljen od Istrefa, ali nevidljiv u potpunom mraku susednog tora, ili: — Nemoj tako; drži ga; hajde, — ne seća se više Istref tačno ^vih reči, ali zna da se radilo o uputstvima i da ih je izdavao samo Muzafer dok je Alija ćutao, i, po svemu sudeći, naloge učitelja izvršavao. Malo kasnije, tog istog leta, kroz pukotinu katunske kolibe Istref je čak i video Muzafera kako se, smaknutih pantalona, pribijen uz- zadnji deo ovce grči, teško diše i pušta iste one glasove koje je kroz daščanu pregradu čuo da proizvode njegov brat i (125)
sused. Ova dva događaja ostala su čvrsto vezana u dečakovoj svesti i, mada su bili međusobno različiti u pojedinostima, Istref je znao da pripadaju o n o j istoj tajni koju odrasli muškarci čuvaju za sebe i u koju on kao dečak ne može biti posvećen sve dok dovoljno ne odraste da bi se i sam, lopovski, noću, zabavljao po zagušljivim torovima. Ne bi se moglo reći da je Istref zaboravio na ova dva katunska događaja, ali isto tako ni da su ga oni odviše opsedali. Ponekad bi se, gledajući Sadika, Nusreta, Hamdiju, ili Džavida zabavljene i čvrsto združene oko mangala njihovog zahumskog vilajeta, upitao da li se oni, budući da su odrasli, igraju iste igre koje je video da upražnjavaju Muzafer i Alija, ali ni potvrdu ni oporeku svoje ovlašne zapitanosti nije iz njihova ponašanja dobijao. Onda se jednog popodneva, sticajem okolnosti, zateče sam sa Sadikom u njihovom podrumu. Dogodilo se to sasvirn slučajno. Vrativši se sa stanice oko dvanaest časova, pošto nije bilo posla za sve zbog zastoja na pruzi kod Lapova, Istref je legao da spava, a Sadik je odlučio da poseti zemIjaka Ziju koji je radio na Voždovcu u privatnoj pekari Trajčeta Makedonca. Tonući u san, Istref još ču kako Sadik odlazi i zatvara za sobom škripava podrumska vrata. Probudio ga je, možda dva, možda tri sata kasnije, očaravajući miris sveže pečenog fljia. Ništa na svetu ne miriše dobro kao flji, i niko na svetu, po Istrefovom uverenju, više ne ume da ga napravi kako treba. Da li kore ne znaju da isprže tako da se rastope taman koliko valja da bi i posle pečenja ostale sveže i elastične, ili, možda, ovčije mleko nije više kakvo je bilo kada ga je njegova majka mešala sa grubo samlevenim brašnom — ne bi umeo da kaže, ali zna pouzdano da je flji koji je Sadik tog popodneva doneo od Zije, pravo iz pekarske peći na Voždovcu, poslednji koji mu je mirisao na ramazansko jutro u njihovoj kući u Tepićima, na nepomućenu radost prijatnog i obuz( 126 )
davanog nestrpSjenja, na sklad, na blagostanje, na mir praznika, na mleko i majku, na detinju, fetusnu bezbednost ploda u utrobi. Kiselkast ukus i pun, težak miris pečenih kora natopljenih masnoćom — može li nešto lepše da probudi osveženog i odmorenog, uvek poiugladnog četrnaestogodišnjeg Bregovca u podrumu Zahumske 6? — Dobar li je — pita Sadik, sa osmehom posmatrajući još sanjivog druga kako žvaće ukusni flji tako predano da samo klimanjem glave stiže da odgovori na pitanje. Kada pojede i posleđnje parče, osta seđeći, leđima oslonjen o zid, da bi još koji trer. uživao u mirisu najveće bregovske poslastice, mirisu koji je nekako iz osnova menjao, oplemenjivao složeni, težak zadah memle, njihovih tela i sagorelog petroleja što se mesecima skupljao u nikad provetravanoj prostoriji, pa se za sva vremena uvukao u krpare, suknene pantalone i vunene džempere, u aasku nadvoje-natroje sklepanog ležaja, u oljuštene i memljive zidove, u sam mrak — činilo se — retko i jadno narušavan svetlom štedljivo izvučenog fitilja gas-lampe. Sadik prebaci jednu svoju ruku preko dečakovog ramena, a drugom poče polako da ga gladi po kosi, što opuštenog, sitog, ispavanog i zadovoljnog Istrefa podseti na ujaka Muharema, koji je tako satima umeo da ga podučava šerijatu, srpskoj gramatici ili Kuranu. Međutim, za razliku od mira sa kojim je ujakova ruka prelazila preko njegove detinje glave, Istref vrlo brzo oseti neku neobičnu energiju i napetost u sve žustrijim pokretima Sadikovim. U prvi mah ta iznenadna užurbanost ućini mu se samo čudnom. Šta se to dešava sa njegovim prijateljem? Otkud odjednom ta promena u njegovom ponašanju? Sve je jače počeo da steže Istrefovo rame desnom rukom, dok mu je leva klizila niz dečakov potiljak i sve dublje se spuštala pod poderanu košulju od sivog, grubog bregovskog platna. Kada je Sadik počeo teško i šumno da diše, Istrefu je namah postalo jasno šta oni to rade, pa je, uplašen i ( 127 )
zatečen, još neko vreme puštao Sadika da ga grli i steže, osećajući istovremeno kako u njemu raste neka hladna panika, strah da nije dorastao situaciji u koju je tako iznenada i nepripremljen bačen kao sa neba. Naravno, i ranije je u mnogo navrata Istref razmišljao o lopovskim radnjama odraslih muškaraca po tamnim budžacima i torovima, ali je smatrao da je trenutak njegovog posvećenja u tajnu još daleko. Znači li Sadikovo ponašanje da je ipak već dovoljno odrastao? Neće li razočarati svog prijatelja ukoliko ga odgurne i pobegne? Šta bi trebalo da radi, kojim rečima ili pokretima da odgovori na gotovo ludačku ustreptalost tako vedrog i uvek veselog Sadika? Treba li on nešto da učini u toj igri za dvoje? Šta? S jedne strane, mozak mu se sa ledenom hladnoćom bavio tehnikalijama, sa druge, osećao je uzburkanost nekog opasnog mraka iza čela, ispod dijafragme, u slabinama. Paralisan nesposobnošću da odgovori na bilo koje od mnoštva prebrzih pitanja koja su bez zadržavanja proletala kroz njegovu glavu, Istref je nastavljao nepomično da sedi, razrogačenih očiju, stisnutih zuba i pesnica, raširenih nozdrva udišući teški vazduh podruma koji je postajao sve topliji i sve gušće prožet nervoznom energijom što je prosto tukla iz oznojenog tela raspomamljenog Sadika. U jednom trenutku Istref shvati da mu se u šaci obreo Sadikov ukrućeni organ, i to ga potpuno porazi, zgadi, uplaši, šta li, pa kada oseti da mu se tek pojedeni flji penje iz stomaka prema stegnutom grkljanu, on brže-bolje izbaci to čudo iz ruke, odbaci ga od sebe kao da je neočekivano uhvatio neku vruću, nabreklu zmiju, istrže se od Sadika i, onako u košulji, pobeže iz zahumskog podruma. I mada ovaj događaj Istref pamti po neznatnom uzbuđenju koje je u njemu izazvao, a više po nelagodnosti i gađenju, on ga svakako nije doživeo kao moralni prestup. Zamišljena spektralna analiza smole što je prelila Istrefov mozak u najkritičnijem (128)
trenutku, ne bi sigurno otkrila tragove krivice zbog nedozvoljene radnje. Racionalno, Istref u toj zabavi odraslih muškaraca koji su dugo bez žena nije nalazio ništa ružno, nenormalno, zabranjeno, pa ipak, seća se ne može biti boije, posle fljia i podnevnog događaja, budno je pazio da ne ostane sa Sadikom nasamo i trudio se da na svaki način izbegne njegov pogled koji ga je — tako mu se makar činilo — svuda pratio sa upornošću koju ranije nije primećivao. Dok na gradilištu nosi sepet sa ciglama uz okomitu dasku, iznenada bi osetio da ga negde sa strane uporno posmatra njegov prijatelj; ili dok jedu, vraćaju se s posla, testere drva, odjednom bi nekako znao da mu na leđima ili obrazu počiva teški Sadikov pogled, dopola skriven iza spuštenih kapaka, pa je pazio da se slučajno ne okrene i da im se oči ne susretnu. Jer, šta da mu kaže? Zar da ga odbije, ukoliko Sadik pokuša ponovo da mu se približi? Kako da objasni svoje nepristajanje? Zar da prizna kako mu je neprijatno, mučno, gadno, prilikom izvođenja tog čina koji ostali, po svemu sudeći, smatraju tako ugodnim i normalnim? Kako da objasni — šta je to s njim, u čemu se razlikuje? Da bi izbegao razjašnjenja ove vrste, on je ulagao velike napore kako ne bi došao u priliku kada će morati da ih daje. Dogodilo se, recimo, jednog nedeljnog jutra da je u podrumu pored njih dvojice ostao još samo Nusret, pa kada Sadik htede i tog poslednjeg svedoka da pošalje po kolica koja su dan ranije ostala kod mušterije čak na Torlaku, dečak se brže-bolje ponudi da on, kao najmlađi, ode po njih. Međutim, ovaj privremeni uspeh nije umanjio nelagodnost koju je Istref osećao od kada je Sadik počeo da pokazuje tu novu vrstu zanimanja za njega. Nešto se od tada u podrumu Zahumske 6 izmenilo tako temeljno da su mir, sigurnost i sklad, što su među njima vladali još do juče, po Istrefovom najdubljem uverenju, napustili bregovski vilajet za sva vremena. Mada je sebe uveravao kako u (129)
Sadikovom ponašanju rie postoji ništa neobično, kako bi zapravo on trebalo da se urazumi i privikne na postupanje odraslih, njega je ipak neprestano bilo stid i strah. Bez razloga, govorio je sebi, ali uzalud je govorio — bilo bi dovoljno da neki Sadikov gest bude sličan pokretima koje je činio u ljubavnom uzbuđenju; da ga Nusret ili Hamdija potapšu prijateljski po leđima; da zatekne dva svoja prijatelja nasamo, u sasvim bezazlenom razgovoru, pa da odmah pocrveni i u strahu, ispod oka pogleda nije li neko primetio njegovu zbunjenost. Kada Hamdija jednom pomenu Ziju sa Voždovca, Istref gotovo obamre od naglog plamena koji mu suknu kroz celo telo i zaustavi se u zažarenim ušima. Zašto — pitao je sebe, šta ti je, šta ako govori o Ziji? Ne ume dečak da kaže zašto se stiđi i čega ga je toliko strah, ali strah i stid su gotovo sasvim zamenili osećanje bezbednosti i sreće svoga među svojima. Počela je da mu smeta i blizina Sadikova, prvi put je zapažao vonj njihovog podruma i činilo mu se da u njemu otkriva, ma kako blag i razblažen, miris fljia, miris koji ga je, od kada pojede Zijin sa Voždovca, neodoljivo gonio na povraćanje. Sve to zajedno postalo je nepodnošljivo, pa je mali Bregovac konačno shvatio da mu u Zahumskoj 6 više života nema. Počeo je tajno, posle devet ili deset sati napornog rada, koliko uporno toliko sa malo izgleda na uspeh, da traži po razrušenom Beogradu novo prebivalište. U belim, suknenim pantalonama i iskrpljenom sivom sakou, mršav, lomi se u struku, promrzao do kosti, potišten — onaj Arnautin sa sekirčetom preko ramena koga u prolazu tek ponekad okrzne naviknut pogled prolaznika lišen svake Ijubopitljivosti i bilo kakvog znaka prepoznavanja — lutao je ulicama i nasumce ulazio u kuće nudeći svoje usluge u zamenu za dozvolu da smesti ležaj u ugao podruma ili šupe. Gledali su ga sumnjičavo, kroz usko odškrinuta vrata i sa malo reči odbijali. Kada je, konačno, zahvaljujući pukom slučaju i velikoj sreći, ( 130 )
našao letnju kujnu gospa-Lepše Kojadinović, stidljivo, upola glasa saopštio je vest iznenađenim prijateljima okupljenim oko mangala u njihovom bregovskom kraljevstvu. Džavid, Nusret i Hamdija su ga nagovarali da se ne seli. Sadik je ćutao. Bez reči je pustio dečaka da ode. Sa dve Vladanove šake, kao dva topla mekušca pripijena s gornje i donje strane njegove žuljevite, otvrdle, rapave ručerde, u već odraslom Istrefu rojila su se s jedne strane slična, ali s druge sasvim različita osećanja od onih koja su ga oterala iz Zahumske 6. Bio ie suviše nov u tom svetu koji je gledao razrogačenim očima pridošlice, punim straha, želje i sumnje, pa je svesno odgađao razmišljanje o svojim osećanjima za neki kasniji, pogodniji trenutak, kada već bude raspolagao odgovorom na osnovno pitanje: zašto smešni gospodin čini za njega sve ono što ni otac često za sina ne bi morao? Zašto ga oblači? Hrani? Hoće tako uporno o svom trošku da ga školuje? Šta smera Vladan u žutom halatu na crvenom somotu beržere? Ako bi se obistinila pretpostavka da ga je uhvatila ista ona strast koja i Sadika, Istref bi se, doduše, našao pred novim problemom, ali manjim od onog koji prvo mora rešiti, pa je stoga, gotovo nestrpljivo, očekivao da Vladan krene dalje od držanja njegove šake i toplih pogleda. Teško je reći da li bi se Istref usudio odbiti Vladanov pokušaj približavanja. Bio je suviše zbunjen novim statusom, opterećen osećanjem zahvalnosti, pod snažnim utiskom svega što ga je okruživalo, od kreveta sa mesinganim kuglama do zelenog mastila i naročitog ukusa ruskog čaja. Međutim, Vladan se ponašao tako čudno da, sa iskustvom kojim raspolaže i znanjem što ga je stekao, Istref nije nikako mogao dokonati kakve su namere njegovog oduševljenog zaštitnika. Jednom mu se učini — to je, ništa drugo ne može biti, ali odmah zatim Vladan svojim postupcima opovrgne njegov zaključak tako temeljno, da Istref poveruje kako nijedna situacija iz njegovog prethodnog života ( 131 )
nije valjana čak ni kao pomoćno sredstvo za procenu Hadžislavkovićevog sveta. I tako stalno. Mesecima. Recimo: Vladan je uobičajio da nedeljom pravi doručak za Istrefa i da mu ga donosi u krevet. Izgledalo je Istrefu krajnje neobično i glupo da jede ležeći, ali nije se usudio to reći zaštitniku, koji je svoje nedeljne dužnosti kuvarice obavljao sa ogromnim oduševljenjem, uz mnogo buke i priče. Nije ga mrzelo da se digne već oko šest sati i da malo kasnije utrči kod Istrefa koji široko otvorenih očiju leži u krevetu i oseća se blesavo: ne diže sej mada je već više od sata budan, i ostaje u krevetu samo zato što njegov prijatelj odnekud hoće da on nedeljom jede iz tog neugodnog položaja! — Nemojte slučajno da se đignete. Don 't move! ni da čujem neću, — vikao je Vladan egzaltirano i pretio mu prstom — toliko vi radite za nas preko cele nedelje, valjda mi nećete odbiti da makar jedared ja vama prijatnost učinim, — rekao bi, pa bi se nestašno okrenuo na peti i istrčao prema kujni-budžaku iz koje već dopiru mirisi prženih pofezni. Pofezne je uvek pravio, i, kako je bio obziran, za pečenje je upotrebljavao zejtin a ne mast, tako da ih je Istref smatrao odista ukusnim, svakako najboljim među jelima koja su tada sačinjavala njegov jelovnik. Konačno bi Vladan stizao sa velikim srebrnim poslužavnikom — kecelja oko pasa, užurban i usplahiren, pun nepotrebnih reči i arabesknih pokreta koji podsećaju na slova njegovog rukopisa — stavljao bi poslužavnik na perinu, sedao na ivicu kreveta i milovao po glavi dečaka koji jede pofezne i zaliva ih velikim gutljajima bele kafe. U tim trenucima, recimo, Istref bi bio siguran da zna kako će se stvari dalje razvijati: posle fljia, ili pofezni, zna se, dolazi ono, ritual je isti samo je nafora drukčija, pa je zato uvek sa malim čuđenjem dočekivao kraj jutarnje seanse: potpuno razneženi Vladan, vlažnih očiju, diže se, uzima poslužavnik i pita: ( 132 )
— Je li moj dečak lepo fruštukovao? — Jeste — turobno bi odgovarao njegov dečak, zad,ovoljan što se sve završilo sa pofeznama, ali ostavljen u istoj nedoumici u kojoj je bio i pre jutarnjeg rituala. Vladan bi još jedan trenutak zaljubljeno gledao, a onda se naglo okretao i uz jedno glasno: ,,Oh, bogo moj!“ — koje Istref nikada nije umeo da protumači, izlazio bi iz njegove sobe. Međutim, ovaj teški i mutni uzdah, praćen uzbuđenim pozivanjem na nekakvog detinjastog Gospoda (ni pre ni posle susreta sa zaštitnikom na vencu lepoga Kosančića Ivana, nije Istref čuo da neko tako tepa svome bogu), kao ni nežno držanje šake, ili jutarnji fruštuci u ležećem stavu, na koje je Vladan toliko polagao — nikako nisu bili jedini nerazumljivi postupci čoveka koji je želeo dečakov život tako temeljno i bez ostataka da preuzme u svoje ruke. Tušta i tma drugih Vladanovih inicijativa i preduzeća bili su takvi po svojoj prirodi da bi i građanina mnogo vičnijeg svetovnim načinima srbijanskog Beograda u stanju akutnog, gangreničnog raspadanja, doveli do krajnje nedoumice i zbunjenosti. Čak ni na izgled tačno upotrebljene reči — „nedoumica“ , ,,zbunjenost“ — ne opisuju valjano I'strefov pogled na vlastitu situaciju. Zbunjen bi na njegovom mestu mogao biti tek neko ko vidi da se Vladan umesto na jedan, očekivani način, ponaša na neki drugi. Istref, međutim, nije bio kadar da procenjuje Vladanovo postupanje ni u onoj prvoj, površinskoj ravni. On je život, u koji ga baciše iz neke udaljene, himalajske sfere proređenog vazduha i večitih mesečevih mena, primao bez prosuđivanja, onakav kakav jeste, jednom prijatan, drugi put ružan ili skandalozan, ali uvek nepodložan promeni, neusmeriv, konačan kao božija zapovest. Realnost svog boravka pored požrtvovanog Hadžislavkovića, tih prvih meseci prijateljevanja, Istref je doživljavao kao misteriju koje se plaši, koja ga ushićuje, poražava ili uznosi, ali u koju se proniknuti ne može. ( 133 )
Pa ipak i u tom najranijem razdoblju zajedničkog života na Kosančićevom vencu, Istref je negde, ovlašno i bez obaveza, krajičkom svesti koji se prenebregava, video da je Hadžislavkovićevo delanje u divljačkom neskladu sa njegovim raspoloženjima, u gotovo ludačkom raskoraku sa njegovim izjavama. Istref će i svesno zaključiti, ali znatno kasnije, prilikom prvog, čuvenog obilaska krsnih slava u Vladanovoj porodici, na Svetog Nikolu, da Vladanove postupke treba primati uz nevericu i sa skepsom, ali mnogo će vode morati još Savom da protekne pre nego što to odista i počne da čini. Jedna od omiljenih Vladanovih tema, naime, u dugim večernjim časovima žutog halata na kardinalcrvenoj beržeri pod zelenkastim svetlom majka-Velinkinog abažura bila je porodica Hadžislavković, pod kojom je zaštitnik pođrazumevao vrloširok i nejasno omeđen krug Ijudi, prijatelja i kumova, sumnjivih tetki i stričeva iz petog kolena, rođaka čije se srodstvo dugo i komplikovano moralo objašnjavati vraćanjem unazad prema zajedničkom ujaku iz devetnaestog veka, ili strini pre sto godina udatoj u neku treću beogradsku porodicu. Primetio je Istref makar dve osobine Vladanovog odnosa prema porodici, mada taj odnos ni u celini ni u jednoj pojedinosti nikako nije mogao razumeti. Vladan je svoje srodstvenike, sa izuzetkom tetka-Lepše, naravno, i donekle, samo doneklej staroga strica Njegovana, duboko prezirao s jedne strane, ali je, sa druge, o njima rado, dugo, sa mnogo energije i raspaljenih strasti govorio. — Porodice, ja vas mrzim! — uzviknuo bi i odmah uzbuđeno nastavljao — oh, Istrefe dragi, mislim da u svekolikoj svetskoj literaturi suštinskije rečenice napisano nije! Kako razumem, kako duboko shvatam, gotovo načinom telesnim kadar sam osetiti onaj uzbuđeni nemir u utrobi mudroga Francuza dok veliku istinu svojega, i mojega, ergo, našega života izgovara! Razumete šta reći želim — pitao bi Istrefa, srećom, sasvim retorski, jer Istref iz (1 3 4 )
Verijevog klana nije pucao u Vlađana posle ovakve izjave o porodici samo zato (ni kubure, doduše, ne beše pri ruci) što je unapred, odavno, već na samom početku odiučio da dva sveta ne upoređuje, jer je poređenje svetogrđe, dvogubo skrnavljenje svetinja koje jedna drugu gotovo u svakom slučaju i pojedinosti isključuju. — Muka me, Istrefe dragi, hvata kada pomislim da nas od crne niske zimskih svetaca đeli još samo nedelja dana! Ko će to živ i čitav izdržati. Kako zdrav iz mutne matice isplivati? Bogo moj, kada sad krene — Sveti Jovan, pa Sveti Aranđel, pa najgori od svih — Sveti Nikola, pa najbolja od svih — Sveta Marta, otkud baš da svi koje pohoditi moramo zimske svece slave! I Hadžislavkovići i Kojadinovići, i Arsići, Filipovići i Mitići, Garašaninovi i Dimitrijevići, Mišići, Gavrilovići, Obrenovići, Simići — ne bih mogao odista sve ih popamtiti da tetka Lepša u teku jednu ne zapisa svečarske kuće i raspored poseta naših. Osamnaest, promislite Istrefe, osamnaest kuća na Svetog Nikolu, osamnaest slava rasutih između Župana Vlastimira na Topčiderskome brdu i Rige od Fere podno Kalemegdana obići moramo! Porodice, mrzim vas više nego Andre Žid! Jedne večeri, posle Aranđela, a samo jedan dan pre onog čuvenog, u anale Hađžislavkovića masnim slovima zabeleženog Nikole, Istref se osmeli da stavi primedbu na ovo blasfemno huljenje, pa stidljivo i tiho, koliko da spase svoju dušu, podseti Vladana na njegovu: — Dušu njemoj grešite, Vljadan! Sta ste bez porodica? Porodica hrani, brani, odeva i opeva. Njema ćovek dva oca i dva majka. Samo ga jedna. majka rodi. Jedan krv u žilje sa brat teće! Tako ja misii. — Naravno, dakako, svakako Istrefe, razumem što reći želite, pravo vi imate uopšte gledano, ali uvažite, kumim vas, moje lično iskustvo, što bih ja rado nazvao svojom slavskom traumom. Još od ( 135 )
malih nogu slave sam nekom nerazumnom i preteranom mržnjom dočekivao. U somotsku odelu čiji mi dodir srsi niz leđa isteruje, u novim cipelama što me žulje, uz setnu i doličnu majku Velinku, siroče pored živa oca (a to svi znaju, i svi nas sažalno gledaju i napadno nas o njemu ništa ne pitaju), nas dvoje, ja mali, Velinka velika, kao dva automata, Istrefe, ulazimo, kapute skidamo, ljubim ruke i srećna slava kažemo, dva slobodna mesta na stolicama ukrug, uza zidove poređanim, zauzimamo, koljivo u usta stavljamo, musavu srebrnu kašičicu u mutnu vodu vraćamo, po jedan ponuđeni kolačić pojedemo, majka moja još sikter-kafu popije, pa izlazimo, sudarajući se na vratima sa nekima koji baš dolaze i koje ćemo u toku dana makar još na dve slave sresti kako od koljiva musavu kašičicu u mutnu vodu potapaju, kafu ispijaju i prema sledećem slavskom obredu se zaleću! Odista nepodnošljiv ritual! Muka mi je već sad kad samo pomislim na osamnaest kašičica žita što ih moram sutra progutati! Razumem i umem ceniti vašu lepu skrupuloznost prema porodici, Istrefe, ali onda — pa vi ste tako čisti, pa kod vas još i reč koju jedni drugima dajete po cenu života i održavate! Naš paganski ritual u slavu kućnoga lara, odavna se izlizao i ispražnjena forma postao. Dok bejah dete, još slava porodična i nekog sjaja društvenoga, nekoga mirisa elite srbijanske imađaše, ali sada je ona, Istrefe, avetan i mračan događaj postala, jer je u pravu lakrdiju nekakvog primitivnog vlaškog parastosa prerasla. Sve znam već sada kako će biti sutra! Istrefe moj, pa to je dosadno, pa to je nedotupavno! Pa oni su svi nagluvi! Svaka stvar izrečena na jednom kraju sobe mora biti glasnije ponovljena na zahtev posedalih uza suprotni zid! Pa tu svi nose odela u kojima će biti sahranjeni! Bogo moj, Istrefe, pa oni svi na naftalin i kadavr vonjaju i pričaju samo o tome ko se između Aranđela i Jovana sa ovoga na onaj svet predstavio! „Beše li prošlog Nikole sa nama ovdena ministar ( 136 )
Arsenijević, ili se ono predstavi još o Đurđevudanu?“ — upitaće neko, i tada će početi raspra koja uvek, ama baš uvek, Istrefe dragi, ima podjednak broj zagovornika suprotnih mišljenja o velevažnoj međusobici. Ako veletrgovac Vujadin Petković, recimo, omalen, smešan čovek, crven u licu, bez vrata, seda kosa ko čekinje, naprasit čičica, krajnje nesiguran u upotrebi padeža — bude tvrdio da se seća, kao da je juče bilo, evo baš ovako, preko puta, ,,u tu stolicu u koju sad ti sediš, sedeo je prošlog Nikole ministar Arsenijević", moj rođak Milan, poznati zvijuk i nesmirnik (nikada valjao nije; rodbina ga na jedvite jade u službi opštinskoj držaše pre rata, a onda, uzjedared, sa mesta ličnog prevodioca komandanta okupiranog Beograda, generala Ferstera, postade prvo službenik propagandno-sportske organizacije „Kraft durch Freude“, a zatim urednik feljtona u novopokrenutom listu ,,Obnova“ — ličnost u Novoj Srbiji, zbog čega odsede u apsu jednu od četiri dosuđene godine), setiće se namah, i on kao da je juče bilo i da baš sada gleda, kako baš u toj stolici, baš rečeni veletrgovac Petković izjavljuje udovi Radi saučešće. ,,Ja? — kriknuće Petković — ni govora! Saučešće? Ni saučešće ni daj bože! Valjda ja znam najbolje kome jesam, a kome nisam saučešće izjavio! Molim vas lepo! Izvinićete me za to!“ „Koješta gosn. Petkoviću, pa nisam pošandrco, što znam znam i čega se sećam, sećam se.“ „Vama svaka čast, gosn. Milane, ali nisam pošandrco ni ja. Eto, u tu stolicu, ko da ga sad gledam! Uostalom, gosn. Milane, ne beste li vi za prošlog Nikolu u bajbokanu? Nešto se i ne sećam da sam vas po slave viđevo?“ „Jok, gosn. Petkoviću, već me otkatančiše, manj ako vi ne znate bolje od mene i kada sam apšen i pušten bio! I to biva, ne kažem da ne biva!“ — I tako će ovaj razgovor trajati, žučan i nepotreban, sve dok neko drugi ne iznese takođe presudnu tvrdnju da je, recimo, pre rata u ,,Kasini“ ( 137 )
pasulj stajao dinar i po, što će osporavati svi oni koji se sećaju da je koštao samo dinar, a da je par kremviršli i malo pivo kako padne kod Čeha „Rosuleka" dobijao za dva. Ne, ne, Istrefe dragi, vi sa dušom planinskog jagnjeta i iskustvom divljeg jelena, vi to ne da ne možete shvatiti, vi to ne možete ni zamisliti. Gledam ih tako, slušam, govore sa mnom i tetka-Lepšom, čak pristojno, tek sa male visine, tek sa blagom dozom prikrivenog nipodaštavanja, mada znam da u našem odsustvu, čim se okupe na nekom Aranđelu ili Marti, kod Filipovića ili Garašanina, uz okađeni slavski kolač i u odelima što mirišu na strvinu, sa zgađenim izrazom na licu, — prosto ih čujem gde horski protestuju: „Ludo to bre, i trulo, ni otac mu nije valjo, pa di će on pored te šašave usedelice iz švapskog internata, spiritistkinje, budite bog s nama, onaj nesrećni Dimitrije mora u grob da se prevrće ko na ražanj, nastrano to, i Šiptare počo u kuću da dovlači!“ „Slave ti?!“ ,,Kad ti kažem, znam iz prve ruke. Dekadent!“ ,,Buzerant“ — vikne, glasno koliko mu snaga dozvoljava, ogorčeni i šlogirani kum Jordan, na šta njegova zabezeknuta žena Savka, povređena grubom reči, upola glasa, kao sramotu neku da bi prikrila, kaže: ,,Ju, crni Jordane, šta to govoriš!“ ,,Ne brini ti, znam ja šta govorim" — govori Jordan neoduzetom polom usta, pun čegrsti i pravedne uvređenosti. Ne, ne, Istrefe, to se jednostavno ne može opisati, to treba videti! Čuti i videti! Tu Vladan zastade u reči, zamisli se, na licu mu usredsređen izraz kao da osluškuje odjek rečenice koju upravo izgovori, zatim se hitro uspravi na beržeri iz poluležećeg u sedeći položaj i uzviknu: — Oh, pa da! Dakako! Istrefe, eureka! Dosetio sam se! Oh, izdržati ne mogu, moram iz ovih stopa do tetka-Lepše otići i sa njome pojedinosti ugovoriti! Pa to je veličajno! Iz iskustva je Istref znao da se ovako velika ( 138 )
Vladanova oduševljenja obično završavaju nekim događajem koji će još manje razumeti nego prethodne, pa je sa krajnjim nepoverenjem, pun strepnje bliske očajanju, uvukavši vrat među ramena, čekao da vidi kakvo će se čudo sada dogoditi. — Istrefe, dečače, sutra sa tetka-Lepšom i sa mnom idete i vi u obilazak svih osamnaest clava koje smo dužni pohoditi. Sjajna zamisao sa trostruka razloga: da proverite tvrdnje moje, da vas predstavim porodici i porodicu moju da predstavim vama! Oh, Istrefe, kako sam uzbuđen, pa to je, Istrefe, skoro genijalno. I mada Istref, sa jedne strane, nije ni naslućivao šta reč ,,genijalno“ znači, i mada je krajnje nepoverljiv bio prema najnovijoj zamisli svoga brižnoga zaštitnika i voditelja kroz život, mada bi sve učinio kako bi izbegao ostvarenje ove sjajne i veličajne serije poseta, on ne reče ni reči, bilo pristajanja, bilo odbijanja, jer nije znao ima li pravo na to; da neće neku veliku uvredu time Vladanu naneti; da li je to dobrr i!i rđavo za njega; zašto da ide i on kada je Vladaii upravo opisao jad, neuljudnost i miris truleži koji se oko rečenih slava širi; imajviše stoga što je iz ranijeg iskustva mogao biti siguran da njegovo protivljenje neće uroditi plođom, da je, dakle, uzaludno. Nije li, tako, uporno odolevao Vladanovom navaljivanju da napusti ruševine i krene u školu, i nije li na kraju ipak učinio kako je zaštitnik hteo? Nije li sve knjige koje mu Vladan daje ( Prosjakinja sa Pondezara, Srce, Devajtis, Islandski ribar, H ajdi — priče uvredljivo detinjaste kada se postave pored Pavkine sudbine, plačevne i sasvim nezadovoljavajuće) ipak do kraja i bez preskakanja pročitao? Nije li, ležeći, pofezne jeo i ruku među Vladanovim dlanovima — toplim mekušcima — puštao mirno da leži? Elem, oko deset časova ujutru iz kuće na Kotež-neimaru neverovatna trojka je izašla u topao, bleštavo obasjan suncem, svetonikoljski dan. Gospođica Lepša Kojadinovićeva ima na glavi crni šešir sa ( 139 )
čipkastim šlajerom, haljinu od teške crne svile koja se spušta sve do članaka, i, mada je toplo, gotovo letnje zaparno na neobično jarkom decembarskom suncu — astrahansku bundu koju — kao jedini ustupak vremenskim prilikama — nije zakopčala, već pušta da se sklapa i rasklapa pri svakom koraku. Sa tetka-Lepšine desne strane je Vladan, koji je u tamnosivom odelu od engleskog štota, košulji sa polukrutom kragnom, šimi cipelama sa sivim kamašnama, u ibercigeru kupljenom po završetku prve stuđentske godine u Oksfordu, juna 1938. na Šeftsberi aveniji. Sa leve tetka-Lepšine strane je Istref u Vladanovom plavom odelu sa svetlim prugama koje je, koliko god je to bilo moguće, ali još veoma neuspelo, prilagođeno njegovom stasu. I on ima košulju sa polukrutom kragnom, ali kako nije mogao da je zakopča oko vrata, to nosi veliku plavu mašnu široko vezanii i našušurenu da bi prikrila nepriličnu razdrljenost. Nema mantila. Na glavi belo šiptarsko keče, ispod kečeta rumeni, kao uštavljeni, ispucali obrazi zdravog momka koji godine provodi na svežem vazduhu po svakom vremenu i nevremenu. U srcima fantastičnog trija pod bleštavim suncem oslobođenog Beograda, tri u svemu različita raspoloženja. U glavama troje dragona, avetnih pelivana, ravnodušnih čudesa, dvookih kiklopa kod Hiperborejaca, troje kepeca zalutalih među australijanske divljake sa tabanima punim aktivnih crva, tri aduta iz kakve zaboravljene ili još neizmišljene kartaške igre, poluostrvskog bridža, baikanskog šmen-d-fera, u glavama tri karakondžule — mnoštvo misli koje se, sva je prilika, međusobno nigde ne sreću. Kao i uvek radosno nasmešena, gospođica Kojadinovićeva, kotežneimarska veštica zaokupljena znanjima toliko dubljim i širim od slavskih običaja, starobeogradske pristojnosti i novobeogradske samosvesti u nastanku, cvrkuće i čavrlja temeljno uverena da je društvena nepodobnost njihovog sastava nešto savršeno nevažno, tako zanemarljivo ( 140 )
da ne bi bilo ozbiljna čoveka dostojno posvetiti i jednu misao očekivanom prijemu rodbine i prijatelja. Nasuprot praskozorne vedrine i ničim pomućenog zadovoljstva stanjem stvari, nadmoćne bezazlenosti i snoviđenske uznesenosti tetka-Lepšinih misli, u glavi najdražeg nećaka olujni metež nezavršenih ideja, histerična igra ushićenih predviđanja, nestrpljivost da vatromet počne i luda želja da bude dostojan njegove genijalne i prevratničke zamisli. Treći vertep, zblanuti Istref, niti misli, niti pogleda u pravcu crne gospe i ushićenog gospodina, razrogačene oči uprežio za kaldrmu kojom gazi, glavu ukočio da se mašna ne pomeri, malo uplašen, aii uglavnom ravnodušan i spreman da glavačke skoči u događaje koje ni predvideti ni zamisliti ne može. U takvom raspoloženju diverzantska trojka počinje svoju svetonikoljsku akciju, ali može se reći da je udar bio potpun i neočekivan samo na prvoj slavi, kod Garašaninovih. Kasnije se neverovatnom brzinom pročulo da ,,onaj Dimitrijev vrtljuga vodi po slave svoga Arnautina“ (glas je prosto galopirao ispred avetne patrole, kao vetar uletao na otvorena vrata i izletao kroz zatvorene prozore ostavljajući za sobom u slavskim trpezarijama zabrinutost, uzbuđenje, gnev i strah), ali prvi ulazak u malu jednospratnicu sestara Garašanin, Mice i Mare, na ćošku Skerlićeve i Braničevske, ni dvesta metara od gospa-Lepšine kuće, imao je snagu šestoaprilskih bombi i odlike dvadesetsedmomartovskih demonstracija. U ledenoj tišini trpezarije, među petnaestak gostiju posedalih ukrug, zapanjenih i bez daha, čuje se samo zveket stakla i srebra sa poslužavnika koji se trese u rukama prastare, pogrbljene, kao crna vrana obučene Mice, koja je, posle kratke ali žučne rasprave sa sestrom u susednoj sobi, ipak odlučila da vi njega“ posluži koljivom. Tišinu prekida stric Zivojin, dugogodišnji direktor Državne fabrike šećera na Čukarici (bio je predmet živih porodičnih komentara jer se odrekao dece kad sve troje odoše u partizane i postadoše komunjare). On glasno ( 141)
otpljunu i reče, ni u koga ne gledajući, već žurnim korakom, bez osvrtanja prema izlazu hrleći: — Milka, kupi prnje diđemo! I dok Milka, zbunjeno se izvinjavajući levo i desno, užurbano skuplja prnje i polazi za mužem, sjajno zabavljeni Vladan, napet kao struna, ushićen, uspeva mirnim glasom da postavi pitanje na koje neće dobiti odgovor: — Što tako naglo, čika Živojine, ne plaču vam deca kod kuće. Svi ostali, međutim, ne mrdaju s mesta, ne propušta im se ovakva prilika, željno gledaju i pamte, već smišljajući izveštaj koji će ih na drugim slavama u samo središte pažnje postaviti. Tetka Lepša se smeši, Vladan razgovara sa Istrefom o žitu i hvali tetka-Micu, nadaleko čuvenu po koljivima i kolačima, ali tetka-Mice nema tu da čuje hvalu jer se u susednoj sobi sašaptava sa uvređenom Marom tako glasno — obe su nagluve — da se sve čuje i u trpezariji. — Mora da se pojaviš! Slava ti je. — Ček da im se pojavim. Na pamet mi ne pada. — Maro, bruka će da pukne. Šta ti se tiče za njega, svoj obraz mora da čuvaš. — Beži mi s očiju i ti, ništa da mi ne govoriš, sve znam što treba da znam. Da bi nadjačao njihov šapat, ili da bi pokazao kako je svetski čovek, teča Drakče Jovanović, advokat, sedamdesetogodišnjak, sačuvan kao u ledu, brižljivo obrijan i napuderisan, prvi i jedini se obrati Istrefu: — A ti, mladiću, učiš li školu? — Ućim školju. Većernju. — Ako, ako i treba — zaključi teča Drakče razgovor jer očigledno nije mogao da smisli sledeće pitanje. Blago nasmešena, vedra, srećna gospa Lepša onda poče sa gospa-Savkom razgovor o patišpanju koji svi slušahu kao propoved, u crkvenoj i teškoj tišini. U tom, čak i za beogradske slave neuobičajeno brzo, stiže kafa. Srknuše je, pogledaše se i onda ( 142 )
tetka Lepša cvrkutavo reče: — E, pa da se ide, mladići, kratak je dan. Slično je bilo i na drugim slavama koje su obišli, s tim što se izgubila draž iznenađenja, a prvotnu zapanjenost zamenio unapred smišljeni doček. Neki su nemo odlazili čim trojka kroči u trpezariju, ali većina ih je ipak ostajala da vidi čudo i prisustvuje skandalu. Deda Velizar ih sačeka na vratima svoje kuće i uz energični pokret ruke reče: — Marš sa moga praga — što će se, svakako, pamtiti i prepričavati. Kod prijatelj-Draška Reljića dočeka ih na vratima, i Vladanu i tetka-Lepši sasvim nepoznata, plavokosa devojčica u organdinskoj haijinici sa dve velike lihtplave mašne u kosi, i reče, neupitana, kao pesmicu, čim je otvorila vrata: — Mi danas ne slavimo. — Ako, ako dete — vedro se nasmeja gospa Lepša i pomilova plavojku po obrazu. Na jedanaestoj slavi inženjer Arsić, uz kafu, pošto je malo popričao sa Istrefom, upita: — Je l' bre, Istrefe, a što ti ne bi, kad si već tu, ubacio ovu tonu lignita što mi jutros dopremiše? U svojoj beskrajnoj bezazlenosti Istref i ne pomisli da Arsićev predlog nešto nepristojno ima u sebi, već se pridiže i pogleda u Vladana, spreman da odmah pođe prema podrumu, ali pre nego što je zaštitnik, ganut do suza dečakovom prostodušnošću, uspeo išta izustiti, tetka Lepša se umeša: — Taman posla, na šta bi mu odelo posle toga ličilo. I vi ste, gospodine Arsiću, neki nerazuman čovek, nepraktičan kao i svi muškarci. Je I’ te, gospođo Darka, da nikada nije svoju košulju oprao? Kod Grolovog tasta, starog Arsenijevića, okružen ledenom ćutnjom i prezirom, Vladan odjedanput poče hvaliti Mošu Pijadea (i sam zapanjeno slušajući sebe) kao velikog političara, vrsnog novinara, intelektualca, slikara, što tako prestravi prisutne goste da se gotovo svi odrekoše uživanja u skandalu sa ( 143 )
Istrefom i navrat-nanos napustiše Arsenijevićevu kuću. To je, ujedno, bila i.poslednja poseta. Na uglu Rige od Fere, umorna, ali srećna kao i uvek, tetka Lepša reče: — Nećačiću inoj, eto, i to je gotovo. Kao luftbalon iz koga je uz oštro šištanje izašao sav vazduh, Vladan je odjednom splasnuo: — Gotovo, na slave više ići nećemo. — Možda je tako bolje. — Porodice, mrzim vas! — No, no, bilo pa prošlo. Ne misliš ti baš tako, dečko moj mali. To veče u Vladanovoj sobi Istref je bio prvi put ozlojeđen sopstvenom nesposobnošću da razume šašavi svetonikoljski dan koji je proveo kao u košmaru. — Ama što to, Vljadan, radite? Ja nje razume. Ako mrzite, zašto idite? Vi ste, Vljadan, čovek učeniji, bolje vi znate, ja što i naučio nje umem lepo kažem na srpski još, ali ja dobro zna’ da ćovek ima šta ne sme radi ako ćovek ’oće ostane. Ružno bilo, Vljadan i ja vrlo mrzi’, i neće više nikad, da znate. Zašto onda idite i zašto ste mene terali idemo zajedno? Idite da bi vas prezirali? Zašto? — Čisti moj dečače, pa vi ste sjajni! Kako vi umete kao niko pitanje jednostavno i tačno postaviti! A teško je, odista, vrlo teško na nj odgovoriti. Zašto idem? A otkud znam zašto idem. Još dugo je Vladan, po običaju, govorio, ali malo je to pomoglo Istrefu da nađe pravi, razumljiv odgovor na mnoštvo pitanja koja su se nagomilavala u njegovoj napregnutoj svesti. U svakom slučaju, nerazumljivost, tamna misterioznost Vladanovog postupanja posle svetonikoljske avanture, postala je za dečaka još veća. Pitanja se množe, a odgovori postaju sve nepouzdaniji. Istref je , naravno, shvatio da su njih troje, sa razloga u koje nije proniknuo, bili krajnje nepoželjni u svim trpezarijama koje posetiše na svojoj drugoj svetonikoljskoj promenadi, (144)
ali to mu ni u čemu nije prosvetlilo Vladanove misli, namere, želje, prirodu njihovog međusobnog odnosa. Nešto vrlo bitno nedostajalo je u slici stanja koje je opažao, neki veoma značajan kamičak mozaika falio je na ključnom mestu, crna mrlja je obesmišljavala ceo crtež, einila ga nesličnim bilo čemu živom i saznatom. Najteže su mu padala razočarenja koja bi nastupala posle kratkotrajne vere da je nešto shvatio, bar neku čvrstu tačku oslonca u svome rezonovanju našao. Taman bi zaključio, sobom vrlo zadovoljan, da izvorište Vladanove velike privrženosti i požrtvovanosti nije u onoj strasti koju je iznenada otkrio u Sadika, a već sledećim Vladanovim postupanjem bio bi opet vraćen na mesto sa koga je krenuo u svoja naporna i krajnje nezadovoljavajuća mudrovanja. Recimo: U raskošnom kupatilu zdanja na Kosančićevom vencu — blistavom higijenskom svetilištu crno-belih pločica, sa velikom zidanom kadom porculanskog dna, ogledalom u kome se odslikavaju posrebrene kutije i tube poređane po staklenoj polici iznad lavaboa, klozetskom šoljom čiju je svrhu znao, i bideom čiju funkciju nije nikad odgonetnuo — Istref je peć ložio subotom uveče čim se vrati s posla, ali samo za Vladana. On sam je dugo, više meseci, gusul takođe obavljao jednom nedeljno, ali, kao i abdest, hladnom vodom, nad svojim malim, razbijenim lavaboom. Međutim, jedne subote — seća se Istref da je ciča te strašne zime već naprsla, jutarnji vazduh se nije više zabadao u pluća i cepao ih oštrim ivicama, sa ušća Save i Dunava vetar bi povremeno već donosio bolesni dah jugovine, proleće je počelo lenjo da se meškolji pod debelim pokrivačem snega — Vladan je dočekao dečaka sa novim predlogom: — Bože moj, Istrefe, što bi se smrzavali po onom vašem toaletu, kada možete lepo u toplom se kod mene okupati? Bio je uporan. Svi Istrefovi pokušaji da se odbrani od te, poslednje u nizu Ijubaznosti koje je ( 145 )
Vladan nepresušnom energijom izmišljao, nisu urođili pkxiom. Čučao je pored kazana i žaračem raspirivao vatru, dodajući još jedno loženje uglja, kada je u kupatilo ušao Vladan, samo u penjoaru, i počeo da puni kadu vodom. Nije ga pustio da izađe: — Ah, dragi dečače, čega se stiđite? Ostanite, istrljaćete mi leđa. Nije imao kud. Seo je na malu belu hoklicu i trudio se da ne gleda u golišavog Vladana koji se kikotao, uzvikivao kako ništa iepše od tople banje ne postoji, cičao kada dolije suviše vruće, ili suviše hladne vode, pljuskao se, okretao se kao riba-devojka, sapunjao se i prao, konačno pružio spužvu i zamolio dečaka da ga istrlja. Seća se Istref vrlo određeno da je upavo to bila prva prilika u kojoj je gađenje bilo toliko jako da je uspelo da se probije.do njegove svesti kroz strah i nesigurnost, neshvatanje, nedoumice što su ga sprečavale da misli o svojim osećanjima i upućivale ga uvek da pogađa i odgoneta Vladanova. Imao je bela leđa, prevučena tankim obmotačem sala koje prekriva reljef mišića i čini celu površinu ravnom i mekom. Pomislio je — seća se dobro — da čovek sa dianovima kakvi su Vladanovi mora imati upravo takva ieđa. Ispod leve plećke izrastao mu je crni mladež, lsti sa onim iznad leve obrve, i Istref ,se trudio da ga izbegne i ne dodirne spužvom. Još pažljivije je pokušavao da sačuva suvu svoju ruku, jer mu se gadiia voda u koju je potopljen golišavi i nasapunjani Vladan. Sigurno je da se malo od tog osečanja videlo i na dečakovom licu, ali Vladan to nije mogao primetiti jer je bio toliko van sebe, njegova ,,oh“ su sustizala njegova ,,ih“ , nije uspevao da reči složi u rečenice tako da je iz kade samo penila bujica nepovezanih eksklamacija zadovoljstva i sreće. U nekoliko navrata Istref je prekidao trljanje, ne stoga što se umorio, već uplašen za Vladanov razum, ali on bi se uvek pribrao taman dovoljno da strasno izusti: — Molim vas, još, oh Istrefe, još jo š .. . — pa (146)
se tako trljanje produžavalo, sve do trenutka u kome Vladan, po Istrefovoj oceni — sasvim luđački, ne iskoči iz vode, i ne kriknu; — Dosta! — stegnutih pesnica i plačnog izraza, i odmah zatim još jednom: —■ Dosta! — kao da je Istref bio taj koji ga je prisilio da sedi u kadi i trpi trljanje sunđerom. Odista teško bi bilo, sa stanovišta bilo koje upućenosti u svetovna zbivanja i poznavanja običaja okoline — zamerati Istrefu što se i tom prilikom prisetio noći na katunu kod Begove reke, Muzafera i ovce, zahuktalog i znojnog Sadika u podrumu Zahumske, što je, kritičkim okom posmatrajući golišavog gospodina koji zatvorenih očiju i stegnutih pesnica viče: — Dosta! — još jednom pomislio: dakle ipak, o tome je reč. Sa mokrim sunđerom u ruci spuštenoj niz telo, kroz gustu paru koja ispunjava kupatilo, gleda u mutno ogledalo, da ne bi gledao izbezumljenog, mokrog, beloputog Vladana. Smireno i dosta tupo, svetački, bivolski, diogenovski pomiren sa sudbinom, Istref čeka da Vladan odžmuri svoju u svemu nerazumljivu muku. Neočekivano, kao što je i sve ostalo njegovo postupanje u dečakovim očima bilo, prijatelj, zaštitnik Vladan, teatralnim pokretom zgrabi penjoar, prebacuje ga preko ramena više nego što se njime zaogrće, malo smirenijim glasom ponavlja još jednoin: — Dosta, molim vas — pa potom trčečim, posrćućim korakom odlazi iz kupatila. Neko vreme gleda Istref u vrata koja se za Vladanom sa treskom zatvaraju, a zatim, ne misleći ništa, mehanički, kaže poluglasno: — Euzu billahi mineš-šejtanir-radžim! — i dobro poznata, spasavajuća izreka prvi put mu, u toplom kupatilu sa crno-belim pločicama, zvuči strano, pa sa malim čuđenjem ponovi još jednom: ,,Euzu billahi mineš-šejtanir-radžim“ , osluškujući sebe i kao da mu bi malo drukčije. Sede na hoklicu razdiran ( 147 )
između dva suprotna osećanja; očaja što ama baš ništa ne razume, čak straha kakav ume da izazove tmina, bezimeno, nečuveno, tuđe, nepoznato, sasvim drukčije; i sreće što se kupanje završilo tako iznenada i tako dobro. I mada se više puta uverio da stari načini i uputstva ovde ne važe, dečak u pari i vlazi kupatila, i sam znojav ispod razdrljene košulje, još sa mokrim sunđerom u ruci, odluči da o svemu razmisli po pravilima, onako kako ga je svojevremeno ujak učio da treba činiti. — Može li Istref reći da zna: Vladan jeste, ili Vladan nije zbog igre odraslih muškaraca Istrefa u kuću doveo? — upita se retorički. Sačeka da prođe vreme — trideset puta udahinu i izdahnu vazduh — pa reče: — Istref može reći: Vladan nije Istrefa zbog muške tajne igre u kuću doveo. Zatim još jednom pusti da prođe vreme trideset udisaja, a onda postavi drugo pitanje, proizašlo iz odgovora na prvo: — Može li Istref onda reći zašto ga je Vladan tolikom pažnjom obasuo? Razmisli koliko je potrebno, pa sa punim uverenjern dade sebi odgovor i na to pitanje: — Istref može reći: Istref ne zna zašto ga je Vladan tolikom pažnjom obasuo. Zadovoljan svojim logiciranjem, mada ga ni za pedalj nije pomerilo iz nedoumice u kojoj se nalazi od dolaska na Kosančićev venac, Istref odloži sunđer, otčepi kadu da voda isteče, dobro opra ruke toplom vodom i krenu iz kupatila. Prolazeći pored Vladanove sobe, vide da su vrata odškrinuta i da gori svetlo. Požuri da što pre izmakne izvan područja na kome ga može stići Vladanov glas, ali ga on ipak ulovi: — Istrefe — ču se krik iz sobe. Istref zastade i ponovi proceduru iz kupatila. — Može li Istref reći da zna — i sve po redu prema pravilima ispravnog i mudrog mišljenja, ali ovog puta njegov zaključak beše suprotan malopre( 148 )
đašnjem, pa đečak snuždeno, ali poslušno i bojažljivo proturi glavu ne prelazeći prag. Vide kroz odškrinuta vrata ono što je i očekivao. Vladan nije u žutom halatu na svom crvenom prestolu, već je, go kao od majke rođen, na krevetu, odmah levo, pored ulaza. Oslonjen je na lakat desne ruke i presavijen unazad, zabačene glave tako da može preko svog ramena videti dečaka na vratima prema kojima je teatralnim gestom ispružio levu, slobodnu ruku. Sada će me pozvati, pomisli Istref, i oseti iznenada takvu mučninu u stomaku da se jedva suzdrža od povraćanja, toliko potišten da i ne zna da li mu je već svejedno šta će se dogoditi. — Istrefe, Istrefe dragi, hoćete li da pređemo na ,,ti“ ? Zahvaljujući tome što su broj i vrsta informacija kojima je raspolagao bili beznadno jadni, s jedrie strane, i što je, s druge, naučio da ne treba tražiti pravo razjašnjenje pojave ako postoji jednostavniji izlaz iz nerazumljivih situacija, Istref ozbiljno, mudro klimnu glavom u znak saglasnosti i reče: — Hoću, — glasom koji nije dozvoljavao sumnju da je odvajkada znao šta će ga zaštitnik, preko svog golog ramena, pitati jedne, smišljeno i sa dobrim razlogom izabrane večeri. Kao da je doživeo neko ogromno olakšanje, razrešio neku tešku neizvesnost, Vladan posle Istrefovog pouzdanog odgovora bučno odahnu, opusti se iz napete poze, pade po krevetu i, glave zagnjurene u jastuk, iznemoglim glasom promrmlja: — Hvala ti, hvala ti prijatelju! Idi, idi, dečače dragi, spavaj čvrsto, sanjaj lepo, na počinak, na počinak, — što zabezeknuti Istref odmah učini, ne čekajući da mu se to ,,per tu” još jednom ponovi. I dok je silnim uzbuđenjem i dramatičnim događajima iscrpljen Hadžislavković nemoćno ležao na svom krevetu — mek, beo kao prase na mesarskoj kuki, plačući zbog neke velike razneženosti i samozaljubljene slabosti; dok je Istref sedeo na lvici svoje basnoslovne postelje i sa borom na dečačkom ( 149 )
čelu još jednom pokušavao ispravno da postavi pitanje kako bi došao do tačnog odgovora; dok se posleokupacijska, iznemogla zimska noć gnjezdila po beogradskim kućama i zgarištima — u velikoj turskoj sobi Milićevog zdanja, kod zastavnika Puniše Mirčetića, upravo je započinjalo veliko šavničko slavlje. Iznad uplašeno ućutalih, šćućurenih kuća na utihnulom, polumrtvom Kosančićevom vencu, zakačinjući se za šiljato istureni zid ruševine, za polomljeni odžak, za skrhanu, zubatu fasadu, uznemiravajući sablasnu atmosferu razvalina pod snegom koji tek mirisom svoje omekle duše najavljuje otapanje — prolamala se gromka gorštačka pesma, otegnuti, nemuzikalni, strasni, ničim sputani urlik dubokih muških glasova. Toliko je tiho i tako je beživotno sve oko Milićevog zdanja da pesma kao uskok, kao avion ili slepi miš, infanterija u bombardovanjem osvojenoj varoši, kao leteća volovska zaprega, obilazi usnulo, bivše, nekad živo obitavalište: Kučulen — kaže neko ko sve zna jer ne gleda oko sebe — moćni divljak-kralj Mirtemne, povampiren lebdi nad ruševinama drevnog Dundealgana; ,,Kad — zakuca neko: beše gost nezvani“ , šapuće u uvo Šućur-Mijajlov ispisnik, onaj „ljupki, tamni i tragični“ Francuz koji je omamljen verovao da nijedna kap naše prošlosti ne iščezava; Alarik, nikad češljane, znamenite kose i brade, nadnet nad vitke stubove Dijaninog hrama u večnome gradu, kvrgavim rukama lovi po vazduhu zvuke ohrabrujućeg topota nekih felaha, bagauda, svetaca sa trbuhom i bez zapamćenih svetinja. Ritmičko jednozvučje mnoštva poskoka uspeva da prodre čak i kroz debeie zidove barona Kordona, oro se vije u velikoj turskoj sobi, a u drugoj, susednoj, počađavelih zidova od ognjišta u sredini, gusle slave hrabru smrt junaka i pobedu njegovih preživelih saplemenika. U dvorištu, na grani odvaljenoj sa Milićevog platana, i protnutoj kroz nezastakljenu nišu iz odžaklije, visi sveže odrana ovčija koža. U neke stade pucnjava. Iz mauzera, ( 150 )
mašinki, kratkih talijanki. Ciknu crep na Alasovu krovu preko puta, ali kuća stisnu zube, oćuta, glas od sebe ne pusti. Hleba nema u oslobođenom gradu, ali vojske ostaviše rasipno obilje baruta, patrona i zapaljivih štapina. Stade svađa među Mirčetićima, ali zakratko pa se stiša, pretoči energiju prvakanja oko čojstva i irnena, soja i nesoja, u novo kolo i kratke igračke krike. Beograd liže rane, nepoverljiv i pomiren sa sudbinom, sa minimalnim programom: svaka mu je ćelija svesna da preostalu snagu mora za održavanje života, kao kinin u malaričnoj prašumi, tek u krajnjoj nuždi upotrebljavati. Stade tuča u susedstvu — zatim, junačko mirenje. U srebrnu noć snežne usnulosti, kroz širom otvoren prozor erker-grbe na zđanju Hadžislavkovića, suče plamen iz ruske zbrojovke, ali rafal hitrih ženskih potpetica preljubnice po trotoaru opustelog trga ne stiže đo finih propusta kroz koje otupele kuće Kosančićevog venca primaju utiske. Negde visoko gore u čeličnom vazduhu meci Mirčetićeve šenluk-artiljerije završavaju svoj hvalisavi zalet jadno,,slabačko, u mrtvoj tački i sunovratnom padu, osramoćeni. Kuće se krovovima kao šubarama pokrile do ušiju. Nikog ne vide, ništa ne čuju. Blesak i prasak među gluvim, išijatično iskrivljenim, oronulim staricama koje pod svojim blago usmrdelim skutovima čuvaju leševe od iste zaraze pomrlih žitelja. Niko u vascelom svetu beogradskom neće da zna šta eksplozije elsinorske iz kuće Hadžislavkovića oglašavaju: rodi se netom Mirčetiću sin prvenac u podnožju Saborne crkve, na nićijem osim mesečevom prostoru ućutkane noći! Iza zida golišavi Vladan još drhti od nesavladanog uzbuđenja. Obučeni Istref, na ivici kreveta još misli, još dublja bora na dečačkom, tvrdogiavom, arnautskom čelu. Izrienada čudesno svestan svega oko sebe, svih zvukova i predmeta, mutno ali neobično snažno, tek stasali Veri oseti, stomakom više nego vijugama, da su on i Vladan bliski i simetrični kao dva društvena poia, upućeni jedan na drugog zbog (151)
svoje konačne i potpune različitosti. Istref skide šake sa očiju i prevrnu novu stranu Vladanovog rukopisa.
IV Nedelja je. Prvi januar. Danas počinje poslednja 'četvrtina poslednjega veka drugoga milenijuma od rođenja onoga koji umesto Barabe izdahnu na Kalvariji. Danas, evo, Istrefe, i ja počinjem svoj čvrsti naum u delo provoditi: zabeležiti. Zabeleženo — upamćeno. Mišljenje je bezoblično i nepostojano, raspline se očas kao duh kad ga, iz zemljanoga ćupa, puste u neomeđenu stvarnost. Uspomene-svici proleću kroz glavu brzinom svetlosti. Mnogi događaji pojavljuju se u svesti istovremeno, brzopleto ulaze jedni u druge. Košmar boja, zvukova, obiačni metež iz koga se na kraju, nekako jadno, nevoljko, dosadno ispili uvek ista, misao nekorisna: život čoveka je nešto malo, sasvim malo, jedva i da postoji! A reci i sam, Istrefe dragi — zar je to kakva misao? Mnogo sam se izmenio, Istrefe, od onoga dana posle dvadeset i osme noći kada se u krvi i ciči završi naše zajedničko življenje i kada, na putu prema Kotež-neimaru, sa koferom u jednoj, Milićevom sabljom dimiškinjom u drugoj ruci, očajan — odahnuh sa olakšanjem. Ne podsećaj me na trenutke zle i časove opake, („If love makes m e forsvvorn, how shall I svvear to love?“), znam da ih beše u izobilju, ali šta mari? Šta mari, Istrefe? Ah, Istrefe moj, nespojivo je sa boljim običajima koliko i sa prirodom mojom, nametati se bilo kome, ponaosob onima koji se za te više ne zanimaju (jedanaest godina prođe od kada te zadnji put, i tada slučajno, u prolazu, videh na ulici), pa ( 153)
ipak, eto, nekako, sa nama dvoma uvek tako biva: moraš sada pročitati ono što pre četvrt veka nisi hteo čuti, jer nikada nismo smogli — ti strpljenja i dobrote, ja snage i bezobrazluka da sve što u srcima i glavama nosimo — bratski razmenjamo. Sam sam u Milićevom zdanju, već godinama, sve od kada kuću odlučiše u spomenik pretvoriti, pa i vas iz ukleta doma izagnaše. Sada kažu neki mali Ijudi (mladić i devojka, oboje u puloverima i somotskim pantalonama), što me poslednjih meseci često pohađahu (učtivi, obzirni, tihi, sa velikim notesima u rukama, svako sa po jednom olovkom na lančiću oko vrata, radini, posvenoma neobični), da je dom Hadžislavkovića, odlukom neopozivom, ,,pod zaštitom države“ . — A ko ga napada da ga štititi valja? — upitah više znatiželjno nego podsmešljivo. — Ne znamo mi to, gospodine Hadžislavkoviću. — Moram li se, znači, seliti? — upitah još, ravnodušno. Oni, međutim, ne znaju, oni, kažu, nisu za to, ali ipak, oni misle da me neće izmestiti dok ne počne — rekoše, ,,restauracija“ . — A kada će? Kad bude bilo para, kažu, a para, dakako nema, već godinama, pa se ja, Istrefe, istiha nadam da ću na Kosančića vencu smrt ipak dočekati, okružen mnoštvom soba što, dugo neotvarane, ni od koga neposećivane, krmeljive pod lakim pokrivačem prašine vasceli dan dremaju — kao kakve starice po vonjavim, izlizanim foteljama. Jutro je. Prvi januar. Prazan Beograd. Moj deda-ujak, Jovica Kojadinović, restorater iz Zemuna (ne znaš ga ti, umro je još pre rata), umeo je reći da su novogodišnju noć izmislili artiljerijski oficiri: kada se svetla pogase, mogu frajle do mile volje pipati. Krompirasta ruska salata i sendviči sa konjskom salamom na plehanim tanjirima, mnoštvo rasparenih čaša i escajga po kancelarijskim stolovima „Progresa“ , pobljuvane stepenice, pesme, debelim ženama u ( 154 )
histeriji kiseli znoj probio cicane haljine ispod pazuha, tombola i pečeno pile kao glavni zgoditak, sakati kuriri pevaju zagrljeni sa načelnicima i čistačicama. Milorada iz računovodstva. oznojenog i pomanitalog od razvlačenja harmonike-dugmetare, poje pivom i hrane sendvičima da ne bi prekidao kolo, smrdi prosuta rakija, znoj, glavoboljni dim od vlažnog ćumura iz „kraljice peći“ — bogo moj, zar sam ja odista sve to prošao? — Pi', adžija, do dna, ljud’na si ti, rode moj rođeni!, vataj se u kojo, Vladanko, nijesi pop ako si buržuj, hej, Slavkoviću Majkoviću, jesil’ kap’talsta ili poštena intel’gencija? — ljubazno me hrabri moja pretpostavljena, nacvrcana Marija Ćupurdija, a ja se, Istrefe moj, ja se srećnim i razdraganim činim koliko sam god kadar, besramno, šta ćeš, u kolo se hvatam, igram, trpim da me laktom u rebra muvaju i šaketinama po leđima tuku, smejem se, znojim, napijam i veselim sa sindikalnom podružnicom ,,Progresa“ ! Onda, psihički iscrpljen, na granici nesvesti, dovlačim se do Kotež-neimara, i glavu oblivenu znojem i stidom stavljam u krilo tetka-Lepšino, plačem izaglasa i olakšavam sebi muku koja narasta do neizdrživosti, preti da me raznese iznutra snagom tempirane handgranate. Tetka Lepša me gladi po prerano proređenoj kosi, pušta me da plačem i stalno nešto govori, nije važno šta, bira dobre reči: — Šta je, dečko moj, — kaže — šta su mu to uradili, opet su ga, nevaljalci, naljutili, daću ja njima, sve ćemo mi njih, videće oni već, no, no, isplači se, samo se lepo isplači — pa kada vidi da sam se malo smirio, pita: — Kaži svojoj tetka-Lepši, sve po redu joj ispričaj šta se to ovog puta dogodilo. — Kolo sam igrati morao! — kažem joj glasom punim suza, između dva jecaja. — Pa, jesi li umeo? — Nisam. Ali sam igrao! — jedva izustim i opet briznem u plač. ( 155 )
Mila moja, najdraža moja, veštica naša porodična (Znaš li da je pred smrt za tebe pitala? Ne znaš. Prilike nije bilo da ti kažem) privoli me da legnem na kanabe, prekriva me svojim škotskim pledom, tetoši, bište, draga me svojim lepim pletiljskim prstima. — Ne odlazite od mene, molim vas, budite tu — preklinjem je, a ona me, baš kao nekada moja ucveljena majka Velinka, razuverava: — Naravski da ću biti pored tebe — kaže, i pruža mi ruku koju ja, kao davljenik slamku, još na putu prema meni, hvatam obema šakama svojim. — I kada zaspim, — proveravam. — I kada zaspiš, mali moj. Tako, jecajući, zaboravljam na Mariju Ćupurdiju. Budim se. Tetka Lepša plete u foteiji pored kanabeta. ,,Progres“ je još jednako na istom mestu. Čeka me. Eto vidiš, Istrefe, u tim danima tmurnim, u okruženju, do očiju zaglibljen među ljude, na samu početku izgradnje moje linije Mažino prema očekivanom pravcu napada čovečanstva, tvoje prisustvo u kući našoj bejaše presudno za spas zdrave pameti i života Vladana Hadžislavkovića. Da tebe ne beše, i tetka-Lepše, tebe plahog, vitog, divljačnog, tetka-Lepše rumenih obraza i mekih dlanova — ne bih čitav sačekao božiji blagoslov, koji mi neko dobar sa neba posla kada mu se više ni nadati nisam mogao. Sećaš li se: izvečeri, posle mog prvog radnoga dana u biblioteci Britiš Kaunsila, poklonih ti — tebi tako dragu da si bio dobar primiti je — onu jantar-kutiju što je deda Dimitrije dobi još 1923. na poklon od turskog ministra trgovine, Lufti Joglua, kao lep pomen na izbor Kemal-paše za prvog predsednika moderne, mlade Turske? Ili si dar moj primio — protivno tvojemu običaju i načinu — stoga što si razdraganost moju veliku zbog nove službe i promene sredine primetio i na taj način životno važni uspeh moj honorisao? Međutim, ma kako prelazak (156)
iz derutnog „Progresa" — iz onih, bogo moj, avetinjski praznih, neprikladnih kancelarija, što kao spavaonice ili kupaonice, budoari i saloni građeni behu, sa velikim francuskim prozorima bez zavesa (plavi pakpapir pričvršćen rajsneglama na unutrašnjim okvirima), sa šrajbtišima njihove izrade (kriva daska, nijedna se vrata ne zatvaraju), pored gromadnih, mebliranih kredenaca i ormara iz trpezarija kakvih bivših trgovaca ili imućnih kasapa i gostioničara, pod crn ko zemlja, tek se negde prepoznaje parket ispod sloja prljavštine, zidovi oljušteni, sa tavanica gipsani radovi otpali, na kadu u kupatilu daska udarena da se na njoj vruća rakija kuva — kažem, ma kako bremenit posledicama datum 'i događaj, prelazak u blaženi mir Britiš Kaunsila još ne beše pravi početak mog velikog povlačenja. Bekstvo glavom bez obzira iz zagrljaja Marije Ćupurdije u zaumni engleski rezervat za ptice sklone izumiranju — da, ali ne i suvisao plan, zrela strategija, moj l ’ etat de siege — daleko sam još od onog mesta među neosvojivim bedemima okolo zamka ni na nebu ni na zemlji, iz koga ti, evo, konačno neugrožen, grozničavo pišem moj poslednji izveštaj. Pitaćeš, možda, i sa dobrim razlogom — pa kada, onda, kada ako ne tada? A ja ću ti, Istrefe, istinu reći: ne znam, jer se to znati ne može. Ja bih voleo da mogu prstom na događaj pokazati i reći: to je, od njega nešto počinje, ili — njime se sve završava. Kada se takav događaj i zbije, mi uvek naknadno doznamo da je bio samo kraj dugog sleda podudarnosti, niza čiji se početak gubi u dalekim, neulovljivim maglinama prošlih reči i postupaka. Pa ipak, kada bih sa ova bezbedna odstojanja baš sada morao izdvojiti neke rečenice i trenutke, činove i odluke koji će do one lude noći masakra dovesti — sva je prilika da bih dan njenoga prelaska iz Rgotine u sobu do moje i katastrofalnu odluku da kroz naš, a ne kroz Mirčetićev deo kuće prolazi (jer, pobogu, drugih stanara je useljeno već toliko, a ja sam sam!), ( 157 )
đa bi jutro kada se pojavila sa svojim mrkim kartonskim koferom na vratima i rekla tebi — jer ti si dveri doma našega otvorio: — Ja sam Mara Jović, meni je soba ovde dodeljena, — da bi taj dvadeset sedmi septembar mogao biti D-day, jour de Vinitiation svega što će nas do dana posle dvadeset i osme noći i do nas današnjih dovesti. Misliš li, dečače, da u magnovenju, kapilarima i nervnim završecima, možda onim četvrtim čulom kojim je tetka Lepša tako bogato obdarena, misliš li da nisam namah, mada si mi okrenut leđiina, video kako tvoje maslinasto lice bledi, da nisam osetio u kolenima istu sjabost koja je tvoja omekšala i prisilila da klecaju, opipao u stomaku onu šaku što ti je u grču stegla utrobu i hoće da je iščupa? Istrefe moj, dečače dragi! Miran, vidovit, stojim u dnu hodnika, gledam tvoju tamnu figuru urezanu u svetlost što prodire kroz otvorena vrata. Imaš na sebi moj predratni, kratki šlafrok od smeđeg kamelhara. Oko vrata se, iz mojega položaja, vidi i tanka linija zelene košulje koju nosiš ispod kućnoga kaputa. Pantalone su ti sive, od njihovog štofa, zajedno smo ga kupiii u onom velikom dućanu preko puta Oficirskoga doma. Papuče-čarape iz „Narodne radinosti", koje si naročito voleo, valjda kao nekakvu sredinu između propisane muslimanske izutosti i naših običaja. Ona stoji desno od tebe tako da je dobro vidim u ramu vrata. Duga, raspuštena, grivasta, ondulirana kosa pada joj po ramenima i leđima, pričvršćena samo kod slepoočnica dvema harnadlama, musavo-b’.eda tena, crni miteseri, virilan, markantan nos, gruoa, velika usta. U jednom od svega dva ili tri ispovedna časa iskrenosti što probi kineski zid oko tvoje ljubomomo čuvane skrovitosti, rekao si mi da ti se tada učinila slična mladoj Hatidži, staroj ženi proroka Muhameda iz tvojih kuranskih čitanja i zamišljanja. Mlada Hatidža alias Mara iz Rgotine, u tom trenutku obznane ima na sebi muški sako, (158)
muški se i zakopčava na levu stranu, ali ni cvilih i plastika iz njegove postave ne uspevaju da prikriju veličinu njenih ogromnih grudi. Kao na indijskim crtežima iz hrama Kadžuraho dve dojke, dva brda mastodontska, svaka poput jednih pogrbljenih leđa, gornje dugme sakoa samo što ne izleti kao iz praćke izbačeno. Zuta bluza raskopčana, obnažen, jak vrat. Suknja od nekakve džakaste tkanine, krenula niz noge do pod kolena, a njoj u susret, odozdo, bele vunene potkolenice navučene preko braon čarapa. Duboke crne cipele, jedna uzica iskidana i ponovo spojena grubim čvorom. Tvojih godina, ili malo mlađa, šapatom kažem sebi, dok slušam kako govoriš: — Nisam ja gazda, — kažeš, ne okrećući se ceo, već samo glavu, da bi pogledao u mom pravcu. Ja ćutim. Povlačim se u mrak kuće. Nestajem sa pozornice. Nije li tako bilo, Istrefe? Jesi li drukčije ovu scenu upamtio, ili si je, u šta verovati ne mogu, posve zaboravio? Ništa se nije zbilo, a sve sam znao šta će biti i kako će se događati, mnogo pre nego što je budućnost iz nepostojanja svojega, iz bezoblika, nastala, izoštrila se do potpuno jasne vidljivosti pred vampirskim očima mojim. Sa treskom, betovenovskim muzičkim akcentom, u veličini i značaju završavala se rajska era našega zajedničkoga života. Prvi klecavi korak unazad, ustuk prema čistilištu! Veliko u Malom, Uspravno u Položenom, neverovatan osećaj, spoj, zbog nečega neobjašnjivoga, opasan. Sanjao si možda katkad da se Ogromno udobno smešta u Sićušno, jezivo Veliko potmulo ali nepojamnom brzinom raste, pa ipak, bez teškoća ostaje u Malom, okom jedva primetnom. Ni Ogromnom ni Sićušnom ništa, ali ti osećaš da će te nepođudarnost razneti u paramparčad, pa se budiš okupan znojem, uzdrhtao. Eto, i toga se osećanja na javi sećam. Svega se ja, Istrefe, sećam. Sećam se: Istref, zagaravele nausnice, sa džakom na jednom, sekirčetom na drugom ( 159 )
ramenu, pola koraka iza mene u Karađorđevom parku, prvi put prelazi put između Kotež-neimara i Kosančića venca. Bele suknene pantalone, smešan, od zakrpa sav šaren, nekada bio sako. Sve se lepo vidi. Put na filmu traje koliko je i onda trebalo da ga pređemo; ili samo blesne pred mojim očima; kako mi je volja; kako mu podesim ubrzanje; kako kad izaberem; Istref na tapaciranoj klupici pored beržere, njegova žuljevita ruka među mojim šakama, Istref divlje konjče, Istref plah i zblanut, a ja sav nastao da ga ne prestrašim, da konjče moje zaštitim, bezbolno među Ijude uvedem. Istref priča. Istref laže da bi meni udovoljio, a ja glavu okrećem da bih, neprimećen, izbrisao razneženu suzicu koju izmami dečakov žalobni napor da razume, i moju misao pogodi. Istref spava. Istref se ljuti. Istref nokte čisti. Istref mi arapski sriče. Istref pofezne žvače. Istref vatru loži. Istref čarape krpi. Istref se mršti. Istref se ne smeje. O, Istrefe, ja doduše znadoh tvoje misli i panične nedoumice o tome ko sam i šta su moje zaštitničke i voditeljske nastalosti (tebi sumnjive, čak opasne, a u zbilji zapravo čiste kao suza Hristova), ali ovo malo znanja nije me činilo odistinski upućenim u tvoju, neprozirnim tušem osenčenu, tajnovitu, Ijubomorno, s jedne, ratnički odlučno, s druge strane, čuvanu skrovitost. Štogod opasno, štogod veoma suštastveno ti nisi izlagao mojim posmatranjima i naslućivanjima (ne računam ono nekoliko maglenih slika iz bregovskog detinjstva koje jednom ili dvared kroz stisnute zube iscedi, da bi zatim i sebe i mene mrzeo, sebe što reče, mene što čuh), pa je ta tamna suština za me ostala tajna, taman kao što su se tebi moja postupanja nerazumnim i nerazumljivim činila. I behu nerazumljiva, čak i meni koji ih nameravah, ali behu čista što bih hteo sada, nekako, kada nisam umeo onda, da ti dojavim. Htedoh te čistoga kroz pogan prevrata protnuti. To je sigurno. Htedoh te iz dostojnoga Bregova u dostojan život prevesti. Htedoh da preskočimo ( 160)
zajedničkim snagama — slabačkim kakve su i kada se udruže tvoja nevinost i iskustvo moje — Beograd kroz koji bi morao proći da bi stigao do cilja, ali u koji bi bez moje pomoći. prodro samo do predgrađa i tu se zaustavio zadovoljan potleušicom i palirskom uzdignutošću osvajača novoga sveta. Htedoh da oživim primer koji će opovrgnuti istorijsko pravilo, jarkim i bleštavim slovima zapisano u prvoj i najznačajnijoj od svih potonjih revolucija, u Kromvelovoj, ćiftinskoj eri promene sveta. Moram početi izdaleka, Istrefe dragi, jer sada, nadati se, kadar si razumeti i ono što onda ni uz sva moja objašnjenja pojmiti nisi mogao. Alzo, Oliver Kromvel, znaš i ti to makar površno i slučajno, beše godinama moja lična i naučna rasanica. Taj čistunac i genije, ako je verovati rasprostranjenom mišljenju pobednika i blagonaklonih istoričara — prelastilaca: Makoliju, Morliju, Karlajlu; taj zločinac, razvratnik i arhidvoličnjak za onog ko uspe da se probije kroz trovekovne naslage laži i koji pročita zapostavljene i zaboravljene beleške prognanih i prokletih letopisaca, Ijubitelj'a istine ili sledbenika nesretnoga kralja, kakvi behu Klarendon, Hit, Burk i anonimni što se ne usudiše svoje ime pod verodostojno štivo potpisati; taj bestidnik, divljak i bezobraznik iz daleka vremena i zemlje, Istrefe, za me je blizak i za moj život važan koliko i hadžija Slavko, Ćira Mana ili preki Milić. Još kao oksfordski student istorije, alzo, 1939. i 1940. godine, otkrih opaka čoveka i počeh skupljati građu o njemu, od sama početka svestan da ga mrzim nekakvom ličnom, neumerenom, nenaučničkom jetkošću. Priznajem ja to, Istrefe, nikada se oko to'ga ni sa profesorima svojim ne sporih. I mada postadoh ozbiljan, u nas bez poređenja i bez skromnosti lažne — najbolji poznavalac engleske istorije od četrdesetih do šezdesetih godina sedamnaestoga veka i kolekcionar, u sve kataloge svetske uveden, dokumenata iz ovog vremena, moj zagriženi otpor prema uzurpatoru sa početka velike epohe prostote ipak je onemogućio ( 161 )
pretvaranje istraživačke strasti u nauku. Kada nikom drugom ne stigoh objasniti, objasniću eto tebi, Istrefe, zašto je to i kako je to sa mnom bilo. Ne brzaj s pitanjima. Uviđaćeš uskoro da moram pisati o Kromvelu da bih objasnio šta htedoh s Istrefom. U svakom slučaju, neću sledeće stranice ispisati da bih se znanjem svojim hvastao, jer — istina je živa — ceo veliki dugogodišnji trud dade samo jednu studiju, neobjavljenu, o pljačkanju tri umetničke kolekcije — Čarlsa I, vojvode od Bakingema i Tomasa Hauarda, grofa od Arundela. Slike behu razgrabljene odmah pošto Kromvel bezakonje obznani u istom onom parlamentu koji ga na vlast iznese, odmah po kraljeubistvu i velikoj otimačini plemićkih crkvenih dobara. Moje otkriće, Istrefe, da je tek mali, beznačajni deo ovih i drugih čuvenih kolekcija bio spaljen ili na koji drugi način uništen u prvom naletu ćifta, okrugloglavih svetaca na omraženu umetnost, beše zapravo početak pronicanja u Kromvelovu i čovekovu civilizaciju posle Kromvela, jer tada, još balavi student istorije iz Nju Kolidža, postavih sebi odsudno pitanje: šta bi sa ostalim, mnogim vrednim delima umetnosti kojima se takođe gubi trag? U odgovoru je stvar. U odgovoru je suština: Kromvel je, dakako, bio puritanac, trgovčić, ruglo i strašilo za sve one široke i prirodne, životu tako bliske Ijude vesele Engleske iz Šekspirovog i Elizabetinog doba; račundžija i sparušeni dogmata koji je, uprkos sve independističke, sektaške, bogougodne, u Bibliji zapisane i ozakonjene mržnje prema umetnosti, ipak i od nje trgovinu napravio. Tajnim putevima i preko najmljenih posrednika, do 1653. godine, od besramne prodaje slika neprijateljskom Filipu IV (sa Španijom ratuje, a njenom kralju blago nacije prodaje, ej, Istrefe, i sve to u ime nekog božanskog, svetačkog morala i čistunstva!), pa Leopoldu Vilijamu, bratu holandskog kralja, zatim Kristini od Švedske, kardinalu Mazarenu, ergo, i crnom đavolu i svakome drugome koji je bio voljan ( 162 )
u trgovini učestvovati —■ovaj hipokrita i lažac od tako prodatih umetničkih dela inkasira fantastičnih sto osamnaest hiljada i osamdeset funti, kako to belodano stoji u dokumentu iz 1658. koji pronađoh, slučajno, u maloj antikvarnici holandskog grada Greningena. Na stranu to što me je ova cepidlačnost, niskočelost, uskogrudost, nedalekovidost dovodila do besa. Otkrih, sledeći ovaj trag, još pogubniju istinu o moralu prevratnika koji na zemlji htedoše raj ljudski vaspostaviti. Prateći putokaze iz knjige Kloda Filipa The 'Picture Gallery o f Charles I, oticrih da Kromvel, neporočni svetac pun puritanskoga prezira za umetnost, za tu grešnu razbibrigu dvorjana nedostojnu gvozdenih vojnika vere, zadrža za sebe u Hampton Kort palati crteže Rafaela i Mantenje, dve Ticijanove slike i sve Gobelinove tapiserije što predstavljaju pobedu engleske flote nad španskom armadom! Otvoriše se nebesa preda mnom i shvatih kako je malo trebalo apostolu nove vere i novoga života da zavoli porok radi čijeg je istrebljenja kralja svojega ubio i sebe na njegovo mesto stavio! Rekoše mi kolege i profesori, kada rad pročitaše, da odviše Ijutito, zagrižljivo, netrpeljivo u drugom delu rada mojega dalekosežne etičko-filosofske zaključke zasnivam na podacima utvrđenim u prvome delu, da prebrzo izvodim dokaze o nužnosti strmoglave moralne propasti društava koja nastupaju posle revolucije, o neminovnosti brzog raspada asketske etike nižih klasa bez tradicije i bez jake potpore u stolećima negovanim i utvrđivanim boljim običajima. Ali kako inako da prosuđujem i mislim? Kako da objasnim da je za se zadržao Ticijana koga je prezirati morao, da je lord-protektor postao onaj koji se samo dekadu ranije grozio nad kraljevim svevlašćem, da je svetac do juče, već sutra ljubavnicu, famoznu gospođu Lambert, redovno objahivao; kako ne videti da samo došljak, tek prispeli, velikih gladnih očiju, mogade preko noći raskovati u sitan novac površnog zadovoljstva, i dalje objašnjavanog ( 163 )
rečima iz Biblije i poezijom iz psalama, — zlatne poluge svetačkog čistunstva? Dva puta mi je Glen Vikam vraćao rad, strpljiv i strog, hvaleći moju prilježnost u istraživanju, kudeći nenaučnu pristrasnost koja se u svakome retku očitovaše, ali ja, Istrefe, mario za njegove kritike nisam, jer naukom se ja u radu mojemu ni bavio nisam. Onda mi se još, doduše, činilo da to odista istoriju otkrivam, ali sam kasnije shvatio da sam, zapravo, pokušavao saznati — ’ ne šta čovek mora učiniti da bi bio čovek, već pre šta čovek ne sme učiniti da bi čovekom ostao‘ Proučavajući Kromvela, Istrefe, ja sam sazrevao. Saznadoh: sposobnost da poštujemo tek nekoliko neobilaznih zabrana, ispred kojih se završava divljaštvo, stiče se generacijama. Studij moralnoga nauka ne može manje od nekoliko vekova trajati. Moj rad ,,Kromvel i slikarstvo“ , naslova skromna i namera velikih, ne bi nikada završen, jer dođe rat i nužni povratak već teško bolesnoj i na smrt preplašenoj majki Velinki. Međutim, četiri duge godine ratne dokolice poslužiše mi za dal je, strasno ispitivanje koje se sve manje Kromvela doticalo, a sve više prema kojekakvim univerzalijama težilo, i koje ja za sebe naslovih: „Nastanak prostote iz duha pobune". Nikada ni retka iza ovoga naslova ne pribeležih, ali u fatalnih dvadesetak godina sedamnaestoga veka nađoh nebrojeno novih dokaza za konačno mišljenje o uzurpatoru i okrugloglavima, o padu svih boljih običaja i stalnom nazadovanju evropskog duha od tragičnog 30. januara 1649. godine naovamo, prema meni i tebi na Kosančića vencu. I onda, Istrefe, na onom trajnom, čeličnom trenu, kao na kakvom hrbatnom otoku morskom, ispred otvorena podrumska prozora tetka-Lepšine kotežneimarske tvrđavice, kada ugledah tebe oko sopstvenih kolena saviiena i mršavim leđima na oljušteni zid naslonjena, ne znadoh kako i zašto, ali odjedared shvatih pouzdano neku dužnost svoju, ( 164 )
van ili preko istorijsku: treba ga netaknuta, treba ga čista, makar jednoga, noahovski izbirljivo i savesno, treba ga, tek prispela iz Leik Distrikta u okrugloglavi London prokužen prostotom do najdublje pore svojega seljačkoga epiderma, treba ga odbraniti od brokera i skrivenera, od neopranih propovednika što na svakom uglu niču iz zemlje sa buretom pod nogama, treba ga, ničim okaljana, prevesti čista preko gnusnoga kanala protivrečnih i tek u takvu kanalu spojivih nespojivosti koje promuklim glasom iz dubokog neznanja sa vrha glave bivolski tule u nerazumnome transu: od goveda se pravi loj, a od Ijudi novac, auri sacra fames, nasuprot ni na čem zasnovane vere da je Bog, iako tako malo njih spasava, Milostiv i Pravedan, mada baš on svojim postojanjem čini Ijude osudljivima, pa stoga stežu pesnice, padaju po polju zakovrnutih očiju i u ropcu šapuću: upoznati Ga, služiti Mu, uživati u Njemu — jer nevični mišljenju, otkriše in majorem gloriam Dei svoje značenje pošto je, tako im kažu, Njih radi Svemogući proglasio svoju volju preko pera evangelista i harfe proroka. radi Njih se od tada sunce pomračuje, peeine pucaju, mrtvi ustaju, cela priroda se stresa, i u trudničkim mukama istorija rađa novoga Jehovu-protektora u senci širokoga oboda okrugloga šešira, sa Biblijom u ruci i velikom bradavicom ispod donje usne. Da li je moguće proći pored, a ne okrznuti ni ramenom sve one koji 1640. kralju ruku celivahu, a u lice mu pljuvahu 1649. da bi se umilili Vođi koga će 1662. iz groba iskopati da bi ga još jedared mrtva i raspadnuta obesili? Da li se može to učiniti? Da li ću uspeti to za tebe da učinim? Da li ćeš proći neokrznut, od njih neokužen? O, Istrefe moj, kao u groznici malaričnoj, kao đavolom opsednut, kao u omami nekoj nervoznoj poželeh strasno da te kraćim putem preko istorijskog bezdana prevedem u bezbednost kakvetakve Ijudskosti. Jer prostota je smrtni neprijatelj dobrih namera i velikih preduzeća, a bez prostodušnosti novonadošlih — velikih prevrata nema! ( 165 )
„Usnuh i videh Čoveka u ritama na nekom mestu, glave okrenute od kuće sopstvene, sa Knjigom u ruci i velikim teretom na leđima. Gledah i videh gde otvara Knjigu i čita iz nje, i dok čita gde plače i telom celim drhti. I kada više izdržati ne mogade, iz njega provali tužni jauk: ,Šta mi je činiti?‘“ . Htedoh naći odgovor na ovo pitanje za tebe, Istrefe, ne u šarenoj laži Knjige, ne na mukotrpnome hodočašću razočaranja, htedoh da do pročišćenja i nove svesti dođeš bez dečijih grčeva u stomaku, uneređivanja u pelene, bez malih boginja i zaušaka, bez pubertetnih bubuljica i ranih masturbacija, htedoh te čista i dostojna kroz beslovesne ispred Katedrale svetoga Pavla na negdanjem širokom londonskom polju okupljanja pred buretom kakvog zanetog Foksa, suludog Veslija, pravdoljubivog Lilbarna ili ma koga pomanitalog levelera (iza kojih se, ciničan i hladan, satanski kezi arhiračundžija epohe — Kromvel), htedoh te neprevarena kroz Iudu kuću i lude dane do mirne luke dubljeg samosaznanja i više svesti o ljudima i običajima, za ruku, korak po korak, malo-pomalo, sa ljubavlju i strpljenjem — provesti. Pa zar da pustim da i moj Istref polulud od svetlih ili strahovitih iluzija, što ,,kao Ven mišljaše da mu je povereno žezlo hiljaduvekovnog carstva, kao Flitvud, koji vikaše u ogorčenju svoje duše da bog ima svoj lik od njega, kao gvozdeni čovek ser-Artigala, koji prolažaše kroz svet sa svojom zarazom, mrveći i gazeći“ sve što je civilizacija mukotrpno odbranila od gladnih i potrebitih — pa zar da dopustim, Istrefe, da i»ti prođeš kroz čistilište nerazumlja, detinjasto surovih, sebičnih nadanja i uobraženosti — dve nemani što se hrane čistim dušama, tek prispelim iz Leik Distrikta, a proizvode — prostotu? Ni pojmiti ne možeš, dečače moj mili, sa kakvom me jačinom obuzela pigmalionska, na Kotež-neimaru, u magnovenju, ali za sva vremena začeta strast. Htedoh te učiti uljudnosti, velikodušnosti, pristojnosti, Ijubavi za istinu, poštovanju prema drugima. ( 166 )
Htedoh ti na vreme pre nego što se tvoja čista bregovska svest suzi, srce ispuni ubilačkom mržnjom poniženoga, duša prožme gorčinom uvređenoga pobednika sa Marston Mura i Nazbija, htedoh makar pred jednim odškrinuti vrata raja uništenog da bi se na njegovu mestu pakao zemaljski od kala londonskih uličica podigao. Jer ništa tako skladno i lepo kao dom skromnoga i prosvećenoga engleskog plemića sedamnaestoga veka (koji dočeka ili da bude ubijen na pragu svoje kuće ili prognan iz nje) narod engleski, velike prošlosti i budućnosti, nije stvorio! Dom ispunjen muzikom Džona Koperarija, Henrija i Viljema Louza, Simona Ajvza, dom koji odzvanja u isti mah otmenim i razdraganim smehom, pametnom grčkom mišlju i Ijupkim Šekspirovim stihom, u kome ukućani priređuju maske Iniga Džounsa i koncerte na citrama i violama, dom u kome vlada odmerenost klasične starine i vedrina vesele Erigleske iz šume Ardenske, htedoh da makar čuješ i osetiš, kad već videti i doživeti ne možeš, zvuke selestijalnoga sklada i uporediš ih sa režanjem Overtona i Prajda, Kromvela i strašnoga Okeja. Odista, ne kao cinični lingvista podsmešljivoga Irca, već kao opsednuti umetnik, htedoh biće nadnaravne čistote i nevinosti izvajati i dušu mu živa i neukaljana čoveka udahnuti. Kao sretni Trojanac Ankises ugledah te u svetilištu Pafosu gde su te gracije mirisnim uljima prvorodne nevinosti premazale, kao Feton, sin oca Kefalusa i majke Eos, nokturalni čuvar Afroditinih svetih hramova, kao Kipranin Pigmalion, zgađen ponašanjem svojih sugrađanki iz Amatusa, Propoetida koje se, proklete, davahu besramno svakom strancu koji u grad zaluta, poželeh da stvorim savršenstvo neukaljano životom, istorijom, društvenošću, prošlošću, svojim rukama poželeh, kao mladi Pigmalion iz slonovače, ja iz bregovskoga kamena — čoveka stvoriti od neživo-čiste, večite tvari. O, naravno, već znam šta mi sada dok ovo čitaš, misliš i govoriš. Naravno, naravno, Istrefe, moja poletna predviđanja ne mogadoše se ispuniti u ( 167 )
sanjanoj čistoti, u jasnom potezu što se u magnovenju na Kotež-neimaru pojavi pred mojim duhovnim pogledom prav i prodoran kao strela. U mitu ne postoji svakodnevnica, lako je Afroditama i Pigmalionima đa izdrže naš pogled sa milenijumskog udaljenja. Pastir Ankises i cuvar Feton su ishod. Njihova sudbina je gotova zasvagda, a mi smo našu morali korak po korak, putem krivudavim i opasnim, zajednički proći. A na putovanju, Istrefe, kako to već biva, mnoštvo je iznenađenja i nepredvidivosti. Znaš li, recimo, Istrefe, da se u ono doba davno, ti nikada nisi smejao? Bar smešio? Jesi li svestan toga? Da li si se smejao tamo gore, u tvojoj klisuri? Čemu, ako jesi? Posumnjah namah da među zemljacima tvojima smeh i ne postoji, te se .više dana oko skupine Arnauta na Bajloniju šunjah, sve dok ne izazvah podozrenje starca jfednoga, sa golemom šarenom čalmom na glavi, koji me tući htede. Međufim, ovaj događaj neprijatni me ne obeshrabri, već još čvršće poverovah da valja sve preduzeti kako bih te smehu naučio. Imitirao sam moju načelnicu Ćupurdiju, ogovarao novog šefa Dezmonda Klarka, šaljivih priča se prisećao i što sam umeo bolje tebi ih glumio, na „Ribarske svađe“ te vodio, ono bezumno, krezubo ,,Veselo veče“ uključivao, ali — ništa. Ostajao si pribran i dalek. Tuča žena u jednoj sceni „Ribarskih svađa“ izazva na licu tvojemu nešto za šta poverovah da je smešak, ali pogledavši bolje, smotrih nekako bolno krivljenje usana, a ne smehu nešto podobno. Ne umem reći zašto, ali to što se smejati ne znaš, mene je prestrašivalo i raznežavalo istovremeno. Moje konjče, govorio bih u sebi pun zebnje, konjče moje beločelo, nemušto. Osećao bih u tim časovima strasnu potrebu da te štitim, i đpasnost nekakvu koju ovaj poriv u sebi krije. Znaš li danas da je tako bilo onda? Verujem da si zaboravio. A ja nisam, već vidovit i sabran sve vidim kao na dlanu: Istref tetka-Lepšu pod ruku vodi. Istref razmišlja. Istref malog Raću Ijulja. Istref kokoš ( 168 )
kolje. Istref vodu pije. Istref peć loži. Istref se češlja. Istref lice mije. Istref pliva. Istref magare jaše. Istref kelnera zove. Istref jagnje dere. Istref sa Arbanasima. Istref sa salvetom oko vrata. Istref u vrućici. Istref pegla. Istref sira jede. Istref uči. Bogo moj, kako si ti učio! Kao da rat vodiš? Kao da zemlju ralom oreš! Kao u bunilu! Nikada o tome razgovarali nismo, ali sam ipak siguran da ti luđačkog učenja tvojega ne pamtiš, ili makar ne tako dobro kao ja. Ja sam te gledao spolja, hladne glave. Ti si bio sav unutra, nesvestan okoline, vremena, dana i noći, hladnoće, vrućine, mene, bilo čega. Dizao si se u pet ujutru. Budilnik sam ti nabavio, ali kako te je strah bilo da te zvonjenje, umornog, probuditi neće, to sam i ja morao dolaziti do tvoje sobe i proveriti da li si ustao. Obično bi već držao glavu ispod česme. Pošto je obrišeš peškirom,' pribrano mi se obraćaš: — Budan sam, budan, — kažeš, i bez daljih objašnjavanja odlaziš u svoju sobu i sedaš za stočić na kome je otvorena knjiga. Oko pola devet, pred polazak u Kaunsil na posao, odškrinem vrata i poželim ti uspešan dan. Vidim ti samo teme i napeta, ravna leđa. U četiri po podne zatičem te izmenjena lica, krvavih očiju, nepokretnog, ali negde unutra sasvim mahnitog. Ne vidiš me i ne čuješ, govorio ja, vikao, zvao te koliko mi je volja. Čitaš imena levih i desnih pritoka Save, najvažnijih dela Stjepana Mitrova Ljubiše, ili izgovaraš matematičke znake i brojke brzinom kojom ih ispisuješ u svesku. Utisku da radiš neki fizički, izuzetno težak posao — da oboreno stablo polugom dižeš, kola zaglibljena ramenom podupireš, ruku sa ravnopravnim protivnikom obaraš — doprinosilo je i to što si uvek učio naglas. Drukčije, valjda, nisi umeo. Ne umem ti ni ja, Istrefe, posve tačnim rečima opisati kako si to činio, ali moraš mi verovati da me je od tvoga izraza i glasa jeza katkad podilazila. Govorio si šapatom, ali naročitim, oštrim, reskim, kao ono u pozorištu glumac koji zna da se i u poslednjem redu partera ( 169 )
njegov lažno tihi glas čuti mora. Kao da si promukao, a vičeš što te glas nosi, tako nekako, šištiš kao probušeni šlauf za plivanje. Nabrekle ti, veruj mi, žile na vratu, a mene muka hvata kada pomislim da su takve najmanje petnaest sati na dan, a subotom, nedeljom i praznikom, kada uveče ne odlaziš u školu, i čitavih dvadeset! Plače mi se kad te takvog vidim, a ne smem prigovoriti ni reč, ljutiš se ti ako nešto kažem, sav si zategnut, krut, držiš vazda pesnice tako čvrsto stegnute da ti prsti pobele, ili šakom jedne ruke iz sve snage gnječiš mišicu druge, ili se za rubove stola pridržavaš svom snagom, davljenički. Kada ti na poslužavniku donesem nešto za jelo, — sam ne bi po hranu došao — već stojiš, jer te u sedećem stavu san hvata. Tako stojećki, uspravan kao direk nasred sobe, učićeš još punih šest sati, sve do jedan, i prekidaćeš svoj šištavi šapat samo da bi s vremena na vreme, kako se ponoć približava, sve učestalije, glavu pod mlaz hladne vode stavio. Mokar, suve ti i ispucale usne, oči kao u belog angorskog zeca, kapci natečeni, maslinasta put tvoja došla crna, potavnela, u grču, nasred sobe stojiš i čekićem tučanim, maljem drvenim u glavu znanja zakivaš, Istrefe, strašan prizor, strah me je panični od njega spopadao! Moram ti priznati sada ono što sasvim očito nije imalo smisla učiniti onda — ja sam se odistinski počeo bojati za tvoj razum. Povantrzaće, mišljah, he'll go insane, od strašnoga napora raspolutiće se! Pa u strahu koji ne mogadoh obuzdati, histeričan, ulećem u tvoju sobu i počinjem vrištati: — Dosta, dosta, dosta, — vičem bez prestanka, i tebi iznenađenom, još ne znaš gde si i šta se dešava, otimam knjigu iz ruke — sećaš se, jamačno, toga; ako baš sve zaboravio nisi — i bacam je u jedan ugao sobe, sveske razbacujem na sve strane, lud, mahnit, nemoćan i prestrašen. Ti me jedno vreme gledaš zabezeknuto, ali čim si se vratio u stvarnost iz omađijanosti u kojoj sam te zatekao, postaješ delatan: nastavljaš po svome. Ne daš Se ti, ne slušaš ( 170 )
moja naređenja, molbe, gledaš kroz mene omađijan, opsednut. Međutim, prođe godina pomahnitalog bdenja, učenja-mučenja, strašne usredsređenosti i napora, i ja sa zebnjom da ću se razočarati, ali i sa radosnim iščekivanjem primetih neke znake popuštanja u tvojem somnambulnom životu. Zabezeknuh se jedno veče kada se ti pojavi u mojoj sobi, ali ne učenja radi već tako, na malo razgovora. Malo kasnije zapazih da subotom i nedeljom ranije odlaziš na spavanje, već oko jedanaest, i da se dižeš u šest. Onda, nekako iznenada kao što si i prestao, ti poče opet obavl jati stare dužnosti: peć ložiti, ugalj donositi, tepihe tresti, i kod nas u kući i na Kotež-neimaru. Ozdravlja moje konjče, kliktalo je nešto u meni, biće dobro, sve će doći na svoje mesto, ima Boga i ako ga nema! Kada si ušao u treću godinu učenja, ono više nije ličilo na ratovanje. Učio si, naravno, i dal je veoma predano, i po deset sati dnevno, ali nisi više pesnice stisnutim držao, nisi stojećki francuske nepravilne glagole recitovao, nisi pod česmom mutnu glavu rashlađivao. Kriza je, očito, prošla, učenje je za te postalo manje-više prirodna stvar, panike iz ponašanja tvojega je nestalo, konjče moje malo je odraslo, na đem se i kas u četvoropregu navikava, konjče moje divljačno . . .
V Kada još jednom pročita: „konjče moje“ , — Istref ne izdrža. Prekide ćitanje, odgurnu rukopis od sebe ustade, i besno, bez plana i potrebe, izjuri iz sobe, saplete se o Čakarov žuti kiper, šutnu ga, projuri kroz sobu i kujnu, pa, malo smiren, ponovo dođe do svog pisaćeg stola. Postaja tako neki trenutak, zagledan u papuče-čarape na nogama, istovremeno zbunjen što Vladan još takav bes može u njemu da izazove, i nemoćan da se bujanju opakog čudovišta u stomaku suprotstavi. Kroz njegovu sporu, temeljnu pamet ponovo su prolazili delovi rečenice iz upravo pročitanog rukopisa, i oni, koji bi se makar i začas zadržali u mozgu, odmah bi počeli da luče iz sebe razornu kiselinu jeda, nestrpljenja i netrpeljivosti. Konjče moje malo! Konj matori, konj nad konjima je on sam, konj, besno je u sebi varirao sve isti izraz Istref, ne mogavši u svom, izvrsnom srpskom, ali još čudno oskudnom kada su neke idiomatske oblasti u pitanju, odmah pronaći neke druge, uvredljivije reči. Međutim i osećanje koje ga prožima, i vrsta gneva, i nemoć da se izrazi bili su mu odranije tako bliski i dobro poznati, da mu taj razorni grč nemoćnog besa približi Kosančićev venac i ono davno doba više i bolje nego Vladanov pokušaj književno-memoarske rekonstrukcije. Nije Vladan lagao — istinoljubivi Istref priznade sebi uprkos rastuće srdžbe — ali je stvari tako izvrtao, tako ih bojio i izgovarao, da su sva zbivanja dobijala još veću i sladunjaviju otužnost nego u vreme ( 172 )
događanja. Tačno je sasvim ono što Vladan pretpostavlja: Istref se uprkos ozbiljnog napora nije nikako mogao setiti trenutka kada je Mara prvi put ušla u Vladanovu kuću, „mada se, to ne može poreći, devojčinim dolaskom njegov život iz osnova izmenio. Možda je odista on otvorio vrata i izgovorio beznačajnu rečenicu, ali to nikako ne znači da je istina sve ono drugo što je zatim Hadžislavković poizmišljao. Kad je on to jagnje drao, magare jahao, šta ga se tiče što je Vladan, mator čovek, kao balavi deran u krilu svoje tetke plakao — sa malim gađenjem se priseća Istref delova Vladanove ispove. sti, priznajući da je scena na kanabetu gospa-Lepšinom, onako kako je mekušni Hadžislavković opisuje, uprkos Istrefovom gnušanju — i moguća i verovatna. Moguće je da se nekome ko je njegovo učenje posmatrao sa strane učinila preterana Siptarčetova revnost i prilježnost, ali Istref ipak zaključi da je- Vladan, kao i obično, u želji da stvari učini uzbudljivijim, neobičnijim, naročitim — mnogo preterivao. Jeste, učio je, sa mukom i divlje, tačno je, učio je u strahu da neće naučiti, jer prve godine školovanja, mada je sa uspehom završio tri razreda, nije nikako shvatao čemu služe sva znanja koja trpa u glavu, pa ga je to na čudan neki način dovodilo do očajanja. Zašto, pitao se ogledajući se oko sebe u nervoznom uzbuđenju, ali na horizontu njegovog novostečenog obrazovanja nigde se nije pojavljivao bilo kakav znak da će mu odgovor na bitno piitanje doći sa daljim učenjem. Gomila raste, on sa prilježnošću manijaka svaki dan baca na nju novu hrpu podataka, sa svih strana je sebe zatvorio brdima činjenica, ali njihovu međusobnu vezu i usmereno značenje nikako da uvidi. On je naučio da je osam puta sedam pedeset i šest, pa je posle naučio da je a na kvadrat puta b na kvadrat ravno a na kvadrat plus dva ab plus b na kvadrat, ali ga je paničan strah hvatao kada bi god prekinuo učenje i shvatio da ništa ne shvata, da ne zna čemu tek naučena formula služi, zašto je ona značajna, zašto je on uči. Pomak ( 173 )
između praktičnog i apstraktnog u glavi malog bregovskog pragmatičara nije postojao, pa ga je uzaludnost novih znanja sluđivala i vodila poraznom zaključku da je drukčiji od ostalih polaznika kursa koji sebi ne postavljaju pitanja, već uče, pa valjda i znaju odgovore koji Istrefu toliko nedostaju. Znanje je počelo da mu se pričinja kao nešto mistično, vekovima i milenijumima bez razloga nagomilavano nanosima mnogih plavnih reka, nebrojenih pritoka i usputnih potoka, mapa mundi u koju se kao u posvećenu zemlju Kurana ulazi bez izgleda da joj se sagleđa kraj, pa ga je svako profesorovo ,,zašto“ dovodilo u stanje izbezumljenja. Imao je utisak da bez prestanka, sa uspehom doduše, obmanjuje sve one koji ga pitaju, jer on im ne otkriva osnovno: da nije pronikao u smisao svojih tačnih, naučenih odgovora. Međutim, uporan, rešen da uspe, privikao na stradanja i muku, Istref se nije predavao, već je još prilježnije' zabijao znanje u glavu, tešeći se varljivom nadom da će odjednom, kao munja na noćnom nebu, neka nova činjenica osvetliti smislom sve prethodno naučene.*' Munja, naravno, sevnula nije, ali Istref je posle izvesnog vremena, kao onaj Heseov igrač staklenim perlama, počeo da uživa u tome što zna nove reči, što mu nisu strani pojmovi pomenuti u razgovoru, što Gvatemala za njega nije samo još jedna nerazumljiva reč, već nešto što u srednjoj Americi zauzima 108 000 kvadratnih kilometara, na severu se graniči Meksikom, proizvodi banane i ima kišnu sezonu od šest meseci. Toliko je zadovoljstvo počeo da nalazi u tome što zna, da ponekad nije uspevao da se uzdrži i da to ne pokaže. Vladan bi, recimo, pomenuo u razgovoru reč ,,horizont“ , a Istref bi više za sebe, poluglasno, rekao: — Znam, krug u kome se seku nebeska sfera i ravnina okomita u odnosu na težišnu vertikalu u mestu posmatranja! — Pobogu dečače, — rekao bi Vladan i prsnuo u smeh. ( 174 )
— Zar nije tako — pitao bi Istref smrtno ozbiljan, a Vladan bi ga hvalio tvrdeći da to Istref bolje zna od njega. Priču Vladanove sestričine Bose, da je napustila medicinu čim je prvi put videla leševe kako plivaju po formalinu, Istref je za sebe prokomentarisao: — Znam, četrdesetprocentni rastvor formaldehida, HCHO. Postajao je obrazovan čovek i činilo mu se jedno vreme da taj proces može i grafički ovako predstaviti: on sedi u središtu sveta nesvestan njegovog postojanja jer ga ne vidi od visokih litica klisure. Svaki novi razred učenja uvećava prečnik kruga koji je njegova pamet znanjem osvetlila — u središtu Istref, nepomičan, a krug se vetrovskom brzinom oko njega širi. Napreduje se ravnomerno u svim pravcima, i tu je razlika između škole i ranijeg Istrefovog učenja. Teritorija dobivena proširivanjem kruga osvaja se integralno, pa zato Istref mora znati sve o njoj, što vidi i što ne vidi, što mu treba i koristi i ono što nikom nizašta ne služi: kako se pare gliste, kako se zvao tamo neki čovek koji je pre petsto godina slikao nešto na zidu, koliki je kvadratni koren iz sto dvadeset osam, šta je u životu radio Redžinald Pikok, šta su izohipse a šta izobare. Treba reći da je nekako istovremeno sa rastom dečakovog razumevanja izohipse i renesanse, boljševika i protoplazme rastao u njemu i onaj zelenooki gnev čije je prisustvo bez teškoća otkrio u sebi i maločas, mada tri decenije udaljen od časa kada je prvi put osetio da se goropad meškolji u njegovoj utrobi. Istref je, međutim, verovao, i onda kao i sada, da je vremensko poklapanje dve u svemu različite pojave vrlo neobično. Cinilo mu se oduvek da postupno uvećavanje netrpeljivosti prema Vladanu nije bilo posledica njegove svakim danom veće učenosti, već da se razvoj besa, sa jedne, saznanja sa druge strane slučajno događao u istom periodu i, na izgled, u međusobnoj zavisnosti. Suzdržavani gnev ( 175 )
ima svoju nezavisnu istoriju i prethodi dečakovom polasku u školu; nije Istref naučio ništa što bi na bilo koji način oblikovalo njegova osećanja prema Vladanu. Stvari su se drukčije razvijale. I ma kako retko to činio, kada bi god razmišljao o poreklu velike netrpeljivosti koje tako dugo nije bio svestan, dolazio bi do istog saznanja da je ona stara koliko i njihovo poznanstvo: negovao ju je u sebi i skrivao od sebe, tajno je zalivao, tetošio je praveći se nevešt — još od prvog susreta u bašti iza gospa-Lepšine kuće na Kotež-neimaru. Međutim, sve dok nije uspeo — vrlo sporo, u etapama, stopu po stopu, postupno — da prevlada paničnu zbunjenost i strah koji su ga mesecima, čak godinama sprečavali da u Vladanovom prisustvu obrati pažnju na svoja prava osećanja i misli, Istref nije mogao znati ni pravu prirodu svog odnosa prema velikom zaštitniku. Revolucionaran skok, posle duge evolucije, dogodio se, tako, čim je prvi put pomislio, setio se, rekao sebi da mu je odvratno što Vladan drži njegovu ruku među svojim fibrozno toplim dlanovima, mekim poput stomaka pacolikih, uplašenih životinjica, dakle, — odmah pošto je prepoznao jednu svoju makar i nevažnu emociju. A od svesti o gađenju kojim ga dodir Vladanove kože ispunjava trebalo je da prođe samo malo vremena do čvrste odluke da imenuje i sva druga svoja osećanja i potiskivane misli. Naravno, nežna glavica Istrefove samosvesti nije preko noći mogla da probije mrenu straha, nerazumevanja, neobaveštenosti kroz koju je sve ljude i događaje video u opasnoj izmaglici, nejasnih obrisa i karakternih crta. Međutim, uprkos odista teških okolnosti pod kojima je upoznavao svet, da je bio malo vičniji raščlanjavanju svojih misli i osećanja, da se onda, ili bilo kada posle, makar jednom zapitao za motive koji ga pokreću kroz taj život u koji i on pade, rađanje netrpeljivosti prema Vladanu, prvo sasvim stidljivo i njegovom sopstvenom oku neprimetno, Istref bi morao vezati za nastanak i razvoj (1 7 6 )
dva značajna prijateljstva. Vladan ih sa nekog razloga ne pominje, makar ne u onom delu pisma koje je đo tog trenutka pročitao, mada su zadivljenost Mitrom iz Nemenikuća i čudan, skokovit razvoj odnosa sa Mirčetićem, bitnije uticali na sudbinu zaštitnikovog i štićenikovog zajedničkog života nego istorijski prelazak Mare iz Rgotine u Beograd. Kada je Mara stigla na Kosančićev venac, sve je već bilo uglavnom gotovo, dugo i sporo pripremani prevrat sazreo, eksplozija neminovna, te je gotovo nevažno postalo koji će je događaj i koga trenutka izazvati. Mitar iz Nemenikuća, dve godine stariji od Istrefa, bio je najveća znamenitost večernjeg kursa za ratom ometene pri Radničkom domu kulture, koji je već avgusta 1945. godine osnovao tek osnovani Gradski kulturni odbor Beograda. Pre nego što je upućen na ovaj kurs, sedamnaestogodišnji Mitar je u svoj mladi život naslagao toRko događaja retke slikovitosti da je čak i u epohi strašnoga prevrata teško bilo naći čoveka, i mnogo starija, čije bi se ratno iskustvo smelo porediti sa njegovim. Neobičnost Mitra iz Nemenikuća počinje već od njegova imena: mada su ga svi nazivali po kosmajskom selu verujući da je iz njega, Mitar je u Nemenikućama bio samo jednom, ni punih pet minuta, da bi se zatim dao u najznačajniji beg svoga života koji zapravo i počinje da biva tako dramatičan zato što je tada uspešno izmakao razgnevljenim goniteljima. Reč je, naravno, o jednoj od onih spektaicularnih *srpskih porodičnih razmirica što odvajkada i gotovo nezavisno od rata krase naš folklor i običaje: Mitrov otac, Živoje Prokić, prek čovek i dobrano sulud od prekomernog uživanja u rakiji, ubio je starijeg sina Veljka zato što prilikom velike deobe 1941. godine nije hteo s njim u četnike, već je sa učiteljem otišao u partizane. Trinaestogodišnji Mitar, zaljubljen u brata i kivan na oca od čije ga je nadaleko poznate surovosti (žena mu je umrla pod batinama) tek ponekad uspevao da ( 177 )
odbrani stasati i ojačali Veljko, rešio je da ga po svaku cenu osveti. Sam, kao mlado vuče naviklo da se o sebi stara u prirodi, spavajuči po šipražju i senicima, bagremarima i vododerinama, hraneći se žirom i divljim voćem, ako mu kakav pastir ili domaćica ne bi dali komad proje, parče sira ili malo varenike, izdaleka, ali budno, vešto i neprimetno pratio je očevo kretanje po Srbiji punih šesnaest dana posle bratove smrti, a sedamnaestoga dana, kada je Živojin u tročlanoj čemičkoj patroli ubačenoj u partizansku pozadmu zanoćio u Nemenikućama, u vajatu jataka Vukajiovića, Mitar je na neverovatan način uspeo neopažen da se ušunja kroz odškrinuti prozor u zakatančenu prostoriju, da namrtvo opali usnulog oca tupim đelom motike po čelu i zatim umakne dvojici odraslih četnika koji su se nadali za detetom. Spas je našao u manjoj jedinici Kosmajskog odreda na koju je slučajno nabasao između Plandišta i Oglavaca. Jedinica je bez teškoća vatrom zaustavila njegove gonitelje, nezainteresovane za septembarski dogovor Tita i Draže u nedalekim Strugarima, ,,o lojalnom ponašanju Mihajlovićevih četnika prema partizanima“ . Rastuća napetosl između dve vojske pogodovala je širenju Iegende o podvigu trinaestogodišnjeg dcčaka koji tada pa za sva vremena izgubi svoje prezime i postade Mitar iz Nemenikuća. Međutim, bez obzira na podvig i svu slavu koju uživaše, nedoraslog ratnika bi sigurno vratili kući (kud će s detetom u bitke!), da je Mitar kuće imao. Pa i beskućništvo njegovo ne bi sprečilo Dragojla Dudića, lično zainteresovanog za ovaj slučaj, da dečaku nađe kakvo sklonište izvan partizanskih okršaja, aii to nije bilo moguće jer se zasigurno znaio da će ga, bez obzira na godine, četnici preklati čim ga jedinica pusti ispod svog okrilja. Sve se, tako, udružilo da se suđbina ispuni i da se neizbežno dogodi. Mitar iz Nemenikuća postaje, verovatno, najmlađi srpski prvoborac u svekolikoj istoriji oružane borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika. (1 .7 8 )
Međutim, nisu u žiži našeg pripovedanja odista neverovatni podvizi koje je tokom četvorogodišnjeg ratovanja izveo ovaj dečak izuzetan po dve osobine, tako upadljive i teško shvatljive da su i najokoreliji rnaterijalisti započinjaii verovati, suprotno vladajućoj ideologiji, kako bez čuda nije moguće ono što svojim očima gotovo svakodnevno (na kraju već i bez čuđenja) gledahu: Mitar iz Nemenikuća strah poznavao nije, jer Mitra iz Nemenikuća — znalo se to već sasvim pouzdano na Kadinjači, a zatim nebrojeno puta bilo potvrđeno — metak jeđnostavno nije hteo! Jedan, svakako neočekivan podatak o sumanuto hrabrom ratovanju Mitra iz Nemenikuća osvetliće ličnost Istrefovog školskog druga na naročit način: iako je počinio mnoštvo podviga, naubijao se Nemaca, četnika, ustaša, diljem Jugoslavije u broju koji mu je ime proslavio, nikada Mitar ni za SKOJ ni za Partiju nije bio predložen, niti mu je bilo kakav čin iii viša odgovornost poverena. Onaj koji o njegovim podvizima samo siušaše, biće svakako iznenađen što idejna avangarda revolucije nije bila zainteresovana za najistaknutijeg borca iz prvih borbenih redova, za mit, legendu, u pesmi opevanog Mitra iz Nemenikuća: ,,M ladog M itra iz kuća N em eni, neće m etak ni plam en žeženi Puca Švabo iz oružja svijeh, Mitai' stoji i fata ga sm ijeh “ ,
— ali svima koji su ga makar i ovlašno upoznali, na ratnom poprištu ili u školskoj klupi, svejedno, biće jasnija samo prividna nemarnost komesara i partijskih ćelija. Mitar je, naime, bio rođeni inokosac, nikome nije pripadao, sam se sa svojom neobičnom sudbinom kroz život gombeljao. Ne bi se moglo reći da je Mitar sa drugima u dodir nerado stupao. To ne. Niti da je samoću voleo i da se u njoj svojim mislima predavao. To još manje. Mitar je bio neprestano sa ( 179 )
drugovima i među njima, kako već to mora biti u vojsci i ratovanju, ali je površnost — da li je i to prava reč? — njegovih odnosa prema svim Ijudima podjednako bila sasvim naročite vrste. Ne samo da Mitar nikada, u uslovima izuzetno pogodnim za razvijanje drugarskih i bratskih osećanja, nije imao prijatelja; on čak ni neprijatelja nije tokom četvorogodišnjeg ratovanja stekao. On jednostavno nije pravio nikakvu razliku među ljudima. Gledao bi u saborca ili školskog druga kao da ovaj nema lice i ime, zapažao ga samo krajičkom svesti i ispuštao iz sećanja čim bi mu okrenuo leđa. (Mitar' ne bi primetio ako mu se, kojim slučajem, u pola rečenice sagovomik promeni, jer je njemu bilo sasvim svejedno što će drugi čuti ono što je prvom bilo namenjeno. Krajnja površnost, rastresenost, nesposobnost da se duže usredsredi na jednu misao ili čoveka, može lako biti posledica načina na koji je najvažnije godine života momak proveo. Navikao da već za dva minuta možda neće biti živ onaj sa kojim razgovara (toliko puta se to dešavalo da je čak i Mitar, sasvim nevičan mišljenju i uopštavanju, a još manje relativisanju i analizovanju, neke zaključke iz ove uobičajene pojave ipak izvukao); da je prirodno stanje jedinice — njeno osipanje i popunjavanje nekim novim Ijudima; bacan iz jedne brigade u drugu, iz jednog sastava u novi, i tako prinuđen da preko noći menja celu garnituru dojučerašnjih prijatelja — Mitar je konačno shvatio kako je odnos sa drugima nešto krajnje privremeno i kako su svi Ijudi podjednako, i u najvećoj mogućoj meri, zamenljivi. To je, valjda, bio razlog sa koga Mitar nikada druge nije nazivao po imenu već se obraćao gotovo zaboravljenom srpskom rečju koja se na čudan način uselila i zadržala u njegovom rečniku: jaran — govorio bi svima bez razlike, i obično bi to ponovio više puta zaredom: „Jarane, jarane", — što bi zvučalo kao napevanje, kao početak kakve sevdalinke. Uopšte je Mitrov jezik bio priča za sebe. Pravi ( 180 )
pripadnik jugoslovenske partizanske internacionale, pokupio je akcente od srbijanskih i ličkih do dalmatinskih i sremačkih, mešao je jekavicu sa ekavicom i ikavicom, već kako je gde i od koga koju reč čuo u zapamtio. Neobičnost ovog partizanskog esperanta bila je još upadljivija zbog toga što je Mitar govorio vrlo zbrkano, u nedovršenim rečenicama, više nekakvim, samo njemu razumljivim, uzvicima nego logičnim sledom reči; što nije bio kadar na jednom predmetu razgovora zadržati se već bi, poveden frazom koju je izgovorio đopola, ili bez ikakva razloga, odjednom sa jedne teme preiazio na drugu i sasvim zaboravljao na kraju o čemu je na početku hteo da govori. — Jarane, jarane, je 1’ dolazija moj jaran? — Koji jaran? — pita ga upitani, ali Mitar ne oseća potrebu da mu to objasni: — Jakako, jakako — kaže umesto odgovora i daljeg zanimanja za neodređenog jarana, pa odlazi za nekim svojim poslom i novim naumom. Bio je lisast momak, srednje visine, jaka, četvrtasta trupa, retke i tanke, ravne i bezbojne kose i neodredivih godina. Mnogo se znojio i stalno je brisao čelo i vrat krpom koju bi vadio iz nedara. Mirisao je na surutku. Išao je krupnim koracima, malo pognut unapred, ruku odalečenih od tela, kao rvač koji se približava protivniku. Na krivim nogama nosio je čizme, u njih uvučene pantalone od seljačke čohe, bela košulja i engleska kaki bluza, titovka s petokrakom, revolver na opasaču. U Istrefovom razredu bilo je i manje i više sposobnih, manje ili više prilježnih polaznika kursa, ali nije bilo nijednoga koji bi bio tako potpuno odsutan i nezainteresovan za školovanje kao Mitar iz Nemenikuća. Poslalo ga je na kurs, i sada je on na njemu, ali on ama baš ništa ne shvata od onoga što profesori pokušavaju na brzinu da uguraju u tvrde glave dojučerašnjih ratara i ratnika, zastavnika, tek demobilisanih bombaša i mitraljezaca. Za vreme časa, svejedno kog, vadio bi iz futrole i rastavljao svoj mauzer, dahom ( 181 )
vlažio pa zatim rukavom glačao delove, ne obraćajući pažnju na profesore koji su se, opet, sa svoje strane pravili nevešti i ubrzano predavali o četvrtoj ofanzivi (u kojoj je Mitar učestvovao, mada ni feč nije u stanju o njoj reći za ocenu) ili Prvom zasedanju AVNOJ-a (koje je Mitar obezbeđivao, zaboravivši odavno kako se zvalo to što su sačinjavali pedeset i četiri u Bihać prispelih, najistaknutijih predstavnika naroda Jugoslavije). Kada bi očistio revolver, zagledao bi se u tavanicu i nepomično zurio u nju, a negde na trećem ili četvrtom času najčešće bi se dizao i bez pitanja napuštao učionicu. Ponekad bi njegov izlazak ostao bez profesorovog komentara, a ako bi se nastavnik ipak odlučio da upita: — Kuda ćete, Mitre? — Mitar se ni okrenuo ne bi. već bi samo neođređeno odmahnuo rukom i, možda, izgovorio neku od svojih nerazumijivih uzrečica: — Atapa budžo, atapa budžo. Ili: — Koj’ ga, koj’ ga, razumiješ ti menc, jarane. Ili: — O'ma, o’ma, nema drešiš, o’ma, o’ma. Nije to Mitar činio, zasigurno se mo/e tvrditi, da bi pokazao svoju nezavisnost, demonstrirao nezadovoljstvo školskim statusom, potcenio profesore ili nauku i obrazovanje, već samo stoga što je takav bio njegov način izražavanja i ophođenja i što uopšte nije uviđao da u ovakvom ponašanju ima bilo čega nepristojnog, ili neobičnog, ne samo sada, u školi, već i u mnogo ozbiljnijim organizacijama kakve su bile partizanski odredi Jugoslavije, prvo, ili NOV malo kasnije. Ranije ili kasnije, sve njegove starešine ili profesori morali su uvideti da se sa Mitrom može tako ili nikako, pa kako u njegovim istupima i inokoštini nije bilo ničeg zlobnog, potcenjivačkog ili izazivačkog, prećutno su ga puštali na miru neka čini sve mimo sveta i kako samo on nađe za shodno. Naravno, teško je, ako je uopšte moguće, govoriti ( 182 )
o prijateljstvu Mitra iz Nemenikuća i Istrefa. Za prijateljstvo Mitar jednostavno nije stvoren, rođen da sam. svojim neprirodno krupnim koracima, jezdi stazama koje su ovaj vek i istorija pred njim na čudesan način otvarali. Međutim, ako je Mitar primećivao svoga para iz klupe samo kao još jednog zamenljivog jarana, sa kojim je češće razgovarao i duže bivao zbog njegove predusretljivosti i zainteresovanosti za ratničke priče, nema sumnje da je Istref, sa svoje strane, gajio prema partizanskom junaku-vampiru osećanja puna nekakvog verničkog straha i poštovanja Po tome se Istrefov odnos prema Mitru razlikovao ixl načina na koji su- ga posmatrali i primali ostali polaznici kursa, zadivljeni njegovoru slavnom ratnom biografijom, svakako, ali pomalo uplašeni njegovom posebnošću. U Istrefovoj zasenjenosti Mitrom, međutim, nije bilo ni senke one ovlašne nadmoćnosti odraslih prema detetu, normalnih i obićnih, prema nekom osobitom i sumanutom, pomešanog divljenja i omalovažavanja koje se moglo zapaziti u ponašanju drugih. Istref je Mitra doživljavao kao iznenada oživelo čudo, otelovljenje_onog herojstva o kome je slušao na časovima, kao istoriju što čudnim slučajern banu baš u njegovu klupu, pa ga je i gledao i slušao ne procenjujući priče i postupke, smatrajući da je odviše počašćen već sarnim tim što u prvom susedstvu legende provodi svoje večernje školske sate. Možda je Istref sa većim zanimanjem slušao ratne uspomene Mitra iz Nemenikuća i zato što nije bio kadar da zapazi krajnju nerazunrljivost njegovog pripovedanja. Dok su drugi u Mitrovoj neartikulisanosti videli dokaz njegove sumanutosti, Istref je nejasnoće Mitrovog tempeiamentnog govora objašnjavao svojim nepoznavanjem srpskog jezika. — Na Kupresu, atapa budžo, grmi, nećeš brajko, bum, a mi ne damo, zalomi đesno, jarane, treća napred, jebala te švapska majka, a ja ti vidija šta je, pa mitraljez na leđa, pa trč, trč, golemo, golemo, govno izio, aii ako je, rrrra, rrrra, nijesmo braća da ( 183 )
se milujemo, pa ti bombe, jeđnu, pa drugu, i onda svi, uraaaaa, uraaaaa, nema drešiš . . . Treba reći da je govor iz koga se odista teško mogao sagledati događaj, Mitar propraćao bogatom gestikulacijom koja je bitno pojašnjavala zbivanje. On bi legao na zemlju i zauzimao stav mitraljesca koji kosi neprijatelja u povlačenju, dohvatao bi priručni kamen ili bilo kakav predmet i bacao bi ga kao bombu, štapom i bajonetom rasturao bi stomake u borbi prsa u prsa, rukom pokazivao sa koje je strane treća četa pokušala zaobilazak, a sa koje se on privukao mitraljeskom gnezdu i rasturio ga, — tako da je Istref odista uspevao da zamisli Mitrove borbe i da doživi njihovu dramatičnost i uzbuđljivost. Druženje Istrefa i Mitra ograničavalo se na vreme odmora između dva časa i na povremene zajedničke šetnje do Kosančićevog venca posle završene škole. Samo je jednom, za 29. novembar, Istref pošao sa Mitrom na Trg Republike, kod gvozdenog jahača preko puta Narodnog pozorišta i tu, snebivljiv, ali zainteresovan, sa strane gledao kako raspomamljeni Mitar iz Nentenikuća, uz zveku ordenja koje blista na njegovoj kaki-bluzi, sav mokar, na čelu kozaračkog kola, nekakvom besnom snagom naglo povlači zmijastu kolonu u jednom, pa odmah u drugom pravcu, dovodeći one porcd sebe u ozbiljnu opasnost da popadaju zbog iznenadne i nasilne promene pravca kretanja. Sa svoje strane, opet, Mitar je samo jednom bio kod. njih u poseti na Kosančićevom vencu. Za tu priliku, ostvarenu zahvaljujući Istrefovoj upornosti i požrtvovanju, Vladan je sa naročitom brižljivošću i pompom pripremio čaj i kolačiće, specijalno aranžirao svetlo u svojoj sobi, uparadio se u sivo odelo, krutu kragnu, kamašne na šimi cipelama, — ali stvari su se tako razvijale da Mitar nije zapazio ni prizor niti je probao čaj i kolačiće, jer, nekako, za to nije bilo vremena. — Mitre dragi — poče Vladan odmah posle rukovanja, sedajući i elegantno prebacujući nogu (184)
preko noge, pošto je prethodno rukom povukao nogavice nagore — moj prijatelj Istref reče da bajno prepričavate vaš život i priključenija iz vremena ratnoga. Da li biste Ijubazni bili da štogod iz vašeg ,,repertoire-a“ i nama priuštite? I mada je Mitar iz Nemenikuća sa krajnjom skepsom i sumnjičavošću ratnika naviklog da iza svakog žbuna vreba opasnost, par sekunđi, bez reči posmatrao i tog gospodina, i sobu u polutami, i silne knjige po ormarima, tako da je tišina u kojoj je vršio rekognosciranje na kraju već postala neprijatna, — on ipak, u zao čas, poče priču da bi, kao i obično, posle izvesnog vremena, ponesen svojim vulkanskim pripovedačkim temperamentom, sasvim zaboravio na okolinu i sav se predao naporu da verno rekonstruiše uzbudljiv događaj. Naravno, samo je bezazleni Istref mogao pomisliti da će Vladan imati razumevanja za narativne metode ili u pesmi opevano junaštvo Mitra iz Nemenikuća. U stvarnosti prve i jedine posete događalo se nešto sasvim suprotno. Zapanjeno i uplašeno, skupivši se na crvenoj beržeri da bude što manji, razrogačenih očiju gledao je Vladan Mitra kako se penje na astal da bi sa njega skočio u rov, kako se prevrće preko glave, slično zecu, da bi pokazao način na koji pada Talijančić valjano pogođen u bekstvu preko brisanog prostora, ili kako opaljuje, najdebljom knjigom koju je ugledao, o vrata da bi dočarao eksploziju granate. Trajala je Mitrova priča desetak minuta, taman koliko i njegova poseta. Završio ju je iznenada, osvrnuo se oko sebe kao da je baš sada iz sna stigao na javu, rasejano i odsutno je, zamućenim pogledom, prešao preko sobe, kineskog porculana pod svetlošću štelampe, preko Istrefa, Vladana, a zatim je iznenada doneo presudu: — Jarane, jarane, banda, jarane, reakcija, reakcija, kada ti Mitar kaže — reče, pa se bez oklevanja okrenu i, vadeći u hodu krpu iz nedara i brišući vrat, napusti sobu i kuću, Vladana i njegovog štićenika. (185)
Neodlučan treba li krenuti za Mitrorn, Istref je već tog trenutka shvatio da je susret partizanskog junaka i Viadarm sa Kosančićevog vcnca neuspeo, i da do njihovog poznanstva nije trebalo ni da dođe. Pa ipak, vrlo duboko ga je pogađalo, sa trajnim i značajnim posledicama koje će se tek vremenom obelodaniti, to što je njegov zaštitnik sleđeća đva sata, i sledeća dva dana, a često i posle toga, mesecima, govorio o Mitru uporno odbijajući da mu pomene i.me, već izmišljajući umesto njega, neumorno, najrazličitije opisne uvrede, kao: ,.divijak iz Nemenikuća“ , „primat partizanski“, .,ljudožder vlaški“ , „pitckantrop dlakavi", što je svakako, makar ovo poslednje, bilo netačno jer je Mitar bio lisast i gotovo ćosav, ali u svojoj zarJrpljenoj mržnji : nekom podivljalom, zagriženom otporu, Vladan • istini i činjenicama nije bio kadar da se Siara. Teško bi biio tvrditi da je Mitar iz Nemenikuća posle katastrofainog susreta sa Vladanom poćeo da izbegava svog para iz klupe. Moglo bi se tako nešto reći tek da je pre posete Kosančićevom vencu Mitar pokazivao jasno izraženu žeiju za druženjem. Međutim, njegov krajnje nedefinisan odnos prema ijudima sa kojirna živi dozvoijavao je samo nagađanja, ali je Istrefu ipak izgledalo (najverovatnije pogrešno) da je par ohladneo prema njemu, što ga je činilo potištenim, ispunjavalo ga stalnim i žestokim bolom. Još bi, isto kao i ranije, u toku pauze između časova razgovarali u hodniku, Mitar je i đalje, savršeno nezainteresovan kao i uvek, dozvoljavao da Istref i za njega napiše domaći zadatak i preda ga profesoru, ali više nikada nisu pos'.e časa zajedno išh do Kosančićevog venca. Moguće je da se i.o dogođilo i slučajno, jer Mitar je ubrzo posle posete Hadžisl.- vkoviću nestao iz škole i Beograda, a da niko nije umeo reći kuda i zašto. Govorilo se da je otišao preko Bugarske u Rusiju, da živi sam kao vuk po Homoljskim planinama, da je sebi prosvirao metak kroz slepoočnicu, da ubija zaoslale baliste po Kosovu i Albaniji, da ga je stablo upijeskalo na Crnom (
186 )
vrhu i još koješta drugo, ali nijedna od ovih priča, makar što se Istrefovog znanja tiče, nije bila ni potvrđena ni opovrgnuta. Kao zvezda repatica Mitar iz Nemenikuća pojavio se u Istrefovom životu, otelotvorio vezu između života i „Knjige bez početka i kraja“, i zasvagda nestao. Pa ipak, otkriće Mitra kao pojave u istoriji i, reklo bi se, biološka, antropološka, klasna i rasna razlika između njega i Vladana, koja se tako belodano videla da ni Istrefovom zapažanju nije mogla promaći, zadala je odlučujući udarac, baš zato što je bio početni, dečakovoj nekritičnosti prema moćnome, učenome i gospodstvenome zaštitniku. Ko je on da se tako odnosi prema junaku, jednom Mitru iz Nemenikuća? Šta mu daje pravo da ga naziva tim pogrdnim imenima, uvredama koje Istref baš i ne razume sasvim mada pogađaju njegovo zlatno, bukvalno bregovsko srce u najosetljiviju tačku? Da li je Vladan odista banda i reakcija kako tvrdi Mitar? Ova i slična pitanja sa jasnom, čvrsto ugrađenom, mada još nevidljivom klicom pobune u sebi, na plodnom tlu Istrefove nove samosvesti polako su se očvršćavala u stamenu celinu i vodila prema prvome gestu neslaganja i zrelosti, koji će živo zapamtiti i štićenik i zaštitnik. 'Fai događaj se zbio pred kraj pr\e godine Istrefovog školovanja, negde mesec dana posle Mitrove posete. Po inerciji koja je još bila jača od njegovih raspoloženja, mada zbunjen, gotovo unezveren, susretom sa profesorima, polaznicima kursa, razrednim aktivistima — zabezeknutim što neko njihovih godina nije član ni omladinske ni frontovske organizacije — vrativši se kasno iz škole, Istref se, kao i svih večeri, poslušno uputi prema Vladanovoj sobi. Na vratima ga dočeka poznati prizor koji je za dečaka u to vreme još sačuvao nešto od prvošnje, opsenarske draži panoptikuma: u halatu od žute svile, na crvenom somotu beržere, razneženi zaštitnik, prostudirano zavaljen, prekrštenih nogu, živahno ga poziva da uđe: ( 187 )
— Oh, uđi, uđi, dečače mili, odavna već čekam povratak tvoj! Pretoplo je u sobi. Bije jara iz ogromne kaljeve peći sa širom osnovom, pokrivenom fiorentinskim ultramarin pločicama, i užim gornjim delom na kome je bogato ornamentisana keramika iste boje, ali svetlije nijanse — zdanje čitavo, veliko kao crkva, sagrađeno po uputstvima Dimitrija Hadžislavkovića, za novu snahu nevaljalom sinu, još 1919. godine. Blešti oltar ispod izdašnog svetla Velinkine štelampe; lak zadah knjiške prašine meša se sa intenzivnim mirisom kolonjske ljubičice; kao dremljivi dinosaurusi, u polumraku sobe, preživaju stolice i stolovi, masivni krevet i ormari, komode i fotelje; graciozno ispružena Vladanova ruka poziva štićenika na njegovo stalno mesto. Kao i juče, i dan pre toga, i tri meseca ili dve godine ranije, Istref seda na ponuđeno, nisko sedalo, ali još dok se spuštao nadole, zagledan u ispruženu ruku koju bi sada trebalo da prihvati, bez prethodne misli i kolebanja, dečaku kroz glavu minu rečenica: — Ne dam ruku, — tri reči čijeg će značenja postati svestan sa malim zak,ašnjenjem. sekund ili dva kasnije, tek pošto je sam čuo ono što je nešto iz njega progovorilo potmulim, jedva čujnim basom. Seća se Istref da ga zvuk te rečenice i to što se niotkud, štura i opasna, obrela protivno svim očekivanjima u njegovoj sasvim hladnoj i pribranoj pameti, ispuni nekim neodređenim, slabašnim zadovoljstvom. Mirno je gledao ispruženu Vladanovu ruku, jasno je zapažao postupnost sa kojom zaštitnikov razneženi osmeh tvrdne na mekušnom licu, nestaje, ustupa mesto zapitanosti, pa čuđenju, konačno nekoj ovlašnoj, hitroj zabrinutosti koja kao senka minu preko očiju i izgubi se među borama uozbiljene fizionomije. Ništa se zapravo nije dogodilo, pa ipak, ovaj prividno beznačajni događaj stoji na samom početku suštinske promene odnosa između štičenika i zaštitnika. Tri spontano proizvedene reči poništile su ( 188)
važnost i smisao hiljada i hiljada prethodno izgovorenih. Upadljivi i važni događaji koje bi zabeležila svaka istorija Milićevog zdanja ispod Saborne crkve, primeri nesebične požrtvovanosti zaštitnika, krotke i tihe odanosti štićenika — blede pred značajem mušičavog malog prkosa koji se jedva okom mogao zapaziti u prvom trenutku, da bi zatim — kao ona fatalna grudvica snega koja se otkinula sa vrha planine — napravio ršum i pokoru u mirnom zabranu Hadžislavkovićevog doma. I ma koliko značajan bio trag koji je u Istrefu ostao pošto je kroz njegov život protutnjao sumanuti Mitar, uticaj junaka iz Nemenikuća na razvoj odnosa između štićenika i zaštitnika ne treba preuveličavati, kao što ne treba ni potcenjivati ulogu suseda Mirčetića i ostalih koji su se tokom vremena u Milićevo zdanje naselili. Odnosi između stanovnika jednog i drugog dela podeljenog doma na Kosančićevom vencu nikada nisu mirovali već su neprestano bili u dramatičnom razvoju. Prve godine po useljenju, Mirčetić, novopečeni Beograđanin, u trideset petoj godini odaslan u zasluženu invalidsku penziju, nije stigao čestito ni da zapazi Hadžislavkovićevo prisustvo na Kosančićevom vencu. Već druge godine odnosi su postali izrazito loši i bez izgleda da se na bilo koji način poprave. Šavničani su se osetili uvređenim što Vladan nije pristajao na dobrosusedske intimnosti, uzajamna posećivanja i bratimljenja, a kada je jednom odbio da primi tanjir kuvane sušene ovčetine koju su mu komšije ponudile, nezadovoljstvo Mirčetića preraslo je u otvoreno neprijateljstvo. S druge strane, Vladanu je od svega najviše smetalo što i Mirčetić i ostali stanovnici opštežitija u dvorištu drže razne životinje, nogu vezanih za oluk na zidu, ili za stari jablan, i još više — što ih tu kolju i deru, ostavljajući po više dana svežu utrobu ispod njegovog prozora da smrdi i da je razvlače psi i mačke. — Pa možete li ovo razumeti, Istrefe? Pa šta je ovo! Pa oni su opet burazili ovcu u dvorištu! ( 189 )
Istref je na svoj ćutljivi način prelazio preko Vladanovog zgražanja nad okolnostima pod kojima je iznenada prisiljen da živi, i nije se izjašnjavao o koljačkoj i deračkoj praksi novih stanovnika Milićevog zdanja. Lako je bilo zapaziti, uostalom, da Istref tokom svoje prve (Mirčetićeve druge) godine boravka na Kosančićevom vencu, gotovo nijednom nije stupio u razgovor sa susedima. Svađao se uvek Vladan, a Istref je bio po strani, mada se podrazumevalo da je na zaštitnikovoj strani i da se ne izjašnjava, valjđa, zato što smatra da je suvišno trošiti reči koje ništa na stvari ne menjaju. U tom pogledu svakako je bio u pravu. Svi Vladanovi dugi i dobro stilizovani protesti samo su razgnevljivali Mirčetića koji je biranim izrazima i sa velikim epskim poletom ružio svog stanodavca: — Đe smrdi, reakcijo buržujska, đeca ti smrdjela! Čuš ti njega, jagnje šavničko da smrdi! Tebi i kokot smrdi, na grobu ti smrdjelo! Kada god vidi Vladana, ili ga ne vidi ali zna da mu glas do njega dopire, brunđao bi o smradu i uvredi koju on ,,neće trpjet, nek se čuje i zna, jerbo Mirčetići nijesu ni boljima dužni ostajali, a da će prdežu kakvom od čovjeka, guzičaru i nikogoviću“ , i sve tako i o tome da nije ,,krv prolijevao" kako bi mu sada svaka šuša buržujska po ranama pljuvala, opija se sopstvenim rečima, sluša koliko samoga sebe toliko i odobravanje prisutnih sustanara, govori satima. govori danima, dokon, zaludan, uvek kada pomisli da iza prozora skriveni stanodavac može čuti njegovu tiradu. Ponavljalo se to posle svakog Vladanovog pokušaja da stavi primedbu što su ognjište na parketu Milićeve „velike sobe“ napravili, što pucaju iz revolvera i zbrojovke kada se razvesele, što je kuća, osim legalno useljenih, neprestano puna nepoznatog i besposlenog sveta koji po vasceli dan priča, gusla i rakijiše u dvorištu i sobama, ali posledica Vlađanovih raznih protesta bila je uvek ista: izvređan i prestrašen, morao bi da se povuče pred dostojanstvenim i rečitim gnevom Mirčetića. ( 190 )
Istref se, makar verbalno, u sukob nije mešao, kao da susedi ne postoje. Uvežban da sluša, gleda i odobrava Vladanove pritužbe na uvek nove i za još jedan stepen gnasnije nepodopštine Mirčetića, on ipak nikada nije komentarisao ponašanje suseda niti savetovao Vladana šta mu je činiti. I u ovom malom gerilskom ratu, vcKienom velikom upornošću i bez pravih žrtava, kao i u toliko drugih priiika, Istref je bio samo nemi posmatrač, između ostalog i zato što je odavno shvatio kako Vladanu .odgovara da ima savršeno pasivnog i na taj način savršeno zahvalnog slušaoca. Međutim, jedne večeri, vrativši se iz škole, zatekao je Vladana sa čvrsto bandažiranitn laktom desne ruke. To poslepodne kada je dolazio sa posla presreo ga je Mirčetić u dvorištu i još izdaleka ga obasuo uvredama, neuobičajeno razgoropađen jer je upravo doznao za Vladanovu tužbu protiv njega podnetu Rejonskom narodnooslobodilačkom odboru koji je u leto 1945. već preuzeo u svoju nadležnost sva stambena pitanja. Kako Viadan nikada nije odgovarao Mirčetiću dok se nalazi nadohvat njegovih ruku, tako reći — prsa u prsa, on je i ovom prilikom samo ubrzao korake da bi se što pre domogao spasonosnog ulaza (posle će mu on, pošto zamandali vrata, kroz prozor reći his piece o f mind'), ali iznervirani zastavnik, tumačeći Vladanovu ćutnju kao novu uvredu, ne izđrža već mu priskoči i gurnu ga. — A tako ti Hadžislavkoviću! Ka da sam krpa, a ne čovjek — dreknu na Vladana, koji na ovako postavijeno pitanje nikako nije mogao odgovoriti jer je izgubio ravnotežu i pao tako nezgodno da je ozbiljno ozledio lakat udarivši ga o gvozdeni gelender. Mirno, po običaju, bez reči saslušavši do kraja Vladanovu usplahirenu priču o ružnom događaju, Istref ni ovoga puta nije nagovestio da će preduzeti bilo kakve korake protiv Mirčetića. Posedeo je neko vreme kod Vladana u sobi, zatim otišao u svoju ( 191 )
prostoriju, malo, iako premoren od raščišćavanja ruševina (još tada u večernju školu nije išao), ipak čitao pod zelenim abažurom neku od Vladanovih knjiga, odspavao svojih četir-pet sati, kao i obično, ali je zato ujutru zorom zakucao na Mirčetičeva vrata i već ornom domaćinu-ranoraniocu mirnim glasom rekao: — Mirčetić, dirni još jednom Vljadan, i mrtav si. — Što reče? — zabezeknu se prerano penzionisani grmalj, gledajući s visine za pola glave nižeg momka. — Ja kažem. Ubiću. Mirčetić ne izdrža pretnju i bezizrazni pogled Istrefov, mrtvačku nepokretnost njegovog lica, već stađe dozivati ženu za svedoka strašne bezobrašđne, nečuvene drskosti, ,,da čovjek ušima svojim ne vjeruje, on će njemu, jednom Mirčetiću, naređivati što smije, a što ne“. Zgražanje je izgledalo krajnje iskreno, indignacija potpuna, ali videvši da se Istref ne pomera, zaleđen na stepeniku ispod njega, prevrnutim očima u sebe zagledan, da opasno, krajnje opasno ćuti, Mirčetić naglo promeni ton, poče predlagati nagodbu i pomirenje, pozivajući se na činjenicu da su „ljudi i susjedi, da se pomagat i pazit treba, a ne mrzjet i prezirat“. I to Istref sasluša nepomičan, a zatim istim mrtvim glasom kao i prethodne dve, reče i treću, poslednju rečenicu: — Rekao sam, — ravno, čak i tiho izusti, pa smireno, ni odviše brzo ni napadno sporo, ode sa susedova praga. Spoljni posmatrač burnih zbivanja u Milićevom zdanju možda bi bio iznenađen daljim razvojem događaja, kao što je bio recimo Vladan, ali činjenica je nepobitna: posle ovoga kratkog i sadržajnog razgovora na pragu glavnog ulaza u kuću, Mirčetić ućuta, prestade da brunda ispod otvorenih prozora, da presreće Vladana i da ga vređa. Sukob je, tako, postao manje očigledan, ratno stanje je zamenjeno nesigumim mirom, ali opasnost da dođe do novih čarki stalno je lebdela iznad dvorišta na Kosančiće( 192 )
vom vencu. Mirčetić i Vladan su počeli da se ne primećuju, nemo su se obilazili u retkim prilikama kada se neočekivano i neželjeno sretnu. Vladan, sa svoje strane, više nije, makar ne javno i glasno, protestovao zbog povremenih pokolja u njegovom dvorištu, ali istini za volju, i oni su klali podalje od njegovih prozora i drob su odnosili pre nego što privuče čopore izgladnelih, šugavih beogradskih pasa. Međutim, ako je samo spolja i formalno izmenio odnose Vladana i Mirčetića, Istrefov energični nastup učinio je nešto mnogo presudnije: izveo je dečaka iz H'adžislavkovićeve senke u kojoj je do tada zapravo nezapažen provodio lošesusedske dane. Doduše, u prvo vreme nije bilo vidljivih znakova po kojima bi se izmenjeni raspored snaga zapazio, mada su svi bili svesni kvalitetno novog poretka stvari na Kosančićevom vencu. Primirje, očigledno, nije vodilo i stabilizaciji; iza njega spremali su se burni zapleti i raspleti, a samo oni najbolji i najpronicljiviji poznavaoci epski nabrekle, gorštačke duše mogji su naslutiti u kome će pravcu otići poznanstvo Istrefa i Mirčetića, onako dramatično, otvorenom smrtnom pretnjom započeto na zastavnikovom pragu. Mirčetić je, naime, bio jedan od najzapaženijih aktivista frontovske organizacije na Kosančićevom vencu, pa i u široj okolini. Nesposoban za ratovanje, s jedne, suviše kasni pripadnik narodnooslobodilačkog rata (od 1943) da bi neki rukovodeći položaj dobio, sa druge, bez škole, sa treće strane, Mirčetić se u tek oslobođenom Beogradu, krckajući penziju, sav predavao aktivnostima ulične organizacije Narodnog fronta. Već krajem 1944. bio je izabran u ulični odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta, pa je po nalozima Vojne komande grada i Narodnog odbora rejona proveravao molbe za stanove (tako je i došao do svog), agitovao za dolaske na razne mitinge, obaveštavao o onima koji bi na neki način izvrdali odlazak na dobrovoljne radne ( 193 )
akcije ili organizovano pisanje parola beiim krečom po rovašenim zidovima. Istini za volju, skupijanje pomoći za front, brigu o ranjenicima, raščišćavanje ruševina oko Savskog mosta — više je bio posao kome su se posvećivali ostaii ukućani. Slabost i strast, najveća, ako ne i jedina, samoga Mirčetića — bili su mitinzi i demonstracije. Mankirani ratnik kao da je i živeo od jednoga masovnoga skupa do drugog, od jednog javnog protestovanja do druge plebiscitarne podrške raznim ođlukama rukovodstva. Od 23. oktobra do 18. novembra 1944, recimo, svaki put kada bi zasedao vojni sud I korpusa koji je odlučivao o stepenu pojedinačne krivice ratnih zločinaca i kolaboracionista uhvaćenih prilikom oslobođenja Beograda, Mirčetić je bio pred zgradom da stisnutom pesnicom i ogorčenom rečju sačeka ulaz;ak i izlazak izdajnika. Događaji su mu oaista išli naruku, jedan miting sustizao je drugi. Raspamećeni Mirčetić ni dah čestito između dva nije stizao da uhvati. Šestog novembra 1944. godine u prvom je redu rejonskog, a odmah sutradan na čelu povorke prema gradskom mštingu u čast gođišnjice oktobarske revolucije. Već 14. decembra veličanstveni miting povodom petnaestogodišnjice pogibije radničkih i studentskih tribuna u borbi protiv profašističkog režima trule Jugoslavije. Samo mesec dana kasnije, 15. januara 1945. istorijska đemonstracija protiv pokušaja Petra II Karađorđevića da razbije sporazum Tito—Šubašić i nezaboravan trenutak u životu Puniše Mirčetića: probio se do govornice i pred celom skupljenom masom, on, čovek iz naroda, zagrlio se sa drugovima Radojem Dakićem, Milošem Moskovljevićem, Vasom Čubrilovićem i Ratom Dugonjićem, govornicima na mitingu. Pa 11. aprila kapitulacija fašističke Nemačke, pa prvi 1. maj u slobodnoj prestonici, pa tršćanska kriza i pune ulice naroda na čijem čelu Mirčetić izvikuje da je Pela džukela, pa u avgustu osnivački kongres Narodnog fronta Jugoslavije, pa u septembru raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, pa u oktobru ( 194 )
paljenje Grolove ,,Demokratije“ , pa svakodnevni mitinzi kao deo predizborne aktivnosti, celonoćna čuvanja izbornih mesta, agitacija protiv ćorave kutije — Mirčetić je, ogrofnan, gromovitog giasa, iskrene uznesenosti i uzbuđenosti, bio u neprestanoj, zahuktaloj, zaglušno glasnoj i masovnoj akciji. Mitinzi su se ređali takvom brzinom da nije uspevao ni da se povrati iz jednog transa u koji bi ga bacili, recimo, Trst i Đuzepe Pela, a već bi se našdo u drugom, zbog događaja još presudnijih za buđućnost na koju on, svojim danonoćnim demonstriranjem, direktno utiče. Sve ostale stvari gubile su prave dimenzije, živeo je za veliki prevrat, mrzeo iz dubine duše i voleo bez rezerve i za sva vremena. Bila je to, jednom rečju, zlatna Mirčetićeva godina. Prirodno je stoga što te prve godine boravka u tek oslobođenom Beogradu, obuzet histeričnim galopom istorije, penzionisani zastavnik i aktivni frontovac nije zapažao suseda Vladana. Između dva mitinga trebalo je sa zemijacima o svemu porazgovarati, uz debele cigare duvana uvijenog u novinsku hartiju, valjalo je oporaviti se i snagu skupiti za sledeće pregnuće, jer Mirčetić je svoje demonstriranje uzimao veoma ozbiljno, rekli bismo, profesionalno, duboko je bio uveren da bez njega ne mogu i visoko je procenjivao lični doprinos uspehu masovnih skupova. — Ma kakav Krsman, ne avetaj, tako ti boga, i djeca znaju da niko ne umije parolu viknut i pjesmu započet ka Puniša Mirčetić. Čuš Krsman! Ne može se moje učešće ni poredit s njegovim — govorio bi sa ogromne visine i sa velikom ohološću o eventualnim konkurentima za naziv najboljeg demonstranta u uliđ. I da ne bi kojom nesrećom omanuo, pripremao se za svaki novi nastup kao kakav dobar i disciplinovani sportista, prisećajući se tek prošlog i snatreći, sa velikom neumemošću, o ulozi koju će odigrati na sledećem skupu. Možda ga i na govornicu izazovu, možda i govor održi, možda ga i koji rukovodilac, ( 195 )
možda i sam drug Tito zapazi i k sebi pozove — svaka je demonstracija bila nova prilika da se čovek istakne i uspne na tribinu ukrašenu pirotskim ćilimima i jugoslovenskim trobojkama sa crvenom zvezdom. Međutim, kada su negde krajem 1945. mitinzi i demonstracije počeii da jenjavaju, ijudi da se otrežnjuju i sve više svoju brigu da brinu, Mirčetić se odjednom našao bez posla, sa vascelim danom pred sobom koji je na neki način trebalo ispuniti, pa je lako objasniti zašto baš iz tog perioda potiču njegovi prvi pokušaji približavanja Vladanu, Vladanov odbojni stav, zatim nagli razvoj čegrsti između suseda do kulminativne tačke, negde u martu 1946. godine, kada je i pasivni Istref oalučio da se umeša. Do tog trenutka sasvim izvan Mirčetićeve pažnje, Istref odjednom počinje da zauzima ključno mesto u praznom i dokonom danu penzionisanog grmalja. Naravno, mada krajnje impresioniran energičnim nastupom opasnog Bregovca, Šavničanin ipak nije mogao preko noći zaboraviti za uvredu. Mirčetićevi tiho vučeni potezi i Istrefovi prećutni odgovori kretali su se zato veoma sporo, napredovanje je biio neprimetno čak i za zainteresovano i oštro Vladanovo oko. Čitava tri meseca posle sukoba na pragu, Mirčetić je samo pogledom pratio Istrefovo kretanje, njegovo poslovanje po dvorištu i oko kuće, odmeravajući iz prikrajka koliko je zapravo njegov protivnik opasan i jak. U dva iii tri navrata govorio je giasno, siguran da ga Istref čuje, kako nije u redu što Vladan drži momka u kući neprijavljenoga, kao da mu milost čini, kao da i on nema pravo na stan na koji ima pravo svaki radnik i seljak u ovoj našoj državi. Ne obeshrabri ga ni to što Istref ničim nije pokazivao da je čuo njegovu sugestiju. Kao kucni poverenik uličnog odbora Narodnog fronta, Mirčetić uredi da mladog Verija pozovu u rejon i tamo ozvaniče njegov status stanara na Kosančićevom vencu. Doznavši da je to sređeno, očekivao je da će Istref u znak priznanja makar početi da mu se javlja, (196)
ali kako je momak i dalje prolazio pored njega ne primećujući ga, Mirčetiću nije ostalo ništa drugo do da sam učini prvi korak: — Susjede, je li u redu sa tvojijem boravkom? — upita ga jednoga dana. — Jeste, — jednostavno odgovori Istref. — Bogomi, jesam se namučio, ali mi nije žao, samo da te ne drži više ka sinju kukavicu i uljeza, no ka ravnopravna čovjeka. Još bi o tome Mirčetić rado porazgovarao, ali Istref prekrati njegovu tiradu odlazeći bez reči iz dvorišta. Međutim, bitan korak u približavanju dva zavađena suseda, među kojima je još lebdela pretnja usmrćenja, bio je učinjen. Od toga dana počeli su redovno da se javljaju jedan drugome. — Dobra ti sreća, junače — pozdravljao bi Mirčetić, a Istref bi kratko odgovarao: — Zdravo. sused. Otprilike na tom nivou prisnosti i razvijenosti nalazili su se njihovi odnosi vrlo dugo, više od godinu dana, ne pomerajući se vidljivo i spolja, ali ipak napredujući iza prividne hladnoće prema malo većoj srdačnosti i uzajamnom razumevanju. Onda, čudnom podudarnošću ili po nekoj dubljoj logici, koja svoja pravila ne obelodanjuje lako i svakome, upravo u vreme prve i jedine posete Mitra iz Nemenikuća Kosančićevom vencu, jednoga jutra, samo što je Vladan otišao u Britiš Kaunsil na posao, Mirčetić pozvoni na njihovom ulazu. Objasnivši iznenađenom Istrefu na vratima da ne dolazi kao sused, već službeno, u funkciji kućnog poverenika, Mirčetić se bez mladićevog poziva i odobrenja ugura u sobičak i odmah sede na jedinu stolicu u prostoriji. Važan, zabrinut, velik, konspirativan dugo je bez reči zavijao cigaru tek s vremena na vreme pogledajući prema Istrefu, da bi u neko doba započeo izvršenje svoje misije tako što Istrefu postavi standardno pitanje: da li je spreman da pogine za Partiju. Istref, sa kojim su u večernjoj školi, a povodom prijema u SKOJ, već o tome razgovarali, ( 197 )
odgovori potvrdno, što ohrabri poverenika da izdaleka i okolišno, sa mnogo polupitanja i nejasnih aluzija, osvrćući se s vremena na vreme oko sebe kao da postoji opasnost od prisluškivanja, posle više od pola sata natezanja — izađe sa svojim predlogom na čistinu. A stvar je bila odista jednostavna. Kako je upravo tih dana Vladan počeo da radi za Britiš Kaunsil, drugovi iz OZNE stali su na stanovište da bi bilo uputno motriti ga, a Mirčetiću su ostavili da oceni treba li ili ne uključiti Istrefa u svakodnevno nadziranje Vladanovog kretanja i — naročito je bilo naglašeno — dopisivanja. 1 mada je prva rečenica, koju je veoma uzbuđeni Istref izgovorio kada je konačno shvatio kućnog poverenika, glasila: — Njije Vljadan banda! Vljadan je poštena inteljigencija, — ipak je upadljivo da je mladić upotrebio reč banda, baš onu kojom je nedavno Mitar iz Nemenikuća opisao Vladana, uslojivši i zamutivši na taj način do tada čisto osećanje Istrefove odanosti prema zaštitniku i đobrotčoru. Međutim, dirnuta pre nego uzdrmana, mladićeva lojalnost je odolela i ovoga puta Mirčetićevoj rečitosti, tajnovitosti i važnosti. Uporno ostajući pri tvrdnji da je Vladan poštena inteligencija, da će on, naravno, prijaviti ako primeti nešto neobično, ali da zna kako ništa neće primetiti, Istref se sigurno ne bi izvukao sa ovako polovičnim obećanjem da se u dobar čas nije setio Vladanove sestričine Bose, prvoborca i poznatog rukovodioea, čiji je autoritet kod Mirčetića odmah postigao ono što Istrefova ubeđenost nije mogla: poverenik namah obuzda svoju revnost i brže-bolje zaključi da su se on i sused, od sada, i saradnik, o svemu dogovorili. Treba odmah reći da iz ovog razgovora nisu proizašle nikakve stvarne posledice — da li zahvaljujući Bosi ili Vladanovom ponašanju, teško je reći — ali nema nikakve sumnje da je susret bitno uticao ne samo na odnos Istrefa i Mirčetića već još u većoj meri na prijateljstvo Vladana i njegovog štićenika. Sa Mirčetićem, prema kome je do juče bio ( 198 )
savršeno ravnodušan, sada je Istref delio zajedničku tajnu i — bez obzira na sve njegove rezerve — bio mu je saradnik na istom poslu. S druge strane, odbranivši zaštitnika od Mitrove optužbe, policijske sumnje i Mirčetićevog zahteva, Istrefova vera u neprikosnovenost Vladana bila je sada dokraja uzdrmana. Jer, da nije očima novim i nepristrasnim, tuđim i samostalnim, video svoga zaštitnika koji mu se ranije činio suviše dalek da bi ga objašnjavao, kako bi se usudio, odakle bi snage smogao da izusti svoje čuveno, prevratničko, revolucionarno: ne dam ruku? Jednostavno, oreol koji je Vladanu lebdeo oko glave nestao je bez traga, a sa njim i stalni strah koji je pred nedokučivim zaštitnikom Istref osećao. Kao da je obojena kontaktna stakla sa zenica slučajnim pokretom ruke skinuo, odjednom je poznate postupke, reči i misli sagledao drukčijim smislom osvetijene. Počeo je da misli o Vladanu pošto je video da to i drugi na veoma radikalan način čine. Zapazio je, recimo, sa iskrenim čuđenjem, na izgleđ nevažnu stvar: da mu je nepodnošljiv sladunjavi, prodorni miris kolonjske vode koju je Vladan tako izdašno upotrebljavao. Međutim, dok bi pre trpeo muku i samo mislio o tome kako odumi miris što lakše da podnese, sada je Istref počeo da misli kako da ga se oslobodi. Samo deset dana posle tajnog sastanka sa Mirčetićem, uporno, plačljivo ispitivan zašto sve češće preskače večernje posete Vladanu, Istref hladno, pribrano, nesmiljeno, ne okrećući glavu da bi video zaštitnika iza svojih leđa, objasni: — Da podnesem miris ljubićice nje mogu. — Zašto? — Mi je odvratan. —- Oh, m y God, nisi li to blaže iskazati mogao! — Nje. — A kako mi to ranije nijedared ne pomenu? — Nje znam, — reče Istref, i to je bila istina. Vladan — usplahiren, zahvaćen panikom, naizmenično pogađan napadima samosažaljevanja i ( 199 )
histeričnog, detinjastog negodovanja — prvo promeni miris — poče da upotrebljava ružinu vodicu koju je naročito za njega tražio bivši deda-Dimitrijev poslovni prijatelj, Trajče Kumanudi, iz Caribroda, pa potom oproba neke prvoklasne vrste, ,,jardli“ i ,,viktor“ , sa aromom perunike i lajma, mukom iz Engleske nabavljene, ali je Istref bio jednako nezadovoljan svim parfemima: — I taj zdudara, — rekao bi kratko, suočen sa Vladanovim pogledom punim neizvesnosti i iščekivanja kako će se mladiću dopasti novi miris koji je upravo nabavio. Pomoći nije bilo. Ništa više nije moglo zaustaviti goropad u, koliko do juče, krotkom i preplašenom Istrefu. Način na koji Vladan govori, to što ga naziva „dečače mili“ , što mu donosi doručak u krevet, običaj da svaki čas pominje svoje dalje ili bliže rođake podrazumevajući nekako da o njima Istref mora znati sve što i drugi Hadžislavkovići, svaki pokušaj da ga pomiluje po glavi, do načina na koji hoda, seda, zatvara vrata — jednom rečju sve što Vladan govori i radi izazivalo je, odjednom, u dečakovom stomaku onaj neprijatni grč jeda koji je, kako je vreme prolazilo, sve teže i teže zauzdavao. — Otkud ja znam za taj Njegovan! — viknuo bi. — Bože, Istrefe, pa moj stric Njegovan, upoznao si ga kod tetke Lepše na rođendanu. Istref bi oćutao, rasteretivši se malo nestrpljivim uzvikom, ali samo zakratko, pa bi opet dreknuo, nesposoban da kontroliše nervozu koju je Vladanovo prisustvo izazivalo u njemu: — Kako sedaš! Kao na jaja nameštaš! Vladan bi se brže-bolje, zatečen, spustio na stolicu i sedio na njoj, ali to nije umanjivalo bes koji je u njegovom štićeniku odneđavno neprestano tinjao, spreman da bukne u kratkotrajan i opasan plamen na svaki i najmanji izazov. Ništa što Vladan kaže, odjednom, nije više bilo tačno, sve što predloži postalo je neprihvatljivo, ništa što učini nije bilo valjano učinjeno. (200)
U strahu da ga dečak ne napusti — mada su izgledi da se to odista dogodi bili tada još vrlo mali — Vladan se neverovatno brzo navikavao na nedaće i mirio sa položajem koji je svaki dan postajao sve teže snošljiv. Kada je, recimo, Istref prvo proredio, a zatim sasvim prestao uveče, po povratku iz škole, da dolazi na zajedničke čajanke, Vladan je odmah preduzimao mere: uvređeno je ćutao i dostojanstveno prolazio pored svoga sustanara, ali kako to nije ostavljalo nikakav utisak na Istrefa, promenio je strategiju, pa je pokušavao žalbom na očajnu migrenu da izazove pažnju okrutnog štićenika. Pribegao je na kraju i najjačim sredstvima — nekoliko puta je kolabirao, simulirajući srčane napade tako iskreno da je i sam u njih poverovao, ali sve to je Istrefa ostavljalo hladnim i činilo ga, po svemu sudeći, još grubljim i nervoznijim. Konačno, shvativši da je večernjim čajankama došao kraj, i da nijedna od njegovih zamisli ne postiže željeni efekat, Vladan je na brzu ruku aii temeljno izmenio taktiku. Kad neće breg Muhamedu, morao je Vladan Istrefu, sa srebrnim poslužavnikom i šoljama za čaj od kineskog porculana, čim čuje da se vratio iz škole. — Istrefe, dragi, — govorio bi još s vrata, bezbrižnim glasom pokušavajući da prikrije unutrašnju napetost i strah od nepredvidivog Istrefovog reagovanja — prekini učenje, moraš malo odmoriti, popij tej, bolje ćeš percipovati zatim! — Nosi tej, zar nje viđiš, ja ućim! — nestrpljivo bi Istref rekao, posle čega bi se Vladan nespretno, zveckajuđ staklom na poslužavniku, užurbano, u panici povlačio. Drugi put bi, opet, ostavio Vladana bez odgovora što je njemu bilo dovoljno da uđe, razlije čaj u šolje, jednu poturi Istrefu (glave nepokolebljivo zagnjurene u knjigu), a sa drugom sedne iza njegovih leđa i tako provede neko vreme tih, nepomičan, u svetom strahu da neopreznim pokretom ne izazove bes svoga štićenika. Kako je vreme prolazilo, međutim, Istrefu je počelo neizdrživo da smeta i zaštitnikovo nemo prisustvo. Naglo bi (201)
se okretao, i uhvativši Vladanov zaijubljen pogled, besno bi dreknuo: — Šta mene gledaš! Šta ima vidiš? Idi za svoj poso! Potišten, raspamećen, egzaltiran, mučen svojim preteškim jadima koje je osećao bolje nego što ih je razumevao, Vladan je, kao i uvek u teškim životnim trenucima, sve češće odiazio kod tetka-Lepše po dobru reč i savet, a porodična veštica sa Kotež-neimara, vazda orna da sasluša nećaka, razumevala je njegove odnose sa Istrefom bolje nego on, i dublje nego što je smatrala potrebnim i uputnim da pokaže. Mudra pletilja, uvek istog raspoloženja, živahna, na izgled površno zainteresovana za stvari koje uistinu duboko poznaje, rascvrkutana, bele kose i rumenih obraza kao u mlade devojke — nikada nije tražila od Vladana da imenuje svoja osećanja ili da objašnjava prirodu fatalne vezanosti za mladog Bregovca. Podrazumevalo se da Vladan bez Istrefa ne može da živi, a razlozi sa kojih je to tako nisu jednostavno uzimani u razmatranje. Krajnje zainteresovana za Vladanove muke i vrio ozbiljna dok ih razmatra, tetka Lepša vodi razgovor isključivo o postojećim nedaćama i načinu kako ih umanjiti ili prevazići. Samo taktika i strategija zaokupljaju nećaka i tetku, zaverenički nagnute nad spiritistički astal ,,Gespenstkurier“, dok uz belu kafu i domaće piškote vode beskonačne razgovore o slabim i jakim stranama raznih predloga za akciju. Ratni ciljevi, jasni u tetkinoj, sasvim mutni u nećakovoj glavi — nikako se ne pominju i sasvim su zanemareni ukoliko se uopšte može tvrditi da postoje. Ona prava, pameti najbliža pitanja, koja bi svako izvan začaranog strujnog kola Hadžislavković—Kojadinovićeva—Veri odmah postavio: Šta će Istref Vladanu? Da li Vladan zavisi od Istrefa? Ako je obrnuto, zašto je Istref gazda u tuđoj kući? Je li bolesna Ijubav ili istorijska nesposobnost objašnjenje bizarnog slučaja? Kako se slučaj zbio? I (202)
zašto je neverovatna i neprirodna promena nastupila? — ta pitanja, odista bitna za razjašnjenje drame na Kosančićevom vencu, tetka Lepša nikada ne dodiruje iz razloga koje samo veštica zna, ali ih ne kazuje. Na izgled nesvesna pravih razloga i konačnog objašnjenja, sa zrelošću ljudi koji znaju da život nije večit i da u interesu neke buduće sigurnosti ne treba žrtvovati sadašnja zadovoljstva, da čovek ne može ni od, ni preko sebe, tetka-Lepši, međutim, nikada nisu nedostajale nove ideje za konkretne akcije usmerene na ograničene ciljeve. Ona je, recimo, bila ta koja je, primivši izveštaj o neuspehu mirisa ljubičice i ružine vodice iz Caribroda, predložila da se parfemisanje potpuno napusti. — Ali tetka Lepša! — uzviknuo je Vladan, zabezeknut neočekivanošću i smelošću ove ideje. — Zašto da ne? Vredi pokušati. Ako mu se ne sviđa miris Ijubičice, karanfila, ruže— zar nemožemo zaključiti da nije stvar u vrsti mirisa, već u samom mirisanju? —■ ozbiljno i logično je razmatrala problem odana saučesnica u preteškoj Vladanovoj borbi za naklonost divljačnog došljaka. Pun neverice i sumnji, Vladan je neko vreme prestao da upotrebljava mirise, ali ni to nije ostavilo nikakav utisak na s lanca puštenog štićenika. Poslušao je tetka-Lepšu i u drugoj prilici, kada je, rezignirana neuspesima koje su neprestano trpeli ma šta da preduzmu, izašla na svetlo dana sa još smelijom zamisli nego što je bilo ukidanje ružinog ulja: — A šta ako ti sasvim okreneš kartu? — Kako to mislite, tetka? — Ako lupiš rukom o sto? — O sto? — Da, ako podvikneš, ako kažeš da to tako više ne može, da je meru prevršio? — Ali draga moja, zar odista mislite da bih umeo? Detaljno su se dogovorili kako Vladan treba da uđe u Istrefovu sobu, kada to da učini, šta treba da (203 )
kaže, mirnim, prisebnim, ali vrlo odlučnim glasom. Međutim, kako se približavao čas ugovoren za izvođenje ove psihološke diverzije, u Vladanu je sve više rastao strah i nesigurnost. Ponavljao je stalno iznova naučene reči i rečenice, ali svaki put bi mu se činile za jedan grad manje ubedljive. Kada je konačno otvorio vrata Istrefove sobe, iz njega je već odavno sva odlučnost iščilela. Na granici histerije, visokim piskavim glasom, umesto mirno i odlučno, izgovorio je samo prve tri reči: — Istrefe, ja mislim . . ., a onda je, ophrvan velikom uznemirenošću, počeo da udara nogom o pod i da viče: — Dosta mi je svega, dosta učenja, dosta, dosta, dosta — opijajući se sopstvenom, dugo suzdržavanom uvređenošću i visinom glasa koji je proizvodio. Prileteo je zaprepaštenom Istrefu, oteo mu knjigu iz ruke i bacio je u suprotan ugao sobe — baš kako to u pismu i sam opisuje — a zatim se zaleteo na hrpu udžbenika i razbacao ih sa tri besna pokreta nadlanicom po sobi, sve jednako vičući: — Dosta! Dosta! Dosta! Ko zna do kojih bi ga vrhova histerija odvela da ga u tom trenutku Istref nije odgurnuo od stola, ali tako snažno da je Vladan unatraške preleteo celu sobu i skljokao se na zeml ju, udarivši pri tom uglom čela i oka o stolicu koja se tu isprečila. Jedva, ako ikako, razumevši šta se to dogodilo, ošamućen, digao se na noge i video kako mu štićenik, izobličena lica, prilazi sporo, ali sa opasnim namerama, čineći to, možda, i protiv svoje volje, ali nesposoban da obuzda gnev koji se jednom otkinuo sa uzde. Vladan preplašeno vrisnu, poskoči u mestu i svojim nespretnim, šestarskim nogama, ženski bacajući stopala u stranu, potrča iz sve snage napolje, pa kroz hodnik, udarajući u zidove i vratnice, sve dok se ne domože kupatila, da bi brže-bolje za sobom zatvorio vrata i dva puta okrenuo ključ u bravi. Još dugo nije znao šta se zapravo dogodilo. Bio je samo mutno svestan sopstvene, velike postiđenosti i (204)
očajanja. Sedeo je na rubu kade i dugo, možda i čitav sat, mehanički ponavljao iste reči: — Oh, m y God, oh, m y God, oh, m y G o d . . . Koliko je dubok i strašan utisak ostavio ovaj sukob na Vladana, svedoči i podatak da u pismu Istrefu, četvrt veka pošto se zbio, on još ne govori o pomenutoj Istrefovoj grubosti otvoreno i do kraja. Čak je i inženjer Veri, po pravilu slep i gluv za nijanse, zapazio tu prazninu u Vladanovom pismu. Vladan usitno opisuje značajni događaj, ali na mestu gde počinje akcija, usteže se da zbivanja imenuje, već samo kaže: „ .. . sveske razbacujem na sve strane, lud, mahnit, nemoćan i prestrašen. Ti me jedno vreme gledaš zabezeknuto, ali čim si se vratio u stvarnost iz omađijanosti u kojoj sam te zatekao, postaješ delatan". Izbačen iz sobe na opisani, delatan način, Vladan se nije osmelio čak ni svojoj tetka-Lepši da kaže šta se zbilo i kako se završilo njegovo lupanje rukom o sto. Sa velikim zavojem preko natekla i pomodrela leva oka, pojavio se na Kotež-neimaru i odmah počeo, zadovoljan lukavim izumom, da govori o — Oliveru Kromvelu. Uviđajući, naime, kakvom je pogubnom snagom briga za bregovskog došljaka obuzela njenog nećaka koji je zarad nove strasti zaboravio na sve prethodne, tetka Lepša je u više navrata, diskretno ali smišljeno, pokušavala da oživi Vladanovo sasvim zamrlo zanimanje bilo za istoriju Hadžislavkovića, bilo za omraženog Olivera ili obljubljenog princa Ruperta. Opasnom je smatrala Vladanovu potpunu upućenost na Istrefa, pa je verovala da bi njegova mržnja prema bradavici na Kromvelovoj bradi mogla makar donekle potisnuti i umanjiti opsednutost raspoloženjima i ćudima mrzovoljnog štićenika. Vladan je znao za ovaj plan brižne tetke, i sam iznenađen naglom ravnodušnošću i nezainteresovanošću za predmet koji ga je, koliko do juče, najživlje zanimao. I zato, dolazeći na Kotež-neimar sa stidnim, podlivenim, modrim tragom udarca na koji nije (205)
bio kadar da se požali čak ni svome jedinom povereniku, savesnoj i ozbiljnoj ,,confidente“ iz najpravilnijih Rasinovih drama, Vladan je pomislio da će zabašuriti otok i zavarati razgovorom brižnu prijateljucu ukoliko se pretvara da je iznenada ponovo podstaknuto njegovo zanimanje za engleski sedamnaesti vek. — Zamislite šta mi je stari Vajs danas ponudio — živahno je počeo čim je izašao pred tetkine oči — dve stranice iz dnevnika izvesne Džein Atkins koja 1752. piše da je na tavanu našla pismo datirano sa 6. jul 1644. u kome njena čukunbaba Elizabet teši muža, ser Kristofera, tvrdeći da poraz kod Marston Mura nije poslednja bitka, jer Bog ne može „dozvoliti da razvratnik i antikrist iz Hantingdona odnese pobedu". Zanimljivo, zar ne? Mada ju je, naravno, Vladanovo levo oko zanimalo mnogo više nego pismo Džein Atkins i antikrist iz Hantingdona, tetka Lepša je odmah shvatila da nećak o modrici ne želi da govori. — A šta Vajs traži za te dve stranice— pitala ga je. — Ah, dakako, njihove današnje dinare neće. Traži ili poslednji moj preostali Napoleon d ’or, ili — oh bogo moj, tetka draga, smejaćete se izaglasa — trideset kilograma masti! Od istorije boljega ironičara nije! Da prisustvuje razmeni ovoj, pobednik sa Marston Mura morao bi ponosan na istorijsko delo svoje biti! On, koji je Karavađova, Rubensova i Van Dajkova dela za tutkalo i šalitru trampio, presrećan bi utvrdio da se znanje i duh čovekov, tri veka posle pobede njegovih niskočelih majstora i trgovčića, sada za svinjsku mast menjaju! Napredak je očit i logičan, nije li? Procenivši, upravo na osnovu Vladanove raspričanosti, da ipak ne može ćutke preći preko upadljivog zavoja na levom oku, tetka Lepša oprezno upita: — Jamačno si negde pao i oko udario? — Oh, da, onom što ga zovu Čiča htedoh Milićevu dimiškinju iz podruma doneti, a mrak je tamo, znate i sami, kakav. (206 )
— Da se na zlo ne da? — Bez brige, tetka draga. — Doch, doch, lieber Kerl, napraviću ti oblog od sleza da otok brže spadne. StavSjajući mu malo kasnije zavoj na oko, tetka Lepša, okolišno, započe svoju seriju mudrosti i citata koji se, navodno, ne odnose ni na koga do na večnost i ljude uopšte. — Coveku je u prirodi da sledi sve što mu izmiče ma šta to bilo. — Avaj — odgovara Vladan zamišljeno i pečalno — i da mu izmiče sve što sledi, ma ko to bio. Tetka Lepša ne odustaje, još jednom proba: — Priziva buduće uvrede onaj koji nagrađuje prošle. Slabost nije vrlina, i snaga nije sramota. Da bi se zaštitio od zla koje svuda pretiče, čovek mora osnovne strahove svoje, i želje, upoznati. — Poznaj samoga sebe! Kako je to dosadno, tetko draga! Žid u Lcs Nouvelles Nourritures ovu sposobnost i želju ubistvenom naziva. „Gusenica koja upozna sebe“ — kaže božanstveni Francuz — „nikada neće postati leptir.“ Tetka završi previjanje i promeni razgovor, još jednom uviđajući njegovu uzaludnost. Na izgled vedra, ničiin opterećena, detinje sigurna u sreću i odsustvo opasnosti, ona je koriacno postala vrlo ozbiljno zabrinuta, naravno, ne za podliv ispod oka, već za odnose između riećaka i njegovog štićenika. Međutim, protivno svakom očekivanju i zdravorazurnskom predviđanju, modrica na zaštitnikovom levom oku je imala katarzično dejstvo ne samo na udarenoga Vladana već i na udarača Istrefa. Nije samo Vladan osetio da je događaj ružan u meri koja ga čini neupotrebijivim za izmamljivanje saosećanja koga je oslabeli Hadžislavković sa Kosančićevog venca uvek bio gladan i potrebit. Iznenađujuće, neočekivano dejstvo je nekontrolisani postupak imao i na Istrefa. Čovek od malo reči, tek on neće nikada o aferi reč prozboriti, ali štićenikovo ponašanje sledećih dana, nedelja, meseci čak, govori da (207 )
je udarac i na njega ostavio snažan, prekretnički utisak. Mali događaji i slučajne podudarnosti, zanemarljive nerazboritosti ili spontani sklop okolnosti preobrate i sudbine čitavih naroda, a da neće odnos dvoje u svemu različitih ljudi što se čudom neviđenim nađoše pod zajedničkim krovom. Ako slučajnost i spontanost imaju poštovano mesto u objašnjavanju razvoja država, epoha i civilizacija, zašto bi im se osporavala uloga u nastajanju i trajanju jednog novog prijateljstva i sustanarstva, između jednog starog Beograđanina i jednog budućeg? Vraćajući se od tetka-Lepše, pogrbljen pod teškim teretom jada i poniženja, tako dubokog i ozbiljnog da se ne usudi podeliti ga čak ni sa najprivrženijom prijateljicom, Vladan na sopstvenom primeru proveri odavno zasnovana verovanja u odnosu slučajnosti i nužnosti u životu naroda. Zaprepašten preko svake mere, u sobi, ispod upal jene štelampe, na tapaciranoj stoličici ugleda, ne verujući sopstvenim očima — Istrefa. Da je ugledao providnu i nežnu Vestfalku Editu Hiršfleger iz najfantastičnijeg tetka-Lepšinog snoviđenja, duh pokojnoga oca svoga ili prikazu Cira-Mane sa seizom Jovanom u krilu — manje bi se iznenadio. Kao da se ništa nije dogodilo, kao da ga nije juče gurnuo, kao da nije prošla puna godina i više od kada je poslednji put zauzeo svoje mesto pored crvene somotske beržere, kao da nije, gluv i slep za izazove 1 zamke, odolevao svim zamislima što ih je mogla iznaći udružena vidovitost i strast tetke i nećaka — sedeo je Istref tako prirodno, obično, naviknuto da Vladan, u jedan mah, posumnja gotovo u stvarnost sinoćnih događanja pa htede rukom opipati oblog od sleza na bolnome oku. Sam od sebe, bez molbe i nagovora, vatru je u velikoj kaljevoj peći raspalilo, štelampu na pravo mesto postavio, čak srebrni poslužavnik i Vladanov omil jeni „China set“ izneo, na stoličicu seo i, kao u stara dobra vremena, čeka. Pokoran, krotak, smeran, diže se i reče: — Kako si, Vljadan. (208)
Zabezeknuti Vladan namah zaboravi udarac, „trenutke zle i časove opake“, kako ih naziva u pismu, i presrećan razvojem događaja gotovo polete štićeniku u zagrljaj, ali, poučen mnogim iskustvima, u zadnjem trenu se zadrža setivši se koliko Istref ne voli njegove nagle polete osećajnosti. I tako, zahvaljujući nekoj novoj, iznenadno sazreloj grižnji u Istrefu, sa jedne strane, a sa druge naraslom iskustvu Vladanovom, u prijateljstvu dva Beograđanina nastupa gotovo jednogodišnji period umerenih odnosa koji su krivudavo prolazili srednjim putem između Vladanove potrebe za bliskošću i Istrefove želje da se od nje sačuva. Nije više bilo nedeljnih doručaka sa pofeznama i belom kafom u krevetu, ali je Istref obnovio dolaske na večernje čajanke; Vladan više nije pokušavao da drži Istrefovu ruku među svojima, ali zato Istref nije odbijao da sluša Vladanove duge monologe, tlapnje i žalopojke. Istref je ponovo počeo da obavlja stare dužnosti: ložio je peć, cepao drva, donosio ugalj, odlazio kod tetka-Lepše dvaput nedeljno da joj pomogne u najtežim poslovima, a Vladan je, zauzvrat, ostavljao štićenika na miru dok vredno i prilježno ovladava raznim naukama, od geografije do solfeđa. Sav usredsređen na odgonetanje Istrefovih raspoloženja i želja, Vladan nekako u to vreme iznenada i slučajno otkri da najlakše razgali i odobrovolji štićenika kada kao korisne ili lepe oceni neke od šiptarskih običaja. Naravno, nije bilo nimalo jednostavno doznati jela, predmete, načine govora i ophođenja koji su Istrefu naročito dragi, jer neke od njih je mladi Bregovac, iz straha da ne bude ismejan, brižljivo krio, dok je druge, kao nepodesne i neprimerene, tokom vremena napustio. Međutim, mada sam više nije nosio keče od beloga sukna, bio je veoma obradovan i polaskan kada je Vladan, nabavivši jedno kod Bajlonijeve pijace, počeo da ga stavlja na proćelavu glavu tvrdeći da je vrlo prijatno, da bolje odgovara i da istovremeno zamenjuje dve kape: bere i šlafmice. Ohrabren zadovoljstvom koje (209 )
su ove njegove reči očigledno izazvale kod Istrefa, Viadan je odmah sutradan u ,,Narodnoj radinosti" kupio čarape-patike i'počeo je stalno da ih nosi umesto svojih omiljenih, filcanih, postavljenih mekom vunicom. Još teže mu je bilo, ne toliko da izbaci iz jelovnika svinjetinu, koliko da se pretvara kako uživa u ovčetini, pa čak i u loju na kome bi kuvali kada zejtina u gradu nije bilo moguće nabaviti. Međutim, mada mu se stomak prevrtao, papuče mu se činile vulgarno šarene, a keče ga greblo po glatkoj ćeli i izazivalo svrabež, Vladan je nalazio da raspoioženost njegovog štićenika bogato nadoknađuje ove male neprijatnosti. Smišl jajući bez prestanka šta bi još mogao učiniti da se Istrefu približi i njegov otpor savlada, Hadžislavković se dosetio dve stvari koje će bitno unaprediti njihove međusobne odnose. Umesto da štićenika snabdeva brižljivo biranim knjigama iz bogate porodične biblioteke i umesto pokušaja, katastrofalno neuspelog, da kod njega probudi interesovanje bilo za Kromvela, bilo za istoriju Hadžislavkovića — Vladan se dosetio da zajedno sa Istrefom prevodi one albanske narodne balade koje je dečak još iz detinjstva znao napamet. Ovaj pronalazak je bio zapanjujuće uspešan i njime, kao oružjem u rukama, mogao je zadržati Istrefa u svojoj sobi koiiko mu je god bila volja. U žutom svilenom halatu, belom kečetu i šarenim čarapama-papučama, pod mekim svetlom što pasteino struji iza zelenog abažura, pored dobro raspaljene kal jeve peći kao ispred crkve — Vladan bi slušao Istrefa kako izgovara stih po stih tužne istorije Selman Like, čije snahe, nad teiima njegovih ubijenih sinova, odlučuju da se ne vrate roditeljima radi ponovne prodaje, na šta bi imale pravo, već obe hoće da čekaju: jedna na petogodišnjeg, a druga na tek rođenog sina Likinog, dok deca ne stasaju za muževe. Vladan bi se oduševljavao svakim stihom koji Istref trapavo i grubo prevede na srpski, a zatim bi zajednički nalazili prikladniju formu i beležili prevedene alineje, (210)
prvo rukom, cifrastim rukopisom, zeienim mastilom, a zatim i mašinom, starim ćiriličkim „remingtonom“ , deda-Dimitrijevim poklonom Vladanu za njegov trinaesti rođendan. Promena običaja i zanimanje za šiptarsku kulturu odvelo je Vladana, kao što se moglo i očekivati, u obimna teorijska istraživanja islamskih i uopšte istočnih kultura. Otkada je naišao na La Escatologia musulmana en la Divina Comedia katoličkog sveštenika Miguela Asina Palasiosa, u kojoj se na sasvim konačan način utvrđuje uticaj islamskog misticizma na najveći hiršćanski ep (krugovi pakla, astronomska nebesa, krugovi mistične ruže, horovi anđela oko fokusa božanske svetlosti, tri kruga kao simboli svetoga Trojstva i mnogi drugi elementi koje je Dante preuzeo od muslimanskih pisaca Farabija, Avicene, Gazulija i naročito Ibn Arabija), Vladan je, sa njemu svojstvenim, preteranim oduševljenjem namah postao vatreni pobornik ideje o jedinstvu čovekove rase ne samo u biološkom smislu već i u smislu ljudske duhovne istorije. Kao dete se obradovao činjenici da su negde između sedmog i trinaestog veka u samu osnovu svih helensko-hrišćanskih mitova ugrađena verovanja i učenja muslimanskih pesnika, filosofa, naučnika i državnika. — Pomisli, molim te, Istrefe, da u svojoj beskrajnoj zapadnoevropskoj uobraženosti mi već vekovima skrivamo da je na velikog Toskanca uticao jedan španski sufijski mislilac, Ibn Arabi od Murcije, koji je sto godina pre italijanskog velikana u svojim Mekanskim otkrovenjima pronikao u većinu najviših spiritualnih tema i Divina Commediae i Vita Nouvae! Ne dokazuje li to da smo duhovna braća? Da kruta civilizacijska podeljenost skriva prajedinstvo u začetku većine naših verovanja? Gotovo svako veče, sve oduševljeniji svojom novom opsesijom, iznosio bi pred savršeno nezainteresovanog Istrefa svoje nove nalaze. Uzbuđeno bi rnu pričao o školi na dvoru kralja Alfonsa Mudrog koja je od 1260. prevela na latinski mnoštvo (211)
musiimanskih rukopisa, između ostalog i Miradž — priču o Muhamedovim putovanjima kroz raj i pakao. Miradž nije mogao biti nepoznat Danteu, budući da je na ovome dvoru u Kastilji u vreme najživljeg bavljenja arabistikom boravio i Aligijerijev učitelj Bruneto Latini (pesnik ga pozdravlja sa puno zahvalnosti u sedmom krugu ,,Pakla“). Citirao bi Albertusa Magnusa, osnivača sholastike, koji je zajedno sa Frensisom Bejkonom smatrao arapsku filosofiju nadmoćnom prema hrišćanskoj. Sa oduševljenjem bi mu otkrivao kako je čak i jedan Rajmondus Lulus preporučivao da se u propovedima hrišćanskim imitiraju muslimanski retorički metodi. Izučavao je običaje i život na sicilijanskim i španskim, hrišćanskim dvorovima dvanaestog veka i sa neizmernim zadovoljstvom utvrđivao da su vladari i plemići tog doba bili ne samo podjednako upućeni u arapsku i helensku nauku i književnost već da su prihvatili i način života superiornije civilizacije, pa se tako već krajem devetog veka u Kordobi, recimo, osnivaju haremi i vrši obrezivanje dečaka. Trijumfalno bi saopštavao Istrefu da je kralj Alfonso VI, osvajač Toleda, čak oženio Zaidu, kćerku muslimana i Maora, osvajača Sevilje, a za kraj bi obično ostavljao stotinama puta već ponovljenu istinu da je posle 529. godine, kada je vizantijski imperator Justinijan naredio zatvaranje škole paganske filosofije u Atini, grčka i uopšte helenistička misao predavana, proučavana i sačuvana ne u Evropi već u sasanidskcj Persiji i čandraguptanskoj Indiji. — Ne Firenca, Istrefe dragi, ni Atina, ni Konstantinopolj, već Bagdad preko tri veka, citiram: „Bio je zemaljski raj učenja, lagodnosti i gracije“ , gde je, da upotrebimo njihove sopstvene reči — ,,tlo natopljeno ružinom vodom, a prašina na putevima bila od mošusa, gde su cveće i zelenilo natkriljavali drumove, a vazduh bio stalno zaslađivan mnogoglasnim cvrkutom ptica, gde su se ćurlikanje lauta, miiozvučni trepet flauta i srebrni zvuk raspevanih (212)
hurija dizali i spuštali u harmoničnoj kadenci sa svih prozora, palata koje su se baškarile sred rask.ošnih vrtova i voćnjaka.“ Eto tu, Istrefe, tu su dela Aristotela i Hipokrata, Galena i Euklida, Arhimeda, Ptolomeja i Plotina bila prevođena na arapski, tu su, a ne u Evropi, na arapskom, a ne na latinskom, pod okriljem islamske, a ne hrišćanske vere, najveći pesnici, muzičari, matematičari, astronomi, geografi, pravnici, filosofi, istoričari čuvali i razvijali jedinstvenu civilizaciju čoveka. U Bagđadu su se sa zapadom sretale velike kreacije istočnjačkog'duha, jer to je zlatno vreme dinastije Tanga i Sunga u Kini, Nare i Kamakure u Japanu, Angkora u Kambodži, svevremenih indijskih hramova i dinastija Panđa. Potpuno ga je opčinjavalo, recimo, sleđenje traga koji od Lafontenovih Basni vodi unazad prema drevnom arapskom Bidpaju iza koga stoji indijska Pančatantra. To što je Pančatantra, knjiga basni, oko 550. godine, za vreme kraija Husreva Anuširvana bila prvo prevedena na persijski, što se zatim oko 770. pojavila na arapskom pod nazivom Kaiila i Dimna, basne od Bidpaja, pa potom bila prevedena oko hiijadite na sirijski; 1080. na grčki, 1250. na hebrejsici, 1251. na starošpanski, oko 1270. na latinski (sa hebrejskog); što se 1481. pojavila kao Das Buch der Byspel der alten Wysen (prvi put bez pominjanja izvora), što ju je 1552. A. F. Doni izdao kao svoju knjigu pod naslovom La moral filosophia, što je 1570. ser Tomas Nord izdao na engleskom kao Donijevu moralnu filosofiju, da bismo na kraju dobili elegantne sedamnaestovekovne Fables Lafontena, koji 1687. pošteno priznaje da je iz istočnjačke, ili arapsko-islamske tradicije, iz Bidpaja, nastalo njegovo delo (,,Seulement je diray par reconnoissance que j'en dois la plus grande partie a Pi/pay“) — to je za Vladana bio krunski dokaz o integralnosti čovekove kulture i o jednakovrednosti raznih tradicija među kojima islamska nije ni najneznatnija ni najmanje zaslužna za predstavu koju je čovek o sebi stekao. Nikako nije mogao dovoljno da se načudi (213 )
bezobzirnosti današnje misli u Evropi čija se zaslepIjenost najbolje vidi u tome što nijedna od velikih enciklopedija — Britanika, Larus, Brokhaus — nijednom rečju ne pominju Bidpajeve basne, ali zato opširno pišu o Krilovljevim, Gejovim, Drajdenovim i, naravno, Lafontenovim. Konačno je o ovome nekulturnome propustu pismeno obavestio Vilijama Bentona, izdavača Enciklopedije Britanike, a takođe i dekane univerziteta u Čikagu, Oksfordu, Kembridžu, Londonu i Torontu, pa njegovom ushićenju nije bilo kraja kada je, šest meseci kasnije, dobio pismo u kome mu se zahvaljuju na primedbi uveravajući ga da će propust biti ispravljen. Istref nije razumeo ni Vladanovo oduševljenje novom opsesijom, ni pravo značenje onoga što mu je sa takvom strašću svakodnevno objašnjavao. Ništa razumljivija nisu mu bila ni poređenja suštine islama i hrišćanstva, koje je Vladan činio sa namerom da pokaže njihovo preplitanje i nerazdvojivost. Nije li Robert od Kelene po nagovoru Petera svetog, opata od Klinjija, još polovinom dvanaestoga veka preveo Koran na latinski? Arapski Kismet, tačno je, znači, veći stepen pokoravanja („Nema sile i nema vrline osim u bogu“) nego hrišćanska Sudbina, i musliman veruje više nego hrišćanin da svojim životom ne može upravljati, ali stvar je u stepenu pristajanja, a ne u razlici suština. Sav u vatri dokazivanja, posezao bi za Špenglerovom knjižurinom (na koju je bio kivan), brzo otvarao stranicu koju želi i, zatim, podvlačeći redove prstom vešto, bez zastoja prevodio: „Kakvo dobro od psihologije u njenom traženju, odbijanju i biranju ne samo između kultura i međusobnom neposrednom kontaktu već čak i između žive kulture i sveta formi jedne mrtve kulture čiji ostaci još vidljivi stoje na obzoru? Kako su siromašne i tanke koncepcije koje istoričari nameću verbalnim formulama kakve su ,uticaj‘, ,kontinuitet‘ i ,posledice‘! Ovakvo etiketiranje je čisti devetnaesti vek. Traži se samo lanac uzroka i posledica. Sve proističe, ništa nije prvobitno“ (2 1 4 )
— a greška je, prema Vladanu, upravo u površnosti i đelimičnoj tačnosti ovakvoga zaključivanja, jer nije stvar u tome da nekakvi produkti. posie utiču na novu kulturu — mehaničnost ovakvog koncepta je i on smatrao priprostom — već je reč o kreatorima koji apsorbuj.u: — Ja se obogaćujem uspevajući da uzmem od onoga što ste vi, Istrefe, kao narod i ti kao pojedinac kreativno preuzeli iz svoje kulture. Ja se obogaćujem čak i onim što sle vi preuzeli iz moje kulture i propustili kroz svoju, islamsku, arnautsku, bregovsku alhemiju dovodeći staro značenje do novog, jedinstvenog i neponovljivog. Ako su se u Toledu i Palermu, Siciliji i Španiji, pre hiljadu godina dve civiiizacije prožele do stepena na kome moguće nije bilo razlikovati ih jednu od druge, Can 't we today in spite o f devastating rush o f the triumphant churlishness, ne možemo li mi današnji sa malo sufijske smirenosti popraviti uništilačku radinost protestantskoga trgovca'? Istref bi ga belo gledao, strpljivo siušao, ali ipak, čim se ukaže prilika, predlagao da pređu na prevođenje šiptarskih balada. Ponesen uspehom prevođenja, a uz saglasnost i odobrenje tetka-Lepšino, Vladan je odlučio da napravi još jedan pokušaj koji, znao je to unapred, zahteva mnogo truda i vremena, ali može uroditi neočekivano bogatim plodovima. Odlučio je da pripreme izvrši tajno, i da Istrefa iznenadi tek pošto odista nauči da — duva u zurle. Nabavio ih je lako,na Dan Republike, 29. novembra, ispred glavne želez.ničke stanice, davši za njih jedan iskrplieni džemper i dve pamučne potkošulje. Kolebao se između zurii i velikih sopila sa dvostrukim jezičkom koje su mu takođe svirači nudili, ali je prevagnulo to što je odabrani instrument izgledao čistiji. Pa ipak, nekoliko prvih dana nije mogao prisiliti sebe da stavi izjedeni pisak u usta, mada ga je prethodno pomno dezmfikovao, držao u hipermanganu i sušio sterilisanom gazom umočenom u stoprocentni alkohol. (
215 )
Uvek sa malim gađenjem, ali odlučno, čim bi se za Istrefom zatvorila vrata, Vladan bi vadio skriveni instrument neverovatno prodornog zvuka i prilježno bi vežbao po nekoliko sati. Vrlo brzo je savladao osnove ove veštine stoga što je kao dečak, po zahtevu ambiciozne majke Velinke, pored klavira uzimao časove iz oboe, pa je zahvaljujući ovom predznanju već posle desetak dana bio spreman da iznenadi štićenika. Uspeh je bio izvanredan. Čak su i sva Vladanova nadanja bila prevaziđena. Istref je bio neizmerno ushićen i zurlama i muziciranjem uz njih. Celu godinu, sve do Marinog dolaska, gotovo svaki dan, a subotom i nedeljom i u više navrata, pre i posle podne, — Vladan u belom kečetu, šarenim patikama-čarapama, mahnito bi duvao u zurle praćen Istrefovim udaranjem ritma po stolici (u nedostatku timpana), visokim, prodornim, malo unjkavim glasom koji u monotonom ritmu zapeva beskrajne šiptarske balade: „Lishoi gjali vjetat mi kullote Mi kullotun ne Potur Mahalle Kish pase dale ni cike potureshe Dhe me gjalin tuj fole e tuj keshe Shcx|i shoqit i kane dhonun bese . . .“
— tužno i zaneseno, jednakim tonom iza koga se krije neka spora, ali vrlo duboka emocija. Peva Istref, odzvanjaju visoki svodovi Milićevog zdanja od nerazumijivih, oštrih reči, a Vladan, što balada duže traje sve crveniji u licu, gubeći na trenutke dah i snagu, nastoji da ga sledi koliko-toliko ujednačenim cikom zurli. Selestijalni sklad, ekvilibrijum iznad bezdane razdrtosti privremeno je zavladao na Kosančićevom vencu. Mirčetić drema na malom krevecu prekrivenom ponjavom, tik uz razbuktalu „kraljicu peći“ . Vladan islamske mističare proučava. Istref rešava jednačinu sa dve nepoznate. Umesto da izveštavaju (216 )
o izdaji službenika Britiš Kaunsila, poverenik i poverenikov učenik puni mir i lojalnost državi i narodu prijavljuju, ne mogavši, naravno, ni po čemu još zaključiti da je samo o zatišju reč i da baš ono buru najavljuje.
VI Iz dubokih misli Istrefa, nagnutog nad Vladanov rukopis koji ne vidi od sopstvenih prisećanja, prenu otkijučavanje ulaznih vrata. Po brzini kojom ulazi, koracima i šumovima, odmah je znao da je to Mara stigla kući. — Deca nisu dolazila? — doviknu ona iz hodnika ne ulazeći u sobu. — Jok. Otkad sam ja stigao — odgovori Istref. Još jednako odsutan, još delom svesti u dalekim vremenima u koja ga vrati Vladanova pismena poslanica, jednim uvom je slušao kako Mara otvara frižider, kredenac, i uz zveku stakla i posuđa raspoređuje namirnice iz samoposluge, ubrzano štektanje njenih potpetica po pločicama poda, kresanje šibice, paljenje plina — zvuke tako obične i svakodoevne da ih je razaznavao i ne misleći o njima. Oseti se zimogrožljivim. Promeškolji se na sedištu, a zatim se diže od stola i ode do kujne. Zastao na pragu, bez reči je posrnatrao Maru kako užurbano posluje oko šporeta. Nije još ni maramu sa glave skinula. Kasni. Mantil je preko kuhinjskog stola bacila. Mora večera za izgladnelu decu i umornog muža na vreme biti gotova, pa tako, sva usredsređena na posao, ne primećuje Istrefa iza svojih leđa. Sav u onom davnom vremenu njihovog prvog susreta, oslonjen o dovratak i zagledan u sadašnjost, Istref se odjednom sa neobičnom živošću priseti (218 )
bezumne Ijubavi i strasti, pustih muka i ludog nadanja koje u njegovom, ionako nestabilnom životu, izazva mlada i lepa, u Beograd tek prispela Rgotičanka. Viadan, naravno, nije u pravu kada za njen dolazak, i za Ijubav što će onako silovito privući Istrefa i Maru, vezuje raspad koji je nastupio u odnosu štićenik — zaštitnik. Nije u pravu ni kada smatra da je Istref zbog Mare prešao ,,u drugi tabor“ . To ne. Drugog tabora, o kome je Vladan tako često naklapao, nije moglo ni biti, pošto prvi nije postojao. Istref je jednostavno i prirodno zaživeo među ljudima kojima je pripadao, koje je razumeo, voleo, sa kojima je sudbinu, pojedinačnu i opštu, delio i sa kojima je u najizvornijem smislu reči (što je danas još jasnije nego što je onda bilo) — novi svet, koliko za sebe, toliko i za druge, gradio. Sada je Istrefu sasvim jasno da je, približavajući se kolektivu, otkrivajući, zapravo, druge žitelje zdanja — lepe, mlađe i poletne — učinio nešto neumitno, snažnije od svake lične odluke i pojedinačnog slučaja. Međutim, Mara jeste bila onaj vihor koji je, tek stasalog, tek zamomčenog, Istrefa poneo u kovitlac tako nadmoćno jači od svega što je momak pre poznavao, da mu se samo mogao bez borbe predati sa sladostrašćem — svejedno da li bolnim ili ushićenim, svejedno da li sličnim očaju ili blaženstvu. Ne treba ni oči da zatvori dok u dovratku svog stana na jedanaestom spratu posmatra užurbanu Maru, pa da ipak vidi kako je ta, još jedra, mada već prekrupna, žena izgledala kada je stigla na Kosančićev venac. Široko, otvoreno lice, čelo kao u lepog teleta, gusta, prebogata, sjajna kestenjasta kosa. Kao zora da svane kada se nasmeje (a kako je često to činila, sa kakvim poletom, sa nekakvom prvobitnom, životom još neumrljanom vedrinom), kada zabaci glavu unatrag i pusti belo da blešte njeni krupni i zđravi zubi — Istref je osećao (još oseća!) bolni grč u stomaku od želje, streprtje, očajanja i nadanja. Savršeno uspravna, gotovo muška ramena i (219 )
velike, čvrste grudi iza devičanskog, snežnog, svežeg belila obične platnene bluzice. Stidljiv i čedan u prisustvu čuda što banu u njegov nevini život, naravno, nije se usuđivao da je posmatra, čak ni ispod oka i krišom, pa ipak, nekako, uspevao je da vidi njen hod mlade, tek nabujalim životom i snagom ukrašene, elegantne i presrećne što diše i korača, rasne omice! Neće Istref, sto godina da živi, zaboraviti miris svežine, čistote i sirćeta koji je Marina tek oprana kosa širila za sobom, ili način na koji bi se, snažna i vitka istovremeno, savila oko svojih kolena dok sluša kako on prepričava kružoku događaje iz života Pavke Korčagina, ili kako nadlanicom sklanja sa čela pramen kose koji joj smeta dok u drvenom koritu pere veš sa onim zadovoljstvom koje uvek okružuje mladost i zdravlje prilikom prave primene — pri fizičkom naporu. Baš ga je bolelo, odistinski, u grudima grudva, dok je gleda, ili samo kad pomisli na nju, ili đok sanja, uvek isti san: njena leva u njegovoj desnoj šaci, na Prvi maj, idu između one dve blage, zelene padine prema Hajdučkoj česmi u Košutnjaku. Istref ne bi ni dan-danas umeo reći da li kao lepše, snažnije, bogatije, pamti te dane nesigurnosti i nadanja, preplašenog iščekivanja najveće sreće i crnog očaja, ili je veći, usredsređeniji doživljaj počeo sa njihovim prvim ljubavničkim susretima. Dane i noći provodili su u krevetu, svest im se mutila, ali nikako nisu mogli da se nauživaju jedno drugog. On — gipke, željne, vrele Mare, njenih velikih grudi među koje dugo nije smeo da se zagnjuri iz straha od nesvesti, jer bi ga prava fizička vrtoglavica od prevelikog milja hvatala; njenog okruglastog, moćnog stomaka, teških ruku kojima bi ga, poieglog po njoj, još čvršće pritiskala uz svoje telo; mlade kao jutro Mare što među čistim, belim čaršavima istovremeno, ili naizmenično, miriše na blaženu, plodnu toplinu štale i na sveži miris bagremara posle kiše. Ona — vitkog, kao drenovina čvrstog, tamnoputog Istrefa — napete, uvrnute žile (220)
hrasta, ili Istrefa klonulog, sinovljevski opuštenog i umornog na njenom snažnom i mekom ramenu. Kao ozon jutarnji vazduh, sreća natapa Istrefovu uspomenu. Mladost tog doba i otkriće žene kao najvećeg, ničim uporedivog čuda prirode; celonoćna Ijubavna poniranja u raskošnu i željnu Maru i početak istorije kome svakodnevno prisustvuje; omamljujući dodir bujne, smeđe devojačke kose i otkriće zdravlja oko Mirčetićevog ognjišta, pored bolesti što kao naftalin smrdi u vazduhu Vladanovog dela kuće — sve se to u Istrefovom sećanju tako temeljno prožima u jedinstven utisak — kako bi ga danas nazvao? Srećom? Početkom? Rođenjem iz bezobličnosti? Možda mladošću? Lepotom? — svakako utisak neponovljiv i nesvodljiv na sumorne i krajnje nerazumljive Vladanove tlapnje koje potpuno mimoilaze ono što je odista bio život na Kosančićevom vencu u rajskim danima postanja. Kada je tiho pozva: — Maro! — ona se trže i ispusti šerpu koju je upravo vadila iz kredenca. — Uh, uplaši me! Šta se tu šunjaš ko lopov! Istref je[ smejući se njenoj prepadnutosti, umiruje: — 'Ajde, 'ajde, mamaša, vidi je, tresu joj se ruke! Kad si to ti živce pogubila, stara, a? Strast je, naravno, utihnula posle sedam Marinih trudnoća, ali je Ijubav među njima — ako to tako treba zvati — postala đublja, važna i sveobuhvatna kao život, i Mare i Istrefa, pojedinačno. Nešto od biološke komplementarnosti susednih organa jedinstvenog živog organizma postojalo je u načinu na koji su se njih dvoje razumevali i sporazumevali. Istrefovu zabrinutost zbog ispita, recimo, Mara je osećala dublje i razuđenije nego on sam, shvatala i u onim nijansama kojih Istref prosto nije smeo da bude svestan ako želi zajedničke naume da ostvari. Njegov latentni stid što je đak pored dece đaka; strah da nečim ne obelodani svoj najdubl ji motiv: da Dulju, Baškimu, Liriji i Tanji, da Mari pokloni za (221)
život oca i muža inženjera; njegovu žalost što ženu, preumornu od brige oko dece i prekovremenog rada (bez koga nikad Istref ne bi diplomirao) još opterećuje i strepnjom oko polaganja — to slojevito, mutno, du'ooko osećanje koje je Istref uspešno potiskivao iz vidnog i emocionalnog poija, za Maru je bila jasna, prisutna realnost, muka koju je spremno umesto muža, u izvesnom smislu, na sebe preuzela. Sa druge strane, recimo, pravih razmera ijubavi prema Mari (mada to Ijubavlju ne bi, i sa dobrim razlogom, ni jedno ni drugo nazvali, jer je njihova vezanost — vezanost dva sama čoveka u svet bačena, dva dođoša odrasla zajedno, stasala na isti način u društvena bića, ljubavnike, roditelje, građane) Istref je postao svestan u one dve crne nedelje koje kao čuma pritisnuše njihove duše od časa icada otkriše tumor na njenoj materici, do časa kada se saznade da je benigan. Mnogo kasnije Istref je uspeo u reči da pretvori taj najveći svoj strah u životu: da Mara ne pronikne koliki je njegov strah, i da se ne kinji zbog toga što će ga samog u svetu ostaviti. Pa ipak, u toj potpunoj, biološkoj i psihološkoj vezanosti, koja se zaista samo u srećnom braku i ostvarenom životu može sresti, ničeg sentimentainog, ničeg plačljivog nije bilo. Njihova Ijubav — ako se, ponovimo to još jednom, taj neupotrebljivo meki izraz sme, u nedostatku boljeg, uopšte primeniti na čvrsto i pouzdano pripadanje dvoje ljudi koji hleb i postelju, dobro i zlo, deliše tako izđašno i nesebično — imala je nešto od jednostavnosti prirodne pojave. Možda je upadljiva prirodnost njihove združenosti bila posledica, inače tako retkog, odsustva predubeđenja o tome šta bi svako od njih trebalo da dobije u zamenu za svoju Ijubav. Njima je, i jednom i drugom, sama bliskost bila dovoljna, baš ono što čoveka čini stabilnim u vremenu i prostoru. U jednom pravcu prostiranja ljubavi, možda, deca tako dozvoljavaju da budu voljena od roditelja. U drugom, samo vrlo odrasli i sazreli Ijudi mogu pokat-kad (222)
ponovo naučiti da vole bez pretvaranja tog osećanja u nešto drugo, nešto za razmenu, što onda najčešće, i neodređeno, nazivaju ljubavlju. Istref i Mara su jednostavno i pouzdano znali da su tu, da je prisustvo onog drugog nesumnjivo kao Sava koja se uliva u Dunav, kao srećno i gladno potomstvo što naočigled izrasta iz okraćalih pantalona i suknjica. Posadivši je na koleno, usplahirenu njegovim iznenadnim ulaskom, dok je gladi po kosi i zadirkuje zbog neprimerenog straha, ko zna zašto (možda zbog sećanja na dane njihove velike strasti) — Istref se uzbudi. Pomilova je po okrupnjalim, ali još na izvestan, zreli, monumentalni način, lepim bokovima (i sada, zbog posla medicinske sestre, Mara je, vasceli dan u pokretu, sačuvala hitrinu i gipki hod koji je u njenim devojačkim danima onako zanosio Istrefa), zatim joj stavi ruku u nedra, na šta Mara htede da se digne sa kolena: — Istrefe pusti me, šta ti je! Kada vide da je Istref ne pušta, pokuša sa poslednjim argumentom: — Matori, uozbilji se, će da naiđu deca! — Neće još, ne boj se. — Ček da skinem vođu sa vatre. — Neka vri. Mada i sama uzbuđena, Mara se pravi da mu kao detetu popušta. Istref joj pomaže da skine suknju, a sam samo smaknu pantalone. Mara se — sve odbijajući i smejući se gluposti koju rade — zgodno namesti mužu. Radili su sistematično i dugo, odnekud i odjednom sa uživanjem na koje su gotovo zaboravili, valjda zbog neobičnosti mesta i načina, zbog iznenadnosti želje koja ih podseti na njihovu Ijubavničku sobu sa Kosančićevog venca. Ona na kraju lako vrisnu, on takođe, pa se zatim smiriše, Marina glava na njegovom ramenu. Posle nekoliko sekundi, pogledaše se i oboje istovremeno prsnuše u smeh: — Šta nam bi! — reče Mara, udari ovlašno dlanom Istrefa po čelu i ode u kupatilo da se sredi. (223 )
lspražnjen, smiren, Istref se vrati za svoj pisaći sto i nastavi da čita Vladanov rukopis tamo gde ga je prekinuo Marin dolazak.
VII . . . Konjče moje divljačno, Istrefe moj dragi, jamačno mi nećeš verovati da kao razbibrigu srećnih pamtim sve što iz sopstvena znanja, kao larva svilu iz sopstvene utrobe, do sada ispredoh. Jutra tmurna, večeri usamljene, dani strašnom ćutnjom ispunjeni, ružne reči, postupci grubi, nepažnje svakojake — svega toga beše među nama, ali, lstrefe moj, naši su i samo naši bili, i, ma kako opaki — časovi zli su vazda blage večeri pripremali. Znao sam pod zarok da sve što učiniš podneti mogu. Jer sam odrasliji. Jer je to dobro za te i neophodno za me (zar da te njima pustim'? Zar da te dobrovoljno pred Katedralu svetog Pavla pošaljem?). Jer je tako pisano da bude. Jer sam rešio. Jer se valja. Kako to bolje objasniti tebi ili bilo kome? Jadan je ko voli samo ono što voleti mora i mrzi samo ono što mrzeti treba! Dok smo sami bili, udarce primali i udarce jedan drugom zadavali, rane krvave otvarali i meleme na njih stavljali, dok smo sami bili u iskasapljenu Milićevu zdanju, sve smo izdržati mogli, sve učiniti i sve zaboraviti. Tek je Marin prelazak iz Rgotine u Beograd značio kraj. Kraj i početak. Kraj jutara tmurnih, reči grubih, bojazni i grižnji svakojakih. Početak takođe. Početak seldžučke komune među debelim zidinama barona Kordona, zadnja deonica (ili prva?) u onom špenglerovskom potezu koji je mojega Kromvela i tvojega Muhameda civilizacijskim savremenicima uspeo učiniti. Konačno sam, Istrefe, blažen i nepovrediv, odvo(225 )
jen txi ljudi. Otkako prestadoh da radim u Britiš Kaunsilu (muka mi je bila i sa njima se više svakodnevno sretati, za vreme i raspoloženje uzajamno pitati, with milk or lemon at four o'clock srkati), samo sam sa tetkom razgovarao i ljude gotovo da nisam više ni sretao. Potpuno ih izbeći, naravno, nisam mogao. Morao sam s vremena na vreme u kupovinu ići, ali to bih obavio jednom u petnaestinu dana, što se brže može, u podnevnim časovima kada je u samoposluzi najmanje sveta. Izgradio sam naročitu strategiju i do detalja razradio taktiku prelaska sa Kosančića venca na Kotež-neimar, tako da se neretko dešavalo da pređem ceo put ne prošavši nijednom pored čoveka na rastojanju manjem od širine ulice. Rođake smo- tetka i ja sasvim prestali primati. Svoje smo razgovore vođili i svoje igre igrali, vasceli dan sami i bezbedni. Srećni. Otkako pre četiri meseca moja drugarica leže u krevet uveče da se iz sna dubokog više nikada ne probudi, kao da sam manje srećan, ali sam zato konačnoj bezbednosti mojoj sve bliži. Okružen sobama kao staricama. Lutam po hodnicima, razgrćem paučinu. Kopam u podrumu, ne znam šta u temeljima Milićevog zdanja tražim, pa ipak kopam; kad se umorim, prestanem. Samo u mojoj sobi i kupatilu svetlo palim, jer u ostalim sobama sijalica nema a ja ih ne stavljam. Šta će mi? Topao, siguran mrak oko mene među debelim zidinama spomenika pod zaštitom države. Ne znam kako se u meni rodi ta neodoijiva želja da ti crno na belo moja sećanja, misli i osećanja na naše doba iznesem, ali možda sam ovu potrebu osetio onda kad shvatih da nas dvojica nikada o najsuštastvenijim događajima u životima našim jedne istinite reči ne izmenjasmo. Neverovatno, Istrefe, ali iznad svega tačno! Ja se nikada ne usudih u trezvenu i razboritu stanju razgovor o Mari i njima pokrenuti, a ti, opet, slušati nisi umeo kada bi me amok malajski zahvatio pa bi stao — mahnit, preteran, zaslepeo — na tebe (226 )
jurišati, na isukanu sablju tvojeg gneva sam se, gologrud, nabijati. I kada po glavi prevrtah i sa raznih strana osmatrah nameru da ti ovo pismo (a pismo nije), dnevnik (mada bez dnevničenja), ispovedanje ovo moje (ako je i to) napišem i pošaljem, veruj da je prevagnula i za moj „remington" me prikovala baš ta, nikad iskazana muka, baš gorko saznanje da sam na malom, ličnom prostoru, u retortama lokalnog eksperimentisanja, izgubio značajnu istorijsku bitku mondijalnoga, čak kosmičkoga značaja. Okrugloglavi pobeđuju. Duši nijednoj čudesna spasenja nema. U zvezdama piše da je čovek biće krajnje nesavršeno, niskih nagona, velika prostakluka, i da mu se pomoći ne može! Ako je tebe, Istrefe dragi, prevarilo to što je prvih meseci gotovo nismo ni viđali, mene nije. Tačno je da je odlazila u bolnicu na posao ranom zorom, i da se najčešće nije vraćala do kasno u noć. Međutim, bila je tu, među nama, svuda je bila, Istrefe, i ti si se, kao i ja, samo pretvarao da to ne primećuješ. Priznaću ti, glasno ću reći, evo i napisati, nešto što samo slutim: prostota naroda mojega, koju u Marinu hodu, rečniku, mirisu, postupanju otkrih, pokrenu me u moje veliko povlačenje. Nemoj shvatiti pogrešno: znam ko sam i gde pripadam. Znam da sam ovde i odavde i da iz svoje kože ne mogu nikuda. Rgotina je pored Zaječara, a ja znam da je Zaječar odmah pored Beograda na čijem rubu prema Savi i Dunavu stoji Milićevo zdanje na Kosančića vencu. Znam to, čini mi se, oduvek. Sećam se, mladić sam bio, na obilaznom putu, posle završene školske godine, iz Oksforda za Beograd, zatečen na klupi u jednom parku Stokholma, okupan jedrom svežinom hladnoga vazduha, u njemu miris bleštavoga sunca koje bije, a ne greje sa vedroga neba, plavog kao bistro oko slamnožutog Skandinavca; okružen travnjacima, pošljunčenim alejama, mnoštvom čistih, rumenih baka, uštogljenih i strogih guvernanata, tihe i pristojne dece; sam i nujan, zapisah na margini Dagen blatt-a ovu pesmu: (227 )
Praziluk, tafče, Kolac u prkno, Alevo grafče, Glava u škembe I kula ćelava; Perčin dok vežem, Učkur dok stežem, Šta sam, šta mislim, Krvav i prljav, Drzak, na brzak, ja, U zemlji od lana, Slanog sunca, jednog dana, Šaran među lososima.
Valjda toga istoga dana slučajno upoznah Viktora Raula de la Torea, tamnoputa Čileanca, osnivača partije Alianca Popular Revolucionaria Amerikana u izgnanstvu, i, sjajno se sećam, Istrefe, mojega pouzdanoga osećanja da sam iznenada sreo neki rod rođeni! Damari mi znaju, sve u meni zna za Milića i Šućura, Ćira-Manu i hadžiju Slavka; krkore šumadijski narodi, bački paori, moravska čovečanstva, a ja im krkot čujem i, ma kako mi dalek bio — razumem. Rgotina je moja domovina, ali se u njoj — tuđinom osećam. Jer razumeti i prihvatiti — nije isto. Zar je od značaja što sam sve pridošlice u Milićevo zdanje namah prepoznao i razvrstao, što sam narav i poreklo njihove prostote bez po muke detektovao, kada od ovih saznanja nikakve hasne imao nisam, jer mi ne pomagahu da lakše trpim napadnu nazočnost, telesnu prisutnost njihovu u kući našoj. Ne mogu ja, Istrefe, priznajem, prstom na jednu ili dve krupne mane njihove ukazati i odlučno reći; to je. Ne mogu čak ni neki naročito upadjjiv i golem događaj kao razlog za početak velikoga povlačenja mojega navesti. Stoga će se tebi uistinu kao sitni i nevažni učiniti povodi koji me do lude noći i krvava podviga dovedoše, ali sitni ili (228 )
krupni, oni snage da me upute i pokrenu, kao što se vidi, napretek imađahu. Od Mare bih da počnem. Ta žena nesmilice provali u najintimnije revire mojega života, unoseći u njih prostotu koje sam se odvajkada grozio. Nije ona, sva prilika, ni znala da čini nešto što meni može smetati, jer je meni, istini za volju, smetalo sve što je ona činila. Sa Marom iz Rgotine kupatilo deliti — nije li već to preko one fine, teško odredljive, visoko osobne mere podnošljivoga? Njen musavi grudnjak obešen na slavinu iznad lavaboa, njen kombinezon pored mojega frotirskoga halata, njeno oprano, najintimnije rublje bezočno se suši iznad kade! Njen miris! Evo i sada, posle toliko godina, u nozdrvama osećam onaj kiseli, vaginalni vonj pomešan sa bolničkim mirisom lizola, zadah koji je vazda za sobom širila kao cisterna za polivanje ulica — mlazeve vode. Bogo moj, pa ta žena kao da je imala neprestanu periodu! Sa strahom sam ulazio u kupatilo oprezno se osvrćući na sve strane da prvo utvrdim nije li negde na vidljivu mestu krvavi uložak ostavila. Kada sam prvi put video odurni smotuljak, tek sam nejasno slutio čemu služi, pa ipak dobih napad povraćanja tako snažan i dugotrajan da sam se gotovo onesvestio! Sutradan, jedva malo oporavljen, htedoh je upozoriti da bude uviđavnija i da ne ostavlja intimne delove svoje odeće tamo gde ih ja, hteo-ne hteo, moram videti, ali vaj, kada izleteh u hodnik da je presretnem, bejah ošinut novom neprijatnošću: ona, sasvim razgolićena, samo u nekakvom kombinezonu od slinaste, prljavožute tkanine, prelazi bezobzirno iz svoje sobe u kupatilo, kao kakva krupna životinja bez stida' i osvrtanja. Brže-bolje okrenuh glavu i uleteh u svoju sobu raspamećen, kao da sam troglodita iz žarke Afrike u sopstvenu krevetu zatekao! Onda se dogodi ono zapušenje. Jednoga jutra utvrdih da klozetska šolja vodu ne propušta. Preduzeh korake da kvar uiđonim, ali tada kupatilo poplavi — bogo moj, ni sada ne mogu da se setim (229 )
prizora bez groze i mučnine — izmetom i njenim krvavim bindama! Sasvim sam siguran da zahvaljujući tom događaju dobih onaj nesnosni osip, firciger, koprivnjaču — nikada doktori ne utvrdiše šta je — svrab i kraste koji bi se bez povoda i pravila pojavljivali i nestajali, pretvarajući moje dane i noći, moj život, naizmenično u Malebolge, osmi krug Danteova pakla, a odmah zatim, kada strašna svrabež umine, u Kristalnu sferu, Primum Mobile, u kojoj priroda, vreme i svaki život iznova počinju. O, Istrefe moj, reći ću ti istinu: pokatkad, razdiran mukama duševnim, zagledan u svoju paklenu okolinu, poželeh kraste i plikove, jer tek u Malebolgu svojemu uspevah da na tebe, i mene u tvojem životu — zaboravim! Onda jednom, vraćajući se kasno sa nekakvoga avetnoga porodičnog posela kod tetka-Lepše, neraspoložen kao i uvek posle susreta sa tom, meni krajnje nenaklonjenom družinom sve samih Nestora i Metusalema, primetih u udubljenju, odmah pored glavnog, Mirčetićevog ulaza, jednog milicionara koji obavlja polni snošaj sa Marom. Skamenih se i ne mogadoh odmah glavu u stranu okrenuti i noge iz mesta pomeriti. On, propisno obučen, u šinjelu, sa opasačem i remenom, pod šapkom, vidim ga s leđa; ona, pritisnuta uza zid, suknja joj skroz zadignuta, gaće joj pale na desnu cipelu, jednim delom umočile se u kaijužu izgacanoga snega na kome stoje, dahću, bele se u noći mlohave butine, mestimično crvene i ispucale od hladnoće — ni sada, bogo moj, skarednu sliku iz očiju izagnati ne mogu! Vrisnuh, protiv svoje volje, i trkom uleteh u kuću. Tresem se. 'Nasuh drhtavom rukom zeru zelenog šartreza u čašu i popih ga naiskap. Od toga mi se stuži. Moradoh povraćati. Međutim, prolazna slabost i zgađenost ne bejahu ni jedine ni najgore posledice ovog događaja. Od tada, pa za dugo vremena, ne mogadoh se nikako osloboditi stečena straha da će me Mara iz jugoistočnih krajeva zaraziti veneričnom bolešću. Stadoh moj toaletni pribor, peškire, (230 )
penjoar, sve što je ona pipnuti mogla, u svojoj sobi, izvan domašaja njena, držati; dasku klozetske šolje papirom prekrivati i zorno paziti da ni delićem kože porculan ne dodirnem; kadu pre ulaska lizolom ribati — ali, sve mere predostrožnosti ne oslobodiše me stalnoga osećaja da živim u sredini zaraženoj sifilisom, gonorejom, među predmetima iz kojih me vrebaju bičaste spirohete pallide, hitre neisserie gonorrhoeae, opaki hemophilus ducreyi. Sve sam bolesti venerične u neka tri meseca odbolovao! Jeđnoga dana probudim se uveren da sam zaražen luesom, drugog čankirom, trećeg, kapavcem, četvrtog veneričnom limfopatijom, petog granulomom, i ništa mi, dok u to verujem, ne pomaže zdravi razum i knjige koje dokazuju da se polne bolesti gotovo isključivo putem snošaja dobijaju. Ipak ja vrebam priliku da Mari što bliže priđem (ne dodirujući je, naravno) i vidim nije li joj negde iskočio šankir, ili čirić sa tvrdim uzdignutim rubovima koji bih odmah prepoznao, ne pojavljuju li joj se mrlje i čvorići po koži i sluznicama, ne opadaju li joj pramenovi kose, ne otiču li joj žlezde. Budim se svaki put kada ona tokom noći u nužnik odlazi, i recku udaram, e da bih utvrdio ne urinira li ekscesivno, uvek u strahu i neizvesnosti da sam neko od njenih mokrenja, uprkos sve pažnje, ipak propustio čuti. I kada mi ono ti reče da su Mirčetići i nas pozvali na zajedničku sedeljku, uprkos jakoj želji da poziv odbijem, pristadoh na mučno veče sa dva razloga: ponadah se da ću, upoznavši lično Marinog seksualnog partnera iz dvorišta, možda sebe na neki način osloboditi svoje venerične fobije; a potom stoga da vidim čudo od prijema kako bih ti mogao o utiscima svojim pripovedati i podrobno ukazati na važne pojedinosti, koje ti, kod očiju slep i kod ušiju gluv, uočiti nisi mogao. Vidiš, Istrefe, moguće je da je ova sedeljka iz tvojega sećanja izhlapela, kao nevažna, neupadljiva, ali na mene je presudan, neizbrisiv trag ostavila i pokrenula sve što je životno važno prema dvadeset (231 )
osmoj, konačnoj noći našega rastanka, iznikloj iz polumraka slutnji i nagoveštaja novih istina. I kada budeš pročitao ovaj moj raport o jednom skatološkom ispadu milicionera, i o mojoj prvoj i jedinoj večeri provedenoj kod Mirčetića — ti nećeš, sva je prilika, ni tada značaj i neobičnost događaja toga uvideti. — Pa šta — već vidim kako govoriš i dižeš bradu, rezolutno i opasno, na onaj, samo tebi svojstven način — šta ako je prdnuo? Kakve veze ima? A ,,veze“ za mene ima, i da je tako dokazuje i to što se i najsitnije pojedinosti nepodnošljivog susreta — sećam. Ognjište su Mirčetići izbacili (vidi se još crni izgoreli trag na parketu gde je nekada stajalo), greju se „kraljicom peći“. Međutim, sedimo na tronošcima, oko niske sofre u sredini, po šavnički. Mirčetić does most o f the talking. Govori o Bratonožićima i Matagužima, Malonšićima, Sotonićima i Paštrovićima, kako su plemena nastala, kako ime dobila i kako se razvijala, velikodušno dozvolivši (što me je iznenadilo i obradovalo tvojega prisustva radi) da je neka srodnost, ako ne dokazana, ono moguća, između Crnogoraca i Šiptara: po jednoj priči, koju je njegov djed Puniša još odavno čuo, Vasojevići, Piperi, Ozrinići, Krasnići i Hoti potiču od petoro krvne braće koja se u tavnoi davnini podeliše i rastadoše. Zatim si ti, posle kraća nagovaranja, pristao da otpevaš pesmu , JJshoi gjali mi kullote“ — „Telad pusti momak na livadu“ , koja se svima dopade. To je bio povod da i Lambra, kako se zvao Marin vatrogasac (meni se one noći, a i nije čudo s obzirom na okolnosti, pogrešno učinilo da je uniforma na njemu bila milicionerska), Maćedonac iz okoline Debra, otpeva jednu pesmu — eto vidiš, čak i to pamtim: i njegova o teladi govoraše, samo mislim da ih je devojka gonila na pojilo, a ne momak na livadu. Sve se razvijalo na opšte zadovoljstvo prisutnih, pa sam čak i ja počeo manje bolno svoj položaj doživljavati i blagonaklonije na ( 232 )
sedeljku gledati. Učvrstivši malo vere da većih neprijatnosti neće biti, toliko se smirih i pribrah da čak počeh Lambru, krišom dakako, pogledom ispitivati. Moram reći da su mi utisci bili izvanredni. Nikada čovek ne bi — ne na osnovu posmatranja, makar, rekao da od kakve venerične ili druge prijemčive bolesti boluje. Naprotiv. Mlado zategnuto lice, oštrih ivica brade i jagodica, zdravih čeljusti koje se naziru ispod obraza, modromutne, malo tužne, ali lepe oči, privlačna, puna usta, svetla put, zatamnjena samo tamo gde mu raste jaka, ali sveže obrijana brada. On je, uglavnom, tokom cele večeri ćutao, dobroćudno se i milo smešio. I kada bi se osmelio da nešto kaže, videlo se namah da je nesiguran, ne znam da li stoga što srpski ne govori, ili što ga je raspričani Mirčetić porazio svojim domaćinskim dostojanstvom, plemenskim poreklom i junaštvom o kome, doduše, nije govorio on sam, već je to prepuštao prisutnima, naročito ješnom i pišnom kumu Baju, rečitom Crnogorcu iz Danilovgrada. I baš kada pomislih da Lambra izgleda neverovatno čisto, mlado i zdravo, potpuno neuprljan snošajima sa Marom (gotovo poverovah da je nelco drugi, a ne on Maru uza zid pritisnuo), dogodi se ono. Upravo je Bajo o bitki pod Grabom pričao, Vasilija, Mirčetićeva žena, praznu flašu rakije na stolu zamenjivala punom, mi ostali pomno slušali reč kao uz gusle otpevanu, kada Lambra, tako glasno i jasno da nije moglo biti sumnje o tome šta se dogodilo i ko je vinovnik — pusti vetar. Svi smo to čuli, naravno, ali jedino ja ne pogledah u njegovu pravcu, rešen, dakako, da se pravim nevešt, u nadi da će i ostali tako učiniti. Ali ne bi tako. Ti i Mara, mislim i onaj Hrvat, trubač, zakikotaste se. (Tek kasnije sam saznao za Lambrovu retku sposobnost da vetar može pustiti kada god zaželi, i da je sa ove svoje veštine slavan postao i često zabavljao kolege vatrogasce, a jednom ranijom prilikom tebe i Maru, takođe). Međutim, Mirčetiću i kumu ništa ne bi smešno. Bajo zastade upola reči i iskolači se u (233 )
Lambru kome namah postade jasno da sa njegovom šalom, odnekud, stvari u ovom društvu ne stoje najbolje. Mirčetić, čim povrati dah, razgoropadi se: — Čuj, seronjo, nemoj mi ognjište uprđivat — dreknu uvređeno, a Lambro ubrza: — Moluvam vas da me opravdate, najlepše vas moluvam! — Ti to prdnu na priču o Grabu? Na junake koji glave pogubiše? Je li Lambro?! — Ne znajem kako mi se eto sluči, mlogo vas moluvam da me opravdate, — ponavljao je unezvereni Lambra, koji je sasvim izgubio tvoju i Marinu podršku, pa se našao sam i pometen neočekivanim reagovanjem publikuma na njegovu, toliko puta uspešno izvedenu šalu. Međutim, kako su svi već bili pijani, svađa uminu i završi se Ijubljenjem isto tako brzo kao što je i planula. Pošto ponoviše nekoliko puta svoje čuđenje: ,,da mi je neko priča, ne bi vjerova", ,,šta će sve čoek . . ,,E, kakvi su ti Ijudi danas . . .“ — i sve u tom smislu, Crnogorci shvatiše da se radilo o nepoznavanju običaja, a ne o namernoj uvredi ognjišta, časti i obraza, te nastaviše sa bratimljenjem, pričom o bitki ispod Graba i rakinisanjem. Raspoloženje je iz minuta u minut postajalo sve bolje, jedan govor stiže drugi, pesme se smenjuju, oči postaju sve mutnije, osećanja sve raspaljenija, reči sve glasnije, razbija se polako zajedničko slavlje u razgovore po parovima (ti pričaš sa Marom — ne čujem šta, mada sedim preko puta vas), niko više zapravo nikoga osim samoga sebe ne sluša, a ja, Istrefe, sam, s onu stranu stola i sveta, tired with all these, ja baš tada (kako se sećam toga trenutka — posebnog, jedinstvenog tela nasuprot celine mojega života; zakleti se smem da i danas znam šta je svaki od vas govorio i činio, gde sedeo, kako rukom mahao — živa slika u nekakvom blistavo rasvetljenom ledu sačuvana!), ja, Istrefe, čudesno uzdignut u svojoj izdvojenosti, ja upravo tada shvatih snagom i jasnoćom kakve božanske, sinajske obznane da iz (2 3 4 )
tih stopa otići moram, ili ću već sledećeg sekunda nekoga, za celu istinu i na licu mesta — ubiti. Ne, Istrefe, nije to stilska arabeska, ili moje prenemaganje, kako si ti običavao reći. Ubiti zaista, zapravo, neopozivo. Kuhinjskim nožem u oko, žaračem po lobanji, dimiškinjom u stomak! Kako to da ti objasnim, Istrefe? Da ti očaj i unutarnju paniku svoju rečima približim? Šta me je to baš tada do granice izdržljivosti dovelo? Sve drugo, sve što navedoh i ono što preskočih, sve bih to — kao pošast, kao ratne nedaće, zemljotres, smrt, kugu, bedu — boga moleći da dođe kraj nesreći, teško, dakako, ali mogao podneti zarad našega zajedničkoga dobra. Ne mogadah međutim izdržati izvesnost da gubeći tebe gubim bitku za čovečanstvo vođenu, da si njihov, a ne moj sustanar i drugar, da za Marinim tragom kao vižljasti, špiconosi, mladi ptičar u prvome lovu svojemu, da za Mirčetićem uzdignuta, kruta repa u drugi tabor odlaziš, ne osvrnuvši se da vidiš šta je sa tvojim dojučerašnjim prijateljem i zaštitnikom! Organska neumitnost sudbine, kojoj svojim pojedinačnim naporom htedoh prkositi, na moje oči, pod krovom moga Milića, bahato je trijumfovala. Svekoliki trud moj da ti, putem primera, svaki apstraktum izbegavajući, bliskim učinim moral duhovnih pojmova dobra i zla, vrline i greha, ukusa i prostote, da bi na taj način učinio manje ubedljivim za tebe i za njih neprikosnovene bregovske ideale krvi (čast, plemenska odanost, hrabrost, sveta osveta), odjednom se na tom poselu kod Mirčetića pokazao uzaludnim. Ja se i posle svega ovoga iskustva, naravno, i dalje ne mogu složiti sa Geteom kada tvrdi da je čovečanstvo ili zoološki pojam ili prazna reč i da shodno tome nema svrhe, kao ni leptir, ili orhideja. Meni je, dakako, i posle tragičnog kraha mojih pigmalionskih nadanja i dalje daleka Špenglerova misao o individualnoj samobitnosti svake kulture, o duševnoj zatvorenosti svake civilizacije ponaosob, o nemogućnosti međusobnoga uticanja i razumevanja, o savršenoj nekorisnosti dostig(235 )
nuća kineske ili egipatske, muslimanske ili antičke civilizacije za smisao i suštinu zapadnog ili budućeg, vizantijsko-slovenskog kulturnog carstva. Uspomena na opštežitije na Kosančića vencu utvrđuje me u uverenju da su Aristotel antičke, Aristotel muslimanske i Aristotel zapadnjačke kulture tri misli istoga biološkoga sklopa, ali različite uznapredovanosti, jer tako mora biti bez obzira na velelepnu Špenglerovu kulu vavilonsku u kojoj svaka kultura ostaje dosledno zatvorena i sama u svojemu rađanju, trajanju i umiranju, nekorisna za-drugu, sa njom vremenski asinhrona i od nje kineskim zidom odvojena. Naravno i van svake sumnje, čovek se ne razvija kvalitetno, kao ni orhideja ili leptir, ali kvantitativno kretanje unapred i naviše postoji i postojanjem svojim, naravno, ništa ne dokazuje. Moglo bi se zajedno sa Špenglerom tvrditi da kulture umiru same ne zaveštavajući drugima ništa od svojih nalaza, tek da je, makar u jednom slučaju, kvantitativno manje uspela civilizacija zamenila uspeliju, da je makar jednom kultura četvoroprega došla posle kulture vasionskih brodova. Međutim, valjano je i neophodno uočiti — i to je ono što svojim konačnim znanjem smatram — da se prostak iz četvoroprega i sputnjika ni po čemu ne razlikuju osim po prevoznom sredstvu koje koriste. Možda se hebrejski ruah i nefeš, persijski ahu i urvan, mandejski monuhmed i đan, grčka pneuma i psihe, zapadnjačka duša i duh, ili duh i telo, ili nebo i zemlja — međusobno razlikuju, ali je uočavanje ove dihotomije, zaokupljenost svih kultura osnovnom dvojnošću — dokaz o suštinskoj srodnosti Milića i Dulja, Mirčetića i Primoža Trubara, Atile i Ajnštajna, potvrda postojanja suštinski dodirnih tačaka između indijske i kineske, hebrejske i antičke — islamske i zapadne kulture, što otkrih u trenutku ponesenoga suprotstavljanja priglupome evropocentrizmu mojega oksfordskoga obrazovanja. Neka i dalje Mirčetić strastveno veruje da je Crnogorac i socijalista, budi ti Istrefe do kraja svojega života ono za što si (236 )
predodređen, ali ja i posle svih iskustava iz Milićevog zdanja na Kosančića vencu i dalje verujem u jedinstvenu, kosmičku civilizaciju fatalno nesavršenoga čoveka. Neka bude istina da ste se vi, stečeni i zbratimljeni oko Mirčetićeva ognjišta u istom osvojenom Milićevom zdanju, sabrali makar sa tri strane i iz tri kulture, ali otkrih ja na poselu, odjednom, uz strahoviti prasak nove istine, da ste međusobno savršeno bliski, baš onako kako su Muhamed i Kromvel, Platon i Gete — savremenici, baš zato što su stoicizam i socijalizam dve srodne, bratski bliske misli. Uobraženo čovečanstvo dosadno žonglira sa nekoliko nedomišljenosti uvereno da je promenilo svet kada je za staru čovečansku pojavu izmislilo novo ime. Samo jedan put poznaje to nervozno i neosvešćeno biće: mukotrpan dugotrajan uspon od prostote prema (odista niskom) plafonu čovekovih mogućnosti, a onda strmoglavan, revolucionaran povratak na početnu tačku. Utoliko se moram složiti sa Špenglerom: svi popravitelji sveta su socijalisti. Za vas u Mirčetićevoj sobi kraj sveta se pomerio u neku beskrajnu i nevažnu daljinu, a za mene je bio na dohvatu ruke, deo svakoga moga daha i svake dnevne misli. Viša biljolika čežnja za usavršavanjem u meni je — verujem tako — još pre rođenja usahla i do kraja bila zamenjena praosećanjem straha od ispunjavanja i dokrajčivanja. Zato vi, pored Ijubavi bez koje nije čoveka, imate i mržnju, a u meni je pored Ijubavi samo strah ostao. Vidiš, Istrefe, u tome je ona istina koju ni ja u vreme daleko našega surovoga prijateljevanja do kraja i jasno nisam sagledavao. Vaša mržnja i moj strah razlikuju se kao vreme i prostor, kao krv i duh, kao napon i takt, kao junaštvo i svetaštvo, kao Eros i Tanatos. Vi ste znali samo za pojedinačne opasnosti, a ja sam drhtao, sopstvenim pogledom ogoljen i nezaštićen, pred celim svetom. Razumevanje uzroka oslobađa, vaša vera u nađene veze (Istorija SKPb sve je kadra objasniti, ako se valjano proradi!) nepogrešno dovodi do toga da strah od sveta nestaje. Sumnja u tu (237 )
veru, nasuprot, vodi u znanje, tako da čovek dostojanstvenim i savesnim izborom svojim može samo junak ili svetac biti. U sredini ne leži mudrost, kako nahranjeni Vizigoti i felasi misle, već — svakodnevno, a sve se, Istrefe, u prirodi i sudbini, u organskom i istorijskom, sabralo da te od mene i moga naslućenoga svetaštva, iz tvoga zaboravljenoga bregovskoga junaštva — u međuprostor između vere i znanja, u blaženi brlog oko ognjišta na sredini negdanje Milićeve velike turske sobe, za ceo život ukopa. Kasno, prekasno, shvatih da se niti od mene čudotvorac može iskovati, niti da se čuda u istoriji dešavaju. Mudri Solomon još reče da Ijubomorno uvo čuje i šum koga nema. Gorčina naslućenog (mada još ne sasvim prihvaćenoga) poraza izoštri moj dar zapažanja do savršenstva. Kao na suncu jasno prozreh tvoju nevešto prikrivenu nesvesticu od želje da stigneš rgotinsku bedeviju što se tupo, glupo, tromo, beslovesno, ništa ne zapažajući, u žutom slinastom kombinezonu mota po kući, kao krmača kopulira u dvorištu, neoprana i neočešljana ždere kavurmu i luk u glavicama i razbacuje svoje krvave binde po budžacima Milićevog zdanja. Lovc that is fed by jea!ousy dies hard. Kao pod reflektorom belodano uvideh tvoje osećanje pune sreće svoga među svojima — Kaina među Aveljima, Alarika među rogatim Vizigotima, oficira vere među okrugloglavima! Sakupljanje kod Mirčetića postade vaša svakovečernja navika. Oko devet časova, kada prekineš sa učenjem ili se vratiš iz škole, ne časeći časa, čim se umiješ i začešljaš, užurbano bi i bez reči odlazio u susedstvo. Mesecima sam se borio da sprečim ili makar proredim tvoje odlaske. O, Istrefe, seti se vremena davnih, pa češ i sam priznati da mi se upornost i predanost zadatku mojemu osporiti ne može. Bez obzira na neuspehe, svako veče, pripremljen na vreme i najbolje što sam umeo, u belom šiptarskom kečetu, čarapama-papučama iz „Narod(238 )
ne radinosti", sa zurlama u rukama, vrebam tvoj nailazak, presrećem te u hodniku i pozivam da pesme bregovske pevamo i balade šiptarske na srpski prevodimo, ali ove zabave, avaj, još do juče kadre da te privuku, sav svoj magnetizam uzjedared izgubiše. — Ne mogu sada. Idem, — kažeš nestrpljivo, i hoćeš da me obiđeš, ali se ja tako lako ne predajem. — Istrefe dragi, — govorim ti razumno — pa znaš da već nedeljama svako veće kod suseda naših provodiš.. — Znam. Idem. — Pa šta to radite tamo, — ispitujem te, ali si ti u odgovorima svojima sasvim neodređen, kažeš: — Prorađujemo. — Šta, pobogu, prorađujete? — ljubopitljiv sam ja, ali ti znatiželju moju.ne zadovoljavaš, od drugih moram doznati da Istoriju SKPb analizujete, i da im ti, kada se od ova posla umorite, čitaš naglas, glavu po glavu iz romana Kako se kalio čelik. — Pa baš svako veče? — ne predajem se ja. — Svako. — Krucifiks, Istrefe, k sebi dođi, znaš li da je „Mrkaljema, druga naša“ poslednja balada koju prevedosmo još pre tri meseca! Kada će nam knjiga gotova biti ako svako veče sa susedima džabalebariš! — Moram idem — kažeš ti — pusti me — nestrpljiv si, dok sam trepnuo već žurno polaziš prema izlazu. Ako ti se i tada isprečim, gurneš me, prođeš pored mene kao da sam kakva mrtva, nevažna prepreka. Vidim, ne vredi reči trošiti, jer ti si za celu istinu čovek omađijan, hipnotisan, kao somnambul brodiš danima. Ja odista verujem, Istrefe, da ti dugo vremena nisi bio svestan dubine i prave prirode svojih osećanja prema Mari i Mirčetićima, već si znao samo za neodoljivu potrebu da budeš sa njima, da ih slušaš i da ih gledaš, nju — debelu, polupijanu i raskrečenu na Mirčetićevu tronošcu, njih — glasne, proste, razdragane. Nisam mogao, naravno, da (239 )
čujem šta radite u susedstvu, čak i kada naslonim uvo baš na onaj zid sa čije se druge strane vi nalazite. Mada je od starosti i istrošenosti odavna dobila artritis, mada je po matorim bedrima, kao svaka dobra nosilja, izbrazdana od mnogih rađanja, mada su joj zubi poispadali, mišići usahli, vene bolesno nabrekle i u plave čvorove se vezale, mada su joj se po leđima, od vekovnog ležanja, rane pootvarale, — stara Hadžislavkovićka na Kosančića vencu još je imala zidove koji zvuk ne propuštaju. Baron Kordon je znao svoj posao, a opaki Milić para nije štedeo. Tek ako otvorite prozor da sobu punu duvanskoga dima provetrite, zakratko bih čuo kako svi uglas govorite, povišenim tonom, pijani jamačno, ili kako nesložno, ali vrlo glasno — to srpski seljak lepo opisuje — ,,iz petnih žila“ — pevate. Najčešće — „Pod onom, pod onom“ . Ja ležim na svome krevetu, očiju suvih i strahovito budnih, čitam reči koje ne razumem, pijem čaj koji na nepcima ne osećam, mislim svoje misli sumorne i čekam da čujem zvuk otvaranja ulaznih vrata i tvoje korake u hodniku, u zlehudoj veri da se sudbina može lukavstvom preinačiti, da se strah samim razumevanjem može savladati, ili da i za tebe napon između mikrokozma i makrokozma može postati štogod što se voli. Tek kada čujem da si se vratio uspevam da zaspim, ali snom lakim i nestalnim, plahim kao iz žbuna prenuto zeče, punim strašnih slika od kojih se budim glavoboljan. Sećam se da me tih dana — ništa od tebe neću u ovom pismenom kriti, ja sam iznad stida i smešnih smrtničkih obzira — češće pohodio jedan od najgorih, ako ne i najgori, san iz moje bogate zbirke košmara. Sanjam da otac Miodrag, Mirčetić i Ćira Mana (u ovom snu izgleda kao Ciganka iz slikovnica — šalvare, nanule, marama sa crvenim ružama, cigara u zubima), zajednički, vešto, uprkos toga što se ja divlje, ali sasvim nemoćno, opirem — uspevaju da pričvrste uz moju golu zadnjicu naročiti kavez pun gladnih pacova. Osobe( 240 )
nost kaveza je u tome što mu nedostaje jedan zid od rešetaka, a upravo tu stranu stavljaju prema meni, pa je to jedini pravac kojim izgladnela zverad može krenuti u potragu za hranom i izlazom iz zatočeništva. Uvek me čudnim i protivrečnim mislima ovaj san ispunjuje. Istovremeno duboko, patnički saosećam sa pomahnitalim glodarima, bivam obuzet užasnim, neopisivim i neopisanim strahom od njih, i imam potrebu (nisam nikako kadar odupreti joj se) da pomilujem nakostrešeno krzno njihovih sivih vratova. Pre svega zbog nerazrešivosti sukoba ovih suprotstavljenih osećanja, a preciznošću švajcarskog časovnika, tek što je kavez dobro pričvršćen — budim se mokar od hladnog znoja i suza, ali zahvalan nekome ko je, dobar i milostiv, san prekinuo pre nego što pacovi shvatiše za njih novonastalu a za mene nepodnošljivu situaciju. Elem, upravo sam taj san sanjao kada me, jedne noći, pre njegova prirodna i uobičajena završetka, probudi sašaptavanje u hodniku, a zatim otvaranje i zatvaranje vrata Marine sobe. Sve mi se u glavi zakovitla i iztneša: još sećanje na pacove lebdi u svesti; latio sam se olovke, mahinalno i po navici, da markiram Marino mokrenje; u isti mah nekako dopola saznao, sa zakašnjenjem i zadrškom, da su šumovi neobični i da Mara nije sama. Postepeno sedeći u krevetu, izgubljen sred mraka i mislenoga haosa, konačno shvatih da je to Mara pripustila Lambru u našu kuću i u svoju sobu! Zgrozih se. Pobesneh. Moradoh sebi više puta naglas reći: — Stani, Vladane, stani, ne nagli, plan napravi, — jer htedoh tako nestrpljivost svoju obuzdati i smišljenu akciju kakvu preduzeti, a ne histeričan i uzaludan ispad napraviti. Dokonah, konačno, da bi za početak bilo najbolje oslušnuti i proveriti nije li me sanjivo uvo prevarilo. Tako i učinih. Obukoh halat, polako se izvukoh u hodnik, na prstima se privukoh do Marinih vrata — ali uvo na njih prislanjati morao nisam! Sve se čulo kao da im je (
241 )
talambas ispod stražnjica! Rasklimatani krevet u ravnomernim razmacima udara u zid, ona grokće kao i onomad u dvorištu, a meni — meni jurnu krv u glavu i zaslepi me potpunoma. U mojoj sopstvenoj, u kući mojih dedova, pod mojim krovom! Kojim pravom? Uz čiju dozvolu? Kojom bezobzirnošću i brutalnošću! Više ja nisam bio kadar odluke donositi, još manje o njima suditi. Dešavalo se sve po nekoj jačoj, nezavisnoj, meni nadređenoj komandi. Nešto mi jednostavno naredi da jurnem u sobu kao bengalski tigar i da kandžama raskomadam pohotnu krmaču u njenoj kaljuzi, te ja, ne razmišljajući kako ću to izvesti goloruk i sam, širom otvorih vrata i kriknuh životinjski: — A, tako! Trebalo je da prođe, Istrefe dragi, nekoliko sekundi, ili delića sekunde, pre nego što shvatih da se prizor koji ugledah u ponečemu razlikuje od očekivanog. Međutim, ta nepodudarnost me ipak zadrža te ne jurnuh pravo na ijubavnike, što mi je prvotno bila namera, već ostadoh na vratima, istovremeno sleđen, raspomamljen i očajan. Soba je dobro osvetljena — gori lampa na tavanici i stona Iampa u uglu sobe, blešti prostorija za koju očekivah da će biti u mraku. Ona, samo u žutom kombinezonu koji joj se do grla popeo i sasvim otkrio debelo, nezdravo belo (boja sasušenog izmeta nekih ptica) razdroćkano telo; većim delom leži na krevetu, ali joj desna noga pada sa njega pa se vrhovima nožnih prstiju odupire o pod; po njoj, go golcat, sikću mu polutke male, mišićave stražnjice — pao muškarac, koji posle mog krika: — A, tako! — pravi još jedan i po grčevit trzaj i već sledećeg trena skoči na noge, okrenu se prema meni ispruženih ruku, savijen kao hrvač koji se približava protivniku, mišićav, vitak, nabrekla uda — ti, Istrefe, ti stojiš ispred mene, tamnoput, krajnje razdražen, crni jaguar koji se sprema na skok! Kao u magnovenju — ni danas ne znam šta sam u (242 )
tome trenu mislio i osećao, a nekmoli onda — gledah promene na tvojemu licu: zapanjenost je smenilo prepoznavanje, svest o činjenicama brzo je rodila grč paklene, ubilačke mržnje. Ne znam kada si i kako si prešao rastojanje od dva-tri metra koje nas je delilo. Znam samo da si me prvo udario pesnicom u levo oko — opet levo oko! — a koliko si me puta posle toga i gde sve rukama i nogama tukao, tek sutradan će utvrditi tetka Lepša previjajući mi rane i sečivom noža hladeći uboje i otekline. Dok si me tukao nisi, čini mi se, ništa govorio. Više si huktao. Nešto kao: — Na, na, na, na . . . Svaki udarac bio je propraćen jednim ,,na“, ako je to baš tako zvučalo. Ja, opet, sa svoje strane, nisam ništa preduzimao da se zaštitim. Udariš me levom, ja se od udarca poluokrenem udesno; onda me desnom vratiš na početni položaj za levi udarac. Isto tako i kada sam pao. Nogom me udariš u stomak, a ja se sklupčam oko njega; onda,me udariš u bradu, a ja se ispravim i otkrijem stomak. Jednostavno, puštao sam da me biješ, ne preduzimajući ništa da se zaštitim od tvoje pomame, i ne pokušavajući da se uklonim sa mesta na kome si me zatekao. Kroz krv i izmaglicu, u tom okretanju i prevrtanju, u dva-tri navrata pogled mi je preleteo preko Mare koja je tupo, raskrečena, ne sakrivajući golotinju, životinjskom prirodnošću bestidna, sedela na ivici postelje. Onda u jednom trenu videh kako se diže, prilazi nam, hvata tebe za izmahnutu ruku, i kaže: — Nemoj, ubićeš ga, bre. Čudno je, vrlo čudno šta se u meni tada dogodilo. Vidiš, Istrefe dragi, ta njena rečenica — kojim nervnim putevima, i kojim moždanim vijugama ni sam sotona neće znati — ali tek ona me pokrenu iz potpune, strasne, duboke prepuštenosti batinama. Alzo, kako i zašto, nisam kadar objasniti ali sećam se ne može biti bolje da baš Marino uplitanje u našu tuču zatalasa u mojoj sluđenoj glavi neku novu (243 )
misao koja me sasvim raspomami. Skočih na noge, odgurnuh te nekom iznenada naraslom snagom, priletoh Mari, zgrabih je za kosu, i sve vičući: — Ostavi nas! Ostavi nas! — ili tome nešto podobno, stadoh je, onako golu i belu, u prljavom žutom kombineu kroz koji se sve providi, tući i rukama i nogama. Zapravo — pokušavah je tući, jer ona beše vičnija od mene pa je bez napora otklanjala udarce, povlačeći se unazad. Moj nasrtaj na Maru, u svakom slučaju, nije mogao trajati dugo, jer me ti hvataš odostrag, odižeš od zemlje, prenosiš kroz hodnik do moje sobe, ne mareći što vrištim i koprcam se, kao balu vune izručuješ na pod i bez reči odlaziš. Ne dižem se sa zemlje. Ne plačem, glasa od sebe ne puštam, sav sam se kao udav oko žrtve obavio oko čudne misli, u tako čudnom trenutku prispele. Jer, eto, Istrefe, tada, lica priljubljenog uz tepih koji žedno upija krv iz moga nosa i usnice, neprirodno sklupčan, kao kakav veliki lutan slabo ispunjen krpama, baš tada, takvoga stanja i položaja — u glavi mi sinu, kao prskalica na božićnoj jelki, misao koja me zapanji svojom novinom i jednostavnošću. Prvi put tada ostavljen kao vreća na podu moje sobe, u rečenicu pretvorih ideju koja mora da je dugo, negde iz podsvesti, vrebala pravi trenutaik za izlazak na svetlost dana. Pojavila se, doduše, u čudnom, zatvorenom, kriptičkom obliku i glasila je: ,,Zašto, onda, ne uteći“ — samo toliko, ni reči više, ni reči manje. Niti znam na koga se rečenica odnosi, ni kome je namenjena, ne znam u tom položaju i trenutku ni šta znači, zapravo. Na izgled nije povezana sa upravo minulim događajem, već kao da je iz nekog drugog sadržaja zalutala u moju svest, pa sad, besmislena, varniči u ispražnjenoj i neprijemčivoj glavi. Čudno, vrlo čudno, rekoh sebi, ali moji napori da rečenicu pokrenem iz njene zaustavljenosti, da je produžim u kakvu dalju misao, da je razgranam — ne urodiše plodom. Prskalica (244 )
utrnu, naglo kako se i zapalila, ali ostavi u meni seme nove i neverovatne vere da je moguće od svega dići ruke i otići, Kosančića venac napustiti i u miru, poistovećen sa drevnim tlom i kotežneimarskom florom, kao kakav anadolski gušter koji se u Šumadiji odomaćio, kao kakav beli sibirski medved nevidljiv na beskrajnome snegu zaleđene tiindre, kao kakav stari dunavski šaran, žut od bolesti i nevidljiv u mulju iste boje — nestati, zasvagda nestati, sa kugle zemaljske i iz svesti mojih sustanara. I više nego što kriptičnu rečenicu do kraja razumedoh kao uputstvo ili konačno znanje o mojemu položaju i budućnosti, ležeći krvav na podu, ja ovu misao o potiranju, nevidljivosti i nestanku, misao mutnu, tek glaukomnim okorn nazretu, osetih kao nešto opojno i opasno, nešto od čega bez razloga čula mru, sa mrakom i neznanjem se poistovećuju, srce treperi iz straha, sreće čak, ili predsmrtne žudnje za životom. Vidiš, Istrefe, rekao bih da svaki čovek množinu događaja, nauma i osećanja svojih, tokom života pozaboravlja, ali da uvek ima i onih koji u sećanju vazda živi i sveži ostaju. Ja, recimo, dobro pamtim prvi dan proveden u Francuskom zabavištu; ili deda-Dimitrijevo mrtvo, ukočeno, pravo kao i za života, telo u besprekorno ispeglanom redengotu, izloženo u kapeli na Novom groblju; oči Bosinog ponija koji je upravo slomio nogu; ili nju, šestogodišnju sestričinu Bosu koja je skinula gaćice i zajedno sa mnom gura moj desetogodišnji pimpili u svoju stidnicu kada se na vratima dečije sobe pojavljuje njena majka, najgora od mojih strina, Nevenka; pad sa terase ,,Belvedera“ na plažu; ili železničku stanicu Kalea u maglenom praskozorju dvadeset i devetog marta 1941. godine. Međutim, Istrefe dragi, ma kako ove pobrojane, i još poneke druge, događaje i prilike pamtim dobro, ipak nijedan nije u mojoj svesti tako blisko, tako intimno prisutan kao trenutak kada si me izručio na pod moje sobe i ostavio sklupčanog oko nove, kriptičke, nerazumljive misli. (245 )
A ti, Istrefe? Da li se ti, i kako se sećaš prve noći? Sećaš se, sećaš. Siguran sam. Ako nisi baš sve zaboravio? Ipak, toga se sećati moraš . . .
VIII Istref još jednom prekide čitanje uveren da je Mara bila u pravu kada je — toliko puta — umesto da se Ijuti na Hadžislavkovića, dobroćudno i oproštajno odmahnula rukom: — Pusti ga, more, lud je ko ludi Sekula! Istref se ne seća da li je ikada doznao ko je Sekula, ali je svestan da mu je bolest, što uznemirujuće vonja iz Vladanove intime, isterala gadljivu grimasu na lice. Nije ljut, kao maločas. Ni iznenađen. Sve je on to, manje ili više, ipak znao i onda. Ni razočaran. Čak ni uvređen zbog krajnje nepovoljnog i, još više — netačnog, izmišljenog opisa Mare. Istref je, reklo bi se, samo zamišljen. Pokušava u svojoj solidnoj inženjerskoj glavi da postavi jedno, zapravo filosofsko pitanje: da li je moguće da čovek, čak i ako je pomeren koliko Hadžislavković, vidi stvarnost, za koju se zna da je nesumnjiva, tako različitom od njenog pravog, pojavnog izgleda? Kako je to Vladan — uvek napadno beo i čist Marin kombinezon — zapamtio kao žut i prljav? I sa Lambrom — izmislio je. Lambra je, doduše, postojao, i, jeste, udvarao se Mari. Mara ga je, istini za volju, i dovela na Kosančićev venac, ali Istref je pre mnogo godina odagnao od sebe i poslednju sumnju da bi Vladanov izveštaj o noćnom događaju ispred ulaznih vrata mogao biti istinit. Kao grom ga je pogodio ono veče kada mu ga je, sav usplahiren, ispripovedao. Mora priznati — mučio ga je danima i (247 )
mesecima jer, mada je već onda imao u vidu mogućnost da Vladan izmišlja kako bi mu Maru učinio odurnom, Istref nije mogao istinu dokazati i sumnju sasvim dotući pošto nije imao nikakva prava da postavlja pitanja bilo Mari bilo Lambri. Sta je njemu Mara? Nije se tada još ni usuđivao da je pogleda, a nekmoli da joj iskaže svoju Ijubav. Ili ljubomoru, što se toga tiče. Od samog početka, možda i na način neiskazan, nekako, Istref je naslućivao da Hadžislavkoviću veći deo koza nije na broju. Čim je stekao najosnovnija znanja o svetu u kome se obreo, shvatio je da su dobrotvor i njegova tetka van sveta i pameti. Kada je konačno počelo Vladanovo ludovanje oko Mare — bio je načisto da ima posla sa čovekom sumanutim. U skladu sa sticanim znanjima, menjao se i Istrefov odnos prerna Vladanu. Od poslušnosti i strahopoštovanja, preko čuđenja, otpora i teško obuzdavane mržnje, do neprijatnosti, sažaljenja, prezira, osećanja dužnosti, obaveze da zaštiti zaštitnika (uprkos svega i u granicama svoje moći) koliko od drugih, toliko i od njega samoga. Zamišljen nad Vladanovim rukopisom, dok pokušava da odagna gadljivu masku sa lica, Istref odjednom postaje svestan da je događaje iz tog poslednjeg i najneprijatnijeg perioda zajedničkog života sa Hadžislavkovićem, uglavnom, uspeo da pozaboravlja. Nema ih, ili, ako su tu, tek se naziru kroz gustu maglu proteklih godina i želje da budu izbrisani iz sećanja. Međutim, dok Hadžislavkovića i njegovo sumanuto ponašanje iz omamljujućih, tropskih, maglenih, amamskih, celonoćnih ljubavnih gubljenja u Mari — pamti uglavnom kao mutnu nelagodu izbledelih obrisa i zaboravljenih pojedinosti, možda i kao moralnu dilemu koju bi, da je vičan samoiskazivanju, postavio na sledeći način: kako postupati prema čoveku privrženom i dobronamernom, ali sramnog ponašanja i nedostojnog držanja, ludom i stidno drukčijem od svekolike, tvrde i jasne stvarno(2 4 8 )
sti oslobođenog Beograda — dotle se same te stvarnosti u svim pojedinostima izvanredno živo seća, nosi je u sebi i dan-danas kao najvažnije iskustvo života, kao godine u kojima sc novome Beograđaninu dogodilo sve što je istorija upisala da baš tako i nikako drukčije mora biti. Istref ni kao mladić nije bio bolećivog nastrojenja, još manje je takav dok, u svojim smirenim i neromantičnim pedesetim, žmuri nad Vladanovim rukopisom, pa ipak, zaokupljen uspomenama, tek ovlašno svestan otvaranja ulaznih vrata i dolaska Baškima, on se sa velikom nežnošću seća daleke Mirčetićeve sobe među veselim nimbusima na prozračnom plavom nebu i Ijudi sa kojima je otkrivao onaj isti svet što ga je tri decenije pre njiii pronašao Pavka Korčagin. Bili su to dani sreće kakvu je bog, ako je umeo da uživa, morao osećati dok je od ponedeljka do subote stvarao svet. Danas još nije ništa, ali već sutra će biti sve, postojanje je samopregor jednoga među mnoštvom udarnika i novatora, život pojedinca je nešto potrošno, nekakav građevinski materijal, selestijalno testo za pečenje komunizma; sred opšte nestašice brašna, protivavionskih mitraljeza, stambenog prostora, kafe, konca, železničkih vagona — jedino Ijudi lma u izobilju. Mržnja je pronađena da se njome popune one male šupljine, ostaci trule prošlosti u odanosti koja je smisao po sebi, alfa i omega, duša i telo novoga čoveka u izgradnji. Sladostrašće samopotiranja, telesnog predavanja, perenijalno bekstvo od slobode u tome višegodišnjem bahanaiu vere i obnove, elektrifikacije i sanktifikacije narodnih masa, Istref ne bi ni sada, kao što nije umeo ni onda, lepo i tačno da opiše, ili makar imenuje, ali je sa nekakvom prvobitnom jasnoćom pamtio sve događaje i bez napora oživljavao uspomenu na ushićenje što ga je kroz nekoliko desetina meseci treslo kao iscrpljujuće prijatna, akutna životna groznica. Cetvrt veka udaljen od mladih i pomamnih dana kada je Petrova crkva na zemlji konačno bila ustoličavana, Istref još jednom otkriva kako i danas ( 249 )
ima čulno konkretan osećaj da je stupivši u Mirčetićevu sobu izašao iz prebiblijskog mraka na svetlost, iz nekakvog zbunjujućeg mutljaga od neusaglašenih krpica života i stvari, u savršeni sklad razumljivih odnosa, razložno raspoređenih prema nedvosmislenim pravilima jednom zasvagda utvrđenog reda. Umorni od obavljanja mnogobrojnih dnevnih dužnosti, ali orni i gotovo panično znatiželjni, okupljali su se u Mirčetićevoj sobi i proučavali materijale prema uputstvima koje je rukovodilac kružoka, Mirčetić, dobijao u agitpropu Rejonskog komiteta. Iz svih knjiga koje su tokom dve godine upornog prorađivanja uspeli da savladaju: iz Dijalektičkog materijalizma Rozentala, K pitanju o ulozi ličnosti u istoriji Plehanova, O marksističko-Ienjinističkom vaspitanju boljševičkih kadrova Kalinjina, iz Tri izvora i tri sastavna dela marksizma Lenjina, iz Ekonomskog učenja Karla Marksa Kauckog, iz Pitanja partijske izgradnje I— X II (štampano kao rukopis, preštampavanje zabranjeno) — belodano i izvanredno umirujuće proizlazilo je da magistralna carska cesta vodi čovečanstvo iz feudalizma u komunizam; da pauperizacija seljaštva produbljuje krizu imperijalizma kao poslednje faze u razvoju kapitalizma; da je religija opijum za mase.; da je istorijski materijalizam najveća tekovina naučne misli i da je eksploatacija čoveka po čoveku ono što američkog radnika drži u bedi i potlačenosti koja se pobedom revolucije, u socijalizmu, jednom zasvagđa, istorijski i faktički, temeljno ukida. Mnogobrojni članovi kružoka — jer Milićevo zdanje na Kosančićevom vencu bilo je tih dana puno kao šipak — primali su prorađene materijaie sa manje ili više pronicanja u suštinu novog nauka, ali sa podjednakom, blaženom nekritičnošću, kao evanđeoska otkrovenja Istine koja se utvrđuje tribalnim metodološkim postupkom pozivanja na prasvedoka, jer je jedino tako moguće dokazati kako je ono što se sada govori oduvek i zasvagda tačno. Vladan je u više navrata objašnjavao da u Talmudu i islamskoj ( 250 )
teologiji biva primenjivan isti način, da nova Halaha ili Hadis važe samo ako se neprekidnim lancem jemaca mogu povezati sa rečima Mojsija ili Muhameda, Lenjina ili Staljina, prvih poslanika judeističkog boga ili komunističkog Marksa: — Takođe Jevrejina, dečače dragi, takođe sina plemena Izrailjevog — dodavao bi Vladan informaciju o neprikosnovenome Karlu, što bi Istrefa, koji ništa od Vladanovih zavrzlama nije razumevao, samo učvršćivalo u neprijatnom znanju da je dobrotvor lud ko ludi Sekula i da njegova nesuvisla trabunjanja iz zahvalnosti mora slušati, ali da ih nikako ne treba ozbiljno uzimati. Međutim, ako se Vladana seća kao stalne neprijatnosti u tim blaženim danima velikog početka, sve ostalo sakuplja se u uspomeni bez koje Istref ne bi bio ono što je tokom godine postao. Živelo se na Kosančičevom vencu brzo, glasno, javno i masovno. Istref ne može baš tačno da se seti kojim su se redom tokom dve ili tri godine po njegovom prelasku kod Vladana, sa urednim nalogom Državne uprave narodnih dobara (čiji je ulični poverenik bio Mirčetić), u kuću useljavali sve novi i novi stanari; ne može da sredi u pameti — mada se trudi, namrštena čela, stisnutih zenica — kada je ko otišao, i ko se na njegovo mesto i u koju sobu i sa kim ubacio, ali se živosti i stalnoga komešanja pod Milićevim krovom seća kao krunskog dokaza o mobilizmu i dinamizmu tog doba. Središnje mesto u opštežitiju, Milićevu veliku tursku sobu, neprikosnoveno je zauzimao — Mirčetić sa ženom Vasilijom, sinom Vukom i onoliko rođaka koliko bi se zadesilo na proputovanju ili kraćem (ponekad ozbiljno produženom) privremenom boravku. Jedan od prvih koji se uselio, znatno pre Mare (Istref sa velikom teškoćom uspostavlja precizniji hronološki red u socijalističkom delu istorije Milićevog zdanja na Kosančićevom vencu), bio je izvesni Viobran koga su svi zvali Čiča, da li zato što je bio stariji od ostalih, ili stoga što je (2 5 1 )
sam sebe tako nazivao: ,,daj to Čiči“ ili ,,neka te, Čiča će to sam“ , ili ,,ej, momče, da je Čiča na tvome mestu“ . Ranjen i izlečen 1944, Viobran je prvo radio kao vozar na skeli Smederevo—Kovin — ali kada sii beogradske radne brigade uz pomoć crvenoarmejaca udarnički podigle pančevački most, prebačen je za noćnog čuvara fabrike ,,Rogožarski“ . Istref sa čuđenjem shvata da je Viobran onda imao samo trideset pet-šest godina, mada ga je u pamćenju za sva vremena sačuvao kao starog čoveka, prosedih brkova i zulufa, mirnog i dobrog na način nekakvog mudrog dede iz planinskog sela kakvo je odista i bilo ono odakle je Čiča sišao — Kućište ispod gromovite Sutjelice na zelenom Željinu. Sindikalna podružnica njegove fabrike dobila je za obradu deo eksproprisanog imanja manastira Rakovice, pa je Viobran, tako, uvek bio dobro snabdeven dragocenim krompirom i kupusom koji je nesebično delio svim ukućanima — dva krompira za malog Vuka, glavica kupusa za prehlađenu Maru, česno belog luka za zajednički pasulj — što je još uvećavalo njegovu popularnost stečenu mirnim, postojanim seljačko patrijarhalnim nazorima, nekakvom starovremskom jednostavnošću od koje su se, kao lopta od zida, odbijale sve novotarije i preteranosti, izvesnom običnošću koja je po svemu odudarala od uspaljenog, revolucionarnog previranja u Milićevom zdanju, malom Zimskom dvorcu Prvoga beogradskog rejona. Čiča je neko vreme bio sam u odžakliji, a onda mu je — i opet Istref ne može da se seti tačno kada — dodeljen sustanar, pa je malu i nelogičnu prostoriju u obliku slova T delio sa jednim Bosancem, nekim Mijom Šljivom, koji je bio čuven i za opštu sreću zaslužan po tome što je svaki čas i povodom raznih izazova, ili bez njih, dobijao napade partizanske bolesti. Tada bi ga sve stanovništvo Kosančićevog venca, osim čiče Viobrana, koji se bez reči povlačio, držalo za ruke i noge, polivalo vodom, vikalo preko najstručnijeg predstavnika: „Veza! Veza! Ovde Kosmaj! Ovde Kosmaj!“ — dok (2 5 2 )
bi se mokri i povantrzali Šljivo uzaludno otimao i urlao svoj, mahom isti tekst: „Ura! Naprijed drugovi! Pali! Juriš proleterska! Ura!“ — unoseći tako naročitu vrstu ushićenja i živosti u neprestani tutanj prenapučenoga opštežitija. Milićeva ,,mala evropska“ soba je šperpločom prvo bila podeljena na dve, a zatim na četiri prostorije, ali uz sav uloženi napor Istref uspeva da se seti samo tri kućanstva, dok je četvrto, sva je prilika, konačno zagubio negde u vremenu. Dok je bila podeljena na dva dela, u jednom su živeli Slovenac Boštjan, zavarivač, i Mađar Ištvan, mašinbravar, jedan iz Škofje Loke, drugi iz Subotice, obojica dovedeni po zadatku da montiraju mašine dobijene iz nemačkih ratnih reparacija za prvog giganta petoljetke, fabriku alatljika ,,Ivo Lola Ribar" u Zelezniku. Bili su ćutljivi, ljubazni, odnekud slični, i vrlo su malo učestvovali u kolektivnom životu zdanja, jer bi u rano jutro na svome tandemu (sami su ga sastavili od rasparenih delova, sa koca i konopca pokupljenih i ručno prilagođenih) odlazili na posao svakog dana, dok bi nedelju, ako ne rade udarnički ili dobrovoljno, provodili u ćutnji skidajući točkove, podmazujući pedale, popravljajući zvonce ili štogod drugo na biciklu, apsolutnom čudu tehnike i životnogstandarda sa stanovišta ondašnjih socijalističkih građana glavnog grada nove Jugoslavije. U drugom delu sobe, iza zida od šperploče, živeo je Joza Mihaljević, Hrvat iz Varaždina, ćelav, trubač, član tek osnovane vojne pleh-muzike Doma NOV-a i POJ-a u Beogradu, koji se, ubrzo po useljenju, oženio i izrodio dete Zdenka sa Milenom Drekalov iz Melenaca, zaposlenom u Prvoj frizerskoj zadruzi na Terazijama. Mada su kućna zajednica i, naročito, ulični poverenik DUND-a, Mirčetić, sve učinili da do toga ne dođe, ipak se negde krajem 1947. godine, valjda, u nekadašnju ,,evropsku“ sobu opakoga Hadžislavkovića useiila i majka palog borca iz okoline Kragujevca, Milja Stanivuković sa sinom Dragijem, tek repatriranim zarobljenikom iz Nemačke, snajom (253 )
Vukom, domaćicom, i odraslom unukom Jasnom. Nikome nije jasno kako bi se i oni smestili tamo gde su trubač sa trudnom ženom i dva graditelja giganta već stanovali, da nije bilo spretnih ruku Boštjana i Ištvana koji sa malo ekserčića i dva čekića časom od dve napraviše četiri prostorije — toga se Istref seća, i sam je pomagao pregradnju — ali ne zna da li se i ko se uselio u četvrtu četvrtinu što se pojavila kao višak stambenog prostora. Zna, naravno, ne može biti bolje, da je Mara gotovo punu godinu dana bila sama u sobi koja je nekada, u detinjstvu i mladosti, bila Vladanova (u njoj su za vreme svoje uskršnje posete 1933. godine spavali Ditermajerovi, a Vladan je prešao u svoju sadašnju, nekada majka-Velinkinu spavaću sobu, tek posle oslobođenja, kada je veliko naseljavanje počelo, jer je ta soba bila najodeljenija i obezbeđivala mu je izvesnu nezavisnost, naravno, samo dok prenapučenost nije postala prevelika i dok se Mara nije ,,uvalila“, kako je ogorčeni Hadžislavković govorio, u njegov deo kuće). Mada je glasno morao da podrži Maru, naravno, Istref je u sebi ipak negodovao kada je sama predložila da se i njena soba podeli na dve kako bi beogradski krov nad glavom dobio i rođak Vukajlo iz Rgotine sa ženom Zagorkom i dvomesečnom bebom Milisavom. Vukajlo je kao perspektivni zaječarski kadar bio poslat u tek osnovanu Višu partijsku školu po svojoj velikoj želji i posle upornog nastojanja, u čemu ga je svesrdno podržavala i Zagorka, kćerka jednog od najbogatijih seljaka jugoistočne Srbije (čuvenog kulaka, ratnog profitera, predratnog poslanika Dimitrija Dimitrijevića), hrabra žena koja je završila dva razreda domaćičke škole, a- iz trećeg, zbog ljubavi prema Vukajlu, pobegla u partizane gde se kao dobar masovik pokazala, pa tako oslobođenje dočekala u činu zastavnika. Pored DUND-ovih nabrojanih stanara, Istref se seća i ilegalnih stanovnika u Milićevom zdanju — četiri tiha, mravlje vredna Cmotravca, koji su se bez dozvole uselili na tavan (Mirčetić je odobrio njihov (254 )
đolazak dalekovido predviđajući da će kad-tad zatrebati, a leba ne traže), i Lambre, na krevetu u hodniku, iza zavese nastale spajanjem tri trobojke sa petokrakama. Kao žitelje zdanja Istref ni prilikom ovog memoarskog prebrojavanja nije računao, zapravo, nikad utvrđeni broj Cigana koji su, uporno izbacivani od Mirčetića i ostalih ukućana, uvek iznova provaljivali u podrum, dok na kraju ogorčenome opštežitiju nije dosadila ova igra, pa je rezignirano dopustilo da se čerga množi ispod njihovih nogu, ali u odvojenome rezervatu, u getu, bez ikakvog dodira sa kolektivnim životom zdanja. Naravno, opštežitije nije u navedenom, punom sastavu dočekalo april 1955. kada je Milićevo zdanje stavljeno pod zaštitu države, pa zato postupno, u toku tri godine, bilo i raseljeno. Znatno ranije su otišli Boštjan i Ištvan (doduše, na njihovo mesto fabrika je poslala čistačicu iz direkcije, Ružu Jekić, čija se potleušica u Višnjici srušila od kiše), potom se iselio Vladan (Istref je tada prešao sa Marom u njegovu, nekad majka-Velinkinu spavaću sobu, da bi Vukajlo sa porodicom mogao da se proširi), pa je pred kraj otišao i trubač, ali, u vreme o kome govori Hadžislavković (pominjući samo Maru i Mirčetiće, kao da drugi nisu postojali!), prema Istrefovom računu, u kući je bilo dvadeset i pet žitelja, ne računajući Cigane iz dva razloga: zato što ih nije bilo moguće prebrojati, i zato što suštinski, duhovno i organizaciono nisu pripadali opštežitiju. Odlučno odmahnuvši glavom, u želji da jednom zasvagda odagna moguće sumnje izazvane Vladanovim viđenjem rajskog doba, Istref donese neopozivi zaključak: živelo se srećno i veselo. Naravno, uz sav optimizam pamćenja, koje idealizuje lepe i prenebregava ružne uspomene, on ipak ne može reći da se složeni društveni život novonastale beogradske zajednice odvijao bez sukoba i zastoja. Muke prilagođavanja, usaglašavanja, borba za osnovne životne potrebe — hranu, odeću, prostor i prestiž — s vremena na vreme, ali nikada ozbiljno, uzdrmali bi (255 )
stabilni, skladni hod zajednice. Međutim, sve su to bile sitnice kojih jedva da je vredno sećati se. Recimo: mada su slomili Vladanov žestoki otpor i otvorili njegovo kupatilo za opštu upotrebu, zatim u dvorištu iskopali jednu rupu iznad koje su od dasaka, izvađenih ispod bombardovanih ruševina, podigli dva klozeta, ipak je, naročito ujutru, ali i tokom dana, nečiji predugi boravak u ovim prostorijama dovodio do razmirica. Istref se seća da je slavu najasocijalnijeg korisnika nužnika uživao preživeli sin majke palog borca iz Kragujevca, ratni zarobljenik Dragi. Njemu su, istini za volju, naročito teško opraštali ovu osobinu („nisam kriv, u Nemačku mi otvrdla drob“ — turobno se iza zaključanih vrata, kada dođe do daha, pravdao repatrirani Stanivuković), stoga što je u zajednici vladalo uverenje da se on u četvrtinu „evropske sobe“ bespravno uvalio uz majku Milju (njoj „svaka čast, sina je dala za sadašnjicu, ali on, mator čovek, sa porodicom da se pod majčinim skutom krije! I još kada uđe u klozet, ne zna da izađe!“). — Dragi opet zaglavio u kupatilo — snuždeno bi se požalio, recimo, Sijivo, cupkajući u mestu, savijen oko sopstvenog stomaka. — Opet! — zaprepastio bi se, recimo, Vukajlo u prolazu. — Opet! — Pa što makar, u glavu ga tvrdu, ako mu se drob stvrdla, u avlijski ne ode. Nema to, seljak ostaje seljak. Ja bi to konkretno, na kućnom. Časna partijska! — E, vala, sevap bi bio! Ti iznes’, a ja ću podržat’. U želji da pomogne Šljivi u mukama, Vukajlo bi još saučesnički upitao, mada je unapred znao odgovor: — A što ne odeš u Mirčetićev? — Bi’ ja, bolan, al’ on je unutri. Šljivo bi, čim mu se ukaže prilika da to učini neopaženo, otrčao do ograde i tamo obavio posao (256 )
(srećna okolnost je bila što se naknadno otkriveno govno uvek moglo pripisati Ciganima), a o vremenu Mirčetićevog boravka u klozetu opštežitije jednostavno nije diskutovalo. Već to da su klozet nazivali Mirčetićevim, mada su ga, naravno, i svi ostali koristili, govorilo je o izuzetnom poiožaju penzionisanog zastavnika u zajednici na Kosančićevom vencu. Ma šta o tome mislio ili pisao Hadžislavković, Mirčetić jeste bio duša kolektiva, ne samo kao prvi doseljenik i zvanični politički rukovodilac opštežitija — već i zato što je u svim stvarima on presuđivao i poslednju reč imao. Čak i Istrefu, doduše sa današnjeg stanovišta, neke Mirčetićeve osobine izgledaju neprilično, recimo — odrastao čovek, detinjasto se hvalio da je tvorac u to vreme vrlo popularnih parola: „Narod gladuje, crna berza caruje“ i „Borci ratuju, špekulanti trguju“ , ali to je, s jedne strane, bio tačan opis društvene situacije, a, sa druge, malo ko je onda sumnjao u nimalo verovatnu priču da je baš raspričani Mirčetić ove krilatice izmislio. Znalo se, doduše, i to da Mirčetić voli istinu o sebi da ulepša; da se od posla izvuče, pozivajući se na breme rukovodilačke odgovornosti koja ga svakodnevno pritiska; da se naknadno napravi zaslužan za neku dobrobit kolektiva stečenu bez njegova znanja i zasluge; da nekako uvek baš on pravdu deli i da je na svoju vodenicu navede: „Viobrane, Viobrane! E moj, Viobrane! Đe će ti duša, moj Vijojlo! Svjestan si drug, ne kažem, pouzdan, izgrađen, nemoj, moj Vijojlo, zastranjevat! Kako isto! Đe isto! Ko je ako nije Mirčetić u rejonskome o našoj potrebitosti govorio? Ko je, ako nije Mirčetić, drugu Savu, mome dobrom Crnogorcu, Cetinjaninu iz direkcije, riječ u uvo šanuo? Kod koga se okupljamo, ako ne kod Mirčetića? Sve smo materijale proradili i cijeloga Korčagina iščitali uz moje ognjište. Neka kaže neko ako nije tako. Ko je za pravdu, ako nijesam ja? A pravda, Viobrane moj, ne bi bila kada bismo ja i oni ćelavi trubač bili isto! (257 )
Ne, poštenja mi! Ono jes’, bolesno mu je dijete, ne kažem, ali viđeste li koliko je drugijeh stvari na moju stranu prevagnulo? Ama, nije važno, neću se naturat, neću časti mi! Nijesu Mirčetići nikada gramzivi bili. Pitajmo, lijepo, kolektiv, pa kako bude njegova volja. Neka narod presudi, vazda sam govorio da ne može preko narodne! — i tako unedogled sa govorničkom energijom kojoj je teško bilo naći ravne čak i među njegovim saplemenicima. Mirčetićevim zamislima niko se protivio nije upravo stoga što je svako unapred znao da neće biti kadar da izdrži njegovu rečitost. Istref i pamti samo jedno otvoreno suprotstavljanje čuvenom šavničkom retoru i beogradskom demonstrantu, koje je nesretni Jozo odista skupo platio: — Je, tak pak ne ide, Mirčetić, ne slažem se, ne mre se tak s Ijudima! — Budi jasniji — mirno, sporo i opasno ga je sačekao Šavničanin, gledajući ga preko oka kao preko kubure. — Je, pa ti si sam, kak bi rekel, u najveličijoj sobi ovega doma, ne, a nas su dvije obitelji u manjoj sobi, pa kak sad moreš te Stanojevukoviće, ili kak se već zovu, u naš kvartir nagurati? Kaj ne paše, ne paše! Ozbiljno se trubač iz Varaždina pokajao što je ikada izneo taj neverovatni, nezahvalnički, nepravedni, bogohulni, neoprostivi zahtev. Dugo pošto se Stanivukovićka sa sinom stvrdnute drobi, snajom i unukom uselila u Jozinu sobu, mesecima se Mirčetić, uvek iznova, vraćao na čudovišnu primedbu, bujicama reči, neverovatnim bokorima argumenata što su se kotili jedan iz drugog i svi se u retorskom kreščendu mrežili oko nesrećnoga Mihaljevića, kao pipci onih biljaka mesojeda oko uhvaćenog, bespomoćnog tropskog mrava. Ništa nije vredelo što su se u više navrata Mihaljević i njegova žena čak izvinjavali, pravdali zbog svog bezobrazluka, ne bi li na taj način nekako povratili izgubljeni mir. Mirčetić je nemilosrdno nastavljao sa evokacijama strašnoga ( 258 )
događaja, obogaćujući svaki put priču novim verbalnim obrtima, novim dokazima, još neiznesenim refleksijama, možda i zato da bi primerom pokazao šta će se dogoditi svima onima koji, slično Jozi, pokušaju da mu se suprotstave. Pa ipak — istinu treba reći — Mirčetić je na Kosančićevom vencu vladao ne zahvaljujući svojim rđavim već pre dobrim osobinama. Jedini je on u celoj zajednici bio zaludan, te je sve vreme provodio u kući i oko nje, starajući se za razne male koristi koje su se mogle u tome oskudnome dobu steći, ukoliko je čovek obavešten i na licu mesta. Budući uvek na samom izvoru događanja — u rejonskom, u DUND-u, u Komisiji za oduzimanje ratne dobiti, akciji selo — grad, smeštaju izbeglica, organizovanju Narodne trpeze — pribavljajući, naravno, i sebi korist, Mirčetić je vodio računa i o interesima kolektiva. Nije Mirčetić bio zao čovek, i Istref to može najbolje da potvrdi jer najbolje zna šta je sve ulični poverenik sa konkretnim doušničkim zadatkom mogao da učini protiv Vladana, a ipak nije. Vladan je, naravno, u zajednici na Kosančićevom vencu zauzimao sasvim naročito i odvojeno mesto, tako neobično i protivrečno da ni neko, od Istrefa mnogo vičniji raščlanjavanju odnosa među ljudima, ne bi bio kadar pravim rečima opisati osećanja bučnoga, užurbanog, oduševljenog, revolucionarnog kolektiva prema toj svetoj kravi prošlosti, nerazumljivom sustanaru, razvlašćenom suverenu, hodajućem dokazu o njihovoj pobedi, čudno bezazlenom i bezopasnom, blesavom klasnom neprijatelju. U veoma neodređenom, protivrečnom ali kolektivnom osećanju prezira prema poslednjem Hadžislavkoviću u Milićevom zdanju („jado jedan, ne može ga čovjek ni mrzjet“), bilo je i malo gađenja, sasvim iskrenog i ideološkog, ali i malo straha, nelagodnosti stoga što nikada nisu sasvim uspevali da shvate šta to Vladan trabunja. Da li je Hadžislavković jednostavno šašav, ili oni nisu dovoljno obrazovani da ga slede? Da li je to što govori bez smisla i sadržaja ili (259 )
je, možda, nešto protiv nove vlasti i sadašnjice? Treba li ga prijaviti ili ismevati? Nepozvan, nenajavljen i neželjen, pojavio bi se, recimo, na prorađivanju kod Mirčetića i izgovorio svoju repliku: — Samo vam ovo reći želim, za nauk i za zapitanost: kada politika želi svu vlast za se zadržati, misao nacije i epohe, u srazmeri prema uspehu ovog željenja, tešku bolest dobija, bolest koja se u čovečijoj zajednici očituje na isti način kao distrofija u čovečijem telu. Zarad zdravlja čovečanstva, kraljevi i kardinali dosetiše se da vlast na dve pole raspole. I Bog, što najduže od svih diktatora vladaše, izdrža tako dugo na prestolju jer mudar beše da za sebe vlast nad dušom čoveka zadrži i da tu vlast samo nadredi, inače neokrnjenom faraonskom besu drugih moćnika na zemlji. Prvo znajte, susedi, pa onda zaključujte: Lenjin je prvi veliki diktator modernog doba jer je pod skute svoje komesarske rubaške skupio vlast kardinala i careva! Bojte se distrofije, građani! You have not converted a man, hecause you have silenced him. The people may be made to foIIow a path o f action, but may not be made to understand it!" Zanemeo, pošto Vladan izleti iz Mirčetićeve sobe, kao što je u nju i uleteo, kružok bi se neko vreme zgledao, a onda bi, po pravilu, zaključio da o Vladanovoj replici ne treba razmišljati. — A kako ćemo mi znat što šćavaše reć’ kada ni on sam ne zna što laprda. I careve i Lenjina i Boga u jednu vreću trpa! Ako bi neko i postavio relevantno političko pitanje: — Ma ne volim ja što druga Lenjina među careve trpa! Ili: — Ja bih malo porazmislio o tome šta on priča. Po meni tu ima zastranjivanja — ipak bi se, uglavnom, sve završavalo na smehu i podsmevanju šašavom Hadžislavkoviću i njegovim zavrzlamama. (260 )
— Ti, Hađžislavkoviću, dakle, tvrdiš da je Bog religiozan — šeretski, namigujući okupljenima. nadovezao bi se Vukajlo, i!i bilo ko raspoložen za šalu, na neku Vladanovu komplikovanu rečenicu, koju ni dopola razumeo nije. — Moje reči razumeli ste pogrešno, kolega dragi. Tako štogod ne mogadoh pri zdravoj pameti ustvrditi. Religiozni su oni koji u Boga veruju, pa i vi, dakako, koji se u Marksa kunete, a ne Marks i Bog, kako ste izvoleli reći — odgovorio bi Vladan povišenim glasom, .uveren da je britkim rezonovanjem porazio Vukajla, ne obraćajući pažnju na veliku veselost koju je njegov odgovor među prisutnima izazivao. Marksisti religiozni, pa ko je to još čuo i video! Dakle, što Hadžislavković može da odvali, niko ne može! Baš je, vala, pomeren pa nevraćen! Da pričamo nekome, ne bi verovao! Ako bi se ovo u prvo vreme dobroćudno, nezlobivo osećanje novih žitelja zdanja prema Vladanu analizovalo, bilo bi u njemu otkriveno sasvim malo nelagodnosti i mnogo zadovoljstva tek ustoličenih građana što se belodano ispostavlja da se nedodirljivi gospodin, kada mu se priđe, pojavljuje kao notorna budala i obična suklata. Ništa nije moglo kolektiv da razgali i razveseli kao prepričavanje raznih dogodovština sa Vladanom, njegovih reči, navika i postupaka. To što se stalno pirka u kupatilu kao frajla, što se parfemiše, što nosi keče i svira u zurle, na engleskom im se obraća, nesuvisle stvari govori — sve je to srećno združenom bratstvu pregalaca, tek društveno porođenih, nevinih, anđeoski predanih i čistih dostojanstvenika, dugo vremena samo smešno i zabavno izgledalo. Svima osim Istrefu. Mada je i sam uviđao zaštitnikovu nastranost, ipak nije voleo što se prema njemu odnose sa toliko nipodaštavanja, pa bi često, uviđajući da zaneseni i nesnađeni Hadžislavković ne primećuje ili da ga se ne tiče što sa njim teraju šegu, — stidljivo obuzdavao opštežitije, pominjući da je Vladan, ipak, obrazovan čovek, malo smešan i (2 6 1 )
svakako nastran, ali dobar u duši, zbunjen i sluđen, pregažen vremenom, ali pošten i dobronameran. Međutim, kako je vreme odmicalo, a Vladan postajao nesnosniji, sve je teže bilo Istrefu da nađe reči odbrane za njegove ludosti, a da pri tom i sopstveni ugled ozbiljno ne ugrozi. Pa ipak, svesno rizikujući, štićenik, iz čistog osećanja dužnosti prema zaštitniku koji ga je u kuću doveo i razna mu dobra počinio, nije dizao ruke od prijatelja sve dok ovaj svaku meru ne prekorači, dok ne polude i ne stade provaljivati u Marinu sobu. Tada više odstupnice ni izbora jednostavno nije bilo. Šta je mogao da učini? Morao ga se — zgađen, zbunjen i postiđen — odreći, i podeliti osećanje krajnje nelagodnosti, gotovo straha, koji je, umesto veselosti, Vladan u kečetu i sa zurlama počeo izazivati u zajednici na Kosančićevom vencu. Očigledno sve luđi Hadžislavković jednostavno je svojim ponašanjem prekoračio granicu do koje podsmeh seže. U očima žitelja Hadžislavkovićevog zdanja odjednom je postao stidan i strašan. Šale se više o njemu nisu prepričavale. Ujutru ne bi niko ni reč prozborio o noćnom događaju koji su svi čuli, a poneki i videli. Opštežitije se, bez dogovaranja, prayilo da Vladana ne primećuje, činilo da Hadžislavkovića nema, da ne bludi po hodnicima, da nikada nije ni postojao, na Kosančićevom vencu obitavao, Milića za čukundedu imao, keče na glavi nosio i nerazumljive rečenice izgovarao. Ne iz sažaljenja, već iz straha — kolektiv ga je izbrisao iz vremena i prostora, kao misao o bolesti, kao sujeverni predosećaj nesreće, kao svest o mutnom i neobjašnjivom u čoveku i univerzumu. Međutim, ni tada, mada, naravno, besan, zgrožen, uvređen, postiđen bez krivice, — u Istrefu nije sasvim zamrlo sažaljenje i lojalnost, čak osećanje da je odgovoran za Hadžislavkovića. Ne laže Vladan — udario ga je, ali šta je drugo u opisanoj situaciji mogao činiti? — Ništa se meni ne može prebaciti — zaključuje Istref, čak poluglasno izusti ovu rečenicu. — Sve što (262 ) ■
sam bio dužan učiniti, i više od toga, ja sam savesno i pošteno, kao čestit čovek, obavio. Tako je i nikako drukčije. Sa učvršćenim osećanjem da se nije ogrešio o svoga zaštitnika, smiren, pedesetogodišnji Veri, otac četvoro poženjene i troje još nedorasle dece, deda tri unučeta, zimogrožljiv u svojoj sobi na jedanaestom spratu solitera, vrati se Vladanovom rukopisu i svojoj m ladosti.. .
IX . . . Sećaš se, sećaš. Siguran sam. Ako nisi baš sve zaboravio? Ipak, toga se sećati moraš. Ni ti nisi od kamena, mada kao tamni kajmakčalanski granit tvrd umeš biti! Dvadeset i osam večeri u nizu, ne preskačući nijednu, ni toliko da bih vazduha uzeo i snage ponestale prikupio, dvadeset i osam puta sam u sobu upadao i biven bivao! Ništa me nije moglo zaustaviti! Dvadeset i osam puta sam gord i nepokolebljiv pred tebe razjarenoga stajao! Istini za volju, nisi me baš svih dvadeset i osam puta tukao. Priznati moram da si u šest navrata pokušao sa mnom razumno govoriti i uveriti me da se nedolično ponašam, ali te ja slušati nisam hteo. Malo sam reči, uopšte, tih dana upotrebljavao. Preuske su reči bile za moje osećanje i misli. Ja sam ćutao, trpeo i izvršavao nadređenu komandu što dolazaše iz najdubljih revira mojega civilizacijskoga bića. Na sve tvoje razloge, pogotovo na njene pokušaje da me prosvetli i uputi, samo bih zatvarao oči i počinjao vrištati, udarajući nogama u pod. Odista mislim, Istrefe: bejah uzvišen u svojoj upornosti i iznakaženosti, uznesen, gotovo svet, čak i onda, ili najviše baš kada me kao poslednjeg bednika uhvatiš za okovratnik jednom, za tur drugom rukom i napolje me iz sobe, u hodnik, izbaciš. Naravno, posie one prve večeri, počeo si vrata zaključavati, ali mala je prepreka za me bila tučana brava! Čim bih po šumovima zaključio da se za ( 264 )
koitus pripremate, da se mirišete, ližete, zaigravate, njištite, svejedno u koje doba noći, ja bih bio spreman i na svome mestu: besomučno svirajući u zurle, stao bih nogama u vrata iz sve snage udarati i povremeno, vrišteći, izvikivati uvek jednu i uvek istu reč: — Krmačo! — dreknem, onda malo sviram u zurle, pa opet: — Krmačo! — viknem što me grlo nosi, ne prestajući pri tom da gruvam ramenom ili kolenom u vrata. Prvih večeri ste vrlo dugo izdržavaJi moju viku i tresku, i ti se nisi pojavljivao da me ukloniš, ali brzo se ispostavilo da sam ja mnogo uporniji i neuporedivo izdržljiviji od vas, kadar satima, celu noć ako je nužda, u vrata udarati, u zurle duvati i vrištati, sve dok ti ne izađeš i dok ne obavimo naš ritualni pelivanski megdan. Vrlo se živo sećam tih dvadeset i osam noći, i mada su uglavnom imale isti tok, sastojale se od nekoliko elemenata ponavljanih u raznim redosledima više puta (batine i izbacivanje, izbacivanje bez batina, izbacivanje sa razgovorom, itd.), ja ipak pamtim svaku noć ponaosob, jer se i batine, izbacivanja i razgovori međusobno razlikovahu, svaki imađaše svoj, drugačiji, karakter, posebne duševne odlike i naročiti red zbivanja. Četiri puta (računajući i prvo veče) iz dvadeset i osam pokušaja, recimo, uspevao sam da, pored tebe neopreznog, prodrem u sobu, a jedanput čak i da pljunem na golu i ravnodušnu Maru, pre nego si ti mogao posredovati. Tog puta si — dok je ona sporo čaršavom pljuvačku brišala, i, ne naročito Ijutito, brundala: — Da gi pojedem akoj ovaj čitav! Lud je, bre, ki ludi Sekula! — gotovo kroz smeh, zabavljeno bi govorila, mada si ti, Istrefe, za to vreme ozbiljno nastojao da me usmrtiš. Načisto. Odistinski. Sumnje nije bilo šta ti je namera, i sumnje stoga nema šta bi se dogodilo da me Mara, pošto je obrisala pljuvačku, (265 )
nije nekako ispod tvojih ruku izvukla taman na vreme, baš kad si počeo kao piletu šiju da mi zavrćeš. Eto, na primer, to je jedna tuča, odvojena od svih ostalih, drukčija nego bilo koja pre ili posle nje. Već sutradan si me, primera radi, na kolenima preklinjao da vas ostavim na miru, a ja sam, ganut i zaumljen do suza, gotovo hteo bez daljeg produžavanja agonije sam od sebe u svoju sobu otići kada se ona, sećam se vrlo dobro, umešala. Reče, kao drugarski, kao malom detetu ili maloumniku: — Budi čovek, Vladanko, bre! — što mene, naravno, strašno razljuti, te dobih jaki napad koji se tek iznošenjem i bacanjem u hodnik završi. I tako redom, dvadeset i osam večeri, dvadeset i osam raznih slučajeva između tridesetoga aprila i dvadeset i sedmoga maja pre četvrt veka, u Beogradu, na Kosančića vencu. Međutim, koliko god mi je uspomena na dvađeset i osam noći slojevita, u prekrst sročena i pouzdana, dani su mi se svi u jedan spojili, pa mi se sa ova odstojanja čine kao neko do u beskraj produženo mučenje, ali iz jednoga komada, neizdeljeno zorama i sutonima, satima i minutima. Izubijan, izuvijan, lebdeo sam kroz kuću kao kakav duh, ne oslovljavajući vas i ne bivajući oslovljen. Prođete pored mene u dvorištu, zaobiđete me u hodniku, kao da sam prazan prostor,- kao da sam iznenada dobio boju i prozračnost dana. Šunjam se po kući, i sam izbegavajući da se sa vama sretnem, više po navici kakvoj nego odista znatiželjan za zbivanja koja su čudnom nekom i nestvarnom brzinom menjala običaje, redoslede, duh i mirise, izgled i razmere Milićeva zdanja. Dakako, snage i kondicije ne imađah da vam se na bilo koji način suprotstavim. Samo sam gledao i bio — kako da svoja osećanja opišem — ne znam, ljut svakako nisam bio, ni uvređen, ni ojađen, još ponajviše od svega bejah, valjda, zapanjen. Ja, bezbratnik i zlosretnik, kužan i ružan, sred složne (266 )
zadruge, skladne porodice zahuktale prema kakvom cilju koji ne mogadoste baš sasvim razumeti, što vam nimalo nije smetalo da prema njemu svim svojim tek otkrivenim bićima strasno i glasno težite. Naglo je porastao promet kroz sve prosforije Milićevog zdanja, sada u jedno veliko domaćinstvo pretvorenog. Bez pitanja i kucanja ulazite jedni drugima u izdeljene sobe, koristite iste peškire i papuče, kolektivno veš perete, drva cepate, baštu obrađujete, čučavce gradite, hajke podižete na naše domaće, podrumske Cigane, koji mi dragi postadoše, te ih, koliko mogadoh, štitih od vas raspomamljenih i ubilački nastrojenih. Svuda vas je, sudarate se po hodnicima, dovikujete važne poruke iz dvorišta, đubre po ćoškovima gomilate, u stalnom ste trku i žurbi uzbuđenoj. Jedino u moju prostoriju niko nije ulazio. Sećaš se: nacrtah tušem dve mrtvačke glave i zakačih obe na vrata. Ispod jedne napisah: ,,Sarlah!“ , a ispod druge: „Visoki napon“ . Poslednji trzaj, pokušaj, da vas svojim podsmehom pogodim, ali vi ničim ne pokazaste da ste poruku razumeli ili, makar, primetili. Krastav od netom zalečenih rana i onih koje požrtvovana prijateljica i negovateljica, dobrosretnica moja sa Kotež-neimara nije sanirati uspela (kod doktora ne htedoh odlaziti), naprsle žbice u podlaktici, ušinuta kuka, bez dva prednja zuba, velikog podliva ispod levog oka, virio sam kroz naročito za tu svrhu napravljenu rupicu na vratima u hodnik. U njemu — kao u Kralja Milana ulici! Puna vas je, uzjedared, kuća! Svuda ste istovremeno! Živim u nekom urođeničkom pansionu sa mnoštvom dugogodišnjih, raskalašno odomaćenih gostiju, a ne u domu svojemu. Samo što je u jednom pravcu prošla Vasilija tek oprane, peškirom uvijene, kose, eto je kako iz drugog nailazi Mara sa šerpom vrelog čorbastog pasulja. Dovikujete se sa jednog kraja kuće na drugi, vrata treskom zatvarate, stvari razmeštate, zid bušite da kroz njega sulundar proterate. Živite sjajno i složno. Pevate, prorađujete, kopulirate, luk i krompir sađite, živinu vabite i kao (267 )
vrhunac nad vrhuncima — počeste svinjac graditi! I ti, Istrefe, i ti sine Brute, i ti zajedno sa njima! Eto vidiš, Istrefe, verujem i znam da to beše onaj tren, onaj slabašni, zapravo nečujni zvuk koji lavinu u sunovrat pokrenu. Svinjac i tebe u radnoj brigadi koja ga podiže — podneti nisam umeo. Ni muški ni 'inako. Razrogačenih očiju i ranjav, zabezeknut, gledam gde ti i onaj Hrvat gredu na ramenu, ko zna gde pokupljenu, u dvorište slavodobitno unosite; vredne Crnotravce sa tavana gde, ćutljivi i stidljivi, zid vašeg svinjca zidaju — kao iz vode, kao sam od sebe, kao čudo neko prirodno — raste; Viobrana sa ekserima među zubima i čekićem u ruci, komandant poduhvata, duša vaše graditeljske akcije; Vasiliju, Maru i još neke žene kojima ni imena ne popamtih, ako sam ih ikada i znao (sećam se Milene Drekaiov iz Melenaca jer se javiti umela kada prođem), gde cement mešaju i podlakticom sa znojna čela kosu uklanjaju. Šalakate se. Smejete se. Malo, malo, pa neko pesmu povede. „Drugarska se pesma ori“ , ,,Hej brigade", „Sojuz nerušimi“ , „Marjane, Marjane“ , „Volga, Volga“, ,,Oj Kozaro, joj oj Kozaro“ — eto, vidiš, i naslova se sećam, mada sam rukama uši pritiskao da vas ne čujem, sa jedne strane, a, sa druge, ipak znatiželjan bio da vidim kako gradnja napreduje. Virim kroz rupu, naročito za tu svrhu napravljenu, i — sada mi pada na pamet — ne sećam se da sam kroz nju ikada Mirčetića među neimarima video. Nema ga u slici, da li stoga što u akciji nije učestvovao zarad sprečenosti, ili je, možda, nešto drugo bilo posredi? Kada je svinjac već uveliko bio pod krovom, i pred kraj poduhvata, iznenada vam se pridružio i Lambra. Ja, naravno, ne znam šta je Lambrinu povratku prethodilo, ali znam kako je otišao, u što opet ti, Istrefe, najverovatnije, iz razloga razumljivih, upućen nisi. Na dan posle prve tuče i prvoga tvoga i Marinog parenja (je li bilo prvo, Istrefe? Ili tek prvo za koje ja doznadoh?), oko sedam sati uveče, izubijan i polusvestan stvarnosti oko sebe. ( 268 )
ipak čuh Lambru kako iz dvorišta viče: — Kurva ženska! Predavniva edna! Što me predava? To li od tebe zasluži?! Ti li si mi omladinka i frontovka! Nisam imao ni snage ni volje da se na prozor iskradam samo zato da bih posmatrao raskid između Lambre i Mare, pa tako i ne znam kako se rasprava u dvorištu završila. Lambra se neko vreme nije pojavljivao, i onda je odjednom opet bio tu. Sva je prilika da je dobroćudni Maćedonac izračunao kako bi bilo glupo i društvo izgubiti, kada je već krakatu Maru vrag odneo. Je li tako bilo, Istrefe? Pogađam li? Agreement simple and fair: on je pristao na gubitak Mare, a složna družina iz Milićeva zdanja na Kosančića vencu na Lambru, umiljate prirode i jakoga ramena potrebnog za podizanje svinjca. Mene ne primećujete. Zacelo i belodano — ja stekoh boju i prozračnost dana. Prolazite kroz mene, preskačete me, opkoračujete, niko me ne vidi. Ako stojim uza zid u koji hoće ekser udariti, skloni me rukom Madžar, Slovenac, ili kogod drugi od vaših bez reči i prepoznavanja, kao mrtav predmet. Dumb waiter. Utvara. Avetinja. Ako sam u kupatilu kada neko u njega upadne, taj se ne povlači, već obavlja svoj posao kao da me nema. Ipak, dva se puta Mirčetiću, slučajno i nehotice, pogled ukrsti sa mojim. Oba puta otpljunu i nešto sebi u bradu promrmlja. Ni on me više ne htede vređati i ružiti. Jedino dobri Lambra, kada me posle povratka u kolektiv susrete jednom na sporednu ulazu, odmahujući glavom snuždeno, reče: — E, moj Hadžislavkovik, moj Hadžislavkovik, — i ode. Poverovah da me se, najviše od svega, gadite. Možda malo, sasvim malo, kao nekrsta, urođenički sujeverno, plašite, što mi odnekud, sa razloga nejasna, bi milo! I ma kako neobično to moglo kome zvučati — dobra moja tetka Lepša, čudom se načuditi nije mogla — usred toga dnevnoga, graditeljsko-kopulativnoga košmara, uzjedared ožive moje zanimanje za (269 )
princa Ruperta od Falatinata, dičnog komandanta Čarlsove konjice, pošasti za Kromvelovu parlamentarnu vojsku. Pročitavajući neke manuskripte čije kopije pribavih odavno ali ih čak ni ne raspakovah, baš toga produženoga dvadeset osmodnevnoga dana otkrih da je nezadrživi Bohemijanac, sin „zimskoga kralja“ Frederika V i Elizabete, ćerke engleskog Džejmsa I, ponosni i prelepi Rupert, „princ visoka čela“, koji se nikada nije ženio, da je moj najveći miljenik, čak — dvoje dece imao: sina Dadlija sa Fransisom Bard (ako je verovati iskazu njenom i njenoga oca, vikonta Belamonta), i ćerku Rupertu sa glumicom Margaret Hjuz koja je, dakako, i nečije tuđe dete mogla na taj način poluozakoniti. Ovo otkriće me, za divno čudo, ispuni nekim nastranim zadovoljstvom* a ne razočaranjem, što bi se jamačno desilo da sam za nesavršenost Rupertovu doznao u kakvim boljim prilikama. —- Verujete li vi u to, tetko draga? — pitam vešticu našu porodičnu, moja glava u njenu krilu, njena ruka sa oblogom od tople kamilice na mojemu oku, trenutak mira i predaha sred neprestanih muka i stradanja. — Ni govora. Nikada to princ Rupert ne bi uradio. A i da jeste, Vladane, zašto nije makar Belamontovoj dete priznao kada je vikontskoga roda bila? Rado bih joj objasnio da (viscont, dakle vice comites ili mis si comitis) plamenitost kontovih pomoćnika nije čak bila ni nasledna sve do XI veka, i da u Engleskoj (za razliku od Normandije i Katalonije) nikada visoko nije rangirala; da je, dakle, Belamont beskrajno iza kraljevske loze zaostajao, te da do venčanja princa sa malom Bardovom nije moglo nikako doći, baš kao ni do braka Rupertovog sa Hjuzovom, glumicom, ergo, poluprostitukom, dakako. Međutim, ne objašnjavam joj sve to, radije ćutim sa jednoga jedinoga razloga: nos mi je pun usirene krvi, i mrzim što kroz usta moram disati i što mi glas stoga ima nazalni ton, kao u (270)
debila. Pa tako, pošto se odmorim i odćutim u tetkinom krilu sat-dva (,,Bog je poseo samosažaljenje pored očaja, kao što je stavio izlečenje pored bolesti", Istrefe), teška srca ali odlučno, uprkos blagom nagovaranju anđela čuvara mojega, odlazim ponovo u pakao produženoga dana. Tek ponekad, ispraćajući me, uviđavna i diskretna prijateljica ne izdrži, već upita: — I dokle će to tako, Vladane — ne objašnjavajući šta pod tim podrazumeva, a ja joj, zahvalan i nujan, poluistinom odgovaram: — Ne znam, tetko draga, ne znam. Kažem — poluistinom, Istrefe, zbog toga što sam, posle dvadesete noći, već ponešto o kraju muka mojih znao, plan sam jedan napravio i rešio da ga svakako u svim pojedinostima provedem. Nisam bio još siguran da li izvršenje ovoga nauma stavlja tačku na bilo šta, da li išta razrešava, da li će kraju privesti moj boravak sa vama ili će do kakve druge dramatske promene dovesti. Sve dok podvig moj nisam izvršio, nisam o njegovoj svrhovitosti razmišljao, mada sam negde u pameti imao cilj da jakim akcentom jedan deo života mojega završim i novim otpočnem. Dakle, ne sasvim jasno, ali ipak slutih da ću uskoro, čim za to dođe vreme, samopotiranju mojemu konačno pristupiti. Misao lebdi pred očima, treba je samo rukom dohvatiti i u reči pretvoriti. Tražiti u svetu punom radosti upravo ono što će ti zasigurno pričiniti bol, i privinuti nađenog vinovnika na grudi svom svojom snagom — ja sam, zajedno sa nežnom Ondinom, suviše dugo smatrao najvećom, ljudskom srećom. Ostalo je još samo nekoliko noći do dvadeset i osme, kada će se u krvi i ciči okončati moj život među Ijudima. Alzo, posle dvadeset i osme noći svanu dan kada u završeni svinjac dve krmače pristigoše. Jedna crna, jedna bela. Vezane uzicom za zadnju nogu, jednu Viobran, a drugu Mara slavodobitno u dvorište uteruju, švićkajući tankim prutovima. Svi istrčavate iz kuće, grajom i povicima dočekujete prve stanov(271)
nike novoga svinjca. Obilazite krmače i stručno ih zagledate, šamarate ih šakom po sapima, vičete im: „Dur, dur, dur“, i: ,,Gic, gic, gic“, i: ,,Cak, cak, cak“ . Tepate im: ,,Debelguze“ , kaže Mara; „Viđi joj zašiljene njuške“ , kaže onaj Bosanac što u nesvest po dvorištu i hodnicima padaše; „Kakve šunke bijela ima“ , kaže rođak Bajo iz Danilovgrada; „Lesno ke me e goime“, kaže Lambro. Ti ćutiš u krug ideš, iskosa posmatraš. Ja kroz prozor virim. Dvorište, nas, Kosančića venac, Beograd, Evropu i kuglu zemaljsku Bog odozgo posmatra, ako ga ima, jednim pogledom sve obuhvata, rasejano svestan svega i duboko nezainteresovan za moju odluku da to isto veče naum svoj u delo sprovedem. A naum je, Istrefe, čudan bio, i eto da ti priznam — ni danas ne znam zašto se baš za njega odlučih, kada je izbor bio tako širok i raznovrstan. Često mislim o mojoj strašnoj diverziji. Jednom me je sramota od onoga što učinih, drugi put se srećan smejem i uživam prizivajući događaj u sećanje, treći put verujem da sam masakr samo sanjao, e da bi budan svoj konačni odlazak iz strahota produženoga dana mogao uopšte izvesti. Da li je samo kakav snažni potres neophodan bio da bih se ja iz čudne tvrdoglavnosti svoje u nekom pravcu pokrenuo, tako da konačno telo, izubijano i dušu izmučenu ispod udaraca tvojih i pogleda vaših izmaknem? Ne znam. Možda pravog razloga i nije bilo. Mefistofeles, koga izmisli Vizantinac Konstantin Psel, morade,' prema svedočenju Johanesa Trithajma, radnje neke obaviti i reči reći da bi postao crn kao tama, i isti sa njom. Možda je i masakr bio deo magičnog rituala koji me je u moju mimikričku nevidljivost uvodio, istim me sa florom beogradskom činio i kretanje mi među vama omogućavao. Ko zna. Međutim, bez obzira na to šta me je sklonilo da masakr izvršim, nepojamna je, meni samu nerazumljiva tvrdokornost, izvesna lakoća, neprirodna ravnodušnost koju pokazah u ovoj prilici. Baš ja, od svih ljudi na svetu, za ovaj krvavi ritual da se odlučim! Nikada se ovome (2 7 2 )
dovoljno načuđiti neću! Ni jednog jedinog trena, Istrefe, ne pomislih da bih od nauma odustati mogao, izmeniti ga ili odložiti njegovo ispunjenje. Neuzdrhtah čak ni pri pomisli na neprijatne tehnikalije, koje me svakako očekivahu. Ne posumnjah da ću zadatak, koji mnogostruko prevazilažaše moje prave sposobnosti, lako i brzo izvršiti. Jednostavno, kolebljiva misao not once had entered my mind during the course o f D-day: nadređena komanda još jedared me uzima pod svoje. Oko devet sati uveče, kada je pesma iz Mirčetićeve sobe bila najrazdraganija (vi ste, Istrefe, bili kao na kakvom trajnom festivalu, u nekom transu, kao na kakvom besprestanom simposionu, vi ste na ostrvo sa palmama stigli, pošto ste se danima sa talasima ubitačnim borili, Ijubavnički ste se zagrlili posle godina i godina tumaranja po belome svetu, uvereni da doživljavate štogod jedinstveno, jer to doživljavate prvi put; vi nikako da se povratite od zapanjenosti što još do juče jedni niste znali za postojanje drugih, budite se i štipate obraz da proverite jeste li u javi ili snu), odmah pošto je prvi rafal iz zbrojevke presekao tišinu utihnule prolećne noći bez mesečine, ja, sa sabljom dimiškinjom u desnoj, koferom u levoj ruci, pribran i odrešit, počinjem da se privlačim svinjcu koji se crni u drugom kraju dvorišta. Tačno znam šta mi je činiti. Delujem savršeno: precizno i bezosećajno kao automat. Uplašen nisam nimalo, jer ne razmišljam ni o čemu osim o neposrednom postupanju. Strah je posledica čovekove sposobnosti predviđanja. Ja ne predviđam ništa. Čak i ne mislim ništa. Istini za volju, kada bejah negde na sredini dvorišta, odjedared mi — besmisleno, ali tako je bilo — pade na um noć u kojoj je hadžija Slavko, sa gotovim ključevima Beogradske tvrđave, pored Bejaz i Sultan Mustafine tabije, između Janjičarskog konaka i Seid Hasan pašine džamije, do Defterdareve kapije išao samo da bi proverio otvaraju li se sva vrata kroz koja treba austrijsku vojsku propustiti. Pade mi na um (273 )
kako ja, nasuprot pretka niojega opreznoga i promišljenoga, ni pomislio nisam na mogućnost da je svinjac katancem, zabravljen. Međutim, veruj mi, Istrefe, to bejaše jedna jedina, i ona sasvim kratkotrajna i nevažna, više reminiscencija nego prava nedoumica, koja mi prođe kroz glavu tokom izvršenja mojega hladnokrvno zamišljenoga i tako izvršenoga plana. Ne znam, doduše, šta bih radio da sam svinjac našao zaključan, ali siguran sam da bih i tu prepreku nekako mimoišao — te noći smem, umem i mogu sve! — jer sve govori da je nadređena komanda, koja mi zapovesti izdavaše, i o njihovoj provodivosti računa vodila: vrata su, naravno, bila samo ovlašno zatvorena drvenim klinom koji lako izvlačim iz zasuna. Ostavljam kofer ispred ulaza i hitro se ubacujem u mračni svinjac. Ne vidim u prvom trenu ništa, pa stojim nekoliko sekundi i čekam da mi se oči priviknu na tamu. Kroz prozorče sa desne strane prodire malo svetlosti, ali — kako se mesec sakrio iza crnog oblaka — premalo da bi se lako i sigurno kretati mogao. Ipak, počinjem da razaznajem predmete. Više pipajući manje gledajući utvrđujem da je svinjac podeljen na dva obora. U levom je bela, u desnom je crna. Bela ne daje znaka od sebe, leži u uglu i spava. I crna leži, ali s vremena na vreme lako, sanjivo ispusti po koji groktaj. Sablja dimiškinja koja, kao ni sve druge što se tako nazivahu, naravno, Damaska nije ni videla, već je preko njega samo u Srbiju uvezena — zadala mi je to prepodne dosta muke. Izuzetno bogato, orijentalno ornamentisanih korica, izrađena u čuvenoj ratnoj kovačnici u Isfahanu 1784. godine, ovaj persijski šamšir velike vrednosti našli su Vukašin i Gojko, deca moje prababe Drage i Hristivoja Filipovića, zazidan u podrumu Milićeva zdanja. Na mestu gde je jedna cigla iz stepenika bila ispala, dečaci su kopali dalje i otkrili sklonište oružja i koža temenjača, za koje nikada nije utvrđeno kome je pripadalo, mada ga je, najverovatnije, još Milić (274 )
prilikom gradnje zdanja napravio. Sablja mi se veoma dopala, pa je tako nisam za mast ili brašno, čaj ili piliće trampio — sudbina koju su doživele mnoge druge, meni takođe drage stvari. Ta Milićeva (ako je njegova) sabljetina igrala je važnu ulogu u r.ašim prikazivanjima iz istorije Seldžuka, omiljenoj zabavi koju tako često moja tetka Lepša i ja upražnjavasmo u dugim časovima naše izdvojenosti i savršene potrtosti. Ne bih ti taČno, Istrefe, umeo reći kako smo počeli ovu igru igrati. Valjda je neko od nas dvoje, tetka ili ja, kojom prilikom rekao da ste vi na Kosančića vencu — Seldžuci. Zašto baš Selđžuci — ne znaui, ali nam se svidelo to da ste vi Seldžuci, pa smo priču o vama kao ogranku turskih ogurskih pleniena stali razvijati i u svim pravcima granati. Tako je Mirčetićev djed Puniša postao Seldžuk beg Dukak i bio je glavna ličnost u igrokazu o subašinom prelasku iz Turkestana u Džendu. Ti si bio Seldžukov unuk Togrulkan, veliki osvajač Horasana, i o tebi je bilo najviše igrokaza. Prikazivali smo kako u Nišapuru bivaš proglašen za sultana, kako osvajaš zemlju šiitskih Bujida, tvoj trijumfalni ulazak u Bagdad, a naročito često scenu u kojoj prisiljavaš halifu da te primi za svojega zaštitnika i da ti podari vladarsku titulu. Mirčetić je postao Mohamed Ibn Daud Alp Arslan, pobednik cara Diogena u bici kod Manzikerta, i tako redom. Naravno, najmanje nam je bilo važno da se pridržavamo istorije. Prelazeći u islam, bijući bojeve sa Horezmi-šahom, osvajajući Konju, rađajući se pod Barkijarakom i umirući u raznim igrokazima, vi ste govorili onako kako svaki od vas odistinski u životu govori, pa je valjda baš to, ta nepodudarnost, tetku i mene toliko zabavljala, da nam je veliki smeh suze na oči isterivao, jednom kada prestanemo sa igranjem uloga. Recimo, vabeći cara Diogena na megdan junački, Alp Arslan-Mirčetić bi klikovao pretke kao što to čine Crnogorci kada u bitkama hoće neprijatelja prestrašiti: ,,Ha, đe si mi, Miliću Grujičiću!“ ; ,,Ha, ko je Cmogorac!“ ; ( 215 )
,,Ha, Strahiniću bane!“ ; ,,Ha, poteci Obiliću!“ ; ,,Ha, Mandušiću Vuče, đe si, evo Turaka!“ — kliktali bi naizmenično tetka i ja, sve dok možemo da se suzdržimo od smeha, sve dok se po zemlji zagrljeni ne povaljamo, gušeći se od bezbrižnosti, veselosti, razdraganosti, razigranosti, sreće! Obično bih ja, u turbanu, sa Milićevom dimiškinjom za pasom, sa lažnim brkovima od crno ofarbane kudelje, u šalvarama od svilenog satena, go do pojasa, igrao glavnu ulogu, a tetka Lepša sve ostale, ali dešavalo se i da ona odigra, recimo, Maru, koja pod imenom Hatidže odseca nogu Sandžar Seldžuku ili davi dete Emira Osmana, u našem igrokazu još samo plemenskog vođe Rumskog sultanata. Naravno, ovako razvijeno naše pozorje o Seldžucima postalo je tek tokom godina stalnog razgranavanja i bogaćenja osnovnih priča. U vreme velikog masakra, mislim da smo tek u fazi imenovanja bili i da još nismo komade naše zapravo izvodili. Zaključujem to i po tome što sam sa dimiškinjom, kako reicoh, jutra posle dvadeset i sedme noći, muke imao, jer je od duga stajanja i neupotrebe na više mesta zaribala, pa sam je tek uz velike napore iz kanija izvukao. Međutirn, očišćena šmirgl-papirom i zauljena, u svinjcu je sablja izletela gotovo sama od sebe, baš kao iz masla, i opasno zasvetlela u mraku pred mojim očima. Prislanjam kaniju uza zid i ulazim u levi obor, kod bele krmače, još ni tada ne razmišljajući o prizoru koji ću sam stvoriti, o gadostima koje izvršenje mojega plana iziskuje. Kao da mi je u maštu privremeno zasun stavljen, radim na nekakvu spiralnu oprugu koju mi je kogod stručan ugradio u stomak pa me sada ona, odvijajući se, pokreće u strogo određenu pravcu. Saginjem se nad belu da vidim sa koje joj se strane nalazi glava. Smrdi, ali ni na to ne obraćam pažnju. Krmača se budi, grokće, njušku prema meni okreće, ali se sa zemlje ne podiže. Hvatam ručku dimiškinje obema šakama, visoko iznad glave podižem sablju, a zatim, unoseći u udarac celu snagu i zamah čitavoga tela (276 )
mojega. udaram belu po čelu. Nije mi, doduše, bila namera da je tu pogodim, Ciljao sam vrat, ali bela u zadnjem trenutku pomeri glavu pa se sečivo zaustavi negde iznad njenih očiju. Puče koska kao staklo, prsnu mozak po meni i svinjcu, bela ni glasa ne pusti, samo odskoči od zemlje, divlje se zakoprca, kao da hoće u pod da se usvrdla, a zatim se opruži mrtva. Znam, Istrefe, znam, ne može biti bolje, da ti se moja priča neverovatnom pričinja. Na sve ste osim na mene kao na izvršioca ovog svinjskog masakra pomišljali. Toliko meni kasapljenje svinja slično nije da kadgod ni sam ne verujem da se u zbilji, odistinski, neke prave noći sve ovo dešavalo. Ja da sam persijskim šamširom Milićevim krmače kasapio? Ja koji sam u nesvest pao kada sam jednom, 1942. godine, guski glavu sekirom morao odrubiti? Jasno mi je zašto je Mirčetiću izgledalo verovatnije da su pokolj izvršili kapitalistički špijuni; zašto je Lambro sa teorijom o bugarskim zarobljenicima kao mogućim ubicama izašao; jasno mi je da je i tebi kakav, slučajno, zaostali, zaboravljeni potomak Sokol Raca Grcaj Vezirić Vuksangeljović Arade pao na pamet; da ste svi, u potpunoj nedoumici, potajno, međusobno jedan drugoga sumnjičili, pre nego što ste pomisliti mogli da bih ja kadar bio ovakav podvig izvesti. Eto, Istrefe, sa zakašnjenjem od četvrt veka ipak doznaješ istinu o misterijumu nerazrešenom: svinje sam poubijao ja, Vladan Hadžislavković! Sa crnom sam imao mnogo više muke nego sa belom. Usplahirena događajem u susednom oboru, krmača se rastrčala, tako da je moj prvi udarac sasvim omašio i umesto vrat ili glavu, pogodio njenu desnu butinu. Šiknu krv iz crne i poli mi nogavice. Drugi put sam je pogodio po levom zadnjem delu i odvalio joj čitavo bedro i nogu. Divlje skičeći crna je, međutim, nastavila sa tri preostale noge besomučno da se prevrće, juri, u ogradu udara. Kada sam joj četvrtim udarcem pređnju plećku odsekao, više se nije mogla kretati, ali i dalje se koprcala u (2 7 7 ) '
mestu. Tu sam već i ja, verovatno, u izvesnoj meri izgubio početnu, nadstvarnu pribranost. Uplaših se da ćete čuti arlaukanje crne, mada je to bilo malo verovatno, s obzirom da su prozori Mirčetićeve sobe zatvoreni i da ne gledaju prema svinjcu već na suprotnu stranu. Pomislih, međutim, da bi mogao kogod od vas u toalet poći. Ta me misao nekako vrati u stvarnost. Prvi put od početka akcije postadoh svestan sebe, pa tako namah uočih da sam sav, od očiju do cipela, u krvi. A krmača, tačnije ona gomila creva, mesa i krvi koju ja od nje napravih — i dalje ciči, koprca se i poliva krv na sve strane, kao irigator vodu po travnjacima engleskih parkova. Uhvati me panika, pa počeh brzo, više ne birajući mesto, iz sve snage po gomili ispod mojih nogu dimiškinjom mlatiti sve dok krmaču nisam u čereke raskomađao. Kada.sam se konačno zaustavio, zaduvan, krvave odeće vlažno pril jubljene 'iz telo. shvatih da u svinjcu vlada potpuna tišina. Sinrđe pocepana creva i topla krv. Parče vrata i kičme još nervozno drhti pored mog desnog stopala. Oslonih se o ogradu i odahnuh. Sabrah misli. Povratih donekle prvošnju odrešitost. Pipajući po mraku nađoh kaniju. Uvlačim sablju u nj, brzo izlazim iz svinjca, dovoljno pribran da za sobom zaptijem vrata stavljajući drveni klin u zasun. I vidiš, tada, Istrefe, izlazeći iz dvorišta, kao maločas uspomena na opreznost moga pretka, hadžije Slavka, pojavi se, opet bez razloga i veze, u mojoj glavi ona ista rečenica. „Zašto, onda, ne uteći“ — glasila je. Kao i prilikom prve pojave, Istrefe, i ovoga puta taj niz zvukova koji se oblikuje u misao: ,,Sakrij se, Vladane, učini se nevidljivim“ — nema snagu odluke i putokaza za postupanje, već na čudno izdvojeni, samostalan način tek stoji u glavi i svetli kao kakva nerazumljiva neonska reklama, dok se ja nadvoje-natroje, čupavim roze peškirom, izvađenim iz kofera, od krvi brišem, mantilom zaogrćem i put Kotež-neimara polazim. Odluka je doneta, Istrefe. Palim sve mostove iza sebe. Odlazim (278)
prazne glave i pun bleska buduće sreće i mira. Gotovo je. Zvone zvona sa crkava. Grme topovi sa tvrđava. Sve vam ostavijam. Povratka više nema. Out — out. Neosvetljeni Beograd — mrcina prepolovljenih četvorospratnica, razrovane kaldrme, krivih potleušica, turskih pečurki zaostalih od poslednje istorijske kiše u islamskom bedemu prema Evropi, — propušta me, saveznički otvara preda mnom (tajno, da ne vidi neprijatelj) svoje skrovite sokake i mračne parkove, puste i bezbedne u ovo doba veka i noći. Nekom čudnom vidovitošću, ne posvećujući opasnosti ni jednu jedinu misao, ne zapitavši se ni jedan jedini put da li ću sumnjiv izgledati onom koji me krvavog, sa koferom u jednoj, sabljetinom u drugoj ruci, vidi i za zdravlje priupita — biram baš put koji će se kasnije, posle mnogih mojih provera i studija, najbezbedniji i najmaloljudniji pokazati: gluvom Zadarskom na setni i senoviti Topličin venac, pa carskom Carice Milice do kujundžijske Prizrenske, ljutom Reljinom do mutne Lomine, sunovratnom Balkanskom do zlopogleđe Birčaninove. Tu, kroz ruševinu Vojvode Milenka broj 7 (Mišići u njoj stanovahu do engleskog bombardovanja, sada u večnom miru počivaju zagrljeni), probijam se do sumnjive Tiršove, pa megdanskom Deligradskom do pristojno vaspitane Pasterove, kroz Karađorđev park, najgori na svetu, do antichambre Rankeove i konačno ulazim u Dubljansku, posle Kosančića venca — najbolju na svetu. Krivudav, ali bezbedan, sjajan, prvorazredan način da čovek nevidljiv sa rodnoga venca u topli kotež dojezđi. U Prizrenskoj dva čoveka prođoše drugom stranom ulice, ali me ni ne pogledaše. U Jug Bogdanovoj (koju presekoh, ali u nju ne uđoh) videh kolonu ruskih vojnih kamiona — mrtvu, napuštenu u noći, ni stražara, ni živa čoveka okolo. U Karađorđevom parku čuh komešanje u žbunju — jamačno kakav milicionar i neka druga Mara snošaj izvode. Odnekud mesec iza crna oblaka blistav izađe. Pun, nasmejan Osvetli mene (279 )
sleđene duše, mokrog od svinjske krvi, gaza mi flasterom pričvršćena na levo oko, ušinuta kuka, sa koferom u jednoj, dimiškinjom u drugoj ruci, utapam se u Beograd, Vladan Hadžislavković, anadolski gušter na ispucalu, žutu tlu, sibirski medved u zamrznutoj tajgi. Mefistofeles koji po obavljenom ritualu prestaje da se razlikuje od mraka kao ja od tla u kome sam se potro! Zar onima koji u prirodnjaku iz Šrusberija naći hoće novoga Jehovu, zar im nikada nije palo u oči, kao hladnom mudracu i ocu hohštaplera Krula, da neki prolaznik na pticu, drugi na ribu, treći na jelena podseća, da je, pre nego što je postao majmun, čovek prošao ceo put od one zaumne jednoćelične žive tvari koja se iz mrtve preobrati u njenu suprotnost? Pa ako kroz eone taj prolaznik sačuva sećanje na sićušni, najprostiji organizam iz koga je nastao neverovatnim mešanjima, zašto ne bi, negde između atoma krvi, mesa i duše, pamtio prvotnu želju našeg jednoćeličnog praoca da ne pređe iz stvari u biće, iz mrtvog u živo, i njegovu paničnu želju da se vrati u stanje iz koga je netom izašao? Postoji instinkt za održanjem života, dakako. Na prelasku iz Rankeove u Dubljansku, a da i ne mislim više o tome, ja znam da postoji i želja da se živo vrati u mrtvo, da se potre, da se u blaženu nepomičnost, božanstveni mir, edensku sjedinjenost sa kamenom — vrati. Tada zastadoh. Okrenuh se dva puta oko sebe. Mrkli mrak obavija tetka-Lepšinu kuću koju već mogu videti sa rnesta na kome se nalazim. Osetih nekako, vrlo prisno, razvaljeni Beograd oko sebe. I onda odjedared, bez pripreme i besmisleno, naslutih, poverovah, zamislih kako će od Topčidera do Kaja-burme i od Zvezdare do Čubure unakrst i popreko; kroz prazne, sive ulice beogradske, pored prašnjavih i retkih izloga poluispunjenih lošom robom; između stabala Košutnjaka i drvoreda u Miloševoj; povrh tvrđave kalemegdanske koju hadžija Slavko za austrijsku vojsku otvori; uz deda-Dimitrijevo Dedinje i okolo oronulih vila kotežneimarskih; preko krivih plotova voždovog (
280 )
Voždovca pa sve do Ade i žutozelene Save koju preplivavaju mršavi dečaci, svaki sa svojim presavijenim odelom na glavi; da će surim i sasušenim, izranjavljenim Beogradom, siromaškom prestonicom moje seljačke zemlje bivših hadžija i vidarica, seiza i poturica; iznad negdanje kapije Vidinske, Stambolske i Varoške; da će hodnicima ,,Progresa“ i prostorijama Britiš Kaunsila, širom puste tašmajdanske ledine sa nedovršenom Markovom crkvom u sredini; između gologlavih i bledih došljaka u smešno punim tramvajima; poverovah u tom trenu, Istrefe, ne znam zašto i ne znam kako, da će jednoga dana, pod zarok, nad celim mojim gradom odjeknuti, kao udar groma u kamenoj klisuri, strašna vest: — Nestao je Vladan! Kao kuga lebdi nad Beogradom! Pomislih, zatim, da će se na strašni glas Seldžuci u svojim dvoiposobnim i trosobnim stanovima na Novom Beogradu, da će brzinom histeričnom potrpati u kofere najneophodnije stvari, sa debelim ženama i uzbuđenom decom do svojih ,,zastava“ i ,,škoda“ se sjuriti pa vratolomno pohrliti iz grada prema vajkadašnjim narodnim zbegovima. mrmljajući spasonosnu istinu da svako čudo prođe za tri dana i da je važno izbeći prvi udar pošasti, da je najvažnije ne biti onaj koji će polagati račun krčmaru koga je klijentela oterala na doboš. — Kao kuga lebdi nad Beogradom! I na tu vest, što se širi brzinom i silinom epidemije srednjovekovne — poverovah začas, sam i bedan, na ulazu u Dubljansku, krvav, ušinuta kuka, — da će moj grad istom postati pacovište u koje je uleteo razjareni tigar, pacomrzac. Prazne se kuće i ulice, nezaključane radnje pljačkaju oni najgramziviji što poslednji istrčavaju prema periferiji, na uskim grlima izlaska iz grada vlada haos, ljudi napuštaju automobile i peške se nastavljaju probijati prema Umki, Grockoj, Avali, Inđiji, Pančevu, svejedno gde, samo što dalje od mesta nad koje se nadnela moja senka kužna i osvetnička — razarač netom probuđene (2 8 1 )
svesti. Videh začas, tako, mokar od krvi i promrzao, ulice i kuće, škole i radnje iz kojih se odlio živi Beograd: pust grad lupa nezatvorenim prozorima i vratima na blagom vetru koji huči kroz prazne ulice, suvim peskom ih zatrpavajući. Davno je bilo. Jedva pamtim kada, i ne sećam se više da li je jedan ili dva sekunda trajalo. Sam nagnut nad moj stari ćirilički ,,remington“ na kome ispisujem ove, poslednje redove upućene tebi; okružen mnoštvom debelih zidova i soba koje, dugo neotvarane, paučinom premrežene, ni od koga neposećivane, krmeljive pod lakim pokrivačem prašine, bez nade čekajući restauratore, vasceli dan dremaju kao kakve starice po vonjavim foteljama, muzejski izložene i zasvagda zaboravljene; sam Milićevu zdanju nirmljam, već mrtva pogleda: „Nebesnoju slavoju prosveštajet se si hrani Takovo sakrovište stežavi . .
Oko mene i vonjavih starica — Beograd, ravnodušno svojim trolejbusima tutnji, kao ponornica u podzemne prolaze nestaje, preko reke se prebacuje kao kakva ogromna gazela životinjski gipkog skoka; smrđljiv i garav sa zaječarskim, šavničkim, prizrenskim i moravskim akcentom govori; pije vinjake i špricere po baštama kafana, u kojima se miris roštilja sa benzinskim isparenjima i vrelom, letnjom prašinom meša; crvene vršalice i koka-kolu proizvodi; beznog po ćoškovima raskrsnica prosi; tonc svinjetine i mladih krompirića guta; neoprczne na pešačkim prelazima gazi; evropska prvenstva priređuje i za televiziju se snima; prima kao zii’i crne strane državnike i sve nove i nove bataijone, pukove i armije bespravno nastanjenih, okrugloglavih oficira-svetaca u gumenim opancima i suknenim pantalonama; bučan u šest ujutru postaje, utihne u deset uveče; prepun u tri po podne, prazan nedeljom kao da je bomba mravinjak raznela; poslušni kolos niska čela i nadnaravne snage tupo svestan da ništa (2 8 2 )
ne može protiv vlastite prirode, ravnodušno nesvestan na svojih milion točkova i dva miliona nogu da je Vladan Hadžislavković postojao i da bi on, grad, trebalo da zadrhti od Save do Dunava, od nestale Jatagan-male do Kotež-neimara kad se kao hladna kuga na njega spusti reč: — Nestao je Vladan!
X Poslednje reči: „Nestao je Vladan“ , bile su ispisane rukom, zelenim mastilom, pa se zbog nečega Istrefu učini da ga je to Vladan, nekako, pozdravio, On mu ozbiljno otpozdravi. ,,Zbogom“ , reče u sebi i shvati da je to poslednje zbogom nevidljivom i zauvek odsutnom Hadžislavkoviću. Učini mu se za trenutak sasvim neverovatno da je Hadžislavković ikada postojao, ali ga odmah zatim vide pred sobom kao živa — ruku pod ruku sa tetka-Lepšom prelazi ulicu. U sivom ibercigeru. Reče mu takvom, pod krutim konzervativnim šeširom, još jednom, poluglasno: ,,Zbogom“ . Bez sentimentalnosti. Veri ne zna za to osećanje. Pribran. Zamišljen. Sa mnogo više topline pomisli tada na drugove iz Milićevog zdanja, na sabraću iz rajskih vremena početaka, ali odmah shvati da gotovo nikog od njih više ne viđa i da za većinu čak ne zna ni da li su živi i gde se nalaze, ako jesu. Rajska knjiga postanja, Rites de passage, rekao bi verovatno Vladan, Vreme čuda, jezik plavoga neba među belim jastučićima oblaka, era srećnog nemira u iščekivanju — era detinjstva, mora se trezvenom, važnom, postojećem, delujućem, uspelom Istrefu činiti sa jedanaestog sprata njegovog konfornog stana iz koga vidi zatutnjali milionski grad, koji je već odavno zaboravio ukus progutanog Kosančićevog venca — oronulog poljskog miša u čeljustima mlade, skotne lisice — ali (284 )
ipak, najviše od svega i po svemu — era revolucionarne inicijacije. Dečak umire da bi se čovek rodio; dobro više nije hrana i plodnost, nasuprot gladi i jalovosti koji su zlo; život se ne tumači religijom, već se upravo otkrivenim životom tumači religija; od samouniženja do ništavila pred izvesnom premoćnom, apsolutnom silom, do trijumfalnog ovladavanja okolnostima u meri o kojoj se na bregovskim katunima u doba strašnoga rata između Verija i Raca čak ni škrgutalo zubima, čak ni zapevalo nije — pa ipak, mada sve to, nekako, zna, Istref neće ni sada istoriju pretvoriti u reči, kulturu u koncept, ali će sve pouke istorije i znamenja kulture sabiti u jedan miran i dubok, životno važan osećaj opredeljujuće snage i pouzdanog značaja. Šta li je sa Čičom? Sa Boštjanom, Stanivukovićevima, sa Dragčetom ,,otvrdlih creva u Nemačku"? Šta je sa Lambrom — ni za njega nije dvadeset godina čuo, mada zna da je dobro oženjen (sin mu je veterinu završio) i berićetan negde u Makedoniji? Mirčetića, doduše, viđa, uvek kada svrati do „Mažestika“ , ali to odista retko čini. U poslednje vreme, međutim, najčešće mu se i ne javi, da ga ne bi prekidao. Tek baci pogled iz sale, češće sa ulice, kroz stakleni izlog kafane, na grmalja koji za stolom sa nekoliko saplemenika i inih, uz kafu, drži slovo, glasan, velikog gesta, glave njegoševski uznesene, zadovoljan sobom i svetom — Bog će ga, vidi se, sto godina na zemlji držati! Jednom je na moru video Mađara Ištvana, onog što je fabriku alatljika gradio (postide se i sada što na plaži, u prvi mah, nije mogao da mu se seti imena). Neko mu je rekao da je Šljivo zaslužio rudarsku penziju u Banovićima, ali se više ne seća ko, najverovatnije Mirčetić. Pre više godina, možda pet, možda šest, javio mu se trubač Jozo telefonom iz Zagreba zbog konkursa za radno mesto građevinskog tehničara na njihovom gradilištu u Bengaziju. Svršio je to za Jozinog sina Zdenka koga je kao bebu četiri sata staru prvi put video. I — to je manje-više sve, sve druge su vreme i prostor, (285 )
bez buke i pompe, jednostavno progutali. Naravno, održava veze sa Marinim bratom Vukajlom koji je po završetku političke škole jedno vreme proveo u Zaječaru. prvo kao sekretar komiteta, a zatim predsednik sreza, da bi još pre dvadeset godina bio prebačen u Beograd na vrlo važne i odgovorne funkcije — od poslanika republičke i savezne skupštine, do predsednika Socijalističkog saveza grada, potpredsednika Sindikata Srbije, direktora NIP ,,Rad“ , i još mnoge druge. Malo je Vukajlo potisnut u poslednje vreme, sprema se polako i za penziju, ali još je član CK i predsedništva Sindikata republike. Međutim, tog važnog druga, kao ovca sedog Vukajla koga viđa u klubu Skupštine, uz roštilj ispred njegove vikendice u Grockoj, na prijemima za 20. oktobar i 29. novembar, u novinama, na televiziji — Istref, nekako, ne dovodi u stvarnu vezu (kao ni sebe, uostalom) sa Vukajlom zbog koga pre trideset godina podeliše Marinu sobu u Milićevom zdanju na dva dela da bi ambiciozni planovi njegove žene Zagorke, masovika i zastavnika iz NOB-a, bili ostvareni. Koliko je generička snaga rajskoga doba iz Hadžislavkovićevog Zimskog dvorca I rejona nesumnjiva, toliko je samo doba završena prošlost, kvalitetno drukčija od sadašnjosti koju proizvede — oseća Istref sa pomalo neobičnim, nerazjašnjenim ali trijumfalnim zadovoljstvom od koga se stomačni mišići lagodno opuštaju i usne same razvlače u blag, nadmoćan i nostalgičan osmeh. I mada nikako ne bi umeo osmeh razjasniti, Istref ipak zna da rajsko doba služi za prikrivanje izvesnih nedoslednosti stvorenih istorijskim događajima; da se u raju nikako ne može naći objašnjenje koje treba da zadovolji naučnu radoznalost, već da je on narativno uskrsnuće prvobitne stvarnosti, zapamćen da bi zadovoljio najdublju moralnu čežnju i religioznu potrebu koja se ,,ezoteričnim predanjem plemena podržava svim raspoloživim psihološkim sredstvima" — kontrolisanom štampom, radijom, filmom i pri(2 8 6 )
godnim vaspitnim metodama. Opštežitije u Milićevom zdanju je, jednom rečju, mit, a funkcija mita — zna to Bregovac, ako ne bolje, ono prisnije nego najučeniji antropolog — uvek ostaje ista: „učvršćenje postojećeg poretka kome se daruje svetost, jer se tek u zlatnom dobu prošlosti, koja transcendira stvarnost, može naći zadovoljavajući raison d ’etre današnjih ustanova“ . Blaženog osmeha na usnama Istref postaje svestan (i brže-bolje prikriva ga obziljnom grimasom) čim se na vratima pojavio Baškim (pre njega su to već učinili Tanja i Cakar) i još jednom ga opomenuo da se večera hladi na stolu. — Evo, evo, dolazim odmah — reče, ali se još ne diže sa stolice. Polako se vraća iz vremena davnih i postaje svestan okoline — prohladne sobe, zveckanja posuđa, kikota i čavrljanja troje najmlađih, nejači što još ne odlete od njegove trpeze. Deca su, oseti damarima, drugi izvor stabilne sreće, emaneti koje je, odavno nereligioznom Istrefu, dao Alah na čuvanje i koje je on prema najboljem znanju na pravi put izveo. Voleo ih je zdrave, gladne, poslušne i znatiželjne. Ništa mu nije smetalo što dvoje i nije završilo fakultet, naprotiv, alatljičar Dulj i medicinska sestra Lirija bili su mu najdraža deca. Voleo je, naravno, i ostale, i nikada nikakvih briga, osim najbanalnijih — malih boginja i razbijenih kolena — sa njima nije imao. Tada oseti vrlo udaljenu, mutnu muku, jer se priseti da je tek na fakultet upisani Baškim izabrao istoriju — nauku koju mu je Vladan za sva vremena ogadio. Šta će mu to, pitao se, ne poveravajući osećaj strepnje čak ni Mari, jer ne bi umeo da objasni šta mu se u Baškimovoj različitosti (a drukčiji je) ne sviđa. Međutim, nelagodu je uspevao da sputa i sumnje prikrije. Kao u šali pitao je Baškima pre tri-četiri meseca, u ovoj sobi, baš na tom mestu: — Šta znaš o Engleskoj buržoaskoj revoluciji kad hoćeš istoriju da studiraš? (287)
— Uh, tata, pa četiri knjige sam samo o Kromvelu pročitao! — Na srpskom? — upita Istref da nekako prikrije grč koji Baškimov odgovor izazva u njegovim grudima. — Jednu na srpskom, tri na engleskom. Engleski je Baškim znao odlično, mnogo bolje nego što se u školi traži — još jedan razlog više za Istrefovu nelagođu. Istref je, kao i toliki drugi, iz dana mladosti poneo i za sva vremena sačuvao duboko ubeđenje da su strani jezici, osim ruskog, sumnjivi i opasni, a kasnije se i sam na mnogim putovanjima uverio da je Zapad bezosečajan i truo, a da je Rusija, ipak, uprkos svega što se dešavalo četrdeset osme, šezdeset osme i inače, — duševna i napredna. Šta će mu onda engleski? Istorija? Čak i francuski zna, a nemački uči! — Što te baš ti jezici zanimaju, sine? — To su jezici najvećih živih kultura, tata. — A ruski? — Pa, i on je. Jezik Staljina i Tolstoja, kaže moj profa. Ne volim ih, pa ne volim ni njihov jezik. Ne bi se nikad sporio sa decom, čak ni kada izjave nešto sasvim nespojivo sa svim njegovim osećanjima i uverenjima. Ne voli Ruse! Šta on zna o Staljinu! Derle! Uviđao je, međutim, da je Baškim najdarovitiji od sedam mladih Verija, ali ga je baš njegova bistrina i obaveštenost neobična za uzrast, brinula, jer je osećao da je mladić zbog svojih vrlina nerazumljiv, neprijatno i opasno drukčiji, dalek u nečijem svetu čija pravila i namere Istref ne zna. Zimogrožtjivo se strese i odlučno ustade od stola, kao da bi fizičkom radnjom tamnu senku hteo da odagna iz misli, da potre neku vrlo nejasnu sugestiju kruga u nastajanju, da zaustavi neprijatni tok kojim mu je mašta krenula prema svetloj budućnosti bez ijednog oblačka na horizontu. Međutim, neka ideja, ili nedoumica, još jednom ga zaustaviše. Naborana čela i uzdignutih obrva gledao je u rukopis na pisaćem stolu. Sta da radi sa (288)
njim? Uputstva nikakvog nema. Uze ga na šaku, kao da mu odmerava težinu, pa ga vrati na sto, da bi odmah izmenio odluku: podiže ga ponovo, sada sa dva prsta kao kakav neobičan predmet — poljskog miša kojim se lisice hrane, još vlažnu stranu novina ispod prese, lepljivu, staromodnu muholovku, šta !i. Postaja tako nekoliko trenutaka, ljutit mu se — ili samo tvrd — izraz prevlači preko lica, a onda donese odluku: odvoji palac od kažiprsta i rukopis pade u korpu za otpatke, desno od stola. U kuhinji ga dočekuju zadovoijni uzvid i prekori Mare i dece. — Mogli ste i bez mene da počnete — brani se rasejano Istref. Sred opšteg zveketa kašika i mladih glasova Istref pokusa ,,govedsku juhu sa jetrenim okruglicama“ koju deca vole najviše iz celog ,,Pođravkinog“ izbora. Niko se ne iznenadi što ne sačeka drugo jelo, već se kratko oprosti, uze kaput u predsobiju i ode iz kuće. Činio je to gotovo svako veče. Voleo je pre spavanja da napravi kružnu šetnju usamljenim prolazima između novobeogradskih solitera. Ovoga puta, međutim, namera mu je bila drukčija. Istref sede u svoj ,,vartburg”-karavan i uputi se prema Beogradu. Ostavi auto na parkiralištu u Pop-Lukinoj i peške pođe prema Kosančićevom vencu, još ni tada ne znajući zasigurno kojom je namerom krenuo u godinama planiranu, ali nikada ostvarenu posetu. Šta želi da postigne? Zašto ide? Samo da vidi kuću u kojoj je pre četvrt veka živeo? Da potraži Vlađana? Samo da vidi da li je još živ? Ili da sa njim kakav razgovor započne? O čemu? Ne pokušavajući da odgovori na sva ova pitanja, iznenada čudno gorljiv, znatiželjan, Istref poče pogledom da otkiva Kosančićev venac na čijem se (289 )
ulazu zaustavio. Tek negde u dnu ulice, na izgled vrlo daleko, gori ulična svetiljka praveći ispod sebe kupasti prostor svetlosti, dok je svu ostalu okolinu progutala neprozirna tama. Kako mu se oči postepeno navikavaju na mrak, polako, napeto, sa naporom prodirući pogledom do predmeta i silueta, on otkriva prostor koji mu ,je nekada tako blizak i poznat bio. Ništa se nije izmenilo osim što je sve u pamćenju sačuvao kao znatno veće i velelepnije. Sada mu venac izgleda tesan, čemeran, oronuo, u raspadanju, krajnje zapušten, zaostao, i — nekako tajnovit, začaran u ničim narušavanoj nepomičnosti. Pođe ulicom u pravcu daleke svetlosti i zapanji ga otkriće (učinjeno stopalama, kroz đon cipela, jer se na trgu ništa ne vidi) da na Kosančićevom vencu još nisu zamenili kaldrmu kockom ili asfaltom! Usred grada — pomisli — nadomak najužeg centra! Prepoznaje kuće i zastaje pred nekima za koje ga naročite uspomene vežu. Ništa se nije izmenilo, iste su kao što su bile, tek tu i tamo nedostaje malter, ili je sims otpao, ili su novi stanari roletne udarili, oluk odvaljeni popravili, raspadnuta vrata zamenili čitavim. Učini se sam sebi kao general: vrši smotru nad postrojenom četom artritičnih veterana. I tada odjednom, uljuljkan u narkotičnu mešavinu osećanja kojim dominira svest o putu što ga prevali kroz život, Istref zastade kao ukopan. Protrlja oči. Zatvori ih i opet otvori. Udalji se dva-tri koraka, pa opet priđe sasvim blizu, i opet vide ono u šta poverovati nije mogao: kuće Hadžislavkovića, Milićevog zdanja — nema! Još ne prihvatajući ovu očiglednost, Istref ponovo pođe u inspekciju koju je već obavio. Tu je kuća Mike Alasa (sada je na njoj ploča koje onda nije bilo, pa u ono vreme ni Istref ni bilo ko drugi iz opštežitija pojma nije imao kome dom taj pripada), tu je i kuća sa bistom vlasnika ugrađenom u fasadu — sve je kao što je i nekada bilo. Namerno ne žureći, pažljivo razgleda i ostale zgrade — tursku nabojnicu sa prozorima visoko iznad nivoa ulice, (290)
(nekad je bila broj pet i Istref se seća da su u njoj živele neke stare žene), zatim dolazi uska jednospratnica (i nje se seća vrlo dobro), sveže, belo ofarbana, šljašti u mraku, ne može da je ne vidi, tako da, zapanjen preko svake mere, sluđen zapravo, Istref i protiv volje i boljih ubeđenja mora još jednom potvrditi da se turska nabojnica i uska jednospratnica naslanjaju jedna na drugu, mada je nekada baš između njih stajalo — Milićevo zdanje! — To nije moguće — reče naglas, i još jednom poče da prebrojava kuće i da razmišlja gde je mogla da se dene Hadžislavkovićeva. Da su je srušili — ostao bi prazan plac, ili bi na njemu nova kuća bila sagrađena. Da je, kojim slučajem, Istref zaboravio položaj zdanja, video bi ga negde drugde, niže ili više, ako već nije između nabojnice koju nedvosmisieno pamti kao levog, i uske jednospratnice koje se ne može biti bolje seća kao desnog suseda iz onih davnih vremena. Tada mu prođe kroz zbunjenu glavu: ako kuća nije ni postojala, gde su se to on i Mirčetić, Stanivuković i Sljivo, Vukajlo i Viobran — uselili? Zar su ni iz čega ni u šta stigli? „Natprirodno je prirodno koje još nismo objasnili“ , prođe Istrefu kroz glavu Vlađanova maksima, ali mu ona ne donese nimalo utehe. Tada jedna sasvim neverovatna misao zaokupi Istrefovu pažnju, ali -— u neprozirnom mraku Kosančićevog venca, žačaranog pod paučinom ustajalosti u koju su se, splašene i ućutale, ugnjezdile starice prekrivene polupanim crepovima i crvotočnim tavanima, na turskoj kaldrmi čudom sačuvanoj u centru Beograda — Istrefu se apsurdna misao ne učini čak ni čudnom. Možda su, pomisli zblanut, možda su zajedno sa Vladanom sahranili i kuću, zaboravno i brzopleto, što i ne bi bilo čudno s obzirom na žurbu i nezainteresovanost sa kojima se ovaj obred danas obavlja. Opojali je, svetom vodicom škropili i u oronulu, krivu, potonulu porodičnu grobnicu istresli sve sa njenim turskim erkerima i evropskim ukra(2 9 1 )
snim stubovima. Čudesnom nepodudarnošću sećanja i rnračnog stanja na neosvetljenom Kosančićevom vencu sasvim pomeren iz realnog ležišta, u neke bestežinske, mistične sfere za trenutak uzdignut, Istref, kao dobar poznavaiac ludosti i neslućenosti poslednjeg Hadžislavkovića, zaključi da se, možda, mrtvi Vladan od zdanja nije mogao odvojiti, pa je luđački, nastrano, kako sam on ume, navaljivao da se zdanje sa njim sahrani sve dok mu želji nisu udovoljili. Sada negde trunu zajedno, mislio je zaneseni i ošamućeni Istref, u zagrljaju, nerazdvojni, jedno drugome važni i nepostojeći za sav vidljivi i živi svet. Sreće je imao Vladan, reče sebi Istref, čudno pribran sred nestvarnih okolnosti, sreće je imao što neka natrprirodna sanitarna inspekcija nije ni htela ni mogla dopustiti da se Viadan sa svojim zdanjem raspada usred grada, pa je đozvolila njihov Ijubavnički izmeštaj u tišinu Hadžisiavkovićeve kapeie na Novom groblju. Tvrdoglavo odbijajući da napusti ludu pretpostavku, Istref poiugiasno izgovori u mrak u kome su nekada živovali Hadžislavkovići u Milićevom zdanju: — Nema ih — reče, i okonča seeanje na dane iz knjige postanja. Kada se talasi misli dignu sa okeana mudrosti, Oni uzimaju oblik zvukova i govora. Ovi obiici se rađaju i umiru, Ovi talasi se vraćaju u okean. Oblik se rađa iz onog što je bez oblika, I opet odiazi, jer ,,Zaista rhi se njemu vraćarno".
Vlađan, poznavalac islamske mudrosti, znao je za Averoesovu tvrdnju da će ,,ono što će uskrsnuti biti predstava onoga što se vidi na ovome svetu, to neće biti zaista ta stvar in essentia. Jer što je propalo ne može se opet roditi, izuzev ako je indiviđualizovano; a život može biti podaren samo podobnosii onoga što je propalo u svom identitetu". Podoban, ali neopterećen Averoesovim mukama (2 9 2 )
sa besmrtnošću, na polovini Novog mosta, osvrćući se đa vidi siluetu Kalemegdanske tvrđave podno koje se jednom — kao podobnost pre toga propalog identiteta — ugnjezdilo zdanje strašnoga Miiića, Istref slegnu ramenima, što bi činio uvek kada kakvu nedoumicu ne zna valiano razrešiti. Nije zbunjen, nije znatiželjan, nije poplašen, već je, odnekud, veoma, veoma — koja bi reč stanje njegovog duha najbolje opisala? Prusutan? Redak? Dragocen? Rođen? Zadovoljan? Neokrnjen? Podoban? Beograd se nestvarno proleže oko njegovih kola u pokretu, kao daleka grmljavina.
BELEŠKA O PISCU Slobodan Selenić je rođen 1933. godine u Pakracu. Redovni je profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogtadu. Za svoj prvi objavljeni roman M em oari Pere Bogalja (1968) dobija Oktobarsku nagradu grada Beograda za 1969. godinu, a romanom Prijatelji potvrđuje svoju spisateljsku zrelost i dobija NIN-ovu nagradu za najbolji roman 1980. godine i Nagradu Biblioteke SR Srbije za najčitaniju knjigu u 1981. U ..Ateljeu 212“, pred uvek punim gledalištem, već pet godina je na repertoaru K osančićev venac br. 7, dramatizacija romana Prijatelji. Čime ovo delo toliko privlači čitaoce i publiku? Originalna fabula, slojevitost teksta, umeće autora da već na prvim stranicama uspostavi vezu sa čitaocem, da ga pitkim i zanimljivim pričanjem neosetno uvede u dublje, opštije, istorijske, filozofske, kulturološke i antropološke sfere svoje proze. Kroz bizaran zaplet i tragično-farsičan rasplet susreta i odnosa dvojice glavnih junaka u posleratnom Beogradu — sredovečnog Vladana Hadžislavkovića, bivšeg oksfordskog studenta i poslednjeg izdanka stare beogradske porodice i Istrefa Verija, mladog Albanca s Kosova, takođe poslednjeg izdanka svog roda — prelama se celo jedno vreme. Tragično i komično, poetsko i bizarno, melanholično i groteskno smenjuju se na stranicama ove knjige. Likovi su uverljivi, jezik autentičan, atmosfera odiše životnošću. Godine 1982. Selenić je objavio svoj treći roman Pismo-glava, a 1985. i četvrti, O čevi i oci. Pored ovih dela napisao je: Avangardna drama (1964), Angažm an u dram skoj form i (1965), D ram ski pravci X X veka (1971), A n tologija savrem ene srpske drame (1977).
