Vislava Simborska Izabrane Pesme

VISLAVA ŠIMBORSKA / IZABRANE PESME

SA TREĆEG TRGA BIBLIOTEKA ČASOPISA TREĆI TRG

Urednici: Dejan Matić, Milan Dobričić Dizajn korica: Dragana Nikolić Na koricama: Kolaži Vislave Šimborske All Works by Wisława Szymborska © The Wisława Szymborska Foundation Prevod Copyright © Biserka Rajčić, 2014 Copyright © ovog izdanja Treći Trg, 2014

Vislava Šimborska

IZABRANE PESME Priredila Biserka Rajčić S poljskog preveli Petar Vujičić i Biserka Rajčić

Treći Trg – Čigoja štampa Beograd 2014

Naslovi originala: Wisława Szymborska, Dlatego żyjemy, 1952. Wisława Szymborska, Pytania zadawana sobie, 1954. Wisława Szymborska, Wołanie do Yeti, 1957. Wisława Szymborska, Sół, 1962. Wisława Szymborska, Sto pociech, 1967. Wisława Szymborska, Wiersze wybrane, 1964. Wisława Szymborska, Wybór poezji, 1970. Wisława Szymborska, Wszelki wypadek, 1972. Wisława Szymborska, Wielka liczba, 1976. Wisława Szymborska, Ludzie na moście, 1986. Wisława Szymborska, Koniec i początek, 1993. Wisława Szymborska, Widok z ziarnkiem piasku, 1996. Wisława Szymborska, Chwila, 2002. Wisława Szymborska, Dwukropek, 2005. Wisława Szymborska, Tutaj, 2009. Wisława Szymborska, Wystarczy, 2012.

CIRKUSKE ŽIVOTINJE

Medvedi lupkaju u taktu, lav skače kroz zapaljene obruče, majmun u žutoj tunici vozi bicikl, puca korbač, a muzikica breči, puca korbač i oči životinja šeta, slon nosi bocu na glavi, psi plešu oprezno odmeravajući korake. Veoma se stidim, ja – čovek. Ružno su se zabavljali tog dana: nisu štedeli bučne aplauze, iako je ruka duža za korbač bacala oštru senku na pesku.

Izabrane pesme / 5

ZALJUBLJENI

Tako je tiho, da čujemo pesmicu zapevanu juče: „Ti kreni planinom, a ja dolinom...” Iako čujemo – ne verujemo. Naš osmeh nije maska tuge, a dobrota odricanje. Čak i više nego što zaslužuju žalimo nezaljubljene. Tako smo začuđeni sobom, da nas više ništa začuditi ne može? Ni duga noću. Ni leptir na snegu. A kada usnimo, u snu rastanak vidimo. Ali, to je dobar san, ali, to je dobar san, jer se iz njega budimo.

6 / Vislava Šimborska

KLJUČ

Postojao ključ i odjednom ga nema. Kako ćemo u kuću? Možda će neko naći izgubljeni ključ, razgledaće ga – ali šta s njim? Ide i bacaka ga u ruci kao polomljeni komadić gvožđa. S ljubavlju, koju gajim prema tebi, kada bi se isto dogodilo, ne samo nama: već celom svetu ta ljubav bi propala. Tuđom podignutom rukom nikakvu kuću otvoriti neće, biće forma i ništa više, i neka se rđa na nju ljuti. Takav horoskop ne pravi se ni od karata, ni od zvezda, ni od paunovog krika.

Izabrane pesme / 7

IZMIŠLJAM SVET

Izmišljam svet, drugo izdanje, drugo, dopunjeno izdanje, idiotima za smeh, melanholicima za plakanje, ćelavima za češalj, psima za cipele. Evo i poglavlja: Govor Životinja i Bilja, a uz svaku vrstu odgovarajući rečnik. Čak obično dobar dan pomenuto uz ribu, tebe, ribu i sve ostale okrepiće u životu. Ta odavno slućena, improvizacija šume iznenada na javi reči ispoljena! Ta epika sova! Ti aforizmi ježa sastavljani dok smo uvereni, da samo lenčari i leškari! Vreme (drugo poglavlje) ima prava na mešanje u sve, u dobro i zlo. Ipak – onaj što planine drobi, okeane pomera i 8 / Vislava Šimborska

prisustvuje kruženju zvezda, ni najmanju vlast neće imati nad ljubavnicima, jer su suviše nagi, suviše zagrljeni, nakostrešenih duša, poput vrapca na ramenu. Starost je samo pouka u životu bandita. Ah, dakle, svi su mladi! Patnja (treće poglavlje) ne vređa telo. Smrt, dolazi dok spavaš. I sanjaćeš, da je disanje krajnje izlišno, dar je tišina bez daha, a muzika dobra, majušan si kao iskra i gasneš u taktu. Samo takva je smrt. Veći bol osećaš držeći ružu u ruci i veći užas videći da je latica pala na zemlju. Samo takav je svet. Samo tako se živi. I samo tako umire. Sve ostalo – je kao Bah na trenutak sviran na pili.

Izabrane pesme / 9

MALI OGLASI

MA KO da zna gde je saosećanje (izmišljotina srca) – neka se javi! neka se javi! Na sav glas neka o tome peva i sumanuto igra veseleći se pod vitkom brezom, koja bi svakog časa da brizne u plač. UČIM ćutanje na svim jezicima metodom posmatranja zvezdanog neba, donje čeljusti sinantropa, skoka skakavca, noktiju novorođenčeta, planktona, snežne pahulje. VRAĆAM SE ljubavi. Pažnja! Šansa! Na prošlogodišnjoj travi na suncu do guše ležite a vetar pleše (onaj lanjski kolovođa vaše kose). Ponude slati pod: San. 10 / Vislava Šimborska

POTREBNA osoba za oplakivanje staraca, koji umiru u azilima. Molim kandidujte se bez krštenica i pismenih prijava. Papiri će biti uništavani bez potvrda. ZA OBEĆANJA moga muža, koji vas je obmanjivao bojama iluzornog sveta, njegovim žagorom, pesmom pod prozorom, psom s druge strane zida: tobož nikada nećete biti sami u mraku, u tišini, ne dišući – ne odgovaram. Noć, udovica Dana.

Izabrane pesme / 11

HANA

Vidite, ovo je Hana, dobra služavka. Ovo nisu ringle već oreoli. A ovaj vitez s aždajom je ikona. A ova aždaja je ništa u toj dolini plača. Ovo nisu nikakve perle već Hanine brojanice. A ovo su cipele s vrhovima oguljenim od klečanja. A ovo je marama crna kao noćno bdenje, kada s crkvenog tornja prvo zvono zazvoni. Brišući prašinu s ogledala videla je đavola: Bio je modar, poštovani oče, sa žutim prugicama, gledao je tako skaredno i usta kezio, a šta će tek biti, ako me u knjigu upisao? Prema tome ona će za bratstvo i misu svetu prilog dati, i srce sa srebrnim plamenom kupiti. Otkad je gradnja nove županije počela, cena svim đavolima odmah je skočila. Mnogo košta spasavanje duše od iskušenja, a ovde starost se već bliži i kosti pucketaju. Hana je tako mršava i tako ništa nema, da će u beskraju Iglenih ušica zalutati. Maju, boje daj, kao decembar siv budi. Grančice olistala, zbog sebe se stidi. 12 / Vislava Šimborska

Sunce, žali što sijaš. Oblaci, bičujte se. Proleće, obavij se snegom i na nebu procvetaj! Njen smeh nisam čula, niti sam plač čula. Naučena poniznosti, od života ništa ne traži. Na putu senka je prati – tuga tela, a pocepana marama laje na vetru.

Izabrane pesme / 13

DOČEK MLAZNJAKA

Danas brži od glasa, prekosutra od svetlosti, glas u kornjaču pretvorićemo a svetlost u zeca. Hvale vredne životinje iz stare povesti, u blagorodni par koji se vekovima već takmiči. Trčali ste, trčali po toj niskoj zemlji, probajte da se i na visokom nebu takmičite. Put je slobodan. Nećemo vas u trci ometati, jer ćemo odleteti ranije goneći same sebe.


POKUŠAJ

O tako, pesmice, rugaš mi se, jako bih pošla gorom, kao ruža ne bih procvala. Samo ruža kao ruža cveta i niko više. Znaš li to. Pokušavala sam da imam lišće. Htela sam da pustim korenje. Da bude brže – zaustavljala sam dah – i čekala trenutak zatvaranja u ružu. Pesmice, koja si prema meni nemilosrdna: imam pojedinačno telo, nepromenljivo u bilo šta, do srži sam jedanputna.

Izabrane pesme / 15

ČETIRI UJUTRU

Sat između noći i dana. Sat s boka na bok. Sat za tridesetogodišnjake. Željeni sat uz pevanje petlova. Sat kada nas se zemlja odriče. Sat kada duva s ugaslih zvezda. Sat, a-zar-posle-nas-ništa-neće-ostati. Prazan, Gluh, tašt sat. Dno svih drugih sati. Nikom nije dobro u četiri ujutru. Ako je mravima dobro u četiri ujutru – čestitamo mravima. I neka dođe peti sat, ukoliko treba dalje živeti.


MRTVA PRIRODA S BALONČIĆEM

Umesto vraćanja uspomena u smrtnom trenu naručujem povratak pogubljenih stvari. Kroz prozore, vrata kišobrani, kofer, rukavice, mantil, da bih mogla reći: Šta će mi sve to... Zihernadle, ovaj ili onaj češalj, papirnata ruža, kanapčić, nož, da bih mogla reći: Ničeg mi nije žao. Ma gde da si, ključu, pokušaj da na vreme dođeš, da bih mogla reći: Rđa, dragi moj, rđa. Spustiće se oblak uverenja, propusnica i anketa, da bih mogla reći: sunašce zalazi. Satiću, isplivaj iz reke, dopusti da te uzmu u ruku, Izabrane pesme / 17

da bih mogla reći: Oponašaš sat. Naći će se balončić koji je iscepao vetar, da bih mogla reći: Ovde nema dece. Kroz otvoren prozor odleti, u beli svet odleti, neka neko vikne: O! da bih zaplakati mogla.


PRIJATELJIMA

Upoznati se s prostranstvima od zemlje do zvezda, gubimo se u prostoru od zemlje do glave. Međuplanetarno je od tuge do suza. Na putu od laži ka istini prestaješ da budeš mlad. Zasmejavaju nas mlaznjaci, ta raselina tišine između leta i glasa – kao svetski rekord. Postojali su i brži letovi. Njihov zakasneli glas budi nas iz sna tek posle mnogo godina. Odjeknuli su povici: Nevini smo! Ko to viče? Trčimo, prozore otvaramo.

Izabrane pesme / 19

Glas se naglo prekida. Napolju zvezde padaju, i kao posle salve malter sa zida otpade.


REHABILITACIJA

Koristim najstarije pravo mašte i prvi put u životu prizivam mrtve, zagledam njihova lica, osluškujem korake, iako znam, onaj ko je umro, sasvim je umro. Vreme je da vlastitu glavu u ruke uzmem i kažem joj: Jadni Joriče, šta s tvojim neznanjem, šta s tvojim slepim poverenjem, šta s tvojom nevinošću, s tvojim biće nekako, ali s uravnoteženošću duha između neproverene i proverene istine? Verovah da su izdajice, nedostojne imena, kad se korov ruga njihovim neznanim humkama i gavranovi ih oponašaju, a mećave im se podsmevaju – jer to, Joriče, lažni svedoci behu. Večnost mrtvih postoji dok im se sećanjem uzvraća. Nepouzdana valuta. Nema dana, a da neko večnost svoju ne izgubi. O večnosti danas više znam: može se davati i uzimati. Onaj ko je nazvan izdajicom – taj zajedno s imenom treba da umre.

Izabrane pesme / 21

Ta naša moć nad mrtvima zahteva stabilne terazije i da sud ne sudi noću, i da sudija ne bude nag. Zemlja kipti – a oni koji su već zemlja, ustaju grudvica po grudvica, šačica po šačica, izlaze iz prećutanosti, vraćaju se imenima, sećanju naroda, vencima i aplauzima. Gde je moja moć nad rečima? Reči pale na dno suze, reči, reči nepogodne za vaskrsavanje ljudi, opis mrtav kao magnezijumom osvetljena slika. Ne umem čak da se probudim na pola daha, ja, Sizif osuđen na pakao poezije. Idu ka nama. I oštri poput dijamanata – po izlozima spolja ulaštenim, po prozorima toplih stančića, po ružičastim naočarima, po staklenim mozgovima, srcima – i tiho režu.


MINUT TIŠINE POSLE LUDVIKE VAVŽINJSKE

A ti, kuda, tamo su samo dim i plamen! – Tamo je četvoro tuđe dece, idem po njih! Ali, kako to? Tek tako, odjednom se odreći sebe? redosleda dana i noći? budućih snegova? crvenih jabuka? čežnje za ljubavlju, koje nikada nije dosta? Ne pozdravlja se, nije pozdravljena, u pomoć deci sama hita. Gledajte, u naručju iznosi ih, u vatru do kolena upada, ludačka kosa joj gori. A htela je da kupi kartu, na kraće putovanje da ode, pismo da napiše, posle oluje prozor da otvori, stazicu u šumici da utaba, da se mravima nadivi, Izabrane pesme / 23

da gleda kako vetar jezerce mreška. Minut tišine posle umrlih ponekad do kasne noći traje. Očevidac sam leta oblaka i ptica, čujem, kako trava raste, i umem je imenovati, pročitala sam milione štampanih znakova, šetala teleskopom po neobičnim zvezdama, samo me niko dosad u pomoć nije zvao i ako zažalim za listom, haljinom, pesmom – O sebi znamo onoliko koliko su nas proveravali. Kažem vam to iz svog nepoznatog srca.


POGREB

Lobanju iz gline izvadili, u mramor položili, ordenje buji paji na jastučićima purpurnim. Lobanju iz gline izvadili. Sa ceduljice pročitali a) dobar momak to beše, b) svirajte, orkestri, c) šta što večan nije. Sa ceduljice pročitali. A ti, narode, to oceni, ti taj plen poštuj, onaj ko se jednom rodi dva groba može steći. A ti, narode, to oceni. Nije izostala parada za hiljadu trombona, ni policija za gomilu, ni njihanje zvona. Nije izostala parada. Imali su unezverene oči, sa zemlje ka nebesima lete već golubovi Izabrane pesme / 25

u kljunićima bombe noseći. Imali su unezverene oči. Između njih i naroda samo drveće je trebalo da bude, samo ono što se u lišću prećuti i otpeva. Između njih i naroda. A ovde pokretni mostovi, a ovde kameni klanac, s dnom poravnjanim tenkovima, s odjekom tutnjave. A ovde pokretni mostovi. Još ispunjen vlastitom krvi narod odlazi u nadi, ne znajući da od straha konopci zvonâ sede. Još ispunjen vlastitom krvi.


DVA BRUHELOVA MAJMUNA

Ovako izgleda moj maturski san: na prozoru sede dva majmuna privezana lancem, napolju se plavi nebo i kupa se more. Polažem iz istorije čovečanstva. Mucam i nastavljam dalje. Majmun zagledan u mene ironično sluša, drugi tobož drema – a kada posle pitanja nastaje ćutanje, šapuće mi tihim zveckanjem lanca.

Izabrane pesme / 27

JOŠ

U plombiranim vagonima zemljom putuju imena, dokle će tako putovati. hoće li ikada izaći, ne pitajte, neću reći, ne znam. Ime Natan pesnicom o zid udara, ime Isak sišavši s uma peva, ime Sara traži vodu za ime Aron, koje od žeđi umire. Ne skači u pokretu, ime Davidovo. Ime si koje osuđuje na propast, nedavano nikome, beskućniku, u ovoj zemlji teško nosivo. Sin neka slovensko ime nosi, jer ovde vlasi na glavi broje, jer ovde dobro od zla odvajaju prema imenima i obliku očnih kapaka. Ne skači u pokretu. Sin će biti Leh.1 Ne skači u pokretu. Još vreme nije. Ne skači. Noć odjekuje kao smeh i oponaša kloparanje točkova po šinama. Prema legendi rodonačelnik Lehita, ili Poljaka, brat Čeha i Rusa. – Prim. prev. 1


Oblak ljudi iznad zemlje prolazio, iz velikog oblaka kiša mala, jedna suza, kiša mala, jedna suza, suvo vreme. Kolosek u crnu šumu vodi. Tako je to, tako, točak klopara. Šuma bez poljana. Tako je to, tako. Šumom prolazi transport vapaja. Tako je to, tako. Probuđena u noći čujem tako je to, tako, kloparanje tišine u tišini.

Izabrane pesme / 29

SAN LETNJE NOĆI

Ardenska šuma već svetli. Ne približavaj mi se. Glupača, glupača, sa svetom sam opštila: Hleb sam jela, vodu pila, vetar me milovao, kiša kvasila. Zbog toga čuvaj me se, odlazi. Zbog toga zatvori oči. Odlazi, odlazi, ali ne kopnom. Otplovi, otplovi, ali ne morem. Odleti, odleti, dobri moj, ali vazduh ne dodiruj. Zatvorenih očiju u sebe gledamo. Zatvorenih usta sebi govorimo. Kroz debeli zid volimo se. Malo smešan smo par: umesto meseca šuma sija a lahor dami tvojoj radioaktivni ogrtač Pirame skida.


ATLANTIDA

Postojali su ili nisu postojali. Na ostrvu ili ne na ostrvu. Okean ili ne okean progutao ih je ili nije. Da li je neko imao koga da voli? Da li je neko imao s kim da se bori? Dešavalo se sve ili ništa tamo ili ne tamo. Stajalo je sedam gradova. Da li zaista? Htelo je večno da stoji. Gde su dokazi? Nisu izmislili barut, ne. Izmislili su barut, da. Petpostavljivi. Sumnjičavi. Neovekovečeni. Neizvađeni iz vazduha, iz vatre, iz vode, iz zemlje. Nesadržani u kamenu ni u kaplji kiše.

Izabrane pesme / 31

Nisu mogli ozbiljno pozirati za upozorenja. Pao je meteor. To nije meteor. Izbio je vulkan. To nije vulkan. Neko je nešto vikao. Niko ništa. Na toj plus-minus Atlantidi.


SA NEOSTVARENOG POHODA NA HIMALAJE

Aha, znači to su Himalaji Planine u trku na Mesec. Trenutak starta ovekovečen na iznenada rasparanom nebu. Probijena pustinja oblaka. Udar u ništa. Eho – beli nemak. Tišina. Jeti, dole je sreda, bukvar i hleb i dva i dva su četiri, i topi se sneg. I crvena jabuka presečena unakrst. Jeti, kod nas nije moguć samo zločin. Jeti, sve reči ne osuđuju na smrt. Nasleđujemo nadu – dar zaborava. Videćeš kako rađamo decu na ruševinama.

Izabrane pesme / 33

Jeti, Šekspira imamo. Jeti, na violini sviramo. Jeti, u sumrak palimo svetlo. Ovde – ni mesec ni zemlja, a suze se lede. O, Jeti Polutvardovski2, razmisli, vrati se! Tako sam između četiri zida lavina dozivala Jetija cupkajući da bih se zagrejala na snegu, na večitom.

Polutvardovski – Jan Tvardovski, Gospodin Tvardovski – legendarna ličnost vezana za Krakov XVI veka, odnosno za poljskog plemića koji je za znanje i magiju prodao dušu đavolu, zahvaljujući čemu je stekao bogatstvo i slavu. Posle brojnih avantura naselio se na mesecu, na kome je do danas. – Prim. prev. 2


NIŠTA DVAPUT

Dvaput se ništa ne događa niti će se dogoditi. Zbog toga neuvežbani smo se rodili i nerutinski pomrećemo. Makar učenici najgluplji u školi sveta bili, nijednu zimu ni leto nećemo ponavljati. Nijedan dan se neće ponoviti, dve slične noći ne postoje, ni dva ista poljupca, ni dva jednaka pogleda u oči. Juče, kada ime tvoje neko kraj mene glasno izgovori, bi mi kao da ruža kroz otvoren prozor pade. Danas, kada smo zajedno, okrenula sam lice ka zidu. Ruža? Kako izgleda ruža? Da li je to cvet? A možda je kamen? Zbog čega se, trenu crni, s nepotrebnom zebnjom mešaš? Izabrane pesme / 35

Postojiš – prema tome moraš proći. Proći – prema tome to je lepo. Nasmejani, zagrljeni, pokušavamo sklad da nađemo, iako se kao dve kapi čiste vode razlikujemo.


KOMIČNO

Najpre će naša ljubav proći, posle sto i dvesta godina, posle ćemo opet zajedno biti: komedijantkinja i komedijant, miljenici publike, odigraće nas u teatru. Farsica s kupletima, malo plesa, mnogo smeha, običaji tačno pogođeni i aplauzi. Bićeš uverljivo smešan na onoj sceni, s onom ljubomorom, u onoj kravati. Moja izgubljena glava, moje srce i kruna, glupo pucajuće srce i spadajuća kruna. Sretaćemo se, rastajaćemo, smeh u sali, sedam reka, sedam gora između sebe izmišljasmo. Izabrane pesme / 37

I kao da nam je malo stvarnih poraza i patnji – te ćemo se rečima dotući. Posle ćemo se pokloniti i to će kraj farse biti. Gledaoci će na spavanje poći do suza se zabavivši. Lepo će živeti, ljubav će pripitomiti, da će im tigar iz ruke jesti. A mi, večno ovakvi onakvi, u kapicama sa zvoncima, u zvonjenje njihovo varvarsko udubljeni.


OVEKOVEČIVANJE

Voleli su se u lugu, pod suncima rose, suvog lišća i zemlje prepune im kose. Srce lastavičje, smiluj im se. Nad jezerom klekli, lišće iščešljali, a ribe do obale zvezdasto doplivavale. Srce lastavičje smiluj im se. Odrazi drveća puše se na talasiću sitnom. Lastavice, učini, da se nikad ne zaborave. Lastavice, bodljo oblaka, kotvo vazduha, usavršeni Ikare, vaskrsli fraku.

Izabrane pesme / 39

Lastavice, kaligrafijo, skazaljko bez minuta, rano-ptičija gotiko, razrokosti na nebesima. Lastavice, tišino oštra, tugo vesela, oreolu ljubavnika, smiluj im se.


MAJMUN

Ranije od ljudi iz raja isteran jer je oči imao tako urokljive da je zverajući po rajskome vrtu čak i anđele uvlačio u nepredvidljivu tugu. I zato je, eto, morao, mada bez poniznog pomirenja na zemlji da zasnuje svoja slavna pokolenja. Poletan, sposoban za hvatanje i oprezan, sve od tercijara do danas graciozan. U Egiptu drevnom štovan, s orionom buva u grivi srebrnoj od svetlosti, slušao je arhićuteći zabrinuto šta od njega hoće. Ah, neumiranje. I odlazio je mašući rumenom trticom na znak da ne preporučuje niti zabranjuje. U Evropi mu dušu oduzeše, al’ mu iz nepažnje ruke ostaviše; i jedan monah slikajuć sveticu dade joj šake uske, životinjske. Svetica morađaše milost da uzima kao oraščiće. Toplog ko nevinašce, drhtavog kao starca brodovi ga vožahu u kraljevske dvore. Skičao je uzlećući na zlatnome lancu Izabrane pesme / 41

u svom kneževskom fraku papagajskih boja. Kasandra. Zaista tu ništa nije smešno. U Kini jestiv, na zdeli udešava pečene ili kuvane grimase. Ironičan kao brilijant u lažnom okviru. Kažu da ima prefinjen ukus iako njegovom mozgu sigurno nešto nedostaje i barut nije izmislio. U bajkama usamljen i nesiguran, unutrašnjost ogledala ispunjava grimasama, ruga se sebi, dajući dobar primer nama, o kojima zna sve kao siromašna rođaka, iako se u prolazu i ne pozdravljamo.


LEKCIJA

Ko šta kralj Aleksandar kim čim mačem preseca koga šta gordijski čvor. To nije palo na pamet kome čemu nikome. Bilo je sto filozofa – nijedan ga rasplitao nije. Ništa čudno što se sad po uglovima kriju. Soldateska ih za brade hvata, rastresene, sede, ko u jarca, i izbija ko šta glasan smeh. Dosta, Kralj pogleda ispod čelenke, na konja seda, na put kreće. A za njim uz truba trubljenje, bubnjića bubnjanje ko šta vojska sastavljena od koga čega od čvorića u koga šta u boj kreće.

Izabrane pesme / 43

MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita. Postoje burme, ali nema uzajamnosti već najmanje trista godina. Postoji lepeza – gde je rumenilo? Postoje mačevi – gde je gnev? Ni lauta da zabruji u sivom trenu. Zbog nedostatka večnosti nagomilano je deset hiljada starih predmeta. Ubuđali čuvar slatko drema obesivši brke nad vitrinom. Metali, glina, ptičje pero tiho trijumfuju u vremenu. Kikoće se samo igla smešljivice iz Egipta. Kruna je isčetkala glavu. Ruka se izgubila s rukavicom. Desna cipela pobedila je nogu. Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje. Moja trka sa haljinom još uvek traje. A kako je ona uporna! A kako bi htela da me nadživi!


TRENUTAK U TROJI

Male devojčice mršave i bez uverenja da će im pegice s obraza nestati, koje ne privlače ničiju pažnju, koje hodaju po kapcima sveta, liče na tatu ili mamu iskreno preneražene time, nad tanjirom, nad knjigom, ispred ogledala otimaju ih za Troju. U velikim garderobama magnovenja preobražuju se u lepe Jelene. Stupaju kraljevskim stepenicama u žagoru divljenja i duge tužbalice. Osećaju se lake. Znaju da je lepota odmor, da jezik smisla obmanjuje usta, a gestovi u nehotičnom nadahnuću da se vajaju sami. Izabrane pesme / 45

Njihova lica vredna otpravljanja poslanika ponosno štrče na vratićima dostojnim opsade. Crnokosi iz filmova braća drugarica, profesor crtanja, ah, svi će pasti. Male devojčice s kule osmeha posmatraju katastrofu. Male devojčice krše ruke u opojnom obredu licemerja. Male devojčice s pustoši u pozadini, u dijademi grada u plamenu, s minđušicama opšteg lamenta u ušima. Blede i bez ijedne suze. Site prizora. Trijumfalne. Rastužene samo činjenicom da se treba vratiti. Male devojčice koje se vraćaju. 46 / Vislava Šimborska

SENKA

Moja senka kao dvorska luda za kraljicom. Kad kraljica sa stolice ustane, luda se na zidu nakostreši i u plafon glupom glavom udari. Što može u dvodimenzionalnom svetu na svoj način boli. Možda je ludi na mom dvoru loše i sebe bi u drugoj ulozi volela. Kraljica će se kroz prozor nagnuti, a luda s prozora dole skočiti. Svaku aktivnost su podelile, ali ne na pola. Onaj prostak na sebe uzeo gestove, patos i svu njegovu bestidnost, to je sve, za šta snage nemam – za krunu, žezlo, kraljevski plašt. Biću, ah, laka u pokretima ramena, ah, laka u okretanju glave, kralju, pri našem oproštaju, kralju, na železničkoj stanici. Kralju, u to vreme luda će, kralju, leći na železničke šine. Izabrane pesme / 47

OSTATAK

Ofelija je otpevala ludačke pesme i istrčala sa scene uznemirena da se haljina nije izgužvala, da li je na ramena kosa kako treba padala. Radi dopune istine, spira s obrva crno očajanje i – kao rođena Polonijeva kći – sigurnosti radi prebrojava lišće izvađeno iz kose. Ofelijo, meni i tebi neka Danska oprosti: poginuću u krilima, preživeću u praktičnim pandžama. Non omnis moriar od ljubavi.


REČI

– La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula s olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpouzdanija klima. – O, gospođo – hoću da joj odgovorim – pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne tvrdim da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o običnom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadenti, oplakuju sudbinu snežnih zvezdica. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi prosekao prorub u ledu. O, draga gospođo. Tako hoću da joj odgovorim. Ali sam zaboravila kako se na francuskom kaže foka. Nisam sigurna ni kako se kažu ledena sveća i prorub. – La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – Pas du tout? – odgovaram ledeno.

Izabrane pesme / 49

BEZ NASLOVA

Ostadoše tako usamljeni, tako bez ijedne jedine reči, i u takvoj neljubavi, da je pravo čudo bilo – poput groma iz vedra neba, pretvaranja u kamen. Grčka mitologija u tiražu od dva miliona, ali ni za njega ni za nju nema spasa. Kada bi se makar neko pojavio na vratima, bilo šta, makar za tren, pojavilo i iščezlo, utešno, tužno, odasvud, niotkud, koje izaziva smeh ili strah. Ali ništa se neće dogoditi. Ništa, samo po sebi neverovatno. Kao u građanskoj drami to će do kraja biti korektan rastanak, čak neproslavljen s rupom u nebu. Na zidovima nepoljuljanog tla, jedno zbog drugog tužni, naspram ogledala stoje, gde ničeg osim odraza zemnog nema. Ničeg osim odraza dvoje ljudi. Materija je budna. Koliko je duga i široka, i visoka, na zemlji i na nebu, i postrance o urođenoj sudbini brine 50 / Vislava Šimborska

– kao da se zbog srnice iznenadne u ovoj sobi Univerzum mora srušiti.

Izabrane pesme / 51

NENADANI SUSRET

Veoma smo predusretljivi jedno prema drugom, tvrdimo, da je lepo sresti se posle mnogo godina. Naši tigrovi mleko piju. Naši jastrebovi pešice idu. Naše ajkule u vodi tonu. Naši vuci pred otvorenim kavezom zevaju. Naše zmije oslobodile se munja, majmuni nadahnuća, paunovi perja. Šišmiši iz naše kose odavno odleteli. Zastajemo na pola rečenice bespomoćno nasmejani. Naši ljudi ne umeju da razgovaraju.


ZLATNA SVADBA

Morali su nekad biti drugačiji, vatra i voda, silovito se razlikovati, međusobno potkradati i darivati u požudi, u napadu na nesličnost. Zagrljeni, prisvajali se i razbaštinjavali tako dugo, dok u zagrljaju nije ostao vazduh prozračan posle odletanja munja. Jednoga dana odgovor pao pre pitanja. Jedne noći odgonetnuli su izraz svojih očiju prema načinu ćutanja u pomrčini. Pol bledi, tajne nestaju, u sličnosti sreću se razlike, kao sve boje u beloj. Ko je od njih udvojen, a ko nedostaje? Ko se osmehuje s dva osmeha? Čiji glas odjekuje u dva glasa? U čijem odobravanju klimaju glavama? Čijim gestom prinose kašičicu ustima? Ko je sa koga ovde odrao kožu? Ko ovde živi, a ko je umro upleten u linije čijeg dlana?

Izabrane pesme / 53

Iz zagledanosti polako rađaju se blizanci. Intimnost je najsavršenija majka – ne izdvaja nijedno od svoje dvoje dečice, koju ima i jedva pamti. Na dan zlatne svadbe, na svečan dan isto viđen golub stao je na prozor.


LOGOR GLADI U JASLU3

Napiši to. Napiši. Običnim mastilom na običnoj hartiji: nisu im dali da jedu, svi pomrli od gladi. Svi. Koliko? To beše velika livada. Koliko trave pripalo na jednog? Napiši: ne znam. Istorija zaokrugljuje skelete na nulu. Hiljadu i jedan još uvek je hiljadu. Onaj jedan, kao da ga uopšte nije ni bilo: izmišljen plod, prazna kolevka, ni za koga otvoren bukvar, vazduh koji se smeje, viče i raste, stepenice praznine, koje vode u vrt, ničije mesto u redu. Na livadi smo na kojoj se postajalo telo. Ona ćuti kao najmljeni svedok. Na suncu. Zelena. Tamo dalje je šuma za žvakanje drveta, za pijenje ispod kore – svakodnevna porcija gledanja, dok se ne oslepi. Gore ptica, čija hranljiva krila poput senke šetaju. Otvarale su se čeljusti, udarao zub o zub. Noću na nebu sijao srp i za sanjane hlebove žnjeo. Grad u južnoj Poljskoj, u kome se nalazio koncentracioni logor. – Prim. prev. 3

Izabrane pesme / 55

Preletale su ruke s pocrnelih ikona, s praznim čašama u rukama. Na ražnju bodljikave žice njihao se čovek. Pevalo se sa zemljom u ustima. Lepa pesma o tome da rat pogađa direktno u srce. Napiši, kakva je ovde tišina. Da.


PARABOLA

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči: „Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!” – Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar. – Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar. – Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar. Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina.

Izabrane pesme / 57

BALADA

Ovo je balada o ubijenoj, koja je iznenada sa stolice ustala. Sastavljena sa solidnim uverenjem, na hartiji napisana. Stvar se događala pri svetlosti lampe, kraj nezaslonjenog prozora. Svako ko je hteo, mogao je da vidi. Kada su se vrata zatvorila i ubica strčao niz stepenice, ona je ustala kao živi iznenadnom tišinom probuđeni. Ustala je, mrda glavom i očima tvrdim poput prstena gleda po ćoškovima. Ne lebdi u vazduhu, već po običnom patosu, po škripavim daskama korača. Sve ubičine tragove u peći spaljuje. Do delića 58 / Vislava Šimborska

fotografije, do parčenceta pertle sa dna fioke. Ona nije zadavljena. Ona nije ubijena. Već je nevidljivom smrću pokošena. Može davati znake života, iz najrazličitijih sitnih razloga plakati, čak užasnuta vikati videći miševe. Toliko je mnogo slabosti i smešnosti lakih za falsifikovanje. Ustala je, kao što se ustaje. Hodala je, kao što se hoda. Čak je pevala češljajući kosu, koja raste.

Izabrane pesme / 59

UZ VINO

Pogledao me je, dodao mi lepotu, a ja sam je primila kao svoju. Srećna, progutah zvezdu. Dopustih da budem izmišljena po slici i prilici odraza u njegovim očima. Igram, igram uz lepet iznenadnih krila. Sto je sto, vino je vino u čaši koja je čaša i stoji stojeći na stolu. A ja sam prividna, prividna do neverovatnosti, prividna prosto do krvi. Pričam mu šta hoće: o mravima što umiru od ljubavi pod sazvežđem maslačka. Kunem se da bela ruža polivena vinom peva. Smejem se, naginjem glavu oprezno kao da proveravam pronalazak. Igram, igram u začuđenoj koži, u zagrljaju koji me stvara. 60 / Vislava Šimborska

Eva od rebra, Venera iz pene, Minerva iz Jupiterove glave bile su neuporedivo stvarnije. Kad me on ne gleda, tražim svoj odraz na zidu. I vidim samo ekser s koga je skinuta slika.

Izabrane pesme / 61

RUBENSOVE ŽENE

Dive, ženska fauna, nage kao lupa buradi. Gnezde se u izgužvanim ložnicama, spavaju ustiju otvorenih za pevanje. Zenice im u dubinu utekle i u žlezde prodiru, iz kojih se kvasac u krv cedi. Kćeri baroka. Testo u naćvama raste, isparavaju se kupatila, rumene se vina, nebom galopiraju prasad oblaka, na fizički alarm trube njište. O razjedinjene, o prekomerne, udvostručene odbacivanjem odeće, utrostručene iznenadnošću poze masna jela ljubavi! Njihove mršave sestre ranije ustale, pre nego što je na slici svanulo. Niko nije video, kako su kao guske nenaslikanom stranom platna išle. Izgnanice stila. Prebrojena rebra, ptičija stopala i šake. Isturenim lopaticama pokušavale da polete. 62 / Vislava Šimborska

Trinaesti vek dao bi im zlatnu pozadinu. Dvadeseti – srebrni ekran. Ovaj sedamnaesti za ravne nema ništa. Jer, čak je i nebo ispupčeno, anđeli ispupčeni i bog ispupčen – i brkati feb, koji na oznojenom paripu u kiptavu ložnicu ulazi.

Izabrane pesme / 63

KOLORATURA

Stoji ispod perikice drveta, za večni rastur peva suglasnike na talijanskom, poput paučine srebrnom i tankom. Čoveka zbog visokog C voli i uvek će voleti, za njega u grlu ogledalca ima, četvrtinske reči triput procvrkuta i drobeći dvopek u pavlaku ovniće iz šoljice lakrdijaš od filigrana hrani. Al’ čujem li dobro? Jad i beda! Crni joj se fagot prikrada. Teška muzika na obrvama vranim otima je, lomi na pola, ah – Basso Profondo, smiluj se, doremi mane tekel fares! Hoćeš li da ućutiš? Zavesti je, iza hladnih kulisa sveta? U zemlji hronične promuklosti? U Tartaru kijavice? Tamo gde se večno kašljuca? Gde se riblja ustašca nesrećnih duša otvaraju? Tamo? 64 / Vislava Šimborska

O ne! O ne! U času crnom ne treba napuštati izraz svoj! Na vlasi preslušanoj naglas sudbina se na časak koleba, da bi udahnuti samo mogla, i u vidu odjeka do plafona vinula, gde se vox humana u kristal vraća i kao svetlošću posejana odzvanja.

Izabrane pesme / 65

KONKURS MUŠKE LEPOTE

Izašao napet od čeljusti do peta. Na njemu maslinasti nebeski svodovi. Izabran može biti samo onaj, koji se kao štrudla uvija. Hvata se u koštac s medvedom strašnim (iako ga uopšte nema). Tri nevidljiva jaguara padaju od tri udarca. Majstor raskoraka i čučnjeva. Trbuh mu dvadeset pet izraza ima. Aplaudiraju mu bravo, on se klanja na odgovarajućim vitaminima.


KNJIŽEVNO VEČE

Muzo, ne biti bokser, znači ne postojati. Lišila si nas urlajuće publike. U sali dvanaest osoba, vreme da počnemo. Došla polovina, jer pada kiša, ostalo su rođaci. Muzo. Žene spremne za onesvešćivanje te jesenje večeri, učiniće to, ali samo na boks-meču. Danteovske scene samo tamo postoje. I blaženstvo. Muzo. Ne biti bokser već pesnik, znači biti osuđen na teške norvide,4 u nedostatku muskulature svetu pokazivati buduću školsku lektiru – u najboljem slučaju – o Muzo. O Pegaze, anđele konjski. U prvom rediću starčić slatko sanja, da mu pokojna žena iz groba ustala i starčiću kolač od šljiva ispekla. Na tihoj vatri, da kolač ne pregori, počinjemo čitanje. Muzo. Ciprijan Kamil Norvid (1821–1883), poljski pesnik romantičar, dramski pisac i slikar. Živeo u emigraciji. Celog života neshvaćen, iako veliki novator. – Prim. prev. 4

Izabrane pesme / 67

EPITAF

Tu leži starovremska, kao zapeta, autorka nekoliko pesama. Večni pokoj milostivo dala joj zemlja, mada truplo ni u jednu književnu grupu nije spadalo. Ali na grobu i nema ničeg boljeg sem ovih rima, repuha i sove. Prolazniče, izvadi iz tašne mozak električni i nad sudbinom Šimborske za časak se zamisli.


SLIKA

Ako izabranici bogova umiru mladi, šta započeti sa ostatkom života? Starost je kao propast, čim je mladost vrhunac. Ne mičem se odavde. Makar na jednoj nozi, ostaću mlad. Brčićima tankim poput mišje njuške hvatam se za vazduh. U toj pozi stalno se ponovo rađam. Ne znam za drugu umetnost. Ali to ću uvek biti ja: magične rukavice, u reveru kotiljon s prve maskarade, falset mladalačkih manifesta, lice iz švaljinog sna o krupijeu, oči koje sam voleo da slikam izvađene i da ih prosipam kao grah iz mahune, jer su od tog prizora drhtali udovi pokusne žabe. Začudite se i vi. Začudite se, do sto Diogenovih buradi, što ga tučem u idejama.

Izabrane pesme / 69

Izgovorite večni počinak. Ovo što držim u prstima pauci su koje umačem u tuš i bacam na platno. Opet sam na svetu. Cveta novi pupak na stomaku umetnika.


PROLOG KOMEDIJE

Napravio sebi staklenu violinu, jer je hteo da vidi muziku. Izvukao čamac na sam vrh planine i čekao, kada će se more popeti do njega. Noću čitao „Red vožnje”; krajnje stanice razneživale ga do suza. Gajio ruže s običnim u5. Napisao stih o rastu kose, a i drugi na istu temu. Pokvario sat na većnici, da bi jednom zauvek zaustavio opadanje lišća s drveća. Kroz saksiju s peršunom hteo da iskopa grad. Hoda sa Zemljom kraj noge, nasmejan, lagano, kao dva i dva su četiri – srećan. Kada mu je rečeno da ga uopšte nema, ne mogavši da umre od tuge – morao je da se rodi. Živi negde, žmirka očicama i raste. Baš na vreme! U pravi čas! Milostivoj Gospi Našoj, Mašini Slatkoj Razboritoj za zabavu odgovarajuću i utehu nevinu luda će dobro doći.

Igra reči, ruža na poljskom se piše róża, odnosno pored u postoji i ó. – Prim. prev. 5

Izabrane pesme / 71

***

Previše sam blizu da bi me sanjao. Ne letim nad njim, ne bežim mu ispod korenja drveća. Previše sam blizu. Ne peva mojim glasom riba u mreži. S moga prsta nije se skotrljao prsten. Previše sam blizu. Velika kuća gori bez moga vikanja u pomoć. Preblizu da bi na mojoj vlasi zvonilo zvono. Previše blizu da bih mogla ući kao gost pred kojim se razmiču zidovi. Više nikada drugi put neću umreti tako, tako mnogo van tela, tako nesvesno kao nekad u njegovom snu. Previše sam blizu, preblizu. Čujem šištanje i vidim presijavajuću krljušt te reči, obamrla u zagrljaju. On spava, u ovom trenu dostupniji viđenoj jednom u životu kasirki putujućeg cirkusa s jednim lavom, nego meni što ležim kraj njega. Sada za nju u njemu raste dolina crvenolista, zatvorena zasneženom planinom u azurnom vazduhu. Ja sam previše blizu da bi mu pala s neba. Moj krik mogao bi ga samo probuditi. Jedna ja, ograničena na sopstvenu pojavu, a bila sam breza i gušterica, i izlazila iz vremena i atlasa 72 / Vislava Šimborska

menjajući boje kože. I bilo mi je omogućeno nestajanje ispred začuđenih očiju, što je bogatstvo nad bogatstvima. Previše sam blizu, preblizu da bi me sanjao. Izvlačim ruku ispod glave usnuloga, ukočenu, punu izmišljenih čioda. Na vršku svake od njih, da se možeš zbuniti u računu posedali su pali anđeli.

Izabrane pesme / 73

NA VAVILONSKOJ KULI

– Koliko je sati? – Da, srećna sam i nedostaje mi samo zvonce oko vrata da zvoni nad tobom kada spavaš. – Znači nisi čula buru? Vetar je tresao zid, kula je zevnula kao lav velikom kapijom na škripavim šarkama. – Šta, zaboravio si? Imala sam na sebi običnu sivu haljinu zakopčanu na ramenu. – I odmah zatim nebo se zapalilo. – Kako sam mogla ući kad nisi bio sam? – Ugledao sam naglo boje pre nego što je postojao vid. – Šteta što ne možeš da mi obećaš. – Imaš pravo, sigurno je to bio san. – Zašto lažeš, zašto me oslovljavaš njenim imenom, voliš je još? – O, da, hteo bih da ostaneš sa mnom. – Nije mi žao, trebalo je ranije da se setim. – Stalno misliš na njega? – Ali ja ne plačem. – I to je sve? – Nikoga kao tebe. – Bar si iskrena. – Ne boj se, otputovaću iz ovog grada. – Budi mirna, otići ću odavde. – Imaš tako lepe ruke. – To su stare priče, bodež je prošao ne dodirnuvši kost. – Nema na čemu, dragi moj, nema na čemu. – Ne znam i neću da znam koliko je sati. 74 / Vislava Šimborska

SAN

Moj pali, moj u prah pretvoreni, moj zemlja, uzevši izgled kakav ima na fotografiji: sa senkom lišća na licu, s morskom školjkom u ruci dolazi u moj san. Putuje kroz niotkud ugaslu tamu, kroz pustinje zauvek prema sebi otvorene, kroz sedam puta sedam puta sedam tišina. Javlja se na unutrašnjoj strani mojih kapaka, u tom jednom jedinom dostupnom mu svetu. Kuca mu prostreljeno srce. Iz kose đipa prvi vetar. Počinje da postoji livada među nama. Nadleće nebo s oblacima i pticama, na horizontu tiho eksplodiraju planine i reka plovi naniže u traženju mora. Već se vidi tako daleko, tako daleko da dan i noć postaju istovremeni, a sva godišnja doba doživljena odjednom. Mesec širi četvorougaonu lepezu, pahulje snega kovitlaju se zajedno s leptirima i sa cvatućeg drveća opadaju plodovi. Izabrane pesme / 75

Približavamo se jedno drugom. Ne znam da li u suzama ili nasmešeni. Još jedan korak i zajedno ćemo početi da osluškujemo u tvojoj morskoj školjci brujanje hiljada orkestara, naš svadbeni marš.


VODA

Kap kiše na ruku mi pala, natočena iz Ganga i Nila. Sa blaženog inja na brcima foke, vode iz razbijenih bokala u gradovima Is i Tir. Na mom kažiprstu Kaspijsko more je otvoreno more a Pacifik se krotko uliva u Rudavu, u onu istu koja je poput oblačića nad Parizom letela godine sedamsto sedamdeset četvrte sedmoga maja u tri ujutru. Nisu dovoljna usta za izgovaranje imena tvojih prolaznih, vodo. Morao bih te imenovati na svim jezicima izgovarajući odjednom sve samoglasnike a istovremeno – zbog jezera, koje nijedan naziv nije dočekalo, ćutati i nema na zemlji – kao ni na nebu zvezde odražene u njemu. Izabrane pesme / 77

Neko se davio, neko te dozivao umirući. Beše to davno i beše juče. Kuće si gasila, kuće si čupala kao drveće, a šume kao gradove. Nalazila si se u krstionicama i kupatilima kurtizana. U poljupcima i mrtvačkim pokrovima. Nagrizajući kamenje, pojeći dugu. U znoju i rosi piramida, jorgovana. Kako je lako u kapi kiše. Kako me nežno dodiruje svet. Bilo šta bilo kada bilo gde se to događalo, zapisano je na vodama vavilonskim.


REZIME

Jov, izložen kušnji telom i imovinom, proklinje ljudsku sudbinu. To je velika poezija. Dolaze prijatelji i cepajući svoju odeću ispituju Jovovu krivicu pred licem Gospodnjim. Jov viče da je bio pravedan. Jov ne zna zašto ga je Gospod kaznio. Jov neće da govori s njima. Jov hoće da govori sa Gospodom. Javlja se Gospod na kolima vihorovim. Krajnje otvoreno hvali delo svoje: nebesa, mora, zemlju i životinje. A naročito Behemota, a osobito Levijatana, što oholo napadaju beštije. To je velika poezija. Jov sluša – Gospod ne govori o temi, jer ne želi da govori o temi. Zato se žurno Gospodu pokorava. Sad se događaji brzo ređaju. Jov dobija natrag magarce i kamile, volove i ovce dvaput dostavljene. Koža ponovo zarasta na iscerenoj lobanji. Jov i to dopušta. Jov se miri. Jov neće da kvari remek-delo.

Izabrane pesme / 79

U HERAKLITOVOJ RECI

U Heraklitovoj reci riba lovi ribe, riba čereči ribu oštrom ribom, riba gradi ribu, riba stanuje u ribi, riba beži iz opkoljene ribe. U Heraklitovoj reci riba voli ribu, tvoje oči – kaže – sjaje kao ribe na nebu, hoću da plovim s tobom do zajedničkog mora, o, najlepša iz plićaka. U Heraklitovoj reci riba izmišlja ribu nad ribama, riba kleči pred ribom, riba peva ribi, moli ribu da sporije pliva. U Heraklitovoj reci ja pojedinačna riba, ja drugačija riba (makar od ribe drveta ili ribe kamena) pišem u pojedinim trenucima male ribe u srebrnoj krljušti tako kratko da možda mrak zabrinuto trepće?


PESMA U ČAST

Bio jednom jedan. Izmislio nulu. U zemlji nesigurnoj. Pod zvezdom danas možda tamnom. Među datumima na koje bi se danas zakleo. Bez imena čak i spornoga. Ne ostavljajući ispod svoje nule nikakvu zlatnu misao o životu, koji je kakav jeste. Ni legendu da je jednoga dana pored ubrane ruže dopisao nulu i vezao je u buket. Da je, kad je trebalo da umre, odjahao u pustinju na stogrboj kamili. Da je zaspao u hladu palme imajući prvenstvo. Da će se probuditi kada sve već bude prebrojano, do poslednjeg zrnca peska. Ko je taj čovek? Pukotinom između činjenice i izmišljotine izmakao je našoj pažnji. Otporan na svaku sudbinu. Zbacuje sa sebe svaki izgled koji mu dajem. Tišina nad njim srasla, bez ožiljka od glasa. Odsustvo uzelo izgled horizonta. Nula se sama piše.

Izabrane pesme / 81

BELEŠKA

U prvoj vitrini leži kamen. Vidimo na njemu neizrazitu crtu. Delo slučaja, kako vele neki. U drugoj vitrini deo čeone kosti. Teško je utvrditi – životinjska ili ljudska. Kost kao kost. Idemo dalje. Tu nema ničeg. Ostala je samo stara sličnost iskre iskresane kamenom sa zvezdom. Razmaknut vekovima prostor poređenja dobro očuvan. To nas je on izmamio iz unutrašnjosti vrste, izveo iz kruga sna ispred reči san, 82 / Vislava Šimborska

u kome što je živo rađa se zanavek i umire bez smrti. To je on pretvorio našu glavu u ljudsku od iskre do zvezde, od jedne do mnogih, od svake do svih, od slepoočnice do slepoočnice i ono što nema očne kapke otvorio u nama. Iz kamena odletelo je nebo. Štap se razgranao u čestar završetaka. Zmija odnela žalac iz klupka svojih uzoraka. Vreme se zaokružilo u godovima drveća. U odjeku se umnožilo zavijanje probuđenog. U prvoj vitrini leži kamen. U drugoj vitrini deo čeone kosti. Umakli smo životinjama. Ko će od nas umaći. Kroz kakvu sličnost. Kroz poređenje čega s čim. Izabrane pesme / 83

RAZGOVOR S KAMENOM

Kucam na vrata kamena. – To sam ja, pusti me. Hoću da stupim u tvoju unutrašnjost, da se osvrnem oko sebe, da te upijem kao dah. – Odlazi – veli kamen. – Ja sam čvrsto zatvoren. Čak i razbijeni u delove bićemo čvrsto zatvoreni. Čak i izdrobljeni u pesak nećemo pustiti nikog. Kucam na vrata kamena. – To sam ja, pusti me. Dolazim iz čiste radoznalosti. Život je za nju jedina prilika. Želim da prošetam po tvojoj palati, a potom još da posetim list, i kaplju vode. Prilično malo vremena imamo za sve to. Moja smrtnost treba da te gane. – Ja sam od kamena – veli kamen – i nužno moram da sačuvam ozbiljnost. Idi odavde. Nemam mišiće smeha.


Kucam u vrata kamena. – To sam ja, pusti me. Čula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane, negledane, uzaludno lepe, gluhe, bez odjeka ičijih koraka. Priznaj da sam ne znaš mnogo o tome. – Velike i prazne dvorane – veli kamen – ali u njima nema mesta. Lepe, možda, ali van ukusa tvojih ubogih čula. Možeš me spoznati, ali iskusiti me ne možeš nikad. Čitavom površinom obraćam se tebi, a čitavom nutrinom ležim izokrenut. Kucam na vrata kamena. – To sam ja, pusti me. Ne tražim u tebi sklonište za večnost. Nisam nesrećna. Nisam beskućna. Moj svet je vredan povratka. A za dokaz da sam bila istinski prisutna, neću predstaviti ništa drugo sem reči, kojima niko neće poverovati. – Nećeš ući – veli kamen. – Nedostaje ti čulo učešća. Nijedno čulo neće ti zameniti čulo učešća. Čak i vid izoštren do sveviđenja neće ti vredeti bez čula učešća. Nećeš ući, imaš jedva zamisao toga čula, jedva njegovu klicu, predstavu. Izabrane pesme / 85

Kucam na vrata kamena. – To sam ja, pusti me. Ne mogu da čekam dve hiljade vekova da bih ušla pod tvoj krov. – Ako mi ne veruješ – veli kamen – obrati se listu, reći će ti što i ja. Kaplji vode, reći će ti što i list. Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave. Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh kojim ne umem da se smejem. Kucam na vrata kamena. – To sam ja, pusti me. – Nemam vrata – veli kamen.


RADOST PISANJA

Kuda trči ta napisana srna kroz napisanu šumu? Da li iz napisane vode da pije koja će, poput indiga, odslikati njenu njuščicu? Zašto diže čelo, da li nešto čuje? Oslonjena na četiri nožice, pozajmljene od istine, ispod mojih prstiju striže ušima. Tišina. Taj izraz tako šušti na papiru i razmiče granje izazvano rečju „šuma”. Nad belim listom papira vrebaju spremno da skoče slova koja mogu loše da se rasporede, rečenice koje opkoljavaju, od kojih neće biti spasa. U kaplji mastila postoji velika zaliha lovaca s jednim pritvorenim okom, spremnih da potrče niz strmo pero u dolinu, da opkole srnu, da opale iz puške. Zaboravljaju da ovo nije život. Ovde vladaju drugi zakoni, crno na belom. Magnovenje trajaće dokle god bude htelo, dozvoliće da bude podeljeno na male večnosti pune puščanih zrna zaustavljenih u letu. Zanavek, ako naredim, tu se neće ništa desiti. Izabrane pesme / 87

Bez moje volje čak ni list neće pasti, niti će se travka ugnuti pod tačkom malog papka. Znači, postoji takav svet nad kojim vlada nezavisna sudbina? Vreme koje vezujem lancima znakova? Večno postojanje po mom naređenju? Radost pisanja. Mogućnost ovekovečivanja. Osveta smrtne ruke.


KONAČNO, SEĆANJE

Konačno, sećanje ima što je tražilo. Pronašla sam majku i ugledala oca. Sanjala sam za njih sto, stolice. Posedali. Opet mi behu svoji, opet živi. S dvema lampama lica u večernjem času bejahu obasjana kao na Rembrantovom platnu. Tek sad mogu da ispričam u koliko snova su lutali, u koliko zbegova izvlačila sam ih ispod točkova, u koliko su mi agonija kroz koliko ruku bežali. Odsečeni – opet su rasli nakrivo. Glupost ih je silila na maskaradu. Šta s tim što ih nije moglo boleti izvan mene, ako ih je bolelo u meni. Sanjana svetina čula je kako vičem mama nečem što je skakalo pišteći na grani. I smešno beše što imam oca s mašnicom na glavi. Budila sam se sva postiđena. I evo najzad. Jedne obične noći, između običnog petka i subote, dođoše mi onakvi kakve sam ih htela. Snili su mi se, no kao oslobođeni snova, poslušni samo sebi i ničem više. Izabrane pesme / 89

U dubini slike ugasle su sve druge mogućnosti, slučajnostima nedostajaše konačan oblik. Samo su oni svetleli lepi, na sebe nalik. I priviđaše mi se dugo, dugo, i srećno. Probudih se. Otvorih oči. I svet dotakoh kao izvajani okvir.


PEJZAŽ

Na pejzažu starog majstora drveta pod uljanom bojom imaju korenje, staza sigurno vodi do cilja, potpis ozbiljno zamenjuje stabljika, verovatno je pet popodne, maj delikatno ali odlučno zaustavljen, te sam i ja zastala – da, dragi moj, to sam ja, ona žena pod jasenom. Pogledaj kako sam daleko otišla od tebe, kakav imam beli čepac i žutu suknjicu, kako čvrsto držim kotaricu da ne ispadne iz slike, kako paradiram u tuđoj sudbini i odmaram se od živih tajni. Makar viknuo, neću čuti, makar čula, neću se okrenuti, makar učinila taj nemogući pokret, tvoje lice učiniće mi se tuđim. Znam svet u poluprečniku šest milja. Znam trave i basme od svih bolesti. Bog još gleda u čuperak na mojoj glavi. Još se molim za neiznenadnu smrt. Rat je kazna a mir nagrada. Sramni snovi dolaze od sotone. Imam očevidnu dušu, kao što šljiva ima košticu. Izabrane pesme / 91

Ne znam igre srca. Ne znam golotinju oca svoje dece. Ne sumnjičim Pesmu nad pesmama zbog isprecrtanog, složenog koncepta. Ono što želim da kažem sadržano je u gotovim rečenicama. Ne koristim očajanje, jer ono nije moja stvar, nego nešto što mi je dato na čuvanje. Makar mi preprečio put, makar mi zagledao u oči, zaobići ću te samim rubom ponora, tanjim nego vlas. Desno je moja kuća, koju znam unaokolo, zajedno s njenim stepenicama i ulazom unutra, gde se dešavaju nenaslikani događaji: mačka skače na klupu, sunce pada na kalajisani vrč, za stolom sedi koštunjav čovek i popravlja časovnik.


ALBUM

Niko u porodici nije umro od ljubavi. Što je tamo bilo, bilo je, ali ništa za mit. Romei sušice? Julije difterije? Neki su čak doživeli duboku starost. Nikakve žrtve neodgovaranja na pismo orošeno suzama! Uvek su se na kraju pojavljivali susedi s ružama i binoklima. Nikakvog gušenja u stilskom ormaru kad bi se naglo vratio ljubavničin muž! Nikome ti steznici, mantilići, volani nisu smetali da uđe na fotografiju. I nikad u duši paklenoga Boša! I nikad s pištoljem u vrt! (Umirali su s metkom u lobanji, ali iz drugog razloga, i na poljskim nosilima). Čak i ona, sa ekstatičnom punđom i očima podbulim kao posle bala, otplovila je velikim krvotokom, ali ne k tebi, partneru, i ne od žalosti. Možda je neko ranije, pre dagerotipa – ali od ovih što su u albumu, koliko znam, niko. Izrugivale su se tuge, leteo dan za danom, a oni su, utešeni, umirali od gripa.

Izabrane pesme / 93

SMEH

Devojčica koja sam bila – znam je, naravno. Imam nekoliko fotografija iz njenog kratkog života. Osećam veliko žaljenje prema nekoliko pesmica. Sećam se nekih zgoda. Ali, da se ovaj što je tu sa mnom tako smeje i grli me – sećam se samo jedne zgode: detinje ljubavi te male gadure. Pričam kako je bila zaljubljena u studenta to znači – htela je da je on pogleda. Pričam kako je istrčala pred njega sa zavojem na zdravoj glavi da bi on makar, oh, upitao šta joj se desilo.


Smešna mala. Otkud je mogla znati da čak i očajanje donosi korist ako se srećnim sticajem okolnosti poživi duže. Dala bih joj za kolače. Dala bih joj za bioskop. Idi, nemam vremena. Pa vidiš valjda da je svetlost ugašena. Razumeš valjda da su vrata zaključana. Ne trzaj bravu – ovaj što se ovde smeje, ovaj što me grli nije tvoj student. Najbolje je da se vratiš otkud si došla. Ništa ti ne dugujem ja, obična žena, koja samo zna kada da oda tuđu tajnu. Ne gledaj me tako tim svojim očima previše otvorenim kao oči umrlih. Izabrane pesme / 95

ŽELEZNIČKA STANICA

Moj nedolazak u grad N. dogodio se tačno. Bio si obavešten neposlatim pismom. Uspeo si da stigneš u predviđeno vreme. Voz je prispeo na treći peron. Sišlo je mnogo ljudi. U gomili je prema izlazu odlazilo odsustvo moje ličnosti. Nekoliko žena brzo me je zamenilo u toj žurbi. Jednoj je pritrčao neko meni nepoznat, ali ona ga je odmah prepoznala. Oboje su izmenjali ne naš poljubac, 96 / Vislava Šimborska

za to vreme je nestao ne moj kofer. Železnička stanica u gradu N. dobro je položila ispit iz objektivnog postojanja. Celina je stajala na svome mestu. Detalji su se kretali po obeleženim kolosecima. Dogodio se čak i dogovoreni susret. Van dometa naše prisutnosti. U izgubljenom raju verovatnoće. Negde drugde. Negde drugde. Kako te reči odzvanjaju.

Izabrane pesme / 97

ŽIV

Još samo grlimo. Grlimo živog. Još samo skokom srca umemo ga stići. U inat paučini, našoj bliskoj rođaci, on neće biti pojeden. Njegovoj glavi već više vekova pomilovanoj dopuštamo odmaranje na našem ramenu. Iz hiljadu veoma zamršenih razloga običavamo da osluškujemo kako diše. Odbacivanje misterije. Oslobađanje od zločina. Lišavanje nasleđa ženskog košmara. Ponekad samo nokti bljesnu, dotaknu, ugasnu. Znaju li, ili makar domišljaju li se, iz kog je blaga poslednje srebro?


On je već zaboravio da beži pred nama. Ne zna šta je krupnooki strah za vratom. Izgleda, kao da je jedva rođen. Sav od nas. Sav naš. S molećivom senkom trepavice na obrazu. Sa setnim mlazom znoja među lopaticama. Takav nam je sada i takav će usnuti. Pun nade. U zagrljaju propuštene smrti.

Izabrane pesme / 99

ROĐEN

Znači ovo je njegova majka. Ova mala žena. Sivooka vinovnica. Čun u kome je on davno doplovio do obale. On je to iz nje izišao u svet, u nevečnost Roditeljka muškarca s kojim skačem kroz vatru. Znači to je ona, ona jedina koja ga nije izabrala gotovog, potpunog. Sama ga je uhvatila u poznatu mi kožu, vezala za kosti skrivene od mene. Sama mu je pronašla njegove sive oči kojima me je pogledao. Znači, to je ona, njegova alfa. 100 / Vislava Šimborska

Zašto mi ju je pokazao? Rođen. Znači, ipak je i on rođen. Rođen kao svi. Kao ja koja ću umreti. Sin prave žene. Došljak iz dubine tela. Putnik ka omegi. Osuđen na svu neprisutnost odasvud, u svakom trenu. A njegova glava je glava u zid popustljiv prema vremenu. A njegovi pokreti su uzmicanja od sveopšte presude. Shvatila sam da je prešao već polovinu puta. Ali mi to nije rekao, nije. Rekao mi je samo: – Ovo je moja majka. Izabrane pesme / 101

POPIS STANOVNIŠTVA

Na bregu gde je stajala Troja otkopano je sedam gradova. Sedam gradova. I šest je previše za jednu epopeju. Šta s njima da radimo, šta da radimo? Pucaju heksametri, afabularna cigla izviruje iz pukotina, u tišini nemog filma srušene zidine, grede ugljenisane, karike pokidane, krčazi do dna ispijeni hamajlije plodnosti, koštice vrtova i lobanje opipljive kao sutrašnji mesec. Stiže nam starina, postaje u njoj tesno, po istoriji šire se divlji stanari, horde mesa za mačeve, pismo glava Hektor, izjednačeni u junaštvu, hiljade i hiljade pojedinačnih lica, svako prvo i poslednje u vremenu a na svakome po dva jedinstvena oka. Tako je bilo lako ništa o tome ne znati, tako dirljivo, tako prostrano. Šta s njima da radimo, šta da im damo? Neki dosad manje naseljen vek? Malo priznanja za zlatarsku umetnost? 102 / Vislava Šimborska

Jer prekasno je za strašni sud. Mi, tri milijarde sudija, imamo svojih briga, imamo sopstvena neartikulisana rojišta, stanice, sportske tribine, povorke, brojna inostranstva ulica, spratova, zidova. Mimoilazimo se večito u robnim kućama kupujući novi krčag. Homer radi u statističkom zavodu. Niko ne zna čime se bavi kod kuće.

Izabrane pesme / 103

MONOLOG ZA KASANDRU

To sam ja, Kasandra. A ovo je moj grad pod pepelom. A ovo je moj štap i proročke trake. A ovo je moja glava puna sumnji. Istina je, trijumfujem. Moja ispravnost je požarom udarila u nebo. Samo proroci kojima se ne veruje imaju takve vizije. Samo oni što su se loše prihvatili posla, i sve se moglo ispuniti tako brzo kao da ih uopšte nije bilo. Sada se jasno sećam kako su, kada me vide, prekidali na pola reči. Kidao se smeh. Rasplitale su se ruke. Deca su trčala majkama. Čak nisam znala njihova prolazna imena. A onu pesmu o zelenom listu – niko preda mnom nije dovršavao. Volela sam ih. Ali sa visine. Iznad života. Iz budućnosti. Gde je uvek prazno i odakle nije ništa lakše no ugledati smrt. 104 / Vislava Šimborska

Žalim što je moj glas bio tvrd. Pogledajte sebe sa zvezda – vikala sam – pogledajte sebe sa zvezda. Čuli su i obarali pogled. Živeli su u životu. Krajnje lakomisleno. Unapred osuđeni. Od rođenja u prolaznim telima. No bila je u njima neka vlažna nada, plamičak što se treperavo pojačavao. Oni su znali šta znači trenutak, oh, makar jedan, bilo kakav pre no što – Ispalo je po mome. Samo što iz toga ništa ne proizlazi. A ovo je moje ruho oprljeno vatrom. A ovo su moje proročke rite. A ovo je moje iskrivljeno lice. Lice što nije znalo da je moglo biti lepo.


VIZANTIJSKI MOZAIK

– Suprugo Teotropijo. – Supruže Teodendrone. – O kako si lepa, uskolica moja. – O kako si pristao, plavousti moj. – Zahvalno si sitna ispod haljine koju kad skidam ona poput zvona u celom carstvu buku pravi. – Odricanjem krajnje izmučen, mužu moj i gospodaru, senko moje senke. – Poistovetih se s dlanovima gospe moje, poput suhih šipčica za plašt zakačenih. – Do neba uzneti bih se htela i za sinka našeg milost iskati, kad kao mi, Teodendrone, nije.


– Kakav Duh, Teotropijo, kakav bi trebalo da u poniznom dostojanstvu našem oplođen bude? – Ispovedila bih se, a ti me slušaj. Grešniče rodih. Kao prasence golo golcijato, i debeljuškasto i žustro, u kobasicama celo dovaljalo nam se. – Debeljuca li je? – Debeljuca. – Žderonja li je? – Žderonja. – Krv li s mlekom? – To ti izusti. – Šta arhimandrit na to, dostojanstvenik pronicljive gnoze? Šta isposnice na to, skeletice svete? Kako ono đavolče iz svile da razviju? Izabrane pesme / 107

U moći božijoj je čudo metamorfoze. Videći, dakle, nakaznost derišta onog, nećeš li uskliknuti i nečastivog prerano probuditi? – U tragediji blizanci smo. Samo nastavi, Teotropijo.


USEKOVANJE

Dekolte potiče od decollo, decollo znači odsecam vrat. Škotska kraljica Marija Stjuart došla je na gubilište u odgovarajućoj košulji, košulja je bila dekoltovana i crvena kao krvotok. U tom istom času, sama u sobi, Elizabeta Tjudor, engleska kraljica, stajala je kraj prozora u haljini beloj. Haljina je bila pobednički zakopčana do grla i završavala se uštirkanim okovratnikom. Mislile su u horu: „Bože smiluj mi se” „Pravo je na mojoj strani” „Živeti ili smetati“ „U izvesnim okolnostima sova je pekareva kći” „Ovo se nikad neće završiti” „Ovo se već završilo” „Šta ja ovde radim, ovde gde nema ničega”. Razlika u odeći – da, u to budimo uvereni. Detalj je neumitan. Izabrane pesme / 109

PIJETA

U gradiću gde se rodio heroj razgledati spomenik, kazati da je veliki, uplašiti dve kokoši s praga praznog muzeja, doznati gde stanuje majka, pokucati, gurnuti škripava vrata. Drži se pravo, češlja glatko, gleda vedro. Kazati da se doputovalo iz Poljske. Pozdraviti. Pitati glasno i razgovetno. Da, mnogo ga je volela. Da, uvek je bio takav. Da, stajala je tada kraj zatvorskog zida. Da, čula je onaj plotun. Žaliti što nisu poneti magnetofon i filmska kamera. Da, zna za te aparate. Na radiju je čitala njegovo poslednje pismo. Na televiziji je pevala stare uspavanke. Jednom je čak predstavljala u bioskopu, do suza zagledana u jupitere. Da, dirljivo je što ga pamte. Da, malo je umorna. Da, to će proći. Ustati. Zahvaliti. Oprostiti se. Izići, mimoilazeći u tremu sledeće turiste.


NEVINOST

Začeta na dušeku od ljudske kose. Gerda. Erika. Možda Margareta. Ne zna, stvarno o tome ništa ne zna. Ta vrsta informacija nije ni za davanje, ni za primanje. Grčke Jerinije suviše su pravedne. Danas bi nas nerviralo njihovo ptičije preterivanje. Irma. Brigida. Možda Friderika. Ima dvadeset dve godine ili malo više. Zna tri strana jezika neophodna na putovanjima. Firma u kojoj radi preporučuje za izvoz najbolje dušeke, ali od veštačkog vlakna. Izvoz zbližuje narode. Berta. Ulrika. Možda Hildegarda. Nije lepa, ali je visoka i vitka. Obrazi, vrat, grudi, udovi, trbuh upravo u punom cvatu i sjaju novine. Radosno bosa na plažama Evrope raspušta plavu kosu, dugu do kolena. Ne savetujem skraćivanje – rekao joj frizer – jednom odsečena, tako bujna nikada neće porasti. Verujte mi. To je proverena stvar tausend-und tausendmal. Izabrane pesme / 111

VIJETNAM

Ženo, kako se zoveš? – Ne znam. Kada si rođena i odakle si? – Ne znam. Zbog čega si iskopala rupu u zemlji? – Ne znam. Otkad se tu skrivaš? – Ne znam.. Zbog čega si me ujela za domali prst? – Ne znam. Znaš li da ti nećemo učiniti ništa rđavo? – Ne znam. Na čijoj si strani? – Ne znam. Sada je rat, moraš izabrati. – Ne znam. Postoji li još tvoje selo? – Ne znam. Da li su ovo tvoja deca? – Da.


PISANO U HOTELU

Kioto ima sreću, sreću i dvorove, krilate krovove, stepenice u gamama. Drevne a koketne, kamene a žive, drvene kao da s neba u zemlju urastaju. Kioto je prosto do suza lep grad. Prvih suza jednog gospodina, poznavaoca spomenika kulture, ljubitelja, koji je u odlučujućem trenutku, za zelenim stolom povikao da ima toliko gorih gradova – i naglo se rasplakao na svojoj stolici. Tako je spasen Kioto, od Hirošime apsolutno lepši. Ali to je stara priča. Ne mogu večno da mislim samo o tome Izabrane pesme / 113

niti da neprekidno pitam šta će biti, šta će biti. Običnim danom verujem u trajnost, u perspektivu istorije. Nisam kadra da grizem jabuke neprestano strepeći. Čujem da ovaj i onaj Prometej ide s vatrogasnim šlemom na glavi i uživa u unucima. Pišući ove svoje stihove pitam se šta ima u njima, za koliko će godina izgledati smešni. Samo ponekad obuzme me strah. Na putovanju. U stranom gradu. Gde je zid, zid od cigle, stari toranj, jer je star, parče maltera pod slupanim simsom, stambenih blokova novih četvrti, ništa, bespomoćno drvo.


Šta bi tu radio onaj senzibilni gospodin, ljubitelj, poznavalac. Smiluj se, gipsani bože. Uzdahni klasiče fabričkim poprsjem. Već samo ponekad u gradu, kakvih je mnogo. U hotelskoj sobi s pogledom na oluk i sa detinjim krikom mačke pod zvezdama. U gradu gde ima mnogo ljudi, više no na krčazima, na šoljama, tacnama, paravanima. U gradu, o kome znam jednu stvar, da nije Kioto, da sigurno nije Kioto.


FILM – ŠEZDESETE GODINE

Ovaj odrasli muškarac. Ovaj čovek na zemlji. Deset milijardi nervnih ćelija. Pet litara krvi na trista grama srca. Takav predmet nastajao je tri milijarde godina. U početku pojavio se u vidu dečačića. Dečačić stavljao glavicu na tetina kolena. Gde je taj dečačić. Gde su ona kolena. Dečačić porastao. Ah to nije više ono. Ova ogledala su okrutna i glatka kao kolovoz. Juče pregazio mačku. Da, to je bila misao. Mačka oslobođena pakla ove epohe. Devojka u automobilu pogledala ispod trepavica. Ne, nije imala ona kolena, do kojih mu je stalo. Zapravo disao bi ležeći na pesku. On i svet nemaju ničeg zajedničkog. Osećam se kao otkinuto uvo bokala, Iako bokal o tome ništa ne zna i još uvek nosi vodu. To je zapanjujuće. Neko se još trudi. Ova kuća je sagrađena. Ova brava je izrezana. Ovo drvo je kalemljeno. Ovaj cirkus će igrati. Ova celina bi da se drži iako je od komada. Sunt lacrimae rerum teško i gusto kao lepak. I sve to u pozadini i postrance. U njemu je užasna tama a u tami dečačić. Bože humora, konačno uradi nešto s njim. Bože humora, najzad uradi nešto s njim. 116 / Vislava Šimborska

IZVEŠTAJ IZ BOLNICE

Izvlačili smo šibice ko da pođe k njemu. Izvukli su mene. Ustao sam od stola. Bližilo se vreme poseta bolnici. Nije mi odgovorio na pozdrav. Htedoh da ga uzmem za ruku – on je povuče kao gladan pas koji ne da kost. Izgledao je kao da se stidi umiranja. Ne znam o čemu se govori takvima kao što je on. Razmimoilazili smo se pogledima kao na fotomontaži. Nije molio ni ostani ni idi. Nije pitao ni za koga od našeg društva. Ni za tebe, Bolek. Ni za tebe, Tolek. Ni za tebe, Lolek. Zabolela me glava. Ko kome umire? Hvalio sam medicinu i tri ljubičice u čaši. Pričao sam o suncu i gasnuo. Kako je dobro što postoje stepenice niz koje se strčava. Kako je dobro što postoji kapija koja se otvara. Kako je dobro što me čekate za našim stolom. Bolnički zadah tera me na povraćanje.


POVRATAK PTICA SELICA

Ovog proleća ptice su se prerano vratile. Raduj se, razume, i instinkt se vara. Zagleda se, previdi – i padaju u sneg, i ginu bedno, ne ginu u skladu s građom svoga grla i arhipandžica, valjanih hrskavica i savesnih opni, sliva srca, lavirinta creva, nava rebara i pršljenova u sjajnoj anfiladi, pera dostojnih paviljona u muzeju zanatstva i kljuna monaškog strpljenja. Ovo nije lament, ovo je samo ljutnja što anđeo od pravog belanca, zmaj sa žlezdama iz pesme nad pesmama, pojedinačan u vazduhu, neprebrojan u ruci, tkivo po tkivo vezan u jedinstvo prostora i vremena kao klasični komad u aplauzima krila – pada i leže kraj kamena, koji na svoj arhaični i prostački način na život gleda kao na odbacivanje pokušaja.


TOMAS MAN

Drage sirene, tako je moralo biti, voljeni fauni, poštovani anđeli, evolucija vas se odlučno odrekla. Ne nedostaje joj mašta, ali vi i vaša peraja iz ranog devona i grudi iz aluvijuma, vaše prstaste šake, a na nogama kopita, ramena pored a ne umesto krila, vaši, strah me i da pomislim, skeletići-dvotvorevinice u nevreme repati, iz inata rogati, ili prokrijumčareno ptičiji, ti konglomerati, ti dvonjci, te slagalice-radovanke, ti distisi koji čoveka s čapljom tako majstorski slikuju, da leti, da je besmrtan i sve zna – i same priznaćete – behu šala, večno preterivanje i brige, koje priroda neće da ima i nema. Dobro je bar što nekoj ribi dopušta da leti s izazovnom vičnošću. Svaki takav uzlet radost je za pravilo, pripitomljavanju iz opšte nužnosti vodi, dar je bogatiji od potrebe da svet bude svet. Dobro da makar tako raskošne scene dopušta, recimo da detlić mladunčad hrani mlekom.


Može se usprotiviti – ko bi od nas otkrio, da je pokraden? Najbolje je to, što je previdela momenat pojave sisara s čudesnom rukom ojačanom veslom.


TARS

Ja tars sin tarsa, unuk i praunuk tarsa, životinjica mala, sastavljena iz dva oka i veoma neophodnog ostatka; čudom spasen od dalje prerade, jer nisam nikakva poslastica, za okovratnik postoje veći, moje žlezde ne donose sreću, koncerti se odvijaju bez mojih creva; ja tars sedim živ na prstu čoveka. Dobar dan, veliki gospodine, šta ćeš mi dati za to što ništa ne moraš da mi oduzimaš? Čime ćeš mi naplatiti svoju velikodušnost? Kakvu ćeš meni, bezvrednom, priznati vrednost, za poziranje za tvoje osmehe? Veliki gospodin je dobar – veliki gospodin je – ko bi to mogao da posvedoči kad bi ponestalo životinja koje ne zavređuju smrt? Možda vi? Ali ono što o sebi već znate dovoljno je za besanu noć od zvezde do zvezde. Izabrane pesme / 121

I samo mi malobrojni, neodrana krzna, neoguljenih kostiju, neočerupanog perja, poštovani s bodljama, krljuštima, rogovima, kljovama, i šta još tamo neko od nas ima od dovitljive belančevine, mi smo – veliki gospodine – tvoj san, što te na trenutak opravdava. Ja tars, otac i ded tarsa, zverka mala, tako reći pola nečeg, što je ipak celina, ne gora od drugih; tako lak da se grančice poda mnom podižu i mogle bi odavno da me odnesu u nebo kad s vremena na vreme ne bih morao da padam kao kamen sa srdaca ah, razneženih; ja tars znam koliko mnogo treba biti tars.


SRCU U NEDELJU

Hvala ti, srce moje, što ne oklevaš, što se trudiš bez laskanja, bez nagrade, već zbog urođene vrednoće. Imaš sedamdeset zasluga u minutu. Svaki tvoj grč je kao otiskivanje barke na pučinu na put oko sveta. Hvala ti, srce moje, što me često vadiš iz celine čak i u snu posebne. Paziš da se skroz-naskroz ne presanjam, skroz-naskroz, za šta nisu potrebna krila. Hvala ti, srce moje, što sam se opet probudila, i mada je nedelja, dan odmora, pod rebrima odvija mi se uobičajeno pretprazničko kretanje. Izabrane pesme / 123

AKROBATA

Sa trapeza na na trapez u tišini posle posle ućutalog doboša kroz kroz iznenađeni vazduh blaži od od težine tela što opet opet ne stiže da padne. Sam. Ili još manje no sam, manje, jer je krhak, jer mu nedostaju nedostaju krila, mnogo nedostaju, to je nedostatak što ga primorava da stidljivo preleće na okrilaćenoj čistoj pažnji. Sa tegobnom lakoćom, sa strpljivom gipkošću, s proračunatim nadahnućem. Vidiš li kako se prikrada za let. Vidiš li kako od glave do pete kuje zaveru protiv onakvog kakav je; znaš li, vidiš li kako se brzo provlači kroz negdašnji oblik i da bi ščepao šakama zanjihani svet iz sebe pruža novorođene ruke – lepše od svega na svetu u tom jednom u tom jednom što je već prošao – trenu – 124 / Vislava Šimborska

FETIŠ PLODNOSTI IZ PALEOLITA

Velika Majka nema lice. Šta će Velikoj Majci lice. Lice ne ume verno da pripada telu, lice dosađuje telu, jer je nebožansko, narušava njegovo uzvišeno jedinstvo. Predstava Velike Majke je ispupčen trbuh sa slepim pupkom u sredini. Velika Majka nema stopala. Šta će Velikoj Majci stopala. Kuda će to da putuje. Zbog čega bi ulazila u detalje sveta. Već je svratila tamo, gde je htela da svrati, i stražari u radionicama pod napetom kožom. Postoji li svet? Pa dobro. Bogat? Utoliko bolje. Imaju li gde da se istrče dečica, imaju li gde da dižu glave? Pa lepo. Toliko ga je da postoji i kada spavaju, nije li preterano potpun i istinit? Zar uvek, čak iza leđa, postoji? Mnogo je, veoma mnogo s njegove strane. Velika Majka jedva da ima dve ručice, dve tanušne, lenjo prekrštene na grudima. Zašto bi trebalo da blagoslove život, da daruju već darivanog! Izabrane pesme / 125

Jedina njihova dužnost je da za vreme zemlje i neba za svaki slučaj istraju, iako se to nikada neće dogoditi. Ležati ukrivo na sadržini. Služiti za podsmeh ornamentu.


PEĆINA

Na zidovima ništa, samo vlaga se sliva. Mračno je i hladno tu. Ali mračno i hladno posle ugasle vatre. Ništa – ali posle bizona slikanog okerom. Ništa – ali ništa odloženo posle dugog protivljenja pognute glave. Znači, ništa Lepo. Dostojno velikog slova. Jeres naspram tekućeg ništavila, nepreobraćena i ponosna zbog razlike. Ništa – ali posle nas koji smo tu bili, i srca svoja jeli, i krv svoju pili. Ništa, ili naša igra je nedoigrana. Tvoji prvi u plamenu noge, ruke, vratovi, lica. Moji prvi sveti trbusi s majušnim paskalima. Izabrane pesme / 127

Tišina – ali posle glasova. Ne iz roda tromih tišina. Tišina što je nekad svoja grla, pištaljke i doboše imala. Kalemili je tu kao divljaku urlik, smeh. Tišina – ali u mraku podignutom očnim kapcima. Mrak – ali u hladnoći kroz kožu, kroz kost. Hladnoći – ali smrti. Na zemlji možda jednoj, na nebu? možda sedmom? Izmozgao si sebe iz pustoši, i hoćeš mnogo da znaš.


DA UMREŠ OD SMEHA

Prohtela mu se sreća, prohtela mu se istina, prohtela mu se večnost, gledajte ga! Jedva razlikovao san od jave, jedva shvatao, da je on baš on, jedva je rukom poreklom od peraja izglačao kresivo i raketu, lako potopljiv u kašičicu okeana, čak premalo smešan, da bi zasmejavao prazninu, samo očima vidi, samo ušima čuje, rekord njegovog govora zapovedni način, razumom kudi razum, rečju: tako reći niko, ali sloboda mu je u glavi, a sveznanje i biće van nemudrog mesa, gledajte ga! Jer, čini se da postoji, stvarno se dogodio pod jednom od provincijskih zvezda. Na svoj način životan i krajnje pokretan. S obzirom na ništavan izrod kristala – prilično ozbiljno začuđen. S obzirom na teško detinjstvo i obaveze prema stadu – Izabrane pesme / 129

prilično pojedinačan. Gledajte ga! Samo tako dalje, dalje, makar na trenutak, makar u magnovenju male galaksije! Neka bar uopšteno pokaže šta je, kad već postoji. A – istrajan je. Istrajan, priznati treba, veoma. S onom minđušom u nosu, u onoj togi, u onom džemperu. Da umreš od smeha, bilo kako da bilo. Kukavac sinji. Pravi čovek.


SVAKI SLUČAJ

Desiti se moglo. Desiti se moralo. Desilo se ranije. Kasnije. Bliže. Dalje. Nije se desilo tebi. Spasao si se, jer si bio prvi. Spasao si se, jer si bio poslednji. Jer si bio sam. Jer su bili ljudi. Jer je levo. Jer je desno. Jer je padala kiša. Jer je padala senka. Jer je bilo sunčano vreme. Na sreću bila je tamo šuma. Na sreću nije bilo drveća. Na sreću šina, kuka, greda, kočnica, otvor, zaokret, milimetar, sekund. Na sreću britva je plivala po vodi. Usled, pošto, ipak, mada. Šta bi bilo da je ruka, noga, za korak, za dlaku od sticaja okolnosti? Dakle tu si? Pravo iz još odškrinutog trena? Mreža je bila jednooka, a ti kroz to oko? Izabrane pesme / 131

Ne mogu tome da se načudim, da se naćutim. Čuj, kako mi brzo lupa tvoje srce.


ONE KOJE PADAJU S NEBA

Prolazi magija, iako velike sile koje su postojale i dalje postoje. U avgustovskim noćima ne znaš, da li zvezda ili neka druga stvar pada. Niti znaš, da li baš stvar treba da padne. Niti znaš, da li je pristojno baviti se željama, gatati? Zbog nesporazuma zvezda? Kao da još uvek nije dvadeseti vek? Koji sjaj će ti se zakleti: iskra, iskra sam, stvarna iskra iz kometinog repa, samo iskra, koja krotko nestaje – jer u sutrašnje novine ne padam ja, već ona druga, ona pored, koja ima kvar motora.


GREŠKA

Zazvonio telefon u galeriji slika, zvoni li zvoni kroz praznu salu u ponoć; spavače bi, da su se tu nalazili, smesta probudio, ali tu su sve sami budni proroci, sve sami kraljevi, zbog meseca bledi i zaustavljenog daha ravnodušno zure, i naizgled pokretna lihvareva žena upravo u taj zvoneći predmet na kaminu, međutim, svoju lepezu ne ostavlja, jer je kao i ostali uhvaćena na delu. Uzvišeno odsutni, obučeni ili nagi, isključuju noćni alarm nehajno, u kome je više, kunem se, crnog humora, nego da je iz okvira izašao sam maršal dvora (uostalom ništa mi u ušima osim tišine ne zvoni). A to što neko u gradu već duže vremena drži naivno slušalicu kraj slepoočnice okrenuvši pogrešan broj? Znači živi, odnosno greši.


UTISCI IZ POZORIŠTA

U tragediji za mene je najvažniji šesti čin: vaskrsavanje scene ratišta, popravljanje perika, odeće, vađenje noža iz grudi, skidanje omče s vrata, postrojavanje u redu među živima, licem prema publici. Nakloni pojedinačni i skupni, bela ruka na ranjenom srcu, klanjanje samoubice, klimanje odrubljene glave. Klanjanje parova: srdžba pruža ruku blagosti, žrtva blago gleda dželatu u oči, buntovnik bez otpora korača naporedo s tiraninom. Gaženje večnosti vrškom zlatne cipelice. Rasterivanje pouka obodom šešira. Nepopravljiva spremnost da se od sutra počne nanovo. Ulazak guščjim korakom mnogo ranije umrlih, u trećem, četvrtom činu i između činova. Čudesni povratak bez traga nestalih.


Misao da su iza kulisa strpljivo čekali, ne svlačeći kostime, ne skidajući šminku, uzbuđuje me više od tragičnih tirada. Ali istinski uzvišeno je spuštanje zavese i ono što se još vidi nisko kroz prorez: tu jedna ruka žurno po cvet seže, tamo druga ispušteni mač hvata. Tek tada treća, nevidljiva, obavlja svoju dužnost: steže me za grlo.


GLASOVI

Samo što pomeriš nogu, odmah, kao ispod zemlje Aboridžini, Marko Emilije. U samo središte Rutula već ti propada peta. Kod Sabina i Latina upadaš do kolena. Do pojasa, do vrata, preko glave su ti Ekvi i Volski, Lucije Fabije. Do zla boga mnogo je tih malih naroda, da ti prekipi i smuči se, Kvintije Decije. Jedan, drugi, stosedamdeseti grad. Tvrdoglavost Fidenata. Rđavo raspoloženje Feliska. Slepilo Ecetrana. Kolebljivost Atemnata. Uvredljiva zvonjava Labikana i Peligna. Eto, šta nas, krotke primorava na surovost iza svakog novog brežuljka, Gaje Klelije. Da ne bi smetali, ali smetaju, Aurunki, Marsi, Spurije Manlije. Tarkvini odnekud, Etrurci odasvud. Volsinci povrh toga. Vejenti uz to. Aulerki mimo smisla. Item Sapianati prevršuju ljudsko strpljenje, Sekstije Opije.


Mali narodi malo razumeju. Tupost nas sve šire okružuje. Preki običaji. Zaostali zakoni. Bezuspešni bogovi, Tituse Vilije. Kurgani Hernika. Rojevi Muricina. Insekatsko mnoštvo Vestina i Samnita. Što dalje to ih je više, Servije Folije. Mali narodi zaslužuju sažaljenje. Njihova lakomislenost zahteva nadzor iza svake nove reke, Auluse Junije. Opasnost vreba iza svakog horizonta. Tako bih to pitanje tretirao, Hostije Melije. Na šta ja, Hostije Melije, Apije Papije, velim: Napred. Negde je sigurno kraj sveta.


PISMA UMRLIH

Čitamo pisma umrlih, kao bespomoćni bogovi, ali ipak bogovi, jer znamo kasnije datume. Znamo koji novac nije bio vraćen. Za koga su se brzo poudavale udovice. Siroti umrli, zaslepljeni umrli, nasamarivani, nesmotreni, nespretno brižni. Vidimo grimase i znakove davane iza njihovih leđa. Lovimo uhom šuštanje cepanih testamenata. Sede pred nama smešni kao na zemičkama s maslacem, ili se bacaju u poteru za šeširima oduvanim sa glava. Njihov loš ukus. Napoleon, para i elektricitet, njihove ubistvene kure za izlečive bolesti, nemudra apokalipsa prema svetom Jovanu, lažni raj na zemlji prema teoriji Žana Žaka... Ćutke posmatramo njihove pione na šahovskoj tabli, tri polja dalje pomerene. Sve što su predvideli ispalo sasvim drugačije, ili malo drugačije, ili i potpuno drugačije. Oni najrevnosniji gledaju nam s poverenjem u oči, jer su izračunali da će u njima ugledati savršenstvo.


U AZILU

Jablonjska, toj je dobro, sa svim se slaže, a uz to kneginja tobož među nama šeće. Još mašnice vezuje, frizure frćka – trojicu sinova na nebu ima, ta neki će izviriti. „Da su ratove preživeli, ne bih ovde bila. Zimi kod jednog, leti kod drugog.” Tako je to smislila. Tako je u to sigurna. I još onom glavom iznad nas klima, i za decu našu neubijenu pita, jer bi je „za praznik pozvao onaj treći”. Još bi sigurno pozlaćenom kočijom došao, s golubicama belim upregnutim, dakako, da svi vide i ne zaborave. Čak se katkad nasmeje gospođica Manja, gospođica Manja negovateljica, milosrđe u stalnom radnom odnosu, s pravom na godišnji odmor i slobodne nedelje.


PROSPEKT

Ja sam tableta za umirenje. Delujem u stanu, pomažem u kancelariji, izlazim na ispite, učestvujem u sudskoj parnici, brižljivo lepim razbijene lonce – samo me upotrebi, rastopi pod jezikom, samo me progutaj, samo s vodom. Znam šta s nesrećom raditi, kako lošu vest podneti, nepravdu umanjiti, nepostojanje Boga objasniti, uz lice korotni šešir odabrati. Šta čekaš – poveruj u milost hemije. Još si mlad (mlada) Dužan si (dužna si) nekako da se udesiš. Ko je rekao da život treba da bude hrabro proživljen? Daj mi svoj ponor – popločaću ga snom, bićeš mi zahvalan (zahvalna) za četiri šape za padanje. Izabrane pesme / 141

Prodaj mi svoju dušu. Drugi se kupac neće naći. Drugog đavola više nema.


ŠETNJA VASKRSLOG

Gospodin profesor već triput umro. Posle prve smrti naređeno mu da mrda glavom. Posle druge smrti naređeno mu da sedi. Posle treće – postavili ga čak na noge, poduprli ga debelom, zdravom dadiljom: Hajdemo sada u malu šetnjicu. U saobraćajnoj nesreći mozak teško oštećen, Ali, moliću lepo, pravo je čudo koliko je teškoća savladao: Leva desna, svetlo tamno, drvo trava, boli jedem. Dva plus dva, profesore? Dva – odgovara profesor. Odgovog bolji od prethodnih. Boli, trava, sedeti, klupa. A na kraju drvoreda opet ona kao svet stara, nežovijalna, nerumena, triput odavde terana, po svoj prilici prava dadilja. Gospodin profesor hoće k njoj. Opet nam se otima.


FOTOGRAFIJA GOMILE

Na fotografiji gomile moja glava sedma od kraja, a možda četvrta sleva ili dvadeseta odozdo; moja glava ne znam koja, već ne jedna, ni jedina, već slična sličnima, ni ženska, ni muška; znaci koje mi šalje, posebni su, nikakvi znaci; možda je vidi Duh vremena, ali je ne zagleda; moja statistička glava, što jede čelik i kablove, najmirnije, najglobalnije; ne stideći se što je bilo kakva, ne očajavajući što je promenljiva; kao da je uopšte nemam, po svome i posebice; kao da je otkopano groblje puno bezimenih lobanja 144 / Vislava Šimborska

i pored smrtnosti dosta dobro očuvanih; kao da je već bila tamo, moja glava svakojaka, tuđa – jer, ako se nečeg seća, onda valjda duboke budućnosti.


VRAĆANJA

Vratio se. Ništa nije rekao. Bilo je ipak jasno da mu se desila neprijatnost. Legao u odelu. Glavu pokrio ćebetom. Savio kolena. Bliži se četrdesetoj, ali ne u ovom trenutku. Postoji – ali samo onoliko, koliko u majčinom trbuhu, iza sedam koža, u odbrambenoj tami. Sutra će održati predavanje o homeostazi u metagalaktičkoj kosmonautici. Zasad se zgrčio i zaspao.


OTKRIĆE

Verujem u veliko otkriće. Verujem u čoveka koji će načiniti otkriće. Verujem u strah čoveka koji će načiniti otkriće. Verujem u bledilo njegovog lica, u mučninu, u hladni znoj na usni. Verujem u spaljivanje beležaka, u njihovo spaljivanje u pepeo, u spaljivanje do poslednje. Verujem u rasipanje brojeva, u njihovo rasipanje bez žaljenja. Verujem u brzinu čoveka, u preciznost njegovih pokreta, u slobodnu volju. Verujem u razbijanje tablica, u prosipanje tečnosti, u gašenje plamena. Tvrdim da će to biti uspešno i da neće biti prekasno, i da će se stvar odigrati bez svedoka.


Niko neće saznati, u to sam uverena ni njegova žena, ni zid, čak ni ptica, jer bi mogla da propeva. Verujem u nepriloženu ruku, verujem u propalu karijeru, verujem u višegodišnji upropašćen rad. Verujem u tajnu zabrane do groba. Ove reči mi lete van pravila. Ne traže oslonca u bilo kakvim primerima. Moja vera je snažna, slepa i neosnovana.


SKELET GUŠTERA

Draga Braćo, ovde vidimo primerak nepravilnih razmera: ovo pred nama što se uzdiže je skelet guštera – Dragi Prijatelji, levo je rep u jednu beskonačnost, desno je vrat u drugu – Poštovani Drugovi, u sredini četiri šapice, utonule u mulj ispod brega trupa – Ljubazni Građani, priroda ne greši, ali voli šale: molim vas obratite pažnju na ovu smešnu glavicu – Gospođe i Gospodo, takva glavica ništa nije mogla predvideti i zbog toga je to glavica izumrlog gmizavca – Časni Okupljeni, premalo mozga, prevelik apetit, više glupog sna nego mudre bojazni – Dostojanstveni Gosti, u tom pogledu smo u mnogo boljoj formi, život je lep i zemlja je naša – Izabrane pesme / 149

Savršeni Delegati, zvezdano nebo nad mislećom trskom, moralno pravo u njoj – Predivna Komisijo, jednom je uspelo i možda samo pod ovim jednim jedinim suncem – Vrhovni Savete, kakve spretne ruke, kakva rečita usta, kolika glava na vratu – Najviša Instanco, kakva odgovornost umesto repa –


HAJKA

Znam, neće me pozdraviti tišina, a ipak. Ni vreva, ni fanfare, ni aplauz, a ipak. Ni zvona na uzbunu, ni sama uzbuna. Čak ne računam na suhi list, a šta reći o srebrnim palatama i vrtovima, časnim starcima, pravednim zakonima, mudrosti u kristalnim kuglama, a ipak. Razumem da po mesecu ne koračam zato da bih tražio prstenje, izgubljene vrpce. Oni odnose sa sobom sve na vreme. Ničeg što bi moglo svedočiti da... Smeće, starudije, ljuske, stari papir, mrve, komade, šuške, krhotine, slamu, rite. Ja se, naravno, saginjem samo za kamičkom, sa koga neću pročitati kuda su otišli. Ne vole da mi ostavljaju znak. Nenadmašni su u umeću brisanja tragova. Vekovima poznajem njihov dar nestajanja na vreme, njihovu božansku neuhvatljivost za rogove, za rep, za skut haljine raskopčane u letu. Nikad im neće dlaka s glave pasti da bih je imao. Izabrane pesme / 151

Svuda su za misao lukaviji od mene, uvek za korak ispred mene, pre no što uspem da dotrčim, podsmešljivo izlagan naporima za prvenstvo. Nema ih, nikad ih nije ni bilo, a ipak moram to sebi svaki čas da ponavljam, da se trudim da ne budem dete kome se pričinjava. A ono što mi je ispod nogu tako naglo odskočilo, nije odskočilo daleko, jer je palo zgaženo, i mada se još otima i iz sebe ispušta otegnuto ćutanje, to je senka – previše lično moja da bih se osećao na cilju.


GOVOR U BIROU ZA IZGUBLJENE STVARI

Na putu s juga na sever izgubila sam nekoliko boginja, takođe mnogo bogova na putu s istoka na zapad. Jednom zauvek ugaslo mi je nekoliko zvezda, nebo otvori se. U more potonulo mi je jedno, pa drugo ostrvo. Čak tačno ne znam, gde sam ostavila kandže, ko ide u mom krznu, ko živi u mojoj ljušturi. Pomrli su mi braća i sestre, kada sam ispuzala na kopno po koja koščica samo u meni praznuje godišnjicu. Iskakala sam iz kože, trošila pršljenove i noge, veoma mnogo puta padala sam u nesvest. Odavno sam na sve to zažmirivala trećim okom, mahala perajem i tresla grane. Denulo se, propalo, razvejalo na sve četiri strane. Sama se čudim, koliko je malo od mene ostalo: trenutno pojedinačna osoba ljudskog roda, koja je juče u tramvaju samo kišobran izgubila.


ZAČUĐENOST

U jednoj osobi odveć svega, zbog čega? U ovoj a ne drugoj? I šta tu radim? Po danu koji je utorak? U kući, a ne u gnezdu? U koži, a ne u ljušturi? S licem a ne s listom? Zbog čega samo jednom i lično? Baš na zemlji? Uz malu zvezdu? Posle toliko era odsutnosti? Za sva vremena i za sve alge? Za dupljare i za vidokruge? Baš sada? Do krvi i kostiju? Sama u sebi sa sobom? Zbog čega ne pored, niti sto milja dalje, ni juče, ni pre sto godina sedim i gledam u mračan ugao – kao što naglo podignute glave gleda nešto režeće zvano pas?


ROĐENDAN

Odjednom toliko sveta sa svih strana sveta: morene, murene, mora, zore, i vatra, rep, orao, orah – kako to da poređam, gde to da položim? Te bokore, čeljusti, deverike, kiše, geranije, bogomoljke – gde to da smestim? Leptire, gorile, berile i ćurlikanje – hvala, što je mnogo mnogo je. U bokalčić taj nekakav lopoč, i lepet, i vučak, i uzbunu, i raskoš, i brigu? Gde oteti kolibrija, gde sakriti to srebro, šta uraditi ozbiljno s tim bizonom i zebrom? Takav dioksid je stvar ozbiljna i skupa, a ovde hobotnica i još stonoga! Tražim cenu, iako je cena sa zvezda skinuta – hvala, stvarno se ne osećam vrednom. Nije mi žao zalaska i sunca? Kako da se time bavi živa osoba? Ovde sam na trenutak i samo na trenutak: sve dalje ću propustiti, a ostalo pomešati. Neću uspeti sve da odvojim od praznine. U putnoj groznici pogubiću tu bratiju. Makar i najmanji – ludi izdatak: napor stabljike, listić i pahuljicu, jedanput u prostoru, niotkada, nasumice, prezrivo precizan i uzvišeno krhak. Izabrane pesme / 155

INTERVJU S DETETOM

Od nedavno učitelj među nama. Zbog čega iz svih ćoškova vreba. Rukama pokriva lice i kroz pukotinu gleda. Stoji licem prema zidu, zatim se iznenada okreće. S osećanjem nelagodnosti učitelj odbacuje apsurdnu misao, da sto ispušten iz vida mora neprekidno biti sto, da je stolica iza leđa u granicama stolice, čak ne pokušava da iskoristi priliku. Istina je, da je teško uhvatiti svet u drugosti. Jabukovo drvo u magnovenju vraća se pod prozor. Vrapci boje duge uvek na vreme potamne. Uvo bokala uloviće svaki šum. Noćni orman oponaša pasivnost dnevnog ormana. Fioka se trudi da uveri Učitelja da je u njoj samo ono ranije stavljeno. Čak u knjizi bajki otvorenoj nasumice princeza uvek uspeva da sedne na sličicu. Osećaju u meni došljaka – uzdiše učitelj – ne primaju stranca – na svoju zabavu. Zar sve što postoji, samo na jedan način mora postojati, u užasnoj situaciji, jer nema izlaza iz sebe, bez pauze i varijanti? U poniznom odavde-dovde? 156 / Vislava Šimborska

Muva u zamci za muve? Miš u klopci za miševe? Pas nikada ne puštan sa skrivenog lanca? Vatra koja ne može biti ništa drugo već da drugi put opeče Učiteljev poverljivi prst? Da li je ovaj svet stvarno konačni svet: rasipano bogatstvo, koje se ne može sakupiti, beskorisna raskoš, zabranjena mogućnost? Ne – viče Učitelj i lupa sa toliko nogu sa koliko raspolaže – tako očajan, da bi mu malo bilo i šest bubinih nogu.


ALLEGRO MA NON TROPPO

Lep si – kažem životu – bujniji ne možeš biti, ni žabljiji, ni slavujskiji, ni mravljiji, ni semenskiji. Trudim se da mu nalikujem, ulagujem, gledam u oči. Uvek mu se prva klanjam, s poniznim izrazom lica. Preprečujem mu put sleva, preprečujem mu put zdesna, ustajem ushićena, padam od divljenja. Kakav je to skakavac, kakva je to šumska jagoda – nikad ne bih poverovala, da se nisam rodila! Ne mogu da nađem – kažem životu – s čim bih te mogla porediti. Niko neće napraviati drugu šišarku, ni bolje ni gore. Hvalim darežljivost, ideje, polet i preciznost, 158 / Vislava Šimborska

i šta još – i šta dalje – čarobnjaštvo i čarolije. Ali, samo ne uvrediti, ne naljutiti, ne izazvati. Već dobrih sto hiljada godina ulagujem se nasmejana. Hvatam život za ivicu listića: da li je pristao ? da li je saslušao? Da li na trenutak, makar jedanput, kuda ide – zar je zaboravio?


AUTOTOMIJA

U znak sećanja na Halinu Pošvjatovsku

Kad je u opasnosti holoturija se razdvaja: jednu sebe daje svetu da je proždere, sa drugom beži. Naglo se raspada na propast i spas, na kaznu i nagradu, na bilo i biće. Posred holoturijinog tela otvara se provalija sa dvema obalama, odmah neprijateljskim jedna prema drugoj. Na jednoj obali smrt, na drugoj život. Ovde očaj, tamo bodrost. Ako postoje terazije, tasovi se ne njišu. Ako ima pravde, ona je tu. Umreti koliko je neophodno, ne preteravši. Ponovo izrasti koliko je potrebno iz spasenog ostatka. Kadri smo da se i mi delimo, oh, stvarno. Ah samo na telo i prekinuti šapat. Na telo i poeziju. Na jednoj strani grlo, na drugoj smeh, lak, koji brzo ućuti. 160 / Vislava Šimborska

Ovde teško srce, tamo non omnis moriar, samo tri reči, kao tri perca za poletanje. Provalija nas ne preseca. Provalija nas okružuje.


OBAMRLOST

Mis Dankan, igračica, nekakav tamo oblačić, zefirčić, bahantkinja, mesečev sjaj na talasu, ljuljuškanje, dašak. Dok tako stoji u fotografskom ateljeu, od pokreta, od muzike – teško, telesno odvojena, sudbini poze, lažnom svedočenju prepuštena. Krupna ramena podignuta iznad glave, čvor kolena ispod kratke tunike, leva noga napred, nago stopalo, prsti, 5 (slovima pet) noktiju. Jedan korak iz večne umetnosti u veštačku večnost – s naporom priznajem, da je bolji nego ništa i ispravniji nego uopšte. Iza paravana ružičasti korset, torbica, u torbici parobrodska karta, polazak sutra, ili pre šezdeset godina; više nikad, ili tačno u devet ujutru.


VERODOSTOJNOST

Da l’ pouzdano znaš da već do divljih Krajeva čeških brod naš dospe? – Znam. To je iz Šekspira koji, uverena sam, nije bio neko drugi. Nekoliko činjenica, datuma, portret gotovo kao za života... Tvrditi da je to malo? Čekati na dokaz koji je Veliko more već ponelo i bacilo na češke obale ovoga sveta?


KLASIK

Nekoliko grudvica zemlje i život će biti zaboravljen. Muzika prestaće da bude prigodna. Kod menueta stišaće se maestrov kašalj. Topli oblozi biće skinuti. Vatra će svariti periku punu prašine i vašiju. Sa čipkane manžetne nestaće mrlje od mastila. Cipele, neugodni svedoci, otići će u đubre. Violinu poneće najnetalentovaniji učenik. Iz nota čitaće račune od mesara. Pisma sirote majke dospeće u mišije stomake. Oči prestaće da suze. Ružičasta traka dobro će doći susedovoj kćeri. Vremena, hvala Bogu, više nisu romantična. Sve što nije kvartet, kao peto biće odbačeno. Sve što nije kvintet, kao šesto biće oduvano. Sve što nije hor četrdeset anđela, kao pasje skičanje i žandarovo štucanje umuknuće. S prozora biće odneta vaza s alojom, tanjirić s otrovom za muve, teglica s pomadom i otvoriti pogled – ah, da! – na vrt, vrt, koga tu nikada nije bilo. I sada, čujte i počujte, smrtnici, u šoku budno uši otvorite, o marljivi, o zapanjeni, o usredsređeni smrtnici, slušaoci – u sluh pretvoreni – čujte 164 / Vislava Šimborska

POHVALA SNOVA

U snu slikam kao Vermer van Delft. Razgovaram tečno na grčkom i ne samo sa živima. Vozim automobil koji mi je poslušan. Sposobna sam, pišem velike poeme. Čujem glasove, ništa gore od ozbiljnih svetaca. Bili biste začuđeni mojim sjajnim sviranjem na klaviru. Letim baš kao što treba, znači – sama po sebi. Kad padnem s krova, umem da padnem meko u zelenilu. Nije mi teško da dišem pod vodom. Izabrane pesme / 165

Ne žalim se: uspela sam da otkrijem Atlantidu Radujem se što uoči smrti uvek uspevam da se probudim. Čim izbije rat, samo se okrenem na drugu stranu. Postojim, ali ne moram da budem dete svoga doba. Pre nekoliko godina videla sam dva sunca. A prekjuče pingvina. Krajnje razgovetno.


SREĆNA LJUBAV

Srećna ljubav. Je li to normalno, je li to ozbiljno, je li to korisno – šta svet ima od dvoje ljudi, koji ne vide svet? Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge, jedni u milion, ali uvereni da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta; svetlost odnekud pada – zašto baš na njih, a ne na druge? Da li to pravednost vređa? Da. Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava, ruši moral u provaliju? Narušava i ruši. Pogledajte te srećnike: kad bi se bar malo maskirali, pravili se potišteni, bodreći time prijatelje! Čujete li kako se smeju – uvredljivo. Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim. A te njihove ceremonije, izmotavanja, tobožnje obaveze jednog prema drugom – to liči na zaveru iza leđa čovečanstva! Teško je čak i reći do čega bi došlo kad bi se njihov primer mogao oponašati. Na šta bi mogle računati religije, poezije, šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo, ko bi hteo ostati u krugu. Izabrane pesme / 167

Srećna ljubav. Je li to normalno? Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti kao o skandalu iz viših krugova. Divna dečica rađaju se bez njene pomoći. Nikad ne bi uspela da naseli zemlju, jer se dešava vrlo retko. Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav tvrde da nigde nema srećne ljubavi. S tom verom lakše će im biti i da žive i umiru.


***

Ništavilo se preokrenulo i za mene. Prevrnulo na drugu stranu. I gde se ja nađoh – od pete do glave usred planeta, čak i ne pamteći kako mi je bilo ne budući. O, moj ovde sretnuti, ovde zavoljeni, već samo slutim, s rukom na tvom ramenu, koliko od one pustoši pripada nama, koliko je tamo tišine na jednog ovde cvrčka, koliko je tamo nemanja livade za jedan ovdašnji listak kiseljaka, sunce je nakon mraka kao obeštećenje u kaplji rose – za nekakve tamo preduboke suze? Nasumice zvezdane! Naopako ovdašnje! Razapete na krivinama, teretima, hrapavostima i pokretima! Pauza u beskraju neizmernog neba! Olakšanje posle neprostora u vidu nesigurne breze! Sad ili nikad vetar goni oblak, jer vetar je baš ono što tamo duva. I balegar na stazu stupa u svečanom odelu svedoka zbog dugog čekanja u odnosu na kratak život.


Tako ispade da sam pokraj tebe. I ne vidim u tome ništa obično.


POD JEDNOM BOŽIĆNOM JELKOM

Izvinjavam se slučaju, što ga nazivam nužnošću. Izvinjavam se nužnosti, ako grešim. Neka se sreća ne ljuti, što je uzimam kao nešto svoje. Neka mi mrtvi oproste, što jedva tinjaju u sećanju. Izvinjavam se vremenu zbog mnoštva svetova predviđenih u sekundi. Izvinjavam se staroj ljubavi, što novu smatram prvom. Oprostite mi daleki ratovi, što cveće nosim kući. Oprostite mi otvorene rane, što se ubadam u prst. Izvinjavam se vapijućim u pustinji zbog ploče s menuetom. Izvinjavam se ljudima na železničkoj stanici zbog sna u pet ujutru. Izneverena nado, oprosti, što se ponekad smejem. Oprostite mi pustinje, što ne trčim s kašikom vode. I ti, jastrebe, već godinama isti i u istom kavezu, u istu tačku uvek nepomično zagledan, oprosti mi, čak ako si punjena ptica. Izvinjavam se odsečenom drvetu zbog četiri noge stola. Izvinjavam se velikim pitanjima zbog malih odgovora. Istino, ne obraćaj suviše budno pažnju na mene. Autoritetu, budi prema meni velikodušan. Strpi se, tajno postojanja, što iz tvog šlepa čupkam niti. Ne optužuj me, dušo, što te retko imam. Izvinjavam se svemu, što svuda ne mogu da budem. Izvinjavam se svima, što ne umem da budem svaki i svaka. Dok sam živa, znam, da me ništa ne opravdava, jer sam sama sebi zapreka. Izabrane pesme / 171

Jeziče, ne uzimaj mi za zlo, što pozajmljujem patetične reči, a posle ulažem napore, da se čine jednostavnije.


VELIKI BROJ

Četiri milijarde ljudi na ovoj zemlji a moja mašta je onakva kakva je i bila. Loše se snalazi s velikim brojevima. Još uvek je uzbuđuje pojedinačno. Šara u mraku kao svetlost džepne lampe, izdvaja samo prva lica na koja naiđe, dok je sve ostalo privid, neuspeh i nepovrat. Ovo ni sam Dante ne bi zaustavio. A šta tek kad nismo on. Makar sve suze bile na mojoj strani. Non omnis moriar – preuranjena briga. Živim li ipak cela i da li je to dovoljno? Nikad ne bi bilo dosta, a pogotovu sada. Biram odbacujući, jer mi nema druge, ali to što odbacujem brojnije je, i gušće, i nametljivije nego ikad pre. Na račun neopisivih gubitaka – pesma, ili uzdah. Na glasan poziv odazivam se šapatom. Koliko prećutkujem, nikad neću reći. Miš u podnožju svoje rodne gore. Život traje nekoliko znakova pandžicom na pesku. Čak mi ni snovi nisu dovoljno mnogoljudni. Više je u njima samoće nego gužve i vreve. Izabrane pesme / 173

Na časak navrati neko davno umrli. Kvaku drma pojedinačna ruka. Prazan dom raste dogradnjama eha. Ja strčavam sa praga u dolinu, tihu, tako reći, ničiju, već anahroničnu. Otkud još uvek taj prostor u meni – ne znam.


ZAHVALNOST

Veoma sam zahvalna onima koje ne volim. Olakšanje s kojim se mirim što su bliži nekom drugom. Radost što nisam vuk njihovih ovčica. Mir s njima i sloboda s njima, a to ljubav niti dati, niti oduzeti može. Ne čekam na njih od prozora do vrata. Strpljiva gotovo kao sunčani časovnik, razumem ono što ljubav ne razume, praštam ono što ljubav nikad ne oprašta. Od susreta do pisma ne protiče večnost, već nekoliko dana il’ nedelja. Izabrane pesme / 175

Putovanja s njima uvek su uspešna, koncerti slušani, katedrale posećene, predeli izraziti. A kada nas deli sedam gora i reka, to su gore i reke s mape dobro poznate. Njihova je zasluga što živim u trima dimenzijama, u nelirskom i neretoričkom prostoru, sa pravim horizontom, jer je pokretljiv. Sami ne znaju koliko nose u praznim rukama. „Nizašta im nisam kriva” – rekla bi ljubav, o toj otvorenoj temi.


PSALAM

O, kako su nekompaktne granice ljudskih država! Koliko samo oblaka nad njima nekažnjeno plovi, koliko se pustinjskog peska presipa iz zemlje u zemlju, koliko se planinskih kamičaka kotrlja u tuđe posede u izazovnim skokovima! Moram li ovde da pominjem pticu koja za pticom leti, ili kako se baš odmara na spuštenoj rampi! Neka je to čak vrabac – a već kod suseda ima rep iako mu je kljun ovde. I uz to – ala se vrti! Od nebrojenih insekata zaustaviću se na mravu, koji između leve i desne stražarove cokule na pitanje: odakle – kuda – ne oseća se dužnim da odgovori. Oh, sagledati precizno čitav taj nered odjednom, na svim kontinentima! Zar pasjakovina sa suprotne obale ne švercuje stohiljaditi listak preko reke? Zar neko drugi ako ne sipa, drsko dugoruka, ne narušava svete teritorijalne vode? Zar je uopšte moguće govoriti o kakvom takvom redu, ako se čak ni zvezde ne mogu porazmeštati, da bi postalo jasno koja kome svetli? Izabrane pesme / 177

I još ono rasprostiranje magle što zaslužuje osudu! I prašenje stepe na čitavom prostoru, kao da uopšte nije presečena napola! I razgledanje glasova na uslužnim talasima vazduha: piske dozivanja i značaja klokotanja! Samo ono što je ljudsko može da bude istinski tuđe. Ostalo su mešane šume, krtičji rad i vetar.


LOTOVA ŽENA

Osvrnula sam se tobož iz radoznalosti, Ali sem radoznalosti mogla sam imati i druge pobude. Osvrnula sam se žaleći za posudom od srebra. Iz nepažnje – vezujući kaišić sandale. Da ne bih više gledala u pravedni vrat muža svoga, Lota. Iznenada shvativši, da kad bih umrla, on čak ne bi ni zastao. Iz neposlušnosti pokornih. U osluškivanju potere. Pogođena tišinom, u nadi da se Bog predomislio. Naše dve kćerke već su nestajale iza vrha brda. Osetila sam u sebi starost. Udaljenost. Jalovost putovanja. Sanjivost. Osvrnula sam se spuštajući zavežljaj na zemlju. Osvrnula sam se u strahu, na koju stranu da krenem. Na moju sreću pojaviše se zmije, paukovi, miševi i mladunčad supova. Ni dobro ni zlo – već naprosto sve živo, puzalo i skakalo prestravljeno. Osvrnula sam se zbog usamljenosti. Zbog stida što krišom bežim. U želji da kriknem, da se vratim. Ili tek kad je dunuo vetar, razvezao mi kosu i podigao suknju. Činilo mi se da to vide oni sa zidina Sodome, i glasno se smeju, jednom i još jednom. Izabrane pesme / 179

Osvrnula sam se u gnevu. Da bih uživala u njihovoj propasti. Osvrnula sam se iz svih navedenih razloga. Osvrnula sam se mimo sopstvene volje. To se samo kamen okrenuo, krckajući poda mnom. To mi je pukotina odjednom presekla put. Na obali tapkao je hrčak, uspravljen na dvema šapicama. Tada oboje pogledasmo unatrag. Ne, ne. Ja sam trčala dalje, posustajala i uzletala. Sve dok se tama ne strovali s neba, a s njom usijan šljunak i mrtve ptice. Više puta okretala sam se, jer mi je ponestajao dah. Ko je to video, mogao je da pomisli da igram. Nije isključeno da sam imala otvorene oči. Moguće je da sam pala licem okrenutim ka gradu.


IZ PTIČIJE PERSPEKTIVE

Na poljskom putu leži mrtav balegar. Tri para nožica brižljivo sklopio na trbuhu. Umesto nereda smrti – čistota i red. Stravičnost tog prizora je umerena, obim strogo lokalan, od pirevine do nane. Tuga se ne prenosi. Nebo je plavo. Radi našeg mira, smrću plićom životinje ne umiru već lipsavaju, gubeći – hoćemo li u to da verujemo – manje osećanja i sveta, silazeći – kako nam se čini – s manje tragične scene. Njihove krotke duše ne plaše nas noću, poštuju distancu, znaju šta je mores. I evo ovaj mrtvi balegar na putu u nežalosnom stanju presijava se na suncu. Dovoljno je na njega pomisliti i pogledati: izgleda da mu se nije dogodilo ništa važno. Važno je, čini se, vezano za nas. Samo za naš život, samo za našu smrt, smrt koja se radovala iznuđivanom prvenstvu.


SAN STARE KORNJAČE

Kornjača sanja listić salate, kad pored listića – sam Car, iznebuha, živ kao pre sto iks godina. Kornjača čak i ne zna kakva je to senzacija. Istina Car nije oživeo sav, sunce se ogleda na njegovim crnim cipelama, iznad dva nožna lista, prilično zgodna, u belim čarapama. Kornjača čak ne zna, da je to potresno. Dve noge na stanici iz Austerlica za Jenu, a u visinama magla, odakle se čuje bučno smejanje. S pravom možete sumnjati u verodostojnost te scene i da li je ona cipela sa šnalom carska. Stvarno je teško prepoznati osobu na osnovu fragmenata: po desnom ili levom stopalu. Kornjača ne pamti previše iz detinjstva niti koga je sanjala – to ona ne zna. Car nije Car. Menja li se zbog toga fenomen kornjačinog sna? Neko, nepoznata ličnost, uspeo da se na trenutak prene iz gubljenja i promiče svetom! Od peta do iznad kolena.


EKSPERIMENT

Kao dodatak pravom filmu u kome su glumci činili što su mogli da me uzbude, pa čak i nasmeju, prikazan je eksperiment sa glavom. Glava koja je još maločas nekom pripadala – sad je odsečena, svako je mogao videti da nema trupa. S vrata su visile cevčice aparata zahvaljujući kome je krv dalje kružila. Glava se dobro osećala. Bez znaka bola ili bar čuđenja pogledom je pratila džepnu lampu Strigla ušima kad se oglašavalo zvonce. Vlažnim nosom umela da razlikuje miris slanine od bezmirisnog nebića, i oblizujući se s vidnim zadovoljstvom lučila pljuvačku u čast fiziologije. Verna pseća glava, čestita pseća glava, kad bi je milovali, žmirkala bi očima uverena da je i dalje deo celine, Izabrane pesme / 183

koja milovana uvija leđa i maše repom. Pomislih na sreću i osetih strah. Jer kad bi se u životu radilo samo o tome, glava bi bila srećna.


OSMESI

Svet s većom nadom gleda nego što sluša. Državnici moraju se smeškati. Osmeh znači da ne gube duh. Iako je igra zamršena, a interesi kontradiktorni, rezultat nepouzdan – uvek je utešno kada je zubalo belo i srdačno. Moraju blagonaklono pokazivati čelo u konferencijskim salama i na aerodromskoj pisti. Kretati se bodro, izgledati veselo. Ovaj onog dočekuje, onaj se s onim oprašta. Nasmejano lice je veoma potrebno, za objektive i gomilu. Stomatologija u službi diplomatije garantuje spektakularan rezultat. U opasnoj situaciji ne mogu nedostajati kljove dobre volje i složni sekutići. Još nisu takva vremena da se na licima vidi obična tuga. Zbratimljeno čovečanstvo, po mišljenju sanjara, pretvoriće zemlju u predeo osmeha. Sumnjam. Državnici, ostavimo to, ne bi se morali toliko smeškati. Već samo povremeno: zato što je proleće, zato što je leto, bez nervoznog grča i žurbe. Izabrane pesme / 185

Ljudsko biće po prirodi je tužno. Na to čekam i unapred se radujem.


VOJNA PARADA

Zemlja – zemlja, zemlja – vazduh – zemlja, vazduh – voda – zemlja – zemlja – voda voda – vazduh – zemlja – vazduh – vazduh, zemlja – voda – vazduh – voda – vazduh – zemlja, vazduh – zemlja – zemlja – zemlja – zemlja, Zemlje Vode Vazduha –


TERORIST, GLEDA

Bomba će eksplodirati u kafani u trinaest i dvadeset. Sada je tek trinaest i šesnaest. Neki će još stići da uđu, neki da izađu. Terorist je već prešao na drugu stranu ulice. Ta razdaljina štiti ga od svakog zla, a prizor – kao u bioskopu: Žena u žutom žaketu, ulazi, Muškarac s tamnim naočarima, izlazi. Mladići u farmerkama, razgovaraju. Trinaest i sedamnaest i četiri sekunde Onaj niži ima sreće i seda na skuter, a onaj viši ulazi. Trinaest i sedamnaest i četrdeset sekundi. Devojka, sa zelenom trakom u kosi, ide. Samo što je onaj autobus iznenada zaklanja. Trinaest i sedamnaest. Nema više devojke. Je li bila tako glupa i ušla, ili nije, to će se videti kad budu iznosili. Trinaest i devetnaest, Nekako niko ne ulazi. Međutim, izlazi jedan debeli ćelavko. 188 / Vislava Šimborska

Ali, kao da nešto traži po džepovima i u trinaest i dvadeset bez deset sekundi on se vraća po one svoje bedne rukavice. Trinaest i dvadeset. Vreme, kako se samo vuče. Valjalo bi sada. Još ne sada. Da, sada. Bomba, eksplodira.


SREDNJOVEKOVNA MINIJATURA

Po najzelenijem brdu, u najlepšoj povorci, u najsvilenijim plaštovima. Ka zamku sa sedam kula, od kojih je svaka najviša. Napred knez, najpohvalnije netrbušast kraj kneza gospođa kneginja, divna, mlada, mlađana. Za njima nekoliko dvorkinja kao upisane, zaista, i paž najpaževskiji, a na paževom ramenu nešto neizrecivo majmunsko, sa strašno smešnom njuškom i repićem. Odmah potom tri viteza, a svaki se udvostručuje, utrostručuje, jedan sa bradom gustom, drugi sa bradom čvrstom, pod svakim konj zelenko onda najzeleniji, dragi moji, 190 / Vislava Šimborska

a svi kopitima nežno dodiruju krasuljke kraj samog puta. A ko je tužan, umoran s rupom na laktu i razrook, toga najočiglednije nema. Nema ni najnikakvijeg pitanja, građanina ili kmeta pod najazurnijim nebom. Ni najmanjih vešala za najsokolije oko, i ništa ne baca senku sumnje. I tako divno jašu u tom najfeudalnijem realizmu. Mada je on pazio na ravnotežu: na drugoj sličici spremao je za njih pakao. Oh, to se podrazumevalo krajnje samo po sebi.


STARI PEVAČ

„On danas peva ovako: trala tra la. A ja sam pevao ovako: trala tra la. Čujete li razliku, gospođo? I umesto da stane ovde, on staje onde i gleda tamo, ne ovamo, iako je odande, a ne odavde nije istrčala kao sada pampa rampa pam, nego sasvim jednostavno pampa rampa pam, nezaboravna Tschubeck-bombonieri, samo, ko je još pamti –”


POHVALA SESTRE

Moja sestra ne piše pesme i valjda nikad neće ni početi da piše pesme. To je nasledila od majke koja nije pisala pesme, i od oca koji takođe nije pisao pesme. Pod krovom moje sestre osećam se bezbednom: sestrin muž ni za šta na svetu ne bi pisao pesme. I mada to zvuči kao delo Adama Makedonskog, niko od rođaka ne bavi se pisanjem pesama. U ladicama moje sestre nema starih pesama, ni u tašni novonapisanih. A kad me sestra poziva na ručak, znam da nije s namerom da mi čita pesme. Supe su joj nesumnjivo izvrsne a kafa se ne prosipa na rukopise. U mnogim porodicama niko ne piše pesme, no ako piše – onda retko samo jedno lice. Ponekad poezija pada u kaskadama pokolenja, što stvara opasne virove u uzajamnim osećanjima. Moja sestra neguje dobru govornu prozu, celokupno njeno pisanje su dopisnice sa odmora, s tekstom koji svake godine obećava isto: kad se vrati sve će, sve, baš sve ispričati. Izabrane pesme / 193

PUSTINJAKOVA ĆELIJA

Mislila si da pustinjak živi u pustinji, a on u kućici u cveću u veselom brezovom gaju, deset minuta od druma, staze obeležene znacima. Ne moraš da ga gledaš izdaleka kroz dogled, možeš da ga vidiš, čuješ sasvim izbliza kako izletničkoj grupi iz Vjeličke strpljivo objašnjava, zbog čega je izabrao strogu samoću. Ima mrku mantiju, dugu sedu bradu, rumeno lice i plave oči. Rado se uspravlja pored ružinog žbuna da ga fotografišu u boji. Upravo ga snima Stenli Kovalik iz Čikaga. Čim izradi slike, obećava da će ih poslati. A ćutljiva starica iz Bidgošča, koju ne posećuje niko sem inkasanata, upisuje se u spomen-knjigu: Neka je Bogu hvala što mi je dopustio da u životu vidim pravog pustinjaka. 194 / Vislava Šimborska

Mladi se upisuju nožem na drveću: Spiritualsi 75 Zbor dole. Samo šta je s Barijem, gde se denuo Bari? Bari leži ispod klupe i izigrava vuka.


ŽENSKI PORTRET

Mora da bude po izboru. Da se menja, ali da se ništa ne promeni. To je lako, nemoguće, teško, vredno pokušaja. Oči ima, ako treba, jednom plave, jednom sive, crne, vesele, bezrazložno pune suza. Spava s njim, kao prva na koju je naleteo, jedina na svetu. Rađa mu četvoro dece, nijedno, jedno dete. Naivna, ali najbolji savet daje. Slaba, ali izdržljiva. Nema glavu na vratu, ali imaće. Čita Jaspersa i ženske listove. Ne zna čemu služi taj zavrtanj, ali sagradiće most. Mlada, obično mlada, još uvek mlada. U rukama drži vrapčića sa slomljenim krilom, vlastiti novac za daleka i duga putovanja, sataru za meso, oblog i čašicu rakije. Kuda tako trči, zar nije umorna? Ama nije, samo malo, mnogo, ništa ne smeta. Ili ga voli, ili se uzjogunila. Na dobro, na zlo i na milost božiju.


RECENZIJA O NENAPISANOJ PESMI

U prvim rečima dela pesnikinja utvrđuje da je Zemlja mala, dok je nebo, pak, preterano veliko, dok je zvezda, citiram, „više na njemu no što treba”. U opisu neba oseća se izvesna bespomoćnost, pesnikinja se gubi u strašnom prostranstvu, zapanjena je zbog mrtvila mnogih planeta i ubrzo u njenom umu (dodajmo: neegzaktnom) rađa se pitanje nismo li, možda, ipak sami pod suncem, pod svim suncima sveta? Uprkos računu verovatnoće! I sveopštem uverenju! Uprkos nepobitnim dokazima koji svakog dana mogu da padnu u ljudske ruke! Ah, poezija! Međutim, naša proročica vraća se na Zemlju, planetu koja se možda „okreće bez svedoka”, na jedini „science fiction za kakav je kosmos kadar”. Paskalov očaj (1623-1662, nap. naša) pesnikinji se čini bez konkurencije ni na kakvoj Andromedi ili Kasiopeji. Isključivost preuveličava i obavezuje, javlja se problem kako živeti et caetera, jer „za nas pustoš to neće rešiti”. Izabrane pesme / 197

„Bože moj, viče čovek Samome Sebi, smiluj se, prosvetli me...” Pesnikinju tišti misao o tako olako rasipanom životu kao da je neiscrpan. O ratovima koji se – po njenom ćudljivom mišljenju – uvek gube na jednoj i drugoj strani. O „dominaciji” (sic!) ljudi nad ljudima. Kroz delo se probija moralistička intencija. Pod manje naivnim perom možda bi i bljesnula. Na žalost, šta vredi. Ta u osnovu rizična teza (nismo li, možda, ipak sami pod suncem, pod svim suncima sveta) i njena razrada u nemarnom stilu (mešavina patosa i svakodnevnog govora) čine da neko u to teško poveruje. Po svoj prilici niko. Naravno.


UPOZORENJE

Ne vodite podrugljivce u kosmos, lepo vam savetujem. Četrnaest mrtvih planeta, nekoliko kometa, dve zvezde, a već na putu za treću podrugljivci će izgubiti raspoloženje. Kosmos je takav kakav je, to znači savršen. Podrugljivci mu to nikad neće oprostiti. Ničem se neće radovati: vremenu – jer je previše večno, lepom – jer je bez mane, ozbiljnosti – jer se ne da preokrenuti u šalu. Svi će se diviti, a oni će zevati. Na putu za četvrtu zvezdu biće još gore. Kiseli osmesi, poremećaji sna i ravnoteže, glupi razgovori: te gavran sa sirom u kljunu, te muhe na portretu njegovog Presvetlog Veličanstva, Izabrane pesme / 199

ili majmun u kupatilu – pa da, to je bio život. Ograničeni. Više vole četvrtak od beskraja. Primitivni. Više vole pogrešnu notu od muzike sfera. Najbolje se osećaju u pukotinama između prakse i teorije, uzroka i posledice, ali ovde nije Zemlja i sve pasuje. Na tridesetoj planeti (u pogledu pustinjskosti sve je besprekorno odbiće čak da izađu iz kabina, tobož ih glava, tobož ih prst boli. Tolike nevolje i sramote. Toliki novac bačen na kosmos.


CRNI LUK

Drugo je crni luk. On nema utrobu. Skroz je crni luk, do stepena lukastosti. Lukast je prema spolja, lukast do korena, luk bi mogao ući u sebe bez užasavanja. U nama su stranost i divljina jedva kožom pokrivene, u nama je pakao unutrašnji, anatomija preka, a u luku je luk, ne vezana creva. On je mnogo puta nag, do srži itomeslično. Crni luk je neantinomično biće, crni luk je uspela tvorevina. U jednom je jednostavno drugi, manji je sadržan u većem, a u sledećem je sledeći, ili treći i četvrti. Centrifugalna fuga. Odjek uklopljen u hor. Izabrane pesme / 201

Crni luk, to razumem: najlepši trbuh sveta. Sam se oreolima vlastite slave radi obavija. U nama – salo, nervi, vene, sluz i sekret. Plus uskraćen nam je idiotizam savršenstva.


SAMOUBIČINA SOBA

Sigurno mislite da je soba bila prazna. A ono tamo tri stolice sa čvrstim naslonima. Tamo je i dobra lampa protiv mraka. Pisaći sto, a na stolu novčanik i novine. Vedar Buda, tužan Isus. Sedam slonova za sreću, a u ladici notes. Mislite da u njemu nisu bile naše adrese? Mislite li da nije bilo knjiga, slika i ploča? A tamo utešna truba u crnim rukama. Saksija s cvetom na srcu. Radost iskra bogova. Odisej na polici u životvornom snu posle teškog petog pevanja. Moralisti, imena ispisana zlatnim slovima na lepo uštavljenim hrptovima. Političari su se tu odmah držali uspravno. Iako bez izlaza, postojala su vrata, iako bez pogleda, postojao je prozor, u toj sobi. Naočari za gledanje u daljinu ležale su na prozorskoj dasci. Zujala je jedna muha, ili još je bila živa.


Mislite da je bar pismo nešto objašnjavalo. Ali reći ću vam da pisma nije bilo – a iako je toliko nas prijatelja, svi smo se smestili u praznu kovertu naslonjenu na čašu.


JABUČICA

U majskom raju, pod lepom jabučicom, što se od cvetova kao od smeha savija, pod nesvesnošću dobra i zla, pod šumnim granama, pod ničijom, iako neko za nju može reći moja, pod opterećenom samo predosećanjem plodova, pod nezanimljivom, koja je godina, koja zemlja, kakva je to planeta i u kom pravcu se okreće, pod tako malo mi srodnom, toliko stranom, da me ne raduje ni užasava, pod ravnodušnom, ma šta se dogodilo, pod svakim listićem, podrhtavajućim od strpljenja, pod neshvatljivom, kao da je sanjam, ili sam sanjala sve osim nje, suviše razumljivo i nadmeno – ostati još, ne vraćati se kući. Jer kući bi samo robijaši da se vrate.


POHVALA LOŠEG MIŠLJENJA O SEBI

Mišar nema sebi ništa da prebaci. Skrupule su strane crnom panteru. Pirane ne sumnjaju u ispravnost svojih postupaka. Zvečarka prihvata sebe bez ograda. Ne postoji samokritični šakal. Skakavac, aligator, trihnina i obad žive kako žive i raduju se tome. Srce kita sabljaša teško je sto kilograma, no u drugom pogledu ono je lako. Nema ničeg životinjskijeg od čiste savesti na trećoj Sunčevoj planeti.


ŽIVOT NA POČEK

Život na poček. Predstava bez probe. Telo bez probe. Glava bez misli. Ne znam ulogu, koju igram. Znam samo da je moja i nepromenljiva. O čemu je komad, moram pogađati direktno na sceni. Slabo pripremljena za odavanje časti životu, teško podnosim nametnuti tempo radnje. Improvizujem, iako se užasavam improvizacije. Na svakom koraku spotičem se zbog nepoznavanja stvari. Moj način življenja miriše na provinciju. Moji instinkti su amaterski. Trema, objašnjavajući me, više me ponižava. Olakšavajuće okolnosti osećam kao okrutne. Reči i refleksi su nepovlačivi, zvezde nedobrojane, karakter kao mantil zakopčavan u trku – eto žalosnih rezultata te hitnje. Makar jednu sredu na vreme provežbati, ili makar još jedan četvrtak ponoviti! Izabrane pesme / 207

A ono već petak mi dolazi, s nepoznatim scenarijem. Da li je to u redu – pitam (s hripnjom u glasu, jer mi čak nije dato da se iza kulisa iskašljem). Iluzorna je misao, da je to samo površan ispit polagan u privremenoj prostoriji. Nije. Stojim ispred dekora i vidim kako je solidan. Zapanjuje me preciznost svih rekvizita. Rotaciona aparatura već dugo u pokretu. Poupaljivane čak najudaljenije magline. Oh, ne sumnjam da je to premijera. I ma šta učinila, to će se zauvek pretvoriti u ono što sam učinila.


NA STIKSU

Ovo je Stiks, dušice individualna, Stiks, dušice zabezeknuta. Kroz megafone čućeš Haronov bas, Ka pristaništu gurnuće te nevidljiva ruka nimfe, iz zemaljske preplašena šume (od izvesnog vremena sve ovde rade). Pod resastim reflektorima videćeš svaki detalj gvozdenobetonskih podupirača obale i stotine motornih čamaca umesto onog čamca od drveta, istrulelog pre više vekova. Čovečanstvo se uvećalo i to su posledice, dušice moja setna. S velikom štetom po pejzaž zgrade nad vodom su se pospratile. Beskonfliktni prevoz duša (svake godine milioni putnika) već je nezamisliv bez magacina, kancelarija i dokova. Hermes, dušice živopisna, mora predviđati par godina unapred, kakvi će se i gde ratovi voditi, do kakvih diktatura doći, a posle broji rezervne čamce. Na drugu obalu prevešćeš se gratis i samo zbog sentimentalnosti prema antici ovde su štedne kasice s natpisima: Molimo da u nas ne ubacujete dugmiće. Sešćeš u sektoru sigma četiri Izabrane pesme / 209

u čamac tau trideset. Smestićeš se, smestićeš se i u smradu drugih duša, to zahtevaju nužnost i kompjuteri. U Tartaru takođe velika teskoba čeka, jer on nije rastegljiv, kao što bi trebalo. Sputani pokreti, izgužvana odeća, u kapsulici Lete čak ni cela kap. Dušice, samo sumnjajući u onaj svet imaš šire perspektive.


UTOPIJA

Ostrvo na kome se sve razjašnjava. Tu se može stati na osnovu dokaza. Nema drugih puteva osim prilaznog puta. Žbunje se prosto povija od odgovora. Tu raste Drvo Ispravnog Domišljanja sa večno raspletenim granama. Zaslepljujuće uspravno Drvo Saznanja kraj vrela što se zove Ah Znači To Je Tako. Što dalje u šumu, to se Dolina Očiglednosti više širi. Bljesne li sumnja, vetar će je odmah razduvati. Eho bez poziva oduzima reč i rado objašnjava sve tajne sveta. Desno je špilja u kojoj leži smisao. Levo je Jezero Dubokog Uverenja. Istina se diže sa dna i lako na površinu isplivava. Izabrane pesme / 211

Nepokolebljiva Sigurnost dominira nad dolinom. Sa njenog vrha pruža se Suština stvari. Pored svih divota ostrvo je pusto, na obalama vidljivi tragovi nogu i svi bez izuzetka vode u pravcu mora. Kao da se otud samo odlazilo i bespovratno tonulo na pučini. U neshvatljivom životu.


BROJ PI

Broj Pi dostojan divljenja tri koma jedan četiri jedan. Svi njegovi dalji brojevi takođe su prosti, pet devet dva nikad se ne završavaju. šest pet četiri ne dopuštaju da budu obuhvaćeni pogledom, osam devet izračunavanjem sedam devet maštom, čak ni tri dva tri osam šalom ili poređenjem četiri šest sa bilo čim dva šest četiri na svetu. Najduža zemaljska zmija posle desetak metara se prekida. Slično, mada nešto kasnije, čine zmije iz bajke. Povorka brojeva, koji ulaze u broj Pi ne zaustavlja se na ivici stranice, kadra je da se vuče po stolu, kroz vazduh, preko zida, lišća, ptičjeg gnezda, oblaka, pravo u nebo, preko celokupne naduvenosti i bezdanosti neba. O, kako je kratak gotovo mišji, rep komete! O, kako je slabašan zrak zvezde, što se zakrivljuje u bilo kom prostoru! A ovde dva tri petnaest trista devetnaest moj broj telefona moj broj košulje godina hiljadu devetsto sedamdeset treća šesti sprat broj stanovnika šezdeset pet groša obim bedara dva prsta šarada i šifra, u kojoj, slavuju moj, leti i poj i za očuvanje mira moli se, Izabrane pesme / 213

zemlja i nebo proći će, ali broj Pi, neće što se toga tiče, neće, sa svojim još uvek pet ne bilo kakvim osam, ne poslednjim sedam, prisiljavajući, ah, prisiljavajući tromu večnost na trajanje.


TREMA

Pesnici i pisci. Tako se kaže. Znači da pesnici nisu pisci, onda šta su – Pesnici su poezija, pisci su proza – U prozi može da bude sve, pa i poezija, ali u poeziji mora da bude samo poezija – U skladu s plakatom koji se oglašava velikim, secesijsko kitnjastim slovom P, upisanim u strune okrilaćene lire, trebalo bi pre da odlepršam nego da uđem – Zar ne bi bilo bolje bosa nego u ovim cipelama iz Helmka, lupkajući, škripućući, nespretno zamenjujući anđela – I da je bar ova haljina duža, da do zemlje pada, i da pesme nisu iz torbice, nego iz rukava, da su prozračne, paradne, da snažno odzvanjaju od bim do bom, ab ab ba – A tamo na podijumu već vreba stočić, nekako spiritistički, na pozlaćenim nožicama, Izabrane pesme / 215

a na stočiću dimi se svećnjak – Iz čega zaključujem da ću morati uz sveće čitati ono što sam pisala pod običnom žaruljom kuc kuc kuc na mašini – Ne brinući unapred da li je to poezija i kakva je to poezija – Da li je u njoj proza viđena loše – ili je poezija dobro viđena u prozi – I postoji li sada razlika, izrazita samo u polumraku, u pozadini s bordo zastorom s ljubičastim resama?


PREKOMERNOST

Otkrivena je nova zvezda, što ne znači da je postalo svetlije i da se nešto uvećalo ili da nešto nedostaje. Zvezda je velika i daleka, tako daleka, da je mala, čak manja od drugih od nje mnogo manjih. Čuđenje tu ne bi bilo ništa čudno, kad bismo imali vremena za njega. Starost zvezde, masa zvezde, položaj zvezde, sve je to možda dovoljno za jednu doktorsku disertaciju i skromnu čašu vina u krugovima bliskim nebu: astronom, njegova žena, rođaci i kolege, neusiljeno raspoloženje, neobavezna odeća, s prevagom lokalnih tema u razgovoru i grickanjem kikirikija. Zvezda je divna, ali to još nije razlog da se zdravica ne ispije u čast naših dama koje su nam neuporedivo bliže.


Zvezda bez posledica. Bez uticaja na vreme, modu, rezultat utakmice, promene u vladi, prihode i krizu vrednosti. Bez rezultata u propagandi i teškoj industriji. Bez odraza na polituri pregovaračkog stola. Prekobrojna u izbrojanim danima života. Čemu tu pitati pod koliko se zvezda čovek rađa, i pod koliko posle kraćeg vremena umire. Nova. – Pokaži mi bar gde je. – Između ruba onog mrkog iskidanog oblačka i one, više levo, grančice bagrema. – Aha – rekoh.


ARHEOLOGIJA

Eto, jadni čoveče, u mojoj oblasti dogodio se napredak. Prošli su milenijumi otkad si me nazvao arheologijom. Nisu mi više potrebni bogovi od kamena i ruševine, a na njima jasni natpisi. Pokaži mi svoje svejedno šta, i reći ću ti šta si bio. Nekakvo dno nečega i poklopac za nešto. Delić motora. Vratić kineskopa. Komadić kabla. Rasuti prsti. Može čak i manje i još manje. Metodom koji nisi mogao poznavati tada kadra sam da probudim sećanje bezbrojnih bića. Tragovi krvi nisu zanavek. Laž svetli. Odjekuju šifre dokumenata. Otkrivaju se sumnje i namere.


Ako samo ushtem (da li će mi se prohteti, ne treba do kraja da budeš uveren), pogledaću u grlo tvoga ćutanja, kakve si imao izglede, pročitaću iz tvoje očne duplje, podsetiću te na osnovu sitnih detalja na šta si u životu čekao osim smrti. Pokaži mi svoje ništa koje je ostalo od tebe i od toga sastaviću šumu i autoput, aerodrom, podlost, nežnost i propalu kuću. Pokaži mi svoju pesmicu, i reći ću ti zašto ni ranije ni kasnije nije nastala. Ah, ne, loše me razumeš. Skloni taj smešni papir sa slovima. Meni je u tu svrhu dovoljan tvoj sloj zemlje i davno pradavno izvetreli miris paljevine.


PREDEO SA ZRNCEM PESKA

Zovemo ga zrnce peska. A ono niti je zrnce niti pesak. Prolazi bez naziva opšteg, pojedinačnog, kratkotrajnog, trajnog, pogrešnog ili pravog. Ne mari za naš pogled, dodir. Ne oseća se viđenim ni dodirnutim. A to što je palo na prozorsku dasku, samo je naš, ne njegov doživljaj. Za njega je to isto što i pasti na bilo šta, bez obzira da li je već palo, ili još pada. S prozora se pruža lep pogled na jezero, ali taj pogled sam sebe ne vidi. Bezbojan je i bezobličan, bezglasan, bezmirisan i bezbolan na ovom svetu. Bezdano je za dno jezera i bezbrižno za obale. Nije ni mokro ni suho za njegovu vodu. Nije ni jedninsko ni množinsko za talase što šume gluvo svoj sopstveni šum oko malog velikog kamenja. Izabrane pesme / 221

I sve to po prirodi pod beznebnim nebom, na kome sunce zalazi uopšte ne zalazeći i krije se skrivajući se iza nesvesnog oblaka. Vetar ga kida bez ikakvih drugih razloga, osim tog što duva. Prolazi jedan sekund. Drugi sekund. Treći sekund. Ali to su samo tri naša sekunda. Vreme je proletelo kao glasnik sa hitnom vešću. Ali to je samo naše poređenje. Lik izmišljen, koji je sugerisana žurba i vest neljudska.


ODEĆA

Svlačiš, svlačimo, svlačite mantile, žakete, sakoe, bluze od vune, pamuka, pamuka i sintetike, suknje, pantalone, čarape, rublje stavljajući, vešajući, prebacujući preko naslona stolica, krila paravana; zasad, kaže lekar, nije ništa ozbiljno, izvolite se obući, odmoriti se, otputovati, uzimajte ovo u slučaju potrebe, pre spavanja, posle jela, javite se za tri meseca, za godinu dana, za godinu i po; vidiš, a ti si mislio, a mi smo se bojali, a vi ste pretpostavljali, a on je sumnjao; vreme je već zakopčavati još drhtavim rukama, vezivati pertle, kopče, patente, pređice, kaiševe, dugmad, kravate, kragne i izvlačiti iz rukava, iz torbica, iz džepova izgužvani, na tačkice, štraftasti, karirani šal s iznenada produženom upotrebljivošću.


O SMRTI BEZ PRETERIVANJA

Ne razume se u šale, ni u zvezde, u mostove, ni u tkanje, u rudarstvo, u poljoprivredu, ni u građenje brodova i pečenje kolača. U naše razgovore o planovima za sutra ubacuje svoju poslednju reč koja odudara od teme. Ne ume čak ni ono neposredno vezano za njenu struku: ni grob da iskopa, ni mrtvački kovčeg da sklepa, ni da pospremi za sobom. Zauzeta ubijanjem, čini to nespretno, nesistematično i nevešto. Kao da na svakome od nas upravo uči. Trijumfi su trijumfi, ali i koliko poraza, promašenih udaraca i iznova preduzimanih pokušaja! Ponekad joj nedostaje snage da sruši muvu u vazduhu. Sa mnogim gusenicama 224 / Vislava Šimborska

gubi trku u puzanju. Sve one čičoke, mahune, pipci, peraja, traheje, svadbeno perje i zimska krzna svedoče o zaostajanju u njenom šeprtljavom radu. Loša volja nije dovoljna, čak i naša pomoć u ratovima i prevratima, bar zasad su premalo. Srca kucaju u jajima. Rastu kosturi odojčadi. Seme stiče svoja prva dva listića, a često i visoko drveće na horizontu. Ko tvrdi da je svemoćna, sam je živi dokaz da nije svemoćna. Nema života koji bar za trenutak nije bio besmrtan. Uvek smrt za taj trenutak dolazi sa zakašnjenjem. Uzalud drmusa kvaku nevidljivih vrata. Ko je toliko postigao, to mu se ne može oduzeti. Izabrane pesme / 225

KUĆA VELIKOG ČOVEKA

Zlatnim slovima urezao u mramoru: Ovde je živeo, radio i umro veliki čovek. Ove staze lično je posipao šljunkom. Ovu klupu – ne dodirivati – jer ju je sam isklesao u kamenu i – pažnja, tri stepenika – ulazimo unutra. Stigao je da na svet dođe u pravo vreme. Sve što je imalo da prođe, prošlo je u toj kući. Ne u blokovima, ni u nameštenim i praznim sobama, među nepoznatim susedima, ne na petnaestim spratovima kuda bi bilo teško voditi školske ekskurzije. U ovoj sobi je razmišljao, u ovoj ložnici spavao, a ovde primao goste. Portreti, fotelja, pisaći sto, lula, globus, flauta, pohaban tepih, zastakljena veranda. odavde je izmenjivao naklone s krojačem ili obućarom koji su za njega radili po meri. To nije isto što i fotografije u kutijama, osušene hemijske olovke u plastičnoj čaši, konfekcija iz magacina, u ormaru kupljenom u magacinu, prozor s koga se bolje vide oblaci nego ljudi. 226 / Vislava Šimborska

Srećan? Nesrećan? Ovde nije to u pitanju. Još se poveravao u pismima, ne misleći da će usput biti otvorena. Još je vodio precizan i iskren dnevnik, bez straha da će ga izgubiti prilikom pretresa. Najviše ga je uznemiravalo preletanje komete. Uništenje sveta bilo je u Božjim rukama. Uspeo da ne umre u bolnici, iza ne zna se kojeg belog paravana. Još je kraj njega bio neko ko je upamtio promrmljane reči. Kao da mu je u deo pao život za višekratnu upotrebu: knjige je slao na povez, iz notesa nije izbacivao imena umrlih. A drveće koje je sadio u vrtu iza kuće još mu je raslo kao juglans regia i quercus rubra i ulmus i larinx i fraxinus excelsior.


USRED BELA DANA

Odlazio bi u pansion u brdima, silazio bi na ručak u trpezariju, na četiri smrče s grane na granu, ne stresajući s njih sveži sneg, gledao bi sedeći za stolom kraj prozora. Sa bradicom u špic potkresanom, proćelav, prosed, s naočarima, ogrubelih i umornih crta lica, s bradavicom na obrazu i naboranim čelom kao da je anđeosko čelo oblepila glina – a kad se to zbilo, ni sam nije znao, jer ne naglo, nego polagano raste cena tome što se nije umrlo ranije, pa bi i on morao da je plati. O hrskavici uha, jedva okrznutoj metkom – kad se glava u poslednjem trenutku nagnula – „imao sam ludu sreću” govorio je. Čekajući da posluže supu s rezancima, čitao je sveže novine krupne naslove i male oglase, ili bi dobovao prstima po belom stolnjaku, već dobro izrađenih ruku, ispucale kože i nabreklih žila.


Ponekad bi neko s vrata viknuo: „gospodine Bačinjski,6 telefon za vas” – i ničega čudnog ne bi bilo u tome što je to on i što ustaje povlačeći džemper, i što bez žurbe kreće prema vratima. Pri tom prizoru razgovor se ne bi prekidao na pola pokreta niti bi zastajao na pola daha, jer je to običan događaj – a šteta, šteta – što je tretiran kao nešto obično.

Kamil Bačinjski, poljski pesnik poginuo u Varšavskom ustanku 1944. godine. – Prim. prev. 6


KRATAK ŽIVOT NAŠIH PREDAKA

Malo ih je doživelo trideset godina. Starost je bila privilegija kamenja i drveća. Detinjstvo je trajalo koliko i detinjstvo vukova, Trebalo je žuriti, sustizati život pre nego što zađe sunce, pre nego što padne prvi sneg. Trinaestogodišnje roditeljke dece, četvorogodišnji tragalac za ptičjim gnezdima u ševaru, dvadesetogodišnji predvodnici lovova – samo što se pojavili i već ih nema. Krajevi beskraja brzo su srastali. Veštice su žvakale basme još uvek svim zubima mladosti. Pod budnim očevim pogledom sin je postajao muškarac. Iz dedine očne duplje rađao se unuk. Uostalom, nisu brojali godine. Brojali su mreže, lonce, šupe, sekire. Vreme, tako štedro za svaku zvezdu na nebu, prema njima pružalo je gotovo praznu ruku i brzo je povlačilo, kao da žali. Još korak, još dva duž svetlucave reke, što iz tame izvire i u tami nestaje.


Nije bilo ni trenutka za gubljenje, ni pitanja za odlaganje i kasna otkrića, ukoliko nisu bili na vreme shvaćeni. Mudrost nije mogla da čeka sedu kosu. Morala je da vidi jasno, pre no što postane jasnoća, i svaki glas da čuje pre no što odjekne. Dobro i zlo – znali su o njemu malo, ali sve: kad zlo trijumfuje, dobro se pritaji; kad se dobro objavljuje, zlo čeka skriveno. Jedno i drugo nesavladivo i neudaljivo na bespovratnu razdaljinu. Zato, ako je radost, onda s primesom strepnje, ako je očajanje onda nikad bez tihe nade. Život, čak dug, uvek će biti kratak Previše kratak da bi se tome nešto dodalo.


PRVA HITLEROVA FOTOGRAFIJA

Ko li je ovaj buca u kaftančiću? Ta to je mali Adolfčić, sinčić Hitlerovih! Možda će odrasti u doktora prava? Ili će biti tenor u bečkoj operi? Čija je ovo ručica, vratić, uvce, okce, nosić? Čiji trbuščić pun mleka? Ne zna se još da li: štampara, savetnika, trgovca, sveštenika? Kuda li će te smešne nožice odlutati, kuda? U vrtić, u školu, u kancelariju, na venčanje sa gradonačelnikovom kćerkom možda? Dečkić, anđelak, mrvica, zračak, kad je pre godinu dana stizao na svet, nisu nedostajali znaci na nebu i na zemlji: prolećno sunce, muškatle na prozorima, muzika vergla u dvorištu, povoljno predskazanje na ružičastoj cedulji, pred sam porođaj majčin proročanski san: goluba u snu videti – radosna vest, istog uhvatiti – stići će dugo čekani gost. Kuc, kuc, ko je, to srce malog Adolfa kuca. Cuclica, pelenica, portiklica, zvečkica, dečačić, hvala Bogu i kucnuti u drvo, zdrav, liči na roditelje, na mače u kotarici, na decu iz svih drugih porodičnih albuma. 232 / Vislava Šimborska

No, nećemo sad valjda plakati, fotograf pod crnom maramom učiniće kvrc! Atelje Klinger, Grabenstrasse Braunau, Braunau je omanji, ali fini grad, solidne firme, pošteni susedi, miris kiselog testa i domaćeg sapuna. Ne čuje se zavijanje pasa ni stupanje sudbine. Nastavnik istorije labavi okovratnik i zeva nad sveskama.


KRAJ VEKA

Naš XX vek trebalo je da bude bolji od prošlih. Ali to neće stići da dokaže, ima izbrojane godine, posustao korak, kratko disanje. Previše se dogodilo što nije trebalo da se dogodi, a ono što je trebalo doći, nije došlo. Trebalo je da stignu proleće i sreća, između ostalog. Trebalo je da strah napusti brda i doline. Trebalo je da istina brže od laži stigne na cilj. Trebalo je da se nekoliko nesreća više ne dogodi, na primer, rat i glad, i tako dalje. Trebalo je da ugled uživaju, bespomoćnost bespomoćnih, poverenje, i tome slično. 234 / Vislava Šimborska

Ko je hteo da se raduje svetu, taj se nalazi pred neostvarivim zadatkom. Glupost nije smešna. Mudrost nije vesela. Nada više nije ona mlada devojka et caetera, nažalost. Bog je, najzad, trebalo da poveruje u čoveka dobrog i snažnog, ali dobar i snažan – to su još uvek dva čoveka. Kako živeti – pitao me je neko u pismu koga sam nameravala isto da upitam. Opet i kao uvek, što se iz prethodnog vidi, nema prečih pitanja od naivnih pitanja.


DECA EPOHE

Mi smo deca epohe, epoha je politička. Sva tvoja, naša, vaša dnevna pitanja, noćna pitanja, politička su pitanja. Hteo ne hteo, tvoji geni imaju političku prošlost, koža političku nijansu, oči politički aspekt. Ono o čemu govoriš ima odjek, ono o čemu ćutiš ima smisao, ovako ili onako politički. Čak i kad ideš po šumama i gorama, praviš političke korake po političkom tlu. Apolitičke pesme takođe su političke, a gore svetli mesec, a ne mesečinast objekt. Biti ili ne biti, pitanje je sada. Kakvo pitanje, odgovori, ljubavi. Političko pitanje. 236 / Vislava Šimborska

Ne moraš čak ni da budeš ljudsko biće, da bi stekao političko značenje. Dovoljno je da budeš sirova nafta, koncentrirana hrana ili sekundarna sirovina, ili bar pregovarački sto, o čijem su se obliku prepirali mesecima: za kakvim stolom pregovarati o životu i smrti, za okruglim ili četvrtastim. U međuvremenu ljudi su ginuli, životinje krepavale, kuće gorele i polja zarastala u korov, kao u davnoprošlim i manje političkim epohama.


MUČENJA

Ništa se nije promenilo. Telo boluje, mora da jede, udiše vazduh, spava, da ima tanku kožu i odmah pod njom krv, da ima veliku zalihu zuba i noktiju, da ima lomljive kosti, elastične zglobove. U mučenjima se sve to uzima u obzir. Ništa se nije promenilo. Telo drhti kao što je drhtalo pre osnivanja Rima i posle njegovog osnivanja, u dvadesetom veku pre i posle Hrista, mučenja su onakva kakva su bila, smanjila se samo zemlja, i što god se dešavalo, dešava se kao iza zida. Ništa se nije promenilo. Samo se uvećao broj ljudi, pored starih krivica javile su se nove, stvarne, sugerisane, trenutne i nikakve, ali krik kojim telo za njih odgovara, bio je, jeste i biće krik nevinosti, prema večnim merilima i registrima. Ništa se nije promenilo. Sem manira, ceremonija, igara. Pokreti ruku koje zaklanjaju glavu ostaoli su isti. 238 / Vislava Šimborska

Telo se uvija, trza i otima, pada odsečenih nogu, grči kolena, modri, otiče, slini i krvari. Ništa se nije promenilo, osim toka reka, linije šuma, obala, pustinja i lednika. Tim predelima dušica tumara, nestaje, vraća se, približuje, udaljuje sama sebi tuđa, neuhvatljiva, jednom sigurna u svoje postojanje, drugi put nesigurna, dok telo postoji i postoji i postoji i nema gde da se dene.


ZAKULISNI PREGOVORI S MRTVIMA

U kakvim okolnostima u snu ti se javljaju umrli? Pre no što zaspiš misliš li često o njima? Ko se pojavljuje prvi? Da li uvek isti? Ime? Prezime? Groblje? Datum smrti? Na šta se pozivaju? Na staro poznanstvo? Srodstvo? Otadžbinu? Kažu li otkud dolaze? I ko iza njih stoji? I kome se sem tebi u snu javljaju? Jesu li njihova lica slična njihovim fotografijama? Da li su tokom proteklih godina ostarela? Da li su jedra? Mršava? Da li su ubijeni stigli da zaleče rane? Pamte li još uvek ko ih je ubio? Šta imaju u rukama – opiši te predmete. Ubuđali? Zarđali? Ugljenisani? Istruleli? Šta imaju u očima – pretnju? Molbu? Kakvu? Da li razgovarate samo o vremenu? O pticama? Cveću? Leptirima? S njihove strane nikakvih neugodnih pitanja? A šta im ti tada odgovaraš? 240 / Vislava Šimborska

Umesto da oprezno ćutiš? Da li izvrdavajući menjaš temu sna? Budiš li se na vreme?


PISANJE BIOGRAFIJE

Šta treba? Treba napisati molbu, molbi dodati biografiju. Bez obzira na dužinu života, biografija treba da bude kratka. Obavezuje sažetost i selekcija činjenica. Zameniti predele adresama a kolebljiva sećanja trajnim datumima. Od svih ljubavi dovoljna je bračna a od dece samo rođena. Važnije je ko tebe zna nego koga ti znaš. Putovanja samo ako su u inostranstvo. Pripadanje nečemu, ali bez zašto. Odlikovanja, bez za šta. Piši kao da sa sobom nikad nisi razgovarao i izdaleka okolišao. Ćutanjem zaobiđi pse, mačke i ptice, nezaboravne starudije, prijatelje i snove. Radije cena nego vrednost i naslov nego sadržina. 242 / Vislava Šimborska

Radije broj cipela, nego kuda ide onaj kojim te smatraju. Uz to fotografija s otkrivenim uhom. Računa se njegov oblik, ne ono što se čuje. Šta se čuje? Lupa mašina koje melju papir.


POGREB

„tako iznenada, ko bi rekao” „živci i cigarete, opominjao sam ga” „nekako, zahvaljujem” „raspakuj ovo cveće” „i brat umro od srca, to mora da je porodično” „s tom bradom nikad vas ne bih prepoznala” „sam je kriv, uvek se u nešto mešao” „trebalo bi da govori onaj novi, ali ga nešto ne vidim” „Kazek u Varšavi, Tadek u inostranstvu” „ti si jedina bila pametna i ponela kišobran” „šta s tim što je bio najsposobniji” „prolazna soba, Baška se neće složiti” „svakako, bio je u pravu, no to još nije razlog” „s lakiranjem vrata, pogodi koliko” „dva žumanca, kašika šećera” „nije njegov problem, šta mu je to trebalo” „samo plave i samo mali brojevi” „pet puta i nikakvog odgovora” „neka ti bude, mogao sam, ali i ti si mogao” „dobro što je bar ona imala to nameštenje” „ne znam, valjda rođaci” „sveštenik pljunuti Belmondo” „još nisam bio u ovom delu groblja” „sanjao sam ga pre nedelju dana, nešto me pogodilo” „nije ružna ta ćerčica” „sve nas to čeka” „u moje ime izrazite udovici saučešće, moram da stignem na” 244 / Vislava Šimborska

„na latinskom ipak je zvučalo svečanije” „bilo pa prošlo” „do viđenja, gospodo” „a možda bismo negde na pivo” „zvrcni mi, da popričamo” „četvorkom ili dvanaesticom” „ja ovamo” „mi tamo”


GLAS U VEZI SA PORNOGRAFIJOM

Nema goreg razvrata od mišljenja. Buja taj bezobrazluk kao anemogamni korov na leji namenjenoj za bele rade. Onima koji misle ništa nije sveto. Drsko nazivanje stvari po imenu, razuzdane analize, razvratne sinteze, divlja i raskalašna potera za golom činjenicom, sladostrasno opisivanje osetljivih tema, parenje pogleda – baš to im treba. U po bela dana ili pod plaštom noći sjedinjuju se u parove, trouglove i krugove. Pol i godine partnera tu su nevažni. Oči im se cakle, obrazi gore. Prijatelj sablažnjuje prijatelja. Izopačene kćeri zavode oca. Brat na blud navodi mlađu sestru. Drugačije im prija voće sa zabranjenog drveta poznanja od rumenih zadnjica iz ilustrovanih revija, sva ta u osnovi prostodušna pornografija. Knjige koje ih privlače nemaju slika. Jedina su im razonoda posebne rečenice podvučene noktom ili bojicom. 246 / Vislava Šimborska

Strahota, u kakvim pozama, s kakvom razuzdanom prostotom um uspeva da oplodi um! Takvih poza nema ni u Kamasutri! Za vreme tih sastanaka jedva se čaj puši. Ljudi sede na stolicama, miču usnama. Nogu preko noge svako sam sebi prebacuje. Jedno stopalo dodiruje pod, a drugo se klati u vazduhu. Ponekad samo neko ustane, priđe prozoru i između zavesa viri na ulicu.


ZAPOČETA PRIČA

Za rođenje deteta svet nikad nije spreman. Naši brodovi još se nisu vratili iz Vinlandije. Još je pred nama prevoj svetog Gotarda. Moramo zavarati straže u pustinji Tor, probiti se kanalima do Centra grada, naći put do kralja Haralda Tocila i čekati pad ministra Fušea. Tek u Akapulku počećemo sve ispočetka. Istrošile nam se zalihe zavoja, šibica, dokaza, tučkova i vode. Nemamo kamione ni Mingovu podršku. Ovim mršavim konjem nećemo potkupiti šerifa. Bar zasad nikakvih vesti o otetima u ropstvo. Nedostaju nam toplije pećine za mrazeve i neko ko zna hararski jezik. Ne znamo kojim ljudima poverovati u Ninivi, koji su uslovi presvetog kardinala, čija su imena još u Berijinim fiokama. Kažu da će Karlo Maratel jurišati sutra u zoru. U toj situaciji odobrovoljimo Keopsa, prijavimo se dobrovoljno, promenimo veru, 248 / Vislava Šimborska

pravimo se da smo duždevi prijatelji i da nemamo ništa s plemenom Kvabe. Vreme je za loženje vatre. Pozovimo telegramom baku iz Zabježova. Porazvezujmo čvorove na remenima jurte. Da porođaj bude lak i da nam dete zdravo raste. Neka ponekad bude srećno i preskače provalije. Neka mu srce bude izdržljivo, a um budan i dalekosežan. Ali ne toliko da vidi budućnost. Nebeske sile, poštedite ga tog dara.


U NOJEV KOVČEG

Počinje da pada dugotrajna kiša. U Nojev kovčeg, jer gde drugde da se denete: pesme za jedan glas, privatni zanosi, neobavezni talenti, suvišne radoznalosti, tuge i nemiri kratkog dometa, volja da se stvari gledaju sa šest strana. Reke rastu i napuštaju obale. U Nojev kovčeg: polutama i polutonovi, hirovi, ornamenti i detalji, glupi izuzeci, zaboravljeni znakovi, bezbrojne nijanse sive boje, igra radi igre i suza smeha. Doklegod pogled seže, voda i horizont u magli. U Nojev kovčeg: planovi za daleku budućnost, radovanje razlikama, divljenje boljima, izbor nesveden na jedno od dvoje, zastareli obziri, vreme za razmišljanje i vera da će sve to nekad još biti od koristi. 250 / Vislava Šimborska

S obzirom na decu koja smo i dalje, bajke se dobro završavaju. I ovde ne odgovara nijedan drugi završetak. Kiša će prestati, voda će opasti, na razvedrenom nebu oblaci će se razići i opet će biti kao što priliči oblacima nad ljudima: biće uzvišeni i neozbiljni u svojoj sličnosti s ostrvima sreće, što se suše na suncu, s jaganjcima, karfiolima i pelenama.


MOGUĆNOSTI

Više volim bioskop. Više volim mačke. Više volim hrastove kraj Varte. Više volim Dikensa od Dostojevskog. Više volim sebe koja voli ljude nego sebe koja voli čovečanstvo. Više volim da imam pri ruci iglu i konac. Više volim zelenu boju. Više volim da ne tvrdim kako je um za sve kriv. Više volim izuzetke. Više volim da izlazim ranije. Više volim da o nečem drugom razgovaram s lekarima. Više volim starinske prugaste ilustracije. Više volim smešnost pisanja pesama od smešnosti njihovog nepisanja. Više volim nepotpune godišnjice u ljubavi, proslavljane svakog dana. Više volim moraliste koji mi ništa ne obećavaju. Više volim prevejanu nego previše lakovernu dobrotu. Više volim zemlju u civilu. Više volim osvojene zemlje nego one koje se osvajaju. Više volim ograde. Više volim pakao haosa nego pakao reda. Više cenim Grimove bajke nego prve strane novina. Više volim lišće bez cveća nego cveće bez lišća. 252 / Vislava Šimborska

Više volim pse s nepotkraćenim repom. Više volim svetle oči, pošto imam tamne. Više volim ladice. Više volim mnoge stvari koje ovde nisam pomenula od mnogih ovde ne pomenutih. Više volim nepovezane nule nego nule postrojene u nizu za brojku. Više volim insekatsko nego zvezdano vreme. Više volim da kucnem u drvo. Više volim da pitam dokle još i kada. Više volim da uzimam u obzir i mogućnost da biće ima svoj rezon.


VAŠAR ČUDA

Obično čudo: to što se događaju mnoga obična čuda. Prosto čudo: u noćnoj tišini lavež nevidljivih pasa. Jedno od mnogih čuda: lagan i mali oblačak, a kadar da zakloni veliki težak mesec. Nekoliko čuda u jednom: jova odražena u vodi okrenuta s leve strane na desnu, raste s krošnjom na dole, uopšte ne seže do dna, iako je voda plitka. Čudo na dnevnom redu: dosta slabi i umereni, a za vreme oluje jaki vetrovi. Prvo čudo na koje naiđeš: krave su krave.


Drugo, ništa gore: ovaj a ne neki drugi voćnjak od ove a ne neke druge koštice. Čudo bez crnog fraka i cilindra: beli golubovi u letu. Čudo, jer kako ga inače nazvati: sunce danas izišlo u tri i četrnaest, a zaći će u dvadeset nula jedan. Čudo koje ne izaziva čuđenje, onako kako bi trebalo: na ruci manje od šest prstiju, više od četiri. Čudo, samo se osvrni: sveprisutni svet. Dopunsko čudo, kao što je sve dopunsko: ono što je nezamislivo, zamislivo je.


LJUDI NA MOSTU

Čudna planeta i na njoj čudni ljudi. Podležu vremenu, ali ga ne priznaju. Imaju načine da izraze svoje protivljenje. Prave sličice, kao što je na primer ova: Na prvi pogled ništa naročito. Vidi se voda. Vidi se jedna od njenih obala. Vidi se čamac što teško uzvodno plovi. Nad vodom vidi se most i na mostu ljudi. Ljudi izrazito ubrzavaju korak, jer je iz crnog oblaka upravo počela plaha kiša. Čitava stvar je u tome što se ništa dalje ne dešava. Oblak ne menja boju ni oblik. Kiša se ne pojačava i ne prestaje. Čamac nepomično plovi. Ljudi na mostu trče tamo gde i maločas. Teško je tu bez komentara: To uopšte nije nevina sličica. Vreme se tu zaustavilo. Prestalo je voditi računa o njegovim zakonima. Lišeno je uticaja na razvoj događaja. Omalovaženo i obezvređeno. 256 / Vislava Šimborska

Zahvaljujući buntovniku, nekakvom Utakavi Hirošigeu (biću koje je, uostalom, kao što je red, odavno umrlo), vreme se spotaklo i palo. Možda je samo drskost beznačajna, izgred veličine jedva nekoliko galaksija, za svaki slučaj dodajemo sledeće: Smatra se dobrim tonom da se ta sličica visoko ceni, da se pokolenja njome ushićuju, oduševljavaju. Ima onih kojima to nije dovoljno, koji čak čuju šum kiše, osećaju studene kapi po vratovima i leđima, gledaju most i ljude, kao da tamo vide sebe, u tom trku koji se nikad ne završava, na beskrajnom, večno prevaljivom putu u svojoj drskosti veruju da je stvarno tako.


NEBO

Trebalo je poći od toga: nebo. Prozor bez parapeta, bez ragastova, bez stakala. Otvor i više ništa, ali širom otvoren. Ne moram čekati vedru noć, niti zabacivati glavu, da bih videla nebo. Nebo mi je pozadi, pod rukom i na kapcima. Nebo me čvrsto obavija i podiže odozdo. Ni najviše planine nisu bliže nebu od najdubljih dolina. Ni na jednom mestu nema ga više nego na drugom. Oblak je podjednako bezobzirno pritisnut nebom kao i grob. Krtica je podjednako vaskrsla kao i sova koja maše krilima. Stvar koja pada u provaliju pada s neba u nebo. Sipke, tečne, stenovite, razgorele i leteće 258 / Vislava Šimborska

pole neba, mrvice neba, lahori i stogovi neba. Nebo je sveprisutno čak u tmini ispod kože. Jedem nebo, udaljujem nebo. Zamka sam u zamci, nastanjivani stanar, grljeni zagrljaj, pitanje u odgovoru na pitanje. Podela na zemlju i nebo nije pravi način mišljenja, mišljenja o toj celini. Dopušta samo preživljavanje na tačnijoj adresi, bržoj za nalaženje, ako bih bila tražena. Moji osobeni znaci: ushićena i očajna.


MOŽE BEZ NASLOVA

Došlo do toga da sedim ispod drveta, na obali reke, u sunčano jutro. To je nevažan događaj i neće ući u istoriju. To nisu bitke i paktovi, čiji se uzroci istražuju, niti ubistva tirana dostojna pamćenja. Pa ipak, činjenica je da sedim iznad reke. S obzirom da sam tu, morala sam odnekud doći, a pre toga boraviti u mnogim mestima, potpuno isto kao osvajači zemalja, pre nego što su izašli na palubu. I prolazni trenutak ima bogatu prošlost. Svoj petak pre subote, svoj maj pre juna, svoje podjednako stvarne horizonte kao u dogledu komandanata. Ovo drvo je topola koja već godinama pušta korenje. Reka je Raba i ne teče od danas. Staza nije od prekjuče utabana u žbunju. 260 / Vislava Šimborska

Vetar, da bi rasprostro oblake, morao ih je ranije tu doneti. I premda se u blizini ništa veliko ne događa, svet zbog toga nije siromašniji detaljima, ni lošije utemeljen, ni slabije određen nego kada su ga prisvajale seobe naroda. Tišina ne prati samo tajne zavere. Niti samo krunisanja povorke uzroka. Nisu samo okrugle godišnjice ustanaka, već i zaobilaženi kamenčići na obali. Složen je i gust vez okolnosti. Šav mrava u travi. Trava zašivena za zemlju. Dezen talasa kroz koji se provlači štap. Dogodilo se tako, da postojim i gledam. Iznad mene beli leptir u vazduhu maše krilcima, koja samo njemu pripadaju i preleće mi kroz ruke senka, ne druga, ne nečija, već samo njegova vlastita. Videvši to uvek prestajem da budem sigurna, da je važno važnije od nevažnog.


NEKI VOLE POEZIJU

Neki – ali ne svi. Čak ne većina već manjina svih. Ne računajući škole, gde se mora, i same pesnike, prema tome biće takvih dvojica na hiljadu. Vole – ali se takođe voli supa s makaronama, vole se komplimenti i plava boja, voli se stari šal, voli se da se gradi na svome, voli se da se miluje pas. Poeziju, samo šta je to poezija. Samo šta je to poezija. Ne jedan kolebljivi odgovor na ovo pitanje već pade. A ja ne znam i ne znam i držim se toga kao davljenik za slamku.


KRAJ I POČETAK

Posle svakog rata neko mora da pospremi. Kakav takav red neće se uspostaviti sam. Neko mora odgurnuti ruševine na ivice puta, da bi mogla proći vozila puna leševa. Neko mora utonuti u žabokrečinu i pepeo, federe kanabea, krhotine stakla i krvave krpe. Neko mora dovući gredu za podupiranje zida, neko zastakliti prozor i postaviti vrata na šarke. To nije fotogenično i zahteva godine i godine. Sve kamere već su otišle na druga ratišta.


Mostove i stanice treba obnoviti. Rukavi će biti u dronjcima od zasukivanja. Neko s metlom u ruci još se seća kako je bilo. Neko sluša klimajući neotkinutom glavom. Ali u njihovoj blizini već će početi da se vrzmaju neki kojima će to biti dosadno. Neko će još vremenom ispod žbuna iskopati argumente nagrižene rđom i preneti na gomilu otpadaka. Oni što su znali o čemu se ovde radilo, moraju ustupiti mesto onima što znaju malo. I manje od malo. Odnosno, isto što i ništa. U travi, koja je nadrasla uzroke i posledice, neko mora ležati s klasom u zubima i zevati u oblake. 264 / Vislava Šimborska

MRŽNJA

Pogledajte, kako je uvek vešta, kako se dobro drži mržnja u našem veku. Kako lako preskače visoke prepone. Kako je za nju lako – skočiti, doskočiti. Nije kao druga osećanja. Istovremeno je od njih i starija i mlađa. Sama rađa uzroke, koji je pobuđuju na život. Ako zaspi, nikada večnim snom. Nesanica joj ne oduzima već daje snagu. Religija nije religija – samo kleknuti na startu. Otadžbina nije otadžbina – samo se dati u trk. Za početak nije rđava ni pravednost. Posle već sama trči. Mržnja. Mržnja. Lice joj iskrivljuje grimasa ljubavne ekstaze. Ah, ona druga osećanja – slabašna i mlaka. Otkad to bratstvo može računati s ruljom? Da li je ikada saosećanje Izabrane pesme / 265

prvo stiglo na cilj? Koliko spremnih sumnja povlači za sobom? Povlači samo ona koja zna znanje. Sposobna, razborita, veoma radna. Treba li pominjati koliko je pesama sastavila. Koliko je stranica istorije numerisala. Koliko je tepiha od ljudi prostrla, na koliko trgova, stadiona. Ne zavaravajmo se: uspeva da stvara lepo. Čudesni su njeni požari u mrkloj noći. Prekrasna su klupka eksplozija u ružičasto svitanje. Teško je ruševinama negirati patos, i neotesan humor stub koji sigurno štrči iznad njih. Majstor je kontrasta između treska i tišine, između crvene krvi i belog snega. A povrh svega nikada joj nije dosadan motiv urednog izvršitelja nad prljavom žrtvom. U svakom času spremna za nove zadatke. Ako treba da pričeka, čekaće. Kažu da je slepa. Slepa? Ima brze oči snajpera i smelo gleda u budućnost – sama samcita. 266 / Vislava Šimborska

STVARNOST ZAHTEVA

Stvarnost zahteva, da se i o tome kaže: život se kotrlja dalje. Čini se to kod Kane i Borodina, na Kosovom Polju i u Gernici. Postoji benzinska pumpa na malom trgu u Jerihonu, a kod Bele Gore sveže obojene klupice. Idu pisma iz Perl Harbura u Hejstingz, prolazi kamion s nameštajem ispod oka lava iz Heroneje, a u rascvetale bašte blizu Verdena dolazi samo zbog atmosferske promene. Tako je mnogo Svega, da je Ništa prilično dobro zaklonjeno. Sa jahti ispod Akcija dopire muzika i na palubama plešu parovi. Toliko se neprestano događa, da se mora događati svuda. Gde je kamen na kamenu, Izabrane pesme / 267

tamo su kolica sa sladoledom opsednuta decom. Gde je Hirošima tamo je opet Hirošima i izrađuju se mnogi predmeti za svakodnevnu upotrebu. Nije bez čari ovaj strašni svet, ni bez jutara, zbog kojih se vredi probuditi. Na poljima Maćejovica7 trava zelena a u travi, kao u travi, prozračna rosa. Možda nema drugih mesta kao što su bojišta, ona još pamćena, ona već zaboravljena, brezove šume i kedrove šume, snegovi i pesak, močvare duginih boja i jaruge crnog poraza, gde se iz preke potrebe danas ispod žbunića čuči.

Reč je o čuvenoj bici kod Maćejovica 1784. godine između poljske i ruske vojske. U njoj je poljsku vojsku predvodio general Košćuško, a rusku general Fjodor Denisov. Poljaci su izgubili bitku i Košćuško je pao u rusko ropstvo. – Prim. prev. 7


Kakav odatle struji moral – valjda nikakav. Ono što stvarno teče, to je krv koja se brzo suši i uvek nekakve reke, nekakvi oblaci. Na tragičnim prevojima vetar s glave skida šešire i nema druge – taj prizor nas zasmejava.


JAVA

Java ne beži kao što beže snovi. Nikakav šum, nikakvo zvonce je ne raspršuje, nikakav krik ni tresak iz nje ne izleće. Mutne su i višeznačne slike u snovima, što se može tumačiti na mnogo različitih načina. Java označava javu, a to je veća zagonetka. Za snove postoje ključevi. Java se otvara sama i ne može se pritvoriti. Iz nje se sipaju školska svedočanstva i zvezde, ispadaju leptiri. I duše starih pegli, kape bez glave i lobanje oblaka. Od toga nastaje nerešiv rebus.


Bez nas ne bi bilo snova. Onaj, bez koga ne bi bilo jave je nepoznat, a proizvod njegove nesanice udeljuje se svakom, ko se budi. Ovo nisu ludački snovi, ludačka je java, makar zbog upornosti, s kojom se drži tog događaja. U snovima živi još naš nedavno umrli, čak uživa u zdravlju i povraćenoj mladosti. Java stavlja pred nas njegovo mrtvo telo. Java se ne povlači ni za korak. Lepršavost snova uslovljava da ih se sećanje lako otresa. Java se ne mora bojati zaborava. Tvrd je ona zalogaj. Sedi nam na vratu, teži na srcu, stropoštava pod noge.


Od nje nema bekstva, jer nas u svakom prati. I nema stanice na trasi našeg putovanja, na kojoj nas ne bi čekala.


ELEGIČNA RAČUNICA

Koliko je onih, koje sam poznavala (ako sam ih stvarno poznavala) muškaraca i žena (ako ova podela još važi) preskočilo ovaj prag (ako je ovo prag) pretrčalo preko onog mosta (ako se to može nazvati mostom) – Koliko se posle kraćeg ili dužeg života (ako je to za njih još uvek nekakva razlika) dobro, jer je započeo, rđavog, jer se završio (ili bismo više voleli da kažemo obrnuto) našlo na drugoj obali (ako se našlo i druga obala postoji) – Nisam sigurna u njihovu dalju sudbinu (ako je to čak zajednička sudbina i još je sudbina) – Sve (ako tom reči ne ograničavam) imaju za sobom (ako ne pred sobom) – Izabrane pesme / 273

Koliko ih je iskočilo iz vremena koje juri i udaljujući se sve tužnije nestaje (ako treba verovati perspektivi) – Koliko je (ako pitanje ima smisla, ako se može doći do krajnje sume, pre nego što brojač ne uračuna i sebe) utonulo u taj najdublji san (ako nema dubljeg) – Doviđenja. Do sutra. Do sledećeg susreta. To se više neće (ako neće) ponoviti. Osuđeni na beskonačno (ako ne na drugo) ćutanje. Zauzeti samo time (ako samo time) na šta ih primorava odsustvo.


MAČKA U PRAZNOM STANU

Umreti – to se mački ne radi. Jer šta će započeti mačka u praznom stanu. Penjati se po zidovima. Provlačiti između nameštaja. Tobož ništa tu nije promenjeno, a ipak je promenjeno. Tobož ništa pomereno a ipak je porazmeštano. I uveče lampa više ne svetli. Čuju se koraci na stepeništu, ali to nisu oni. Ruka koja stavlja ribu na tanjirić, takođe nije ona što ju je stavljala. Nešto tu ne počinje u uobičajeno vreme. Nešto se tu ne odvija kako treba. Neko je tu bio, a posle iznenada nestao i uporno ga nema. Zavirilo se u sve ormane. Protrčalo kroz sve police. Zavuklo ispod tepiha i proverilo. Izabrane pesme / 275

Čak prekršila naredba i razbacali papiri. Šta više da se uradi. Spavati i čekati. Neka se on samo vrati, neka se pojavi. Videće već da se s mačkom tako ne može. Ići će prema njemu kao da uopšte neće, lagano, na vrlo uvređenim šapama. I za početak nikakvih skokova ni piske.


OPROŠTAJ S PANORAMOM

Ne žalim se na proleće, što je opet došlo. Ne okrivljujem ga zbog toga, što svake godine ispunjava svoje obaveze. Razumem da moja tuga neće zaustaviti zelenilo. Vlat trave, ako se zanjiše, biće to samo na vetru. Ne pričinjava mi bol, što grupe jova iznad voda imaju opet čime da šume. Primam k znanju, da je – kao da još živi – obala izvesnog jezera ostala lepa kao što je i bila. Ne vređa me pogled na panoramu zaliva obasjanog suncem. Umem čak da zamislim, da neki a ne mi Izabrane pesme / 277

u ovom času sede na oborenom stablu breze. Poštujem njihovo pravo na šapat, smeh i zadovoljno ćutanje. Pretpostavljam čak da ih sjedinjuje ljubav i da je on grli živim zagrljajem. Nešto novo ptičije šumi u trsci. Iskreno želim da čuju. Ne tražim nikakvu promenu do priobalskih talasa, čas okretnih, čas lenjih i meni neposlušnih. Ništa ne zahtevam od bezdana ispod šume, jedanput smaragdne, drugi put safirne, a treći crne. S jednim se ne slažem. Sa svojim povratkom tamo. 278 / Vislava Šimborska

Privilegija prisustva – odričem je se. Toliko sam Te nadživela i samo toliko da mogu da mislim iz daljine.


SEANSA

Slučaj pokazuje svoje štosove. Vadi iz rukava čašicu konjaka, postavlja iznad nje Henrika. Ulazim u bistro i zastajem kao ukopan. Henrik nije niko drugi već brat Agnješkinog muža, dok je Agnješka rođaka teta Zošinog zeta. Ispostavilo se da imamo zajedničkog pradedu. Prostor u prstima slučaja odvija se i savija, širi i skuplja. Čas kao stolnjak, čas kao maramica. Pogodi koga sam srela, i to gde, u Kanadi, i to posle toliko godina. Mislila sam da nije živ, a on u mercedesu. U avionu za Atinu. Na stadionu u Tokiju. Slučaj okreće kaleidoskop u rukama. U njemu svetlucaju milijarde šarenih staklića. I iznenada Jašovo staklence zvrc u Malgošino staklence. Zamisli, u istom hotelu. 280 / Vislava Šimborska

Licem u lice u liftu. U prodavnici igračaka. Na raskrsnici Postolarske i Jagelonske.8 Slučaj je ogrnut u pelerinu, stvari u njoj nestaju i pronalaze se. Nehotice sam naleteo. Sagla sam se i podigla. Gledam, a ono kašika iz ukradenog escajga. Da nije narukvice, ne bih prepoznala Olju, a na ovaj sat naleteo sam u Plocku. Slučaj nam se zagleda duboko u oči. Glava počinje da teži. Kapci se sklapaju. Smeje nam se i plače, jer je neverovatno – iz četvrtog B na ovom brodu, u tome nečeg mora biti. Viče nam se, kako je svet mali, kako ga je lako obuhvatiti u rašireni zagrljaj. I časak još ispunjava nas radost, vedra i varljiva. 8

Ulice u starom gradu u Krakovu. – Prim. prev. Izabrane pesme / 281

LJUBAV NA PRVI POGLED

Oboje su uvereni, da ih je sjedinilo iznenadno osećanje. Lepa je takva sigurnost, ali je nesigurnost još lepša. Smatraju da ako se nisu poznavali ranije da se među njima ništa nije događalo. A šta na to ulice, stepenice, hodnici, na kojima su se mogli odavno mimoilaziti? Htela bih da ih upitam, zar se ne sećaju – možda u kružnim vratima nekad, licem u lice? Nekakvo „izvinite” u zagrljaju? „Greška” izgovoreno u slušalicu? – ali znam njihov odgovor. Ne, ne sećaju se. Veoma bi ih začudilo, što se već duže vremena njima bavio slučaj. Još uvek sasvim spreman da se zbog njih pretvori u sudbinu, zbližavao ih i udaljavao, preprečavao im put 282 / Vislava Šimborska

prigušujući kikot skakao u stranu. Postojali su znaci, signali, šta s tim što su nečitljivi. Možda je pre tri godine ili prošlog utorka preleteo jedan listić s ramena na rame? Nešto je bilo izgubljeno i podignuto. Ko zna, nije li to lopta u čestaru detinjstva? Bile su kvake i zvonca, na kojima je pravovremeno dodir prijanjao uz dodir. Koferi u garderobi jedni kraj drugih. Možda je jedne noći postojao ujednačen san, izbrisan odmah posle buđenja. Uostalom svaki početak samo je dalji nastavak, dok je knjiga zbivanja uvek na pola otvorena.


16. MAJA 1973. GODINE

Jedan od mnogih datuma, koji mi više ništa ne govore. Dokle sam tog dana išla, šta sam radila – ne znam. Da je u blizini izvršen zločin – ne bih imala alibi. Sunce je sijalo i zašlo za mene neopaženo. Zemlja se okrenula bez opaske u notesu. Lakše bi mi bilo da mislim, da sam na kratko umrla, nego da ništa ne pamtim, iako sam neprekidno živela. Uostalom nisam bila duh, disala sam, jela, pravila korake, koji su se čuli, tragovi mojih prstiju morali su ostati na kvakama.


Odražavala sam se u ogledalu. Nosila sam nešto u nekoj boji. Sigurno me nekoliko ljudi videlo. Možda sam toga dana našla ranije izgubljenu stvar. Možda sam izgubila kasnije nađenu. Ispunjavali su me osećanja i utisci. Danas sve to kao tačke u zagradi. Gde sam se zavukla, gde sklonila – čak nije rđav štos samoj sebi skloniti se s očiju. Pretresam pamćenje – možda će se nešto u njegovom granju pre više godina uspavano s bukom podići. Neće. Sigurno je da previše zahtevam, makar jedan jedini sekund.


MOŽDA SE SVE TO

Možda se sve to događa u laboratoriji? Ispod jedne lampe danju i milijardu noću? Možda smo eksperimentalne generacije? Presipani iz suda u sud. Mućkani u retortama, posmatrani nečim više od oka, svaki ponaosob uzimani na kraju pincetama? Možda drugačije: nikakvih intervencija? Promene se odvijaju same u skladu s planom? Igla grafikona crta lagano predviđene cik-cak linije? Možda kao i dosad kod nas ništa zanimljivo? Kontrolni monitori retko se uključuju? Samo ako je rat i to pre veliki, neka poletanja iznad grude Zemlje, ili pokusna putovanja iz tačke A u B? Možda suprotno: tamo uživaju samo u epizodama? 286 / Vislava Šimborska

Evo devojčice na velikom ekranu prišiva sebi dugme na rukavu. Predajnici zvižduću, personal se okuplja. Ah kakvo bićence sa srcencem koje unutra kuca? Kakva zahvalna ozbiljnost u provlačenju konca! Neko ushićeno viče: Obavestite Šefa, neka dođe i sam vidi!


KOMEDIJICE

Ako su anđeli, ne čitaju valjda naše romane o izneverenim nadama. Bojim se – nažalost – da i naše pesme s ljutnjama na svet. Buka i napetost naših pozorišnih komada moraju ih – podozrevam – činiti nestrpljivima. U pauzama od svojih poslova anđeoskih ili neljudskih pre gleduckaju naše komedijice iz vremena nemog filma. Više od narikača, cepača odeće i škrgutača zubima cene – kako mi se čini – onog jadnika, što za periku davljenika hvata 288 / Vislava Šimborska

ili da bi utolio glad jede vlastite pertle. Od pojasa naviše steznik i aspiracije a naniže preneražen miš u nogavici pantalona. O da, to ih mora iskreno zabavljati. Jurnjava u krug pretvara se u bekstvo od begunca. Svetlo u tunelu pokazuje se kao tigrovo oko. Sto katastrofa to je sto veselih jarića iznad sto provalija. Ako su anđeli, treba – nadam se – da im se čini ubedljiva ta veselost užasom zanjihana, koja čak ne viče u pomoć u pomoć, jer se sve odvija u tišini. Usuđujem se da pretpostavljam, da mašu krilima a iz njihovih očiju da bar od smeha teku suze.


NIŠTA POKLONJENO

Ništa poklonjeno, sve pozajmljeno. Tonem u dugovima do guše. Biću primorana da sobom platim za sebe, da život dam za život. Tako je to već sređeno, da su srce za povratak i jetra za povratak, i svaki prst ponaosob. Prekasno za raskid ugovora. Dugovi će biti skinuti sa mene zajedno s kožom. Hodam po svetu u gomili drugih dužnika. Nad jednima visi prinudna otplata krila. Drugi hteli ne hteli obračunaće se pismima. Na strani Dužan sve tkivo je u nama. Nikakve trepavice, nožice za večno čuvanje. 290 / Vislava Šimborska

Spisak je tačan i miriše na to da ćemo ostati bez ičega. Ne mogu da se setim gde, kada i zašto sam dopustila sebi da otvorim taj račun. Protest protiv njega nazivamo duša. To je jedino čega nema u spisku.


VERZIJA DOGAĐAJA

Ako nam je dopušteno da biramo, razmišljali smo valjda dugo. Predložena tela bila su neodgovarajuća i brzo su se kvarila. Gadili nam se načini utoljavanja gladi, odbijalo bezvoljno nasleđivanje crta i tiranija žlezda. Svet koji je trebalo da nas okružuje, bio je u neprestanom raspadu. Posledice uzroka ludovale su u njemu. Iz pojedinačnih sudbina koje su nam date na uvid odbacili smo većinu s tugom i gađenjem. Nametala se na primer ovakva pitanja: vredi li rađati u bolovima mrtvo dete i zašto biti moreplovac, koji neće doploviti. 292 / Vislava Šimborska

Mirili smo se sa smrću, ali ne u svakom obliku. Privlačila nas je ljubav, dobro, ali ljubav koja se drži obećanja. Od služenja umetnosti odbijali nas podjednako kolebljivost ocena kao i prolaznost remek dela. Svako je hteo da ima otadžbinu bez suseda i da život proživi u pauzi između ratova. Niko od nas nije hteo da uzme vlast a ni da joj podleže, niko nije hteo da bude žrtva vlastitih i tuđih iluzija, za rulje, povorke a još manje za plemena koja iščezavaju – bez čega istorija ipak ni na koji način ne bi mogla da se odvija tokom predviđenih vekova. Međutim veliki broj upaljenih zvezda ugasnuo i već se ohladio. Bilo je krajnje vreme za odluku. Izabrane pesme / 293

I pored brojnih ograda konačno su se pojavili kandidati za neke pronalazače i iscelitelje, za nekoliko filozofa bez slave, za par bezimenih vrtlara, mađioničara i muzikanata – iako u nedostatku oglasa čak se ni ti životi ne bi mogli ostvariti. Valjalo je još jednom celu stvar promisliti. Dat nam je predlog za putovanje sa koga ćemo se vratiti brzo i sigurno. Boravak van večnosti, bilo kako da bilo jednoličan i bez isteka mogao je da se više nikada ne ponovi. Ophrvale su nas sumnje, da li znajući sve unapred stvarno sve znamo. Da li je tako preran izbor bilo kakav izbor i da li neće biti bolje 294 / Vislava Šimborska

da ga prepustimo zaboravu, jer ako treba birati – onda biramo tamo. Pogledali smo na Zemlju. Na njoj već su živeli nekakvi rizikanti. Slaba biljka hvatala se stene s lakomislenim uverenjem da je vetar neće iščupati. Omanja zverka kobeljala se iz jazbine s čudnim za nas naporom i nadom. Činili smo se sebi previše oprezni, sitničavi i smešni. Uostalom ubrzo nas je bivalo sve manje. Najnestrpljiviji negde su se deli. Pošli na prvu logorsku vatru – da, bilo je jasno. Palili su je upravo na strmoj obali stvarne reke. Nekolicina spremala se čak za povratak. Ali ne na našu stranu. I nešto je kao pridobijeno? Nošenjem?


VELIKA JE TO SREĆA

Velika je to sreća ne znati tačno, u kom se svetu živi. Trebalo bi postojati veoma dugo, znatno duže nego što on postoji. I poređenja radi makar upoznati druge svetove. Uzneti se iznad tela koje ništa tako dobro ne ume, kao uklanjanje i stvaranje teškoća. Dobra radi istraživanja, jasnoće slike i konačnih rezultata uzdići se iznad vremena, u kome sve to juri i kruži. Iz te perspektive zauvek zbogom detalji i epizode. 296 / Vislava Šimborska

Računanje dana u nedelji moralo bi se činiti besmislenim delanjem, ubacivanje pisma u sanduče izgredom glupe mladosti, natpis „Ne gazi travu” ludački natpis.


NEGATIV

Na tamnosivom nebu oblačić još tamnosivlji s crnim okvirom sunca. Levo ili desno bela trešnjeva grana s crnim cvetovima. Na tvom tamnom licu svetle senke. Seo si za sto i na njega položio posivele ruke. Ostavljaš utisak duha koji pokušava da dozove žive. (Kad se već računam u njih, dužna sam da se pojavim i otkucam: laku noć ili dobar dan, zbogom ili zdravo. I da mu ne uskraćujem pitanja ni na jedan odgovor, ako se odnose na život, ili na oluju uoči tišine.)


PRILOG STATISTICI

Od sto ljudi koji znaju sve bolje – pedeset dvoje, nesigurnih u svaki korak – gotovo svi ostali, spremnih da pomognu, ukoliko to dugo ne potraje – čak četrdeset devetoro, uvek dobrih, jer ne mogu drugačije – četvoro, a možda i petoro, sklonih da se bez zavisti dive – osamnaestoro, dovedenih u zabludu mladošću koja prolazi – plus minus šezdesetoro, sa kojima nema šale – četrdeset i četvoro,


onih koji žive u neprestanom strahu od nekog ili nečeg – sedamdeset sedmoro, sposobnih za sreću – najviše dvadeset i nekoliko, pojedinačno bezopasnih, koji divljaju u gomili – sigurno više od polovine, okrutnih, kada ih primoraju okolnosti – bolje je ne znati čak ni približno, mudrih nakon štete – ne znatno više nego mudrih pre štete, onih što od života ne uzimaju ništa osim stvari – tridesetoro, iako bih volela da grešim, pogrbljenih, obolelih i bez baterijice u pomrčini – osamdeset troje pre ili kasnije, pravednih – prilično, to jest celih trideset petoro, 300 / Vislava Šimborska

ako je ta crta povezana s naporom razumevanja – troje, dostojnih saučešća – devedeset devetoro, smrtnika – sto posto. Brojka, koja se kao ni dosad nije menjala.


NEKAKVI LJUDI

Nekakvi ljudi beže pred nekakvim ljudima. U nekoj zemlji pod suncem i s nekim oblacima. Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve, zasejana polja, nekakve kokoši, pse, ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra. Na leđim nose krčage i zavežljaje, što praznije to iz dana u dan sve teže. Tiho se odvija nečije zamaranje, a u vrevi nečije nekom otimanje hleba i nečije drmusanje mrtvog deteta. Pred njima stalno nekakav ne tuda put, niti je onaj koji treba most nad čudno crvenom rekom. Naokolo nikakva pucnjava, čas bliže, čas dalje, a gore visoko avion koji malo kruži. Dobro bi došla nekakva nevidljivost, nekakva tamnosiva kamenost, i još više nebilost na kraće ili duže vreme.


Još nešto će se zbiti, samo gde i šta. Neko će im izaći u susret, samo kada, i ko, u koliko oblika i s kojim namerama. Ako bude imao izbora možda će poželeti da ne bude neprijatelj i ostaviće ih u nekakvom životu.


TUŠTA I TMA

Ono sam što sam. Neshvatljiv slučaj kao svaki slučaj. Drugi preci uostalom su mogli biti moji, i već bih iz drugog gnezda poletela, i već bih se ispod drugog panja iz ljuske ispilila. U garderobi prirode mnoštvo kostima. Kostim pauka, galeba, poljskog miša. Svaki kao saliven i poslušno se nosi dok se ne pohaba. Ni ja nisam birala, ali se ne žalim. Mogla sam biti neko znatno manje poseban. Neko na brvnu, iz mravinjaka, zujećeg roja, delić pejzaža kidan vetrom. Neko mnogo manje srećan, odgajan za krzno, 304 / Vislava Šimborska

za praznični sto, nešto što pliva ispod lupe. Drvo uraslo u zemlju, kome se približuje požar. Stabljika gažena sledom neshvatljivih događaja. Mračna ličnost koja za druge postaje svetla. A šta, ako bih u ljudima izazivala strah, ili samo odvratnost, ili samo sažaljenje? Da sam se rodila u plemenu u kome ne treba i preda mnom se zatvaraju putevi? Sudbina se prema meni kao i dosad pokazala naklonjena. Moglo je da mi ne bude dato pamćenje dobrih trenutaka. Mogla je da mi bude oduzeta sklonost ka poređenjima. Mogla sam biti ono što sam – ali bez čuđenja, a to bi značilo, neko sasvim drugi. Izabrane pesme / 305

ĆUTANJE BILJA

Jednostrano poznanstvo između mene i vas ne razvija se najgore. Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika, i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru. Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena, nad nekom od vas specijalno se saginjem, a pred nekim dižem nos. Imam za vas imena: klen, čičak, lijander, vresak, venja, imela, nezaboravak, a vi za mene nijedno. Naše putovanje je zajedničko. Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se, razmenjuju opaske o vremenu, ili o stanicama prođenim u zaletu. Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje. Ista nas zvezda u istom radijusu drži. Na osnovu istih zakona bacamo senke. Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način, a i ono što ne znamo je slično.


Kako znam i umem objasniću, samo pitajte: šta je to gledati očima, zašto mi srce kuca i zbog čega moje telo nema korenje. Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja, ako si uz to neko za vas tako ništavan. Šiprag, šumica, livade i rogoz – sve što govorim je monolog, a vi ga ne slušate. Razgovor sa vama je nužan i nemoguć. Neodgodiv u užurbanom životu, mada odložen za nikad.


OBLACI

Morala bih da požurim s opisivanjem oblaka – po deliću sekunde prestaju da budu oni, a počinju da bivaju drugi. Njihovo svojstvo – nikada se ne ponavljati u oblicima, nijansama, pozama i ređanju. Neopterećeni sećanjem na bilo šta, bez napora se dižu iznad činjenica. Kao nekakvi svedoci bilo čega – smesta se razgone na sve strane. U poređenju s oblacima život se čini utemeljen, i gotovo trajan i večan. U odnosu na oblake čak i kamen liči na brata, na koga se možeš osloniti, dok su oni poput dalekih i vetropirastih rođaka. Neka ljudi, ako hoće, postoje, a posle neka redom umiru, njih, oblake briga za sve 308 / Vislava Šimborska

to veoma čudno. Nad celim Tvojim i mojim, još ne celim, životom, paradiraju u raskoši kao što su paradirali. Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju. Da bi plovili, ne moraju da budu viđeni.


TRI NAJNEOBIČNIJE REČI

Kada izgovaram reč Budućnost, prvi slog već odlazi u prošlost. Kada izgovaram reč Tišina, narušavam je. Kada izgovaram reč Ništa, stvaram nešto, što se ne smešta u bilo kakvo nepostojanje.


TRENUTAK

Idem kosinom ozelenelog brežuljka. Trava, cvetići u travi kao na sličici za decu. Nebo zamagljeno, mada se već plavi. Pogled na druge brežuljke puca u tišini. Kao da ovde nema nikakvih kambrijuma, silura, stena koje reže jedne na druge, nagomilanih ambisa, nikakvih noći u plamenu ni dana u klupčadi tame. Kao da se ovde ne pomeraju nizije u grozničavim bunilima, ledenim žmarcima. Kao da se negde drugde burkaju mora i razdvajaju obale horizonata. Devet i trideset po lokalnom vremenu. Sve na svom mestu i u pritvornoj slozi. U dolinici potok mali kao potok mali. Staza u vidu staze od uvek do uvek. Šuma pod prividom šume na vjeki vjekov amin, a u gori ptice u letu u ulozi ptica u letu. Izabrane pesme / 311

Doklegod pogled seže, ovde trenutak gospodari. Jedan od onih zemaljskih trenutaka moljenih, da traju.


SLUŠALICA

Sanjam, da se budim, jer čujem telefon. Sigurna sam da sanjam, da mi telefonira mrtvac. Sanjam da pružam ruku prema slušalici. Samo što slušalica nije onakva kakva je bila, postala je teška, kao da se za nešto prilepila, u nešto urasla, nešto ispreplitala korenjem. Morala bih da je čupam zajedno sa celom Zemljom. Sanjam svoje uzaludno rvanje s tim. Sanjam tišinu, jer je ućutalo zvonce. Sanjam da spavam i ponovo se budim. Izabrane pesme / 313

PLATON, ILI ZBOG ČEGA

Iz nejasnih razloga, u nepoznatim okolnostima Idealno Biće prestalo sebi da bude dovoljno. Mada je moglo da živi, da beskonačno živi, isklesano iz tmine, iskovano iz svetlosti, u svojim oniričkim nadsvetovnim vrtovima. Zbog čega je, dođavola, počelo da traži uzbuđenja u rđavom društvu materije? Šta će mu epigoni, gubitnici, zlosrećnici, bez izgleda na večnost? Ćopava mudrost sa trnom u peti? Harmonija koju narušavaju uzburkane vode? Lepo s neprivlačnim crevima u utrobi i Dobro – zbog čega sa senkom, ako je ranije nije imalo? Mora da je postojao nekakav razlog, naizgled i sitan, 314 / Vislava Šimborska

ali to neće odati ni Gola istina zauzeta pretresanjem zemaljske garderobe. Osim toga, ti užasni pesnici, Platone, iverje koje vetar duvajući nosi ispod kipova, otpaci velike Tišine na vrhovima...


MALA DEVOJČICA SVLAČI ČARŠAV SA STOLA

Više od godinu dana je na ovom svetu, ali na ovom svetu nije sve istraženo i stavljeno pod kontrolu. Sada se isprobavaju stvari, koje se same ne pokreću. Treba im u tome pomagati, pomerati ih, gurati, uzimati s jednog mesta i prenositi na drugo. Svaka to neće, na primer orman, kredenac, nepopustljivi zidovi, sto. Ali čaršav na tvrodglavom stolu – ako se dobro uhvati za ivice – već ispoljava želju za kretanjem. A na čaršavu čaše, tanjiri, bokalčić s mlekom, kašikice, činijica tresu se od oduševljenja. Zanimljivo je, koji pravac će izabrati, kada se zaljuljaju na ivici: putovanje po plafonu? 316 / Vislava Šimborska

let oko lampe? skok na prozorsku dasku, a odatle na drvo? Gospodin Njutn nema više ništa s tim. Neka samo gleda s neba i maše rukama. Taj pokušaj mora biti učinjen. I biće.


IZ SEĆANJA

Ćaskali smo, iznenada ućutasmo. Na terasu je ušla devojka, ah, lepa li je, prelepa, s obzirom na spokojstvo našeg ovdašnjeg boravka. Basja panično pogledala u muža. Kristina instinktivno stavila ruku na Zbišekovu ruku. Ja sam pomislila: telefoniraću ti, zasad – reći ću ti – ne dolazi, upravo predviđaju višednevnu kišu. Samo Agnješka, udovica, pozdravi lepoticu smeškom.


BARA

Iz detinjstva dobro pamtim onaj strah. Zaobilazila sam bare, osobito one sveže, posle kiše. Neka od njih mogla je da nema dno, iako je ličila na druge. Koraknuću i iznenada propašću cela, počeću da letim u dubinu i još dublje u dubinu, u pravcu odraženih oblaka a možda i dalje. Zatim će bara presahnuti, zatvoriti se nada mnom, a gde ću ja zauvek zatvorena – gde – s krikom neiznesenim na površinu. Tek kasnije razumela sam: sve ružne zgode ne ulaze uvek u pravila sveta čak i kada bi htele, ne mogu se dogoditi.


PRVA LJUBAV

Kažu, da je prva ljubav najvažnija. To je veoma romantičan, ali ne i moj slučaj. Nešto je među nama bilo i nije, dogodilo se i zagubilo. Ne drhte mi ruke, kada nailazim na sitne uspomene i svežanj pisama prevezan kanapčićem – iako bolje da je mašnicom. Naš jedini susret posle mnogo godina je razgovor dveju stolica za hladnim stočićem. Druge ljubavi sve dosad duboko dišu u meni. Ovoj nedostaje dah da bi uzdahnula. Međutim, upravo takva kakva je, uspeva, što ostale još uvek ne uspevaju: neupamćena, čak nesanjana, da me miri sa smrću. 320 / Vislava Šimborska

MALO O DUŠI

Duša se ima. Niko je nema neprekidno i zauvek. Dan za danom, godinu za godinom može se živeti bez nje. Ponekad samo u ushićenjima i strahovima detinjstva gnjezdi se na duže. Ponekad samo čudeći se, što smo stari. Retko nam asistira pri teškim radovima, kao što su pomeranje nameštaja, vučenje kofera ili krstarenje putevima u tesnim cipelama. U vreme popunjavanja anketa i seckanja mesa po pravilu ima izlaz. Od hiljadu naših razgovora učestvuje u jednom, i to ne obavezno, jer više voli da ćuti. Izabrane pesme / 321

Kada telo počinje da nas jako boli, tiho napušta dežurstvo. Izbirljiva je: nerado nas vidi u gomili, gadi joj se naša borba za bilo kakvom dominacijom i žestina gramzivosti. Radost i tuga za nju nisu dva različita osećanja. Samo kroz njihovu povezanost nalazi se kraj nas. Možemo da računamo na nju, kada ni u šta nismo sigurni, a za sve smo zainteresovani. Od materijalnih predmeta voli satove s klatnom i ogledala, koji revnosno rade, čak kada ih niko ne posmatra. Ne kaže odakle dolazi i kada će ponovo nestati, ali izrazito očekuje takva pitanja. Čini se, da kao što je ona nama, da smo i mi njoj za nešto potrebni. 322 / Vislava Šimborska

RANI SATI

Još spavam, međutim činjenice slede. Prozorsko staklo se beli, pomrčina se sivi, soba izlazi iz nejasnog prostora, u njemu sada kolebljive i blede pruge oslonac traže. Redom, bez žurbe, jer to je ceremonija, razdanjuju se površine plafona i zidova, odvajaju oblici, jedan od drugog, leva strana od desne. Sviću rastojanja između predmeta, cvrkuću prvi odbljesci na čaši, na bravi. I ne samo što se čini, već je sasvim to ono, što je juče pomereno, što je palo na pod, što se smešta u okvire. Još samo detalji nisu ušli u vidno polje. Ali pažnja, pažnja, pažnja, mnogo šta ukazuje na to da se vraćaju boje Izabrane pesme / 323

i najmanja stvar čak će povratiti svoju, zajedno sa nijansom senke. Veoma retko me to čudi, a trebalo bi. Budim se obično u ulozi zakasnelog svedoka, kada se čudo već dogodilo, dan ustanovljen, a praskozorje majstorski pretvorilo u zoru.


U PARKU

– Ojoj – čudi se dečačić – a ko je ova gospođa? – To je spomenik Milosrđu, ili nečem sličnom – odgovara mama. – A zbog čega je ova gospođa tako izu-u-u-bi-ja-na, izubijana? – Ne znam, otkad pamtim uvek je ovakva bila. Grad je na kraju dužan nešto s tim da uradi. Ili da to negde izbaci ili da ga obnovi. Ali, šta tu ima dalje... hajdemo.


FOTOGRAFIJA OD 11. SEPTEMBRA

Skočili sa zapaljenih spratova dole – jedan, dvojica, još nekolicina s viših i nižih. Fotografija ih zadržala u životu, a sada čuva nad zemljom i ka zemlji. Svaki je još celina s sopstvenim licem i dobro sakrivenom krvlju. Ima dovoljno vremena, da se kosa razvijori, a iz džepova da ispadnu ključevi i sitan novac. Još uvek su u području vazduha, u okviru mesta, koja su se upravo otvorila. Samo dve stvari mogu da uradim za njih – da opišem taj let i da ne dodajem poslednju rečenicu.


POVRATNI PRTLJAG

Parcela malih grobova na groblju. Mi, koji dugo živimo, kradimice je mimoilazimo, kao što bogataši mimoilaze siromašne četvrti. Ovde leže Zosja, Jacek i Dominik, prerano oduzeti suncu, mesecu, rotaciji godina, oblacima. Malo su spečalili u povratnom prljagu. Deliće pejzaža, ne mnogo u množini. Šačicu vazduha s leptirom koji proleće. Kašikicu gorkog saznanja o ukusu leka. Sitne neposlušnosti, od kojih neke smrtne. Vesela jurnjava za loptom po putu. Sreća zbog klizanja po tankom ledu. Onaj tamo i ona pored, i oni s obale: pre nego što su uspeli da porastu i porastu do brave, da pokvare sat, da razbiju prvo staklo. Malgožatica, četiri leta, od čega dva ležeći i gledajući u plafon. Izabrane pesme / 327

Rafalek: do pet falio mu mesec, a Zuzi zimske praznike sa maglicom koju pri disanju stvara mraz. Šta tek reći o jednom danu života, minutu, sekundu: pomrčina, svetlo sijalice i ponovo pomrčina? KÓSMOS MAKRÓS CHRÓNOS PARADOKSOS Samo kameni grčki ima za to izraze.


BAL

Dok se još ništa pouzdano ne zna, jer nedostaju signali, koji bi dopirali, dok Zemlja još uvek nije kao bliže i dalje planete što su dosad, dok se ništa ne vidi i ne čuje o drugim travama udostojavanim vetrom, o drugom krunisanom drveću, drugim životinjama dokazivanim da su naše, dok nema odjeka, osim starosedelačkog, koji bi umeo da govori u slogovima, dok nema nikakvih novosti o negde boljim ili gorim mocartima, platonima ili edisonima, dok se naši zločini mogu takmičiti samo među sobom, dok je naša dobrota, zasad ne nalikujući ni na jednu drugu, izuzetna čak u nesavršenstvu, dok se naše glave pune iluzija smatraju jedinim glavama punim iluzija, Izabrane pesme / 329

dok samo iz naših nepca, kao dosad, izleću najjači glasovi – osećajmo se gosti u ovdašnjem zabranu, posebni i istaknuti, igrajmo u taktu lokalnog orkestra i neka nam se čini, da je ovo bal nad balovima. Ne znam kako je kome – ali meni je sasvim dovoljno za sreću i nesreću: neugledna zabit, gde su zvezde rekle laku noć i prema njemu žmirkaju neprimetno.

BELEŠKA

Život – jedini način, da se obraste lišćem, dolazi do daha na pesku, uzleće na krilima; da se bude pas, ili da se miluje po toploj dlaki; da se razlikuje bol od svega, što to nije; da se smešta u događaje, gubi u pejzažima, traži najmanja greška. Izuzetna prilika, da se na trenutak pamti, o čemu se razgovaralo kraj ugašene lampe; i bar jednom spotaći se o kamen, pokvasiti na nekoj kiši, izgubiti ključeve u travi; i pogledom pratiti iskru na vetru; Izabrane pesme / 331

i neprestano nešto važno ne znati.


LISTA

Sastavio sam listu pitanja, na koja neću dočekati odgovore, jer ili je bilo prerano za njih, ili ih neću razumeti. Lista pitanja je dugačka, dotiče važna i manje važna pitanja, a kako neću da vam budem dosadan, otkriću samo neka: Šta je stvarno bilo, a šta se jedva činilo na toj pozornici, zvezdanoj i podzvezdanoj, gde je pored ulaznice bila obavezna i izlaznica; Šta sa celokupnim živim svetom, koji neću uspeti da uporedim s drugim živim; O čemu će pisati prekosutra novine; Kada prestanu ratovi i šta će ih zameniti; Izabrane pesme / 333

Na čijem je sada prstu verenički prsten koji mi je ukraden – izgubljen; Na kom je mestu slobodna volja, koja uspeva da istovremeno postoji i ne postoji; Šta s desetinama ljudi – da li smo se stvarno poznavali; Šta je pokušavala da mi kaže M, kad više nije mogla da govori; Zbog čega sam rđave stvari smatrala dobrim i šta je potrebno da više ne grešim? Izvesna pitanja beležila sam pre nego što bih zaspala. Nakon buđenja više ih nisam mogla pročitati. Pokatkad sam podozrevala, da je to zapravo šifra. Ali i to je pitanje, koje će me nekada napustiti.


SVE

Sve – bezobrazna i sujetna reč. Trebalo bi je pisati pod navodnicima. Pretvara se da ništa ne izostavlja, da okuplja, obuhvata, sadrži i ima. Međutim samo je delić vejavice.


NENAZOČNOST

Malo je falilo, pa da se moja majka uda za gospodina Zbignjeva B. iz Zdunjske Vole. I da su imali ćerku – ja ne bih bila ona. Možda bi bolje pamtila imena i lica, i svaku melodiju koju je samo jednom čula. Možda bi nepogrešivo prepoznavala svaku pticu. Možda bi imala odlične ocene iz fizike i hemije, a lošije iz poljskog, ali bi tajno pisala pesme od početka mnogo zanimljivije od mojih. Malo je falilo, pa da se moj otac u isto vreme oženi gospođicom Jadvigom R. iz Zakopana. I da su imali ćerku – ja ne bih bila ona. Možda bi bila nepopustljivija u ostajanju pri svome. Bez bojazni bi možda skakala u duboku vodu. Možda bi bila podložna kolektivnim emocijama. Možda bi stalno viđana na nekoliko mesta istovremeno, ali retko nad knjigom, češće u dvorištu, kako šutira loptu zajedno s dečacima. Možda bismo se čak obe srele u istoj školi i u istom razredu. Međutim, nikada kao par, 336 / Vislava Šimborska

niti u bilo kakvom srodstvu, a na grupnoj fotografiji bile bismo međusobno udaljene. Devojčice, stanite ovde – vikao bi fotograf – niže ispred, više iza. I lepo se nasmejte, kada dam znak. I prebrojte se, da li ste sve tu? – Da, gospodine, sve smo tu.


ABC

Nikada neću saznati, šta je o meni mislilo A. Da li mi je B. oprostilo do kraja. Zbog čega se C. pravilo da je sve u redu. Kakav je udeo D. u ćutanju E. Šta je F. očekivalo, ako je očekivalo. Zbog čega se G. pretvaralo, iako je dobro znalo. Šta krije H. Šta je I. htelo da doda. Da li je činjenica, što sam se nalazila pored, imala bilo kakvog značaja za J. za K. i ostali deo abecede.


SAOBRAĆAJNA NESREĆA

Još uvek ne znaju šta se pre pola sata dogodilo tamo, na putu. Na njihovim satovima vreme je takvo kakvo je, popodnevno, četvrtačko, septembarsko. Neko cedi makarone. Neko sakuplja lišće u bašti. Deca cičeći trče oko stola. Nekom mačka dopušta da je miluje. Neko plače – kao i obično pred televizorom, kada rđavi Dijego vara Huanitu. Čuje se kucanje – ništa naročito, komšinica donela pozajmljeni tiganj. U dubini stana zvoni telefon – trenutno u vezi s oglasom. Ako bi neko stao na prozor i pogledao u nebo, već bi mogao da vidi oblake donete iznad mesta nesreće. Istina pokidane i razbacane, ali to je kod njih bilo na dnevnom redu Izabrane pesme / 339

PREKOSUTRA – BEZ NAS

Očekivano jutro je hladno i maglovito. Sa zapada krenuće kišni oblaci. Vidljivost biće slaba. Putevi klizavi. Postepeno, tokom dana, pod uticajem klina visokog pritiska sa severa moguća su lokalna razvedravanja. Međutim uz jaku i promenljivu silinu vetra može doći do oluja. Tokom noći tako reći u celoj zemlji prolepšavanje vremena, samo na jugoistoku nisu isključene padavine. Temperatura će se znatno sniziti, a pritisak će za to porasti. Sledeći dan nagoveštava sunčano vreme, mada će onima koji su još živi kišobran dobro doći.


ŠUMSKI MORALITET

Ulazi u šumu, a zapravo se gubi u njoj. Poznaje je skroz naskroz i u vreme seobe ptica, poletanje je putujuće a doletanje ponavljajuće. Oseća se slobodan na povocu grana, u njihovim senkama i podsenkama, zelenim svodovima, u tišini koja u uši prši i svakog časa se kruni. Ovde se sve rimuje kao u pitalicama za decu. Između žbuna i drveta je kao treći komšija. Vrste, rod vidi, prepoznaje i međusobne tajne veze, obaveze, zamršene početke, zapetljane niti, a u zakutcima izuzetke. Zna šta je ovde često gusto, šta je odvažno, odvojeno, a šta tamo gore prema oblaku, u pukotinama zaptiveno.


Koji su mravi u jaruzi, iglicama, lišću, čiji su skokovi, preskoci, odskoci u stranu, šta je tu klen, jasen, breza, a šta vrba, samo smrt ovde truća otrcanom prozom. Zna šta je tu u trku, puteljkom, samom ivicom staze, promaklo, iako remek-delo, poprilično natprirodno i potprirodno. Zna, gde je gotika-nebotična, a gde je barok u klobucima, da je ovde čižak, a tamo carić, da je kraj zebe zeba i od kada se na ivici propinju hrastovi. A, posle nazad poljanom dobro poznatom, mada više ni nalik onoj ujutru viđenoj. I tek među ljudima bes ga obuzme, jer svako, ko se od drugih razlikuje, kriv mu je.


DOGAĐAJ

Nebo, zemlja, jutro, sati osam i petnaest. Mir i tišina u požuteloj travi savane. U daljini abonosovo drvo uvek zelenog lišća i razgranatog korenja. Iznenada nekakvo narušavanje blagog mrtvila. Dva stvorenja kojima je do života potrčala su. To antilopa neodložno beži, a iza nje lavica zadihana i gladna. Šanse jedne i druge trenutno su jednake. Izvesnu prevagu ima ona koja beži. I da nije onog korena koji štrči iz zemlje, da nije spoticanja jednog od četiri kopita, da nije četvrt sekunde narušenog ritma, što lavica koristi jednim dugim skokom – Na pitanje ko je kriv, ništa, samo ćutnja. Nevino nebo, circulus coelestis. Nevina terra nutrix, zemlja hraniteljka. Izabrane pesme / 343

Nevino tempus figitivum, vreme. Nevina antilopa, gazella dorcas. Nevina lavica, leo massaicus. Nevina abonovina, diospyros mespiliformis. I posmatrač s dogledom na očima, u slučajevima kao što je taj homo sapiens innocens.


RADOST

Darvin. Po svoj prilici odmora radi čitao je romane. Ali je imao zahteve: nisu se smeli završavati tužno. Ako je nailazio na takav, besno ga je bacao u vatru. Istina ili neistina – rado ću u to poverovati. Prelazeći u glavi tolika prostranstva i vreme nagledao se tolikih izumrlih vrsta, tolikih trijumfa jakih nad slabijima, tolikih pokušaja da se preživi, pre ili kasnije uzaludnih, da je makar od fikcije i njene mikroskale imao prava da očekuje srećan završetak. Dakle, nužno: zračak iza oblaka, ljubavnici koji su opet zajedno, pomireni rodovi, rasejane sumnje, nagrađena vernost, povraćen imetak, otkopano blago, susedi koji žale zbog svoje zagriženosti, povraćeno dobro ime, stid zbog pohlepe, usedelice udate za poštene pastore, intriganti poslati na drugi kraj zemljine polulopte, Izabrane pesme / 345

falsifikatori dokumenata pobacani sa stepenica, zavodnici devica u trku ka oltaru, prigrljena siročad, utešene udovice, bludni sinovi pozivani za sto, čaša žuči prosuta u more, maramice mokre od suza pomirenja, opšte pevanje i muziciranje, međutim psić Fido, izgubljen u prvom poglavlju, neka ponovo trči po kući i radosno laje.


STARI PROFESOR

Upitala sam ga za stara dobra vremena, kada smo bili veoma mladi, naivni, ushićeni, glupi, nespremni. Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti – odgovorio je. Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna, šta je za čovečanstvio dobro a šta loše. To je najsmrtonosnija moguća iluzija – odgovorio je. Pitala sam ga za budućnost, da li je još vidi jasno. Pročitao sam previše istorijskih knjiga – odgovorio je. Pitala sam ga za fotografiju, onu u ramu, na pisaćem stolu. Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha, žena, ćerkica na ženinim kolenima, mačka na ćerkičinim rukama, i rascvetana trešnja, a iznad te trešnje Izabrane pesme / 347

leti neidentifikovana ptičica – odgovorio je. Pitala sam ga da li je ponekad srećan. Radim – odgovorio je. Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još. Nekoliko mojih bivših asistenata, koji takođe imaju bivše asistente, gospođa Ljudmila koja vodi kuću, neko veoma blizak, ali u inostranstvu, dve gospođe iz biblioteke, obe nasmejane, a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije – odgovorio je. Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća. Brane mi kafu, votku, cigarete, nošenje teških uspomena i predmeta. Moram da se pravim da to ne čujem – odgovorio je. Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti. Kada je prijatno veče, posmatram nebo. Ne mogu da se načudim, koliko je tamo tački gledišta – odgovorio je. 348 / Vislava Šimborska

PERSPEKTIVA

Mimoišli su se kao stranci, bez gestova i reči, ona na putu za prodavnicu, on idući prema autu. Možda u panici, ili u rasejanosti, ili zaboravivši, da su se kratko zauvek voleli. Uostalom ne postoji garancija, da su to bili oni. Možda je izdaleka tako, a izbliza uopšte nije. Videla sam ih s prozora, a onaj ko gleda odozgo, taj najlakše greši. Ona je nestala iza staklenih vrata, on je seo za volan i brzo krenuo. Prema tome ništa se nije dogodilo čak i ako se dogodilo.


A ja, samo na časak sigurna u ono što sam videla, pokušavam sada u prigodnoj pesmici da Vas, Čitaoce, uverim da je to bilo tužno.


ULJUDNOST SLEPIH

Pesnik čita stihove slepima. Nije pretpostavio da će to biti tako teško. Drhti mu glas. Drhte mu ruke. Oseća da je svaka rečenica ovom prilikom stavljena na probu tame. Da će morati sama da se snalazi, bez svetlosti i boja. Opasna avantura za zvezde u njegovim stihovima, za zore, duge, oblake, neone, Mesec, za ribe ispod vode, do tog vremena srebrne, i za jastreba koji tako tiho, tako visoko leti nebom. Čita – jer je prekasno da ne čita – o dečaku u žutoj jakni na zelenoj livadi, o crvenim, prebrojivim krovovima u dolini, o pokretnim brojevima na majicama igrača i o neznanki među odškrinutim vratima. Hteo bi da prećuti – iako je to nemoguće – sve svece na stropu katedrale, oproštajni gest s prozora vagona, staklo mikroskopa i zračak u prstenu i ekrane i ogledala i album s likovima. Izabrane pesme / 351

Međutim, velika je uljudnost slepih, velika je uviđavnost i velikodušnost. Slušaju, smeškaju se i pljeskaju. Neko od njih čak prilazi s knjigom otvorenom naopačke moleći za autogram koji neće videti.


MONOLOG PSA UPETLJANOG U ISTORIJU

Ima pasa i pasa. Ja sam bio izabran pas. Imao sam dobre papire, a u žilama vučiju krv. Živeo sam na visoravnima, udisao mirise pogleda na osunčane livade, na smreke posle kiše i grudve zemlje ispod snega. Imao sam pristojan dom i ljude na usluzi. Bio sam hranjen, kupan, četkan, vođen u lepe šetnje. S poštovanjem, mada bez pristrasnosti. Svako je dobro znao čiji sam pas. I najšugaviji džukac može imati gospodara. Međutim, pazi – kloni se poređenja. Moj gospodar je bio jedini te vrste. Imao je veliki čopor koji ga je pratilo na svakom koraku i posmatrao sa strepećim divljenjem. Meni je slao osmehe s loše prikrivanom ljubomorom. Jer samo sam ja imao pravo da ga dočekujem lakim podskocima, samo ja – da ga pozdravljam, vukući ga zubima za pantalone. Samo je meni bilo dopušteno da držeći glavu na njegovim kolenima budem milovan i ciman za uši. Izabrane pesme / 353

Samo sam se ja kraj njega mogao praviti da spavam, a on se tada saginjao i nešto mi šaputao. Na druge se često i glasno srdio. Frktao na njih, besno vikao, trčao od jednog do drugog zida. Mislim da je samo mene voleo i nikada i nikoga više. Imao sam i obaveze: čekanje, slepo verovanje. Jer se pojavljivao na kratko i na duže nestajao. Ne znam šta ga je zadržavalo tamo, u dolinama. Domišljao sam se da su u pitanju neodgodive stvari, u najmanju ruku neodgodive kao što je za mene boj s miševima i svim, što se nepotrebno miče. Ima sudbina i sudbina. Moja se iznenada promenila. Došlo je neko proleće, a njega kraj mene više nije bilo. U kući je nastala neobična jurnjava. Kovčezi, koferi, kuferi trpani su u automobile. Točkovi su sa škripom silazili nizbrdo da bi ućutali iza okuke. Na terasi su gorele nekakve starudije, dronjci, žute bluze, povezi s crnim znacima i mnogo, veoma mnogo pocepanih kartonskih kutija, iz kojih su poispadale zastavice.


Muvao sam se u toj zbrci više iznenađen nego ljutit. Na dlaci sam osećao neprijatne poglede. Kao da sam pas lutalica, nametljiva protuva, koju metlom teraju sa stepenica. Neko mi je skinuo ogrlicu okovanu srebrom. Neko je šutnuo moju već nekoliko dana praznu činiju. A onda je neko poslednji, pred polazak na put, izvirio iz šoferske kabine i dva puta pucao u mene. Čak me nije pogodio gde treba, jer sam još dugo i bolno umirao, uz zujanje obesnih muva. Ja, pas svoga gospodara.


INTERVJU S ATROPOM

Gospođa Atropa? Da, to sam ja. Od triju kćeri Nužnosti o Vama vlada najgore mišljenje. Baš pretera, pesnikinjo moja. Preslica prede nit života, ali ta nit je tanušna, nije je teško prekinuti. Laheza prutom označuje njenu dužinu. To nije nevino. Pa ipak u Vašim rukama su makaze. S obzirom da jesu, onda radim za svoje zadovoljstvo. Vidim da čak i sada, kada razgovaramo... Radoholična sam, to mi je u prirodi. Ne osećate umor, mučninu, pospanost, makar noću? Ne, doista ne? Bez godišnjih odmora, vikenda, svetkovanja praznika, ili makar malih cigaretpauza? 356 / Vislava Šimborska

Bilo bi zbog toga kašnjenja, a to ne volim. Neshvatljiva revnost. A niotkuda dokaza o priznanjima, nagradama, odlikovanjima, peharima, ordenju? Makar u vidu uramljenih diploma? Kao kod frizera? Hvala lepo. Da li Vam neko pomaže, ako je tako, ko? Zgodan paradoks – pa vi, smrtnici. Razni diktatori, brojni fanatici. Iako ih ne teram. Sami prijanjaju za posao. Mora da Vas i ratovi raduju, jer su velika odmena. Raduju? Nepoznato mi je takvo osećanje. Ja za njih ne upućujem pozive, niti rukovodim njihovim tokom. Ali priznajem: uglavnom zahvaljujući njima mogu učestvovati u sadašnjici. Ne smetaju Vam prekratko odsečene niti? Kratko, još kraće – to je samo za vas razlika. Izabrane pesme / 357

A ako bi neko jači hteo da Vas ukloni i pokušao da Vas pošalje u penziju? Ne razumem. Budite jasniji. Postaviću vam drugačije to pitanje: imate li Pretpostavljenog? ... Molim Vas, postavite mi sledeće pitanje. Nemam više sledećih... U tom slučaju zbogom. Tačnije rečeno ... Znam, znam. Doviđenja.


PESNIKOV GROZAN SAN

Zamisli, šta sam sanjala. Naizgled sve kao kod nas. Tlo pod nogama, voda, vatra, vazduh, vertikala, horizontala, trougao, krug, leva i desna strana. Vreme podnošljivo, poprilično lepi pejzaži i mnogo bića obdarenih govorom. Mada je njihov govor drugačiji nego na Zemlji. U rečenicama koriste pogodbeni način. Nazivi sasvim odgovaraju stvarima. Nema šta ni da se doda, ni oduzme, ni promeni, ni premesti. Vreme je uvek kao i na satu. Prošlo i buduće ograničenog su obima. Za uspomene im služi pojedinačna prošla sekunda, za predviđanje druga, koja upravo počinje. Reči koliko treba. Nikada nijedne više, a to znači, da nema poezije, da nema ni filozofije, ni religije, jer nestašluci Tog tipa tamo ne dolaze u obzir. Ništa, što bi se dalo samo zamisliti ili videti otvorenih očiju. Izabrane pesme / 359

Ako se traži, onda samo ono što je izrazito pored. Ako se pita, onda samo ono na šta postoji odgovor. Veoma bi se začudili, da umeju da se čude, da postoje neki razlozi za čuđenje. Odrednicu „nemir” smatraju nepristojnom, te ne bi smela da se nađe u rečniku. Svet ipak deluje svetlo čak u dubokoj tami. Nudi se svakom po pristupačnoj ceni. Posle udaljavanja od kase niko ne traži kusur. Zadovoljstvo – zbog osećanja. I nikakvih zagrada. Život s tačkom kraj noge. I huka galaksija. Priznaj da se ništa gore pesniku ne može dogoditi. A kasnije ni ništa bolje, ali kako se brzo probuditi.


LAVIRINT

– a sada nekoliko koraka od zida do zida, tim stepenicama na gore, ili onim na dole, zatim malo u levo, ako ne i u desno, od zida u dubini zida do sedmog praga, svejedno otkud, svejedno kud, sve do raskrsnice, gde se susreću, da bi se razišli tvoje nade, greške, porazi, pokušaji, namere i nove nade. Put za putem, ali bez povratka. Dostupno samo ono, što imaš pred sobom, a tamo, za utehu, okuka za okukom, čuđenje za čuđenjem, pogled za pogledom. Možeš da biraš gde ćeš biti ili ne biti, preskočiti, skrenuti samo ne propustiti. Izabrane pesme / 361

Dakle ovde ili onde, valjda tamo, intuitivno, s predosećanjem, na osnovu razuma, prečicom, nasumice, zapetljanim sredokraćama. Kroz neke od nizova nizova hodnika, kapija, brzo, jer u vremenu imaš malo vremena, s mesta na mesto, u mnoga još otvorena, mračna i dvoznačna, ali i široka, ushićena, gde je radost, iako neradost tako reći u blizini, negde drugde, tu i tamo, ovde-onde ili sreća u nesreći, poput zagrade u zagradi i mirenja sa svim tim, i iznenada ambis, ali i mostić, mostić, ali klimav, klimav, ali jedini, jer drugog nema. Tu negde mora postojati izlaz, više je nego sigurno. Ali ti ga ne tražiš, već on traži tebe, on je od početka 362 / Vislava Šimborska

u poteri za tobom, a ovaj lavirint nije ništa drugo već samo, samo tvoje, dok se može, tvoje, dok je tvoje, bekstvo, bekstvo –


NESMOTRENOST

Juče sam se u kosmosu loše ponela. Proživela sam dan i noć ne pitajući za bilo šta, ne čudeći se ničemu. Obavljala sam svakodnevne dužnosti, kao da je to sve, što sam bila dužna. Udah, izdah, korak po korak, obaveze, ali bez misli koja seže dalje od izlaska iz kuće i povratka kući. Svet se može primati kao sumanuti svet, a ja ga tretiram samo kao nešto za svakodnevnu upotrebu. Nikakvih – kako – i zbog čega – i otkud tu – i šta će pored tolikih živih detalja. Bila sam kao ekser odveć plitko ukucan u zid ili (ovde mi poređenje nedostaje). Promene su sledile jedna za drugom čak u ograničenom polju treptaja. Za mlađim stolom, ruka mlađa za dan nalazio se jučerašnji drugačije sečen hleb. 364 / Vislava Šimborska

Oblaci kao nikad dotad i kiša kao nikad dotad, jer je padala drugačijim kapima. Zemlja se okrenula oko svoje ose, ali u zauvek napuštenom prostoru. Potrajalo je to dobra dvadeset četiri sata. 1440 minuta okolnosti. 86 400 sekundi do saznanja. Kosmički savoir-vivre iako na našu temu ćuti, od nas ipak nešto zahteva: malo pažnje, nekoliko rečenica iz Paskala i začudno učešće u toj igri s nepoznatim pravilima.


GRČKI KIP

Zahvaljujući ljudima i drugim elementima vreme se podosta naradilo oko njega. Najpre ga je lišilo nosa, kasnije genitalija, pa prstiju ruku i nogu, redom, s vremenom i ramena, jednog pa drugog, desne noge i leve noge, leđa i bedara, glave i guzova, a ono što je već otpalo, razbijalo je u delove, u šut, u šljunak, u pesak. Kada na taj način umire neko živ, posle svakog udarca ističe mnogo krvi. Mermerni kipovi umiru ipak belo i ne uvek do kraja. Od onog, o kome je reč, ostao je torzo i podseća na disanje održavano s naporom, jer sada mora da privlači k sebi svu lepotu i dostojanstvenost izgubljenog ostatka. I to mu polazi za rukom, to mu još uvek uspeva, 366 / Vislava Šimborska

uspeva i očarava, očarava i istrajava – I vreme tu zaslužuje da se pomene, jer se umorilo od rada odloživši nešto i za kasnije.


GOTOVO SVAKA PESMA

Gotovo svaka pesma mogla bi da nosi naslov „Trenutak”9. Dovoljna je jedna rečenica u sadašnjem, u prošlom, čak i u budućem vremenu; dovoljno je bilo šta nošeno rečima, što će zašumeti, bljesnuti, preleteti, proteći ili će sačuvati navodnu nepromenljivost, ali s pokretnom senkom; dovoljno je da se govori o nekom pored nekog ili o nekom pored nečeg; o Ali10 koja ima mačku, ili je više nema; ili o drugim Alama mačkama i nemačkama 9

Naslov zbirke Šimborske, objavljene 2002. godine. – Prim. prev. Ime Ala je primer u poljskim bukvarima za slovo A. – Prim. prev.

10


iz drugih bukvara koje lista vetar; dovoljno je da u doseg pogleda pisac smesti privremene planine i prolazne doline; ako usput spomene nebo samo naizgled biće večno i mirno; ako se ispod ruke koja piše pojavi makar jedna jedina stvar biće imenovanje neke stvari, ako se crno na belo, ili makar kao domišljanje, iz važnog ili nevažnog razloga, postave znaci pitanja, u odgovoru – ako je moguće da budu dve tačke:


OVDE

Ne znam kako je drugde, ali ovde na Zemlji je svega mnogo. Ovde se prave stolice i tuga, makaze, violine, nežnost, tranzistori, vodojaže, šale, šoljice. Drugde je možda svega još više, samo iz određenih razloga tamo možda nema slika, kineskopa, piroški, maramica za brisanje suza. Ovde je tušta i tma mesta s okolinom. Neka možeš specijalno da zavoliš, da ih nazivaš kako hoćeš i štitiš od zla. Možda negde drugde ima sličnih mesta, međutim niko ih ne smatra lepima. Možda kao nigde ili kao malo gde ovde imaš vlastiti trup, a uz njega i posebne organe, da bi tuđu decu dodao vlastitoj. Osim toga ruke, noge i zabezeknutu glavu. Neznanje je ovde prezaposleno, stalno nešto broji, upoređuje, meri, izvlači iz toga zaključke i elemente. 370 / Vislava Šimborska

Znam, znam, šta misliš. Ovde nema ničeg trajnog, jer je oduvek i zauvek sve u vlasti stihija. Ali obrati pažnju – stihije se lako umaraju i povremeno moraju dugo da se odmaraju do sledećeg puta. I znam, na šta još misliš. Ratovi, ratovi, ratovi. Pa ipak i među njima se događaju pauze. Pažnja – ljudi su zli. Odmori se – ljudi su dobri. Opreznosti radi proizvodi se pustoš. Za odmor u znoju lica svog grade se kuće i u njih brzo se useljava. Život na zemlji ispada prilično jeftino. Za snove na primer ovde ne plaćaš ni groša. Za iluzije – tek kada su izgubljene. Za posedovanje tela – samo telom. I kao da je toga premalo, bez karte vrtiš se na vrteški planeta, i zajedno sa njom, švercujući se, vejavicom galaksija, kroz tako vrtoglava vremena, da ovde na Zemlji čak ništa ne zadrhti. I dobro osmotri: sto stoji, gde je stajao, na stolu listić, onako kako je položen, Izabrane pesme / 371

kroz odškrinut prozor samo ćarlija vetrić, a na zidovima nikakvih užasavajućih pukotina, kroz koje bi te oduvalo u nigdinu.


MISLI KOJE ME OBUZIMAJU NA PROMETNIM ULICAMA

Lica. Milijarde lica na površini sveta. Verovatno svako drugačije od onih koja su bila i koja će biti. Ali Priroda – ko bi je tamo znao – možda umorna od neprestanog rada ponavlja svoje ranije ideje i navlači na nas već iznošena lica. Možda te mimoilaze Arhimed u farmerkama, carica Katarina u krpici s rasprodaje, neki faraon s aktentašnom i s naočarima. Udovica bosog obućara još iz one male Varšave, majstor iz Altamirske pećine s unukama na putu za zoološki vrt, čupavi Vandal na putu za muzej da bi se malo razonodio. Neki koji su pali pre dvesta vekova, pre pet vekova pre pola veka.


Neko ovuda vožen zlatnom kočijom, a neko vagonom holokausta, Montezuma, Konfučije, Navukodonosor, njhove dadilje, njihove pralje i Semiramida, koja govori samo engleski. Milijarde lica na površini sveta. Tvoje lice, moje, čije sve – nikada nećeš saznati. Možda Priroda mora da obmanjuje, jer da bi postigla, da bi opskrbila čime treba počinje da lovi ono što je utonulo u ogledalo zaborava.


IDEJA

Dobila sam određenu ideju za pesmu? za stih? To je dobro – velim – ostani, da popričamo. Moraš mi reći nešto više o sebi. Na šta mi ona šapnu nekoliko reči na uvo. Ah, o tome se radi – rekoh – to je tako zanimljivo. Te stvari mi odavno leže na srcu. Ali napisati pesmu o njima? Ne, to svakako ne. Na šta mi ona šapnu nekoliko reči na uvo. Tako ti se samo čini – odgovorih – precenjuješ moju snagu i sposobnosti. Čak ne bih znala od čega da počnem. Na šta mi ona šapnu nekoliko reči na uvo. Varaš se – rekoh – sažet i kratak stih mnogo teže je napisati nego dug. Ne muči me, ne navaljuj, jer ti to neće uspeti. Na šta mi ona šapnu nekoliko reči na uvo. Neka bude šta bude, pokušaću, kad toliko navaljuješ. Ali te unapred upozoravam, na ono što će iz toga proizaći. Napisaću, iscepaću i baciti u korpu za otpatke. Na to mi ona šapnu nekoliko reči na uvo. U pravu si – rekoh – ali ima i drugih pesnika. Neki to mogu uraditi bolje od mene. Mogu ti dati njihova imena i adrese. Na to mi ona šapnu nekoliko reči na uvo. Naravno, i zavideću im. Mi zavidimo jedni drugima čak i na slabim pesmama. Izabrane pesme / 375

Ova valjda treba... valjda mora da ima... Na šta mi ona šapnu nekoliko reči na uvo. Upravo mora da ima svojstva koja si nabrojala. Prema tome bolje je da promenimo temu. Možemo li na kafu?

Na šta ona samo uzdahnu.

I poče da nestaje.

I nestade.


ŠIPARICA

Ja – šiparica? Ako bi iznenada, ovde, sada, stala ispred mene, da li bih morala da je pozdravim kao blisku osobu, iako mi je strana i daleka? Da pustim suzicu, poljubim je u čelce samo iz razloga što smo istoga datuma rođene? Toliko različitosti među nama, samo su nam kosti iste, i svod lobanje, i očne duplje. Njene oči su malo krupnije, trepavice duže, viša je, celo telo joj je prekriveno glatkom kožom i besprekorno. Istina povezuju nas rođaci i poznanici, s tim što su u njenom svetu svi živi, a u mom gotovo niko iz zajedničkog kruga. Toliko mnogo se razlikujemo, na sasvim drugo mislimo i o drugom govorimo. Ona malo zna – ali se jogunasto drži stvari. Izabrane pesme / 377

Ja znam mnogo više – ali nisam sasvim sigurna. Pokazuje mi pesme, pisane brižnim, izrazitim slovima, kakvim ja već godinama ne pišem. Čitam te pesme, čitam. Možda jedna vredi, ako bi se malo skratila i na nekoliko mesta doterala. Ostale ništa dobro ne slute. Razgovor nikako ne ide. Na njenom bednom uz to jeftinom satiću vreme je nepouzdano. Na mom skupljem mnogo je tačnije. Na oproštaju, konvencionalan osmeh i ni trunčice uzbuđenja. Kada je nestala u žurbi je zaboravila svoje šalče – šalče od prave vune, s raznobojnim prugama koje je naša majka heklicom isheklala. Još uvek ga čuvam.


TEŠKO JE ŽIVETI SEĆAJUĆI SE

Loša sam publika za svoje sećanje. Želi da neprestano slušam njegov glas, a ja se vrtim, kašljucam, čas slušam, čas ne slušam, izlazim, vraćam se i opet izlazim. Želi da mu posvećujem apsolutno pažnju i vreme. Kada spavam, to mu lako pada. Danju se svašta dešava i to mi uzima za zlo. Revnosno mi potura stara pisma, fotografije, dotiče važne i nevažne događaje, vraća pogled na propuštene vidike, nastanjuje ih mojim umrlim. U njegovim pričama uvek sam mlađa. Simpatično je to, ali zbog čega neprestano isti motiv. Svako ogledalo ima za mene drugačije novosti. Jedi se, kada sležem ramenima. Tada osvetnički poteže sve moje greške, teške, a kasnije lako zaboravljene. Gleda mi u oči, čeka kako ću da reagujem. Na kraju me teši, da je moglo biti i gore. Želi da živim samo zbog njega i sa njim, najbolje u mračnoj, zatvorenoj sobi, Izabrane pesme / 379

a u mojim planovima uvek su sadašnje sunce, aktuelni oblaci, vremenski tačno određeni putevi. Katkad mi je dosta njegovog društva. Predlažem mu rastanak. Od danas zauvek. Tada se sažaljivo smeška, jer zna da bi to bila i meni smrtna presuda.


MIKROKOSMOS

Kada su počeli da gledaju kroz mikroskop, užasno je dunulo i do danas duva. Život je i dotle bio dovoljno lud u svojim dimenzijama i oblicima. Ali, stvorena su i nekakva sićušna bića, nekakve mušice, i crvići koji su se i golim ljudskim okom mogli videti. Kad ovde, iznenada, ispod staklenceta, sve krajnje drugačije i već toliko sićušno da se ono što zauzima u prostoru samo iz sažaljenja može nazvati mestom. Staklence to čak i ne pritiska, već se ispod njega neograničeno udvostručuje i utrostručuje, krajnje slobodno i prozvoljno. Reći da je toga mnogo – premalo je. Što je mikroskop jači, ono se brže i preciznije uvećava. Ta bića nemaju čak ni pristojnu utrobu. Ne znaju šta je to pol, ni detinjstvo, ni starost. Izabrane pesme / 381

Možda čak ne znaju da postoje – ili da ne postoje. A ipak odlučuju o našem životu i smrti. Neka se od njh koče u trenutnom mrtvilu, iako se ne zna šta je za njih trenutak. S obzirom da su tako sićušna, možda je i postojanje za njih odgovarajuće usitnjeno. Zrnce prašine koje nosi vetar u odnosu na njih je meteor iz dubokog kosmosa, a otisak prsta – prostrani lavirint, gde se mogu okupljati na svoje gluve parade, na svoje slepe ilijade i upanišade. Odavno sam želela da pišem o njima, ali teška je to tema, stalno odlagana za kasnije i verovatno dostojna boljeg pesnika, zabezeknutijeg od mene svetom. Ali, vreme hita. Prema tome, pišem.


ŠUPLJIKASTE RIZOPODE

Pa šta, uzmimo, na primer, šupljikaste rizopode. Živele su ovde, jer su postojale, a postojale su, jer su živele. Kako su mogle, ako su mogle i kako su uspevale. U množini, jer su množina, mada su i jednina, u vlastitoj, samo u vlastitoj krečnoj ljušturi. U slojevima, jer ih je u slojevima vreme kasnije obuhvatalo, bez ulaženja u detalje, jer je u detaljima sažaljenje. I, eto imam pred sobom dva pogleda u jednom: žalosno groblje večnog otpočinka ili očaravajuće, ulovljene u moru, u azurnom moru bele stene, stene koje su ovde, jer su ovde.


UOČI PUTOVANJA

Za njega se kaže: prostor. lako ga je odrediti jednom reči, a mnogo teže sa više. Istovremeno je prazan i pun svega? Čvrsto zatvoren, iako otvoren, gotovo ništa ne može iz njega da se iskrade? Da li se beskrajno povećava? Jer ako ima kraj, čime se, dođavola, graniči? Pa dobro, dobro. A sada spavaj. Noć je, a sutra imaš preča posla, taman po tvojoj meri: dodirivanje predmeta položenih blizu, bacanje pogleda na planiranu razdaljinu, slušanje glasova dostupnih uhu. I još to putovanje od tačke A do tačke B. Polazak u 12.40 po lokalnom vremenu, i preletanje iznad klubadi ovdašnjih oblaka tankom, ali beskonačnom prugom neba.


RAZVOD

Za decu prvi smak sveta u životu. Za mačku novi Gazda. Za psa nova Gazdarica. Za nameštaj stepenice, tresak, vozilo i prevoz. Za zidove svetli kvadrati posle skinutih slika. Za susede u parteru tema, prekid dosade. Za auto bilo bi bolje da su dvoje. Za romane, poeziju – saglasnost, uzmi šta hoćeš. Gore je s enciklopedijom i video uređajem, i sa pravopisom, u kome su uputstva za pisanje dva imena – da li ih još uvek povezivati veznikom „i” ili već deliti tačkom.


ATENTATORI

Danima smišljaju kako ubiti, da bi ubili, i koliko ubiti, da bi što više ubili. Osim toga s apetitom jedu svoja jela, mole se, peru noge, hrane ptice, telefoniraju češući se ispod pazuha, zaustavljaju krv, kada ozlede prst, ako su žene, kupuju uloške, senku za očne kapke, cveće za vaze, svi se pomalo šale, kada su raspoloženi, piju limunov sok iz frižidera, uveče posmatraju mesec i zvezde, stavljaju na uši slušalice s tihom muzikom i s uživanjem spavaju do bele zore – po svoj prilici ono što smišljaju treba da urade noću.


PRIMER

Vihor pokidao tokom noći sve lišće s drveta osim jednog listića, preostalog, da bi se njihao solo na goloj grani. Na tom primeru Sila pokazuje, da naravno – ponekad voli i da se našali.


IDENTIFIKACIJA

Dobro je da si došla – reče. Čula si da se u četvrtak srušio avion? Upravo zbog toga su došli po mene. Navodno nalazio se na listi putnika. I šta s tim, možda se predomislio. Dali su mi neki prašak da se ne bih onesvestila. Zatim su mi pokazali nekoga, ne znam koga. Sav crn, sav izgoreo, osim jedne ruke. Parče košulje, sat, burma. Iznervirala sam se, jer to sigurno nije on. Ne bi mi to učinio, da tako izgleda. Onakvih košulja pune su radnje. Onaj sat je običan sat. A naša imena na njegovoj burmi su sasvim obična imena. Dobro je da si došla. Sedi pored mene. Stvarno je trebalo da se vrati u četvrtak. Ali koliko još četvrtaka imamo u godini. Odmah ću staviti čajnik da skuvam čaj. Opraću kosu, a posle, šta posle, pokušaću da se probudim iz svega toga. Dobro je da si došla, jer je tamo bilo hladno, a on samo u nekakvoj gumenoj vreći za spavanje, on, to znači onaj nesrećni čovek. Odmah ću staviti vodu za kuvanje četvrtka, opraću čaj, a ova naša imena su ipak obična imena – 388 / Vislava Šimborska

NEČITANJE

Prustovim delima u knjižari ne dodaju daljinski, ne možeš se prebacivati čas na prenos fudbalske utakmice čas na kviz, na kome se može osvojiti volvo. Živimo duže, ali manje precizno i koristeći kraće rečenice. Putujemo brže, češće, dalje i umesto uspomena donosimo slajdove. Ovde sam ja s nekim tipom. Tamo je moj bivši. Ovde su svi goli, sigurno su na nekoj plaži. Sedam tomova – smilujte se. Zar se to ne bi moglo sažeti, skratiti ili pokazati u vidu stripa. Svojevremeno prikazivana je serija Lutka11, međutim snaja kaže da je umesto P. neko drugi. Uostalom, uzgred budi rečeno, ko bi to mogao biti. Godinama je pisao u krevetu. 11

Lutka poznati roman poljskog pisca Boleslava Prusa. – Prim. prev. Izabrane pesme / 389

Stranicu za stranicom, ograničenom brzinom. A mi smo u petoj brzini i – da kucnemo – zdravi smo.


PORTRET PO SEĆANJU

Sve se naizgled slaže. Oblik glave, crte lica, visina, silueta. Pa ipak nije sličan. Možda ne u toj pozi? Ni u drugom koloritu? Možda da je više iz profila, kao da se za nečim osvrće? Kad bi nešto držao u rukama? Knjigu? Vlastitu? Tuđu? Mapu? Dvogled? Čekrk za navijanje udice? I da ima nešto drugo na sebi? Septembarsku uniformu? Logorašku odeću? Jaknu iz onog ormana? Ili – kao da se kreće ka drugoj obali – do gležnjeva, do kolena, do pojasa, do vrata već zagnjuren? Go? A kada bi mu docrtali nekakvu pozadinu? Na primer još nepokošenu livadu? Ševar? Breze? Lepo oblačno nebo? Možda nedostaje neko pored njega? S kim se prepirao? Šalio? Igrao karte? Pio? Neko od porodice? Prijatelj? Nekoliko žena? Jedna? Možda kako stoji na prozoru? Izlazi iz kapije? Izabrane pesme / 391

Sa psom lutalicom pokraj noge? U solidarnoj gomili? Ne, ne, to ništa ne vredi. Treba da bude sam, kako to nekima odgovara. I ne tako prisno, ni preblizu? A dalje? Još dalje? U najvećoj dubini slike? Odakle, kad bi i vikao, glas se ne bi čuo? A šta u prvom planu? Ah, bilo šta. Ali samo pod uslovom da to bude ptica koja upravo preleće.


SNOVI

Uprkos nauci i geološkim naukama, podsmevajući se njihovim magnetima, grafikonima i mapama – san u deliću sekunde slaže pred nama planine tako kamenite, kao na javi. S obzirom da su u pitanju planine, tu su i doline, i ravnice s kompletnom infranstrukturom. Bez inžinjera, majstora, radnika, bagera, buldožera, opskrbe građevinskim materijalom – brze autostrade, neočekivani mostovi, trenutni gradovi gusto naseljeni. bez režisera s megafonom i operatera – gomile koje dobro znaju kada treba da nas užasnu i u jednom trenutku da iščeznu. Bez arhitekata veštih u svojoj profesiji, bez tesara, bez zidara, betoniraca – na stazi iznenada kućice kao igračkice, a u njima ogromne sale s odjecima naših koraka i zidovi od tvrdog vazduha. Ne samo polet nego i preciznost – poseban sat, cela celcijata muva, Izabrane pesme / 393

na stolu čaršav s izvezenim cvećem, zagrižena jabučica s tragovima zuba. A mi – ono što ne mogu cirkusanti, mazi, čudotvorci i hipnotizeri – bez perja uspevamo da letimo, u crnim tunelima osvetljavamo sebe očima, razgovaramo krasnorečivo na nepoznatom jeziku i to ne sa makar kim već s mrtvima. A uz to, uprkos vlastitoj slobodi, izborima srca i sklonostima, gubimo se u ljubavnoj požudi prema – pre nego što zazvoni budilnik. Šta će na to autori sanovnika, istraživači oniričkih simbola i proročanstava, lekari s kanabeima za psihoanalizu – ako im se nešto podudara, to je samo slučajno i samo iz tog razloga, što u našim snovima, u njihovim senkama i treperenjima, u njihovim potresima i nepredvidljivostima, u njihovim ravnodušnostima i širenjima ponekad se može dogoditi i uhvatljiv smisao.


U DILIŽANSI

Mašta mi je naložila da krenem na to putovanje. Na krovu diližanse kisnu kutije i paketi. Unutra stiska, buka, smrad. Debela i oznojena domaćica, lovac u dimu lule i s mrtvim zecom, l’abbé s balončetom vina u zagrljaju, dadilja s bebom crvenom od vriske, pripiti trgovac koji uporno štuca, dama iznervirana svim pomenutim stvarima, osim toga dečak s trubicom, veliki pas pun buva i papagaj u kavezu. I još neko zbog koga sam zapravo krenula na put, jedva vidljiv među tuđim zavežljajima, ali postojeći – ime mu je Juljuš Slovacki12. Ne čini se odveć ornim za razgovor. Čita pismo koje je izvadio iz izgužvane koverte, pismo je po svoj prilici čitano mnogo puta, jer su stranice po ivicama iskrzane. Kada između stranica ispade ispresovana ljubičica ah! oboje počesmo da uzdišemo i hvatamo je u letu. Juljuš Slovacki (1809–1849), jedan od najvećih poljskih romantičarskih pesnika i dramskih pisaca. Od 1831. živeo je u emigraciji. 1927. njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su u kripti na Vavelu, gde su se sahranjivali poljski kraljevi i najistaknutiji Poljaci. – Prim. prev. 12


To je, čini se, dobar trenutak da mu kažem ono što sam odavno sklapala u mislima. Izvinite Gospodine, ali veoma je hitno i važno. Stižem ovde iz Budućnosti i znam kako je tamo. Prema Vašim stihovima gajim beskrajnu nežnost i divljenje, a Vama lično želim – boravak na Vavelu13 ravan kraljevskom. Nažalost, mašta ne poseduje takvu moć, da me možete čuti ili možda videti. Čak ne oseća da Ga vučem za rukav. Spokojno stavlja ljubičicu između listova, listove u kovertu, a sve to ponovo u koferčić, časak gleda kroz orošeno prozorče, na kraju ustaje, zakopčava ogrtač, provlači se prema vratima i – izlazi na najbližoj stanici. Još nekoliko minuta ne gubim Ga iz vida. Ide onako sitan s onim svojim koferčetom, jednostavno pravo, spuštene glave, kao neko ko zna, da ga tu niko ne čeka.

Vavel – kraljevski zamak i katedrala u Krakovu koji je više vekova bio prestonica Poljske, u kome su krunisani i u kripti sahranjivani poljski kraljevi i zaslužni Poljaci. – Prim. prev. 13


Sada su u vidnom polju samo statisti. Mnogobrojna porodica pod kišobranima, kaplar s pištaljkom, a iza njega zadihani regruti, kočije pune prasića i dva zaprežna konja za razmenu.


ELA NA NEBU

Molila se Bogu, vatreno se molila, da od nje stvori belu srećnu devojku. Ali ako je već kasno za takve promene, onda mi, Gopode Bože, videći koliko sam teška, oduzmi bar pola težine. Ali milosrdni Bog reče Ne. Stavio je samo ruku na njeno srce, zavirio joj u grlo, pomilovao je po glavi. A kada svemu dođe kraj – dodade – obradovaćeš me dolaskom kod mene, radosti moja crna, klado raspevana.


VERMER

Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju u naslikanoj tišini i usredsređenosti iz dana u dan sipa mleko iz bokala u činiju, Svet ne zaslužuje smak sveta.


METAFIZIKA

Bilo, pa prošlo, Dakle, bilo, pa prošlo. Uvek neumitnim redosledom, jer je takvo pravilo te izgubljene igre. Zaključak bi bio banalan, ne bi zasluživao da se o njemu piše, da nije neosporne činjenice, činjenice na vjeki vjekov, za ceo kosmos, kakav jeste i kakav će biti, da je nešto stvarno postojalo, dok nije prošlo, čak to, da si danas jeo knedle sa čvarcima.


NEKO, KOGA POSMATRAM OD IZVESNOG VREMENA

Ne dolazi grupno, Ne okuplja se masovno. Ne učestvuje brojno. Ne slavi bučno. Ne pušta iz sebe zborni glas. Ne obelodanjuje svima. Ne posvedočuje u ime. U njegovom prisustvu nema raspitivanja – ko je za, a ko protiv, hvala, ne vidim. Nedostaje njegova glava, kad je glava uz glavu, kad je korak uz korak, rame uz rame i napred ka cilju s lecima u džepovima i proizvodom od hmelja. Gde je samo na početku idilično i anđeosko, jer će se ubrzo jedna gomila pomešati s drugom i neće se znati, Izabrane pesme / 401

čije je, ah, čije je ovo kamenje i cveće, živeli i štapovi. Nespomenut. Nespektakularan. Zaposlen u Gradskoj čistionici. U praskozorje, s mesta događanja skuplja, iznosi, baca u prikolicu, ono što je kukama za poluživo drveće pričvršćeno, što je u izgaženoj travi utabano. Pocepani transparenti, razbijene flaše, spaljene lutke, oglodane kosti, brojanice, pištaljke i prezervativi. Jednom je u žbunju našao kavez za golubove. Poneo ga je sa sobom i držao ga, tako prazan.


ISPOVESTI MAŠINE ZA ČITANJE

Ja, Broj Tri Plus Četiri Podeljeno Sa Sedam, čuven sam po ogromnom lingvističkom znanju. Uspeo sam da prepoznam već hiljade jezika, kojima su se u svojoj istoriji služili izumrli ljudi. Sve što su napisali svojim znacima, iako je zatrpano slojevima katastrofa, izvlačim, rekonstruišem u prvobitnom vidu. Ovo nije puko hvalisanje – čitam čak lavu i listam pepeo. Na ekranu objašnjavam svaku pomenutu stvar, kada je, od čega i zbog čega napravljena. I već po inerciji istražujem neka pisma i u njima ispravljam pravopisne greške. Priznajem – izvesne reči pričinjavaju mi teškoće. Izabrane pesme / 403

Na primer stanja zvana „osećanja” ne uspevam kao dosad precizno da protumačim. Slično je s „dušom”, izrazom-zagonetkom. Trenutno sam utvrdio da je to vrsta magle, tobož trajnija od smrtnih organizama. Međutim najveće probleme imam s reči „postojim”. Liči na običnu aktivnost, opšte, ali ne kolektivno upražnjavanu, u sadašnjem pravremenu, u nesvršenom vidu, mada, kao što je poznato, u davno svršenom. Samo da li je to dovoljno kao definicija? Krče mi veze i škripe šrafovi. Moje dugme za Centralu dimi se umesto da svetli. Moraću da zamolim za bratsku pomoć drugara Dve Petine Nule kroz Pola. Zapravo to je poznata varijanta, ala je on pun ideja.


POSTOJE ONI KOJI

Postoje oni koji spretno obavljaju život. Održavaju u sebi i oko sebe red. Imaju za sve način i ispravan odgovor. Od prve odgonetaju ko je koga, ko je s kim, u kom pravcu, kuda. Udaraju pečate na jedine istine, nepotrebne činjenice ubacuju u drobilice, a nepoznata lica u segregatore koji su im unapred predodređeni. Misle onoliko koliko treba, ni trenutak duže, jer iza tog trenutka vreba sumnja. A kada im egzistencija dopusti, napuštaju ustanovu kroz pokazana vrata. Ponekad im zavidim – na sreću to je prolazno.


LANCI

Vreo dan, pseća kućica i pas na lancu. Nekoliko koraka dalje činija puna vode. Ali lanac je prekratak i pas je ne doseže. Dodajmo sličici još jedan detalj: naši lanci su mnogo duži i manje vidljivi, zahvaljujući njima slobodno prolazimo pored.


NA AERODROMU

Trče jedno prema drugom raširenih ruku, viču nasmejani: Konačno! Konačno! Oboje u teškim zimskim odelima, u debelim kapama, šalovima, rukavicama, čizmama, ali samo za nas, jer su za sebe već – nagi.


PRINUDA

Jedemo tuđ život, da bi živeli. Krmenadla samoubice s pokojnicom kupusom. Jelovnik je nekrolog. Čak najbolji ljudi moraju nešto ubijeno da pregrizu, svare, da njihova nežna srca ne bi prestala da kucaju. Čak najlirskiji pesnici. Čak najstrožije askete žvaću i gutaju nešto, što je raslo. Teško mi je da to uskladim s dobrim bogovima. Samo ako su lakoverni, ako su naivni svu vlast nad svetom su predali prirodi. Upravo ona, sumanuta, nameće nam glad, a tamo gde je glad, tamo je kraj nevinosti. Gladi se smesta priključuju čula: ukusa, mirisa, dodira i vida, jer nije svejedno koja su jela i na kakvim su tanjirima. 408 / Vislava Šimborska

Čak sluh učestvuje u onome što se događa, jer su za stolovima neretko veseli razgovori. Svakom jednom Svakom jednom neko blizak umire, između biti ili ne biti primoran da izabere ono drugo. Teško nam je da prihvatimo da je to banalna činjenica, uključena u tok događaja, u skladu s procedurom; pre ili kasnije na dnevnom redu, uveče, noću ili u praskozorje; i očigledan kao odrednica u indeksu, kao paragraf u zakoniku, kao najbliži datum u kalendaru. Međutim, takvo je ili-ili prirode, takvo je, na sreću, ime koje kazuje značenje. Takva je evidencija i omnipotencija. I samo povremeno sitna učtivost s njene strane – naših bliskih umrlih ubacuje nam se u san.


ŠAKA

Dvadeset sedam kostiju, trideset pet mišića, oko dve hiljade nervnih ćelija, u svakoj jagodici prsta naših pet prstiju. To je sasvim dovoljno da se napiše Mein Kampf ili Čiča Tomina koliba.


OGLEDALO

Da, sećam se tog zida u našem srušenom gradu. Strčao je takoreći do šestog sprata. Na četvrtom je imao ogledalo, neverovatno ogledalo, jer nije bilo razbijeno, dobro zakačeno. Već nije odražavalo ničije lice, ničije ruke koje nameštaju kosu, nikakva vrata preko puta, ništa, što bi se moglo nazvati mesto. Bilo je kao na raspustu – u njemu se ogledalo živo nebo, pokretni oblaci u divljem vazduhu, prašina ruševina spirana blistavim kišama, ptice u preletu, zvezde, rađanja sunca. I tako se, kao svaki dobro urađen predmet, događalo bez zamerke, s profesionalnim nedostatkom zaprepašćenja.


SAN

Prisnilo mi se da tražim nešto, negde sklonjeno ili izgubljeno, ispod kreveta, ispod stepenica, ispod stare adrese. Preturala sam po ormanima, kutijama i fiokama punim nepotrebnih stvari. Vadila sam iz kofera proživljene godine i putovanja. Istresala sam iz džepova osušene listiće i pisamca nenamenjena meni. Trčala sam zadihana kroz svoje, nesvoje nemire, sobe. Tonula sam u tunelima snega i zaboravu. Uvlačila sam se u trnovito žbunje i domišljanja. Razgrtala sam vazduh i dečiju travu. 412 / Vislava Šimborska

Pokušavala sam da stignem pre nego što padnu prošlovekovni mrak, odluka i tišina. Na kraju prestala sam da znam šta sam tako dugo tražila. Probudila sam se. Pogledala sam na sat. San je trajao nepuna dva i po minuta. Eto na kakve smicalice je primorano vreme, otkad je počelo da natrapljuje na uspavane glave.


UZAJAMNOST

Postoje katalozi kataloga. Postoje pesme o pesmama. Postoje komadi o glumcima koje igraju glumci. Pisma povodom pisama. Reči koje služe za objašnjenje reči. Mozgovi zauzeti studiranjem mozga. Postoje tuge zarazne poput smeha. Hartija koja potiče od samlevene hartije. Viđeni pogledi. Padeži koji se menjaju po padežima. Velike reke s ozbiljnim učešćem nevelikih. Šume do ivica obrasle šumom. Mašine predodređene za izradu mašina. Snovi koji nas iznenada bude iz sna. Zdravlje je neophodno za povratak zdravlja. Stepenice koje istovremeno vode na dole i na gore. Naočari za traženje naočara. Udah i izdah. I s vremena na vreme, čini se, mržnja mržnje. A na kraju krajeva neznanje neznanja i ruke zaposlene pranjem ruku.


VLASTITOM STIHU

U najboljem slučaju bićeš, stiše moj, pažljivo čitan, komentarisan i upamćen. U gorem slučaju samo pročitan. Treća mogućnost – bićeš stvarno napisan, mada časak kasnije u korpu za otpatke bačen. Imaš na raspolaganju i četvrti izlaz – da nestaneš nenapisan, zadovoljno mrmljajući nešto za sebe.


MAPA

Ravna kao sto, na koji je položena. Ništa se pod njom ne pokreće niti menja mesto. Nad njom – moje ljudsko disanje ne stvara vazdušne vrtloge i celu njenu površinu ostavlja na miru. Njene nizije, doline uvek su zelene, visije, planine žute i mrke, dok su mora, okeani prijatno plavi. Sve je ovde malo, dostupno i blisko. Mogu vrhom nokta da pritiskam vulkane, da bez debelih rukavica milujem zemljine polove, mogu jednim pogledom da obuhvatim svaku pustinju zajedno sa susednom, postojećom rekom. Prašume su obeležene sa po nekoliko drvaca, između kojih je teško zalutati. Na istoku i zapadu, iznad i ispod polutara – mrtva tišina, a u svakom crnom zrncetu žive ljudi. 416 / Vislava Šimborska

Masovne grobnice i iznenadne ruševine nisu na toj sličici. Granice zemalja su jedva vidljive, kao da se kolebaju – biti ili ne biti. Volim mape, jer lažu. Jer ne dopuštaju pristup nasrtljivoj istini. Jer su velikodušne, s prostodušnim humorom rasprostiru mi na stolu svet ne s ovog sveta.


NAPOMENA PRIREĐIVAČA

Vislava Šimborska (Wisława Szymborska) rođena je 2. jula 1923. godine u Bnjinu blizu Poznanja, a umrla 1. februara 2012. u Krakovu, u kome je živela od 1931. Zbog svoje prirode nikada nije bila u prvim redovima, čak ni kao nobelovac. Mada još od 50-ih godina počinje da dobija značajne nagrade. U njenom stvaralaštvu prelomna je zbirka Dozivanje Jetija (1957), jer je pre toga objavila dve „socrealističke” knjige, Zato živimo i Pitanja postavljana sebi (1952, 1954), koje kasnije nije unosila u izbore svoje poezije. Posle „revolucionarne” 1956. prevođena je na niz jezika. Na oko pedesetak. Između ostalih na srpski. Tome su doprinele i velike svetske nagrade poput Geteove, Herderove i Nobelove. Malo je poznata činjenica da je Šimborska debitovala kao prozni pisac, pišući kratku prozu. Da je „pesnik” ubedio ju je Adam Vlodek, pesnik, urednik novina, izdavačkih kuća i nekoliko godina njen suprug. Kolebanje između proze i poezije vidi se i u izboru njenih studija. Studirala je sociologiju i poljsku književnost na poznatom Jagelonskom univerzitetu, ne završivši nijedne studije. Zbog porodične situacije počela je rano da radi, već 1943. Posle Drugog svetskog rata da bi studirala i dobila zaposlenje morala je da bude član PURP-a i bila je sve do 1966. Od 1953. do 1981. radila je kao sekretar redakcije u časopisu „Žiće literackje” („Književni život”). U njemu je počela da objavljuje i svoje slavne feljtone koji su štampani pod zajedničkim naslovom Neobavezna lektira. Neko vreme uređivala je i poeziju. Od Izabrane pesme / 419

1981. do 1983. bila je u uredništvu časopisa „Pismo” i sarađivala s časopisom „Nagłos” („Početna pozicija”), a posle toga, zbog opozicione delatnosti, završila kao slobodan umetnik i penzioner. Poezija Šimborske je filozofska na prirodan i spontan način, kako ističu poljski kritičari, jer u njoj nema razmatranja, naučnih termina, neposredno formulisanih problema. Ali, ima igre misli koja proističe iz jezičke igre, odnosno „govori zahvaljujući govoru”. Te jezičke igre najčešće se odvijaju kroz dijaloge o mogućnostima i nemogućnostima izražavanja čoveka i sveta. Iako nije „lingvistička pesnikinja”, trudi se da višestruko i višestrano iskoristi mogućnosti reči, a da pri tom ne bude zavisna od njih. Što potvrđuju neočekivani obrti, slučajnosti, otkrića u gotovo svakoj njenoj pesmi. To nas navodi da zaključimo da ona ipak eksperimentiše jezikom. Međutim, to ne čini kao avangardisti, stvarajući neologizme ili šokantne frazeološke sklopove. Ona uglavnom postavlja pitanja, budući da je znak pitanja osnovna retorska figura njenog stvaralaštva. Jer njene igre rečima ne vode praznoj virtuoznosti, nisu larpurlar, već su zahvaljujući ironiji kao jednom od najčešćih postupaka koje primenjuje funkcionalizovane i problematizovane. Ili kako je rekao teoretičar književnosti Mihal Glovinjski, funkcija su mudrosti, odlučuju o neponovljivosti i originalnosti njene poezije, poezije koja je neobičan spoj ozbiljnosti i ludizma. Što je velika retkost, budući da piše poeziju o velikim stvarima čoveka, našeg sveta i XX veka. Ova tvrdnja je povezana i s pitanjem morala. Morala, iako Šimborska nije moralistkinja koja poučava druge. Ne poučava, jer je izrazita individualistkinja koja od zbirke Dozivanje Jetija do zbirke Dovoljno sve izražava u svoje ime. Stoga, ako želimo da je 420 / Vislava Šimborska

najpribližnije definišemo, definisaćemo je kao pesnikinju koja piše poeziju života i smrti. Što postiže već pomenutim jezičkim igrama u oblasti forme i bavljenjem konkretnim životnim sadržajima. Pored pisanja pesama i feljtona Šimborska je pisala limerike, osnovavši pre desetak godina Ložu limerika i fond iz koga je svake godine dodeljivala dve nagrade. Njena velika pasija, pored sakupljanja „kiča” i starih razglednica, bili su kolaži koji su sadržali najbitnije odlike njene poezije, koje iako su bili veoma originalni nije nikada izlagala u galerijama, već ih je slala prijateljima i prevodiocima kao novogodišnje čestitke. Između ostalih Petru Vujičiću i Biserki Rajčić. KOV ih je iskoristio za korice njenih zbirki Trenutak i Ovde. Pesničke zbirke: Zato živimo (1952), Pitanja postavljana sebi (1954), Dozivanje Jetija (1957), So (1962), Da umreš od smeha (1967), Svaki slučaj (1972), Veliki broj (1976), Ljudi na mostu (1986), Kraj i početak (1993), Trenutak (2002), Rimovanke ili pesmice za veliku decu (2003), Dve tačke (2005), Ovde (2009) i Dovoljno (2012); feljtoni: Neobavezna lektira (I-IV, 1973, 1981, 1996, 2003), Književna pošta ili kako ostati (ili ne ostati) pisac (2000). U izdanju KOV-a štampane su njene zbirke: Kraj i početak (1996), Trenutak (2002), Dve tačke (2006), Ovde (2009), Dovoljno (2012) u prevodu Biserke Rajčić. Kod drugih izdavača, u prevodu Petra Vujičića objavljene su njene zbirke Svaki slučaj (1983) i Ljudi na mostu (1989), a Izabrane pesme (1997) u prevodu Petra Vujičića i Biserke Rajčić u izdanju B92. U izboru i prevodu Petra Bunjaka i Slađane Janković izašao je 1996. izbor iz poezije Šimborske Naivna pitanja (ABC Glas, Beograd). Izabrane pesme / 421

U Prosveti, u prevodu Biserke Rajčić, objavljen je izbor feljtona iz Neobavezne lektire (2006). Pesme u Izabranim pesmama koje je priredila Biserka Rajčić poređane su hronoški, a u sadržaju, u zagradi je navedeno ime prevodioca, P. V. – Petra Vujičića, B. R. – Biserke Rajčić.


SADRŽAJ

Zbog čega živimo Cirkuske životinje (B. R.)

5

Pitanja postavljana sebi Zaljubljeni (B. R.) 6 Ključ (B. R.) 7 Dozivanje Jetija Izmišljam svet (B. R.) 8 Mali oglasi (B. R.) 10 Hana (B. R.) 12 Doček mlaznjaka (B. R.) 14 Pokušaj (B. R.) 15 Četiri ujutru (P. V.) 16 Mrtva priroda s balončićem (B. R.) 17 Prijateljima (B. R.) 19 Rehabilitacija (B. R.) 21 Minut tišine posle Ludvike Vavžinjske (B. R.) 23 Pogreb (P. V.) 25 Dva Bruhelova majmuna (P. V.) 27 Još (B. R.) 28 San letnje noći (B. R.) 30 Atlantida (P. V.) 31 Sa neostvarenog pohoda na Himalaje (P. V.) 33 Ništa dvaput (B. R.) 35


So Komično (B. R.) 37 Ovekovečivanje (B. R.) 39 Majmun (P. V.) 41 Lekcija (P. V.) 43 Muzej (P. V.) 44 Trenutak u Troji (P. V.) 45 Senka (B. R.) 47 Ostatak (P. V.) 48 Reči (P. V.) 49 Bez naslova (B. R.) 50 Nenadani susret (B. R.) 52 Zlatna svadba (B. R.) 53 Logor gladi u Jaslu (B. R.) 55 Parabola (B. R.) 57 Balada (B. R.) 58 Uz vino (P. V.) 60 Rubensove žene (B. R.) 62 Koloratura (B. R.) 64 Konkurs muške lepote (B. R.) 66 Književno veče (B. R.) 67 Epitaf (P. V.) 68 Slika (P. V.) 69 Prolog komedije (B. R.) 71 * * * (Previše sam blizu da bi me sanjao...) (P. V.) Na vavilonskoj kuli (P. V.) 74 San (P. V.) 75 Voda (B. R.) 77 Rezime (P. V.) 79 U Heraklitovoj reci (P. V.) 80 Pesma u čast (P. V.) 81 424 / Vislava Šimborska

72

Beleška (P. V.) 82 Razgovor s kamenom (P. V.)

84

Da umreš od smeha Radost pisanja (P. V.) 87 Konačno, sećanje (P. V.) 89 Pejzaž (P. V.) 91 Album (P. V.) 93 Smeh (P. V.) 94 Železnička stanica (P. V.) 96 Živ (B. R.) 98 Rođen (P. V.) 100 Popis stanovništva (P. V.) 102 Monolog za Kasandru (P. V.) 104 Vizantijski mozaik (B. R.) 106 Usekovanje (P. V.) 109 Pijeta (P. V.) 110 Nevinost (B. R.) 111 Vijetnam (B. R.) 112 Pisano u hotelu (P. V.) 113 Film – šezdesete godine (B. R.) 116 Izveštaj iz bolnice (P. V.) 117 Povratak ptica selica (P. V.) 118 Tomas Man (B. R.) 119 Tars (P. V.) 121 Srcu u nedelju (P. V.) 123 Akrobata (P. V.) 124 Fetiš plodnosti iz paleolita (B. R.) 125 Pećina (P. V.) 127 Da umreš od smeha (B. R.) 129 Izabrane pesme / 425

Svaki slučaj Svaki slučaj (P. V.) 131 One koje padaju s neba (B. R.) 133 Greška (B. R.) 134 Utisci iz pozorišta (P. V.) 135 Glasovi (B. R.) 137 Pisma umrlih (P. V.) 139 U azilu (B. R.) 140 Prospekt (P. V.) 141 Šetnja vaskrslog (B. R.) 143 Fotografija gomile (B. R.) 144 Vraćanja (P. V.) 146 Otkriće (P. V.) 147 Skelet guštera (B. R.) 149 Hajka (P. V.) 151 Govor u birou za izgubljene stvari (B. R.) 153 Začuđenost (B. R.) 154 Rođendan (B. R.) 155 Intervju s detetom (B. R.) 156 Allegro ma non troppo (B. R.) 158 Autotomija (P. V.) 160 Obamrlost (B. R.) 162 Verodostojnost (P. V.) 163 Klasik (B. R.) 164 Pohvala snova (P. V.) 165 Srećna ljubav (P. V.) 167 * * * (Ništavilo se preokrenulo i za mene...) (P. V.) Pod jednom božićnom jelkom (B. R.) 171 Veliki broj Veliki broj (B. R.) 426 / Vislava Šimborska

173

169

Zahvalnost (P. V.) 175 Psalam (P. V.) 177 Lotova žena (P. V.) 179 Iz ptičije perspektive (P. V.) 181 San stare kornjače (B. R.) 182 Eksperiment (P. V.) 183 Osmesi (B. R.) 185 Vojna parada (P. V.) 187 Terorist, gleda (P. V.) 188 Srednjovekovna minijatura (P. V.) 190 Stari pevač (P. V.) 192 Pohvala sestre (P. V.) 193 Pustinjakova ćelija (P. V.) 194 Ženski portret (P. V.) 196 Recenzija o nenapisanoj pesmi (P. V.) 197 Upozorenje (P. V.) 199 Crni luk (B. R.) 201 Samoubičina soba (P. V.) 203 Jabučica (P. V.) 205 Pohvala lošeg mišljenja o sebi (P. V.) 206 Život na poček (B. R.) 207 Na Stiksu (B. R.) 209 Utopija (P. V.) 211 Broj Pi (P. V.) 213 Ljudi na mostu Trema (P. V.) 215 Prekomernost (P. V.) 217 Arheologija (P. V.) 219 Predeo sa zrncem peska (P. V.) Odeća (P. V.) 223

221 Izabrane pesme / 427

O smrti bez preterivanja (P. V.) 224 Kuća velikog čoveka (P. V.) 226 Usred bela dana (P. V.) 228 Kratak život naših predaka (P. V.) 230 Prva Hitlerova fotografija (P. V.) 232 Kraj veka (P. V.) 234 Deca epohe (P. V.) 236 Mučenja (P. V.) 238 Zakulisni pregovori s mrtvima (P. V.) 240 Pisanje biografije (P. V.) 242 Pogreb (P. V.) 244 Glas u vezi sa pornografijom (P. V.) 246 Započeta priča (P. V.) 248 U Nojev kovčeg (P. V.) 250 Mogućnosti (P. V.) 252 Vašar čuda (P. V.) 254 Ljudi na mostu (P. V.) 256 Kraj i početak Nebo (B. R.) 258 Može bez naslova (B. R.) 260 Neki vole poeziju (B. R.) 262 Kraj i početak (B. R.) 263 Mržnja (B. R.) 265 Stvarnost zahteva (B. R.) 267 Java (B. R.) 270 Elegična računica (B. R.) 273 Mačka u praznom stanu (B. R.) 275 Oproštaj s panoramom (B. R.) 277 Seansa (B. R.) 280 Ljubav na prvi pogled (B. R.) 282 428 / Vislava Šimborska

16. maja 1973. godine (B. R.) 284 Možda se sve to (B. R.) 286 Komedijice (B. R.) 288 Ništa poklonjeno (B. R.) 290 Verzija događaja (B. R.) 292 Velika je to sreća (B. R.) 296 Trenutak Negativ (B. R.) 298 Prilog statistici (B. R.) 299 Nekakvi ljudi (B. R.) 302 Tušta i tma (B. R.) 304 Ćutanje bilja (B. R.) 306 Oblaci (B. R.) 308 Tri najneobičnije reči (B. R.) 310 Trenutak (B. R.) 311 Slušalica (B. R.) 313 Platon, ili zbog čega (B. R.) 314 Mala devojčica svlači čaršav sa stola (B. R.) 316 Iz sećanja (B. R.) 318 Bara (B. R.) 319 Prva ljubav (B. R.) 320 Malo o duši (B. R.) 321 Rani sati (B. R.) 323 U parku (B. R.) 325 Fotografija od 11. septembra (B. R.) 326 Povratni prtljag (B. R.) 327 Bal (B. R.) 329 Beleška (B. R.) 331 Lista (B. R.) 333 Sve (B. R.) 335 Izabrane pesme / 429

Dve tačke Nenazočnost (B. R.) 336 ABC (B. R.) 338 Saobraćajna nesreća (B. R.) 339 Prekosutra – bez nas (B. R.) 340 Šumski moralitet (B. R.) 341 Događaj (B. R.) 343 Radost (B. R.) 345 Stari profesor (B. R.) 347 Perspektiva (B. R.) 349 Uljudnost slepih (B. R.) 351 Monolog psa upetljanog u istoriju (B. R.) Intervju s Atropom (B. R.) 356 Pesnikov grozan san (B. R.) 359 Lavirint (B. R.) 361 Nesmotrenost (B. R.) 364 Grčki kip (B. R.) 366 Gotovo svaka pesma (B. R.) 368

353

Ovde Ovde (B. R.) 370 Misli koje me obuzimaju na prometnim ulicama (B. R.) 373 Ideja (B. R.) 375 Šiparica (B. R.) 377 Teško je živeti sećajući se (B. R.) 379 Mikrokosmos (B. R.) 381 Šupljikaste rizopode (B. R.) 383 Uoči putovanja (B. R.) 384 Razvod (B. R.) 385 430 / Vislava Šimborska

Atentatori (B. R.) 386 Primer (B. R.) 387 Identifikacija (B. R.) 388 Nečitanje (B. R.) 389 Portret po sećanju (B. R.) 391 Snovi (B. R.) 393 U diližansi (B. R.) 395 Ela na nebu (B. R.) 398 Vermer (B. R.) 399 Metafizika (B. R.) 400 Dovoljno Neko, koga posmatram od izvesnog vremena (B. R.) 401 Ispovesti mašine za čitanje (B. R.) 403 Postoje oni koji (B. R.) 405 Lanci (B. R.) 406 Na aerodromu (B. R.) 407 Prinuda (B. R.) 408 Svakom jednom (B. R.) 409 Šaka (B. R.) 410 Ogledalo (B. R.) 411 San (B. R.) 412 Uzajamnost (B. R.) 414 Vlastitom stihu (B. R.) 415 Mapa (B. R.) 416 Napomena priređivača

419


SA TREĆEG TRGA Biblioteka časopisa Treći Trg 1. Aleksandar J. Ristić Angelina mesečeva iluzija i druge priče (2006) 2. Eva Zonenberg Imperija suze (2006) 3. Erik Ostrovski Dar (2006) 4. Lukaš Manjčik affirmative (2006) 5. Enes Halilović Kapilarne pojave (2006) 6. Marija Knežević Knjiga utisaka (2008) 7. Duško Novaković Klupe nenagrađenih (2008) 8. Bojan Babić Priče o sreći (2008) 9. Nevena Budimir Mala stopala (2009) 10. Tatjana Avramović Škola za pisce (2009) 11. Sergej Beuk Stakleni gong (2009) 12. Duško Novaković Klupe nenagrađenih (2. izdanje, 2009) 13. Radivoj Stanivuk Noći lutajućih zvezda (2010) 14. Saša Andrejević Koncert za fado i gitaru (2010) 15. Milan Rajić Soneti 1996-1997 (2010) 16. Milan Dobričić Ceđ (2010) 17. Žoao Maimona Žetve gospodina guvernera (2011) 18. Žorž Masedo Ljudi iz mog kraja (2011) 19. Paskal Peti Zoo otac (2012) 20. An-Helen Atianese Stavi butinu iza uha i nasmeši se (2012) 21. Eva Lipska Draga gospođo Šubert... (2013) 22. Gabrijel Rozenstok Tragom njenog imena (2013) 23. Stevan Tontić Svakodnevni smak svijeta (2013) 24. Vladimir Vukomanović Kana (2013) 25. Marko Pogačar Crna pokrajina (2013) 26. Gonsalo M. Tavareš Lažne povesti (2013) 27. Biserka Rajčić Rečnik mlade poljske poezije (2013) 28. Hejdi fon Vrikt delta i druge pesme (2013) 29. Klas Anderson Jedan poseban dan (2013) 30. Tua Foštrem Jedno veče u oktobru... (2013) 31. Tadeuš Ruževič Izabrane pesme (2013) 32. Biljana Soldatović Prepoznavanja (2014) 33. Milan Dobričić O (2014) 34. Zlata Kocić Biberče (2014) 35. Duško Novaković Ovuda je prošao Bašo (2014) 36. Vislava Šimborska Izabrane pesme (2014)

Vislava Šimborska Izabrane pesme SA TREĆEG TRGA Biblioteka časopisa Treći Trg Izdavači Treći Trg Francuska 7 Beograd www.trecitrg.org.rs Čigoja štampa Studentski trg 13 Beograd www.chigoja.co.rs Za izdavače Dejan Matić Žarko Čigoja Lektura i korektura Slog i prelom Treći Trg Štampa Čigoja štampa Štampano u petsto primeraka Beograd 2014

Izdavanje ove knjige pomogao je Institut knjige iz Krakova. Publication subsidized by The Polish Book Institute – The ©POLAND Translation Program.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.162.1-1 ШИМБОРСКА, Вислава, 1923-2012 Izabrane pesme / Vislava Šimborska ; priredila Biserka Rajčić ; s poljskog preveli Petar Vujičić i Biserka Rajčić. - Beograd : Treći Trg : Čigoja štampa, 2014 (Beograd : Čigoja štampa). - 431 str. ; 21 cm. - (Sa Trećeg Trga : biblioteka časopisa Treći Trg) Antologijski izbor. - Tiraž 500. - Napomena priređivača: str. 419-422. ISBN 978-86-6407-002-7 (TT) COBISS.SR-ID 210532108

Vislava Simborska Izabrane Pesme

Recommend Documents