“Bez suprotnosti nema napretka. Privlaĉenje i odbijanje, razum i nagon, ljubav i mrţnja, neophodni su ljudskom ţivotu. Iz ovih o vih suprotnosti nastaje ono što religiozni nazivaju Dobro i Zlo. Dobro je pasivno i potĉinjava se razumu. Zlo je aktivno i izvire iz nagona … … Kako znaš da svaka ptica što sijeĉe vazdušni put nije jedan ogroman svijet zanosa, ograniĉen sa tvojih pet ĉula? … Kako sam ĉuo u paklu, istinito je ono drevno predanje po kojem će svijet nestati u plamenu posle šest hiljada godina; jer je heruvimu sa plamenim maĉem naređeno da tada napusti straţu drveta ţivota. A kad to uĉini, cio svijet će izgorjeti i pokazati se vjeĉnim i svetim, svetim, dok se sada pokazuje konaĉnim i pokvarenim. Ovo će se ostvariti razvijanjem ĉulnog uţivanja. Ali najprije se mora napustiti shvatanje da je ĉovjekovo tijelo odvojeno od njegove
duše. To ću ja da uradim, štampanjem paklenskim naĉinom, sredstvima što razjedaju, a koja su u paklu ugodna i lijekovita, koja rastapaju vidljive površine, otkrivajući beskonaĉno, dotad skr iveno. Kada bi se vrata percepcije proĉistila, ĉovjeku bi se sve ukazalo onakvim kako jeste, beskonaĉnim. Jer ĉovjek je sebe zatvorio, tako da sve vidi kroz uske otvore svoje svoje pećine.” WILLIAM BLAKE Kasnije, u Londonu, Fuseli se sprijateljio s pjesnikom i slikarem Williamom Blakeom Blakeom (1757 – 1827), ĉija je liĉnost bila još ĉudnija od njegove. usamljenik i vizionar, Blake je stvarao i objavljivao knjige svojih pjesama s ugraviranim tekstom i rokom bojenim ilustracijama. Mada nikad nije napustio Englesku, ra spolagao je zamašnim
repertoarom mikelanđelovskih i maniristiĉkih motiva, do kojih je došao preko gravira i Fuselijevog uticaja. On je takođe osjećao ogromno divljenje za srednji vijek i pribliţio se više no ijedan umjetnik romantiĉar obnovi prerenesansnih oblika (njegove knjige smatrali su potomcima iluminiranih rukopisa). Ti elementi nalaze se na Blakeovoj znamenitoj slici Prauzrok stvari – Bog.
Mišićava figura, radikalno skraćena i stavljena u jedan svjetlosni krug, izvedena je iz maniristiĉkih izvora, dok simboliĉan šestar potiĉe od o d srednjovjekovnih prikazivanja Gospoda kao graditelja svemira. S obzirom na ove uzore oĉekivali bismo da prauzrok stvari zaista oznaĉava svemogućeg Boga, ali u Blakeovoj ezoteirĉnoj mitologiji prije će
1
biti da oznaĉava moć razuma, koji je pjesnik smatrao krajnje razornim pošto guši viziju i nadahnuće. Za Blakea je "unutarnje oko" jedino bilo znaĉajno; on nije osjećao nikakvu potrebu da posmatra vidiljivi svijet oko sebe. teško bi bilo zamisliti da postoji veća suprotnost nego što postoji između slike Prauzrok stavri – Bog i slike Predeo od Blakeovog savremenika, savremenika, Alexandera Cozensa (oko 1717 – 86). Međutim, oba umjetnika bavila su se uglavnom, samo na suprotne naĉine, nadahnućem. Mnoge pojave, likovi i djela za svog (ĉesto ispunjenog nemirima, nemirima, potresima mašte i iskustva) ţivota, ţivota, ostanu jadno neprimećeni, gotovo nevidljivi nevidljivi od onih što drţe "kanape ţivota nam tegobnog i slavnog", cenzora, kritiĉara, struĉne javnosti i publike - nekad, medija, autoriteta, jalovih institucija, proste mase - danas. A onda,
obiĉno vijek više ili manje, poput dragulja na dnu okena, nađu svoje mjesto. Ispredaju se angedote i legende, legende, pronalaze dokazi dokazi i svjedoci, svjedoci, sa samog djela skida se
pokrov prašine i zaborava, štampaju se tomovi i tomovi objašnjenja i se pronalazi osobeni dar i genijalnost. uticaja ”dotiĉnog,” u svemu se Tako je sa većinom većinom danas nam poznatih i iole vrijednih umjetnika, umjetnika, nauĉnika, pronalazaĉa što ih u davno prohujala vremena neka zla kob veţe i ne da mira u polju ravnodušnosti. Nepriznati za ţivota, ismijavani i odbaĉeni, danas imaju status "Stvaralaca" bez ĉijih djela bi naša stvarnost izgledala još uţasnije uţa snije no što jeste. Jedan od njih je i ...
Vilijam Blejk (William Blake) rođen je 28.11.1757. godine u Londonu kao treće dijete trgovca odjećom i vunenim vunenim ĉarapama. Zbog svoje "vatrene" "vatrene" prirode nije pohađao školu, tako da nije stekao stekao formalno obrazovanje. obrazovanje. Osnovna lektira lektira mu je bila Biblija i bez obzira na sva sva svoja "pitanja" i djelo tokom ţivota, ostao je duboko relig religiozan, ĉvrsto vjerujući da sve sve na svijetu ima duhovnu suštinu. suštinu. Pošto je pokazivao sklonost za crtanje, sa deset godina upisali upisali su ga u crtaĉku školu gdje je proveo pet godina. Pošto nije mogao da nastavi obuku kod nekog od tadašnjih poznatih londonskih umetnika, zbog materijalnih materijalnih (ne)mogućnosti (ne)mogućnosti svojih svojih roditelja, roditelja, otišao je 1772. godine na graverski zanat, koji je trajao sedam godina godina i od kojeg je cijelog ţivota zarađivao hljeb. Oţenio se 1782. godine sa Ketrin Bauĉer, Bauĉer, nepismenom nepismenom kćeri londonskog baštovana, sa kojom je (kao iskrenim iskrenim i vjernim pratiocem) proveo ostatak ţivota u dobru i (više) u zlu, neimaštini, siromaštvu koji su ih uglavnom uglavnom pratili. Djece nisu imali. Blejk je bio blizak još jedino sa svojim bratom bratom Robertom koji je nakon smrti oca (dve godine pošto se Vilijam Vilijam oţenio) ţivio sa njim i radio nešto više od dve dve godine, a onda se razbolio i 1782. godine umro u svojoj dvadesetoj godini ţivota. Vilijama će
2
njegova smrt mnogo pogoditi. Tvrdio je da je u trenutku smrti svoga brata Roberta vidjeo njegovu "oslobođenu
dušu" koja izlazi iz tijela, krećući se ka nebu pljeskajući rukama u znak radosti. Do kraja svog ţivota Blejk je govorio da razgovara sa duhom brata ali i sa anđelima i biblijskim liĉnostima. Sudeći po njegovom djelu, nemamo razloga da mu ne vjerujemo.
Kao samostalni graver, Blejk je ilustrovao knjige za londonske izdavaĉe. Uporedo sa ovim poslom, slikao je i pisao. Međutim, nije uspjevao da proda svoje slike, jer su se one suštinski razlikovale od onog na šta je tadašn ja publika bila navikla, a kritika ih je (jalova i nemaštovita, kao i uvek) sa svoje strane odbacivala kao djelo bolesnog, ludog ĉovjeka. Takvu sudbinu su imala i njegova knjiţevna djela. Tako je Vilijam Blejk, "vizionar i Mesija" do smrti 12.08.1827. godine ostao siromašan ilustrator, nepriznati slikar i pjesnik u kome još dugo posle smrti niko nije prepoznao vrhunskog umjetnika. Na samrtniĉkoj postelji, radio je na ilustracijama Danteove "Boţanske Komedije", koju je trebalo ukrasiti gravurama, a li na našu veliku ţalost, Blejk je uspeo da završi samo sedam ploĉa. Pored prve zbirke poezije "Pjesniĉke crtice" iz 1783. godine Blejk je sam svoja djela umnoţavao (obiĉno u malom broju primjeraka), gravirao tekstove zajedno sa ilustracijama posebnim postupkom, otiskivao ih i rukom bojio. Tako su sva njegova
djela knjiţevno-slikarska, vrlo zanimljiva i neobiĉna. To što je cijeli ţivot proveo u siromaštvu Blejku nije smetalo, jer je u potpunosti bio predan poslu. Njegov svijet je sazdan od mašte i duha i nije imao previše veze sa ljudima. Za njega je umjetnost bila izraţavajuća a ne podraţavajuća. Ona je predstavljala izraţavanje umjetnikovog unutrašnjeg bića, a ne podraţavanje prirode. Njegova umjetnost (poezija, slike) odiše ljepotom i istinom, njeţnošću i morbidnošću. Biblijski motivi i likovi, kao i bizarne vizije. Njegov svijet mašte za njega je predstavljao realnije i istinitije mesto.
1788. godine krenuo je da eksperimentiše sa "svjetlosnom štampom", kombinujući reĉi i slike na bakarnoj ploĉi, pošto je taj proces bio veoma skup Blejk se bojao da neće uspijeti da nastavi sa tim, a onda mu se njegov preminuli brat Robert "prikazao" i detaljno mu objasnio novu tehniku. Blejk je sproveo tu ideju u djelo i uspjeo. Krenuo je da koristi tu metodu i štampa kako svoja tako i tuđa djela.
Pisane su glomazne studije o Blejkovoj religioznosti koja nije ĉisto hrišćanska (ili ono što se smatra pod zapadnohrišćanskom luteranskom religijom), u njoj je najvećim dijelom prisutan Stari Zavet dok Novog gotovo i da nema. To se ogleda i u
3
njegovom djelu. Njegovi proroci, arhanđeli i demoni su likovi Starog Zaveta. Naime, uĉenje Emanuela Svedenborga je privuklo Blejka, ali onda, uvidjevši Svedenborgovu pretencioznost i samozadovoljnost, Blejk odbacuj e njegovo uĉenje. Inaĉe, Svedenborg (švedski mistik i vizionar) je bio veoma popularan u Blejkovo doba. U “Vjenčanju Neba i Pakla ”, Blejk parodira Svedenborgovo uĉenje. On tada ima trideset i tri godine, i vjerovatno se na svoj naĉin poistovećuje sa Isusom. Blejkova religija je judeojeretiĉka, bliska bogumilskim sektama iz 12. vijeka. Kod njega su Dobro i Zlo samo dve strane iste duše, dva kraja istog štapa. Osim Biblije, djela antiĉkih filozofa, mudraca, srednjovjekovnih mistika i okultista, Blejk se inspirisao i djelom Dţona Miltona i smatrao ga pravim pjesnikom i vizionarom. Za njegovog ţivota, ĉak i pola vijeka poslije, Vilijama Blejka su smatrali ludakom. Iako od savremenika smatran kao ĉudan i ekscentriĉan, potonja kritika ga slavi zbog nesvakidašnje ekspresivnosti i kreativnosti, kao i filozofske dimenzije. Neki teoretiĉari Blejka na osnovu njegovog slikarstva i poezije svrstavaju u epohu romantizma, a drugi među preromantiĉare. Uprkos uticajima, Blejkovo djelo je jedinstveno i nemoguće ga je klasifikovati. Jedan od teoretiĉara okarakterisao je Blejka kao “veliku svjetlost” i “ĉovjeka nepredvidljivog za prethodnike, nevidljivog za savremenike i nezamijenjivog za
potonje generacije”. Danas bez nekih njegovih radova nije moguće z amisliti kako istoriju slikarstva epohe romantizma tako i poezije. Blejkovi stihovi, spisi i slike
svjedoĉe o nesvakidašnjoj originalnosti i genijalnosti. Jedan od likovnih kritiĉara današnjice proglasio ga je za “daleko najboljeg umjetnika koga je Brit anija ikad imala”. A ovaj svestrani umjetnik i vizionar bio je samouk. Rođen je kao treće od sedmoro dece u porodici jednog “ĉarapara”. Nije pohađao školu i prva saznanja o svijetu dobio je od majke. Likovno se obrazovao kopirajući Mikelanđela, Rafaela i Direra i crtajući detalje arhitekture i plastike u Vestminsterskoj opatiji. Knjiţevnu kulturu je stekao ĉitajući engleske renesansne pjesnike i savremene predromantike. Njegov pogled na svijet formirao se na prouĉavanju teozofskih spekulacija i mnogi h rasprava o gnosticizmu i druidizmu, a ostvario je originalna djela i kao slikar i kao pjesnik. U
lirskim pesmama se moţda najviše pribliţio idealnom poimanju smisla i slike. Osim “Pjesničkih skica”, njegovog prvenca, nijedna od njegovih knjiga nije št ampana za njegovog ţivota. Njegovi radovi su u javnost mogli dospijeti samo u malobrojnim primjercima koje je svojeruĉno izrađivao posebnom tehnikom obojenog bakropisa, koju je sam izumio. Sa bakropisom je poĉeo da eksperimentiše rano, a tehniku
4
obojenog bakropisa koristio je za štampanje knjiga, grafika, pamfleta i naravno
njegove poezije. Tako bi na bakarnim ploĉama ĉetkama i mastilom ispisivao tekstove svojih pjesama, koristeći kiselinu za “nagrizanje”. Potom je ploĉe potapao u kiselinu da bi “pisanje” ostalo reljefno. Tako dobijene bakarne ploĉe Blejk je otiskivao na papir i bojio vodenim bojama.
Među Blejkovim slikarskim radovima posebno se istiĉu ilustracije starozavetne “ Knjige o Jovu” i Danteove “Božanstvene komedije ”. Godine 1826, pred kraj ţivota, dobio je porudţbinu da ilustruje ovo Danteovo delo. Preminuo je naredne godine, ostavljajući veliki broj nedovršenih akvarela. Poznavaoci opusa Vilijama Blejka smatraju da su radovi rađeni za “ Božanstvenu komediju” među najvećim dostignućima ovog umjetnika. U velikoj je mjeri uticao na stvaralaštvo Vilijama Batlera Jejtsa, Harta Krejna i Alana Ginzberga. Biblija kao inspiracija
Još u ranim djeĉaĉkim godinama Biblija je ostavila dubok uticaj na Blejka. I kasnije je ona ostala glavna inspi racija ovog umjetnika. Iako je duboko poštovao biblijsko štivo, bio je neprijateljski nastrojen prema anglikanskoj crkvi. U 65. godini Blejk je radio
ilustracije za “Knjigu o Jovu”. Raskin je oboţavao ove radove i upoređivao ih s Rembrantovim crteţima. Poetske vizije
Na jednom mjestu napisao je: “Onaj iz koga ne zraĉi svjetlost nikad neće postati zvijezda”, dok je na drugom rekao: “U svojim Nedrima nosiš svoje Nebo i Zemlju, i sve što posmatraš, mada izgleda Van, to je Unutar, u tvojoj Imaginaciji”. Kao i većina genijalnih ljudi, ţivjeo je unutar sebe, u svojoj imaginaciji i iz nje crpio kako svoje slikarske vizije i proroĉke spise tako i duboke misli (”Vidjeti svijet u zrncu pjeska/I nebo u divljem cvijetu/Drţati beskonaĉnost na dlanu/A vjeĉn ost u jednom ĉasu”). Anđeo Po rijeĉima jednog od Blejkovih biografa, na dan smrti veliki umjetnik je predano radio na ilustrovanju Danteove “Boţanstvene komedije”. Nije se osjećao dobro, ali je radio i radio. A onda je konaĉno prestao da radi, okrenuo se ţeni, koja je sva u suzama sjedila pored njegovog kreveta, i rekao: “Ostani tako Kejt! Ţelim da naslikam
5
tvoj portret, zato što si za mene uvek bila anđeo”. Završivši njen portret, Blejk je umro.
Od 1965. godine, kad je izmješten nadgrobni spo menik, zaboravljeno je precizno mjesto gdje su sahranjeni Vilijam Blejk i njegova ţena. Tako danas nadgrobni kamen nosi natpis: “Nedaleko odavde poĉivaju ostaci pjesnika i slikara Vilijama Blejka”. Vilijam Blejk (1757-1827), engleski graver, pjesnik i slikar, jedan je od najoriginalnijih
stvaralaca u istoriji umjetnosti uopšte. Blejk je gravirao tekstove zajedno sa ilustracijama, posebnom tehnikom do koje je
sam došao; zatim ih je otiskivao (umnoţavao, u manjem broju primjeraka) i rukom bojio (obezbeđujući time, sa druge strane, svakom pojedinaĉnom primjerku njegovu osobenost), pokrivajući tako cio postupak sam, od poĉetne zamisli do krajnje realizacije, i izraţavajući se istovremeno kroz više medija. Blejkove su kraće pjesme saţete i jednostavne po formi, a snaţne i nabijene znaĉenjem, i to toliko da se o njima moţe mnogo govoriti, a da se pritom ne dotaknu svi njihovi slojevi koji obuhvataju filozofska, teološka, antropološka, psihološka, etiĉka i druga pitanja, mada se Blejk njima bavio kao cjelinom u okviru svoje jedinstvene vizije, a ne odvojeno.
U svojim duţim pjesniĉkim djelima, tzv. proroĉkim knjigama, Blejk je korišćenjem sopstvene mitologije i simbola, predstavljao svoje intuitivne uvide u ljudsku dušu, izraţavajući mnogo prije Frojda i Junga, nešto što je dotad bilo sasvim nepoznato i za šta nije po stojao adekvatan jezik. Prirodno, odziva tada nije bilo. Tako se Vilijam Blejk moţe smatrati stvaraocem 20. vijeka, u kojem je njegovo djelo postalo poznato i u kojem se konaĉno primilo, našavši pogodnije tle za razvoj, dok je knjiţevna i druga javnost poĉela da sazrjeva za njega shvatajući da ono ĉini temelj savremenog pogleda na svijet i predstavlja moguće rješenje u jednom rastoĉenom, raspolućenom, podvojenom , šizofrenom vijeku, na ĉijim vratima stoje dr Dţelik i g. Hajd; vijeku bez ĉvrstog uporišta, koji neprestano traga za taĉkom oslonca, a koja mu svaki put iznova izmiĉe, ili se, ako ga saĉeka, ispostavi da je - u svoj svojoj „slobodi" - jalova, gnjila. Sve se to ogleda i u znatnom uticaju koji je Blejk izvršio na velik broj stvaralaca (poput V. B. Jejtsa, D. H. Lorehsa, Dţojsa Kerija, Oldusa Hakslija, Henrija Milera, Lorensa Darela, Alena Ginzberga, da se zadrţimo samo na nekim poznatijim imenima, i to samo iz svijeta knjiţevnosti, i to samo anglosaksonske, koja su u Blejku videla svog duhovnog oca), a i u ĉinjenici da ga smatraju preteĉom Frojda i Junga, kao i nadrealistiĉkog i drugih pokreta i pravaca, kojih je 20. vijek svakako
6
bio pun. U tom vijeku nastao je znatan broj djela o ţivotu i radu Vilijama Blejka, u kojima se obrađuju najrazliĉitiji aspekti njegove umejtnosti i daju njena najraznovrsnija tumaĉenja, a uglavnom je svim tim djelima zajedniĉko polazište da je po određenim svojstvima, kao što su snaga, dubina, univerzalnost, originalnost, Blejkova umetnost bez premca.
Pod krovom velike porodice, u kući po mjeri engleske srednje klase, nedaleko od londonskog Zlatnog trga, 1757. godine, rođen je Vilijam Blejk (William Blake) – pjesnik, slikar, grafiĉar. Blejkov otac, iako zanatlija, primjeti je talenat svog sina, pa ga je u desetoj godini poslao u umjetniĉku školu, gdje je stekao prvo formalno i, za njegov kasniji rad, veoma vrijedno obrazovanje. Ĉetiri godine zatim, pod mentorskim nadzorom Dţejmsa Bazira, Blejk, kao šegrt, uĉi vještinu graviranja i razvija kako karijeru tako i svoje urođene vještine. Sedam godina proveo je radeći kao graver, da bi potom poĉeo da pohađa Kraljevsku akademiju. Tamo ustaje protiv klasicistiĉkih doktrina preds jednika akademije, Sir Dţošue Rejnoldsa, a kasnije ih i potpuno odbacuje. Malo je vremena prošlo, a Blejk je već napustio akademiju; ipak, taj period donosi mu poznanstva i uticaje umj etnika Dţona Fleksmana i Henrija Fuselija.
Dţon Fleksman kasnije pomaţe Blejku da objavi prvu štampanu zbirku – ”Pesničke skice“ , priliĉno nev ješto izveden tom koji se pojavio 1783. god ine. Dalje, Blejk je sam objavljivao skoro sva svoja djela (“Pesme nevinosti“ 1789. godine, “ Pesme iskustva“ 1793. godine i “Pesme nevinosti i iskustva – dva suprotna stanja ljudske duše“ zajedniĉko izdanje prethodne dve zbirke, 1794. godine) na originalan naĉin, procesom u kojem bi njegove pj esme bile ruĉno gravirane na bakarne table, zajedno
sa ilustracijama i dekorativnim sliĉicama. Table je zatim premazivao mastilom koje je šablonski ocrtavalo kopije, koje je zatim ruĉno popunjavao bojom. Ovakav skup i zahtjevan metod izrade rezultirao je priliĉno ograniĉenom rasprostranjenošću Blejkove poezije tokom njegovog ţivota. Takođe, time je postavio i određene izazove kasnijim prouĉavaocima njegovog d jela – i knjiţevnim kritiĉatrima i istoriĉarima um jetnosti, od kojih većina smatra da je neophodno baviti se njegovim grafiĉkim i pisanim d jelima istovremeno. Vilijam Blejk, svakako, smatrao ih je nerazdvojivim.
Blejkov politiĉki radikalizam pojaĉavao se tokom godina koje su prethodile (i vodile ka) Francuskoj Revoluciji. O Revoluciji, poĉeo je da piše knjigu od sedam p jesama. Precizan podatak o sudbini tog djela ne postoji; ono je uništeno, a moţda nikada ni završeno i šta god da se desilo, samo je jedna od sedam p jesama saĉuvana.
7
Neuobiĉajene stavove o religiji između ostalog duguje i švedskom filozofu Emanuelu Svedenborgu (1688.-1772.), ĉiji uticaj je posebno vidljiv u Blejkovom “Venčanju neba i pakla“. 1790-ih i kasnije promijenio je svoj „poetski glas“ od lirskog u „propov jedniĉki“ i napisao seriju proroĉkih knjiga, ukljuĉujući ”Milton“ i ”Jerusalim“. Povezane Blejkovom liĉnom zamršenom mitologijom i simbolima, ove knjige propovijedaju nov revolucionarni, društveni, intelektualni i etiĉki poredak. Nije odobravao racionalizam prosvjetiteljstva, institucionalizovanu religiju i tradicionalni
brak u njegovoj konvencionalnoj i zakonskoj formi (iako je sam bio oţenjen). Njegovi savremenici smatrali su ga nekom vrstom ekscentrika, što on zapravo i jeste bio. “Lebdeći“ između neoklasicizma 18. vijeka i ranih faza romantizma, Blejk ne pripada ni jednoj pjesniĉkoj školi niti periodu. Sloţena simbolika i neskladan ton, lišili su Blejkove pjesme šireg ĉitalaĉkog kruga, ali one ipak pokazuju tananost i logiĉku doslijednost njegovih razmišljanja. Tek u 20. vijeku, pojavom pjesnika simbolizma i nadrealizma koji su ga afirmisali,
šira publika odala je priznanje njegovoj dubokoj originalnosti i geniju. Tokom svog ţivota Blejk je progla šen ”neuspjehom“ i osećao je veliki prezir i uznemirenost zbog apatije javnosti prema njegovom radu i finansijskim tijesnacima u kojima se redovno nalazio. Kada je postavka njegovih radova koju je sam
organizovao doţiv jela propast 1809. godine, Blejk je potonuo u depresiju i povukao se iz javnosti, te ostao otuđen do kraja svog ţivota. Pod uticajem kulturne struje tzv. Sturm-und-Dranga, preteĉe romantizma, koji
naglašava osjećajnost, misticizam, okrutnost, primitivizam – sve ono što racionalizam i pozitivizam, „oficijalne“ doktrine prosvjetiteljske Engleske 1 8. vijeka negiraju. Ţestoko se protivi kosmologiji 18. vijeka, koju personifikuje Njutn, osuđuje Loka i Bekona, atomizam, deizam, prirodne religije... Blejk je prvi engleski pjesnik koji je stvorio jednu obuhvatnu novu mitologiju koja
pokušava da dâ i kosmogoniju i apokalipsu – mitopoetiku - jer se na osnovu liĉne mitologije gradi poezija, psihologija, filozofija istorije i prirode, politiĉko i moralno viđenje. U njoj ima elemenata biblijske, miltonovske, klasiĉne, skandinavske i keltske druidske mitologije, ali su simbolika znaĉenja i imena plod Blejkove jedinstvene vizije.
Blejkova vizija sadrţi ĉetiri glavne antiteze: imaginaciju i sjećanje u mišljenju, nevinost i iskustvo u religiji, slobodu i tiraniju u društvu, crteţ i imitaciju u um jetnosti. One su aspekti glavne antiteze – antiteze ţivota i smrti. Princip ţivota ostvaruje se u imaginaciji, a princip smrti u egu ljudskih bića, koja sreću izjednaĉavaju sa materijalnim.
8
Centralna tema je tema ĉov jekovog pada. Pre pada, ljudska duša je, u vjeĉnosti, uţivala u svojoj c jelovitosti. Padom u postojanje, ona je izloţena svim oblicima dvojnosti, pa je i sama podijeljena na polove. Jedino što palom ĉov jeku olakšava ţivot je s jećanje na savršenstvo u v jeĉnosti. Svakom ĉov jeku je data sposobnost pravog gledanja - vizije, koja se gubi jer se zapostavlja i ne njeguje. Postoje ĉetiri stepena vizije, a da bi se došlo do najviše, mistiĉne, vizije, potrebno je ţrtvovati samoljublje, ţelju za dobrim sebi a ne drugima. U Blejkovoj viziji postoje ĉetiri imaginativna stepena ţivljenja – ĉetiri svijeta. Uro – svijet izolovanog pojedinca, narcisoidnih bića; svijet apstrakcije, mrtav svijet matematiĉke forme. Generation – svijet palog ĉov jeka, ĉulnog i materijalnog, pasivne refleksije, gdje um biva izloţen utiscima, svijet subjekta i objekta. Zajedno sa Uro ĉini donji, pali svijet. Sljedeći, viši, stepen, koji svj edoĉi da imaginacija (aktivni princip; bavi se vizijom, istinitim svijetom, bićem. Efekat ove moći je pojedinaĉno saznanje, mudrost, ţiva forma; ona se saţima u jednoj taĉki i spaja sve kategorije postojanja – ne poĉiva na prostoru i vremenu. Suprotna njoj je refleksija – pasivna mogućnost koja se bavi onim što se percepira, ĉulnim svijetom, podvojenošću subjekta i objekta.) nije izgubljena; da Raj postoji, nazvao je Beulah – to je troĉlani svijet; sastoji se od onoga koji voli, onog koji je voljen/a/ i njihove zajedniĉke kreacije u obliku d jeteta (otac – majka – djete ); svijet produktivne ljubavi. Najviši mogući stepen postojanja Blejk naziva Eden – on predstavlja jedinstvo stvoritelja i stvorenog, energije i forme, svijet predoĉen slikom grada Jerusalima, obasjanog suncem duhovnosti (za razliku od romantiĉara nema prirode, sela, idile). Vatra je simbol energije, kretanja, ţivota, ali i vatre pakla, koja prţi ovozemaljski svijet apstrakcije – oţivljujuća vatra imaginacije. Svakom od ovih svijetova odgovara po jedna vj eĉna forma, njegove ţenske
emanacije i po jedan muški element, koji je podloţan promenama i prisutan u istorijskom nizu. Istoriju svijeta od pada ĉov jeka predstavlja period od 28 crkava, od kojih su prvih 27
pod vlašću boga -tiranina, a 28. nosi vijesti o apokalipsi. Revolucije su najava apokalipse, kao ispoljavanje energije, volje, pošto sama apokalipsa podrazum jeva aktivan stav prema sebi, a ne išĉekivanje. Apokalipsa je kraj ovog i ovakvog sv ijeta i poĉetak vizije; dvojnost poĉetka i kraja, momenat stizanja do imaginacije. Za Blejka apokalipsa nije slika Strašnog suda, već liĉni ĉin samospoznaje – ĉin kojim je ĉov jek proglašen za Boga. Nema drugog Boga osim ĉov jeka koji je sposoban da sagleda jedinstvo svijeta i sebe sa svijetom. Apokalipsa je oslobođena istorijskih atributa, ne dešava se u vremenu – to je trenutak. Oblici apokalipse su: liĉna spoznaja, ĉin
9
ujedinjenja u ljubavi i braku, vaskrsenje i iskušenje. Blejkova Apokalipsa ne predstavlja povratak u Raj i ostanak u njemu, već stalno kretanje, kruţenje. Kod Blejka, erotska ljubav, ĉin ujedinjenja u ljubavi kroz seksualno spajanje, u svijetu nakon pada nosi sliku destrukcije i kvarnosti, ulaţenja u nešto prazno, ograniĉeno, dok istinska tijelesna ljubav no si sliku kosmiĉkog komešanja i proţimanja.
Blejkova mitologija je priĉa o ĉovijeku i odnosu ĉoveka prema sv ijetu, svom tijelu, drugom; prošlosti i budućnosti. Vilijam Blejk (1757-1827). Višestruko nadaren umjetnik, Blejk je sam stavarao
ilustracije za svoje tekstove, gravirao ih je, bojio, otiskivao, praveći ĉitavu
umjetniĉku kompoziciju. Njegove kraće pjesme su po formi jednostavne, ali u njima su pokrenuta sva filozofska, teološka, antropološka, psihološka i etiĉka pitanja. U svojim duţim pjesniĉkim djelima, tzv. proroĉkim knjigama, Blejk je, korišćenjem sopstvene mitologije i simbola, predstavljao svoje intuitivne uvide u ljudsku dušu, izraţavajući, mnogo prije Frojda i Junga, nešto što je dotad bilo sasvim nepoznato i za šta nije postojao adekvatan jezik. Tako se Vilijam Blejk moţe smatrati stvaraocem 20. vijeka, u kojem je njegovo djelo postalo poznato i u kojem se konaĉno primilo i izvršilo uticaj na mnoge velike pisce svojim svojstvima, kao što su snaga, dubina, univerzalnost, originalnost.
Izloţba u maju 1809. godine bila je odrţana u radnji Blejkovog brata na Golden Squareu u Sohou i predstavlja jedan od najznaĉajnijih Blejkovih pokušaja da se javnosti predstavi kao slikar. Blejk je tada izloţio šesnaest radova, od koji h je do danas izgubljeno sedam. Izloţba nije postigla uspjeh kod kritike (bio je objavljen samo jedan negativan prikaz u novinama), bila je slabo posjećena i umjetnika je dovela u stanje dubokog razoĉarenja. Ta izloţba je, na neki naĉin, bila prekretn ica u Blejkovom umjetniĉkom ţivotu. Posle nje umjetnik se, spoznavši licemjerje umjetniĉkih krugova, povukao u osamu. Ova izloţba na najbolji naĉin prezentuje Blejkovu raznovrsnu upotrebu vodenih boja i tempera, kao i tehniku koju je on nazivao fresko-slikarstvo.
BLEJKOVE SLIKE MRAĈNE BUDUĆNOSTI, SREĆOM, IMAJU SVOJU MOĆNU PROTIVTEŢU U JASNOJ, ĈISTOJ I NEODOLJIVOJ VIZIJI SLOBODE, KOJA PROŢIMA ĈITAVO NJEGOVO STVARALAŠTVO. TA VIZIJA JE, ĈINI SE, PONAJVIŠE OPĈINILA NJEGOVE SLJEDBENIKE POTKRAJ 20. I NA POĈETKU 21. VIJEKA Svako isticanje osobenosti i neuporedivosti Vilijama Blejka (1757 –1827) – priznajmo
to odmah na poĉetku još jednog neuspJelog pokušaja – osuđeno je na to da završi
10
kao tuţni eufemizam, slabašni nagoveštaj jedne po svemu jedinstvene vizionarske i umJetniĉke energije koja, reklo bi se, sa vremenom samo dobija na snazi. Silinu te energije, prirodno, prvi su osetili ĉlanovi njegove porodice: otac i majka nisu bili sasvim sigurni kako bi trebalo reagovati na priĉe malog Vilijama o to me kako se kroz prozorsko okno pogledao s Bogom oĉi u oĉi i o krošnji drveta prepunoj anđela, koju je ugledao u jednoj šetnji poljem, ili o tome kako se u jednoj drugoj šetnji susreo sa starozavjetnim prorokom Ezekiljom koji ga je tom prilikom, izgleda, uzeo
za šegrta. I pošto ga batine i druge vaspitne mjere nisu oduĉile od takvih doţivljaja i ţelje da govori o njima, roditelji su odluĉili da mu ostave punu slobodu vrludanja po neodoljivo primamljivim lavirintima koji su se iz dana u dan otvarali u njegovoj
svijesti. Umjesto da ide u školu, ĉitao je intuitivno i halapljivo ono što je osjećao da bi trebalo da ĉita; tako je preko Biblije i Jakoba Bemea došao i do Emanuela Svedenborga, ĉija su ga religijska uĉenja, a posebno demokratiĉna ideja o goto vo potpunom poistovećenju Boga i ĉovjeka, toliko privukla da je postao njegov vatreni pobornik, potom i pripadnik crkve koju je Svedenborg osnovao u Londonu. Bio je to
jedan od prvih otvoreno jeretiĉkih koraka u njegovom buntovnom ţivotu. Ubrzo će mu i Svedenborg postati pretijesan; ubrzo će shvatiti da ideja slobode, koju je vrlo rano prepoznao kao svoj ţivotni kredo, podrazumjeva odbacivanje svakog, pa i najliberalnijeg unaprijed zadatog misaonog sistema. "Moram da stvorim vlastiti sistem", zakl juĉio je Blejk, "da ne bih postao rob tuđeg." I
poĉeo je da ga stvara najprije u slikarstvu, taĉnije u primjenjenoj umjetnosti gravire koja je, po zamisli njegovih roditelja, trebalo da mu bude osnovni izvor zarade za
ţivot. Nije, međutim, bilo tako, zbog toga što je djeĉak odbijao da svoj vrlo upadljivi likovni talenat potĉini sumnjivom ukusu naruĉilaca njegovih djela koji, opet, nisu bili spremni da svoj novac daju za Blejkove likovne eksperimente, tako razliĉite od tadašnjeg, mahom uštogljenog i nemaštovitog, konvencionalnog slikarstva. Sliĉno će biti i u poeziji, koju će ubrzo poĉeti da piše, vođen ponajprije ţeljom da svijet oko sebe i u sebi objasni samom sebi, pa tek onda drugima.
Tako je već u svojim ranim ”Pesmama nevinosti i iskust va” izgradio koncept nevinosti, ranjive ali neuništive, kao jedne od kljuĉnih ljudskih osobina. U ovim pjesmama, ukratko, Blejk govori o ljudskoj duši, ali i o ljudskom ţivotu uopšte, kao o jedinstvu suprotnosti. Koncepti nevinosti i iskustva pri tom predstavljaju kljuĉne kategorije u kojima su sve te suprotnosti objedinjene, dva polarizovana ali i komplementarna
segmenta bića: nevinost znaĉi ĉistotu, dobrotu, ljepotu, plemenitost – ali i fatalnu ranjivost i bespomoćnost pred nadiranjem iskustv a, koje nevinosti oduzima mnoge od njenih najljepših atributa, ali joj daruje snagu i znanje bez kojih nema opstanka.
11
Jedno bez drugog, dakle, ne mogu, ali ne mogu ni jedno s drugim – zbog toga je
ţivot takav kakav jeste; zbog toga bi, po Blejku, jedna od kljuĉnih ĉovjekovih ambicija trebalo da bude usmjerena na nastojanje da saĉuva djete u sebi. Divlje djete, ako je moguće. Iskustvo, dakle, ne mora nuţno da podrazumjeva uništenje nevinosti i obesmišljavanje ţivota. To je najoĉitije u pjesmi “Tigar” , jednoj od najpoznatijih pjesama ikad napisanih na engleskom jeziku, u kojoj je tigar pojava koja
istovremeno budi strah i nadu: strah od destruktivne moći koju otijelovljuje, i nadu da bi iz te destrukcije mogao da nikne novi, moţda bolji ţivot. Na suprotnostima poĉiva i Blejkov makrokosmos. Taj svijet je u delima ”Venčanje Raja i Pakla” , “Knjiga o Jurajzenu” , “ Jerusalim” i mnogim drugim (Blejk je pisao gotovo bez prestanka, pod stalnim pritiskom osjećanja da neće uspijeti da pohvata i u stih ovima saĉuva vizije koje su ga neprekidno opsijedale), naseljen mitskim junacima kao što su despotski vladar Jurajzen – bog agresivnog razuma, tlaĉiteljskog reda i poretka; anarhiĉni buntovnik Ork, protivnik svakog autoriteta, i premudri stari majstor , prorok po imenu Los. Blejkova je liĉnost bila sazdana od ove posljednje dvojice, i to u nevjerovatnoj eruptivnoj kombinaciji koju je većina ljudi iz njegovog okruţenja jednostavno vidjela kao ludilo: oni dobronamjerni, smatrali su da je to ludilo zanimljivo i da u njemu moţda ĉak ima nekog metoda; oni manje blagonakloni, a po pravilu moćniji, nalazili su da je rijeĉ o opasnom manijaku koga bi trebalo zatvoriti – pa su to povremeno i ĉinili, za svaki sluĉaj. Za Blejkovog ţivota, naţalost, mnogo je više bilo ovih drugih: Vilijam Blejk je umro kao gotovo nepoznat, siromašan slikar koji je onako za sebe pisao i nekakve stihove, pa je kao takav ubrzo bio uredno zaboravljen. Srećom, ne sasvim: Blejkova biografija koju je 1863. godine objavio jedan od njegovih tada već sasvim rijetkih poštovalaca, Aleksander Gilkrist, pokrenula je talas obnovljenog zanimanja za glavnog junaka te priĉe. Najprije su slikari poznog 19. vijeka u Blejkovoj pobuni protiv akademske jalovosti slikarstva njegovog doba videli zgodno polazište za ogorĉen protest protiv ne manje jalove, zvaniĉne viktorijanske umjetnosti. Njegov angaţovani estetizam opĉinio je potom Vilijama Batlera Jejtsa, pa onda i Dejvida Herberta Lorensa koji, sasvim sliĉno Blejku, do samog kraja nije uspio da se opredijeli da li ţeli da bude umjetnik, ili propovjednik i prorok. I što se dublje uranjalo u 20. vijek, postajalo je sve oĉiglednije koliko su Blejkove proroĉke vizije – najĉešće na nesreću i uţas ĉovjeĉanstva – bile bliske istini. Fiziĉko i duhovno zagađenje svijeta, pretvaranje ĉovjeka u zavrtanj jedne zle mašine, besmisleni teror razuma – svi ti i mnogi drugi aspekti Blejkovog poimanja budućnosti neosjetno su se jedan za drugim pretvarali u sadašnjost u kojoj, naţalost, i danas ţ ivimo. Te
12
distopijske slike, srećom, imaju svoju moćnu protivteţu u onoj već pominjanoj, jasnoj, ĉistoj i neodoljivoj viziji slobode, koja proţima ĉitavo Blejkovo stvaralaštvo i koja je, ĉini se, ponajviše opĉinila njegove sljedbenike potkraj 20. i na poĉetku 21. vijeka. Ovakva se tvrdnja temelji prije svega na ĉinjenici da je Vilijam Blejk od samog poĉetka posjedovao jasnu i nepokolebljivu svijest o svojoj posebnosti, koja je za njega bila trajno izvorište stvaralaĉke energije, ali i frustracije. Ţudio je za slavom i smatrao da mu ona sasvim prirodno pripada, te se ĉesto ĉudio što tako teško pronalazi publiku koja bi njegova djela prihvatala sa istim oduševljenjem i zanosom sa kojim ih je on stvarao.
Za ţivota najĉešće nesposoban da natjera ljude da ga saslušaju, Blejk je tek kada se oslobodio teskobnog zemaljskog obliĉja postao prorok pred ĉijim se jurodivim propovjedima ne mogu zatvarati oĉi i uši. Namjerna nesposobnost da se razluĉi stvarno od sanjanog odlika je i Blejkove umjetnosti, koja je u svim svojim aspektima obojena neĉim što bi se moglo oznaĉiti kao magijski realizam. U njoj sve podsjeća na stvarni svijet, a opet stvara snaţan utisak preovladavanja neĉeg imaginativnog, izmaštanog, sanjanog. Blejk se bavi dekonstrukcijom tih arhetipova s namjerom da nam pokaţe da heroji ponekad moraju biti i zlikovci, da dobro i zlo nije tako lako razdvojiti, ţivot i smrt još manje. Ţivot i smrt su samo dva vida putovanja, tek donekle razliĉita. Sliĉno bi se moglo reći i za "pravog" Vilijama Blejka, koji je ĉitav ţivot proţiveo sa snaţnim osjećanjem da pripada nekom drugom svijetu i drugom vremenu.
Iskreno gnušanje nad tekovinama industrijske civil izacije dovelo je Blejka do spoznaje da jedini spas za zabludjelu i sluđenu ĉovjekovu dušu leţi u divljini, neukaljanoj niskim i poganim ĉovjekovim ambicijama. A pošto su svi spoljašnji vidovi bjekstva uvek privremeni, jedini bjeg koji istinski ima smisla jeste onaj koji vodi u sigurnost unutrašnjeg svijeta, u sopstvenu imaginaciju, u sopstveni mit. Svoj mitski svijet stvorio je kroz ĉudnu mješavinu hrišćanskih i paganskih elemenata u kojoj se rađaju Jurajzen i Ork, ideja putovanja, ne toliko kao konkretnog fiziĉkog ĉina koliko kao metafiziĉke svetkovine u kojoj se ostvaruje smisao postojanja, a duša – ako je reĉ o putovanju u smrt – vraća onom najĉistijem obliku postojanja. U vjerovanjima ameriĉkih Indijanaca, ţivot je putovanje koje se nastavlja i posle smrti. Blejk je, na sliĉan naĉin, vjerovao da ne postoje rođenje i smrt kao poĉetak i kraj, već da je ljudska egzistencija neprekidno hodoĉašće kroz vrijeme, a prema veĉnosti.
13
“Budi slobodan kao i kap vode, koja se u pari slobodno penje u neznane visine, i u ledu ponovo pada u neznane dubine. Njen je dom, kao i dom atmosfere, sve dokle zemljin magnetizam dopire, zasto si ti suzio dom svoga zivota? I zgnjecio ga izmedju dva plota, jednog rodjenja i jedne smrti?”
Usudila bih se da Blakea shvatim kao pr ipadnika “skupine nesvrtsnih”. Stoga, imam
slobodu da mu pristupam oslobođena konvencija epohe, aistorijski, bez nuţnog ukalupljivanja ili poređenja sa savremenicima. U prilog istoriĉarima knjiţevnosti, kojima je uslovni refleks da autore negdje hronološki svrstaju, ide podatak da je Blake, kao i gotovo svi istaknuti romatiĉari bio oduševljen idejom revolucije. Međutim, kao je istorija tog doba pokazala da su društvene revolucije jalove, slikar, pjesnik i grafiĉar se okrenuo interiorizaciji revolucije. Sada, bitiniji je duhovni od fiziĉkog karaktera, oruţje za borbu nisu više puške i eksploziv, već eksplozija imaginacije, uobrazilje, genijalnosti, slobode izarţavanja. Ĉovjek postaje centar iz kojeg se duh širi i obrazuje pun krug. Ĉovjek, pojedinac, postaje centar epistemologije. Ĉesto umjetnik u centru samoga sebe pronalazi sveti izvor, Boga koji je u ĉovjeku više nego ĉovjek sam. Poistovjećivanje boţanskog sa liĉnim izvorom moţe se protumaĉiti kao, romantizmu svojstveno, isticanje ega. No, ako se na tako sp ecifiĉan i lucidan naĉin, kako je to Blake radio, argument istoriĉara knjiţevnosti dovodi se u piatanje. Blakeov odnos prema Ja je sloţeniji od egoistiĉnog i pojaĉanog kulta samoga sebe, nije tu rijeĉ o pozerskom solipsizmu. Blake ne pridaje sebi nikakav povlašćeni polaţaj u kosmogoniji koju sam stavara.
Zanimljivo je mišljenje da je Blake već u ranom djetinjstvu pokazivao neke abnormalne sposobnosti, da je imao halucinacije ili vizije. Stoga, nije neobiĉno to što je njegova pojava savremenicima izgledala kao otijelotvoreno ludilo, a u našim savremenicima budila sve veće interesovanje za tog “ludaka”. Posatvljam pitanje: koliko je on zaista bio “lud2, a koliko su te vizije bile zapravo pojaĉana perceptivna moć imaginativne osobe? O upotrebi opijuma nije pot rebno ni govoriti, jer se to nekako samo po sebi podrazumjeva. Blake jeste o svojim djelima govorio da im je prvi i osnovni izvor vizija, ali je isto tako znao da te vizije odvoji od o bjektivne
stavrnosti. Smatrao je da je vizionarstvo sposobnost svakog ĉo vjeka, i da tu duhovnu vještinu treba njegovati i razvijati: meditacijom ili opijumom. Kada bi ovaj savjet bio dosljedno sprovoden, moguće da bismo imali mnoštvo knjiţevnih djela pretvorenih u okultistiĉke kosmogonije ili teodiceje. Šta je taj savjet zapra vo podrazumjevao? Prije svega, uzdizanje iznad racionalnog mišljenja koje se zasniva na perceptivnim ĉulima. Nije rijeĉ o materiji kao miţem nivou bivstva, jer oslobađanje od ĉulnosti je moguće upravo preko ĉulnog saznavanja, uţivanja droge ili seksa, ili putem upadanja u trans. Blake traţi slobodno zadovoljenje ţelja; nekonvecionalan i na ovom poju, on se zalaţe
14
za slobodnu tjelesnu ljubav, za ispoljavanje Energije, ĉiji je nosilac (!) Satana. U ovom aspektu Blakeovog djela ogleda njegova “satanistiĉka doktorina”. Ta ĉulnost, Energija kojoj teţi zapravo je utvrđeno Zlo, kojem se pjesnik ipak okreće, misleći da glorifikacija Zla znaĉi ujedno afirmaciju liĉne Slobode. Moţemo se zaptati kako je moguće sagledati dubinu Blakeovih stihova ako se oslanjamo samo na pojmove kao što su ludilo, halucinacije, i sliĉno, kao što su to mnogi prouĉavaoci i ĉinili? Nortop Fraj izvanredno uoĉava da takvi pojmovi nemaju nikakvo kritiĉko znaĉenje. Jer, ako Blakeova djela imaju unutrašnju koherentnost, njegovo duševno stanje ne bi trebalo da nas zanima. Fraj takođe istiĉe da cjelokupan Blakov opus moramo posmatrati kao sistem, jer svaka pjesniĉka misao nuţno je shematska. Blake je svojim pjesniĉkim jezikom stvorio kosmogoniju koja obiluje simboliĉkim konstrukcijama, putem kojih nastaje jeda “nova mitologija”, pogled na svijet koji ima skoro pa filozofsku teţinu. Blake kao da zahtjeva pogled upućen pjesniku koji se izobliĉava u filozofa; pogled pred kojim ne moţemo tek tako sklopiti oĉi, pogled koji o filozofu ne kazuje ništa ako g a ujedno ne posmatramo i kao pjesnika. Blake je na izvjestan naĉin obnovi prastaru svaţu između filozofa i pjesnika. U antici filozof se poziva na razum i vodi borbu protiv pjesnika vidovnjaka i proroka.
Blake, u vijeku prosvjećenosti, ukida apsolutni dignitet razumu, na raĉun proroĉkog. On u svojoj poeziji otijelovljuje i princip Muza, Dionisa, nadahnuća, i apolonski, dijalektiĉki princip. Već u svom ranom delu, Poetical Sketches (1783), Blejk je pokazao teţnju za mitološko-simboliĉnim aspektima stvaralaštva. Ove su pesme pisane pod uticajem elizabetinske lirike, Miltona, sa ţanr -sliĉicama godišnjih doba i prirode. Već se u ovom ranom delu, koje kasnije za Blejka znaĉi veliko razoĉaranje, vide osnovne naznake sposobnosti da se najneposrednija emocija pretvori u simbol, viziju. Kasnije, vizija kod njega dobija karakter epifanije. U prvom graviranom delu, u jednoj od tzv. Proročkih knjiga, "There is No Natural Religion" (1788) već vidimo uticaj Emanuela Svedenborga, Paracelzusa i Nove Crkve.
Naime, svedenborgo vci, odstupajući od uĉenja svog vrhovnog "gurua", osnivaju Crkvu Novog Jerusalima, 1788. godine, u koju je i sam Blejk bio ukljuĉen.
Naĉela Nove Crkve uticala su na Blejkove stavove koje izraţava u svojoj poeziji. Neka od tih naĉela su: 1. Iskupljenje nije sadrţano u muci na krstu;
2. Nakon smrti tela ĉovek uskrsava kao duhovno telo;
15
3. Ĉuda se ne smeju oĉekivati, jer donose prisilu i oduzimaju ĉoveku Slobodnu Volju u duhovnim stvarima...
Međutim, presudan stav samog Svedenborga, koji obiljeţava Blakeo vu poziju (poetiku) jeste ideja da dokle god o Bogu ne mislimo kao o ĉovjeku svaki se pojam o njemu gubi. Blake je primio taj novi spiritualizam, dalje ga razvijao. U djelu “nema prirodne religije”, Blake piše:”Ko vidi beskraj u stvarima vidi Boga, ko vidi samo odnos, vidi sebe. Zato Bog postaje kao mi, da bismo mi postali kao Bog.” simptomatiĉno je da je Blake, povodom speva “Milton”, rekao da mu se sam Milton javio i upozorio ga da seksualna sloboda ne proizlazi iz pada, jer pad nikakva uţivanja ne donosi . Sve “Proroĉke knjige” polemišu sa tradicionalnim hrišćanstvom. Ovde je moţda pravo mesto da naglasim ĉuvene stihove: Potrebno je pročistiti vrata percepcije, i čoveku će se sve ukazati onako kakvo jeste – beskonačno. Jer čovek sam sebe zatvara sve dok s tvari posmatra kroz usku pukotinu svoje pećine. Zadrţimo se kratko na sintagmi "ĉuveni stihovi". Paradoksalno je to što ti
stihovi zapravo nisu ĉuveni svojom zaslugom, još manje zaslugom autora. Blejk nije ni slutio da će jedna istaknuta reĉenica iz njegovog malo poznatog dela biti zasluţna za to da on postane idol jednom mladom buntovniku kakav je bio frontmen grupe The Doors. Da, reĉ je naravno o Džimu Morisonu. Posredstvom O. Hakslija, koji za naziv
svog romana uzima deo Blejkovog stiha ( The Doors of Perception), Morison se
upoznaje sa Blejkom, koji će ostati uvek uticajan. Ĉak toliko uticajan da bend dobija naziv na osnovu pomenutog stiha. I ne samo to. Mnoge Morisonove pesme otkrivaju
direktan uticaj Blejkove poezije. Iluzionistiĉki i opsesivno pisani t ekstovi kao da govore da se Morison pridrţavao upravo blejkovskog saveta o uţivanju. Ĉesta tema seksa, droge, misticizma obojena je "blejkovštinom". Morison, poznatiji kao “Kralj guštera”, nije postao to bez razloga. Gušteri zmije, zmajevi i ostala htons ka bića, jesu jedan od blejkovskih arhetipova. Naime, vrata (doors) kao i zmije (serpent, snake), jesu moţda dva kljuĉna motiva u Blakovoj poeziji. Uzmimo, npr. Jednu nenaslovljenju Blakeovu pjesmu koju nikada nije objavio, već je nađena posthumno u rukopisu. Pjesma poĉinje stihovima “Isaw a chapel of gold...” Budući da pjesma poĉinje rijeĉima “Isaw”, sve što se izlaţe jeste upravo viđenje lirskog subjekta, ĉitava pjesma jeste opis subjektivnog gledišta, data kroz liĉni filter. Sve što je izreĉeno pušta se kroz prizmu lirskog ja, prikazane su sliek koje konstituše imaginacija. U tom sluĉaju imamo opravdanje da tvrdimo da Blake ne vidi doslovnu tu crkvu od zlata, već je rijeĉ o viziji. I druga strofa poĉinje rijeĉima “I saw...”ali, sada se u centru paţnje ne postavlaj lirsko ja, već izvejsno biće koje gmiţe ka crkvi. U originalnom tekstu upoterbljana rijeĉ je serpent, što nije doslovno zmija, već neko
16
biće niţeg reda. Kako je sva Blakeova simbolika ambivalentna, tako ova bića mogu biti i oliĉena revoluĉija, energija zla, ali i prosto gmizavci, prašinari. Postoji gradacija tih bića, od crva, preko zmije do zmaja. Biće o kome je ovdje rijeĉ, nazovimo ga zmijom, je muškog roda, i predstavlja pobunjenika. Krećući se ka crkvi, nasrće na vrata. Ikoniĉni znak kod Blakea jesu dveri, prelaz u sve moguće svijetove. Vrata su ujedno i simbol zabrane, zakljuĉana su, ĉine ţelju frustriranom, onemogućavaju slobodu. Zmija ne poštuje zabranu, ona ne poštuje zakone razuma. O zmijskom aspektu Blakeove pozije govori i pjesma od sam o dva katrena, “Bolesna
ruţa”, koja je ujedno i paradigma koako Blake moţe biti pogrešno protumaĉen. Ova pjesma ima izraţen narativni karakter. Takođe, ima i fingirani fijalog jer zapoĉinje apostrofom, obraćanjem upravo ruţi, nepokretnoj i nijemoj stvari, i zato kaţemo da je dijalog zapravo pseudodijalog, formalno je monolog. Bolest ruţe, konstatovna u prvpm stihu pojaĉanog je intenziteta jer se stih završava uzviĉnikom. Ĉudnovata pjesma – temporalno je određujemo na nekoliko naĉoina: ili je prognoza – ruţo bolesna si i umrijećeš; ili je središnji dio pjesme rekapitulacija, pa daje uzrok bolesti; ili je upravo scenski prikaz propasti urţe. Scenski prikaz na likovnom planu isto je što i sitacija na planu knjiţevog izraza. Međutim, situacija u ovoj pjesmi ne pruţa uvid u ono što je “tajna mraĉna ljubav” jednog crva, tako da se pitamo ko je zapravo narator koji izgovara pjesmu. To je neko sveznajuće Ja koje vidi i nevidljivo. Sitacija, sama po sebi, jeste odraz određenog simbola ili alegorije koji komuniciraju sa spektrom znaĉanja prethodno definisaim na planu Blakeove mitologije. Ruţa je u pjesmi nosilac tradicionalnog simbola, dok je pojava Crva upliv blejskovske mitologije. Pjesma je
ĉesto ĉitana koa puritanska osuda tijelesne ljubavi, međutim za Blakea ljuba v i nije ljubav ako nije tijelesna. Zato je ova pjesma puna tame, mraĉne , oluje, bolesti i destrukcije. U ovoj pjesmi domintna je boja grimizna, koja u Blakeovom sistemu
najavljuje novi ţivot, evoluciju. No, nije li stoga logiĉno što se jedan umetnik poput Morisona oduševljavao Blejkovom poezijom? U pesmi " The End", sa prvog albuma The Doors, osim direktnih stihovaRide the snake, postoje još neke implikacije koje ovu pesmu ĉvrsto
vezuju za Blejka. Bez namere da se upuštam u dokazivanje da je Morison poznavao Blejkov mitološki sistem i da je iz njega direktno uzimao inspiraciju za svoju poeziju, ţelim samo da ukaţem na podudarnosti koje mogu biti i sluĉajne. Naime, Blejk je stvorio jedan sveobuhvatan mitološki sistem, strukturu sveta koja je bila potpuno suprotna od slike sveta koju je davalo ortodoksno hrišćanstvo. Upravo odstupajući od ortodoksnog hrišćanstva, invertirajući utvrđene vrednosti, Blejk je doslovno naglavaĉke okrenuo tradicionalni hrišćanski poredak. Blejkov svet ima oblik
17
jajeta. Predstavljen koordinatnim sistemom to bi bilo shematski prikaz prostora i vremena koji obuhvata u sebi nepomirljive suprotnosti. Pojam suprotnost za Blejka
ima jako veliki znaĉaj. Rat između suprotnosti je osnovni aktivni princip, i nije cilj izmirenje, već veĉno kretanje. Dinamizam i aktivizam jesu dve osnovne postavke Blejkovog sistema vrednosti. Nije reĉ o dualizmu ili manihejstvu, jer u tom sluĉaju neminovno bi bilo opredeliti se za jednu od tih suprotnosti. Poenta je upravo u
dijalektiĉkom poimanju stvarnosti . Njegova epistemologija je zasnovana na opozitnim kvalitetima koji ĉine totalitet. Grafiĉki predstavljen blejkovski koordinatni sistem bi obuhvatao sledeće kategorije: Na vrhu nalazi se Ulro, svet smrti, u kome vlada Satana. To je bela pustinja apstrakcije opisana terminima geometrije, matematike... to je pustinja bez
suštastvenosti, pustinja razuma, granica mraka, redukcija na materiju. To je pravi hrišćanski pakao, onako kako ga shvata pesnik. Uoĉljivo je to da je kod Blejka pakao smešten gore, na nebo, na mesto koje tradicionalno pripada hrišćanskom Bogu. Dole je Eden u kome vlada Los, izraz stvaralaĉke mašte, simbol duhovnog sunca. Eden simbolizuje Imaginaciju. Slika Edena je predstavljena vatrenim gradom Jerusalimom,
gradom koji blješti imaginacijom. Eden, ili raj ovog puta je ispod površine zemlje, u utrobi zemlje. Vertikalna shema dovodi nas do pojmova Innocence i Experience. To su, kako ih sam
Blejk definiše, dva opreĉna stanja ljudske duše. U nevinosti, ĉovek, odnosno dete, nalazi se u carstvu podsv esnog izvora pesniĉkog nadahnuća, na podruĉju koje se zove Biulah, pastoralni svet određen trostruko – detetom, majkom i ocem. To je stanje Zapada. Na suprotnom, istoĉnom kraju nalazi se Generation, kao dominacija razuma, iskustva, starosti; predeo blata, zemlje koja uniţava ĉoveka. Nevinost je stanje svesti u kome se potencira radost beslovesnih bića koja nisu zakoraĉila u svet Iskustva. Insistira se na neznanju, jer sticanje znanja nuţno vodi u Iskustvo. Nevinost obeleţavaju dve postavke: prvo, vera u to da je svet stvoren za ljudska dobra, i drugo, ignorisanje ĉinjenice da to nije tako. Iskustvo dolazi kada se nevina detinja vizija potisne duboko u podsvest i postane samo melanholiĉan san o idealnom vrtu koji je ĉovek nekada posedovao, i u koji se vraća n akon smrti. Ĉetiri taĉke u sistemu predstavljaju blejkovska Četiri prestola Zoa, odnosno Četiri Večna Čovekova Smisla. Ţorţ Bataj misli da Ĉetiri Zoa nisu originalan Blejkov pronalazak, već da ih je on samo eksplicitno dao u mitološkoj formi. Ĉetiri simboliĉka lika koja se javljaju su Jurizen, Lavah,Tarmas i Los, i odgovaraju elementima koji
konstituišu ĉoveka - to su osećanje, um, telo i duh. Svaka od njih sadrţi i svoju emanaciju. Pojava Losa nije samo stilska figura, pesnik kao da oseća fiziĉko prisustvo
18
simbola koji zatim ulazi u njega i daje mu sposobnost da imaginira, da vidi veĉni rad Imaginacije kroz ĉitav Univerzum. Los je stvaralaĉki princip, oliĉenje stanja pre pada, oliĉenje celovitosti a ne pobunjeništva. Los je, da tako kaţemo, veći junak od Orka, predstavnika revolucije. Umetnost nadvladava revoluciju. Ork, sa svoje strane, oseća veĉiti Edipov kompleks usmeren prema Losu. Ali, imajmo u vidu da Blejkovo shvatanje umetnosti ne sadrţi mnoge stvari koje mi danas smatramo umetnošću, npr. slike Dţošue Rejnoldsa. On pod umetnošću podrazumeva stvaralaĉki ţivot ĉiji je koren u umetnosti, ali i ono što bismo mi mogli nazvati "milosrđem". Svaki ljudski ĉin je za Blejka i stvaralaĉki i rušilaĉki. Osim toga, Los sadrţi u sebi Orka, jer nije samo personifikovana umetnost, već je i duh vremena. Snaga koja "na ruševinama vremena gradi palate za večnost." Nortop Fraj govori o ĉetiri prestola Zoa, koje u vertikalnoj shemi, kao i u horizontalnoj, grade suprotnosti koje se ne iskljuĉuju međusobno, već dopunjuju, i daju sliku potencijala svakog ĉoveka, i ĉoveĉanstva uopšte. No, vraćam se Morisonu. Sada, kada su poznate osnove Blejkovog sistema, moguće je uoĉiti paralele na koje ciljam. Stihovi pesme The End upućuju na jahanje ka zapadu.Ride the highway west, baby ... jahanje na zmiji koja vodi To the lake, the ancient lake, baby...Jezero o kojem govori Morison moţe biti shvaćeno kao jezero
pored kojeg je Blejk ţiveo, gde je kasnije osnovana tzv. jezerska škola pesnika. Jahanje ka zapadu zapravo je put povratka detinjoj viziji, put natrag ka Biulahu, u stanje u kojem su all the children... insane... Stanje bezbriţnog detinjstva,
neopterećenosti i neznanja. Deca i jesu insane, ako pod tim podrazumevamo neobaziranje na stvaran svet, razgovaranje sa zamišljenim prij ateljima, neiskvarenost i nevinost. Takva su sva blejkovska deca. Takva su i deca o kojima peva Morison. The west is the best / Get here, and we'll do the rest - upućuje izazov Morison. Ako odrasli
samo uspeju da na trenutak dosegnu stanje Biulaha, oni postaju insane children,
upravo kako ih naziva Morison. On jeste ţiveo ţivot prema blejkovskom savetu "Put razuzdanosti vodi ka palati mudrosti", i zato se nije libio da javno konzumira LSD,
alkohol u neograniĉenim koliĉinama i da gradi donţuanovsku reputaci ju. Deo pesme The End koji je ĉesto tumaĉen kao izraz mrţnje prema roditeljima, kao
edipovski deo pesme, oliĉen je u stihovima Father, yes son, I want to kill you / mother... I want to... fuck you... Međutim, ako ove stihove ĉitamo u blejkovskom kljuĉu vidimo da je izraţena ne samo mrţnja prema roditeljima, već prema istoku, prema svetu Generation, prema odrastanju i iskustvu, saznanju i odgovornostima. Ako
verujemo Morisonovoj priĉi o nesreći koja se dogodila 1947. dok je sa porodicom putovao kroz pustinju, pri kojoj je gomila Indijanaca "ispustila svoj duh", onda taj
19
događaj moţemo uzeti kao prelomnu taĉku na kojoj dete postaje odrasli, taĉku sa koje se ne moţe natrag, koja za pesnika postaje primalni krik. Slika mrtvih Indijanaca urezala se kao duboka br azda u duši deteta, i otuda moţda
izraţeno interesovanje za mitove i religiju Indijanaca i za šamanizam. Takođe je moguće i to da su ustvari ovi mitovi bili izvor za ideju o Kralju Guštera, za jahanje zmije iCelebration of the Lizard , za drevna jezera i pustinje o kojima Morison peva.
U tom sluĉaju, hipoteza o ĉvrstoj vezi između Blejka i Morisona nije odrţiva... sloboda je ĉitalaca da veruju u šta hoće da veruju. Samo uzgred spomenuću i to da, pomešani kao blenderom, Blejkova poezija i Morisonov šamanizam daju jednu smesu koja se naziva Dead Man. Reĉ je o filmu Dţima Dţarmuša, u kojem Dţoni Dep igra knjigovođu Vilijama Blejka, a njegov pratilac u filmu je neobiĉni Indijanac po imenu Niko (Nobody). Indijanac je u zabludi da se upoznaje sa znamenitim pesniko m, te je ĉitav film propraćen citatima iz Blejkove poezije, kao i oduševljenjem Indijanca koji "pesniku" daje da proba pejotl. (Opijum, LSD, pejotl... nezaobilazne stavke gde god je reĉ o Blejku i Morisonu.) U filmu Dead Man postoji i direktni citat Blejka- Morisona. Reĉi koje Indijanac Niko izgovara: Some are born to sweet delight, Some are born to the endless night... su reĉi iz Morisonove pesme, End of the night , a takođe su i Morisonov citat Blejka. Dead Man je, pre svega, film o prolaznosti i smrti. Fokusiran na put smrti, film je
alegorija smrti, prikaz depresivne staze na kojoj je Indijanac vođa. Put smrti, a i film, završava se ritualnom voţnjom ĉamcem pri kojoj bi Blejk trebalo da prihvati konaĉnost svog fiziĉkog ţivota i da shvati da nema niĉega što je suštinski mrtvo, jer sve je oduhovljeno. Međutim, Dţarmušov junak u poslednjem dijalogu, kada mu Niko kaţe da treba da se vrati tamo odakle je potekao, uzvraća replikom: "Gde? U Klivlend?".
Neprihvatanje smrti karakteristiĉan je motiv pesnika okultizma . Za Blejka smrt ne postoji. Ona je samo transpozicija u neko drugaĉije stanje, koje nije ovozemaljski ţivot. Verovanje u reinkarnaciju je opšte mesto ovih pesnika. Ako ĉitalac ne ţeli da se zadrţi samo na nemom i zabunjenom divljenju, Blejkova bi dela trebalo ĉitati u kljuĉu misticizma. Mistici su svi sliĉni međusobno, prevazilaze svaku religiju i karakteristika im je upravo izdizanje iznad ĉulnog sveta i sjedinjavanje sa izvorom. Mistik iz svake svoje vizije uspeva da otrgne deo transcendentalne istine, i zabeleţi je putem neke zemaljske aktivnosti – slikanjem, graviranjem ili pisanjem. Besmisleno je dovoditi u pitanje autoritet vizije koja svakog mistika vodi; vizije imaju karakter epifanije. I Dante
je veliki pesnik koji opisuje Mistiĉki put. Ali, dok se Dante kreće u krugu ustaljenih simbola, Blejkovi su simboli usamljeni i ograniĉeni na njegov mitološki svet. Rekla bih 20
da je Blejkov iskrivljeni pogled na religioznost podjednako tradicionalan kao i Danteova ortodoksa.
Smrt u hrišćanstvu nuţno podrazumeva dva entiteta. Dušu i telo. Kod Blejka duh i telo funkcionišu po principu sinestezije. Nema tela, i nema duše. Postoji sjedinjeno bivstvo,Universal Man, Human Form Divine, postoji odricenje od Jastva tj. Selfhood, postoji Proprium. Svi navedeni pojmovi su zapravo Blejkova
obeleţja Čovekoboga. Ali, ne Isusa Hrista, jer Blejk ne veruje u spasenje putem muke na krstu. Blejkov Bog je Ĉovek sam, Ĉovek koji u sebi uspeva da probudi Imaginaciju, Ĉovek koji je uspeo da interiorizuje Boga. Ĉovek sa velikim Ĉ. Suština Bogoĉoveka nije duša ili telo, već Imaginacija, Pesniĉki genije. Veĉnost jeste osnovna osobina imaginativne liĉnosti koja je sposobna da prevaziđe ograniĉenja fiziĉkog sveta, vreme i prostor. Imaginativna liĉnost ima predispoziciju za vizije, za ek stazu i umetnost. Stav o imaginativnom i beskonaĉnom moţda je najbolje ilustrovan poĉetnim katrenom iz Znamenja nevinosti:
Izjednaĉivši pojedinca sa Bogom, Blejk ukida dignitet autoritetu hrišćansta. Ali, to mu nije dovoljno. On nastavlja svoju vrtoglavu igru, stvara mnoštvo mitoloških likova, simbole i alegorije, stvara pervertiranu igru pretvaranja ţivota u mit. Albion (Engleska) je uspavana mitološka figura, utonula u ne -svest (Francuskom revolucijom) i ĉeka Apokalipsu kako bi se probudila. San kojim Al bion spava je nalik smrti. Oţivljavajuću funkciju izvršiće revolucionarni heroj, mladić Ork . On je ukleti deĉak koji u sebi nosi pakao buntovništva, buđenje ĉovekove Energije i Ţelje. (Kada bi ovo bila grĉka mitologija Ork bi bio sinonim za Prometeja.) Vrh ovna figura Blejkove mitologije je svakako Jurizen (You Reason), bog-geometar, bog-tiranin, karikirani
hrišćanski Jehova, veĉno nasuprot, iznad; on je bog razuma, okrutan i ljubomoran, bog jednostruke vizije, njutnovske, nauĉniĉke vizije. Pogledamo li Blejk ovu gravuru Jurizena, vidimo ga kako šestarom opisuje krug. Kao i Njutn, on je sluga geometrijskog univerzuma i svet koji on stvara nalazi se u krugu kome je razum
centar. Krug funkcioniše kao simbol zatvorenosti u jednostruku viziju, a ideal Bogoĉoveka se nikako ne nalazi u tom krugu. Ako se Bogoĉovek i svrstava u neki krug, to bi onda bio krug Losa, stvaralaĉke mašte, pesništva, kreativnosti. Navela sam ovde samo nekolicinu Blejkovih arhetipova, a nezaobilazna asocijacija
kada se pomene reĉ arhetip jeste K. G. Jung. Kao pokretaĉ arhetipske kritike Jung se ĉesto vraćao Blejku i u njemu nalazio argumente za svoje teze. Recimo, razlika koju Jung uspostavlja između introvertnog i ekstrovertnog pesnika potkrepljena je primerom Blejka; razlika između psihološkog i vizionarskog naĉina stvaranja (maniĉni i tehniĉki pesnici) takođe je vezana za Blejka. (Moţe se samo naslutiti kojem tipu
21
pripada Blejk...) Pa ĉak i kada piše o kolektivno nesvesnom, Jung nalazi za shodno da demonstrira teoriju na Blejku. Blejkova su dela idealan primer za teoriju o prenosu
simboliĉkih slika koje se javljaju u umetnosti, a potiĉu iz iskonskih vremana. Znaĉaj arhetipova, u ovom psiho-kontekstu, zavisio bi od odnosa koji oni grade sa individualnom, (Blejkovom) arhetipskom slikom ili idejom. Umetnik je taj koji
arhetipski obrazac prilagođava svojoj ideji. Umetnik ima legitimno pravo da koristi poznate mu i nepoznate, a postojeće mitove, kao i da stvara nove, a da ga zbog toga ne prozovu ludakom. Genije umire sa onim ko ga ima i ne pojavljuj e se više dok se drugi ĉovek ne rodi sa njim.
Glas Đavola (odlomak)
Sve Biblije ili svete knjige bile su uzroci sledećih zabluda: 1. da u ĉoveku postoje dva posebna naĉela, a to su telo i duša; 2. da nagon, nazvan Zlo, potiĉe samo od tela, a razum, nazvan Dobro, samo od duše; 3. da će Bog zanavek muĉiti onoga koji sledi svoje nagone. Ali, istinite su, nasuprot ovima, sledeće tvrdnje: 1. ĉovekovo telo nije odvojeno od njegove duše, jer ono što što se zove telom deo je duše koji ima pet ĉula, za sada glavnih prolaza duše; 2. nagon je jedini ţivot i potiĉe od tela, a razum je granica ili okvir nagona; 3. nagon je veĉiti zanos. Poslovice Pakla (odlomak)
U setvi uĉi, u ţetvi poduĉavaj, u zimu uţivaj. Put neumerenosti vodi u dvorac mudrosti.
Onaj koji ţeli, a ne ĉini, rađa kugu. Budala ne vidi isto drvo koje vidi mudar. Mrtvo se telo za rane ne sveti.
Glupost je plašt lupeštva. Stid je plašt ponosa. Zatvori se grade kamenjem zakona, javne kuće ciglama religije. Nagota ţene je delo Boţije. Radost oplođuje, tuga rađa. Bunar sadrţi, izvor preliva.
22
Uvek govori ono što misliš i ništarije će te izbegavati. Oĉekuj otrov iz ustajale vode. Da drugi nisu budale bili bismo mi. Proklinji stege, blagosiljaj slobode. Preobilje je lepota. Bolje ubiti dete u kolevci nego gajiti ţelje koje se neće ostvariti.
Sva zdrava hrana se hvata bez mreţe ili zamke. (iz Venĉanja Neba i Pakla)
23
