TAIĐI KAZE Intervju sa pokojnim senseijem Kazeom uradio je 12.12.1997. godine Pasquale Petrella u Müllheimu, Nemačka. - Sensei kada i gde ste roĎeni? - RoĎen sam 9. februara 1929. Tokijo, Japan. - Da li se još neko u vašoj porodici bavio bilo kojom borilačkom veštinom? - Moj otac i brat veţbali su Đudo. Pre Drugog sv. rata moj otac je već nosio 5. Dan u Đudou. Kada sam ja imao šest godina poveo me na obuku u Đudou. U srednjoj školi bio sam kapiten tima. 1944. počeo sam i sa Karateom. 1946. prekinuo sam sa Đudoom jer, razmišljao sam, bolje da jednu stvar radim dobro nego dve loše. Kada sam napustio Đudo imao sam 3. Dan. - Sensei, gde ste prvi put čuli za Karate? - U prodavnici knjiga februara 1944. video sam knjigu “Karate-do Kjohan” profesora Gičina Funakošija. Na fotografijama sam video stvari koje nikada pre nisam video. Bio sam veoma zainteresovan i, budući da na knjizi nisam našao adresu, nazvao sam izdavača i on mi je rekao gde se nalazio DoĎo. Kada sam prvi put ušao u dojo sensei Jošitaka je drţao čas. Kada sam zatraţio dozvolu da veţbam prvo je odbio, jer bio sam vrlo mlad (15 godina). Obično su prihvatali studente nakon završenih studija. Ali, nakon što sam senseiju Jošitaki rekao da sam već mnogo godina veţbao Đudo i nakon duge diskusije o Budou, Jošitaka sensei je shvatio da sam vrlo ozbiljno zainteresovan za Karate i prihvatio me za učenika u svom doĎou. Ipak, upozorio me da van doĎoa nikada ne koristim karate. - Ko je u to vreme drţao časove u doĎou? - Sensei Gičin Funakoši, Jošitaka, Genšin Hironiši, Hajaši, Uemura i još neki ljudi. -Koji je tada bio stil poduke? - DoĎo je bio malen, ali trenirali smo u grupama, početnici i napredni učenici bili su odvojeni. Ali imali smo takoĎe i pojedinačne treninge. Obično smo radili kihon na jedan korak, kao i Ten no katu. Naglasak je bio na velikom rastojanju, brzini i vremenu. Kumite je bio vrlo teţak, radili smo stvarni Karate, dodirni i ubij, čak i sa blokom. Kata je bila kao i Kihon, bez Bunkaija (primene). Na univerzitetu smo samo radili ponavljanja, 1000 mai-geria, 1000 zukija (Sensei Kaze se nasmejao) i 1000 udaraca u Makivaru svaki dan pre treninga. Stariji su obično stajali pored makivara i samo brojali. Kada je zuki bio vrlo jak, ponekad bi se koţa ogulila sa zglobova tako da sam mogao videti kosti kako se bele. - Šta pamitite o O-senseiju (Gičin Funakoši)? - Kao kapitenu univerzitetskog tima duţnost mi je bila da svakog ponedeljka dovozim O-senseija u doĎo. Sensei Funakoši je već bio vrlo star i samo je dolazio u doĎo u svom kimonu, posmatrao treninge i davao komentare kao “Karate Ni Sente Naši” - Nikada ne napadaj prvi, neko moţe biti povreĎen. Sećam se, jednog smo dana radili Heian Godan i O-sensei je prišao sa štapom u rukama i gaĎao me s njim u noge, jer je moj skok bio suviše nizak. Rekao je: - Da li sada razumeš? Bio nam je kao deda, uvek je govorio vrlo neţno, bio je vrlo draga osoba. - Sensei Kaze, kada je Sensei Gičin Funakoši došao u Japan 1923. mislite li da je znao više od 15 kata? - Mislim da je znao više kata nego što je podučavao, jer u to vreme samo najboljim učenicima si pokazivao sve što znaš. Tada je bilo vrlo opasno pokazivati svima sve, neko te sa tim znanjem mogao dokrajčiti. Ali nakon moje generacije sve se promenilo. Sensei Funakoši je uvek govorio da je uglavnom veţbao sa Senseijem Azatoom, a ne sa Senseijem Itosuom. Tako da je njegov prvi učitelj bio Azato, a ne Itosu. Azato i Funakoši bili su ista generacija. Azato je imao vrlo visoku poziciju na Okinavi u to vreme, bio je nešto kao gradonačelnik. Azato je učio Funakošija, a kasnije je Funakoši učio Azatovog sina. Zato su Šotokan kate drugačije od Šito-rju kata. U Šotokanu mi radimo mnogo O-vaza, dugih tehnika. Na Okinavi i u Šito-rjuu rade Ko-vaza ili kratke tehnike. Macumura Sokon bio je kraljev telohranitelj. S njim je putovao na Kjušu i išao je da gleda Kendo. Bio je vrlo impresioniran Đigen-rju stilom zbog čega je na Kjušuu proučavao tu veštinu. U Đigen rjuu takoĎe rade duge tehnike i to je uticaj Macumurinog karatea. On je to učio Azatoa, a Azato je to prenosio Funakošiju. Drugi primer je kata Soćin koja postoji samo u Šotokanu. Pre nekoliko godina Sensei Širai išao je na Okinavu da proučava neki od GoĎu-rju oblika. Instruktori su ga zamolili da im pokaţe jednu od njegovih omiljenih kata i Širai im je pokazao Soćin. Okinavljanski eksperti bili su vrlo iznanaĎeni, jer rekli su da to mora da je samurajska Soćin za koju se misli da je izgubljena. - Sensei mnogo sam čuo o Senseiju Jošitaki Funakošiju, kakav je bio njegov trening? - Jošitaka je bio treći sin Gičina Funakošija. Počeo je veţbati karate 1916. u jedanaestoj godini. Ja sam samo nekoliko puta veţbao sa senseijem Jošitakom, ali sećam se kada mi je pokazao mae geri, joko geri i mavaši geri, prvo polako a zatim brzo. Nikada neću zaboraviti njegovu brzinu i dinamične tehnike. Kakva šteta što sam u to vreme bio samo početnik, nisam sve mogao da uradim, ali mogao sam da posmatram kako je podučavao crne pojaseve i na šta je posebno obraćao paţnju u njihovoj obuci. Uvek je naglašavao koliko je vaţna brzina, vreme i eksplozivna snaga. Ali on je bio vrlo bolestan, tako da je preko dana bio u krevetu, a uveče bi dolazio u dojo da podučava sve dok nije umro u novembru 1945. Godine u Tokyu. 1938. godine Gičin Funakoši predao je pečat Šotokana svom sinu Jošitaki. Tako je Jošitaka Funakoši bio njegov naslednik i glava Šotokan karatea. I tako je od 1938. do 1945. Jošitaka i grupa oko njega razvila Šotokan karate u drugačiji stil na višem nivou. Vidite, vreme u kom smo ţiveli tada bilo je vreme rata. Borilački duh bio je posvuda i karate se morao veţbati na isti način kao i trening sa katanom, “dodirni i ubij”. Realnost. Bilo je to vreme Budoa. I u to vreme Jošitaka je promenio karate svoga oca u dinamičniji i mnogo snaţniji karate u kome se koristio kiba-dači i fudo-dači i radila se Ten-no kata kao i Taikjoku 1-3 da bi postigli više duha, više snage i više energije. On je takoĎe izmislio yoko-geri keage i kekomi kao i mawashi-geri. Sensei Gičin Funakoši bio je već mnogo star, tako da je tuţno što je Jošitaka Sensei umro 7. novembra 1945. Jer kada su se stariji vratili iz rata (Nakajama) govorili su da to što smo tada radili nije Šotokan. Tako su stariji počeli da podučavaju karate na univerzitetima koji su učili pre Drugog sv. rata i većina od onoga što je podučavao Sensei Jošitaka uskoro je nestalo.
- Ko je još podučavao nakon Drugog svetskog rata? -Sensei Hironiši, Uemura, Egami sa Kjušua, Obata, Noguči, on sada ima 85 godina, Okujama i još neki. Tokom mojih univerzitetskih dana, kapiteni timova su se ponekad okupljali i veţbali u grupama a ponekad individualno. Sa Sensei Okujamom sam tada veoma duboko proučavao karate. Uvek je govorio da je ponavljanje tehnika vrlo vaţno kako bi se dobilo više snage i brzine i tako dostiglo viši nivo karatea. Sensei Okujama se uvek pitao kako moţe da dokaţe brzinu i snagu tehnike, kako mora da veţba da bi bio brţi i snaţniji. Kako da koristi mentalnu energiju, disanje i tenziju mišića. Čovek se mora osloboditi od forme. Mora se pitati kako moţe da dostigne više energije nego što ih ima samo u mišićima. Govorio je; moraš veţbati na Budo način. Moraš postići sklad izmeĎu “ Ten - Či - Đin” (Neba, Zemlje i Čoveka). Kako da postignem tu harmoniju, kako da postignem univerzalnu snagu? Ponekad smo veţbali noću u potpunoj tami i on mi je pokazao kako da u toj tami prepoznam napade i zaustavim ih. Jednom sam morao da sedim izvan dojoa i posmatram kišu. Trebao sam da pokušavam pratiti kišne kapi očima. To je bio trening refleksa za oči, kako da prepoznam pokret. Druga stvar bila je, morao sam procenjivati rastojanje, da steknem osećaj za to. Trenirali smo po ceo dan i u početku nisam mogao u jutro da se probudim zato što sam bio premoren a Sensei Okujama je prolivao vodu na moje lice da mi oblikuje osećaje. Nakon nekog vremena mogao sam se probuditi već kada je u jutro otvarao vrata tako da je prestao sa prolivanjem vode u lice. Morao sam da razvijem svih šest osećaja. (Napomena: u knjizi “Karate majstor, vreme i ţivot Micusuke Harade” od Dr. Klajva Lejtona, strana 71: Majstor Okujama bio je najbolji i najnapredniji karateka sa kojim je Harada ikada trenirao....Okujama nikada nije bio zagledan u prošlost, kao mnogi njegovi savremenici, nego je bio obuzet budućnošću - kako da evoluira...čovek koji je raskinuo sa tradicijom i otkrio nešto. Dugo vremena sparing partner Jošitaki Funakošiju, sensei Egami priznao je Haradi da je Okujamin nivo bio čak viši od Jošitakinog. Nakon Drugog Svetskog Rata Okujama je otišao da ţivi u planinama. - Kada ste ušli na Senchu univerzitet, ko su u to vreme bili vaši nadreĎeni? -Sensei Hironiši 5.dan, Jošitaka i Egami 5.dan, Kubota 4.dan, Takami 3.dan, Toratani Mošita, Micukami, i tako dalje, mnogi od njih vraćali su se iz rata, nisu imali posla pa su pomagali u dojou. Trenirali smo svaki dan po 8 sati. - Ko vam je bio trening partner tada? -Nišijama, Takagi...Takagi mi je bio kao brat. Sada je on predsednik Šotokai organizacije. On je pečat Šotokana preuzeo od Hironišija. Prvi predsednik bio je Gičin Funakoši, a zatim Egami. Obojica smo na slici u Funakošievoj knjizi “Karate-do Njmon” gde ja izvodim jokotobi-geri (strana 42). - Gde su u to vreme bila glavna takmičenja? - Ne, samo unutar univerzitetska takmičenja u Tokiju i Kjotu. Različiti univerziteti koristili su različite stilove ali kada smo se takmičili meĎusobno ponekad nas je bilo i do 120. Tako da su Šotokan, GoĎu-rju i Šito-rju učenici dolazili zajedno i hteli da se dokaţu. To je svaki put bilo vrlo opasno. Bilo je mnogo povreda, ali nikad onih velikih. To je bilo u toku američke okupacije. Nakon što smo ponovo dobili japansku vladu prestali smo sa tim. - Kako je tekao razvoj karatea od 1923. kada je O-sensei (G. Funakoši) stigao u Japan, do Drugog svetskog rata? -Kada je sensei Funakoši 1923. stigao u Japan da demonstrira karate svi eksperti borilačkih veština, kao Đigoro Kano iz Ďudoa, Nakajama iz kendoa i sumo šampion bili su veoma zainteresovani za karate sa Okinave. To je razlog što je Funakoši hteo da upozna sve Budo eksperte iz Japana. Gičin Funakoši razumeo je značaj Budoa u Japanu, zato je i hteo da podigne nivo karatea na nivo Budoa. - Čuo sam da su tokom Drugog svetskog rata u hombu-doĎou svi uglavnom koristili fudo-dači kao glavni stav, a ne zenkucu-dači? Pre rata osnovni stav bio je kiba-dachi da bi se razvijala stabilnost i ravnoteţa. Zenkucu-dači koristili smo za kretanje u napred, a kokucu-dači za kretanje u nazad. Ali nakon osvajanja crnog pojasa svi su koristili fudo-dači da razviju snagu. Tokom rata početnici su brzo počinjali sa učenjem Ten No Kate u fudo-dači poloţaju da bi razvili duh i snagu. - Zašto vi preferirate fudo u odnosu na zenkucu-dači? -Zato što je fudo-dači mnogo fleksibilniji. U zenkucu stavu zadnja noga je prava tako da uošte ne moţete da se krećete. U fudo stavu zadnja noga je savijena, tako da uvek imate rezervu i drugo to je bolje za telo zato što u fudo stavu vaši mišići rade kao amortizeri, zbog toga je i bolji za zglobove i kičmu. - Čuo sam da ste prolazili i JKA instruktorski kurs, je li to istina? - U toku mojih univerzitetskih dana jedino što sam hteo da radim bio je karate. Nakon univerziteta 1951. godine nije bilo JKA. Prijatelj moga oca bio je direktor jedne kompanije i imao je problema sa sindikatima, tako da je trebao telohranitelje. Prihvatio sam posao i sastao se s njim. Nakajama je hteo da osnuje JKA, tako smo Takagi i ja pitali Hironišija da otvorimo doĎo, pratili bi ga i samo veţbali karate, ništa drugo. Ali on je bio novinar i hteo je da nastavi sa tim zanimanjem. Kada je 1956. osnovana JKA Nišijama me zamolio da im se pridruţim. Hteo sam da veţbam karate svo vreme, zbog toga sam pitao Hironišija mogu li to da učinim kako bih mogao ispuniti tu svoju ţelju. Hironiši se sloţio. Pridruţio sam se JKA i pomogao im u podučavanju. Nakajama, Nišijama, Okazaki i ja. Prvi novi instruktori bili su Mikami i Kanazava. Nakajama je bio vrlo zauzet putovanjima, a kasnije i Nišijama tako da sam ja vodio instruktorski kurs tri puta dnevno. Ali zvanično su Nakajama i Nišijama bili odgovorni. Mnogo puta sam vodio instruktorski kurs sve dok nisam otišao u Juţnu Afriku 1964. - Mnogi instruktori poslani su u inostranstvo da podučavaju. Gde ste vi počeli? -1964. u Juţnoj Africi tri meseca, a zatim sam došao ponovo na šest meseci sa Enoedom i Širaijem. Kanazava je u to vreme bio u Londonu. Nakon Juţne Afrike Širai, Enoeda i ja započeli smo svetsku turneju uključujući tu i Evropu, pa i Nemačku. Avionom smo stigli u Frankfurt, nismo znali Gde je Bad Godesberg, tako da smo uzeli taksi. Bio je to zaista dug put. Kasnije smo putovali u Holandiju i Belgiju. -Preko 30 godina podučavali ste u Evropi, jeste li zadovoljni rezultatima koje ste postigli? - Karate u Evropi podučavam 32 godine, još uvek je mnogo ljudi koji sa mnom započinju veţbanje. Neki već imaju preko 60 godina. Lepo je videti nas kako se zajedno usavršavamo. I danas sam još uvek sposoban da veţbam što me
jako usrećuje. Ţelim da nastavim i da vidim koji nivo mogu još da dosegnem. Uvek sam nastojao da dokaţem nivo karatea koji podučavam i nadam se da će i naredne generacije raditi isto. - Sensei Kaze, vi i Sensei Širai osnovali ste WKSA, koja je njena uloga? -Doţivotno veţbanje karatea. Ideja je razvijati Šotokan Karate i veţbati zajedno do kraja ţivota. Bez politike, samo veţbanje Karate-doa. - Koji stav je po vašem mišljenju najvaţniji za početnika, a koji za naprednog karateku? -Mislim da treba početi u HačiĎi-dači stavu, a zatim u Hanmi-dači i Zenkucu-dači. To su principi WKSA (World Karatedo Shotokan Academy). Razlika od tradicionalnog Šoto-kan karatea je da mi mnogo više koristimo Fudo-dači nego Zenkucu-dači. Zatim mi koristimo mnogo tehnika otvorenom rukom, Haito i Šuto za blokiranje kao i za napad. Korištenje pesnice za napad i odbranu je prvi nivo Karatea. Činiti to otvorenim šakama je sledeći nivo. Sa otvorenom rukom moţete dosegnuti dalje i za blok i za napad, ali postići kime sa otvorenom rukom je mnogo sloţenije. Zato prvo moramo dobro razviti i koristiti pesnicu a zatim otvorenu ruku. Za kretanje koristimo mnogo yori-aši, cugi-aši, kae-aši i pokreta pod uglom od 45°. - Danas mnoge karateke veţbaju samo Kate ili samo Kumite za takmičenje. Šta o tome mislite? - Za potpuno veţbanje karatea treba raditi i jedno i drugo. Takmičenje je samo deo Karatea, drugi deo je samoodbrana. Budo pomaţe da se razvije osobnost ljudi koji veţbaju karate-do. Budo Karate je toliko velik da moţe da vas razvije u mnogo smerova. Mnogi ljudi idu na takmičenja, ali moraju više čuvati tradiciju, u suprotnom to je kao i boks ili nešto slično. Ako veţbaju samo zbog takmičenja ubrzo će prestati da veţbaju jer ne znaju šta posle da rade. Zato je vaţno očuvati tradicionalnu ideju Budo Karatea. Za takmičenja veţbate uglavnom samo napad, mi u WKSA učimo i kako se braniti kako blokirati. Tako da nakon takmičenja treba da veţbate Budo Karate, kao što ja to radim u Akademiji. - Kako po vašem mišljenju treba veţbati kate? - Katu treba veţbati na Budo način. Veţbati katu uobičajeno nije dovoljno, mora se veţbati ura, go, na sve četiri strane takoĎe i naravno bunkai. To je put do dubljeg proučavanja i razumevanja. - Sensei Kaze, blizu ste sedamdesetih godina starosti i veţbate karate 54 godine. Šta vas još uvek usrećuje u karateu? - Veţbati karate za mene je zadovoljstvo. Bez karatea ne mogu da ţivim, to je kao jelo ili piće, za mene sasvim prirodno. Za mene uţitak nije otići u kino ili nešto slično. Za mene je samo karate vaţan. To je isto kao i kod umetnika, plesača, slikara, samo uţivate u umetnosti kao i ja. - Sensei Kaze u knjigama čitamo da majstori borenja mogu razviti svoju ličnost veţbanjem borilačkih veština. Šta vi o tome mislite? -Mislim da razvoj ličnosti ne dolazi samo kroz borilačke veštine, dolazi i kroz ţivotno iskustvo, brak i mnoge druge stvari. Mislim da sam kroz karate postigao mnogo veću mirnoću, veću samokontrolu. (Pauza...) Karate je kao traganje za nepoznatom energijom. Kroz karate sam razvio različite nivoe koji moju unutrašnjost čini veoma smirenom. To je kao neka vrsta duhovne energije. - Sensei Kaze hvala vam na razgovoru! Bilo mi je zadovoljstvo! INTERVJU 2 Izvor ovog intervjua je nepoznat niti je poznato kome ga je sensei Kaze dao. GIRI JE OBAVEZA, DUG, ZAHVALNOST, PRIVRŢENOST, DUŢNOST... Po vašem mišljenju, koliko godina treninga je potrebno kako bi stekli dobar nivo karatea? TaiĎi Kaze: Vaţno je koliko godina prakse imate, ali i pravilan trening tokom tih godina. Najvaţnija stvar nije kvantitet nego kvalitet. U svojoj knjizi "Karate-do Kyohan" O-sensei Funakoši je rekao, "sa samo 10 minuta treninga karate proizvodi terapeutske efekte." Nije ista stvar, to je jasno, 10 minuta sa Funakošijem ili sa nekim drugim učiteljem ... Sve će zavisiti o učitelju kog imate. Kada govorite o Funakošiju nikada ne zaboravite da kaţete O-sensei? Kad sam ga upoznao bio je već star. Sećam se da je bio jako ljubazan, prijatan i tih. Kada nas je učio ili ispravljao nije podizao glas, bio je kao deda sa svojim unucima. On nije podučavao sport, učio je "Suštinu" umetnosti i "način ţivota." Bio je pre svega čovek Budoa. U to vreme ja sam bio jako mlad, i više sam se identifikovao sa učenjem WAKA Senseija. Jošitake Funakošija? Da. Što se tiče tehnike i fizički, za mene je on bio moj učitelj. Tokom svoje mladosti bio sam vrlo daleko od toga da budem u stanju da razumem i da se prilagodim učenju O 'Senseija. WAKA Sensei je bio onaj koji je najbolje predstavljao duh Šotokana. Njegova maksima bila je "slomiti telo slobodnim duhom." Tvrdoća njegove obuke i njegova nauka učinile su ga najboljim učiteljem Šotokan karatea. Sem Funakošija oca i sina, znali ste još jednog velikana, iz druge borilačke veštine, Moriheja Uješibu. Šta o njemu treba zapamtiti? Posetio sam ga nekoliko puta u DoĎou sa mojim seniorom Egamijem. Video sam njega i njegove asistente. Nitko nije mogao da ga dotakne, bio je majstor koji ne odstupa od akcije. Poznavali ste čak i Ojamu? Bio sam jedan od njegovih instruktora Ďudoa. Jednog dana sam otišao sa grupom belih pojaseva da ih podučavam neke tehnike. MeĎu njima je bio i Ojama. U 45-oj i 46-oj godini bili smo zajedno angaţovani u Kodokan Ďudou. Jednog dana sam veţbao karate i razmenili smo nekoliko tehnika. Bilo je teško! Delili smo slične ideje o borbi. I dalje postoji mnogo razlika u izvoĎenju kata izmeĎu majstora u istočnoj i zapadnoj Evropi?
Moramo da razlikujemo formalnost od stvarnosti. Tehnika je formalnost, deo pokreta, ali kata je realnost, njena unutrašnja upotreba, duša. Moţete da izvedete katu sa savršenom tehnikom, ali ako u njoj nema vaše duše, onda ona nema vrednost, nije stvarna. Sećam se kad sam počeo da treniram u Šotokan doĎou, jedan moj senior (stariji kolega) rekao mi je da kada WAKA Sensei izvodi katu, oni koji to posmatraju spoznaju osećaj opasnosti, činilo se kao da je u pitanju prava borba. Kada je reč o kati moramo biti u stanju da prenesemo našu unutrašnju snagu i našu odlučnost u svaki pokret bilo da je u pitanju napad ili odbrana. Ako se, dok izvodite katu, ništa ne čuje onda ta kata nije izvedena na ispravan način. To nije pitanje tehnike, postoje učenici koji nemaju pročišćenu tehniku ali se u njihovim pokretima spoznaje opasnost i imaju više odlučnosti nego neki drugi veţbači koji katu izvode sa savršenom tehnikom. Za ove druge kata nastavlja da bude samo veţba, ples, sa karate pokretima. Mnogi učenici tvrde da sada imaju svoj stil, zar ne? Zapravo, ja praktikujem svoj karate. Svaki učitelj, nakon godina treninga, prilagodi tehnike sebi. To zavisi o telu, njegovom stavu, njegovom načinu gledanja i osećanja karatea. Ojama je počeo veţbanjem Šotokan karatea a onda je uveo odreĎene stvari naučio i studirao po novom konceptu, drugačijem od onog koji je do tada naučio. U tim stvarima morate biti jeko oprezni, jer to zahteva dugogodišnje iskustvo. Imam tehnike prilagoĎene mojoj graĎi i mentalitetu. MeĎutim, vaţno je i ono što se ne vidi, a ne samo ono što se vidi: Duh Šotokana je nepromenjiv i ostaje u meni. Kada se govori o duhu Šotokana na šta se to misli? Duh koji je u nas usadio Waka sensei, duh ratnika samuraja. Jošitaka se bavio Kendoom. Kendo ima vrlo istaknuto mesto u istoriji Japana. U davna vremena, te škole bile su lokomotive razvoja. U njima su učenici i po hiljadu puta dnevno udarali drvenim bokenom u drvenu makivaru. Nakon 10 ili 20 godina udarajući po hiljadu puta na dan svaki od mačevalaca razvio je izvanrednu snagu. Jošitaka je svojim duhom nametnuo takav trening i naše ruke i noge postajale su kao mačevi. U stvari, mnoge veţbe u Šotokanu potiču iz Kendoa, jedna od njih je Gohon Kumite (borba na 5 koraka), gde napadač izvodi 5 uzastopnih napada, a onaj koji se brani radi 5 uzastopnih odbrana uz kontranapad na kraju. Neke O-waza tehnike (više njih) potiču iz Kendoa. Ali kao što sam ranije pomenuo, najvaţnija stvar nije ono što vidite već ono što osećate: To je duh Bušidoa koje smo imali. Dnevno smo razbijali telo da bi oslobodili duh, jer duh je iznad bilo koje tehnike ... Mi smo ţiveli u vreme rata, kada smo mislili: 'Potrebno je danas biti jak, jer ćemo sutra umreti. "Tako su nas učili, takav je naš mentalitet. To je duh Šotokana. Mislite li da se njegovi učenici i drugi zapadnjaci zauzimaju za duh Budoa? Postoje ljudi u Europi koji već 20, 30 ili više godina ozbiljno veţbaju. Odrasli muškarci koji su nekada bili glavni konkurenti ali i mladi ljudi danas istraţuju druge puteve. Mnogi od tih ljudi su na tom putu, a ako još nisu stigli na odgovarajući nivo, bar su našli pravi put do njega. Ne tako davno imali ste ozbiljnih zdravstvenih problema, zar ne? Da imao sam jako ozbiljan problem sa srcem . Lekar mi je rekao da imam 90% šanse da je ne prevladam i da mi ostaje još malo vremena za ţivot. To se dogodilo pre tri godine, ali evo još sam ovde. Moj lekar i dalje ne moţe da veruje! (Osmeh) Rekao mi je da više ne bih smeo da treniram i da se izlaţem velikom fizičkom naporu jer to moţe biti kobno, ali sam se vratio, tiho (Još više smeha). Čini se danas kao šala, ali u bolnici su još vrlo zainteresovani za moj slučaj i ţele da prouče kako karate moţe pomoći da se zdravlje značajno poboljša. Sećam se da mi je lekar izmerio pritisak i rekao mi da je visok do zvezda. Rekao sam mu da me neko vreme ostavi na miru. Koncentrisao sam se i napravio program veţbi disanja. Pri povratku na kontrolu imao sam savršeno normalan krvni pritisak. Doktor je širom otvorio oči i, nakon što je proverio da su mašine radile dobro, pozvao sve zaposlene da to vide. Ali to nije bio bilo kakav lekar! Bio je to vrlo poznati lekar koji radi u Parizu. Pitao je kako je moguće da se još uvek bavim karateom, a ja njemu ogovaram da ne znam, ali da je tako. Sensei, ipak ste u odreĎenoj dobi, a napokon bili ste i teško bolesni... Šta vas podstiče da i dalje dajete seminare i predavanja širom sveta? Kad sam bio u bolnici, mislio sam na WAKA Senseija (Jošitaku Funakošija), on je bio jako bolestan od tuberkuloze i u toku dana bio je u krevetu, a naveče je oblačio Karategi i trenirao više od drugih čime je zasluţio poštovanje svojih učenika. Imam to nasleĎe, koje mi nude jošitaka i Gičin Funakoši, Giri, i zato i sam dalje razvijam i poboljšavam Karate koliko je to moguće, kako bi se vratio na nivo koji je bio velik pre Drugog svetskog rata. Veoma sam zahvalan Jošitaki i Gičinu za ono što su mi dali i jedini način da im tu milost vratim je da svom svojom dušom radim za Šotokan. Šta je tačno Giri? Obaveza, dug, zahvalnost, privrţenost, duţnost: sve je to Giri. Govorili ste o "velikom povratku na nivo koji je karate imao pre Drugog svetskog rata." Na šta zapravo mislite? Svoj najviši nivo u istoriji karate je dostigao 40-ih godina prošlog veka u Japanu. Ali, došao je rat, a većina najboljih učitelja karatea je poginulo u borbama čime je iznenada uništena i njihova ostavština. Sledio je jedan naraštaj karateka koji su bili, da ih tako nazovem, siročići velikih majstora tako da je nivo uveliko pao. Moja ambicija je da karate oporavim kako bi dosegao nivo viši nego pre pola veka. Mislite li da bi podizanju tog nivoa pomoglo ako bi karate postao olimpijski sport? To je posebno pitanje, postoji niz okolnosti koje su stvorile najbolje učitelje u svetu karatea. Oni su u posebnim trenucima bili posebni ljudi, posebnog duha koji je bio utemeljitelj i rezultat svega toga ... Što se tiče olimpijade, meni se to čini dobro, jer to bi na karate moglo da privuče puno paţnje. Mnogi ljudi bi ušli u DoĎo kako bi nešto o njemu saznali. Tada su učitelji i instruktori u mogućnosti da direktno sve te ljude nauče put, prema pravom Karateu, a to zavisi od nas. Ne smemo da zaboravimo da su Karate takmičenja vrlo kratkotrajna, moţda su prva na listi, ali sve to kratko traje, odnosno traje dok je čovek mlad. Ako ih shvatimo samo kao osnovu, onda moţemo nastaviti da se penjemo stepenicama, jer vam je potrebno neko znanje kao osnova za razumevanje i ovog drugog nivoa. Tek onda je to korak koji nam omogućava da se popnemo uz lestve prema znanju, prema "DO-u" .
Na kraju, koji biste savet dali našim čitaocima? Da budu u potrazi za dobrim učiteljem, a posebno da veţbaju. Svaki dan u karateu naĎem nove stvari. Ne izmišljam ništa, one su već tamo! U stvari dalje ih razvijam, nastojim da otkrijem i shvatim stvari, stvari koje nisam mogao ni zamisliti da postoje.
INTERVJU 3 Iz magazina Budo international UČIO SAM IZ ISKUSTAVA JOŠITAKE I EGAMIJA Moţete li nam reći kako ste se suočili sa karateom nakon bolesti? T.K.: Nakon što sam preţiveo najteţi deo mog srčanog udara, doţiveo sam veliko iznenaĎenje. Doktori su mi rekli da sam nakupio mnogo tekućine u plućima. Nisu znali zašto, jer prema njima, to mora da se dešavalo kroz dugogodišnji period i ja sam to morao da primetim, ali ja nisam imao nikakvih problema sa zdravljem. U terminima mog oporavka, vaţno je imati na umu iskustvo Jošitake Funakošija. Iako je bio bolestan i dobar deo vremena provodio u krevetu, noću je oblačio svoj karate gi i bio je snaţan i dinamičan kao da se nikada ništa nije dogodilo. To je razlog zašto sam tokom svog oporavka o tome razmišljao i bio sam rešen da prihvatim taj izazov i pokaţem da sa karateom mogu izaći na kraj sa problemima, uključujući tu i zdrastvene probleme. Doktori su mi rekli da je bolje za mene da prekinem veţbanje i podučavanje karatea i da ga potpuno odbacim. I tako, dok sam bio bolestan takoĎe sam se setio i iskustva Egami senseija, jednog od mojih seniora od koga sam primio nekoliko poduka. Egami sensei bio je na isti način jako bolestan i imao je nekoliko operacija, što mu je izmeĎu ostalog prouzrokovalo teškoće u disanju. I pored toga, kada je davao časove sa svojim asistentom Takagijem, Egami je oporavio svoje disanje na poseban način i tada je obično govorio, “U redu, sad ću da te podučavam”, i dopuštao mu da ga napadne, primenjivao je odbranu i kontranapade koji su bili vrlo brzi i više od svega snaţni. Zato sam odlučio da učim od svojih starijih prethodnika i da testiram iste stvari. Tako sam, čak i kad se nisam osećao dobro, mogao da odrţavam eksplozivnu snagu kratak period vremena i zatim se kasnije oporaviti skoro sa uspehom. Od kojih Karate majstora ili instruktora ste vi učili? T.K.: Ja sam bio član Šotokan-doĎoa u kom je zvanično Šihan (najvišerangirani majstor) bio Funakoši Gičin, a drugi Šihan Funakoši Jošitaka (njegov sin). Drugi instruktor od kog sam učio bio je Hironiši Genšin. Ali smo, kao dodatak tome, takoĎe prisustvovali i časovima na Karate univerzitetima. Jednom nedeljno, na zvaničan način, pozivani su različiti innstruktori, kao što su Funakoši Gičin, Jošitaka, Hironiši, Kavata, Okujama, Hajaši, Uemura, Kubota i drugi. Prema tome, obuka nije bila shvaćena samo kao obična jer smo bili pod uticajem nekolicine instruktora. Naposletku smo jednom nedeljno imali instruktora pozvanog na Senšu univerzitet. Mnogo ste nam govorili o Sensei Tadao Okujami, koji je, tako smo razumeli, bio i još je uvek vrlo posebna ličnost. Recite nam nešto o njemu i zašto ga toliko uvaţavate? T.K.: Da bih govorio o Okujami senseiju, vratio bih se u nazad do dana kada je pet Šotokan univerziteta zajedno provelo ispite za Dan zvanja. Na tim ispitima izvoĎene su Kate, Kihon i Kihon-Kumite tehnike i stariji instruktori su ih ocenjivali. Kandidati su sa njima radili kumite, to je bilo uobičajeno da jedan od starijih radi kumite (borbu) sa kandidatom. Tada se pojavio Okujama sensei. Taj trenutak, kako se sećam, bio je zaista senzacionalan, jer je napao sa velikom brzinom i snagom nego bilo ko drugi. Kandidati nisu čak mogli ni da reaguju. Nije bilo načina da se odbranite od Okujama senseija, bio je svuda oko vas sa svojim pesnicama na vašem licu pre nego što biste shvatili šta se dešava. Svi su bili zadivljeni njegovim sposobnostima. Oh! I o ispitima za Dan po završetku Drugog svetskog rata. Šimamura, Jotaru Takagi i ja bili smo prvi koji su prošli na ispitu za Sandan (3. Dan). To je bio prvi ispit na kojem smo radili meĎusobni kumite. Na tom ispitu Motokuni Sugiura trenutni Glavni instruktor JKA/Svetske Federacije - poloţio je za Šodan (1. Dan). Moţete li da kaţete našim čitaocima zašto je Jošitaka imao toliki uticaj na evoluciju Šotokan karatea? T.K.: Kada sam ja počeo da veţbam karate, naši stariji rekli su nam da je Sensei Funakoši Gičin bio pionir karatea. Ali, takoĎe su nam rekli da je evoluciju, revoluciju i razvoj karatea izvršio njegov sin Jošitaka. Njegov karate bio je brţi, snaţniji i mnogo dinamičniji. Sensei Jošitaka tragao je za ispravnošću i efikasnošću. Ţeleo je da zna da li tehnika zaista deluje protiv napada. Ali ono što je najvaţnije razumeti je da je veliki razvoj od karatea Senseija Funakoši Gičina do karatea koji je veţbao Jošitaka, bio moguć zahvaljujući konceptu O-Waza (tehnike na velikoj distanci), uz maksimalnu brzinu i snagu. Doduše, ne smemo se zadrţavati na toj tački, jer ono što je zaista vaţno je usavršiti OWaza tehnike kako bi bili u stanju da budemo efikasni u Ko-Waza (tehnike na kratkoj distanci). Gičin Funakoši je čak govorio da je Sei-te (kada se jedna ruka brani, a druga zadaje kontraudarac) vaţna, ali još više je vaţan Hen-te (odbrana i napad istom rukom) - Hen-te je direktno vezana uz veţbanje Ko-Waza tehnika. Iz tog razloga, naročito je vaţno razumeti koncept O-Waza i njegovu istoriju. Zamislimo da izvoĎenje zukija sa udaljenosti od jednog metra zahteva X vremena. T.K. Pa ono što je Jošitaka uradio je bilo povećavanje distance malo po malo, moţda dva ili tri metra, pokušavajući da napad izvede za isto vreme. To je zatim postalo mnogo efikasnije, i tu se pojavila vaţnost pozicije Fudo Dači. Kada su bili u ratu, drevni samuraji, u potrebi za brzim delovanjem davali su veliku vaţnost Ko-Waza pokretima (tehnike na maloj distanci), budući da su im od tog rastojanja zavisili ţivoti . Kasnije, u miru, prostor za tehnike se povećavao, dajući veću vaţnost O-Waza tehnikama (dugim tehnikama) kao metodi treninga. Na primer, duge tehnike su korištene u Kendou, s ciljem da razviju i ojačaju telo tokom veţbanja. MeĎutim, dobra upotreba tog sistema treninga pomaţe da se nakon njega mišići pripreme za efikasnije veţbanje Ko-Waza tehnika. S obzirom na poloţaj, specijalnost Gičin Funakoši senseija bio je Kiba dači (jahaći stav). Jošitaka je to posmatrao i nakon nekoliko eksperimenata kreirao Fudo dači, nakon čega je njegov stil praćen mnogo eksplozivnijim i duţim tehnikama. To je razlog za taj novi poloţaj, jer izvoĎene u prednjem stavu te tehnike gube
mnogo od svoje efikasnosti. Ista stvar dogodila se i sa raznim tipovima pokreta. Iz Fudo dačija moţemo da se krećemo i menjamo naš pravac uz maksimum brzine i stabilnosti, što nije slučaj sa ostalim polo-ţajima. Jasan primer te teţnje za većom distancom i dubinom u napredovanju sa zukijem, je tehnička sekvenca: "Fumikomi - Soe Aši ; Gedan zuki - Soto uke" iz Empi kate. Kada ste prvi put videli Jošitaku Funakošija? T.K.: Bilo je to 1944. Početnike je obično podučavao Hironiši sensei, ali jednog dana došao je drugi. Nisam ga poznavao i kada sam upitao ko je on rekli su mi da je to Waka Sensei (mladi učitelj), sin Gičina Funakošija. Na tom času, Jošitaka nas je podučavao kako da izvedemo Mae-geri, zatim polako i bez spuštanja noge na pod, kako uraditi joko geri, zatim drţeći joko geri, kako da izvedemo mavaši geri. Nakon toga je rekao: “sad ću vam pokazati kako to normalno treba uraditi” i uradio je tri udarca nogom koji su bili tako brzi i snaţni da se još sećam pogleda na bele tragove nogavica njegovog kimona i zvuk sličan oluji. Svi smo bili zadivljeni. Kada su nas naši seniori podučavali kate, govorili su nam da kada Jošitaka Funakoši izvodi katu, oni koji ga gledaju osećaju strašan doţivljaj nadolazeće opasnosti. To je bio način - govorili su - na koji kata treba da se izvodi. Ljudi koji to posmatraju moraju da osete i zapaze nešto, da osete vibracije naše unutrašnje sile i odlučnosti. Ako posmatrači ne osete ništa, tada kata nije korektno izvedena, to je samo “gimnastička” ili “plesna” kata B.I.: Uvek ste naglašavali vaţnost disanja iz stomaka (hara). Moţete li nam o tome još nešto reći? T.K.: Vaţnost stomaka - Hara (nalazi se oko tri centimetra iznad pupka) u Budou dolazi iz dva različita izvora. Jedan je Zen meditacija. U Zenu su otkrili da nakon normalnog ili grudnog disanja, u plućima, vazduh moţe da se snizi, ali ne i kod disanja u centru tela - Hara. To omogućava veću stabilnost i sposobnost kontrole unutar tela. Tom meto-dom pokreti se značajno oplemenjuju. Sa druge strane postojali su samuraji, a neki od njih su zabeleţili i shvatili da su tehnike mnogo efikasnije i imaju veću mogućnost za uspeh ako, umesto da koriste snagu ramenih mišića, koriste tačku koja je niţe, misleći na Hara. Dok Kendo, Đu-Ďucu, i dr., u Japanu još uvek postoje kao Budo umetnosti, malo po malo tim smerom ide se i u Karate-dou, disanje je put koji treba slediti: Potiskujete vazduh u stomak (Hara), tu ga drţite sabijenog i koristite tu ekstra energiju kao moćnu silu da izvodite tehnike. Pravilno disanje kroz stomak i naknadno sabijanje vazduha, omogućava razvoj moćne sile koja je suština na primer u Sanbon-cukiju, Sandan-cukiju, ili u Hente (tehnike izvedene istom rukom). To ne moţe uspešno da se izvede disanjem na nivou pluća, niti snagom ramenih mišića. Maksimum uspešnosti moguć je jedino sa moćnom silom generisanom disanjem, stabilizovanjem i kompresijom odnosno sabijanjem stomaka (Hara). Ponekad govorite o jednom veoma vaţnom i nepoznatom konceptu, kao što je TOATE. Moţete li nam jednostavno objasniti taj koncept? T.K.: Toate je dodir bez fizičkog dodira. Primer kako otpočeti sa kontrolom te sposobnosti je: Kada snaţno blokiramo napadača, sa mnogo energije, na početku napada i nastavljamo to ponavljati mnogo puta, uz mnogo koncentracije i pravilnog disanja, i tada u jednom trenutku to ne učinimo, on oseća kao da jesmo i ne napada, on je nesiguran. To moţe biti primer početka za Toate ali tu je još mnogo toga i samo su poneki, kao Egami sensei ili Jošitaka to duboko proučavali. Imajući u vidu taj ugao Toate-a na višem nivou, jednom nam je rekao da su mnogo davno, neki Budo majstori ili samuraji bili u stanju da parališu male ptice ili šišmiše bez dodira, fokusirajući ih očima, disanjem ili kiaijem i paralisali ih dovoljno dugo da mogu u njih da zabodu svoje koplje... Koji deo u Budo veţbanju ţelite da naglasite? T.K.: Jedna od najvaţnijih stvari u veţbanju Budo umetnosti je ponavljanje tehnika ili kombinacija... Ali one ne smiju da budu nasumične. Na primer, kada neko ponavlja odreĎenu tehniku ili pokret mnogo puta - oko 500, 1.000 ili 10.000 zukija, mora da gleda prema unutra i oseti ga, jer će verovatno samo dva ili tri zukija biti pravilna (brzina, snaga, izvršenje), u kratko, efikasna. I samo ta dva ili tri zukija su oni koji su vaţni, oni koje moramo upamtiti. Zbog toga moramo biti vrlo obazrivi i sposobni da osetimo trenutak kada smo to uradili ispravno, gledati prema unutra i u našem umu i našem telu izraziti taj osećaj. Nakon toga morate da se zapitate: Zašto sam to uradio bolje ovaj put nego onaj? To je korak od kvantiteta (količine) prema kvalitetu, ono što je zaista vaţno u procesu učenja - kako da idemo iz jednog nivoa ka drugom. Sledeći put veţbajte tu ili neku drugu tehniku tako da pokušate da prizovete taj osećaj kako bi u budućim prilikama izvodili tehniku sa njim. Tim načinom, moţda radeći samo 100 puta, moţete doći do dva ili tri pravilno izvedena. Prema tome idite svaki put brţe i moći ćete da uključite ispravan osećaj u više tehnika. To je jedan od ključeva uspeha. Nije dovoljno raditi istu veţbu 30, 40 ili 50 godina, hiljade puta bez zapaţanja šta se dešava unutar tela, bez oplemenjivanja kvaliteta naših tehnika i nastavljati samo sa ponavljanjima. To nije dosta, morate da vidite koja je tehnika bila ispravna, kako ste je osetili i morate raditi sa tim osećajem. Verujete li da Karate-Do, ili Budo imaju neke misteriozne elemente koji su dokučivi samo nekolicini? T.K.: Ne, ono što se dešava je da u veţbanju Budoa moraš biti u stanju da pokriješ veliku distancu. Verujem da sam to mnogo puta dokučio dok u nekim drugim prilikama mislim da sam bio blizu. Iz tog razloga, svako moţe da napreduje u Budou, bar toliko dugo koliko sledi pravi put da bi išao od jednog nivoa ka drugom. To je ono što čini istinsku razliku meĎu veţbačima. Ono što je zaista vaţno nije broj godina veţbanja već pravilno veţbanje tokom tih godina. To je jedini način da napredujete prema superiornijem karateu. Kada me neko pita zašto toliko mnogo veţbamo napadačke tehnike, tako često i snaţnije svaki put, moj odgovor je da kada eksperimentišmo sa osećajima, napadajući i tragajući za većom snagom, naša odbrana postaje jača. Kada uspemo izvesti jači napad, moramo da se zapitamo da li ćemo biti u stanju da ponovimo isto tako brz i moćan napad. I na kraju, moţete li karatekama dati neki savet? T.K.: Moj savet je jednostavan. Nek se sete reči Gičina Funakošija - "Karate Ni Sente Aši" (Ne postoji prvi napad u karateu), i shvate ideju, mentalno kao i tehnički. Čini sve što je moguće da napadač shvati da je za njega bolje da ne napadne, da to oseti i prihvati. To je istinsko značenje izreke "Karate Ni Sente Aši" - ako protivnik ne započne sa napadom, nema ni borbe. KRAJ
GRAHAM NOBLE RAZGOVOR SA KAZEOM Zabeleške iz razgovora sa TaiĎi Kazeom, Haselt, Belgija, April 2000. godine TaiĎi Kazea sam, u stvari, sreo dvadeset godina pre nego što sam imao priliku da s njim razgovaram o razvoju Šotokan karatea. To je za mene bio stvarno fascinantan razgovor, ali naţalost trajao je samo 20 ili nešto više minuta. Od tog vremena nepre-stano sam ţeleo da ga ponovo sretnem, jer susreta sa Kazeom nikada nije dosta... Gičin Funakoši i njegov talentovani sin, stari Šotokan doĎo, posleratne godine i takmičenja sa drugim stilovima, osnivanje JKA ... preko 60 godina iskustva u karateu i budou. Pa, trebalo je mnogo vremena, i mislio sam da će ga skorašnji srčani udar koji je sensei Kaze doţiveo moţda sprečiti, ali kada je u Belgiji u maju 2000. godine odrţao svoj povratnički seminar, uredio sam da se sretnemo i ovo što sada sledi je saţeti pregled našeg razgovora. TaiĎi Kaze roĎen je 1929. godine, a veţbanje borilačkih veština započeo je Ďudo-om kada je imao šest godina. Kada je kao mladi mornarički kadet, u svojoj petnaestoj, video knjigu Gičina Funakošija “Karate-do Kjohan” to je u njemu pobudilo interesovanje za karate koje ga nikada nije napustilo. Otišao je u tokijsku četvrt MeiĎiro da se učlani u Funakošijev Šotokan doĎo, i kada je ugledao Jošitaku Funakošija kako veţba noţne tehnike - ovde je Kaze pokretima objašnjavao "Maegeri, Mavašigeri, Jokogeri! Vuššš! Vuššš Vuššš! - bio je zadivljen i još odlučniji da nauči tu snaţnu umetnost borenja. U to vreme Gičin Funakoši se povukao od podučavanja i voĎstvo nad Šotokan doĎo-om prepustio svom trećem sinu, Jošitaki. Njemu je očigledno predao pečat koji potvrĎuje tu moć. Majstor Gičin davao je, s vremena na vreme, manje instrukcije, jer Kaze se seća jedne prilike kada mu je stari majstor pokazao kako da stegne pesnicu. To je bilo u obliku koji je prikazao u svojoj prvoj knjizi. Do tada je takav način stezanja pesnice, gde kaţiprst nije uvrnut u pesnicu već ispruţen van nje tako da ostaje na dlanu u blizini korena palca, bio manjeviše već zastareo. Na sledećem treningu Jošitaka je to primetio i upitao Kazea "Ko ti je pokazao da tako stegneš pesnicu?" Uprkos maloj neodlučnosti mladi Kaze je odgovorio da mu je tako pokazao njegov otac. "Moj otac te tako naučio?" Rekao je Jošitaka, pre nego što je Ispravio Kazeovu pesnicu i rekao da je to “seljački karate”... ali na duhovit i dobronameran način. Jošitaka je bio glavni instruktor Šotokana ali asistirali su mu i stariji, Genšin Hironiši (koji se nekoliko godina ranije vratio sa kineskog ratišta), Jošiaki Hajaši (koji je u knjizi “Karate-do Njumon” iz 1943. bio model za Ten-no-katu), i Vado Uemura. Šigeru Egami, još jedna vodeća ličnost Šotokan karatea, vratio se na Kjušu u potrazi za porodičnim biznisom. Tokom ratnih godina Egami je bio vaţan biznismen, zapošljavao na stotine ljudi i bio prilično bogat čovek dok se nakon rata suočavao s teškoćama. U svakom slučaju, nešto je Egamija nateralo da se vrati nazad na Kjušu, mada Kaze misli da je on došao u Tokijo kako bi s vremena na vreme mogao da veţba sa Jošitakom. Postoji i dobro poznata serija fotografija snimljenih kasnih 1930-tih. Pokazao sam sensei Kazeu neke od njih a on je prokomentarisao da su snimljene nešto pre nego što je on došao u Šotokan doĎo. Pošto zna da je Jošitaka tada dobio nešto kilograma i imao vidljiv stomak. On nije bio velik ili mišićav, ali imao je snaţno telo koje je njegov karate činilo vrlo moćnim. Jošitakin stil, rekao je Kaze, bio je "brzina plus snaga". Mada se Jošitaka naoko činio zdravim i snaţnim, patio je od tuberkuloze još od detinjstva. U stvari, rekao je Kaze, "Jošitaki je u sedmoj godini rečeno da neće ţiveti ni preko dvadeset, a kada je doţiveo dvadesetu, zatim dvadeset prvu, dvadeset drugu, bio je iznenaĎen, i moţda je, barem delom, svoj opstanak pripisivao karate treningu. Kaze, meĎutim, misli da je Jošitaka zbog svega toga moţda imao nekakav, da ga tako nazove, “kompleks" budući da je znao da se u svakom času moţe ozbiljno razboleti i umreti. Iako je Jošitaka u tim kasnijim godinama podučavao u Šotokanu, Genšin Hironiši govorio je Kazeu da Vaka sensei mora da spava ili da se odmara ceo dan, kako bi prikupio snagu za te večernje treninge. TaiĎi Kaze čuo je neke priče o Jošitaki. Bio je jedan čuveni Šito-rju instruktor koji je toboţe imao “specijalnu tehniku” koja mu je uvek donosila pobedu. MeĎutim, kada je to pokušao da primeni protiv Jošitake on je uzvratio i odbacio ga nekoliko metara preko doĎoa. Drugi dobro poznati učitelj - bio je Kanken Tojama, rekao je Kaze - imao je toboţe tajnu tehniku “trganja mesa”. Jošitaka je rekao Tojami da tu tehniku isproba na njegovim bedrenim mišićima. Tojama ga je uhvatio za bedra ali se ništa nije dogodilo. Jošitaka mu je rekao da pokuša jače ... ništa, smejao se Kaze dok je pričao tu priču. Da li je trening u Šotokanu u to vreme bio naporan? Da, jer je zbog rata i pristup treningu bio vrlo ozbiljan. Veţbalo se mnogo kumitea i Ďiju-ipon i svakim napadom pokušavalo se i pogoditi. Radili su i neku vrstu sanbon kumitea koji je izvoĎen u “jurećem” stilu kojim si pokušavao da dohvatiš svog partnera. Da li su se ljudi povreĎivali tokom veţbanja? O da. Ponekad su studenti sa svih univerziteta dolazili u doĎo i budući da su bili vrlo iskusni, vrlo brzi i snaţni, morali ste biti veoma oprezni kada ste ih suočavali u kumiteu. 1945. godine Šotokan doĎo uništen je u bombardovanju, Japan se predao i nakon toga je Jošitaka Funakoši umro. Sve to desilo se za samo nekoliko meseci. Veţbanje karatea nakratko je zastalo ali onda se polako ponovo pokrenulo. 1947. godine u magazinu “Ţivot” (Life magazine) objavljene su dve stranice o veţbanju karatea u Japanu i kada sam to pokazao Kaze senseiju on je brzo prepoznao dvojicu karatista na najvećoj fotografiji, bili su to Hiroši Kamata i GoĎuru Harada. U stvari, karate je imao sreće. U beţanju pred američkim trupama nije bio zabranjen kao što je bio slučaj sa Ďudo-om i kendo-om. Kaze je objasnio da je to bilo zbog toga što su karate grupe svoju veštinu opisivale kao veštinu sa kineskim, pre nego japanskim izvorištem i Amerikanci su ih ostavili na miru. Nakon rata TaiĎi Kaze upisao se na univerzitet Senšu gde je nastavio da veţba i gde je postao kapiten karate tima. Tamo je sensei bio Genšin Hironiši i treninzi su bili teški. Onda je Kaze čuo da Šigeru Egami podučava na Čuo univerzitetu, pa je i s njim išao da trenira ("vrlo oštre tehnike"). U stvari, mladi Kaze bio je strastven u karateu i kada sam mu pokazao grupnu fotografiju snimljenu 1951. godine on je pokazao na nekoga u prednjem redu (nisam tačno uhvatio ime) i rekao je da je pored njega dobro poznati Tadao Okujama koji je obično noćio u njegovoj kući. Kaze je
sa tom osobom stupio u vezu jer je zaista ţeleo da uči od zagonetnog Okujame. Postoji karate priča koja je skoro zaborav-ljena. Kada smo govorili o ratnim vremenima Šotokana, Kaze sensei pomenuo je da je Jošitakina grupa bila uključena u poduku tajnih agenata. "Nakano škola?" Upitao sam i Kaze je odgovorio “Da”, i podvukao da su vlasti došle do Jošitake i upitali ga da tamo podučava. Ali, dodao je, neki od Jošitakinih učenika savetovali su ga da ne bude direktno uključen, tako da je Tadao Okujama bio taj koji je stvarno tamo poslan. Jošitaka Funakoši je zvanično bio instruktor, i tamo je odlazio moţda nekoliko puta, ali Okujama je bio taj koji je vodio veći deo obuke. "Šta je podučavao?" Upitao sam. "Ubojite tehnike!" Odgovorio je Kaze. U svakom slučaju, Kaze je učio sa Tadao Okujamom u posleratnom periodu i rekao mi je da je Okujama imao "veoma posebnu tehni-ku". Kada sam ga o tome upitao, jednostavno je zatresao glavu i nasmejao se. Okujama je zaista bio poseban, ponovo gledajući tu staru fotografiju, sa svim tim Šotokan seniorima, Kaze je rekao kako on misli da je iz cele te generacije Okujama bio "najveći". Jedno vreme je nestao i otišao u planine da veţba, a kasnije se priključio Omoto-kjo sekti Šintoizma, u stvari istoj onoj sekti u kojoj je bio i Morihei Uješiba, osnivač aikidoa. Okujama je postao telohranitelj voĎe Omoto-kjo sekte i ţiveo je u sedištu te grupe, što ga je na neki način učinilo nedostupnim. Ideja Jošitake Funakošija bila je da karate mora stalno da se razvija, a Okujama je tu ideju preuzeo do kraja - "Razvoj, razvoj, razvoj," objašnjava Kaze. On nije verovao u stotine mahaničkih ponavljanja, uvek je tragao za istinskom tehnikom i Kaze kaţe da je Okujama imao "poseban oblik snage, ne iz mišića, ne iz kimea, nešto drugo”. Zanimljiva strana svega toga je, misli Kaze, ta da je moţda i Šigeru Egami neke svoje kasnije ideje preuzeo od Okujame. "Nije kopirao", rekao je, "nego dobio ideju". U tim posleratnim godinama različite karate grupe ponekad su se okupljale na zajednički trening (kokan geiko) i te sesije često su fizički bile vrlo naporne, naročito kada se u sve to uplete rivalitet meĎu stilovima. Kaze sensei seća se da je 1949. kada su Šotokan univerziteti iz istočnog Japana posetili Kjoto kako bi se sreli sa onima sa zapada - Ricumeikan, Došiša, Kansai i drugim; uglavnom GoĎu grupe i moţda poneka iz Šitorjua. Kaze se seća da su, pre nego što bi počela kumite sesija, seniori Šotokana učenicima govorili da će sve biti "bez kontakta!" - ali kada ovi kaţu "bez kontakta!" oni su jasno razumeli da u stvari misle "kontakt!" Budući da su GoĎu seniori svojim učenicima davali istu preporuku, kumite bi se brzo pretvorao u kupanje u krvi. Mnogi učesnici bili su nokautirani, onesveš-ćeni ili su im izbijeni zubi. Zbog nastalih povreda odrţan je sastanak na kom je predloţeno da se borbe zaustave, a TaiĎi Kaze je tada rekao da treba da se bore dok god mogu da stoje na nogama. U svakom slučaju, dogovorili su se da pobednik bude odreĎen borbom kapitena. Kaze se suočio sa kapitenom Rucumeikan univerziteta koga je uspeo da nokautira. Da li je bio povreĎen, Upitao sam. Ne, imao sam sreće, jer sam izbegao njegov haito, koji mi je prošao iznad glave - seća se Kaze. GoĎu borci bili su veoma grubi, dok su im borci Šotokana svojim snaţ-nim noţnim tehnikama joko geri i mavaši geri, uspešno parirali. GoĎu stil je pogodan za blisku borbu i u to vreme GoĎu borci nisu kori-stili noţne tehnike. Od tada, manje ili više, ove tehnike počele su da se šire i u GoĎu rjuu. U to vreme Šotokan karate nije bio visoko organizovan, ali razne grupe ili frakcije, ba-zirane na univerzitetima Keio, Hosei, Vaseda, Takušoku, Čuo i Senšu, nastojale su da rade zajedno. Kada je 1949. godine Kaze poloţio za 3. DAN to je učinio pred komisijom sastavljenom od seniora sa svih univerziteta. Poloţio je zajedno sa Jotarom Tagakijem sa Čuo i Šimamurom sa Takušoku univerziteta. Činilo se da stvari idu dovoljno dobro ali naravno tu su postojale i tehničke razlike meĎu grupama, a naročito meĎu onim gru-pama koje su tokom 1930-tih i 1940-tih ostale u Japanu i onih koje su tada bile van njega na sluţbi u Kini, Mandţuriji i drugim delovima japanskog carstva. Na primer, Kaze mi je 1981. rekao da je Masatoši Nakajama, kada se nakon rata vratio u Japan i video kako mladi učenici veţbaju joko geri, mavaši geri i druge tehnike, rekao "To nije Šotokan karate!" U Belgiji je Kaze sensei ponovo potvrdio tu priču, objašnjavajući da je Nakajama govorio "Nije prihvaćeno, nije prihvaćeno". Naravno, tada su se te tehnike već učvrstile i nedugo nakon toga i Nakajama ih je uključio u svoje demonstracije. 1950-tih različite Šotokan frakcije odvajale su se jedna od druge, a kao jedan od seniora i TaiĎi Kaze se pridruţio JKA. To se desilo ovako... Kaze je napuštao univerzitet i ţiveo je u predgraĎu Tokija. Hidetaka Nišijama, koji je ţiveo u blizini, često ga je nagovarao da se pridruţi JKA grupi. Kaze se dvoumio jer je dolazio iz grupe Jošitake Funakošija i Hironišija i rekao mi je da su ga u stvari mnogi Hironišijevi učenici nagovarali da otvori svoj doĎo gde bi mogli da osnuju asocijaciju za veţbanje i poduku karatea. Ali, to se nikad nije desilo i tako je Kaze ušao u JKA što mu je dalo ţivot kakav je i ţeleo, potpuno posvećen karateu. Napomenuo sam Kaze senseiju da je JKA tog vremena bila dominantno voĎena od strane ljudi sa Takušokua i pitao ga da li je to, s obzirom da je dolazio sa Senšua, za njega prouzrokovalo bilo kakve poteškoće. Rekao je da nije, i to najviše zahvaljujući Masatoši Nakajami. “Nakajama je imao dobro srce, kaţe Kaze, i ţeleo je da svi rade zajedno, tako da nije bilo problema.” U stvari, TaiĎi Kaze je bio vrlo vaţan član JKA. Bio je jedan od njegovih direktora, uključen u izradu prvih takmičarskih pravila i bio je stariji instruktor, što znači da je bio odgovoran za podučavanje prve generacije internacionalnih instruktora i to imena kao što su Hirokazu Kanazava, Keinosuke Enoeda i Hiroši Širai. Ta tri JKA šampiona, zajedno sa Kazeom, su u stvari 1965. izvela svetsku turneju, dajući demon-stracije gde god su išli. Teri O'Nil, eks-kapiten britanskog karate tima, video je jednu od ranijih demonstracija i rekao mi je da je svima bilo jasno da je Kaze taj koji sve drţi pod kontrolom, često govoreći jednom ili drugom da ustane i radi sa njim a povremeno ih je pomalo udarao. "Znači razlikovali su se od Kazea kao seniora?" Upitao sam Terija. "O da", odgovorio je. "Definitivno". JKA je počeo da šalje instruktore preko granice oko 1960. i Kase se, nekoliko godina kasnije, takoĎe pridruţio tom egzodusu. Neko vreme podučavao je u Juţnoj Africi, a zatim se sa ţenom i kćerkom nastanio u Francuskoj, koja je poslednjih trideset godina bila njegova baza. Henri Ple, osnivač francuskog karatea, bio je taj koji ga je doveo i to je bila potpuna slučajnost. Ple je organizovao letnji seminar u Sent Rafaelu koji je dogovorio sa Hiroši Širaijem. Ali Širai nije imao vremena pa je predloţio zamenu, a kada je Ple video da je ta zamena Kaze... u stvari se na neki način
osećao prevarenim. Ple nikada nije video Kazea, samo neke njegove fotografije i dţep-nu knjiţicu iz stare serije tako da o njegovoj tehnici nije imao baš visoko mišljenje. Ali, pomirio se sa sudbinom promene učitelja i tada, kako je seminar odmicao, njegov pogled se brzo menjao. Kaze je imao dobar odziv učenika, i kada je o karateu reč, "tako zastrašujuću tehniku". Na kraju seminara bilo je dogovoreno da Kaze doĎe i podučava u Pleovom čuvenom doĎou u Parizu ...Ple je tada za svoj Budo Magazin “Evropa” napisao članak pod naslovom "Opasno je prosuĎivati o nečijem karateu na osnovu fotografija”. Poznato je da je TaiĎi Kaze bio precizan u podučavanju kihona i kata, ali u kumiteu je njegova tehnika bila mnogo slobodnija. Vaţna stvar je bio tajming, kretanje i upotreba snage u pravom trenutku. Tomi Moris, dobro poznati škotski karateka, koji je veţbao u Pleovom doĎou, rekao mi je da je u kumiteu Kaze "bio zaista pokretljiv". Naţalost, čini se da iz tog vremena nema mnogo slika. Imam samo kratak video klip na kom se brani od dva napadača u demonstraciji na šampionatu Britanije - tu se vidi kako ih lako baca unaokolo - i izvoĎenje Meikjo kate na IAKF šampionatu, nekoliko godina kasnije. Za razliku od kata koje gledamo danas, Kazeova Meikjo nije preterana ili teatralna; tehnika je štedljiva ali snaţna, a pokreti teku glatko preko strunjače ili se pretapaju iz jedne u drugu; kata zrelog karateke, moglo bi se reći. Sa Henrijem Pleom godinama sam se dopi-sivao i kada sam pre nekoliko godina bio u Parizu razgovarali smo o japanskim senseijima koje je pedesetih i šezdesetih godina dovodio da podučavaju u njegovom doĎou - Hiro Močizuki, TecuĎi Murakami, Cutomu Ohšima, Micusuke Harada, TaiĎi Kaze. Henri je rekao da je ubrzo nakon njihovog dolaska, sparingujući sa njima, često testirao njihovu snagu. Na primer Murakamija je udario pesnicom ostavivši mu na čelu čvorugu veličine manjeg jajeta. Prvi put sam Kaze senseija video u Londonu 1981. godine na seminaru za britansku Karate uniju. Bilo je zanimljivo videti način na koji je prolazio kroz kate i kako ih razlaţe na delove i pokazuje kako pronaći najbolji poloţaj tela u odnosu na protivnika. U Haseltu učesnici su obraĎivali odreĎene tehnike dogovorenog sparinga i napadačkih kombinacija, ali Kaze se uglavnom koncentrisao na osnove - stav, disanje, odbranu i blok tehnike. Prvi trening započeo je uveţbavanjem tehnike koja otvara katu Sočin, radeći na kimeu i ukopavajući se u podlozi te objašnjavajući kako u toj poziciji morate da osetite "kao da ste teški dvesta kilograma". Polaznici su zatim prošli kroz sekvence tehnika otvorenom rukom (šuto), radeći to najpre sporo u koordinaciji sa disanjem, što je podsećalo na praksu u GoĎu rju-u, a nakon toga brzo, uz oštar kime. Kada je radio na tehnikama blokiranja, Kaze je najpre zahtevao od polaznika da blokove izvode punim zama-sima i maksimalnom snagom, ali kasnije su pokreti morali da budu reducirani, najpre na pola - raspona pokreta, a zatim do samo nekoliko inča - dok je snaga i dalje morala da bude ista. U borbi nemate vremena da izvodite blok tehnike punim zamasima, ali čak i sa kratkim zamasima trebali bi da budete u stanju da povredite ruku kojom protivnik napada, ili ga snagom bloka odbacite daleko od sebe. Kaze je učenicima rekao da je to "brzina plus snaţan karate", i takoĎe je objasnio da u kumiteu morate biti u stanju da idete "od nule do 100%" u jednom trenu. Kaze je svojim sledbenicima posebno napominjao da je to "Budo karate", i kada sam s njim kasnije razgovarao bio sam zadivljen sa koliko autoriteta je mogao da govori o širokom rasponu japanskog Budoa. Govorio je o Kendou, Dţudou i o čuvenim dţudokama kao što su Kjuzo Mifune i Masahiko Kimura, koje je obojicu lično poznavao; o Moriheju Uješibi i Aikidou (koji je opisao kao "Daito-rju plus Šintoizam"); o takvim figurama kakav je Jukijoši Sagava, dvadesetak godina stariji ekspert Daito-rjua koji je umro nekoliko godina ranije i koji je prema nekim tvrdnjama bio bolji i od Uješibe, ("neki kaţu drugi iza Takede", napomenuo je Kaze). Kad je njegov stariji učenik, Dirk Hene, pomenuo prijatelja koji je trenirao Hako-rju Ďu-Ďucu, Kaze je bio u stanju da objasni poreklo Hako-rjua. Naravno, on je bio potpuno svestan i drugih stilova japanskog karatea, te je znao mnoge od vodećih figura u japanskom karateu svetu, Mas Ojamu, na primer, koga je poznavao još u godinama nakon rata, kada su kratko vreme zajedno trenirali dţudo. Dok traje seminar, sensei Kaze je ljubazan i strpljiv. Razumljivo, nije se previše naprezao, ali čim se pojavio izveo je nekoliko iznenaĎujuće oštrih tehnika, pogotovo ako se uzme u obzir da ima sedamdeset i jednu godinu i da se oporavlja od nedavnog srčanog udara. Časovi su samo za crne pojaseve, a mnogi učesnici iza sebe imaju više od dvadeset ili trideset godina karate iskustva. Neki su se prebacili iz drugih organizacija, obično svesni nedostatka dubine i smera u svom treningu nakon završetka takmičarske karijere. Za neke od njih Kaze mi je rekao da su pronašli nov način kako da napreduju. Ja ne veţbam Šotokan karate i ne mogu da prosuĎujem o različitim organizacijama koje ga podučavaju, ali Kazeova grupa čini se vrlo odana, a njegov uticaj vrlo značajan. Nakon svih treninga i ispita, te dugog i ispunjenog dana sensei Kazea, sledi obrok, a to je bio trenutak kada sam nekoliko sati mogao s njim da razgovaram i postavim sva moja pitanja. Bio je pošten i susretljiv, vedar čak. Kada je večera bila dovršena Dirk Hene me povezao, a sensei Kaze i njegova ţena vratili su se nazad u hotel. Malo prije nego što smo stigli do mog hotela Kaze me pitao za britanske karateke koje je poznavao od 1960. Boba Pojntona, Endija Šerija, Terija O'Nila, Franka Brenana. Veţbaju li još uvek? Da, odgovorio sam da veţbaju. To je dobro, rekao je on. Oni su sada odvojeni u različitim organizacijama, ali svejedno još uvek pripadaju Šotokan porodici, a svi svoj karate treba da odrţe jakim. Stigli smo do mog hotela. Sećam se konačnih reči Kaze senseija kada sam izašao iz automobila i rekao mu zbogom. "Zapamti", rekao je, "Ako ih vidiš - reci im da nastave da veţbaju!”