MASONSKIRED
ANRI TOR-NUGES
5 c a n n e d a s a “la b o u r o l lo ve” fo r | rec m a so n rij b y a
£>ro:.V K- 6 0 1O. A
L-
Anri-Tor Nuges MASONSKI RED
Od istog autora, kod istog izdavača: MASONSKAIDEJA
Naslov originala: Hcnri Tort-Nougues, L’ordre ma9onnique Paris, Guy Tredaniel editeur, 1993. © Editions de la Maisnie, 1993. © za Srbiju i Crnu Goru, IKP Evro, Beograd, 2005.
Anri-Tor Nuges Veliki Majstor Velike Lože Francuske 1983-1985.
MASONSKI RED Prevod s francuskog Vuk Vukićević
Beograd, 2005.
Bratski posvećujem ovu ktijigu svima onima kojijo š uvek veruju u čoveka i slobodu duha.
5
PREDGOVOR POLA LAŽEA Ovo jedruga knjiga koju je napisao Anri-Tor Nuges, bivši Veliki Majstor Velike Lože Francuske. U prvoj knjizi, Mason$k
Ćesto se misli da je slobodni zidar u osnovi ćovek optimista koji verujc u napredak, savršenost ljudske prirode i sporo, neprestano i temeljno usavršavanje naših društava. Već sam naslov koji naš autor daje svojoj prvoj giavi: „Nered i pomete^&s^veta”, poriće svaki oćekivani optimizam. On rias^pods&Ja na objektivne 7
istorijske osnove i pojave prvih znakova propasti evrop- ske civilizacije. Ne podvlači li on da je već Platon insi- stirao na ćinjenici da preterana sioboda koja prerasta u zloupotrebu slobode vodi u potpuni nered, kako u obi- čajima tako i u dušama? Da bi se to opazilo, neophodno je da svi oni koji se bave kulturom, duboko razmisle o idejama filozofa i mislilaca, kako antičkih, tako i ju- deo-hrišćanskih. Naš bivši Veliki Majstor primećuje da se ideja reda nametnula svim civilizacijama. Kosmički red jeste stvo- ren od strane demijurga; taj red se našao u opasnosti od haosa koji je pretio da nastane padom antičkog društva. Jedan drugi red će uspeti da se uspostavi u društvu srednjeg veka, ostavljajući značajno mesto prirodi, fizi- čkom svetu 1 životu. U drugom poglavlju, autor nam pokazuje početak te misli koja, zbog suoćavanja sa ne- stajanjem tradicionalnih redova, prihvata neophodnost novog uređenja društva, suočenog sa pojavom mno- gobrojnih poremećaja. Ti poremećaji su nastali zbog nestanka jedinstva kod hrišćana tog vremena, kao i zbog pojave moderne naučne misli. Dezagilije, u svom entuzijazmu prema Njutnu, promenio je smisao opera- tivnog slobodnog zidarstva, stvarajući moderno slo- bodno zidarstvo, koje je nazvano spekulativno. Anri-Tor, na taj način, još više podiže nivo svog razmišljanja. On nam pokazuje da smo suočeni sa kri- zama i haosom savremenog sveta. Tradicijom koja je izražena u Ritualima, vrednostima Inicijacije, ustanov- ljavanjem i obnavljanjem pojma Reda, moderni čovek će biti naveden da prihvati poziv da shvati i dela pove- zujući različite puteve znanja; da razume kolika i kakva udaljenost postoji između njega i „tradicionalnog” čo- veka. Tradicionalni čovek danas više nema siguran po-
8
ložaj ni u vremenu ni u prostoru. Od pojave onoga što nazivamo „moderna”, čovek živi u zagrljaju ogromnog područja obezvređivanja vrednosti. Ne nudi mu se više opčinjavajuća predstava jednog magičnog mesta; zna- nje više ne brine o svojim ciljevima; više ne postoji „razmatranje” . Slika koju stvara o sebi samom nije više ona o „mudracu” ili „znalcu”; njegov kraj nije više po- vratak u apsolutno. Njegova vizija sveta izgleda kao provalija između dva suprotstavljena oblika stvarnosti: istorije i eshatologije, objektivnog znanja i vizije mislioca, racionalizovane, matematizovane prirode i „magičnog lotusa” koji se stvara u zoru kosmogonija. Da bi čovek prestao da uništava ono što ojačava sliku o njegovoj posebnoj sudbini, morao je prihvatiti, proučavajući mehanizme i zakone evolucije, da suštinska uloga pripada samoj sreći, koja objašnjava nastanak nama najbližih životinjskih vrsta; i, čovek počinje da iiči na njih. Covek sigurno više nije sin Boga, već sreće. Kako možemo razgovarati sa srećom? Nama je, naprotiv, potrebno da se potrudimo da popunimo provaliju, da ponovo očaramo svet; da uve- demo čoveka i prirodu u dimenzije svetog; i pritom, da ne pridajemo značaj ni magiji ni iracionalnom koji nas vuku unazad.
U prvih pet poglavlja ove knjige izražena je zabrinu- tost i postavljena su pitanja koje je nametnula kriza savremenog sveta i obrazložena je lekovitost ideje „Reda” . Kada smo suočeni, početkom XVIII veka, sa konkretizovanim haosom, „masonska ideja nam je ponudila jedan” red pravde i slobode. Ton autora će se još više podići, ali će ovoga puta biti obojen ironijom i satirom, 9
u glavi nazvanoj „Krivokletnici nove kulture” . Anri-Tor će nam predstaviti zabavne odlomke u kojima ćemo pronaći neke od najdirljivijih rečenica koje se obraćaju našem srcu Apolinera, Valerija i Elijara, nasuprot nekim prepevima jedne poeme Aragona: „Crvena de- ca”, ili komada: „Poema u slavu Revolucije”, koje me podsećaju na te „uzore” koji su bili moja slast za vreme adolescencije.
Suočen sa uništavanjem kulture, njenim ismevanjem i izopačenjem, Anri-Tor, u glavi „Pedagogija kralja Ibija i uništavanje duha”, nastupa kritički. On govori o volji koja nastoji da uništi školu, dostojnu svog imena, zbog cilja koji se drži u tajnosti - opasnog i nezdravog. Od početka grčke civilizacije, jasno je ,,da ne bi bilo čoveka ni čovečanstva bezkulture i kulturnog pamćenja; odno- sno, bez prenošenja, sa kolena na koleno, onoga što su ljudi naučili o načinu mišljenja, življenja i prihvatanju određenih vrednosti” . Anri-Tor se pita, suočen sa istin- skim „kulturnim genocidom”, nije li on „završetak jed- ne usmerene volje, rezultat jednog smišljenog starog plana” . Maksa Galoa zanima tendencija brisanja samih temelja istorije; kao kad bismo želeli lišiti dušu adoles- centa svakog kulturnog korena. U ovoj prilično zabri- njavajućoj situaciji, postalo mu je jasno i nužno okreta- nje ka reafirmaciji onoga što je svojstveno evropskoj misli, toj finoj mešavini grčke svetlosti, rimskog reda i judeo-hrišćanske tradicije. Priznajemo koliko naša mo- derna nauka duguje filozofima i „fizičarima” iz Mileta, Herodotu ili Tukididu; oni će objasniti evoluciju i bu- dućnost društava bez pomoći i intervencije bogova. 10
Time se zamenjuju teogonije i kosmogonije. Zahva- ljujući njima, „istoričari” će se truditi da stvore istinsku „istorijsku nauku” i da joj daju pravi smisao. Oni će otkriti da ona ne vrši zapisivanje prošlosti u sadašnjosti; naprotiv, sadašnjosti u prošlost, jer je istorija projekcija u prošlost određenih aspekata sadašnje svesti koja traži u starim vremenima odsjaj sopstvene slike. Prošlost vraća ono što joj je bilo pozajmljeno. Kada se određeno učenje ili ideologija širi, istorija odgovara poput eha onima koji joj diktiraju interpetacije, kao što je jasno pokazano na primeru marksističkih istoričara. Pitanja i odgovori pokoravaju se težnjama ispitivača u zatvorenim krugovima predubeđenja; ili se pišu polemike bez kraja između sukobljenih argumentacija. Pronaći ćemo posebno dobre primere u onome što nam je ponudilo obeležavanje drugog stoleća Francuske revolucije! U nepreglednom rezervoam dostupmh činjenica, nije teško pronaći ono što će zadovoljiti najsuprotstavljenije po- glede! Istorijska realnost je polimorfna. Ništa je ne oba- vezuje da ima samo jedan smisao, jer ih sve predlaže, stvarajući pri tome sumnju da ne postoji ni jedan! Međutim, u proročkoj funkciji znanja budućnosti, biće nam prezentovana otvorena budućnost, veoma zabrinjavajuća; čovek traži rešenje instinktivno, ograniče- nim mogućnostima. Zaštitu od budućnosti ne može naći, osim u kolektivnom nesvesnom, u kome se ukr- štaju mitovi i tradicija. Na kraju prošlog veka, istoričar Ernest Lavis, vodeći brigu o nacionalnom usponu, piše malu knjigu nazvanu Istorija Francuske za decu; knjiga je štampana u milionima primeraka tokom desetak go- dina. Ona razvija patriotsku svest. U obliku jednostav- nih vinjeta, ta knjiga će obeležiti život mladih duhova i njene teme će postati znakovi prepoznavanja za fran11
cuski narod. Zamenjujući jednim mitovima druge ve- zane za racionalizaciju nauke - ona je doprinela druga- čijem sagledavanju ćoveka u univerzumu. Ontološko zamenjivanje sigurno nije bilo potpuno zadovoljavaju- će, ali je barem sprečilo oblikovanje izgubljenih genera- cija kakve vidimo u savremenom svetu, u kome se isto- rija, kojoj je čak i osnovni hronološki red nepravilan, predaje na parče. Kao što je primetio Hajdeger, ćovek ne nalazi konkretne mogućnosti jednog „autentičnog postojanja” osim u meri u kojoj prihvata da se njegova zaostavština obele- žava u sadašnjosti. Tradicija na kojoj insistira i koju po- štuje mason jeste upravo ta zaostavština. U njoj se čovek nalazi ispunjen grčkom filozofijom, rimskim redom, judeo-hrišćanstvom i mogućnostima razumevanja koje ne samo da utiču na njegove praktične odluke, već čine, u određenoj meri, opšti okvir razumevanja Sebe. Dozvolite da se vratim na ono što Anri-Tor kaže o tradiciji i mitskoj svesti. Primetićemo da prostor koji nas okružuje jeste onaj u kome objektivno žive svi ljudi. Konkretni svet je skup oblasti od kojih svaka ima svoju posebnu snagu. Oblast je sastavljena od mesta i razli- čitih položaja koji se defmišu negativnom ili pozitiv- nom privlačnošću, vrednostima koje ga kvalifikuju ili odbijaju. Mi smo na početku napravili jednu kratku aluziju na ljudsku geografiju u kojoj se svaka orjentacija definiše jednom „linijom života” . Ona je mesto naših korena - selo, zemlja, grad. Svaki pejzaž nudi smisao kojim je ispunjen, snagom uspomena koje evocira, zvu- čnošću koja nas privlači ili odbija (G. Gizdorf, M it i metafizika). I ja neću oklevati da kažem da je možda upravo ta zvučnost dala Anri-Toru snagu i ozbiljnost pomoću koje on zna da govori o tragičnom, evocirajući 12
brodolome naše kulture, neuspeha u oblikovanju mla- dih duhova i žrtvama kralja Ibija.
Naš bivši Veliki Majstor dao je slobodu, istovremeno, i besu i tugi, koji ga nadahnjuju, „neredu i haosu” savremenog sveta. Uzdizanje duha, njegovo inicijacijsko iskustvo, diktiraće mu dve poslednje glave Masonskog reda, u kome se umiruje uznemirenost i umesto nje mesto zauzimaju duhovnost i transcendencija. Vraćajući se ,,na uzlaznu dijalektiku”, on poziva slobodnog zidara da ponovo da važnosti i uzdigne principe, arhe, na kojima se zasniva masonska misao. Zatim, „silaznom dijalektikom”, on želi da pokaže da slobodni zidar pokušava da ostvari i ovaploti u svetu principe i vrednosti jednog Reda, koji se zasniva na slobodi i pravdi. Kako možemo razumeti, u epohi u kojoj je nastala racionalizovana vizija sveta i ljudske prirode, postojanje i iznenađujući uspeh slobodnog zidarstva, čiji dokazi sigurno nisu u domenu legende? Iako se ponekad povezuje sa materijalističkim, reakcionarnim i humanitarnim aspektima, misliti da ono ne može biti ništa osim toga predstavlja suštinsko nepoznavanje, kaže nam naš bivši Veliki Majstor. Slobodno zidarstvo je materijalizovalo sasta\me delove koji pokazuju istinsko tradicionalno nadahnuće. Ono ne podržava istorij ski diskurs, već „ponovno stvaranje” vrednosti. Ono daje novi smisao objektima preko simbola. Ovde bih želeo da citiram nekoliko rečenica pesnika No- valisa koji nas podseća ,,da nije potrebno sanjati o putova- njima kroz univerzum; nije li on unutar nas? Mi ne pozna- jemo dubine našeg duha. Upravo u nama postoji miste- riozni put. Jedino u nama mogu da se pronađu večnost u 13
ovim svetovima, prošlost i budućnost. Spoljašnji svet je oblast senki i on baca svoju senku na kraljevstvo Svetlosti." * ** Taj lepi tekst, kaže Anri-Tor, izražava duboki smisao inicijacije, koja je neodvojiva od koncepta „Velikog arhitekte svih svetova”, u ćiju slavu radimo i koji je takođe, sklonište od patosa, „ništavila” i besmisla prirode, života i čoveka, u šta brojni savremeni mislioci ne prestaju da nas ubeđuju. Poruka koja nam je tako prenesena označava izgovaranje jednog ,,đa” realnosti. Hram ne može biti sagrađen na apsurdu i ništavilu. Jedno od dubokih značenja je da iznad svih protivrečnosti postoji jedna Jedna Stvarnost, čije skriveno značenje, uprkos prividnom odsustvu smisla, možemo razumeti. Uprkos prividnom odsustvu neosporivih vrednosti, mi ćemo otkriti sJcrivenu Vrednost. Iz te stvarnosti naš bivši Veliki Majstor nas podseća da masonska inicijacija treba da nas naćini takvim da jednom za svagda prihvatimo da naše istinsko poreklo ne zavisi od naučnih objašnjenja. Suštinsko pitanje je u znanju - Zašto nešto umesto ništa? Zašto život i svest pre nego mrtva priroda i nesvesno? Zašto se čovek icroz religije, mitove i tradiciju uvek vraća u potragu za transcendentnim i zašto u njemu živi neuništiva želja za slobodom? Ne kaže li nam on da je slobodu potrebno da razumemo? Kao i sam život, tako i ona, u svojoj suštini, jeste dinamična. Istinska sloboda je probijanje u jedan drugi svet bića, u duhovni red. Ona može biti samo samoodre- đivanje, proizašlo iz unutrašnjosti, iz dubine; suprot- stavljena svakoni spoljašnjem određenju. Treba priznati, međutim, jednu drugu činjenicu, onu o našoj suštinskoj 14
nepotpunosti, našem nedostatku „bića” . Ono za masona mora biti poziv ka ispravljanju sopstvenih nedostataka, koje nije moguće ako se ne poznaje ili odbija drugi, ako se zapostavlja ili ne poznaje poziv i dar ljubavi. Autentična ljubav, koja prethodi Dobru i Istini, nije ni strastveno potvrđivanje jedne egoistične potrebe proistekle iz divljegja, niti autoritarna briga da se drugi potčini našim sopstvenim načinima predstavljanja sudbine ćoveka. Istinska ljubav i sloboda jeste ona koja je dar slobodno ponuđen i slobodno prihvaćen. * * *
Evo me, na kraju ovog predgovora. Čitalac će ga verovatno smatrati predugačkim. Ali, priznajem da mi je bilo teško da se oslobodim misli koju prožima takvo bogat- stvo srca i koja toliko obiluje idejama. Ona zapravo otva- ra jedno ogromno polje, kako antićkoj prehrišćanskoj mudrosti, tako i judeo-hrišćanskoj, kako Svetom Pavlu, tako i Svetom Avgustinu ili Epiktetu; takođe, razočaranju i ponekad besu pred Ijudskim nerazumevanjem i hipokrizijom. Sigurno je da će čitalac Masomkog reda, slobodni ziđar ili ne, kao i svi ljudi dobre volje, iz ove knjige izvući dugotrajne pouke hrabrosti, nade i vere. Čini mi se da je došao trenutakda završim komentarom koji pozajmljujem iz Poslanice Jakova (I, 25): „Ali, koji providi u savršeni zakon slobode i ostane u njemu, i ne bude zaboravni slušač, nego tvorac djela, onaj će biti blažen u djelu svojemu” . Pol Laže
15
UVOD „Slavljenu reč pametno neko izusti: kad u jad koga baci Bog, on za zlo to ne uzima, no dobra traži u tome; a kratak trenutak boravi izvan jada.” Sofokle, Antigona
„Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svjetlost a od svjetlosti mrak, koji prave od gorkoga slatko a ođ slatkoga gorko.” Knjiga proroka Isaije (V, 20)
Godine 1990. smo objavili Masonsku ideju, esej o filozofiji slobodnog zidarstva. U toj knjizi smo želeli da analiziramo ideje i teme koje se nalaze u osnovi moder- nog slobodnog zidarstva. Proučili smo kulturnu i inte- lektualnu klimu epohe u kojoj se ova stara institucija obnovila i razvila; pominjali smo principe koji se nalaze u poznatim Andersenovim konstitucijama, početnoj ta- čki i pravoj povelji modernog slobodnog zidarstva, koje se izražava ritualima, inicijacijom i simboličkim jezi- kom. Opisali smo masonsku ložu, njenu strukturu i na- čin funkcionisanja. Proučili smo odnos slobodnog zi- darstva, religije i sveta politike; na kraju, situaciju u bojoj se slobodno zidarstvo nalazi danas, kao i kako bi moglo da pomogne našim savremenicima. U ovoj novoj knjizi nastavljamo naše istraživanje i razvijamo studiju polazeči od opšte analize savremenog sveta, n.iegovih protivrečnosti, kriza, nereda i konfuzije u svim
17
oblastima. Tom analizom dolazimo do ideje Reda, preciznije, masonskog reda. Slobodno zidarstvo se definiše kao jedan red, koga obeležavaju tri stepena: ućenik, pomoćnik i majstor. Uz to, mi proućavamo Tri male svetlosti: vrednosti mudrosti i lepote, kao i snage, koja treba da ih ostvari. Proučavamo ideju masonske tradicije pokušava- jući da pokažemo njene osnove i značenja koja prepozna- jem o u savremenom svetu. Slobodno zidarstvo je rođeno u Evropi u vreme stvaranja katedrala, obnovljeno je u XVII i XVIII veku. Njegova osobina jeste da prevazilazi mesta, prostore i vremena u kojirna je nastajalo. Slobodno zidarstvo obeležava univerzalnost. Poput Masonske ideje, ova knjiga želi da potvrdi odredjeni broj nedodirljivih principa, vrednosti bez kojih nije moguć ljudski život. „Vrhovne vrednosti”, kaže Malro u Čovekovoj nestalnosti i književnosti, „uvek su bile propisane vrednosti” . Te vrednosti su osnova bes- konačnog i duhovnog, jednog sistema mišljenja i dela- nja: potraga za znanjem, dobrim, određivanje zadataka, potraga za onim što je lepo i odbacivanje neznanja i svih njegovih oblika, poput nametnutog nerazlikovanja do- bra i zla i, posebno, gašenja osećanja i osećajnosti, si- stematskog obožavanja ružnoće, vulgarnosti, prostak- luka... „Slavljenu reč pametno neko izusti: / kad u jad koga baci Bog, / on za zlo to ne uzima, / no dobra traži u tome; / a kratak trenutak boravi izvan ja d a ”, kaže Sofo- kle u Antigoni. lsaija upozorava ljude: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svjetlost a od svjetlosti mrak, koji prave od gorkoga slatko a od slatkoga gorko.” Posebno je zanimljivo pro- naći istu ideju u dve različite tradicije i kulture. Isto tako, možemo degradirati, poniziti i uništiti dušu ljudi tako što im oduzimamo osećaj za lepotu - osnovni ele-
18
ment njihove ljudskosti. ,,lma jedna lepota”, kaže pesnik, „koja objašnjava šta čovek jeste, lepota koja ga oslobađa uslovljenosti i pomaže mu da zamisli šta je sposoban da postane” (Žoe Buske). Danas su brojni oni koji ne žele da razlikuju dobro i zlo, plemenito i prostačko; ono što je vredno i ono što je bezvredno, ono što je iskreno i ono što je podlo, ono što je lepo i ono što je ružno. Mašina za ispiranje mozga učinila je svoje i izopačila pamet i dušu mnogih naših savremenika. Tradicionalno slobodno zidarstvo ne misli da može pružiti konačno rešenje i, poput čarobnog štapiča, učiniti društva u kojima živimo i samog čoveka savršenim. Ono samo skromno predlaže našim savremenicima određenu strpljivost, žilavost i hrabrost; i promenu gledišta, kako je rekao Mišel Bara. Masonski projekat uvek ujedinjuje ono što je razbacano, okuplja ljude dobre volje iznad svih stranačkih cepanja, fanatičnog poštovanja slobode i prava, u zadatku i u poslušnosti moralnom zakonu; na kraju, teži istini i poštuje tradiciju koja mu pripada, a koja predstavlja prenošenje kulture obrazovanja ljudskog roda. Želimo da damo jednu jasnu viziju, bez iluzije i uslužnosti, o svetu, čoveku i slobodnom zidarstvu kao instituciji. U Masotiskim dijalozima, mason Lesing, pita jednog svog sagovornika: ,,Da li si ti slobodni zidar?”, a ovaj odgovara: „Mislim da jesam, trudim se da budem.” Ta vizija i skromnost u rečima ne isključuju veru u tradicionalne vrednosti bez kojih mislimo da Ijudski život ne bi bio moguć. One ne isključuju nadu u to da će nadahnuti ljude i voditi ih tokom života. Kursan, 7. decembar 1992 godine. A. Tor-Nuges
19
Glava I Haos i pometenost sveta „Danas imamo utisak da u čoveku primećujemo haos; vidimo instinkt kako se razgaljuje bez ogra- ničenja. Nešto što je samo naizgled savladano cepa civilizacijski prekrivač, nastao tokom istorije” Karl Jaspers, Duhovna situacija vremena
„Čini se da se u ljudskim institucijama, kao i u samom čoveku... nalazi centralna nevidljiva snaga, koja je sam princip života. Uzalud organi rade, naiz- gled, kao ranije. Kada taj živi plamen počne da se gasi, sve vene i umire.” Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija
Ruševine
HAOSI POMETENOST SVETA Evropn posle kiše. Ova slika nadrealističkog slikara Maksa Ernsta dočarava jedan pejzaž, okamenjen u samoči i pustoši, nad kojim kao da vlada smrt prirode i kosmosa, što simboliše smrt civilizacije. Kada posmatranto istoriju, ona nam se čini kao sled dramatičnih događaja i tragičnog nereda u kome se narodi sukobljavaju i muče; nestaju ljudi i gradovi, narodi i carstva. To važi za sve epohe. Ograničičemo se na zemlje koje su nam najbliže, dakle na Evropu. Treba li podsečati na krvave i samoubilačke bitke, u kojima su se u neopisivoj bratoubilačkoj žestini sukobljavali grčki gradovi i tako gubili svoju nezavisnost i slobodu? Ili na građanske ratove u drevnom Rimu, koji su doveli do propasti Rimske republike; ili na invazije varvara u V veku, koje su uništile galsko-romansku civilizaciju i na kasnije feu- dalne borbe, Stogodišnji rat; na sve sukobe modernih vremena, u kojima su se, u smrtonosnoj samoubilačkoj žestini, našli narodi Evrope, poput ratova tokom Eran- cuske revolucije i carstva; kasnije, Velikog rata između 1914. i 1918. godine, koji je odneo milione života i uništio Evropu; na kraju, kobnog rata između 1939. i 1945. godine? Nasilje, ubistva, progoni, mržnja i divlja- čki postupci uvek su Evropu pretvarali u pozornicu ne- umoljive i užasne tragedije. Za nas, ljude dvadesetog veka, poremečaji na geografskoj mapi Evrope i unutra- šnjim granicama, u političkim sistemima i strukturama vlasti u državama, nisu ni malo retke pojave; kao ni 23
poremećaji u društvima, načinu života i mišljenju, doživljavanju sveta i nas samih. Čini se da nered i haos osvajaju društvo i navike, ali i samog čoveka u svim njegovim dimenzijama - ekonomskoj, političkoj, društve- noj, religioznoj, moralnoj i duhovnoj. Hana Arent je primetila u Krizi kulture: „Opšta kriza koja se obrušila na ceo moderni svet obuhvatila je sve ljudske aktivnosti...”; mada se drugačije ispoljava u svakoj državi, ova kriza zahvata, u različitim oblicima, sve što je ljudsko. Nemački mislilac između dva rata, Osvald Špengler, u delu Propast zapada, slavnom u svoje vreme, proučio je i konstatovao kraj svake kulture i civilizacije. Kao i organizam, kultura prolazi kroz isti proces: ona se rađa, razvija i umire. On je primetio da je društvo istovre- meno ugroženo u ekonomskoj, političkoj, moralnoj, kulturnoj i duhovnoj dimenziji. Kriza je potpuna i glo- balna; ona pogađa društvo i čoveka kao individuu i društveno biče. Propastzapada izgleda kao filozofija sud- bine koja je snašla evropsku civilizaciju. Mada su neke ideje iz ove teške knjige lako osporive, u vreme objavlji- vanja, knjiga je doživela određenu slavu. Ideja krize ili propasti javila se već u XVIII veku kod niza mislilaca poput Monteskjea u Razmatranjima o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti, ili Edvarda Gibona u Opadanju i propasti Rimskog carstva. Zanimljivo je primetiti da ideja propasti društva i carstva prati veru u progres, koja često obeležava misao XVIII veka. To je sigurno zbog toga što je ideja propasti suprotna ideji progresa; pošto i jedna i druga slede to istorijsko stanovište, progres i propast predstavljaju njegova dva lica. I nakon poslednjeg rata, filozof Žilijen Fren, u svom eseju Kraj renesanse, veruje da može da potvrdi i sagleda 24
kraj evropske civilizacije. „Mi smo usred krize, vlada sveopšti haos, vremena koja su počela renesansom su završena” . Cak se ne govori o krizi, već o kraju. Prisustvujemo agoniji evropske civilizacije, jer, „duša Evropljana postala je prazna”, bez onoga što je ranije činilo njenu snagu, vrednost njene kulture i tradicije; kulture, koja je stvorena mudrošću starih Grka, jevrejskih proro- ka i koja se razvijala i obogaćivala tokom istorijskih preo- kreta, zahvaljujući vekovnim naporima, radu i nepresta- nom razvoju inteligencije i znanja. Ti isti Evropljani su, izgleda, zaboravili šta je činilo njihovo biće. Zapravo, oni danas odbacuju celokupnu tradiciju i istoriju, koja je oblikovala njihove običaje, način života i mišljenja, pra- vila i vrednosti. Oni više ne znaju ko su, oni više ne žele da znaju i odbacuju ono što su bili i ono što jesu. Savremeni svet nas dovodi do osećanja zabrinutosti i vrtoglavice. Neki misle da se sve raspada i da haos polako osvaja ekonomski i politički život, kulturu, moral i duhovnost. Kao što je primetio Moris Ale, „Galopirajuća i nekontrolisana demografska eksplozija s pravom izaziva živu i ozbiljnu zabrinutost, kao i širenje naoružanja (posebno atomskog naoružanja); problemi sa manjinama koje ne priznaju ni jednu vlast niti normu; religiozne i ideološke integracije; propast ekonomija i preraspodela vlasti u zemljama Istočne Evrope; narušena ravnoteža u kapitalizmu i na kraju, brz, potpuni raspad morala i duhovnosti u zapadnim demokratijama,, Gospodin Eduar Baladir, u svom delu Dvanaestpisama veoma spokojnitn Francuzima, izražava zabrinutost zbog ekonomskog haosa i protivrečnosti vezanih za savremenu svetsku ekonomiju. On primećuje da svet, nastao krajem XIX i početkom XX veka, upravo doživljava svoje posleđnje trzaje; „Nalazimo se u novoj situaciji, i to u svim obla25
stima”; i insistira na „protivrečnostima” sveta koji se upravo stvara pred našim očima. „Svet se ujedinjuje”, on nastavlja, ,,i istovremeno deli na brojne entitete”, koji traže svoju nezavisnost. „Bogatstvo ovog sveta vrtoglavo se povećava i, istovremeno, siromašni su sve brojniji i sve dublje tonu u nemaštinu i beznađe; znanje se rasipa i vulgarizuje, dok se neznanje neprestano širi. Nezaposlenost u industrij skim društvima, bez obzira na prirodu vladavine, stalno se povećava. Konkurencija u trgovini među najbogatijim zemljama izaziva opasne turbulen- cije i stalne rizike od svetskih sukoba. N a kraju, ekološki problemi prete planeti i čoveku, koji postaje žrtva progresa, jer ne zna kako da stane na put beskrajnom lancu fatalnih uzroka i posledica” . Starenje i propadanje najprosperitetnijih i relativno srećnih naroda, vrtoglavo povećavanje populacije tre- ćeg sveta, i na kraju, širenje droge, dovodi do zabri- nutosti i straha mnoge naše savremenike. „Naš svet više nije inirno jezero već nemirni okean, u opasnosti od najstrašnijih oluja, koje izazivaju brodolome i bedu” . Izgleda da je u politici trijumfovao duh demokratije. Ali, šta on zaista predstavlja? Zar ne bi trebalo da u njega posumnjamo s obzirom na to kako se vlada u većini zemalja na planeti. Sigurno je da je 1945. godine demokratija pobedila totalitarne sisteme. Još juče su fašizam i nacizam bili na nogama, u toj nesrećnoj prošlosti, a danas vidimo propadanje staljinizma i lenjinizma, odnosno totalitamog socijalizma. To je sigurno. Filozofija i demokratija sa ljudskim pravima trebalo bi da vladaju planetom. Zato postoje Ujedinjene nacije, institucija koja se zasniva na moralnoj i političkoj filozofiji „ljudskih i građanskih prava”, proklamovanih svetu 1948. godine i iskazanih u ugovorima vezanim za građanska, politička, ekonomska i 26
društvena prava. Ali, koliko zemalja ćlanica Ujedninjenih nacija zaista poštuje ugovore koje su potpisale? Ne krše li se ljudska prava svakog dana, svuda u svetu? Čak i u onim društvima u kojima demokratija vlada decenijama i u kojima se građanska i ostala prava naizgled priznaju i poštuju, prisustvujemo nekoj vrsti pro- pasti demokratskih vlasti, koje popuštaju pred nasilnim pritiscima. Pravila i demokratski zakoni često se ismejavaju. To je stalni protest, u ime nečijih interesa koji se proglašavaju legitimnim, a koji se suprotstavljaju poštovanju suverenog zakona.
Izgleda da se pojavljuju pretnje i rizici od novog haosa. Politikolog Pjer Leluš pita se, ne rizikujemo li da sa ,,poretka sa Jalte” pređemo na „haos naroda” i da „izlazeći iz Jalte upadnemo u Sarajevo?” . Prema Lelušu, tri datuma označavaju poljuljanost savremenog sveta: Pad berlinskog zida 5. novembra 1989. godine, sukob SAD - Irak tokom 1991, i, na kraju, raspad Sovjetskog Saveza 1991. i 1992. Tokom te dve godine, svet je od poretka sa Jalte, ili bipolarne bezbedonosne ogranizacije, prešao u haos jednog rasprsnutog, smrvljenog sveta. Nakon Jalte, svet je bio bipolaran i zasnivao se na dve strukture, SAD-u i Sovjetskom Savezu, koje su predstavljale dve snage i dva oblika pritiska. Njihova dominacija zamenjena je novom dijalektikom -koju obeležavaju novi izazovi: nerazvijenost nekih naroda i njihov demografski rast, obnavljanje nacionalizma i fanatizma. Ukratko, narodi sveta se nalaze pred novim haosom, rizicima i razdvajanjima. Bipolarni svet zamenjen je novim neredom i mogućom perspektivom novog svetskog rata. *
Videti u aneksu govor o „ljudskim pravima", Sorbona, decembar 1987.
27
Nesumnjivo je da postoji kriza socijalističke ideologije. Ova ideologija je na svim planovima pretrpela strašan poraz; i to, kako zbog nacionalizacije sredstava za proizvodnju u industriji i poljoprivredi, tako i zbog kontrole države nad tokovima novca\ Bez sumnje, objašnjenje celokupne ljudske istorije samo pomoću ekonomskih i socijalnih elemenata nije moguće, jer je nekompletno i delimično. U čoveku postoje i druge dimenzije osim ekonomske, 1 greška vulgarnog (ili vulgarizovanog) marksizma bila je zapostavljanje kulturne i duhovne dimenzije čoveka. Covek nije samo ekonomsko i društveno biće, on je deo svoga naroda, ima religiju ili filozofiju, on je umetnik, pesnik, muzičar i sve te dimenzije se ne mogu svesti na ekonomsku. Socijalistički čovek ne iskazuje celokupnog čove- ka. I danas, mi ne čitamo bez tuge i određenog intelek- tualnog protesta jedan marksistički tekst, poput onog Anri Lefevra, gde piše da je komunizam povratak čoveka sebi samom kao društvenom biću, dakle, potpuni svesni pov- ratak čoveka sa celokupnim bogatstvom unutrašnjeg raz- vitka. Prema Lefevru, komunizam je isto što i humani- zam; čudan je Lenjinov i Staljinov humanizam, gde se tvrdi da je „čovek najvredniji kapital” . Najbolji primer je istorija Sovjetskog Saveza posle 1917. godine. Ukoliko postoji kriza socijalizma, zar nebismo mogli reći da danas postoji i kriza kapitalizma, koji više ne uspeva da vlada čak ni ekonomskim zakonima? „Pustiti stvari da idu svojim tokom” nije „dobro za sve” . Nije li, međutim, ta poznata ideologija, koja je deo sistema, pošla od ideje da ekonomija, slobodna proizvodnja i razmena, omogućavaju i osiguravaju jednakost među Ijudima, društveni napredak, pravdu i sreću? Ne do2 To je đo skora smatrano kao univerzalni lek koji ce dovesti do bogatstva, reSenja ekonomskihproblema, dojednakosti međuljudima i njihove stvarne slobode- lekkoji ćekonaćnodovesti dopravde i srećenaZemlji. 28
lazimo li do toga da i kapitalistička ideologija ima tendenciju da čoveka svede samo na njegovu ekonomsku dimenziju? Ne osakaćuje li takva ideologija čoveka, zapostavljajući ostale dimenzije: kulturnu, moralnu, duhovnu? Potrebno je predložiti savremenom čoveku je- dan drugi jezik, jedan drugi ideal, osim materijalnog bogatstva i ekonomskog blagostanja. Sigurno je da ne bi trebalo potcenjivati materijalni progres, bogatstvo i volju da se ono stvori. Treba, međutim, reći i ponoviti, da život koji je okrenut isključivo ka materijalnom bogatstvu i moći jeste nekompletan i da ne može zadovoljiti čoveka u potpunosti. Čovek ne živi samo od hleba; potrebna mu je i duhovna hrana. Nema sumnje da postoji ekonomska, finansijska i politička kri- za; ta je kriza globalna i opšta. Nije novost da kada, tokom istorije, dođe do krize, ona ne pogađa samo neke oblasti, već čitavo društvo; ona ne pogađa samo eko- nomski i politički život, društvo i njegove materijalne vrednosti, već i kulturu, moralne i duhovne vrednosti. Aleksis de Tokvil je primetio to tokom krize koja je dovela do Francuske buržuaske revolucije. U Starom režimu i revoluciji, on tvrdi da revolucija „nije uništila jedan poseban red, već ceo sistem, ne onaj koji vlada, već društvenu vlast kao takvu” . ,,U to vreme, ljudi su se nosili sa neobičnim izazovima tako što bi osporavali duh tog reda, ne menjajući svoje srce i svoje navike” . „Religiozni zakoni bili su poni- šteni, a društveni zakoni preokrenuti”, „Ljudski duh pot- puno je izgubio svoj temelj.” Odatle potiče, bez sumnje, ta mešavina i povezanost despotizma i preterane razuzdano- sti, u kojoj nikako nisu mogli da se usaglase autoritet i slo- boda. Zato smo i potonuli u teror i rat, nakon što je Fran- cuska revolucija obznanila svetu ljudska prava na slobodu, pravdu i na univerzalno bratstvo među narodima. 29
Tokvil dodaje da, zahvaljujuđ filozofiji svetlosti i teologiji filozofa, koje su inspirisale mnoge ljude tog vremena, stanovništvo nije ostalo nemo i slabo kada mu je religija opustošila duše. Ono je bilo ispunjeno oseća- njima i idejama koje su u to vreme zauzele mesto religije i omogućile društvu da ne propadne u potpunosti. Tok- vil piše: „Ako je Francuz koji je učestvovao u revoluciji bio nepoverljiv prema religiji, ipak mu je ostala jedna veoma važna vera: vera u sebe samog. On nije sumnjao u savršenost čoveka. Verovao je u čoveka i humanizam. Oduševljavao se njegovom slavom, verovao u njegovu vrlinu, nije sumnjao da je pozvan da preoblikuje svet i preporodi našu vrstu. Ta osećanja i te strasti postali su jedna nova religija koja ga je iščupala iz egoizma i gurnula u heroizam” . Ljudi su, nesumnjivo, u svim epohama istorije, imali utisak da žive na kraju jedne kulture ili civilizacije. Podsetimo se čuvenih stranica Šatobrijanovih Memoara s onu stranu groba u kojima se opisuje klima u godinama koje su prethodile revoluciji (knjiga IV, sveska 13): „Sve je bilo poremećeno u duhu i običajima, što su simptomi buduče revolucije. Službenici su crveneli kada bi nosili svoje ogrtače i ismevali su ozbiljnost svojih oče- va... oni su želeli da se bore i više nisu hteli da sude... Sveštenik je prilikom službe izbegavao ime Isusa Hrista i govorio je samo o zakonodavcu hrišćana, ministri su smenjivani jedan za drugim, moć je klizila iz svačije ruke... Bilo je najbolje u gradu da ste Amerikanac, u sudu da ste Englez, u armiji da ste Prus; samo da niste Francuz. Sve što se govorilo i radilo, bilo je sled nedoslednosti. Želelo se da se sačuva vrhovni sveštenik, a nije se više htela religija; niko nije mogao da bude oficir ako nije ljubazan čovek, dok se bez prestanka ogovaralo plem30
stvo. Uvedena je jednakost u logorima i udarci štapom u voj sci” Neki misle da se istorija ponavlja, i to neprestano, kako je tvrdio Marks. Možemo da se zapitamo da li se i danas, 1993. godine, istorija ponavija. Mogli bismo da napišemo parafrazu tog teksta, neku vrstu analogije i primenjujući je na savremenu Francusku, reći: ,,Na kra- ju ovog XX veka sve je poremećeno u duhu i običajima. Kad uđemo u crkvu, tamo ne čujemo da se govori o Bogu već o podršci crkve društvenim zahtevima i štraj- ku. U parlamentarnoj skupštini, elokvencijom i prezre- njem žigošemo bogatstvo, dok se grade najveća bo- gatstva i dok vitezovi industrije zauzimaju prostor iza scene. Propoveda se sveta jednakost među ljudima, a nejeđnakost je sve veća. Mislimo da smo politički život učinili moralnijim, a skandali izbijaju svake nedelje, dok su obični građani podvrgnuti svim surovostima zakona, a moćnici ovog sveta uživaju u svim oprošta- jima. Želeli smo da oslobodimo misao i ljude, a zarobili smo sve medije. Stvorili smo domove kulture, a nekul- tura se povećala. Obnavljamo i modernizujemo škol- stvo svake godine, a deca više ne znaju da čitaju i pišu. Intelekt i kultura palanke osvojili su sve. Ljubav prema otadžbini pokazuje se još jedino na tribinama stadiona. Hteli smo da pomognemo celom čovečanstvu, a ostavili smo svog komšiju da umre u siromaštvu. Pisali smo po zidovima da je zabranjeno zabranjivati, a bacili smo anatemu na sve one koji ne idu u „pravcu istorije” i koji ne prate „trenđove” . Ubili smo slobodnu misao u ime slobode misli. Želeli smo da odbranimo demokratiju, a građani se nikada nisu osećali toliko odvojeni od onih koji ih predstavljaju, osećajući se kao stranci u svom društvu i sopstvenoj državi. Ovakav život izgleda kao 31
sled nedoslednosti i apsurda pred kojima se ljudi oseća- ju tragično razoružani i nemoćni.” Često se sećamo pojave varalice Tartifa u Molijerovoj komediji. „Lorane, stegni mi bič oko kostreti, i moli se Bogu neka te prosveti. Traže li me, reci odoh kazamatu, Da sužnjima delim, milostinju datu.” Danas bi Tartif pozvao televiziju i medije da pokaže dobrim ljudima svoju plemenitost i svoj humanizam. 1993. godine, pokazuju nam neke nove tartife i često smo prevareni.
Nisu li društva u kojima danas živimo pogođena istim bolestima kao i pređašnja društva; ne izazivaju li isti razlozi iste posledice? Svi politički sistemi, onaj u Atini i Rimu, kao i naš, žrtve su svojih prekomernosti, rekli bismo, svoje pri- rode, i u sebi nose crv koji ih malo po malo proždire sve dok ih potpuno ne uništi. Platon u Driavi (544) poka- zuje kako su nezajažljiva strast i prekomerno bogatstvo razlozi za ravnodušnost prema svemu ostalom, što upro- pašćava oligarhijska društva. Nije li to tajna mana kapi- talizma? Nisu li i naša sadašnja društva otrovana tim oligarhijskim duhom? Nije li ta strast za zloupotrebom slobode, odnosno za slobodom koja ne želi da poštuje nikakva pravila, normu ili zakon ono što će upropastiti demokratiju, koja ne može da živi i preživi u potpunom haosu običaja i duha? 3
32
Molijer, Tartif, čin III, pojava 2, preveo Sima Panđurovič, Veselin Masleša, 1978. (primeđba prevodioca).
Ko se ne seća često citiranog čuvenog odlomka iz Platonove Države : „Otac se navikne na to da bude jednak sinu, a sin se navikne na to da bude jednak ocu, pa se ne stidi niti se plaši roditelja, a sve to zato da bi bio slobodan... Učitelj se u takvoj državi plaši učenika i laska im, a učenici slabo uvažavaju učitelje... A starci, opet, da bi se dodvorili mladima, popuštaju im...”4 ,,To je ”, kaže Platon, „početak tiranije” . Preterana sloboda dovodi do zloupotrebe slobode, kad se više ne poštuju nikakva pravila niti zakon, a sve to vodi u nered i haos i, na kraju, u ropstvo i zavisnost. Pošto brojne zloupotrebe čine građane i ljude toliko plašljivim da se na pojavu najmanje sile naljute, oni postaju revoltirani i prestaju da poštuju i pisane i nepisane zakone. Oni više ne žele gospodara i spremni su da padnu u šake jednom apsolutnom gospodaru, tiraninu, diktatoru. U antici i modernoj istoriji imamo mnogo primera ovog procesa koji potvrđuju tu poznatu analizu. Nisu li dovoljni primeri istorija Engleske sa diktaturom Krom- vela, haos Francuske revolucije koji je doveo do terora i despotizma Napoleona I, savremena istorija Evrope iz- među 1920 i 1940. godine? Bez sumnje, istorija se nikad ne ponavlja na isti način. Iako su naša društva u mno- gome slična drevnim društvima, ona ipak imaju neke aspekte koji su promenili formu i prirodu. U V veku pre nove ere, kriza je pogađala grad Atinu i nekoliko drugih grčkih gradova veoma ograničenu teritoriju; kasnije i Kimsko carstvo koje je obuhvatalo međiteranski pro- stor i samo jedan deo Evrope. U XVIII I XIX veku brojne krize pogodile su Evropu, ali danas ta kriza izgle- da opšta, globalna, univerzalna. Krizu pogoršava sama svest da ona postoji, ali i nagomilavanje aktivnosti koje se nadovezuju jedna na dru4
Preuzeto iz prevoda Albin Vilhar i Branka Paviovića - Platon, Država, 563 B clo 564, BIGZ, 1976. (prim. prev.).
33
gu, i koje šire pojavu. Osim toga, pojavljuju se i novi elementi: pre svega, razvoj nauke i tehnike, koji je pretvo- rio planetu u neku vrstu ogromne fabrike sa svim onim posledicama koje je industrijalizacija mogla da izazove u životima naroda i ljudi. Razvoj i progres nauke i tehnike, često su poboljšavali život ljudi, ali su imali i kobne posledice po čoveka i prirodu. Zbog toga, kod naših savremenika postoji osećanje užasa i straha pred ubrzanim razvojem svih vrsta tehnike. Pogledajmo samo probleme do kojih dovođi korišćenje atomske energije, čak i u mirnodopskim uslovima. Treba ukazati, kao što smo već primetili, na još jednu pojavu, čiju važnost i ozbiljnost počinjemo da procenjujemo, a to je značajno povećanje svetske populacije. Na početku naše ere, na kraju Rimskog carstva, populacija se značajno smanjivala i veliki delovi teritorije ostajali su nenaseljeni. Nije li to jedan od razloga invazije varvara u V veku? Konstatujmo da je na početku ovog veka populacija bila procenjena na dve milijarde ljudi, danas živi oko 5 milijardi, a 2000. godine će biti oko deset milijardi Ijudi. Znamo i da u unutrašnjosti planete dolazi do pove- ćanja razlika između bogatih i siromašnih zemalja, što može biti izvor ozbiljnih sukoba. Nije li povećanje sta- novništva i siromaštva najteži i najozbiljniji problem koji mora da razreši današnji svet, utoliko pre što jedno- stavno prebacivanje bogatstva nije dovoljno da se reši kriza? Mi ne mislimo da možemo da ponudimo rešenje u toj veoma teškoj i složenoj oblasti. Magični štapić ne postoji, ali treba biti svestan problema i ogromnih teško- ća koji postoje. Kriza ima fmansijske, ekonomske, demo- grafske i političke razloge, ali, zar to, posebno u razvije- nim i industrijalizovanim zemljama, nije razlog i za mo- ralnu, duhovnu i kulturnu krizu? još je Karl Jaspers 34
primetio da situađja u našem vremenu jeste raziog za opšte preispitivanje svih ljudi koji misle, jer je čovek po- čeo da sumnja u samog sebe, u vrednost sopstvenih ideja, u civilizaciju i oseča se ugroženim u sopstvenom biću; njegova svest o ograničenosti zapravo je svest o ništavilu bića. Kriza naših društava jeste kriza čoveka. Već na kraju poslednjeg rata, Gaetan Pikon napisao je, u Panorami savremenih ideja : „Nikada nije bilo legitimnijeg i jačeg utiska da se živi u promenama bez presedana... nije trebalo više od jednog ljudskog života da bi se ugledalo preobražavanj e istorijske stvarnosti našeg sveta, kao i uobiČajenih predstava, da bi se poljuljale i srušile najsigurnije perspektive naše misli i naše kulture. Evo uzdrmanih, nepriznatih ideja koje su bile najsigurnije, najstarijih činjenica; eto poraza najstabilnijih sistema” . 1 Gaetan Pikon nastavlja: „Iza smrti Boga, napuštanja razuma, jedne praznine i nepojmljene istorije, pojavljuje se jedna senka u kojoj se vidi naše niŠtavilo: čovek je izložen zebnji, koja nije ništa drugo do praznina i sloboda za smrt” . To je naročito vidljivo posle brutalne propasti političkih i ekonomskih sistema u Istočnoj Evropi i do- vođenja u pitanje marksističke i lenjinističke ideologije, koje su bile model i osnova ekonomskog, političkog i kulturnog života. Ljudi su uzdrmani u svojoj veri, obu- zeti sumnjom, koja se pretvara u zabrinutost i zebnju i, često, u pobunu protiv celokupnog društva.
Može li ovaj svet biti spasen i civilizacija sačuvana? Možemo li spasiti civilizaciju, ako ne poznajemo duboke uzroke krize koja je pogađa, kao i prirodu te krize, posebno u slučaju ,,tog najdaljeg rta azijskog kontinenta koji 35
se zove Evropa”? Šta zapravo karakteriše Evropu? „Narodi Evrope”, piše Edmund Huserl, u Krizi evropskih nauka, „povezani su duhom i okupljeni u savez jedne duhovne figure; taj unutrašnji roditelj, taj telos evropske čovečnosti, koji obuhvata telos svih naroda koji čine Evropu i u kome se oni prepoznaju, to je Grčka; antička Grčka iz V veka pre nove ere, mesto je rođenja Evrope, jer je tu nastao jedan novi stav, drugačiji način doživljavanja prirode, društva i samog čovekaA „Razvitak filozofije logosa, koji obuhvata sve nauke i sve umetnosti, jedinstvena je pojava koja obe- ležava duh Evrope... Tales, Prometej, Sokrat postaju figure i simboli tog novog načina mišljenja i življenja” . Uz to, svakako treba primetiti da se razum o kome govori Huserl ne ograničava samo na nauku i tehniku. Korišćenje razu- ma ne obuhvata samo to, već podrazumeva ceiokupnu ljudsku aktivnost: politiku, filozofiju, moral, pa čak i este- tiku. Možda će Evropljani odbaciti taj duh racionalizma, odajući se uživanju u iracionalizmu; u tom slučaju, ubrzo će podleći nasilju i mržnji i potonuti u divljaštvo. A, mo- žda će znati ponovo da pronađu pravi duh racionalizma i da trijumfuju nad samima sobom, nad sopstvenom pre- zasićenošću i fantazijom i pronađu puteve nade i života. Njihov spas, kao i uvek i za sve ljude, zavisi od promene pravca u odnosu na apcisu i ordinatu razuma i duha. Covek, dalde, ima mogućnost da razume i pristupi redu i zakonu, te zbog toga, on može da se pomiri sa svetom, sa drugim ljuđima i sa samim sobom. Nema sumnje da na kraju ovog veka prisustvujemo surovim napadima na razum, na shvatanje čoveka kao razumnog, racionalnog bića i njegovom sistematskom ponižavanju. Iđeja o čoveku kao svesnom subjektu ponovo je dovedena u pitanje. On, kao subjekt slobode i razuma, više ne postoji. Sveden je na igru slučaja, do36
gađaj, neku vrstu susreta sila koje su mu strane, a koje ga čine. To znači pretvaranje u objekat, u jednu vrstu stvari, u životinju... Naravno, ne treba zanemariti u čoveku ono što je objekat, priroda: podsvesno i njegovu biološku dimenziju. Ali, ne treba zanemariti ni njegovu svest, razum i slobodu, ono što prevazilazi materijalno. ,,Ne možemo defmisati čoveka pomoću tog mnoštva uslova koji ne prestaju da ga umanjuju i koji će ga na kraju izbrisati.”, piše Alen u Skicatna čoveka. Covek može biti shvaćen kao objekat, kao životinja, kao neka vrsta larve. Nije li to proročka vizija koju nam je dao Kafka i nije li naše doba vreme u kome je živeo Kafka? U Preobražafu, on nam priča o transformaciji svog heroja Gregora Samse koji se budi jednog jutra u svom krevetu, „... pretvorenog u ogromnu bubu. Ležao je na leđima, orožalim poput oklopa, i video je kad bi malo digao glavu, svoj trbuh, zasvođen i mrk, podeljen na otvrdle lukove... Njegove mnoge nožice, jadno tanu- šne u poređenju sa ostalim telom, bespomoćno su mu treperile pred očima” ’, i prepričava nam njegov pad: on je ograničen na animalnost i odvojen od svoje porodice, svoga oca, svoje majke, svoje sestre...
Ovde treba primetiti da je preobražaj Kafkinog ju- naka u neku vrstu stonoge, odvratne životinje, doživljen kao drama, katastrofa, dok se ta metamorfoza, kod mnogih naših savremenika doživljava kao radostan do- gađaj, neka vrsta preokrenutog ničeizma u kome ,,nat- ćovek” postaje „podčovek” i model našeg vremena. 5
F. Kafka Pripovetke (Preobražaj), preveo Branimir Živojinović, Nova. 1994. (prim. prev.).
37
Avantura Kafkinog heroja toliko nas pogađa zato što je u njenoj osnovi avantura kroz koju prolazi čovek našeg vre- mena. On je ograničen na svoju animalnost i prihvata tra- gičnu svest o svojoj samoči i potpunoj odvojenosti od sveta i Ijudi, je r za njega moč inteligencije, razuma, ljubavi i prija- teljstva više ne postoji. On živi u jednom svetu bez reda, bez vrednosti, bez utočišta, svetu bez smisla i ljubavi, značenja, zakona, pravde, milosrđa i nade i, možda, bez vere.' Katka, u Zamku, opisuje uništenog čoveka, grešnog, izgubljenog u jednom potpuno neorganizovanom društvu. I u Procesu, on želi da nam prikaže svet utvrđen zidovima, zidinama nerazumevanja i tišine, svet koji čini čoveka potpuno usamljenim. Čovek bez čula, koji je zaboravio, izgubio puteve koji ga vode do Bića jeste potpuno izgubljen i potpuno sam čovek. Kafkino delo zapravo odgovara na zebnju današnjeg čoveka. Ono izražava strahove vezane za položaj čove- lca, za kulturnu i duhovnu situaciju naših savremenika, njihov duhovni nered, utisak da je pravda odsutna i da Bog ćuti; uz to, gubitak smisla i bića; a to je povezano, jer, može li biti smisla ako nema bića? „Istorija je usamljeniku iz Praga dala pečat istinitosti, kao da je svet počeo da liči na knjige. Utisak koji je u nama izazvan, vezan je za količinu naših sumnji prema čvrstini sveta i budućnosti naŠe vrste” . I, dodao bih, prema dugotrajnosti i čvrstini vrednosti pomoću kojih se čovek defmiše i na kojima se zasniva. 6
6
38
Čini se da je Kafka verovao u posiojanje jednog zakona i istine, u prisustvo smisla; oni su nedostupni običnom čoveku, odakle potiče tragično osećanje apsurda. Vrata
Treba li se prepustiti beznađu? Treba li abdicirati i prepustiti se istoriji? Treba li odustati od pokušaja da se spase čovek i kako ga možemo spasiti? Neki slobodni zidari kažu da je slobodni zidar optimista . Ne bi trebalo negirati postojanje zla u svetu, već reći da to zlo može biti pobeđeno ili barem delom savladano inteligencijom i voljom čoveka. „Pesimizam je istinit ako ništa ne želimo. To je tišina prirode bez čoveka, dok se optimizam izražava samo putem volje”, pisao je Alen, ,,i časni su ljudi lcoji istinski rade umesto da čekaju. Treba se uveriti. Pesimizam je raspoloženje, a optimizam volja. Zaista ima stvari koje umanjuju čoveka, ali istina za stvari nije istina za čoveka; istina je za čoveka imanentna.” N a početku ovog poglavlja pomenuli smo sliku Ma- ksa Ernsta Evropaposle kiše. Sada pominjemo druga dva dela, najpre, Brod ludaka Hijeronima Boša, koji tako dobro simbolizuje ljudska društva, i jedan drvorez Goje, San razuma stvara monstrume. Nisu li ta dela simboli našeg vremena? Nemamo li često utisak da živimo na jednoj poludeloj planeti i da smo neprestano žrtve te ludosti koja kao da je obuzela sve ljude. Nije li ona posledica napuštanja razuma, ćutanja ljudskog razuma? Nije li uloga i zadatak slobodnog zidarstva da daje čoveku oruđa za razmišljanje, koja će mu omogućiti da ponovo pronađe smisao i postane biće, i razumno i racionalno, u kome živi smisao, odnosno, da nauči da pronađe i stvori određeni red, pre svega, red u srcu, ali i red razuma i duha?
1 oni to ćesto ponavljaju ne pitajući se šta to zapravo znači, uvek me podsećajući na reči Voltera u Knndidu “Šta je to optimizam? Reći da je sve dobro kada je sve loše..."‘
39
Glava II Ideja reda „Ljubav prema redu nije samo osnovna moralna vrlina, već je to jedinstvena vrlina, majčinska, temeljna i univerzalna vrlina”. Malbranš, Rasprava o rnoralu
„Ukoliko ne želimo da nam se život rasturi, treba da ga stavimo u naručje reda”. Karl Jaspers, Duhovna situacija vremena
Učenik (Slika iz lože Učenik)
IDEJAREDA U prethodnoj glavi, opisali smo i analizirali nered, haos i ludost koja kao da je osvojila savremeni svet, u svim dimenzijama. Mi mislimo i verujemo da moderna drustva i sam čovek neće moći da izbegnu sopstvenu propast ako ne budu želela i mogla da pronađu smisao reda, kao i način da ga obnove. Ali, koju vrstu reda? I kakav red? Pojam reda jeste obezvređen od strane ideo- loških i političkih totalitarnih sistema koji su u našoj epohi doveli do najgorih patnji i najapsurdnijih varvar- stava. Zbog toga, na samom početku treba precizirati, kako ne bi došlo do dvosmislenosti ili nerazumevanja, da kada na stranama koje slede budemo pominjali ideju reda, nećemo misliti na totalitarni red koji su poznavale generacije tokom XX veka. Pojam reda definiše se, uopšteno, kao „organizovano stanje strukturirano pomoću određenih principa”, i u ši- rem smislu, „kao celokupnost sistema pravila i zakona koji upravljaju jednim društvom” . Vršenje dužnosti i slobo- dno poštovanje pravila i zakona održavaju stabilnost gru- pe i osiguravaju dugotrajnost. U užem smislu, koristićemo reč ,,red” da bismo označili jednu posebnu grupu čiji su članovi položili zakletvu da će živeti u skladu sa određe- nim nepromenjivim pravilima i prema određenim princi- pima. Takvi su đanas, na primer, redovi lekara i advokata, zatim, vojska, religiozni redovi, viteški redovi, templarski redovi i, posebno, red slobodnih zidara. Slobodno zidar- stvo se definiše kao inicijacijski i tradicionalni red. Pre nego što počnemo da proučavamo osobine monaškog, viteškog i masonskog reda, želimo da proučimo
43
ideju reda koju pronalazimo u teorijama filozofa i osni- vača religija, ograničavajući se na nekoliko primera koji nam izgleđaju primereni. Ideja reda postoji u svim civilizacijama; ona je u srcu teorija naučnika, filozofa, osnivača religija. Ljudi često primećuju red čak i kada relativno vlada ili izgleda da vlada u prirodi, astronomiji, kosmosu, biologiji... Proučimo, najpre, ideju kosmi- čkog reda, pošto reč kosmos odgovara ideji uređenog sveta. Ideja reda, posebno, kosmičkog reda nalazi se u srcu filozofije drevnih Grka. Nalazimo je u pitagorej- skoj tradiciji i delima Platona. U Timaju, kada filozof govori o genezi sveta, on piše: „Bog je video mnoštvo vidljivih stvari koje nisu bile mirne već su se kretale bez pravila i reda; učinio je da one iz nereda pređu u red, procenjujući da je red bolji u svakom pogledu” . Taj kosmički red, načinjen od strane vrhovnog bića, postao je kod mislilaca vrsta modela koji ljudi treba da imiti- raju kada grade grad, ali i samog čoveka. Red, to je sa- vladani haos. Politika treba da se potrudi da izgradi državu1 2 u skladu sa pravdom, a da čoveka usmerava ka umerenosti i mudrosti. Ideju o neophodnom kosmičkom redu pronalazimo i u Bibliji, u drugaČijem filozofskom i religioznom kontekstu. Bog iz Biblije je Bog Tvorac i on stvara ,,ex nihilo”; pojam bara~ koristi se da se izrazi kreacija. Ali, Elohim, Bog Postanka svojom kreacijom zamenjuje tohu-wa-bohu, što prevodimo kao „opšti haos” . Bog, koji je vrhovno biće kod Platona, uvideo je da je taj čin dobar. Kao i u
1
„Ako u đržavama ne postanu filozofi kraljevi, ili, ako sadašnji kraljevi i vlastodršci ne postanu pravi i dobri filozofi ako oboje, politika i filozofija (Ijubav prema muđrosti) ne postanu jedno, i ako se silom ne isključe one mnogobrojne prirodc koje teže samo za jednint, ili satno za drugim, onda, neće prestati nesreće ne samo za drž.ave, nego, ni za Ijuđski rod... ” (Platon, Država, 473 d, preveli Albin Viihar i Branko Pavlović, BIGZ 1976.).
2
Ova reč na hebrejskom znači „kreacija” (prim. prev.).
44
Timaju, nakon stvaranja sveta, Bog stvara i sama bića, koja se iz ništavila kreću prema univerzalnom i dostojanstvenom redu; završetak jeste stvaranje samog čoveka, prema slici Boga. Božanski čin sastoji se u izdvajanju stvorenja iz prirode, praznine, pustinje, tohu-bohu, kako bi nastao red umesto nereda i zavladala svetlost. Fiat lux i Ordo ab chao. Kao kod grčkih filozofa, i u biblijskoj tradiciji razum ili mudrost jeste uvek prisutna u činu stvaranja i organizovanju sveta i čoveka. Ove „istine” (neki bi rekli mitovi) hranile su i još uvek hrane psyche evropskog čoveka. Neki autori ospo- ravali su ideju reda i danas misle i govore da je ona pre- vaziđena napretkom savremene nauke. No, postoji li, uopšte, kosmički red? Ser Džems Džins (Nobelova nagrada za fiziku) napisao je da što više napreduje nauka, on sve bolje primećuje određeni red u prirodi i dodaje: ,,red koji sve bolje i bolje odgovara matematičkom izražavanju” . I Ajnštajn je izjavio da se zakoni koje otkriva fizičar, sve više pojednostavljuju kako se napreduje u istraživanju; on je bio iznenađen „uzvišenim redom koji proizlazi iz prividnog haosa” . Postoji red u fizičkom univerzumu, ali postoji i ,,red života”, jedan ,,red živih biča” ili, kako piše Fransoa Žakob, „jedna logika živog” . „Organizam predstavlja arhitekturu u vidu fioka... ne postoji organizaciia živog sveta već serija organizovanih hijerarhija koje su jedna u drugu spakovane kao babuške” . I Andre Lvov, koji je takođe nagrađen Nobelovom nagradom za biologiju, primećuje u svojoj knjizi Biološki re d da ,,ono što je osnovno u živom biću, to je red” . On kaže: ,,Od ćelijskih grupa i njihovog mehanizma, važnija je njihova struk- tura” . Red molekula i ćelija, njihova struktrura i organi- zacija u prostoru, kao i njihova različita uloga, uslovi su za preživljavanje ogranizma. Život je strogo određen i 45
uslovljen redom, tako da gotovo možemo da kažemo da je red život, a da je nered smrt i da život nije moguć ako ne postoji određeni red. Čovek koji umire jeste žrtva nereda i smrt nije ništa drugo nego povratak u haos.' Posmatranje kosmosa može nam bez sumnje dati određenu ideju o redu, kao što nam razmatranje živih bića pokazuje da nema života bez određenog reda, koji name- će sam život. Možemo li, međutim, povući analogiju od reda u svetu, preko reda u životu, do reda u čoveku? Ovde treba pomenuti Kantovu lekciju. On nas je naučio da u pogledu prirode, iskustvo jeste uslov istini- tosti, ali da u pogledu moralnog zakona iskustvo ne mo- že da nam pruži ni pravilo ni istinu. Da li je pravilno zaključiti iz onoga što jeste ono što treba činiti? Ne. Mi ne možemo pravo i obavezu dedukovati iz činjenica, a posebno ne istorijsku pravdu. Nema sumnje da ljudski život nije moguč bez određenog reda, ali da li taj red, koji vlada u fizičkom i biološkom svetu, vlada i u svetu moralnosti? Zar ne bi trebalo reći da je taj „red”, zapravo, jedan drugi red - red prava, pravde, dobrog, vrednog. Ideja reda menja svoju prirodu kada sa redakoji vlada u svetu prelazimo na red u čoveku, kada sa prirodnog reda prelazimo na ljudski red, zato što ovaj poslednji često protivreči prvom. To nam pokazuju Sokratove misli iz V veka pre nove ere, kao i misli Žan Žak Rusoa iz XVIII veka. Reč je o zameni nasilja i brutalne sile zakonom razuma i savesti; treba ponovo pročitati dijalog Sokrata i Kaliklea u Gorgiji. Red je neophodan ako želimo da sačuvamo naša društva. To je danas važno kao i u prošlosti. Kada prou- čavamo istoriju, uočavamo da posle perioda najvećeg haosa neumitno dolaze periodi reda, ponekad veoma 3
3
Fransoa Žakob (Nobeiova nagrada za biologiju): Logikn živog.
46
strogog reda: tako je u Atini preterana sloboda dovela na vlast tirane, a u Rimu, nakon haosa izazvanog gra- đanskim ratom, nastaje red i vladavina Avgusta. Nakon haosa Francuske buržuaske revolucije, dolazi do perio- da terora, a zatim i carstva4 5
Možemo konstatovati da nakon nestabilnih razdoblja, poput onih u Evropi srednjeg veka, nastaju i organizuju se „institucije” u pokušaju da se ukloni nered i spase civilizacija. Nije li stvaranje organizacija „monaških redova” i viteškog reda dovoljan dokaz za ovu tvrdnju?
MONAŠKIRED Monaški redovi su imali, tokom srednjeg veka, veo- ma važnu ulogu, i to ne samo u oblasti duhovnosti, već i u domenu svetovnosti i politike. Prvo je osnovan red Svetog Benoa, u opatiji Mon Kasin 529. godine, u vreme velikih varvarskih pohoda; zatim, klinijevski red'A i ci- stercijanski red456. Udruženja ljudi i graditelja, imala su stroga pravila koja su grupi osiguravala razvoj, koheziju u srednjevekovnom prostoru i kontinuitet u vremenu. Monasi u opatiji delili su zajednički život, posvećen radu i molitvi, u skladu sa strogom disciplinom. Oni su propoveđali hrišćansku veru, praktikovali milosrđe, da- vali ljudima nadu oličavajući određene vrednosti i bo- reći se za njih u društvu koje je često bilo žrtva nasilja i feudalnih ratova. 4
Možemo nabrajati primere u neđoglcd, takođe u skorašnjoj istoriji.
5
Fr. lordre de Chmy (942) (prim.prev.).
b Fr. lordre de Citeaux (i 098) (prim.prev.).
47
Pomoću Pravila Svetog Benoa, nastala je želja za stvaranjem škole koja bi služila ljudima; to je bio pokušaj usklađivanja njihovog života s hrišćanskom verom. Rad na ručnim radovima, prepisivanju antičkih rukopisa i molitva, ispunjavali su njihovo vreme. Klinijevski red i cistercijanski red preuzeli su, u osnovi, Pravilo SvetogBe- noa: ,,Ma ko da si, ti koji si krenuo ka zemlji nebeskoj, sle- di, uz Hristovu pomoć ovo pravilo: sa zaštitom Boga doći ćeš do najviših vrhova doktrine i vrline.” U vreme kada se društvo raspadalo, pravila, disciplina i red koje su obez- beđivali manastiri, autoritetom i postojanošću, objašnja- vaju njihov uticaj kod ljudi tog vremena. Mogli bismo pomisliti da su manastiri doprineli opstanku jednog dru- štva i civilizacije koja je išla ka sopstvenoj propasti. Zar nije isto sa stvaranjem i organizacijom viteškog reda? Nije li to simbol vremena i neka vrsta reakcije na tadašnji haos? Ova institucija, koja delom podseća na plemstvo, nastala je spajanjem dva naizgled suprotstavljena ideala: ideala snage vojnika i vrline hrišćana. Vitez je morao da bude podvrgnut disciplini koju podrazumeva „vojnički za- nat”, da bi mogao da osigura odbranu društva u kome je živeo, kao i njegovih zakona. Osim toga, on je morao da nauči pravila moralne i duhovne prirode. Da bi bio pri- mljen u red viteza svaki čovek je najpre bio u obavezi da prođe kroz neku vrstu školovanja u veštim ratovanja, lova, jahanja i mačevanja. Povrh toga, on je morao da se obaveže na angažovanje u skladu sa moralnim i duhovnim redom. ,,U XIII veku viteštvo na zapadu čini ograničena grupa koji se nalazi u središtu feudalne građevine... U njega su utkane glavne vrednosti te kulture”, piše Žorž Dibi. Gistav Koen u svojoj Istoriji viteštva u srednjem veku nabraja pet principa koje je morao da sledi svaki vitez: 7 Žorž Dibi, Viteško društvo.
48
on je morao da brani hrišćansku crkvu, da bude veran svojim gospodarima, da bude lojalan i hrabar, ali je mo- rao i da pomogne slabe i siromašne. On je svoju dušu dugovao Bogu, svoj život kralju, a čast sebi samom. Očigleđno da su obaveze imale sveti karakter i da je njihovo kršenje značilo, ujedno, kršenje sopstvene zak- letve i rizik izbacivanja iz reda. Mark Blok u svojoj knjizi Feudalno društvo podseća na molitvu viteza: „Gospodaru sveti, oče moćni, ti koji si dozvolio korišćenje mača za borbu protiv zla i odbra- nu pravde, koji si radi zaštite naroda želeo da osnuješ viteški red, kao tvoj sluga, učiniću sve da poklonim srce dobrom i nikada neću koristiti ovaj mač ili neki drugi da bih nepravedno povredio bilo koga, već će mi on uvek služiti da bih branio pravdu” . Viteški red ima sveti karakter. To je univerzalno bratstvo ljudi iznad „domo- vine”, „nacije”, „porodice” i „plemena” . Kaže se da je vitez čovek iznad ljudi. Isto je i sa redom templara, čiji je osnivač Hugo de Pajen. Oni su osnovani u Jerusalimu, u blizini Hrama , odakle potiče i njihovo ime. Bili su pod direktnim autoritetom Pape, a na čelu im je stajao „Veliki Majstor” . Tcmplarski red je imao hijerarhiju i njemu su pripadali vitezovi, narednici i kaplari. Svi su bili obavezani zavetom poslušnosti, siromaštva i nevinosti. Život im je bio ispunjen molitvom i ratovanjem. Templarski red je bio „Hristova milicija”, stalna vojska hrišćanske katoličke crkve. Znamo da se red brzo proširio; najpre na istoku, potom na zapadu, da je Aremenom raširio svoja dobra u Evropi i da se veoma obogatio. Hramje uništio Filip IV Lepi 1314. godine. Neki istoričari slobodnog zidarstva misle da Templarski red delintično predstavlja daleko poreklo masonskog reda. S Fr. temple (prim.prcv.).
49
Viteški ideal, kao i monaški ideal, imao je veoma važnu ulogu u feudalnom društvu, pocepanom i zamu- ćenom neprestanim i surovim unutrašnjim ratovima. I jedan i drugi bili su neka vrsta „regulatora” ili, pre sve- ga, napora da se kontroliše nasilje i haos koji obele- žavaju to vreme. Izgleda da su ovi redovi imali veoma važnu ulogu u čitavoj Evropi. Možemo da se zapitamo, sa ove istorijske distance, nije li delom i zahvaljujući monaškom i viteškom redu evropska civilizacija uspela da prevaziđe ludosti istorije, očuva se i osigura svoj kon- tinuitet. Srednjevekovno društvo imalo je svoju strukturu i hijerarhiju. Svaka klasa imala je mesto određeno svo- jom funkcijom i ispunjavala je dodeljenu ulogu. Posto- jao je Red govornika, koji je pripadao Crkvi; zatim, Red ratnika, vojnika koji su imali obavezu da brane đruštvo; na kraju, Red radnika, koga su činili seljaci, zanatlije, trgovci i svi oni koji su imali određeni posao i koji su se često udruživali u staleže i cehove (poput zidara koji su se nalazili u „ložama” i koji će postati „slobodni zi- dari”). Već 1268. godine, Etjen Boalo, Upravnik paris- kih trgovaca, koji je evidentirao poslove u gradu, pomi- nje četrdeset osmi, „zidarski” posao. On piše: „Kralj je dao dozvolu zidaru Gijomu Patriju... verujući da će za- nat čuvati dobro i lojalno u svojoj vlasti kako za siromašne tako i za bogate, kako za slabe tako i za jake, i majstor Gijom je položio zakletvu” . Osnovu nalazimo u ovom tekstu. Udruženje obeležavaju dva aspekta: profesionalni, koji obavezuje na lo- jalno obavljanje svoga posla, i onaj drugi, koji prevazi- lazi sam posao i njegovu tehjiikii, už zahtev za moral- nim angažovanjem ,,za sirdmaŠUe 'Eao i za „bogate”, za
50
„slabe kao i za jake”. I naravno, tu je zakletva, jer radnik polaže zakletvu kao slobodan čovek, jednu svečanu i svetu zakletvu kojom se zidar obavezuje da će poštovati određena pravila koja nisu samo profesionalna, već i moralna. Kasnije, 1390. godine, u rukopisu Regius9 u Engleskoj, ove obaveze će biti precizirane; zatim, na- staju smernice u rukopisu Cook iz 1410. godine.
Kada su se u XVII i XVIII veku obnovile lože slobodnih zidara nazvane „drevne i prihvaćene”, one su preu- zele pravila i principe čiji duh, a ponekad čak i formula- ciju, nalazimo u Andersenovim konstitucijama iz 1723. godine. U njima se posebno insistira na obavezi pošto- vanja pravila i moralnog zakona. Tako se stvara ono što možemo nazvati Red spekulativnih slobodnih zidara koji je i težnja za ustanovljavajem i afirmacijom jednog Reda. Filozof Leo Štraus, u svom delu Prirodno pravo i istorija, primećuje da sve filozofije i sve potrage za Re- dom pokušavaju da čoveka učine humanim, bilo da se radi o antičkim filozofijama, filozofijama srednjeg veka ili modernih vremena, u svim domenima, svetovnom, moralnom i duhovnom. Čovek bilo kog vremena i bilo koje civilizacije, nesumnjivo, ne može da živi u neredu i haosu i njemu je, da bi se razvijao materijalno i du- hovno, potreban strogi red, mir, sloga i harmonija. Religiozni, viteški i moderni redovi, kao i masonski iAed, izražavaju tu potrebu koju ima svaki čovek: da se Rukopis Regius: Masonska ideja, poglavlje VIII, Masonska loža. U rukopisu Regitis, autor iznosi legendarnu istoriju zanata, koji po njemu vodi poreklo od Euklida, osnivača geometrije, (III vek pre nove ere), kao i profesionalne, moralne i religiozne mstrukcije zanata. Mason je u obavezi da čuva tajnu zanata, bude lojalan i gaji bratska osećanja prema svima onima koji su deo zanala i ostane veran svojoj zakletvi, odnosno da poštuje pravila, pravo i moral.
51
složi i potčini idcalima i vređnostima koje su neopho- dne da bi osigurale i dale smisao njegovom postojanju. Moderni filozof Karl Jaspers kaže: „Ukoliko ne želimo da nam se život rasturi, treba da ga stavimo u naručje reda” . Da li je red postojaniji i viši od univerzuma, čoveka i istorije? Nije li se slobodan zidar posvetio smislu i redu? Nije li se na taj način posvetio i smislu čovekovog postojanja, smislu sveta i mogućnosti da stvara harmoniju između čoveka i sveta; smislu čoveka kao bića koje traži nešto više, nešto Što može da obezbedi taj ljudski red? Pominjući Božji red, Paskal procenjuje red u svetu i suprotstavlja pravdu snazi, odnosno svet čoveku, i je- dan viši red samom čoveku. „Kako čovek posmatra celokupnu prirodu u njenoj punoj veličanstvenosti, ka- ko udaljava svoj pogled sa niskih stvari koje ga okružu- ju, tako jasnije vidi tu svetlost postavljenu poput večne lampe koja osvetljava univerzum... „ „Svoj ponos neću tražiti u tački prostora već u pra- vilu svoje misli... Kroz prostor, univerzum me razume i guta kao jednu tačku; kroz misao, ja njega razumem” .
Za razliku od nekih filozofa XIX veka, poput liegela i Marksa, koji pokušavaju da pronađu smisao u isto- rijskom toku10 u , definišući ljudsku misao samo kao je- dan trenutak u istoriji i smatrajući je potpuno istorijski determinisanom, filozofi XVII veka prepoznaju jedan red koji je superioran istorijskom toku, Red razuma i slobode11, koji omogućava procenjivanje same istorije. 10
Poznata je tcza: „istorija sveta je pravda sveta”.
11
Jer razum i sloboda čine čoveka.
52
Tradicionalno slobodno zidarstvo, tako, prepoznaje Red koji je zamislio Veliki arhitekta svih svetova, stva- rajući svet prema sopstvenom planu. Slobodni zidar prepoznaje Red pravde i slobode koji mu omogućava da se potrudi da sagradi čoveka i čovečanstvo. Ali, može li čovek pristupiti Redu, redu vrednosti? Može li čovek spoznati ono što Malbranš naziva velikim i savršenim Redom? Može li stvoriti nauku koja ćc mu omogučiti da razume svet, da ga spozna u svojoj istini i može li izgraditi moral koji će mu omogućiti da pristupi Dobru i obavi svoj zadatak? Možemo li odbraniti takvu tvrdnju imajući u vidu haos sveta i luđost istorije? Ni- smo li najčešće obeshrabreni i preopterećeni očajem? Uprkos razočaranjima12, brigama i strahovima koje mo- gu dovesti do situacije u kojoj se nalazi savremeni svet, treba nastaviti hteti i verovati u čoveka i njegov duh. Uostalom, da li je naša situacija nova? Nisu li ljudi iz drugih vremena bili u sličnoj i nije li u osnovi ljudske svesti ljubav prema redu? Volter, u svom velikom istorijskom delu, Eseji o običajima, podseća da „ljubav prema redu privlači Ijudski rod i red je uvek predstavljao njegovu snagu” . ,,To je ”, kaže on, „jedan od pokretača prirode, koji uvek iznova uzima snagu... zbog toga su poštovani zakoni u Tonki- nu kao i na Formozi, kao i u Rimu”. Ljubav prema redu ue obeležava jednu naciju ili jedan oblik civilizacije; ona je univerzalna i nalazi se u osnovi ljudske prirode, kao i sloboda. Ljubav prema redu ogleda se u ideji pravde: »Utisak da je nešto pravedno izgleda mi toliko prirodan 1 toliko univerzalno prihvaćen od svih ljudi, da je neza- visan od svakog pozitivnog zakona, ugovora, religije... U1eja pravde izgleda kao ideja reda kojoj čitav univer* - Ima Ii čoveka koji ih nije doživeo?
53
* 13
v'
zum daje svoj pristanak” . „Sta je to prirodni zakon? Instinkt koji nam omogućava da osetimo Pravdu. Šta vi zovete pravedno i nepravedno? To što se odvija u celokupnom univerzumu...” Ali, Volter nije u XVIII veku bio jedini koji je tako mislio. Diđro u Sinuprirode (čin IV, 3), tvrdi da „postoji u ljudskom srcu jedan ukus za red koji je drevniji od svih stečenih osećanja” . Taj ukus, ta ideja reda i pravde, prožima celokupnu ljudsku svest. Treba li podsećati na čuveni tekst Žan Žak Rusoa u Emilu: „Postoji u osnovi duše jedan urođeni princip pravde i vrline po kome... mi sudimo naše postupke kao i postupke drugih kao dobre i zle, i tom principu dajem ime savest” . U nastavku: „Savest! Savest! Božiji instinkt, besmrtni i božanski glas, sigurni vodič jednog ograni- čenog bića u neznanju, ali bića koje je inteligentno i slo- bodno; šta čini čoveka sličnim Bogu, to si ti, savršenost njegove prirode i moralnost njegovih postupaka” . Žan Žak Ruso dodaje „Bez tebe, ne postoji u meni ništa što me uzdiže iznad životinje, osim tužna privilegija da lutam iz greške u grešku pomoću rasuđivanja bez pra- vila i razuma bez principa” 1314 . Može li biti ljudskog života, misli i delanja, bez odno- sa prema ideji reda? Savremeni čovek, poput onog pre- đašnjeg, ne može da živi u neredu i haosu i to ne samo u društvenom i političkom domenu, već ni u cluhovnom (što nam istorija nesumnjivo pokazuje). Već u prethod- nom veku, Šiler je primetio da je čovek, pošto se otara- ! sio Boga, tom eliminacijom odveden u ništavilo. I Niče, u čuvenom, često citiranom tekstu, Vesela nauka govori o besmislu: ,,Da li ste čuli za tu budalu koja je upalila
13 Filozofheznalica 13 U Društvenom ugovoru{ 11,6), Rusopiše: „Ono štojedobro i odgovara redujetakvo po prirodi stvari i nezavisno je od ljudskih uslova. Svaka pravda dolazi od Boga, koji je njen jedini izvor... univerzalna pravđa koja proizlazi iz samog razuma”.
54
svetiljku u sred dana i počela da trči vičući bez prestan- ka: »Tražim Boga... gde je otišao Bog?” ... Ja ću vam reći ... mi smo ga ubili... Šta smo uradili kada smo odvezali lanackojije vezivao ovu zemlju za sunce? Gde ona sada lde? Gde idemo mi sami? Daleko od svih sunca...” Niče nastavlja: „Treba da očekujemo dugačak sled, obilje razaranja, rušenja, zgarišta i potresa...” . On po- staje prorok ogromnih terora, mraka i zamračenja sun- ca koje zemlja još nije poznavala15. To su sile koje će uskoto zavlađati Evropom; tragični filozof priziva jed- no novo iutro i predviđa pojavu „natčoveka” koji će spasiti čovečanstvo. v. Moze li danas biti i da li je bilo ljudskog života i života čovečanstva bez odnosa sa svetom đimenzijom, Ijudskom savešću i čovekom samim? Mirča Elijade po- kazao je da ono što nam donosi istorija religija (mogli bismo dodati istorija ljudske misli uopšte), to je otkriće svetog kao „osnovne strukture ljudske savesti” . Čovek je uvek sticao obrazovanje o nečemu svetom, bez obzira kakva je bila forma i sadržaj tog svetog. Ne možemo misliti coveka u njegovoj istinitosti, osim ako ga ne podredimo jednom biću, jednom smislukoji ga istovre- tneno prevazilazi i sačinjava. Čovek, sam po sebi, ne moze da živi i ne može da gradi svoj život, ako se ne podredi jednom Smislu, jednoj Istini, Biću.16 Rejmon Rije je primetio u Svetu vređnosti da pričati uanas o vrednostima najčešće znači demantovati ih, optuživati ih,A umanjivati ih, ili ismevati; svi žele da oponašaju Ničea koji je hteo da polomi tablice zakona i Atednosti, „Razbijte te drevne tablice bogomoljaca” . Tre13 All, da ii je praviino shvaćen? ^ Dekart govori u jednom od svojih pisama Šaniju: „Najsigurniji način da znamo vak0mor ođažlvini° )'e
55
ba li ponovo reći da Niče, iako je proglasio smrt Boga i svih bogova, jeste tvrdio da želi da natčovek živi. ,,Da to bude jednog dana, naša vrhovna volja? Sam život mi je poverio tajnu: „Vidiš, rekao mi je, ja sam ono što uvek mora da prevazilazi sebe samog”, jer je čovek neko ko mora biti prevaziđen i ne može „biti” ako ne nauči, zna i želi sam sebe da prevaziđe”; ,,on je jedan most a ne jedan kraj” . Dodajmo most, ali most koji vodi kuda? Ka kakvoj sudbini? I kakvom postojanju? Danas prisustvujemo oslo- bođenoj volji, neprestanim pokušajima da se uništi sam čovek, đa se ponizi, da bude osramoćen i ozloglašen i da bude uništena svaka norma i svaka vrednost na osnovu kojih on pokušava da se obrazuje i da živi. Uzmimo primer arhitekte; Rajmon Rije tvrdi: „Nema ničega mističnog u verovanju u norme. Ugaonik i visak nisu ništa uzvišeno; ma kakva bila smelost arhitekte i taština njegovih ideja, uvek je potreban jedan visak da bi bilo moguće da se napravi kuća” . Danas se čini da su mnogi naši savremenici zaboravili na korišćenje viska i uglomera, i neki od naših „mudraca”, u nekoj vrsti žestoke ludosti, lupaju glavu kako da unište sve viske, šestare, uglomere, dakle sve norme i sve moralne i du- hovne vrednosti. Čovek je sigurno ograničeno i nesavršeno biće; često ili gotovo uvek, nasilno, osvetoljubivo, oholo, egoistično i zlo. Čovek je u osnovi nestalan, slab, ali ta čovekova nestalnost, njegova ograničenost i nesavršenost ne znače nestalnost samih vrednosti i njihovu slabost. Ne bi li trebalo, uprkos svemu, najpre potvrditi te vrednosti, u njih verovati, a zatim ih pokušati ovaplotiti i ostvariti? „Kada bi postojala pravda”, kaže Alen, ,,ne bi trebalo da je stvaramo”; i dodaje: „Svakog jutra treba prevazila- ziti čoveka i pobeđivati sudbinu čitavog dana, dakle
56
pobeđivati strah, bes, okrutnost...” Ne treba li obnoviti ideju reda i zatim je ostvariti u našim društvima i u samom čoveku? Slobodni zidari, oni prošli, kao i sadašnji, uvek su se borili protiv svih oblika totalitarizma, protiv svih fanatizama bez obzira da li su religiozne, ideološke ili poli- tičke prirode; protiv svih vrsta tiranije. Oni su se uvek borili za slobodu u domenu religije kao i u domenu politike, morala i duha. Ali, sloboda ne znači zloupotre- bu slobode i nered. Isto tako, nije svaki red totalitaran. Slobodni zidari u potrazi su za Redom, ali za Redom koji se zasniva na slobodi i koji se bori protiv nereda koji obavezno dovodi do tiranije. Nisu ovde suprotstavljeni autoritet i slobođa, već totalitarni autoritet i demokrat- ski autoritet, ođnosno autoritet koji poštuje prava i ljudsku prirodu u okviru zakona. Za razliku od drugih epoha, gde je sloboda tražena ne bez razloga, u protes- tima protiv zloupotreba vlasti, danas ljuđi traže vlast i poštovanje vlasti kao garanciju osnovnih sloboda. Koji je, na kraju, vitalni problem koji se postavlja pred čoveka XX veka? To je problem izbora, ali ne između vlasti i slobode, već između dva oblika vlasti i dva oblika slobode. On može odabrati da traži potpu- nu, apsolutnu slobodu koja ne želi da poštuje ni jedno pravilo i ni jedan zakon, pisan ili nepisan. Ali, on može odabrati jedan drugi oblik slobode, slobodu osvetljenu znanjem i podređenu vrednostima; dakle, slobodu koja se izražava u okviru pisanih i nepisanih zakona. Čovek, takođe, može da izabere između dva oblika vlasti; jedne apsolutne, totalitarne vlasti, koja ne priznaje i ne po- štuje prava ljudskog bića, i, druge, nazovimo je demo- kratskom, koja priznaje j poštuje osnovne slobode indi- vidue uređujući zakonom njena prava. Mogli bismo čak
57
reći da današnji čovek treba da izabere između dva oblika demokratije, jedne totalitarne demokratije i jed- ne demokratije slobode... Istorija pokazuje, uostalom, da, kada ljudi biraju potpunu slobodu, neprihvatajući bilo kakva ograničenja i nepoštujući nikakve norme, dolazi do stvaranja društava sa totalitarnom i apsolut- nom vlašću. Čovek je, u svojoj osnovi, i slobodno i razumno biće, a svojim odlukama i u svome delanju, on treba da se potrudi da ostane veran slobodi i razumu; sigurno je da je ponekad teško doneti takvu odluku. Postavićemo jedno pitanje na kraju. Da li u tom odlučivanju Masonski red, kao i druge instituđje, može da predloži čoveku, tako često napuštenom u našoj epohi, jedan model, model reda, pravila i discipline, ll kome če moći da izražava svoju slobodu; jedan model i, istovremeno, duhovno središte gde čovek može da pronađe određenu ravnotežu i harmoniju, koja će mu dobro doći i koja će ga možda dovesti do muđrosti i sreće?
58
Glava III Masonski red i tri stepena slobodnog zidarstva „Ukoliko bismo izostavili pojam reda, masoni ne bi bili ništa drugo do gomila peska bez kreča i bez postojanosti. Bilo bi masona, ali ne bi bilo Masonskog reda” Zoz.ef de Mestr, Sećanja na Vojvodu Brunsvika
Pomoćnik (Slika iz ložc Pomoćnik)
MASONSKIREDITRISTEPENA SLOBODNOG ZIDARSTVA Definisali smo slobodno zidarstvo kao tradicionalni inicijacijski red koji se zasniva na bratstvm. Ne bi ga trebalo mešati sa udruženjima svetovnog tipa. Slobodno zidarstvo jeste hijerarhijski red koji podrazumeva tri stepena ili tri klase: Učenik - Pomoćnik - Majstor. Svaki stepen ima svoje osobine i odgovara određenom prelaznom inte- lektualnom i duhovnom trenutku razvoja čovekove svesti. Počnimo od „prvih istina”, činjenica koje su veoma često zaboravljene ili nepoznate, ponekad i od određe- nih masona. Najpre se postaje „slobodni zidar - uče- nik”, što znači da to nije pravi „slobodni zidar” već uče- nik-zidar.! Učenik je onaj koji saznaje. Reč2 dolazi od latinskog „apprehendere” što znači „baviti se nečim”, „nabavljati”, neko znanje ili zanat. Učenik - slobodni zidar koga nadgleda i vodi jedan majstor, uči o slo- bodnom zidarstvu. Kada nauči osnove jednog „znanja” i „zanata” može da postane „pomoćnik” i da stupi na drugi stepen Reda. Ali, ni tada on još uvek nije u potpu- nosti „slobodni zidar” . U spekulativnom slobodnom zidarstvu drugi stepen, pomoćnika, samo je jedna eta- pa, veoma važna, ali samo etapa. U operativnom slo- bodnom zidarstvu, stepen pomoćnika podrazumevao je dva stepena3, običnog pomoćnika i „svršenog po- moćnika”, fellow-craft. Pojavom spekulativnog moder- nog slobodnog zidarstva, javlja se stepen majstora, koja Veliki majstor jc ovde želeo da naglasi neznanje iniciranog. Da ne bude zabune: inicirani šcgrt odnosno učenik, iesie Slobodni zidar (primedba Saša Damnjanović). •I Fr. Vapprenti (prim. prev.). J U jednom periodu postojao je samo jedan stepen. Majstor bi odabrao nekog šegrta koji bi kod njega služio i do sedani godina, pre nego što bi bio iniđran. Taj, prvi šcgrtski period nije pratila inicijaeija. Ona bi usledila tek pošto bi šegrt ovladao tajnama zanata (prim. S. D.).
61
je prirodni cilj napretka slobodnog zidara na njegovom inicijacijskom putu. Majstor - mason jeste onaj koji poznaje, koji usmerava i vodi učenika i pomoćnika i onaj koji obučava i imenuje. Zaista se postaje slobodni zidar tek kad se postane maj stor.
PRVISTEPEN: UČENIKIUČENJE Inicijacija na prvi stepen dešava se u jednoj loži, na jednom svetom mestu, odvojenom od običnog sveta, koji je izvan lože. Inicijacija je ulazak profanog u ložu. Ta loža simboliše kosmos, dakle struktuirani, uređeni i orjentisani univerzum, u kome postoji određeni red i koji je orjentisan ka svetlosti. Inicijacija je početak puta, koji podrazumeva vreme, koje igra važnu ulogu u inici- jacijskom procesu; vreme, putovanja i iskušenja. Inicijacija se zavšava jednim otkrivanjem, odnosno prosvećenjem. Na kraju puta skidamo povez kako bi ugledali svetlost i otkrivamo ložu koja simboliše kos- mos, dakle jednu stvarnost, koja je ,,već tu”, koja je ure- đena i već postoji, koja ima strukturu, red i cilj. Učenik je pozvan da otkrije i upozna taj nepoznati univerzum, kojeg je stvorio Veliki arhitekta svih svetova. Od njega se očekuje da kroz iskušenja simbolički razume elemente; najpre zemlju, zatim vodu, pa vazduh i va- tru. Tokom puta, novoobraćenog vode braća majstori. On „trpi” iskušenja, on je „pasivan” . Nakon otkrivanja uni- verzuma, učenik nastoji da otkrije ljude, svoju braću u „lancu jedinstva” . On, na kraju, otkriva Velikog arhitektu svih svetova, pomoću simbola trougla u kome je ucrtano oko; on predstavlja poreklo i izvor univerzuma i ljudi. Inicijacija na prvi stepen slobodnog zidarstva uz to, jeste jedan poziv, jedno ukazivanje na „gledanje”, na „poznavanje” sveta, drugih, Boga, Velikog arhitekte svih svetova. Ini62
cijacija na prvi stepen je, u osnovi, skidanje vela: sa Bića sve- ta, ćoveka i vrhovnog Bića. Kada profani, novoobraćeni pri- ini svetlost, Poštovani starešina mu daje „prvi posao” koji se sastoji iz obrađivanja „sirovog kamena” . „Pasivni” učenik postaje „aktivan” . Tu se možda nalazi početak prelaska sa prvog na drugi stepen, od učenika ka pomoćniku. DRUGISTEPEN: ČIN POMOĆNIKA N a drugom stepenu, učenik će preći sa stuba Boas na stub Jakin, sa ugaonika na šestar i otkriće „Plamenu zvezdu” . Prelazak na drugi stepcn takođe podrazumeva putovanja koja se prelaze sa alatom u rukama. Put je stalna tema masonske simbolike. Inicijacijski put, kako piše iMarsel Brion, nije samo literarna tema već uzvišena avantura koja je izazov za svakog čoveka... Svako puto- vanje u vremenu i prostoru koje vodi individuu u nje- gove sopstvene dubine, koje ga kroz otuđenja obrazuje, jeste jedna inicijacija „napredovanje života, to napre- dovanje hodočasnika, koje ga uči prirodi univerzuma i sopstvenoj prirodi, koje ga vodi u središte sopstvenog bića ili ga suočava sa svim mogućim situacijama u bu- dućnosti, proširuje znanje i iskustvo, menja ga i preo- braž.ava” . Tema putovanja nalazi se u svim religijama, u filozofijama i književnosti. Čovek je homo viator, „biće na putu” .4 Putovanja drugog stepena odvijaju se sa ala- tima u ruci; prvo putovanje (malj i dleto), drugo puto- vanje (lenjir i šestar), treće putovanje (visak i libela), cetvrto putovanje (ugaonik), peto, slobodnih ruku u Drevnom i prihvaćenom škotskom ritualu (u Prancus- kom ritualu sa zidarskom mistrijom). Opšta filozofija ntasonskog Reda, proizašla iz zidarskih udruženja, obja- Snjava prisustvo i simbolično korišćenje alata. Učenik Pogledali Masonsku iđeju, V poglavlje, Put tnicijacijc.
63
slobodni zidar jeste jedan „graditelj” i može da se do- vede u vezu sa rečima Rablea: „Ja gradim sa živim kamenjem, to su ljudi” . Na drugom stepenu, pomo- ćnik-mason poseduje simbolične alate da bi gradio. Reč „Jaldn” znači „načiniti snagom” . Ovde nailazimo na Bergsonovu ideju da čovek, pre nego što je homo sapi- ens, jeste homo faber. „Inteligencija je u svojoj osnovi”, piše Bergson, „sposobnost da se proizvedu veštačke stva- ri, posebno alati i alati za alate; da se neograničeno širi njihova proizvodnja” . Alat je napravljen instrument, oblikovan sa određenim ciljem. Osobina čoveka jeste inteligentno korišćenje alata, odnosno sposobnost razumevanja odnosa načina i cilja. Alat je znak čoveka. Alat je „mogućnost želje”, pisao je Hegel, jer ako želim voće sa vrha drveta, želim merdevine. Ako želim žetvu, želim plug... Alat nije ništa za onoga koji ne zna njime da se koristi ili koji ne želi njime da se koristi. Alat je u vezi sa jednim ja, sa jednom inteligencijom, voljom, jednim inteligentnim bićem koje poseduje volju. Kroz moj trud, zahvaljujući svom radu, ja znam da izvršim radnju kojom se ostvaruje moja želja. Alat je u vezi sa radom. Rad je oblikovanje materije pomoću alata. Rad je simbol čoveka, njegove posebnosti i originalnosti. Zato je Žan Žore pisao: „Rad je čin stvaranja pomoću koga misao nameće svoju formu i jedinstvenost prirodi. Stvaralački rad obeležava nametanje forme misli, duha i savesti različitim materijalima” . Pomoću rada red dolazi u svet, univerzum i čoveka. Čovekovo delanje je znak ili simbol određene duhovne aktivnosti koja ga obuhvata, daje mu oblik i značenje. Taj znak uobličuje značenje čoveka. Radni čovek je prvi znak njegove kul- turne dimenzije, njegove natprirodne, intelektualne i duhovne dimenzije. On je često naporan i težak ali, može značiti i ispunjenje sopstvene kreativnosti, sveta i
64
sebe samog. Nije li i Veliki arhitekta svih svetova jedan radnik? Pomoćnik je radno biće; on radi da bi oblikovao svet i samoga sebe, da bi se ispunio. Dakle, rad omogu- ćava čoveku da vlada svetom i istovremeno da vlada samim sobom. „Morajući da gradim, verujem da sam izgradio samog sebe”, rekao je Valeri, u Eupalinosu. ,,Od svih radnji, najkompletnija je građenje.” „Raditi i radeći se izgraditi”, reče Žil Lekije. Prirodna stvarnost, bez oblika i reda, radom se zamenjuje stvarnošću koja ima oblik i koja može da bude deo celine, kao što kubni kamen može da bude deo jedne arhitektonske celine. Čovekov zadatak nije da se okrene od sveta samo da bi razmatrao „ideje”, već suprotno, da se okrene ka svetu i učestvuje u njegovom stvaranju, u skladu sa pravilima mudrosti, snage i lepote. Odatle potiče povik drugog stepena: „Slava Radu'” . Rad je posrednik između čoveka i prirode, ljudi i samog čo- veka. „Evo me”, kaže arhitekta, ,,ja sam delo” . Treba, međutim, primetiti da je rad uslovljen istraživanjem, traganjem za znanjem, koje je u drugom stepenu sim- bolisano Plamenom Zvezdom, pentagramom, slovom ,,G” upisanim u Plamenu Zvezdu. Plamena Zvezda sa pet krakova jeste simbol svetlosti, ali i ljudskog mikro- kosmosa. Upisana u pitagorejski pentagram, ona je sim- bol novog čoveka, preporođenog inicijacijskim znanjem. Značenje Plamene Zvezde široko je razmatrano. Uko- liko je istina da je nastala oko 1737. godine, kako tvrdi Osvald Vird, moguče je~, da je njeno vezivanje sa slo- vom ,,G” svrstava među simbole hermetizma, kao i u celokupnu pitagorejsku simboliku. Ovde se pojavljuje jasna razlika u odnosu na inicijaciju prvog stepena. Simboli koji su vezani za prvu inicijaciju, je3 Poznat je zanos te epohe hermetizmom.
65
su vrsta otkrivanja, što je izvor prvog preispitivanja. Pošto slobodni zidar u loži čuje reakcije, diskusije, komentare braće majstora, koje rezimira brat Besednik, on otkriva složenost osećajnog sveta i pronalazi u sebi samom buđenje simpatija za određene interpretacije (brojne puteve ka Istini). On, tako, gotovo nesvesno, prelazi prvi korak Duha, onaj koji je u Postanju predstavljen, prelaskom prvog dana iz apsolutnog nereda (tohu-bohu) u početak organizacije. Ukoliko je bio pravilno vođen, ako je pažljivo slušao uče- nja, i zaista počeo svoj inicijacijski hod, pomoćnik, kada se nađe pred tako misterioznim simbolom kakav je zvezda sa slovom ,,G” u sredini, će možda početi da primećuje početak puta ka „jednom”, puta na koji može da se krene iz različitih tačaka. Možemo dodati da zvezda i njeno plamtenje jeste možda jedno Bogojavljenje. Setimo se Vatrenoggrma iz Starog Zaveta i Preobraženja iz Novog Zaveta, kao i straha i obamrlosti koja obuzima gledaoce pred neverovatnom misterijom. „Istina liči na zvezdu, ne možemo je videti, vidimo je kako blješti”, rekao je pesnik Žoe Buske. Pomoćnik mora steći znanje, koje je uslov za stva- ranje sveta; savladati intelektualni jezik koji mu omogu- ćava da razume i radi, da pređe sa ideje na delo. Jedan veoma često citirani filozof (ali da li je uvek pravilno shvaćen?) napisao je: „Filozofi su samo različito tumačili svet; ali, stvar je u tome da se on izmeni”6. Filozof se nikad nije ograničavao na pasivno i jalovo promatranje sveta već je uvek želeo da ga menja. Zatvorenik Platonove pećine pokušava da pobegne svetu haosa i mraka i da ode ka Svetlosti. To je ono što Platon naziva uzlaznom dijalektikom. Ali, on se zatim vraća, što je silazna dijalektika, u pećinu, da bi osvetlio i oslobodio clrugove. Ne možemo menjati svet ako ne poznajemo njegove zakone. Covek ne 6
može da se promeni ako ne zna šta da menja. Uspešno delanje nije moguće bez istinskog poznavanja sebe samog, sveta, društva u kome živimo. Slobodno zidarstvo uopšte, posebno na drugom stepenu, izgleda okrenuto ka znanju, ali i delanju7; naravno, to se ne može činiti bez znanja. Bez sumnje, upravo delanje izražava biće, ali uspešno delanje nije moguće bez istinskog znanja. ku nalazimo konstantu u masonskoj misli istraživanje istine, potraga za znanjem, inicijacijski put ka svetlosti. Istraživanje istine i znanja nije osobeno samo za slobođno zidarstvo, ono je univerzalno i pronalazimo ga u svim epohama istorije i svim civilizacijama. U prvom stepenu mason učenik uči da posmatra i upoznaje univerzum, svet i njegove zakone. U drugom stepenu mason pomoćnik uči da pravi i gradi prema zakonu reda i mere. U prvom i drugom stepenu slo- bodni zidar, učenik i pomoćnik su u svetu, u domenu „unutrašnjeg sveta”, u prostoru i u vremenu. U trećem stepenu, slobodni zidar će biti pozvan da otkrije jednu drugu dimenziju bića i svog položaja u svetu, koja talcođe, saopštava jedan „đrugačiji svet”, jedan svet iznad ovog sveta, pomoću legende i smrti Hiramove.
TREĆISTEPEN: SIMBOLIKA MAJSTORA Smrt pravednog Uzdizanje na treći stepen, odnosno, klasu majstora, vezano je za legendu o Hiramu, tačnije, za ubistvo Hirama, koga su počinili zli prijatelji; vezano je za njegovu sahranu i vaskrsnuće kroz ,,pet tačiika prijateljstva” i majstorske reči. Najpre ćemo prepričati tu legendu, mit nepoznat opebTjvniffl slobodnim zidarima, koji podrazumeva obred Okrenuto je ka stvaranju, radu, gradnji.
67
prijema - misteriozne i dramatične inicijacije. Hiram, protoneimar Solomonovog Hrama izabran je od kralja da kontroliše radove na izgradnji Hrama. Tri zla prijate- lja, želeći da izvuku od Hirama reČ prepoznavanja maj- stora, sakrivaju se u unutrašnjost Hramab Oni pozivaju Hirama da im oda tajnu reč. On, međutim, procenjujuči ih nedostojnim da je saznaju i radeći u skladu sa svojim zadatkom, odbija da oda reči onima koji nemaju kva- litete da ih saznaju. Tri zla prijatelja udaraju Hirama i, na kraju ga ubijaju. Solomon, zabrinut zbog nestanka arhi- tekte, odabira devet majstora da ga traže. Oni pronalaze njegov grob na kome cveta jedan cvet akacije. Kada su okružili grob, Hiram se vraća u život; pomoću pet tačaka prijateljstva, on je vaskrsao rečju majstora89 Brojni komentatori slobođnog zidarstva primećuju da poreklo ove legende ne rnože biti razjašnjeno. Istina je da se Hiram izTira10 pominje u Bibliji (pored drugih Hirama), ali nije pomenuto da je bio ubijen. Izgleđa da postoji povezanost legende o Hiramu sa pričom o Renou d Montobanu, iz Pesme o junaštvu četiri Ajmonova. sina. Zapravo, Reno ide u Bolonju i aktivno učestvuje u građenju katedrale i, zahvaljujući svojoj snazi, sposobnosti i znanju zanata, biva primećen od majstora gradnje11, koji želi bogato da ga nagradi. Ali, sujetni i Ijubomorni radnici ga ubijaju i odlučuju da se otarase njegovog tela; po dolasku noći, oni ga bacaju u šanac. Njihov zločin, međutim, brzo je otkriven, jer su ribe iz reke, sprečile davljenje Renoa, podižući njegovo 8
Ubice pravednog su ponekad u unutrašnjosti Hrama...
9
Do sada nepoznat završetak legende, ali da verujemo bivšem Velikom Majstoru Velike Lože Francuske na reč. Ne vaskrsava Hiram već njegov đuh (prim. S. D.). ]
10
Hiram iz Tira je „drugi" Hiram, koji ie, prema masonskoi legendi, radio na izgrađnji Hrama. Onaj koga ubijaju trojica loših Pomoćnika, kojs je od mudrog Solomona određen za upravnika radova je Hiram Abif (prim. S.D.J. I! Možemo pročirati de!o Žerara de Nervala o smrti i vaskrsenju Hirama - Put na istok. :
68
telo, osvetljeno sa tri sveće. „Zli prijatelji” bivaju otkriveni, pokajavaju se i bivaju kažnjeni. Legenda o Hiramu pojavljuje se u slobodnom zidarstvu, po svoj prilici, oko 1725. godine. Ona ulazi u iože. Možemo utvrditi da je stepen majstora veoma različit od prva dva, učenika i pomoćnika. „Ustanovimo”, piše istoričar slobodnog zidarstva Albert Lantoan, ,,da ništa u obredu trećeg stepena nije u vezi sa „ritualizmom” zanata” . Forestije primećuje da klasa majstora suštinski inenja karakter udruženja ustanovljenog u Londonu 1717. godine, uvodeći nove elemente. Poreklo rituala ostaje tajna i postavlja se pitanje njegovog značenja. „Odakle dolazi epizoda Hiramove smrti, koja se ne pojavljuje u Bibliji? Koji je smisao njegove smrti i njego- vog vaskrsenja? Šta označava reč „majstor”? S čim su u vezi ,,pet tačaka prijateljstva”, pomoću kojih je Hiram vaskrsnuo i koja je veza sa „izgubljenom reči”?!2 Da bismo razumeli ili pokušali da razumemo legendu o Hiramu poći ćemo od dva jednostavna tvrđenja. Ovaj mit ili legenda izražava nam dve ideje: prvo, ideju smrti, drugo, ideju smrti pravednog. Legenda o Hiramu name- će nam dva problema, problem smrti i problem smrti pravednog čoveka. Ona izaziva dvostruko preispitivanje, najpre o smrti, a potom o odnosu nepravde i pravde i o Obavezi slobodnog zidara. Svaki čovek nalazi se između zagrada: one se zovu rođenje i smrt. Od svih živih bića, jedino je čovek toga svestan. „Cilj našeg životnog puta je smrt, to je neizbežni pređmet našeg ciljanja”, ali, dodaje, Montenj: „Oni odlaze; Po našem mišljenju, znaeenje izgubljene reći moguće je razumcti samo u jednoj metafizici ili pre, jednoj teologiji „odsutnog Boga” iii „nepoznatog Boga”. Ako je Bog ođsutan, reć mora biti izgubijena i ne možemo je pronaći dok ne pronađemo ili ne tražimo Boga. Ali, ne možemo li reći, takođe, da je pronalaženje reći uslov za pronalaženje Boga?
69
dolaze, trčkaraju, igraju o novoj smrti. Sve je to lepo, ali kad ona dođe... neočekivano ih iznenađuje i otkriva, kakav bol, kakvi krici, kakav bes i kakav očaj ih obuzimaju” . Mi živimo kao da smrt ne postoji, ona je uvek daleko odbačena u zaboravljeno vreme, kako piše Busije u Propovedi o smrti: „Čudna je ta slabost ljudskog duha, da u njemu smrt nikada nije prisutna. Ma koliko se svuda pojavljivala, u hiljadama oblika, na sahranama čujemo reči iznenađenja što je čovek preminuo. Smrtnici zako- pavaju misli o smrti kao što zakopavaju mrtvace” . Smrt u nama izaziva strah, zebnju, jezu. P. Valeri u Morskom groblju kaže: ,,Ko ih ne poznaje i ko ih se ne užasava. Te prazne lobanje i večni smeh” . Smrt je za nas apsolutno nebiće, besmisao, o kome ne razmišljamo i koji ne možemo da zamislimo, nešto što je izvan našeg iskustva. ,,Ne postoji smrt, postojim ja koji ću umreti”, kaže jedan od Marloovih junaka. I, ako ja umrem, sve umire sa mnom. Poslušajmo krik Nerva- lovog beznađa u Himerama : „Gospode, ako ja umrem, znaČi da sve mora da umre” . Možemo citirati i Viktora Igoa (Razmatranja)\ „Više neću videti ništa što sam voleo. U meni veče p ad a..” . To apsolutno ništavilo, ukidanje mog postojanja i bića; ta velika večna tišina, misterija života koji zaćuti, to nebiće, naša je jedina sigurnost. „Treba umreti”, takav je zakon prirode. To je naše stanje i naš položaj. „Kao što ne znam odakle đolazim, ne znam ni kuda idem. Znam samo da, napuštajući ovaj svet, padam zauvek u ništavilo, ili u ruke Boga, ne znajući koga od ova dva uslova moram biti večni deo” (Paskal). Smrt je, dakle, za čoveka jedina stvarnost i sigurnost; istovremeno, on se nje, ponekad, odriče, praveći se da ju je zaboravio ili izmišljajući ideju o besmrtnosti. „Slaba-
70
šna besmrtnost, crna i zlatna. Utešiteljka, jezivo nagrađena, koja od smrti pravi majčinsku utrobu. Lepa laž i smerna prevara.” 1'1 Čovek je izmislio ideju besmrtnosti i večnosti, koja uzima različite oblike i izražava se u filozofskim i religioznim mislima. Vaskrsenje tela je, zato, osnovni element vere. „Verujem u Boga... u katoličku crkvu, rečeno je u Simbolu vere, ustanovljenom na sa- boru u Nikeji, u oproštaj grehova, vaskrsenje tela i večni život.” Homer i paganski filozofi su izmislili učenje bes- mrtnosti duše po kome duše heroja borave u „Jelisejskim poljima” . Ideja reinkarnacije, na koju nailazimo kod In- dusa, Manihena i Katara, jeste drugi način da se potisne ideja smrti. Prema ideji panteizma, naša duša će se pri- ključiti velikom Sve, univerzalnoj duši, čiji eho pronala- zimo u masonskoj ideji prema kojoj „ništa ne umire, sve se ponovo rađa ili je sve ponovo živo” . Čak i jedan filozof, Spinoza, piše: „Ljudska duša ne može potpuno da pro- padne kao telo; od nje nešto ostaje, nešto večno” i u Komentarima, on dodaje: „Večnost ne može da se meri vremenom, pošto sa vremenom nema nikakav odnos” . »Mi iskustveno osećamo da smo večni” . Sve iznesene teze su predmet verovanj a, vere i nade, a ne objektivnog znanja. To izražava i Sokrat u Fedonu, kad kaže: „Postoji veliko očekivanje da ima nešto posle smrti” . Filozof je onaj koji stvara ideje koje daju smisao onome što nema smisla ili fundamentalnom besmislu smrti, rekao je Jaspers. Ali, ma kakve bile ideje, ma kakva verovanja proizišla iz ideje smrti, one dovode čoveka do toga da izmišlja ideju večnosti. Nemir koji izaziva smrt, ta Ariga, zebnja, beznađe ili nada, nisu lišeni smisla i nnaju određeno značenje. Koje je to značenje? Koji je taj snrisao? Koje može biti to značenje ili ta istina? 1 a P- Valeri, Morsko groblje.
71
Umire li sve u čoveku? N e ostaje li baš ni šta od samog života? Ne postoji li „nešto" što ostaje? Možda, u očima nekih, duša, duh7 a možda i delo omogučava živima da pronađu duh iz koga su se izlegli. Platom Dekart, Kant su mrtvd. I M ocart i Kembrant. proroci iz Biblije i evanđelisti. 1 operativni šlobo dni zidari, graditelji katedrala. Ali, nisu li nam oni ostavili svedočanstvo o sebi koje živi kroz njihova dela, koja su uvek živa i prisutna u dušama ljudi?
Ono što možemo i m oramo razumeti u vezi sa legendom o Hiram u. to je da ne možemo graditi svoj život ako najpre ne budemo svesni svoje smrti. Ovde je reč o smrti koja mož e i mora o svetlitinašživot.Istinai smi sao n aš eg ži ne mogu biti pronađeni osim ako ne prođemo kroz razmatranje i razmišljanje o smrti. U tom smišlu, Montenj preuzima ideju Platona kada nam kaže da ,^ilozofirati znači učiti um iratf \ Razmišljanje o životu podrazumevra t;azm isljanje o smrti. ,N-aučiti živeti i naučiti umreti jesu bez sumnje jedna ista misao"'. U tom smišlu, smrt Hirama pokazuje šlobodnom zidaru da sve što on misli i radi mora biti smišljeno i proživljeno u svedosti smrti. Malbranš je zato, mogao da kaže da „sm rt koja nam zatv'ara oči, otvara dutf'. Znanje o životu i znanje o smrti jesu dva nerazdvojna lica jedne istine o kojoj nam svedoči i koju sinrboliše Maj stor Hiram . Kroz ideju smrti, on nas uči da mišlimo i da živimo naš život, ne u odnosu na vreme i prostor, ysč u odnosu na večnost. ,,Sa stanovišta večnostT', kako kaže Spinoza. Ne možemo da mišlimo niti smrt niti Večnost, ah možemo da mišlimo, polazeči od smrti i polazeći od Večnosti. 72
N-e m ožem o da m i slimo smrt: u tom sm islu niko ne mpže. da kaže sa sigum ošću da li je sm rt k raj: apsolutno ništavilo, potpuna noć ila je sm rt „prava svetlost” koja vodi u večni život. To nije stvar nauke nego vere: vero- :y3 ty.a i : m ožda; nade. M arsel Prust u p o sle d n je m delu T ra g a n ja za izgubljenim vrem enom ., koji ima naslov N a đ en o vrem e, evocira problem m isterije smrtir praveći posebno duboku analizu približavanj.etn ideje smrti ideji same ljubavi. :rA ko m i je ideja smrti pom račila ljubav... u s p o m e n a n a lju b a v m i je p o m o g la da se ne plašim smrtL zato što sam razum eo da um reti n ije nešto novo: već da sam od svog deti nstv a um irao nekoliko puta”. M i: zapravo: um irem o svakoga dana, i naše m rtve Ijubavi o tom e s\'edoče. N aše Ijubavi koje su bile jedan d e o : i to najživlji deo našeg bića, samo su uspom ene: koje takođe: m alo po m alo: um iru s\re dok n e nestanu potpuno sa nama samima, na dan naše srnrti, dok s\re ne postane pepeo. HiraaiP.va sm rt: tako: postavlja slobodnog zidara u blizinu sm rti: kao osnovnog elem enta čovekovog polo- žaj.a i m oguće večnosti. A li: legenda o H iratuu pred s_lp- bodnog zidara p ostavlja i problem smrti pravednog čoveka osuđenog od strane „zlih p rijatelja”. Ideja ne- pravde: i u vezi sa tim : pravde, uvek je privlačila pažnju; posebno: prim er pravednog čoveka koji postaje žrtva nepravde. Nije li tako osuda Sokrata na sm rt doživljena kao sablazan od strane njegovih učenika, je r je to zna- čilo pobedu laži nađ istinom : nasilja nad dobrotom , zla nad dobrim . Isto važi i za Isusa H rista i za H iram a, koji ^gli da ostane veran D obru i onom e za šta veruje da je ni.egoyza.dat.ak. K om entarišući Š.e.l^.irp.y.uK .agedii.n. J u C eza r1A, V olter prim ećuje da Julije C ezar odlučuje h a krene u Senat gde g a čekaju zaverenici i gde pr.edo*
^ -aa am o -žđ jiid ap o f^ fliat-ifaaim izRim a 5 a S a i 3 iK»ic.l5 Ti3 0 inHrišBa!nili Hasujoic.
73
seća da će biti ubijen. Šekspir mu daje da izgovori sle- deće reči: „Plašljivi ljudi umiru hiljadu puta pre svoje smrti, hrabar čovek umire samo jednom”; i dodaje: ,,0d svega što me iznenađuje, ništa me ne čudi više od straha, pošto je smrt neizbežna i mora da dođe” . Ne možemo osporavati veličinu i lepotu ovih reči. Bez želje da pra- vimo paralelu između julija Cezara i Hirama, skloni smo da mislimo da i Hiram zna da mora da umre. U svakom slučaju, on zna da ako treba da napravi izbor pod pretnjama i nasiljem tri zla prijatelja, to će biti onaj da izabere časnu smrt i ostane veran svom zadatku. ,,U svim trenucima života misli na svoje poslednje trenutke i nikada nećeš grešiti”, uči nas Eklezijat. I filozof Epiktet, misleći na Sokrata, podseća nas da „mudar spasava svoj život gubeći ga” . ,,Da se Sokrat spasao bio bi koristan ljudima” . Nesumnjivo, ali ,,to što je Sokrat rekao i ura- dio, odbijajući da se spase, korisnije je od svega onoga što bi rekao nakon što bi se spasao” . Nije li to moralna lekcija koju nam daje Hiram, u tom trećem stepenu slobodnog zidarstva, lekcija ispunjenog zadatka, po ce- nu najvišeg žrtvovanja. „Zadatak, uzvišeni i veliki”, kaže Kant, to je možda samo reč bez značenja za neke ljude, možda ništa, ali, nije li ta reč, ta ideja, ono što omogu- ćava čoveku da prevaziđe samoga sebe, odnosno da načini od čoveka pravog čoveka. Izvršavajući svoj zada- tak, slušajući moralni zakon, čovek dostiže sigurnost svoje veličine i svoju metafizičku dimenziju. Ovde pronalazimo osnovu prvog člana Anderseno- vih konstitucija: „Slobodni zidar se, najpre, pokorava moralnom zakonu” . Svojim postupkom Hiram bira svoj zadatak i pravdu i istovremeno potvrđuje vrednost same pravde kroz pravednog čoveka kakav jeste i kakav je postao. On zasniva jedan Red pravde, dobra i duha. Taj
74
„spoljašnji” red samo je odraz, konkretizacija jednog unutrašnjeg reda, onog koji je mudrac uspeo da zasnuje u sebi samom. Taj red on, nesumnjivo, zasniva za sebe samog, ali svojim svedočanstvom i svojim primerom za ostale, za sve druge ljude. Svojom fizičkom smrču on prihvata svoj duhovni i moralni život. On živi i vaskr- sava u pravdi, istini i dobru. Treči stepen, klasa majsto- ra, jeste, na taj način, kraj i ispunjenje prva dva stepena, prve dve klase slobodnog zidarstva.
Tri stepena simboličkog slobodnog zidarstva, učenik, pomoćnik i majstor, čine jednu celinu i predstavljaju jedno jedinstvo. Oni su nedeljivi, komplementarni i svaki nas u svojoj osobenosti uči jednoj istini i tera nas da otkrijemo istinu, da se angažujemo na putu znanja i rasuđivanja. Najpre, šta mogu da znam o svetu, kosmosu, samom sebi, ostalima i čoveku? Zatim, šta treba da učinim da bih preoblikovao, izgradio svet, čoveka, da bih izgradio Hram čovečanstva? To su pitanja koja se vezuju za jed- nu moralnu dimenziju ili etiku. Na kraju, koji je zadatak slobodnog zidara? Čemu je dozvoljeno nadati se? Ovde prevazilazimo plan prirode i plan samog čoveka u njegovoj prostorno - vremenskoj dimenziji i pristupamo njegovoj metafizičkoj dimenziji, njegovoj duhovnoj i moralnoj dimenziji. Istine su otkrivene, veo je pao u krilo jednog reda, Masonskog reda, jednog hijerarhii- skog reda i svaki trenutak je nezamenljiv i neophodan. 15 15 Kad je reč o nadi, podsećamo na rečenice Tcognisa (grčkog pesnika iz V veka pre nove ere): „Nada je jedina dobra boginja koja je još uvek među ljuđima. Ostali bogovi su nas napustili... Ali, sve dok živi, dok vidi svetlost sunca, čovek mora da računa na nadu...”
75
Ideja Reda je osnovna i fundamentalna. Posle revolucionarnog meteža jedan čuveni slobodni zidar Žozef de Mestr je pisao: „Ukoliko izostavimo pojam reda, masoni bi bili samo gomila peska bez kreča i bez postojanosti. Bilo bi masona, ali ne bi bilo Masonskog reda”16. Možemo da se zapitamo da li je tokom srednjeg veka monaški red doprineo spasavanju zapadne civilizacije i da li je viteški red, na svom planu, takođe, doprineo spasavanju nekih osnovnih vrednosti naše civilizacije. Na kraju, da li je Masonski red, sastavljen od operativnih slobodno-zidarskih loža bio osnovni element spasa- vanja te civilizacije o čemu danas svedoče katedrale? Da li su monaški, viteški i masonski redovi, sa institucijom univerziteta, glavni elementi i stubovi civilizacije u XII i XIII veku? Danas živimo u našim pometenim društvima, koja izgleda da se okreću haosu i mraku. Ne bi li trebalo obnoviti ideju Reda radi spasa moderne civilizacije i čoveka našeg vremena? Ponovo pronaći, održati i preneti ideju Masonskog reda znači ponovo pronaći, održati i ovekovečiti smisao i istinu slobodnog zidarstva. Kada kažemo da naš Majstor Hiram ponovo živi u nama, ne želimo li da kažemo da moramo biti verni svojoj pro- šlosti, njegovom primeru, duhu koji ga je vodio, odno- sno duhu slobodnog zidarstva? Nije li to ono što bi trebalo, što bi morala biti, pre svega, uloga i misija maj- stora masona koji želi da ostane veran svojoj obavezi i svojoj zakletvi?
16 Sećanja na Vojvodu Brunsvika.
76
Glava IV Tri male svetlosti: Mudrost - Snaga - Lepota
„Čovek ne treba da se definiše kao organska vrsta nadmoćna nad ostalima, već kao nosilac vrednosti koje su iznad biološkog života i svih živih bića.” Rejmon Rije Svet vrednosti
Mudrost-Snaga-Lepota
TRIMALE SVETLOSTI: MUDROST - SNAGA - LEPOTA Pokušali smo da na prethodnim stranama pokažemo kako je slobođno zidarstvo povezano sa idejom hijerarhijskog reda, koja se izražava u njegovoj strukturi i kroz stepene učenika, pomoćnika i maj stora. Filozofija slobodnog zidarstva ili, ako više volimo, „masonska ideja”, izražava se i kroz rituale, posebno one zatvaranja i otvaranja lože. Tako, posle prizivanja ,,V elikog arhitekte svih svetova”, neophodno je da prili- kom započinjanja rada lože, Poštovani starešina, koji predsedava i nadzornici koji mu pomažu, osvetle ložu, paleći tri male svetlosti', „baklje”, postavljene na tri mesta, koja okružuju „mozaički tepih” - baklje Mudro- sti, Snage, Lepote. „Neka Mudrost vodi gradnju našeg hrama, neka je Snaga podrži, neka je Lepota ukrasi.” Pošto se pale posle prizivanja Velikog arhitekte svih svetova, tri male svetlosti simbolišu duh i ideju spekulativnog slobodnog zidarstva. Treba primetiti da se duh i ideja predstavljaju u obliku želje, ali i neke vrste naredbe. Reč je o želji, savetu, projektu, opomeni koje proizlaze iz volje. Neka rnudrost vodi gradnju naše građevine... Pozivamo slo‘ Me treba mešati „tri male svetlosti”, mudrost, snagu, lepotu, sa tri vclike svetlosti koje leže na oltaru zakletvi: Knjiga svetog zakona, ugaonik i šcstar.
79
bodnog zidara, opominjemo ga da stvara masonski hram, prema određenim pravilima, polazeći od određenih vrednosti; najpre od mudrosti, zatim snage i lepote kao načina da ostvari, da učini da postoji ono što je izmišlje- no mudrošću, a inspirisano lepotom. Podsetimo da se ritualno otvaranje rada lože sastoji iz prelaska iz tame u svetlost, iz haosa u red. Fiat Lux et ordo ab chao.
80
MUDROST „Reci mudrosti: sestra si mi;” Priče Solomunove VI 1,4
„Jer Gospod daje mudrost, iz njegovijeh usta dolazi znanje i razum.” Priće Solomunove II, 6
„Mudar spasava svoj život, gubeći ga.” Epiktet Knjiga IV
„Želimo da reformišemo svet! Ah, dragi prijatelju, reformiši najpre sebe samog i zatim pokaži ljudima jednog čoveka, koga je oblikovala filozofija.” Epiktet; Knjiga IV
Naučili smo da je ftlozofija Ijubav prema mudrosti i znamo da reč „mudrost”, za drevne narode, istrovremeno označava znanje i vrlinu. Reč mudrost sledi, najpre, teorijski cilj ; theoria je vizija, intelektualni pogled, apstraktno umovanje i objašnjava smarnost sveta i funkcionisanje tog sveta. U antičkoj Grčkoj, mudar3je onaj koji zna, onaj koji poznaje svemir i Ijude; sophia je najpre znanje, znanje zakona univerzuma, ali i nauka o čoveku. ,,To je znanje božanskih i ljudskih stvari, njihovih principa i razloga” (Ciceron). U tom smislu učenje jeste prikupljanje mud- rosti i znanja; Platon u Državi piše: „Biti gladan znanja i biti ftlozof jeste ista stvar” . U XVII veku, Dekart kaže da pod „mudrošću” ne podrazumeva samo obazrivost u poslovima, već savr- *seno znanje svih stvari koje čovek može da zna, kako u vezi sa ponašanjem u životu, tako i sa očuvanjem zdrav- lia i sposobnošću za umetnosti. - Reč theoria na grčkom znači znanje. Grčki: sophos.
81
Ali, muđrost ima jedan praktičan cilj4 5. Mudrost želi da nas nauči ne samo šta je istina već i šta je dobro, da nam da pravila ponašanja i propiše ono što mora biti. Ovde je reč praktičan sinonim za „moralan” . Te dve ideje, povezane su ne samo u drevnim mislima već i modernim. Potraga za istinom koju sadrži ideja mudrosti vezana je za istraživanje dobra. Tako Sokrat u Gorgtji kaže: „Uzmimo za vodiča istinu... koja tias uči da je najbolje ponašanje da živimo i umremo praktikujući pravdu i sve ostale vrline” . I Dekart, u Raspravi o metodi kaže da je uvek imao „jaku želju da nauči da razlikuje istinu od laži kalco bi je jasno video u svom delanju i sigurno išao kroz život” . Treba, dakle, izgraditi svet ljudi i samog čoveka u skladu sa mudrošću, dakle, „prema redu”, gde je red pravilo, odnosno legalnost i zakon. Društvo treba gra- diti u skladu sa pravdom i čoveka u skladu sa idejom ravnoteže, harmonije, pravde. To znači pokušati nači- niti čoveka toliko dobrim i toliko savršenim, koliko je to moguće. „Naše ponašanje treba uskladiti sa Dobrim,... ono treba da bude cilj svih naših delanja... Sve treba činiti imajući u vidu Dobro” . Takva je poruka Sokrato- va, pravednog čoveka, koji je bio žrtva države i ljudi. Uostalom, svaka građevina, i posebno društvena gra- đevina porušiće se ukoliko joj nedostaje mera, pro- porcija i red ili ukoliko je samo neorganizovana celina.1’ Muđrost mora doprineti građenju kako simboličnog hrama društva, tako i hrama čoveka. Znanje je neop- hodno, a posebno poznavanje samog sebe. Montenj 4
Reč praktičan dolazi odprattein - koji hoće da kaže, da uradi, đakle jedan cilj koji se izražava kroz deianje.
5
,,Da, svaka mešavina, bez obzira koja i kakva ako je bez mere i srazmere, nužno | upropašćuje svoje sastojke a najpre samu sebe; jer to uopšte nije smcša već prava zbrka, koja zaista postaje nevolja za one stvari što ulaze u sastav tc kombinacije”. j (Platon, Menekseiu ftleb, Kritija, prevod Ksenija Maricki Gađanski, BIC.Z 1983). j
82
kaže: „Od znanja koje imam o sebi, nalazim dovoljno da bih bio mudar”6 .
Ideju mudrosti pronalazimo u Bibliji (u Petoknjižju i Pričama Solomunovim) i u Knjizi mudrosti. U Postanju, elemente haosa savladava Elohim, koji svojom rečju stvara svetlost i red. Reč je i o ustanovljavanju zakona koje čovek mora poštovati i kome se mora pokoriti. U Ponovljenim zakonima, Mojsije se obraća Izraelu: ,,A sada, Izrailju, čuj uredbe i zakone, koje vas učim da tvorite, da biste poživljeli i ušli u zemlju koju vam daje Gospod Bog otaca vaših i da biste je naslijedili”' . Ljudska građevina ne može biti ostvariva i trajna ako ne postoji sklad misli i čovekovog delanja sa Božjom voljom izraženom u zakonu. Trebao slušati Boga, jer „doista duh Gospodnji ispunja svemir” . „Mudrost je sjajna i ona ne tarnni, lako je vide koji je ljube i nalaze je oni koji traže”9 „Bože naših otaca i Gospode milosrđa, ti koji si rečju svojom stvorio svemir, i koji si sazđao čovjeka mudrošću svojom... „10 * Srećan je čovek koji je pronašao mudrost i to onaj koji ju je zaista pronašao, jer su nesrećni oni koji veruju da su mudri, a nisu. „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svjetlost a od svjetlosti mrak...”11. 6
Eseji III, 13 .
t Ponovljeni zakoni, IV, 1. *
Knjiga mudrosti Mudrost i kob ćovjekova - Tražiti Boga, a klonili se grijeha, 1,7 (Bibiija, preveli: Filbert Gas, Silvije Grubišić, dr Ljudevit Rupčić, Stvarnost, 1968).
1
Kniga muđrosti, Podrijetlo, narav, učinci mudrosti i put do nje - Tražena mudrosl - nađena mudrost, VI, 12 . 10 Knjigamudrosti, Podrijetlo, norav, učincimudrosti ipttt don/e-Molitvaza mudrost, IX, 1.I I Isaija V, 20.
83
Treba podsetiti da Sofokie u Antigoni, svojoj junaki- nji daje sledeće reči: „Slavljenu reč pametno neko izusti: kad u jad koga baci Bog, on za zlo to ne uzima, no dobra traži u tome; a kratak trenutak boravi izvan jada.” Takođe, kada slobodni zidari prizivaju Mudrost, otvarajući rad svoje lože, oni sakupljaju dvostruko nasled- stvo, nasledstvo helenske filozofije i judeo-hrišćanske tradicije. Obe ove kulture jesu u osnovi naše civilizacije i čine njen neosporan temelj; to su tradicije i vrednosti koje moderni svet često zaboravlja i ne poznaje. Slobodno zidarstvo, kao misao (zapadna), nalazi se na ušću misli helenske filozofije i judeo-hrišćanske tra- dicije. Masonski rituali izražavaju tu tradiciju i misao i to najpre prizivanjem mudrosti koja mora voditi sve njihove simbolične radove. Treba, dakle, zidati, praviti prema određenom redu mudrosti. Ali, koji je čovek zaista mudar? Mudrost pri- pada samo bogovima ili samom Bogu. Nijedan čovek ne zna apsolutnu i potpunu istinu, nijedan čovek ne dostiže istinsko dobro. Ali, ako je istina da nijedan čovek ne može da spozna apsolutnu istinu i dostigne pravo Dobro, treba reći da ljudski život nije moguć ako u svakom čoveku i svakom slobodnom zidaru nema želje, žeđi i volje da se ide ka istini, da se radi u korist pravde, da se praktikuje milosrđe i solidarnost sa ljudima. Zato Poštovani starešina, otvarajući rad lože, kaže: „Neka se naši pogledi okrenu ka svetlosti” . On nas podseća da naš intelektualni i osećajni pogled i naša ceiokupna duša moraju da se okrenu ka svetlosti jer bez nje nijedan čovek ne može da živi.
84
SNAGA „Pravđa bez snage je nemoćna, snaga je bez pravde tiranska... Treba, dakle, ujediniti zajedno pravdu i snagu, a da bi se to urađilo, treba ono što je pravedno da bude jako i ono što je jako da bude pravedno”. Paskal, Misli
Nakon što zamisli i osmisli materijalnu i duhovnu građevinu, slobođni zidar mora da je izgradi; ritual kaže ,,da je podrži”, ali mi možemo ređ „završi” . Kako sa želje preći na delanje, sa misli na realizovanje? Pomoću snage. Snaga je ona koja ostvaruje, koja čini. Ona je sinonim za silu, za moć. Na latinskom, rečfortis znači u fizičkom smislu jak, čvrst, a u moralnom smislu ener- gičan, hrabar. Fortitudo je fizička snaga, ali to je takođe i moralna snaga, dakle, junaštvo, neustrašivost, hrabrost. Grci koriste dve reči da bi označili snagu - roma izražava fizičku snagu, dinamis izražava ideju moći. Masonsko prizivanje „snage” ne bi trebalo razumeti kao poziv da se deluje brutalnom snagom, nasilno, već kao poziv, da se radi stvaranja, energija kontroliše i da bude podre- đena vrednosti, dakle mudrosti, znanju i zadatku, vrlini, da se voljom izrazi dobro u svetu i da se izvrši svoj za- datak. Zanimljivo je utvrditi da je za filozofa Šarla Renu- v’ijea, snaga jedna od tri osnovne vrline, dok su ostale dve mudrost i umerenost. Radi se o snazi koja podrazumeva prethodno razmišljanje i dovodi do oslobođenja, dakle koja implicira posedovanje sebe, upravljanje sobom; sna- ga je podređena mudrosti, koja je vrlina. U današnje vre- me, sam pojam vrline je često obezvređen. „Pošto su to Pojmovi koji su se prečesto pojavljivali u društvenoj ko85
mediji i bili osramoćeni u mnogo zanimljivih situađja”, „oni izazivaju nepoverenje”, ka/.e Pol Valeri. Treba li, međutim, odbaciti ideju vrline zato što su je ljudi bez skrupula izopačili i izvrnuli joj smisao? U tom slučaju, više niko ne bi mogao da govori o slobodi, bratstvu, naciji i domovini, kao ni o porodici, pravdi, humanosti i ta lista bi bila beskrajna. Setimo se reči koje su istoričari dodelili Brutu koji je, bacajući se na svoj mač da bi se ubio, rekao „Vrlino, ti si samo jedna reč”, ili na reči date gospođi Rolan, žrtvi terora: „Slo- bodo, koliko zločina je počinjeno u tvoje ime” . Vrlina, arete, ako govorimo na grčkom, je mogućnost da se dela voljno i razmišljajući (Aristotel). To je postupak kojim nastaje nešto stvarno. Arhitekta ne odvaja ideju „hrama od ideje građenja”, piše Valeri u svom dijalogu Eupali- nos. „Gledajući Jednog, ja u njemu vidim zadivljujuće delanje, slavnije od pobede... ,,U Amfionu, on dodaje da „sama ideja gradnje, koja je prelazak iz nereda u red”, izgleda ,,kao najlepše i najkompletnije delanje koje čo- vek može da izvede”; ,,ono koje svetlosti pokazuje delo nastalo željom, znanjem i moćima čoveka” . Slobodni zidar pravi, gradi i dela u skladu sa dobrom, u skladu sa mudrošću. On gradi simbolični Hram i stva- rni Hram, koristeći snagu, ali snagu podređenu Redu vrednosti: slobode, univerzalnosti i poštovanja ljudske ličnosti. Da li je ta ljubav prema redu, kako je mislio Malbranš, osnovna moralna vrlina, jedinstvena i maj- činska vrlina? Ta vrlina proističe iz čovekove plemenitosti, ako ideju plemenitosti shvatimo kao brigu za druge, što se u XVIII veku nazivalo filantropijom, ili je shvatimo u kartezijanskom smislu, kao „ključ svih vrlina”, ključ koji čini da se čovek oseća na najvišoj tački koju može da dostigne. ,,Ne
86
postoji ništa što mu zaista pripada osim sloboda njegove volje”, dakle, njegova sloboda i način na koji će je iskoristiti. Iskoristiti slobodu na pravi način, to podrazumeva znati da ona uvek mora da bude okrenuta prema Istini i pobru; i, pored toga, svoje delanje podrediti tim vredno- stima, dok stvaramo hram čoveka i čovečanstva. Čovek, slobodni zidar mora da gradi i da radi podređujući svoje delanje određenim vrednostima. Niko to bolje nije izrekao od Imanuela Kanta u svojoj čuvenoj Kritici praktičnog uma, govoreći o zakonima koji bi morali biti pravila i postulati ljudskog ponašanja. Ostaje nam da ih se pođsetimo, u lepoj jednostavnosti i da bodrimo ljude da ih prihvate i primenjuju. 1) Delaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovre- meno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva. 2) Radi tako da tretiraš čovečanstvo u tebi i kod ostalih kao cilj a nikada kao sredstvo. 3) Radi tako kao da tvoja volja ustanovljava univerzalno zakonodavstvo. Tim rečima izražava se misao XVIII veka. Principi koji moraju da vode slobodnog zidara prilikom gradnje Hrama jesu: princip univerzalnosti, poštovanja ljudske Hčnosti i autonomije. I'reba, najpre, poznavati i razumeti principe koji su u temelju svakog građenja, a zatim ih treba pokušati poštovati, odnosno prevesti u dela. Po đefiniciji, slobodni Hdar treba da bude arhitekta idealnog grada i čoveka. »Dve ideje i dva projekta su povezani; oni su čak nede- !jjvi. Treba istovremeno graditi pravednu državu i razum- nog čoveka.” Na zatvaranju radova lože, Poštovani pod- soća svoju braću na njihov ideal i njihov zadatak: 87
Neka mir bude na zemlji, Neka ljubav vlada među ljudima, Neka radost bude u srcima. Mi, međutim, znamo i primećujemo svakoga dana našeg života da mir nije na zemlji, da ljubav ne vlada među ljudima i da radost nije u srcima. Uloga i zadatak slobodnih zidara sveta i svih loža je da rade i da po- kušaju da učine da pobedi mir, ljubav i radost kod svih ljudi dobre volje. Podsetimo se reči: „Neka mudrost vodi našu grad- nju”, biblijskih reči, ,,da svetlost bude i bi svetlost”, ali primetimo važnu razliku između reči Boga i reči čo- veka. Reč Boga se izjavljivanjem ostvaruje: „Neka bude svetlost, i bi svetlost” . Biće ostvaruje reč odmah, dok namera čoveka mora da se suoči sa situacijom i polo- žajem ograničenog bića, sa preprekama, onima koje su vezani za prirodu stvari kao i onima koje su vezane za prirodu čoveka. U svakom trenutku, svetlost se bori sa tamom. „Svetlost blista među senkama, ali Senke su je ugušile”, kako kaže jevanđelista Sveti Jovan. Čoveku je, dakle, potrebno vreme da bi 12 prevazišao prepreke, treba mu rad, inteligencija i ljubav.
12
88
Možemo primetiti da Bogne stvara svet odjednom, već u etapama: potrebno mu je vreme da bi sa narnere prešao na delo, izvršenje.
LEPOTA „Kad oseti lepotu, obamrla duša uzdiže se do prave Lepote, i onda kada je dostigne, ona vaskrsava na nebo uviđajući svetlost sopstvene veličanstvenosti.” Abe Suger
„Postoji lepota koja kazuje čoveku šta je on, lepota koja prevazilazi njegov položaj i pomaže mu da zamisli ono što je sposoban da postane.” Zoe Buske, Genije iz Langdoka i medileranski čovek
Kao i prethodne dve svetlosti, prizivanje lepote prilikom otvaranja rada lože nije ni slučajno ni sporedno. Naprotiv, ono je suštinsko i vezano je za ideal koji vodi filozofiju slobodnog zidara. Bez sumnje, prizivanjem lepote izražava se vernost u ideal onih koji su tokom srednjeg veka gradili katedrale prema zakonima harmonije i lepote. Setimo se da kada Platonovo vrhovno biće gradi svet i čoveka, ima oči uprte u jedan model koji predstavlja savršenu lepotu. Lepota je i osobina Božjeg čina iz Biblije prilikom „lepog stvaranja” . Ali, to prizivanje znači, van svakog istorijskog odnosa, da lepota, obznanjena umetnošću, igra veoma važnu ulogu u.psyche, kao uzvišeni princip; u svakom slučaju, fundamentalan u istoriji čoveka. Ona nastaje u isto vreme kad i sam čovek, u zoru svake civilizacije, poput pronalaska alata, poput religije. Lepota je svedočanstvo čovečanstva, čoveka. Kao što je primetio Rene Ige, „Umetnost i čovek su neodvojivi”, „Umetnost izražava i odslikava čoveka”, kao i nauka i religija. Čovek je istovremeno „ogledalo” i »način”, ogledalo lepote i način da je izrazi u delo. Ona je istovremeno treptaj duše i „bistro ogledalo bića sve- ta”, kako je rekao Šopenhauer. 89
Umetnost nije jednostavna zabava ili neka igra diletanata i besposličara. Doktrina „umetnost radi umetno- sti” izgleda kao zmija koja sama sebe ujeda za rep, kako kaže Niče. Jer umetnost ima smisao, lepotu, a ona ima svoj smisao, samog čoveka. Umetnost, tako, obznanju- jući lepotu, ispunjava svoju osnovnu ulogu: omogućava nam da otkrivamo istinu u samim osećanjima. I Hegel, u Estetici, piše „Lepo se definiše kao čulni izgled ideje” , lepota izražava istinu u čulnom. Lepo može da bude nejasno otkriće istine. Umetnost nije samo prosta igra boja i oblika, glasova i tišine ili reči, već ona omogućava čulima i mašti da opaze sveopštu Istinu, u sjedinjuju- ćem obliku u kome simbol povezuje vidljivo i nevidlji- vo. U tom smislu, svaka umetnost je simbolična. „Poja- vama umetnosti”, piše Hegel, „daleko od toga da one predstavljaju prost privid, mora se u poređenju sa obi- čnom stvarnoŠću pripisati uzvišenija realnost i istinitije ođređeno biće” 1 1 Taj „prijateljski duh” umetnosti omo- gućava čoveku da bude svestan čistih ideja svog duha, da u samom čoveku prevaziđe prirodu „bestijalnosti” i „imbecilnosti” . Poezija, slikarstvo, muzika... bude dušu čoveka i gra- de je. Tako, kad čitam spev Nervala, kad promatram sliku Ingrea, kad slušam svitu Baha... umetnost izaziva u meni stišavanje đivljaštva. Ona dovodi čoveka do sklađa, lepše rečeno, produhovljenja. U tom smislu, umetnost se bavi, kao i filozofija, rešavanjem problema postojanja, prema rečima Šopenhauera: „Nije samo fi- lozofija ona koja rešava probleme postojanja, već na tome radi i umetnost” .
13
Hegel, Estetika I, str.l 12., B1G7.1975, prevod dr. Nikola Popović.
14
Hegel, Estetika I, str. 10., BIG7.1975, prevod tlr. Nikola Popović.
15
tmbecillus je, najpre, čovek slabog tela, ali posebno slabog duha.
90
Umetnost, tako, učestvuje u otkrivanju Istine. Ona takođe, učestvuje i u osvajanju slobode. Lepota, poput ljubavi, prikazuje neograničeno u ograničenom, apsolutno u relativnom, što je pokazao Šiler; i to, bez obzira na njen oblik, umirujuči ili energičan, apolonski ili dionizijski, klasičan, barokni ili romantični. Ako je istina da u čoveku postoje dve prirode, osećajna i razumna ili čula i razum, zahvaljujući lepoti čovek može da savlada i umanji svoj unutrašnji rascep i obnovi jedinstvo svog bića i s merom uravnoteži i dovede u sklad ono što je u njemu osećajno sa onim što je u njemu razumno. U prisustvu lepote, čovek neposredno poima svoju ljudskost. Moglo bi se reći da čovečanstvo neće biti spaseno naukom, kako je verovao Fihte, već će biti spaseno umetnošću. Mi, zato, razumemo kako i zašto je lepota (i umetnost koja je izražava) uslov ili stub koji omogućava gradnju čoveka i čovečanstva. Ona čak može biti smatrana našim drugim tvorcem, jer omogućava čoveku da pređe iz ropstva u slobodu, iz divljaštva u civilizaciju, iz haosa u red, iz tame u svetlost, u meri u kojoj miri čoveka sa sobom samim i sa svojim duhom. Prema Šelingu, umetnost priprema čoveka za moral i za slobodu. Kultura estetike1", bez sumnje, priprema svakog čoveka za duhovni život, ali i za društvo u kome vlada razum. Lepota postaje simbol unutrašnje slobode, duhovne slobode i uz to, političke slobode, ali u pravom značenju tog pojma. Mogli bismo da kažemo da u izgradnji takvog društva, ona roba pretvara u građanina. Teza, iako na prvi pogled paradoksalna, u osnovi jeste tačna. U tom smislu, možemo reći da bi danas umetnost mogla da odgovori na izazove naše epohe. Otuđen čo16
Ili, ako više volimo, estetsko obrazovanje.
91
vek i civilizacije koje nemaju pristup umetnosti, u opasnosti su od neprimetnog đuhovnog gušenja i moralne neravnoteže, pisao je Rene Ige. Zbog toga je prava umetnost neophodna za osiguranje ravnoteže i, čak, postojanje čoveka kao čoveka. Jer, moderni čovek, kako primečuje Ferdinand Alkije, u Filozofiji nadrealizma, ,,kad je izgubio religioznu veru i filozofsko razumevanje, pre- ko umetnosti želi da stvori život, da u lepoti traži smisao svoje sudbine. Umetnost se, u svakom slučaju, pojav- ljuje kao najviši trenutak duha. Ona sebi postavlja nove ciljeve i sa neograničenom nadom, postaje glasonoša ljubavi u očekivanju čoveka” . „Neka lepota ukrasi našu građevinu” . Uvek smo mi- slili da glagol „ukrasiti”, mada je sigurno veran tradiciji, verovatno ne objašnjava u potpunosti ulogu i pravu vrednost lepote. Više bismo voleli da kažemo da lepota osvetljava našu građevinu i samim tim, naš život, jer lepota nije samo ukras, nešto spoljašnje, već prava svetlost. Da li je lepota, kao uostalom i mudrost, rešenje, odnosno, konačni odgovor koji se ukazuje čoveku? Sigurno ne, ali ona je podsticaj za istraživanje, ostvari- vanje, ona je poslednji oblik nade čoveka i dokaz da u najtragičnijim okolnostima nešto blista i može da utiša naš očaj. Tako, kad čitamo Sofoklea i Dantea, Sekspira i Ronsara, Novalisa i Bođlera, Kitsa i Lope de Vegu; kad sluŠamo Monteverdija i Baha, Mocarta i Šuberta..., kad posmatramo dela Rembranta i Botičelija, Delakroe i Goje..., naša zebnja se umiruje, pronalazimo ravnotežu i ponovo se u nama rađa radost. Na kraju, moj drevni i veliki prijatelj Alber Mono- son, poznavalac knjiga, podsetio me je na predivne 17 18
92
Ne treba je mešati sa njenom izopaćenošću i izvrnutošću, u koju je danas pretvorena (videti VII poglavlje). F. Alkije, Filozofija nadreaiizma.
stranice Traganja za izgubljenim vremenom, i posebno Nađeno vreme, posvećene umetnosti. Stranice koje uvek ponovo čitamo sa istim osećanjem, sa istom radošću, sa istim obožavanjem. Te Prustove stranice ne možemo rezimirati niti pre- vesti jer bi ih rezimiranje i komentarisanje izmenilo. Treba pustiti Prusta da govori kao što treba pustiti Mocarta da peva... i ćutati. ,,A veličina istinske umetnosti, u tome je da pronađe, da uhvati, da nam pokaže onu stvarnost od koje živimo daleko, od koje se sve više udaljavamo što deblje postaje i što neprobojnije ono konvencionalno poznavanje, ko- jim je zamenjujemo, tu stvarnost za koju bi nam lako pretilo da i umremo a da je ne spoznamo, a koja je pro- sto-naprosto naŠ život 19* . Pravi život, život najzad otkri- ven i osvetljen, pa prema tome jedini stvarno proživ- ljen, jeste književnost; onaj život koji, u nekom smislu, prebiva u svakom trenutku 20 5 u svim ljudima kaogod i u umetniku... ” „Samo putem umetnosti možemo da izađemo iz se- be, da saznamo šta drugi vidi od toga sveta, koji nije isti kao naš i čiji bi nam predeli ostali isto tako nepoznati kao i oni kojih može biti na mesecu. Zahvaljujući umet- nosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego što su oni koji se valjaju po beskraju, i još mnogo vekova pošto se ugasilo ognjište iz koga je potekao..., ti svetovi nam još šalju svoj osobeni zrak” 21 .
19
Ovde pomišljamo na reči Rimboa: „Pravi život je odsutan” i Bretona: „Život je drugde”.
'b M.Prust, Nađeno vrerne, str. 229, preveo Živojin Živojnović, Matica srpska, 1983. M.Prust, Nađeno vreme, str. 230, prcveo Živojin Živojnović, Matica srpska, 1983.
93
Kao što primećuje Pradan, čovek je razvio razum vođen idejom da napravi svet, ali, i idejom da se izrazi. Dakle, pomoću misli i „praktičnog delanja” - „neka snaga podrži našu građevinu” i pomoću estetske misli - „neka ga lepota ukrasi”, pokazuje se da „tehnika” i „simbolika” mogu da se spoje u „proizvodnji” dela. Ne postoji li neka vrsta tajnog saveza između tehnike i simbolike? Nisu li one usko povezane? Ne ukazuju li one, svaka na svom planu i u svom domenu, na odre- đenu ideju čoveka, koja se za slobodnog zidara izražava u tri ideala: „mudrosti”, „snage” i „lepote” . Svojim prizivanjima mudrosti, snage i lepote, slobodni zidari potvrrđuju stalnost određenih vrednosti, danas često zaboravljenih; i ne samo zaboravljenih, nego, ponekad, prezrenih i izloženih ruglu; vrednosti mudrosti i snage, koja joj je podređena i bez koje ne bi bilo ostvarenja dela, dela koje mora biti lepo; vrednosti mira, ljubavi i radosti, koje se suprotne nasilju, mržnji i zlopamćenju. „Poznavanje istine je zdravlje duše”, govorio je De- kart i dodao: „Kada mudrost posedujemo, više o njoj ne razmišljamo” . Da li želimo da kažemo da je svaki slo- bodni zidar mudar? Daleko od toga. Da li poseduje istinu i mudrost, kao što se poseduje neka stvar? Ne. Da li radi uvek u skladu sa dobrim i da li svaki put razume da je o tome reč? Ponovo ne. Slobodni zidar je čovek kao i svi drugi ljudi, ograničeno biće, veoma nesavrše- no, ispunjeno protivrečnostima i slabostima, i, igračka svih strasti. On je, međutim, i čovek mason, biće sa određenom „namerom”, koje se trudi da, koliko može, uredi svoju misao, svoj život i postupke u skladu sa određenim vrednostima, kao što su istina, lepota, dobro, sloboda,
94
pravda, bratstvo. Ove reči su, bez sumnje apstraktne. Neki od naših savremenika bi rekli da su ispražnjene od smisla ali, one za slobodnog zidara još uvek imaju smi- sao i izražavaju istinu. Vrhovne vrednosti civilizacija, piše Malro u delu Čovekova nestalnost i književnost, uvek su bile vrednosti koje uređuju. Možemo da govorimo o prolaznosti vred- nosti, a, bez sumnje, ono što karakteriše savremenog čo- veka, to je cepanje, najpre u njemu samom, ali i u svetu i u društvu u kome živi, između onog u šta veruje i onog čemu se nada, između onoga što vidi i onog što jeste. Treba li reći da je prolaznost pre osobina čoveka nego samih vrednosti? I da prolaznost čoveka ne mora oba- vezno da podrazumeva prolaznost vrednosti? Rekli smo i ponovili da danas postoji propadanje tradicionalnih vrednosti, onih koje su uspostavile velike religije i filo- zofije; osporavanje istine, pravde, bratstva, domovine, samog humanizma. Nije li pravednije reći da danas mnogi ljudi više ne veruju u određene vrednosti i ne žele da vide ništa osim njihove izopačenosti, hipokri- zije, laži i klevetanja? Reći da čovek više ne veruje u vrednosti, isto je što i reći da on više ne veruje da je moguće pravazilaženje čoveka čovekom, prevazilaženje uređeno ciljem koji ga prevazilazi, odnosno jednoj transcendenciji, jednom ko- načnom smislu, jednom biću. Svaki neimar, ako želi da napravi kuću, mora imati visak i lenjir. I svaki čovek koji želi da zida, ne može to da radi bez lenjira, ugaonika i šestara, i uz to, mora poštovati zakon i njegove principe. Poštovanje normi nenia u sebi ničega mističnog, kao ni verovanje u volju da se ostvari jedan ideal, da se ustanovi Red. Svet nam danas, kao i nekada, daje sliku nasilja, nepravde, mržnje
95
i kao i uvek, savremeni čovek, kao i svaki čovek iz bilo kog vremena mora da se suprotstavi nasilju i ratovima, nepravdi i mržnji. Još jednom, nije reč o tome da se treba upravljati prema istorijskim činjenicama, već pre- ma onome što prevazilazi istorijske činjenice, odnosno treba se upravljati prema određenom redu vrednosti. Jedan mudrac je govorio: „Ništa na svetu nije u skladu sa zakonom, ništa na svetu nije pravedno. Nijedna stvar nije Bog, ali pravedan je onaj čovek koji uvek misli na pravednost, koji je želi i brani”, je r Bog moralista kaže da ako zao čovek ubije pravednog, on nije ubio praved- nost niti je sva razaranja mogu uništiti. Postoji red duha, prema kome pravedni može pobediti. To je, naj- pre, stvar volje i inteligencije; treba želeti i nadati se. Čovek više ne veruje u vrednosti, što znači da on više ne veruje da čovek može prevazići samog sebe, a to prevazilaženje se vrši onim što prevazilazi čoveka, jednim smislom ili bićem, čiji čovek nikada nije stvaralac, već samo svedok i simbol, koga teži da izrazi i ostvari u svakodnevnom životu. Jer, kako nam je govorio Ferdinand Alkije, u najmračnijim časovima okupacije: „Samo naša prolazna činjenja mogu da izraze našu vernost duhu” . „Isus će biti u agoniji do kraja sveta, ne treba spavati za to vreme” . Ljudi, svi ljudi su u agoniji, i to u svakom trenutku svog života. Ne treba spavati za to vreme. Treba biti budan i nadati se, treba želeti, delati i graditi.2
22 Paskal, Misli.
96
Glava V Tradicija i slobodno ziđarstvo
„Tradicija u velikim stvarima sastoji se u pronalaženju duha koji ih je stvorio”. Pol Valeri „Vreme: Ah! Sveprolazi. Večnost: Ne. Vreme: Šta odoleva? Večnost: Ono što u nama nalazi predivni eho”. Andre Breton, Trezorjezuita.
Ifc
TRADICIJA I SLOBODNO ZIDARSTVO Slobodno zidarstvo može da se definiše kao tradicionalni inicijacijski i univerzalni red zasnovan na bratstvu. Ideja tradicije prisutna je u ideji slobodnog zidarstva. Slobodni zidari XX veka posmatraju sebe kao alke jednog dugačkog lanca, naslednike i sinove masona prethodnih vekova, koji su osnovali spekulativno moderno slobodno zidarst\fo od 1723. godine. Oni se smatraju nasleđnicima operativnih masona iz srednjeg veka. Postoje mišljenja da slobodno zidarstvo postoji od starog Rima, ali i mi- šljenja da postoji još duže. Slobodni zidari su veoma ve- zani za ideju inicijacije, simboličkog znanja i rituala, kao što smo pokazali u delu Masonska ideja. Vezani su, tako- đe, i za ideju tradicije. Koji su razlozi za to i u ime kojih principa? To je ono čime čemo se ovde baviti. Šta je to tradicionalno drušvo i kako razumemo ideju tradicije? Sama reč dolazi od latinske reči tradere, čiji je osnova traditi, što označava ponovno stavljanje, pušta- nje da prođe, a označava „prenošenje” . Na grčkom, tra- đicija jeparadosis iparadidomi, gde prefiks „para” ozna- čava ideju jedne tačke početka, jednog porekla... Tradi- cijom se prenose učenja, legende, mitovi, kao i pona- šanja i običaji koji potiču od određenog „porekla”, i to iz generacije u generaciju; primer su govor i pismo. Tre- ba istaći da tradicija ne podrazumeva samo puke ideje; ona zaista ovaploćuje život sastavljen od osećanja, vero- vanja i delanja. Ona daje neobrađen materijal iz jedne prošlosti i jedne istorije. Ona, u tom smislu, podrazu99
meva jedno zajedništvo duša, koje osećaju, rnisle, pona- šaju se, žive u skladu sa istim idealom. Tradicija je živo prenošenje. Iz tradicije ponekad proističe tradicionalizam, odno- sno, ideja da postoji prvo otkriće, da je ono neophodno ljudskoj vrsti, ne samo zbog spoznaje istina o prirodi, već i istina koje prevazilaze prirodni red i dodiruju nat- prirodno. Duh tradicije postoji, to je činjenica u svim religijama iz istorije. Ne želimo ovde da se bavimo svim religijama. Ograničavamo se na one koje su nam najbli- že: judaizam i hrišćanstvo. Judaizam je, u svojoj osnovi, religija definisana odnosom prema Žakonu. Reč je o „odnosu prema osnivaču jevrejskog naroda kao što pokazuje Arman Abekasis, u Jevrejskoj Misli. Zapravo, kad jedan narod sve izgubi - a narod Izraela je izgubio zemlju - ostaje mu samo zakon, koji se prenosi pamćenjem i tradicijom. Odatle potiče važnost koju ovaj narod pridaje svojoj istoriji, tradiciji kao i tumačenju te tradicije i njenom istraživanju. Treba čuvati svoje pismo i pronaći svoj istinski smisao. Tako je Biblija, za ove ljude, jedna vrsta svetog amaneta, polazeći od koga oni moraju da organizuju svoju borbu i svoj život, prenoseći ga svima onima koji će ih nasleđiti. Nije li tako rečeno u Ponovljenim zakonima (IV, 1,2)? ,,A sada, Izrailju, čuj uredbe i zakone koje vas učim da tvorite da biste poživljeli i ušli u zemlju koju vam daje Gospod Bog otaca vaših i da biste je naslijedili. Ništa ne dodajte k riječi koju vam ja zapovjedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovjesti Gospoda Boga, svoje- ga koje vam ja zapovjedam” . Ove reči ponavljaju se ne- koliko puta u govoru koji Mojsije drži svojim vernicima. „Reče im: privijte srce svoje k svijem riječima koje vam ja danas zasvjedočavam, i kazujte ih sinovima svo-
jim da bi držali sve riječi ovoga zalcona i tvorili ih. Jer ni- je prazna riječ da za nju ne marite, nego je život vaš; i tom čete riječju produljiti dane svoje na zemlji, u koju idete preko Jordana da je naslijedite” .1 Hriščanstvo želi da održi tradiciju. Sam Isus kaže da nije došao da bi poništio zakon, već da bi ga ostvario i bez prestanka se poziva na Oca i ono što on smatra za istinsku tradiciju. „... Zašto i vi prestupate zapovjest Božiju...”-, „... I ukidoste zapovijest Božiju za običaje svoje” ’, „Jer ostaviste zapovij esti Božij e... . Možemo, stoga, primetiti da postoji nesaglasnost u sadržaju tradicije i njenoj interpretaciji, ali ne i u vred- nosti same tradicije. U Jevanđelju po Luci (XXII, 19), Isus uvodi misteriju euharistiju; ,,I uzevši hljeb dade hvalu, i prelomivši ga dade im govoreći: Ovo je telo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen” . Hrišćanin uvek mora imati u pamćenju Isusova dela i u svom srcu prisutnu reč Gospoda. Sveti Pavle u Prvoj Poslanici Korinćanima (XI,1,2), takođe izražava ovu ideju. 1) „Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista” . 2) „Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite i držite zapovjesti kao što vam predađoh” . Ovi i slični tekstovi, pokazuju da je tradicija nosilac istine i da uspostavlja jedan red u životu. Za katolike, na tradiciju koju su zaveštali apostoli, nadovezuje se tradicija „Predaka Crkve” - grčkih predaka i rim■Kih predaka. To što smo nazvali tradicija predaka, reči božije, koji žele da osiguraju njeno prenošenje i kontinu- iut. fa tradicija obuhvata Stari i Novi Zavet i ujedinjuje sa bjblijom, misli, intelektuainu i duhovnu zaostavštinu hePonovljeni zakoni XXXII, 46,47. Jevanđeljepo Mateju XV, 3. ievandljeljepo Mateju XV, 6. Jevandeljepo Marku VII, 8.
101
lenizma i grčke misli. U tom smislu, ona je u temelju duhovnosti Hvrope - neka vrsta kulturnog mosta između antike, srednjeg veka i modernih vremena. Ne postoji li, takođe, jedna filozofska tradicija? Bez sumnje, brojni filozofi su gradili sisteme, koji su bili u suprotnosti sa onima koji su im prethodili. Mogli bi- smo tvrditi da se Aristotel suprotstavlja Platonu, Dekart skolastičarima, da se Lok i empiristi suprotstavljaju metafizičkim racionalistima XVII veka, da se Hegel suprotstavlja Kantu, a Marks i Kjerkegor Hegelu... Postoje mišljenja da sakupljanje i poštovanje cele tradicije, religiozne ili filozofske, treba zabraniti; poz- nata nam je pesma koja ,,od prošlosti želi da napravi ta- bulu razu” . Kao što piše Emerson, što citira Brejer u svojoj Istorijifilozofije: „Nemoj verovati u prošlost; da- jem ti nov svet i najbolji savet, koji možeš uvek da kori- stiš... videčeš da ne postoji nijedna napisana linija” . Sigurno je da možemo osporavati prošlost, posebno ako želimo da se ona u potpunosti ovekoveči u sadašnjosti i ustanovi za sva vremena; osobina činjenice nije to da je prošlost opravdava. Ali, tradicija, u pravom smislu, ne ograničava se samo na njeno očuvanje u sadašnjosti. Tradicija je i obnavljanje, novo pravilno koriščenje prošlosti polazeči od budučnosti, ponovno čitanje i novo delanje, a ne zatočeništvo, jer je tradicija okrenuta ka budučnosti. Naša epoha obeležena je sistematskim „filoneizmom” . Danas su, u svim domenima, brojni oni koji žele po svaku cenu da traže „novo”, da naprave nešto „novo”, bez obzira da li je reč o novoj filozofiji i kritici, pozorištu i filmu, novoj etici i estetici... kuhinji i pedagogiji itd. Ta potraga za novim po svaku cenu i bez prestanka, osvojila je svakodnevni život ljudi XX veka. 5 5 „Piloneizam” je sistematska ljubav prema svemu što je novo, kome je suprotan „mizoneizam”, mržnja prema svakoj novini.
102
U filozofiji, međutim, možemo pronađ tradiciju, dakle prenoŠenje ideja, sadržaja sistema, ali i metoda mišljenja, u prilaženju velikim epistemološkim, metafizičkim i moralnim problemima. Zbog toga, istorija filozofije sadrži sve što u filozofiji možemo s pravom nazvati „znanje”; znanje, kojim su se bavili filozofi (upravo u svetlu tog znanja su najčešće razmatrani svi filozofski problemi). Istorija filozofije, koju s pravom možemo nazvati tradicijom filozofije, stavlja svakog čitaoca u vezu sa mišlju i iskustvom filozofa, prenoseći deo njihovog duha, načina razmišljanja i mudrosti. „Ono što svaka individua može da otkrije u sebi, sopstvenim razmišljanjem i promišlja- njem, istorija filozofije mu omogućava da pronađe u učenjima koje su obeležile ljudsku misao” . Ne postoji, znači, protivrečnost između ličnog istraživanja, obrazovanja, što danas nazivamo „kreativno- šću” i „autentične kulture” . U tom smislu, proučavanje filozofije i velikih dela je „pravo oslobađanje” . To prou- čavanje koje pokazuje različitost stavova, može sprečiti predrasude i prebrzo donešene sudove. Ali, nema li u domenu ideja, istinskih inovatora, ljudi koji donose originalne ideje? Bez sumnje, filozofi kao Platon, Dekart, Kant ustanovili su nove načine filozofiranja. Ali, možemo li ignorisati ono što Platon duguje pitagorejskoj tradiciji i Kant čitanju Lajbnica, Žan Žak Rusoa i Hjuma? Ne govorimo li o „platonizmu Dekarta”? Alen, u Istoriji mojih misli, piše: „Nikada nisam verovao da je moguće otkriti novu filozofiju i bilo mi je dovoljno da pronađem ono što su najbolji želeli reći; „pronalaženje” jeste, u najprostijem smislu, nastavljanje čoveka”6. tJ jednom drugom kontekstu, on piše: „Poznavao sam dvoje ili troje ljudi koji su tražili istinu kao neku novu stvar, koju Ijudi još nigde nisu primetili. Video sam ih umorne i uskoro u očaju”.
103
Mogli bismo dodati da ono što je istina u domenu ideja, takođe je u osećajnosti i mašti. Najveći stvaraoci u domenu poezije ili muzike započeli su tako što su opo- našali. I to ne samo klasični pesnici poput Molijera, Ra- sina, Korneja, koji su se inspirisali starima, Plautom, Terencijem, španskom komedijom, grčkim tragičarima Sofoklom i Eshilom, več takođe, i romantičari poput Lamartina, Igoa, Misea... Da li bi postojao Engr bez Pusena, i kubizam bez Sezana? U Lajpcigu, otkrivajući dela Baha, započinje se sa prepisivanjem, da, prepisivanjem te muzike... i Rubens u Španiji kopira španske slikare... Svako delo se ukorenjuje u kulturnoj prošlosti... „Mnernosine ili pamćenje, kraljica je pesništva”, kaže se. Ne postoji nijedan arhitekta koji bi mogao reći: „Zaboraviću sve što su ljudi izgradili”; ono što bi on izmislio bilo bi ružno; zapravo, on ništa ne bi izmislio. „Zbog toga se hram seća Hrama” . Ali, imitacija nije jednostavno ponavljanje niti jednostavna kompilacija; ona je uslov stvaranja. Da bismo nešto pronašli, moramo, najpre, oponaŠati. ,,Ko ne oponaša nikoga, ne pronalazi ništa” . „Postoji samo jedna metoda za pronalaženje, a to je oponašanje” . „Postoji samo jedna metoda za dobro mišljenje, a to je da se nastavi neka stara i dokazana misao” .' Ako pređemo iz čisto intelektualnog i kulturnog do- mena u domen samog društva, moći ćemo da utvrdimo koliko su običaji i tradicija neophodni da bi se osigurala čovekova dugotrajnost i, možda, njegova ravnoteža. Tre- ba zapamtiti veliku lekciju Ogista Konta prema kojoj „mrtvi vladaju živima” . Težina mrtvih neprestano i sve više i bolje uređuje naše prolazno činjenje. Ako postoji Kult mrtvih, eto čoveka i čovečanstva. Čovek ne postoji 7 7
104
Alen, Istorija mojih misli
bez sećanja, obožavanja, prikupljanja. Osobina Ijudskog roda je da podiže spomenike i svaki spomenik je jedan ućitelj. Društva pčela ili mrava nisu prava društva; samo su ljudska društva istinska, pošto nisu raštrkana samo u prostoru, već su smeštena u vremenu, i to između onih koji jesu i onih koji su bili; oni nastavljaju da žive u na- Šem sećanju i da hrane naš život. ,,U ogledalu proteklog vremena, upravo u njemu, čovek se prepoznaje i sudi” . Ne bi postojala civilizacija bez tradicije, niti društvo ukoliko nije ukorenjeno u sopstvenoj tradiciji, koja ga održava i omogućava mu da živi. Mi jesm o istorijski. To što jesmo nije samo proisteklo iz sadašnjeg vremena, već iz „kulturne zaostavštine”, rezultata rada svih pro- šlih generacija. U isto vreme, i u istim uslovima, Hegel pronalazi ideju Ogista Konta: „Ono što znamo o nauci, umetnosti, filozofiji, dugujemo tradiciji koja je slična jednom „svetom lancu”, koja nas je sačuvala i prenela nam ono što je stvoreno u prošlosti. Ta tradicija nije nepokretna statua od kamena, več je živa i raste kao močna reka koja se širi kako se udaljava od izvora” . Ali, kao što je rečeno, tradicija nije nepomična poput statue; ona je živa, ona nastavlja, ona ide, ona hođa... Sam Hegel, u jednoj od svojih pesama, Odluka (1801), piše: „Umnoži svoje napore! Potrudi se da uradiš nešto više nego juče i danas. Tako nećeš postati ništa bolji od vremena, ali barem ćeš biti vreme na najbolji mogući način” . Ideja tradicije se nalazi u osnovi ljudskog života. Ideje, sistemi i istine se ne mogu neprekidno održavati u društvu bez tradicije. To je otrcana istina, ali neophodna za moralno zdravlje čoveka iz prošlosti, kao i ovog iz sadašnjosti. Tokom istorije su upravo oni koji su bili skloni da osude ideju tradicije, naj češče stvarali jednu manje ili više istinitu, manje ili više mističnu prošlost, ili se pozivali na 8
Predavanja o istoriji fdozofije
105
osnivački mit. Učesnici Francuske revolucije, u želji da ukinu sve stare običaje i unište stara verovanja, uspostavili su vezu sa jednom realnom ili izmišljenom prošlošću. Poznajemo kult koji je krajem XVIII postojao prema Rimskoj republici. Da bi opravdali svoju sadašnjost, ljudima je potrebno da pronađu korene u prošlosti, koju sami stvaraju, najvećim delom u svojoj mašti. Isto je i sa ruskim revolucionarima, koji u svom rečniku obnavljaju Francusku revoluciju, nekom vrstom svesnog oponašanja. Ne znači li to priznati opravdanost i vrednost tradicije?
MASONSKA TRADICIJA Slobodno zidarstvo je, kao što smo rekli, jedan tradicionalan red. On je vezan za određenu tradiciju. Neki masoni veruju da ona izražava ideju da je postojala jedna izreka na početku, jedna istina čija se vrednost umanjla vremenom i kroz istoriju; takođe, da je jedna ,,reč” izgubljena9 i da su slobodni zidari, u svojim inicijacijskim ritualima, svojim simbolima i misterijama, sačuvali neke njene razbacane delove, koje možemo pronaći. Možemo, u vezi sa tim, da se koristimo i delom Renea Genona10, koji je napravio kratak pregled slobodnog zidarstva, u kome je izložio za- nimljivu tezu ili hipotezu koja osvetljava razvojni put ma- sona. Iako se ne zasniva na neospornim istorijskim doka- zima, taj put može odigrati ulogu osnivačkog mita. Teško je istorijski se vratiti do Potopa, ali slobodno zidarstvo možemo da povežemo sa najstarijim mitovima. Upravo to su uradili Anderson i Dezagilije 1723. godine. Čak je i naslov njihovog dela simboličan - Konsti9 10
106
Nije li koren izgubljene reči vezan za odsutnog Boga? Odsutni Bog podrazumeva potragu za izgubljenom reči. Posebno, Vladavina kvantileta i znak vremena.
tucije, istorija, zakoni, obaveze, naređenja i pravila veoma poštovanog bratstva prihvaćenih slobodnih zidara, sakupIjena iz njihovih opštih arhiva i vernih dugačkih tradicija. U tom tekstu, na koji se obavezno treba vratiti ako želimo da razumemo duh masonske tradicije, piše: „Adam, naš prvi predak, stvoren prema slici Boga, Velikog arhitekte svih svetova, morao je poznavati napredne nauke, posebno geometriju, ispisanu u svome srcu, jer nakon pada pronalazimo te principe ispisane u srcima svih ljudi” . U posveti Njegovoj milosti, vojvodi od Montegija, rečeno je da ,,je autor ove knjige sakupio arhive slobodnog zidarstva pažljivo, da ih je uporedio i označio u skladu sa istorijom i hronologijom; tako je, nakon naših novih konstitucija, napisan pravi, veran i tačan tekst o masoneriji, od početka sveta do vremena Njegove milosti, čuvajući pri tome sve što je tamo zaista staro i autentično” . U tom tekstu, kaže se da je „stari svet, koji je trajao 1656 godina, morao da poznaje masoneriju.. ”; dalje, „Noje i njegova tri sina, Jafet, Sem i Ham, svi autentični masoni, doneli su sa njima, posle potopa, tradiciju i pre- potopsku umetnost; preneli je svom potomstvu, sve broj- nijem i brojnijem... ” Nauka i umetnost bili su u prošlo- sti, na velikim udaljenostima prenošeni uprkos razlika- ma u jezicima i dijalektima; i to je omogućilo masonima da komuniciraju bez razgovaranja i da se prepoznaju na udaljenosti” . Pominje se i izgradnja Solomonovog hra- ma, veoma važnog elementa u masonskoj tradiciji. ,,Na- kon podizanja Solomonovog hrama, masonerija je bila razvijena kod svih okolnih naroda, je r su se brojni umetnici, koji su tu bili zaposleni pod upravom Hirama Abija, razišli nakon završetka...” Ta legendarna priča o slobodnom zidarstvu pojašnjava Andersenova objašnjenja i, bez sumnje, omogućava da se bolje razume duh masonerije, 107
takve kakva se razvila od 1723. godine u Evropi, a potom u celom svetu. Time se uspostavlja veza sa jednom tradicijom, polazeći bez sumnje od te priče, velikim delom legendarne; ona defmiše određeni broj osnovnih ideja te tradicije i daje joj formu i sadržaj. Vezana je, zapravo, za Velikog arhitektu svih svetova, za proces inicijacije i simbolički jezik; pored toga, u tradiciji slobodnog zidarsva, pronalazimo ideju jednog središta udruživanja Bratstva i ljudi u slobodi, u potrazi za istinom. U njoj nalazimo i praktikovanje rituala, i od 1734. godine, hijerarhiju stepena ili klasa (učenik, pomoćnik, majstor), kao i priznavanje vrednosti rada u potrazi za istinom, bratstvom me- đu ljudima i univerzalnošću. Pokazali smo u Masonskoj ideji da su Andersenove konstitucije, koje saČinjavaju povelju modernog slobodnog zidarstva, istovremeno jedan završetak i jedan početak. One opisuju legendarnu istoriju zanata i iz nje izvlače ono što čini njenu dušu. Istovremeno, one aktualizuju stare povelje, prilagođavajući ih svojoj epohi. One, prema tome, prihvataju i sakupljaju jednu tra- diciju, ovekovečuju je i prenose, istovremeno postavlja- jući osnove slobodnog zidarstva u XVIII veku. Te osno- ve su: ideja moralnog Zakona, kojoj svaki slobodni zi- dar treba da bude pokoren i koja izražava zakon moral- ne savesti; ideja središta udruživanja svih ljudi, odno- sno, jednog univerzalnog Bratstva; ideja Velikog arhi- tekte svih svetova, ključ masonskog sistema, iđeja veza- na za slobodu savesti i misli u potrazi za Istinom i poslednjom stvarnošću; ideja da je rad alat koji čoveku omogućava da napreduje u otkrivanju te Istine i u izgra- dnji spoljašnjeg i unutrašnjeg Hrama. Ukratko, slobodni zidari, verni svojoj tradiciji, otva- raju svoje lože u slavu Velikog arhitekte svih svetova 108
potvrđujući, u ime apsolutne istine, za neke, moralni postulat, za druge, postojanje jednog principa - Bića, koje je stvaralac i ustrojilac svemira. Oni, verni mason- skoj tradiciji, istovremeno potvrđuju slobodu svake ljud- ske misli i savesti u ime teorijske i praktične111 istine. Tradicionalno slobodno zidarstvo polazi od dve ideje: tajne, skrivene i gotovo neuhvatljive ideje Istine, koju slobodni zidar svojim istraživanjem i inicijacijom pokušava da otkrije. On, sa svojom braćom, traži svetiost pomoću simbola koji su za njega alati, oslanjajući se na tradiciju. Ali, to angažovanje je slobođno, kao što i potraga, koja se preduzima, mora biti slobodna. Druga ideja jeste slo- boda misli i savesti, u postupcima i izražavanju.12 Slobodni zidari počinju i završavaju svoj rad prizivanjem Velikog arhitekte svih svetova. Ideja Velikog arhitekte suštinska je za masonsku misao i sadrži ključ spekulativnog slobodnog zidarstva. To ime označava jednu analogiju. Univerzum može biti upoređen sa jed- nom građevinom, odnosno uređenim skupom koji ima formu i cilj; osnovu tog reda čini jedno Biće, ili jedan Princip, koji je u odnosu na univerzum ono što je arhi- tekta u odnosu na građevinu. I kao što je Veliki arhi- tekta stvorio i uredio univerzum, kao što je Hiram osmislio i izgradio Hram, tako, slobodni zidar mora izgrađiti spoljni i unutraŠnji hram prema pravilima Mud- rosti, Snage i Lepote. Veliki arhitekta svih svetova pred- stavlja uzvišeni princip koji prirodi daje formu i ogra- nizaciju, inspiriše i opravdava napore čoveka u borbi protiv slepih sila materije, sreće i sudbine. Tako, radeći u slavu Velikog arhitekte svih svetova, slobodni zidar • *1 iz1 • Ovde „praktične” znači „moralne”. 1 - Primedba: Ako se pozivamo na fiibliju i prihvatamo ono čemu nas uči, odnosno da i« Bog stvorio čoveka prema svome liku, a pošto sloboda obeležava Vrhovno bićc, čovek koji je stvoren po njegovom Hku jeste slobodan.
109
ražava svoju privrženost ideji jednog univerzuma, kosmosa i čoveka u kome red vlada nad neredom, smisao nad besmislom, gde misao i čovekovo delanje moraju biti u skladu sa poslednjim značenjem stvamosti. Naša tradicija nas, istovremeno, podseća da slobodni zidari, u potrazi za istinom i pravdom, ne prihvataju nijednu prepreku i nijednu granicu. Oni postavljaju kao pravilo slobodu savesti, ili, ako želimo, slobodu misli. Zbog toga se pitamo postoji li protivrečnost između dva zakona, koji su u osnovi našeg Reda: onog koji uspo- stavlja Veliki arhitekta svih svetova i onog koji uspo- stavlja sloboda misli? Ipak, ne postoji protivrečnost iz- među ova dva tvrđenja; naprotiv, postoji komplemen- tarnost. Ne možemo potvrditi slobodu misli bez isto- vremenog potvrđivanja Velikog arhitekte svih svetova, koji je jemstvo i osnova slobode misli.
Pozivanje na slobodu misli pretpostavlja, najpre, ispitivanje prirode misli, i zatim, značenja slobode. Za neke je ljudska misao jedna činjenica i ništa više od toga; stvar, objašnjiva kao i sve druge stvari. Tvrdi se da je ona u potpunosti determinisana biološkim, društvenim i ekonomskim faktorima; naša savest je samo opis i odsjaj nesve- snih tendencija, plod naših osećanja... Ako život savesti svedemo na život nesvesnog, ako je misao samo ishod, neophodna posledica bioloških, ekonomskih i društve- nih faktora, očigledno je da ona uopšte nije slobodna. To vam može reći i vaš komšija._ Možemo da se zapitamo, kako oni, koji tako misle, mogu uopšte da traže slobodu misli? Protivrečno je i nepotrebno pozivati se, u tom slučaju, na tu slobodu. Naše objašnjenje glasi: nije reč o negiranju uslovljenosti 110
svake misli niti nesvesnih korena naše psihe niti negira- nju bioloških ili društvenih uslova. Mi dobro znamo da ćovek nije sačinjen samo od duha. Ali, mada misao, u određenom smislu, pripada redu istorije, ona je ipak povezana sa istinom. Možda je ona činjenica, ali ona nije činjenica kao ostale.1' Svaka misao, potvrđujuči se, ne izražava samo ono što dolazi iz podsvesti, iz tela, iz miljea ili istorije, več izražava istinu ili ono što je za nju istinito. Kaže se da je svaki sud aksiološki; svalci sud teži da potvrdi istinu ili ono što se veruje da je istina. „Svaka misao pretpostavlja jednu apsolutnu misao”14 U srcu svakog suđa se nalazi ukazivanje na određenu istinu u odnosu na koju sve misli moraju biti uređene. Misao se potvrđuje poznavanjem istine ili, barem, metodičnom i strpljivom potragom za njom, čime se misao definiše bolje nego bilo kojim materijalnim uslovom. U misli postoji nešto što ne može biti ograničeno na činjenicu ili stvar. To je istinitost misli, istina tog znanja. Zbog toga, ne možemo razumeti prirodu ljudske misli ako zapostavimo ono što je u njoj znanje ili barem želja za istinom. Pošto potvrđujemo slobodu misli, treba se sada upi- tati koje značenje pridajemo reči „sloboda” . Primečuje- mo da kada zahtevamo slobodu misli i kada su je u istoriji ođređeni ljudi, a posebno slobodni zidari, zahte- vali, oni nisu tražili slobodu da kažu bilo šta; oni su tra- žili slobodu da mogu da kažu istinu ili ono što su sma- trali istinitim. Mi, naravno, nikome ne priznajemo pra- vo da nam na silu nameče neko učenje; mi odbijamo poslušnost svakoj „dogmi” koja je namelnuta spolja; ali, 13 14
Cin mišljenja nije ćinjenica kao ostale: on ima univerzaini cilj, neodvojiv od težnje ka istini. Mišel Aleksandar, Čitanje Platona.
111
mi ne odbijamo da se priklonimo zakonu razuma i istine. Suđenje je, prema svojoj suštini, slobodno, ali ako odbija bilo kakvu poslušnost ciljevima koji su spoljni, ono ne odbija poslušnost istini. To znači da sloboda poznaje samo jedno ograničenje, a to je istina. Tačno je da je ,,slo- boda jedna od reči koje se više pevaju nego što se govore” . Treba razlikovati više značenja reči „sloboda” i pokazati da se ona nalazi između dva oblika slobode. Postoji slo- boda želje 15 ili izbora 16, koja se sastoji u potvrđivanju lične egzistencije, u nekoj vrsti slavljenja sebe i poništava- nja svih vrednosti, putem iskazivanja protivljenja svemu. Ta sloboda je totalna i apsolutna. Ona, u određenom smislu, čini dignitet čoveka i omogučava mu da se po- stavi kao individualno biće, kao središte odlučivanja o prirodi i društvu. Ali, ta sloboda ukazuje ,,pre na manjak znanja, nego na savršenost volje” . Zato, možemo da joj pretpostavimo drugu slobodu, 17 potčinjenu vrednostima, odnosno poznavanju istine. Sloboda izbora i prosvećena sloboda su granice iz- među kojih se nalazi ljudska sloboda; one su pre dva komplementarna nego suprotstavljena gledišta. Čovek može da izabere grešnost i zlo, on ne može da se naziva slobodnim ako nema mogućnost da izabere Istinu i Dobro. „Okrećući svoje poglede ka svetlosti”, on razu- me u potpunosti svoju prirodu. Time, on bira Dobro, odnosno bira da se slobođno pokori Moralnom zako- nu, svom zadatku. „Sloboda, mogli bismo reći, to je uz- ročnost pomoću koje razum određuje volju dajući joj pra15 16
17
Dekart je naziva: „slobodom neodlučnosti” ili „slobodom slobodnog sudije . Dekart, Meditacije o prvoj filozofiji, IV: „Sloboda slobodnog sudije se sastoji... u tome što možemo istu stvar da uradimo ili ne, odnosno, potvrdimo ili negiramo, sledimo ili se klonimo jednc iste stvari...” „... jer, kada bih uvekjasno razlikovao ono što je istina i što je dobro, nikada ne bih bio na muci da se odlučim koji sud ili koji izbor moram napraviti i tako bih bio potpuno slobodan bez da ikada budem neodlučan (Dekart).
112
vila ponašanja”lh. To je ono što nazivamo slobodom mudraca. Sloboda u skladu sa mudrošću, slobodna volja i ona pokorena Moralnom zakonu, jesu jedna ista stvar. Ne bi trebalo razmišljati o slobodi bez Univerzalnog moralnog zakona. Misao, a zatim i sloboda, ne mogu biti mišljeni i shvaćeni ako ne pođemo od onoga čemu oni teže, odnosno od najviših vrednosti u čovekovoj svesti. Čovek ne može da se oslobodi ako se ne služi Istinom putem inicijacijskog znanja. Progres u slobodi je obavezno vezan za napredovanje svesti, odnosno priznavanje Vrednosti. Vrednosti pronalaze svoj simbolički izraz u Velikom arhitekti svih svetova. Filozofskim rečnikom rekli bismo da je Veliki arhitekta svih svetova ontološka osnova vrednosti. Zbog toga, ne možemo da govorimo o pravoj slobodi nezavisno od znanja, koje je usklađeno sa vrednostima koje simbolizuje Veliki arhitekta svih svetova. Na početku ovog osvrta o slobodi misli i Velikom arhitekti, rekli smo da su ovi pojmovi daieko od toga da budu kontradiktorni; u stvari, oni su komplementarni. Za nas, slobodne ziđare Velike Lože Francuske, potvrđivanje slobode savesti i Ve- likog arhitekte svih svetova, znači potvrđivanje dva lica iste istine. Ne postoji za istinu, a zatim i za čoveka, istinska sloboda osim ako joj ne pretpostavimo, prevazilazeći sve činjenice koje nam nameće priroda i istorija, i jedan red jedinstvenog prava, jemstva i poslednjeg utočišta sve slo- bodne misli. Tako, radeći za Velikog arhitektu svih sve- tova, slobodni zidar iz Velike Lože Francuske poNrđuje fundamentalnu i neotuđivu slobodu čoveka i njegove mi- sli i njegovog bića. 18
Kant- Zasnivanje metafizike momla. „Slobođa nije van svakog zakona. Ona je uzročnost koja postupa prema zakonirna, nepromenljivim ali posebnim... Sloboda volje se sastoji u autonomiji, odnosno podređivanju sebe zakonu koji smo sami scbi propisali.
113
Svako društvo, svaka kultura je zaostavština, dobije- na iz prošlosti, koja mora biti prenešena društvima i ljudima koji će je naslediti. Čemu nam služe, nama, Evropljanima, Francuzima XX veka, Grčka, Rim ili Jerusalim ako ne radi defi- nisanja nas samih? Čemu ta dugačka i stara kulturna tradicija ako ne da bismo bili ono što jesmo? Slobodni zidar je čovek sadašnjeg vremena, ukorenjen u pro- šlosti, onaj koji pronalazi svoje korene; on sakuplja svoju prošlost i razotkriva svoje sećanje kako bi ovladao sadašnjošću i pripremio se za budućnost. Bez naše isto- rije, mi bismo postali divljaci. Naša duhovna trajnost ukorenjena je u našem istorijskom kontinuitetu. Treba ostati živ i veran istoriji. Rejmon Rije u Životinji i čoveku je pokazao je da civilizacije ostaju žive pomoću istorijske svesti koja ve- zuje dela kulture i održava njihovo značenje. „Bez te svesti, sva ljudska dela bi bila u opasnosti od uništenja... smrti zbog gubljenja smisla. Možemo da se zapitamo da li su mnogi naši savremenici izgubili istorijsku svest, se- ćanje na svoje poreklo; gubeći svoje sećanje, oni hrle ka jednoj vrsti kulturne i duhovne smrti; hrle ka ništavilu. Za jednu kulturu, umreti znači izgubiti kulturno se- ćanje. Jedna kultura umire kada ljudi koji su je podrža- vali više ne razumeju glavne teme sopstvene tradicije i izgube dodir sa njima, nepoznavanjem ili nerazume- vanjem”, piše Rije. Kulturni i duhovni kontinuitet sači- njen je, prvenstveno, od te istorijske svesti koja sakuplja prošlost, prenosi je u sadašnjost, da bi se sagradila bu- dućnost. Slobodno zidarstvo, kakvo poznajemo i kakvo praktikujemo, stvoreno je u XII i XIII veku u blizini kated- rala, a obnovilo se u Evropi u XVII i XVIII veku preno-
114
seći velike teme, ideje vremena i prostora u kome je stvoreno, raslo i u kome se razvijalo. Ono je sakupilo pamćenje i ljudske vrednosti, koje čine njegovu osnovu i jos uvek izražavaju njegovu savremenost. Slobodni zidari sa kraja ovog veka, međutim, trude se da pronađu autentičnu masonsku trađiciju pomoću ozbiljnog praktikovanja rituala i inicijacije, mišljenja i jezika simbola. Od polovine veka, ta pojava ne prestaje da se razvija i širi u celoj Francuskoj. Nema sumnje da institucije crkve i slobodnog zidar- stva ne treba da se bave samo prošlošću. One svakako moraju da znaju i žele da se menjaju, ostajući verne svojim osnovnim i konstitutivnim principima. Želeo bih da citiram, kao primer, poruku koju sam uputio ložama Velike Lože Francuske, koja se tiče slobodnog zidarstva i Velike Lože Francuske posebno; ona, bez sumnje, izražava moju misao, ali i misao naše braće koji rade sa nama u Starom i prihvaćenom Skotskom Ritu- alu. ,,Na ovom kraju veka, Francuska, Evropa i svet nalaze se suočeni sa ogromnim teškoćama koje poga- đaju sve delatnosti - ekonomsku, političku i društvenu, kao i sa problemima koji se tiču samog čoveka, u nje- govoj kulturnoj, moralnoj i duhovnoj dimenziji. Haos sve više i više osvaja svet, a tama univerzum. Imamo utisak da prisustvujemo, nemi i nemoćni, laganoj i neu- moljivoj agoniji naše civilizacije. Hoće li kraj ovog veka biti kraj sveta? „Neće, ako znamo želeti, razumeti i delati, odnosno, ako radimo na prevođenju reči u dela. „Suočeni sa onima koji žele da unište čoveka i pret- vore ga u ništavilo, treba da budemo oni koji žele da ga >2grade i da mu ponovo uliju samopouzdanje i veru u sebe samog. Suočeni sa onima koji žele da zaboravi
115
svoje poreklo. da izgubi nadu, moramo se suprotstaviti svojom savešću, slobodom. razumom i duliom. Suo- čeni sa onima koji žele da ga vide kako se povlači pred snagama zla. moramo učiniti da u nama i izvan nas dišu životvomi principi našeg reda. ojačavajući alke našeg lanca i sam lanac u vemosti našem idealu. ..I to. čuvajući. najpre. građanski mir. a zatim. uz strogo poštovanje zakona i demokratije. braneći osnovne slobode bez kojih čovek više nije čovek. u našoj zemlji. u Evropi, a zatirn. u svetu. ..Prenosimo ljudima. svim Ijudima dobre volje. svedočanstvo našeg prisustva u svetu i vemost našim idea- lima i tako im osigurajmo tu kultumu i duhovnu hranu bez koje je svaki čovek osakaćeno i očajno biće. ..Prihvatimo našu prošlost. celu prošlost koja dolažj iz naših majki domovina: Atine. Rima i Jemsalima. zarad budućnosti i nade. .,Neka svaki mason. bilo u svojoj loži. ili izvan nje. bude vešt čuvar ljudske Ličnosti u njenim zadacima i pravima. Neka svaki mason bude. bilo u svojoj loži ili izvan nje. ..prijatelj ljuđskog roda". Neka svaki mason bude u ovom vremenu krajnosti. na raskrsnici iznieđu ljudi i smisla. magična snaga njihovog bratskog susreta. .,Treba ostati veran našoj tradiciji. odižati njena pra- vila i njene piincipe koji su jemstvo našeg jedinstva. Po- lazeći od naše snage i naše dugotrajnosti. treba naom- žati naše duliove protiv uslužnosti, izdaje i slabosti koje opravdava „vetar istorije*’ i koji nas navode da prihva- timo bilo šta i bilo kako. ..Mi moramo. moja Braćo ostati jedinstveni ako želi- mo ostati vezani za naše ideale i naše zadatke. ..Društva i institucije koje gube sećanje na svoje poreldo. zaboravljaju osnove na kojima se zasnivaju i gube 116
vcru u svoj ideal. je su na putu nestajanja ili su već ugašena. Treba da znam o da budem o ono što jesm o i da im iem o to da ostanem o uprkos sarkazm im a i poku- šajima. sto puta ponovljenim . da nas okrive i nateraju na ustupanje. .,Naša prošlost jeste jem stv o naše sadašnjosti i ako želim o da osiguram o svoju sadašnjost ostajući verni svojoj prošlosti, um ećem o da priprem im o budućnost. Setim o se reči koje izgovara Poštovani u trem itku Lanca jedinstva. nakon prilivatanja novog iniciranog: .,Naše m ke vas ujedinjuju s nama i oltarom Istine. N jihov stisak vam prenosi da se nećem o rastati sve dok v am Istina. Pravda. V olja i B ratska ljubav ostami sveti. „Spasićem o čoveka svog vrem ena pom oćn potrage za znanjem . u slobodi i bratstvu. oki*ećući naše poglede i naše duše u potpunosti ka onim tako dobrim i tako dubokim starim litualim a. ka Svetlosti.*’ (1983 i 1984).
CK*i tekstovi i pom ke izražavaju određenu veru. ideal i nadu. D uh slobođnog zidarstva. ako je pravihio sliva- ćen. m ogao bi da donese našem svetu. savrem enim lju- dim a. ne konačna i apsolutna rešenja. već m etode m i- šljenja i način života: i naročito. v e m i nadu koje su ta- kođe m asonske vrline. suštinske za čoveka - ako je isti- 11a. kao što je pisao D ante. da je vera suština stvaii koji- nia se nadam o.
117
GlavaVI Krivotvorci nove kulture »Čovek nije čovek bez kulture... Moramo definisati čoveka kao skup težnji koje ga navode da prevaziđe granice svog, ljudskog položaja”. Bašlar
Veliki arhitekta svih svelova
KRIVOTVORCI1 NOVE KULTURE' Ponekad opisujemo slobodno zidarstvo kao „dru- štvo misli” ili čak kao „slobodnu misao” ! Ali, ova defi- nicija ne izgleda ni najbolja ni najpreciznija. Može se reći da slobodnim zidarima, ma o kojima da je reč, nisu strane određene kulturne potrebe; većina njih sklona je da stekne istinsku i autentičnu kulturu, i oni se najčešće, u svojim aktivnostima u loži, trude da povećaju, razviju i prodube svoje znanje u svim domenima, kao i svoju svest. Možemo dodati da oni kulturu poimaju u više dimenzija kao tekovinu, prenošenje i formulisanje, u slobodi i pomoću slobode, koja je neophodni uslov takvog mišljenja i istraživanja; u svetlosti i intelektual- nom poštenju. Jer; tako često korišćena reč „kultura”, danas nije oslobođena neodređenosti i konfuzije. U tradicionalnom smislu, reč „kultura” označava razvoj sposobnosti duha, pomoću odgovarajuće duhovne vežbe. U širem smislu, to je osobina jedne obrazovane osobe, koja je znanjem razvila svoj sud, osećaj za kriti- ku, senzibilnost i ukus. Reč „kultura” izražava ideju raz- vitka, bogaćenja i usavršavanja individue. Slobodni zi- dar veruje da svaki čovek može biti usavršen i to, najpre, pomoću obrazovanja i obučavanja, odnosno sticanja znanja i učenja određenom ponašanju. Nema istinske kulture bez obuke; ona je neophodni uslov za razvitak svakog čoveka. Treba naučiti „čitati”, „pisati”, „računa- ti”, dajući ovim rečima najveći mogući značaj; nema 1
Krivotvorci su oni koji prave lažni novac. Krivotvorđ kulture stvaraju lažnu kulturu i predstavljaju autentičnim ono što je samo karikatura i izopačenost.
121
napretka čoveka bez zadovoljenja tog uslova. Ovo je možda otrcana istina, ali je treba ponavljati.' Značenje i sadržaj reči „kultura” su se promenili, zahvaljujući anglosaksonskoj misli i sociolozima. Danas ta reč označava način života društva, sklad ponašanja i vladanja; na primer, kultura ishrane, sporta, zabave svih vrsta, itd. Kultura, to je način života društva i nasleđena zaostavština koja se neprekidno održava. ,,To je ”, pre- ma sociologu Margaret Mid, „skup nasleđenih oblika ponašanja jedne grupe individua ujedinjene zajedni- čkom tradicijom, koji se prenosi obrazovanjem” . U tom smislu, ne postoji društvo bez kulture i svako ljudsko biće pripada određenoj kulturi . Reč „kultura” ovde označava ono što francuski sociolog naziva „običaji- ma” . Vidimo da je došlo do evolucije značenja, odno- sno do dupliranja značenja, što nas dovodi u nedoumi- cu, svaki put kad koristimo ovu reč. Reč „kultura” je germanskog porekla. To je reč „kofer”, reč „ekran”, što primećuje Mark Fimaroli, u svojoj knjizi Kulturna država. ”Reč „kultura” je deo stranog, zabrinjavajućeg rečnika; ima razjedinjujuću ulo- gu u našem jeziku, a njena semantička bulimija je neis- crpna (...). Ta promenljiva struktura razjedinjuje filo- zofe i pesnike, srednjevekovno sveštenstvo i humaniste, kao i advokate, doktore, pevače, filmske zvezde (...). To je Daneida našeg duha” . Ako je sve što je druŠtveno i kulturno, reč se teže poima, dok joj se značenje širi. Njeno sociološko zna- čenje prazni je od tradicionalnog značenja. Mi mislimo da, radi boljeg razumevanja, ne treba mešati dva znače- nja reči „kultura” : prvo, koje označava bogaćenje i uzdi-23 2 3
122
„Kultura” najprc označava „ract na zemlji”. Treba „raditi na zemlji" kako bi davala piodove. Pojam rada je suštinski. Nema ni vaspitanja ni obrazovanja bcz rada. Ovde se izostavlja svaki normativni sud pojma kulture.
zanje duha, i drugo, koje ga ograničava na „naučni” opis „mentaliteta” . Osim toga, sociolog primećuje da se kul- tura razlikuje od prirode 1 da joj se suprotstavlja. Kul- turno, to je ono što je podređeno određenom pravilu, određenoj normi. „Svuda gde se izražava pravilo”, piše Klod Levi-Stros, ,,mi sa sigurnošću znamo da smo na području kulture” . Svaka kultura podrazumeva prizna- vanje određenog reda, određene norme, određenih vred- nosti. Coveku je nemoguče da izbegne ideju norme i vrednosti, kako u svojoj misli tako i u svome delovanju. Pitati se šta je, znači pitati se koliko vredi. „Način života i mišljenja uvek je način življenja i mišljenja vrednosti”, piše Pol Benišu4. Svaki čovek, pred nekim kulturnim delom, mora posedovati vrednosni sud; mora da prizna da sudi, eksplicitno ili implicitno. Kaže se: ,,Ja mislim, dakle, ja procenjujem”, „Društvene činjenice nisu stva- ri” . U oblasti kulture, svaki sud je aksiološki. Možemo li s pravom tvrditi da iste vrednosti važe za kulture Indijanaca Bororo i Kineskog carstva Ming, Aboridžana iz Australije i Atinjana iz Periklovog veka; društva koja tolerišu, ohrabruju ropstvo i ona koja ga osuđuju, zabranjuju; ona u kojima su ljudska prava priznata, i ona u kojima vlada totalitarni teror? Kao što piše Alen Finkelkrot u Porazu mišljenja, možemo li i treba li dopustiti, pod izgovorom poštovanja kulturnog identiteta, da „sterilna žena bude odbačena i stara žena kamenovana; da se zabrane mešani brakovi i da se prak- tikuje diskriminacija?” Ne moramo li mi, masoni, da razlikujemo društva koja zabranjuju slobođno zidarstvo, progoneći slobod- ne zidare, od onih koja im slobodno dozvoljavaju nji- hovu aktivnost? U ime kojih „običaja praotaca” treba 4
Paul Benichon, Morales du Grand Lieche, Gallimarđ, 1963.
123
ohrabrivati „pravo na poslugu i ropstvo”, „pravo da se trpi bičevanje”?' Pretvaranje kulture u „moju kulturu” obeležava savremenu epohu. Postoji prelazak sa kulture definisane kao domena u kome se odigravaju intelektualne, duhovne i stvaralačke aktivnosti svakog čoveka, u moju kulturu, definisanu kao duh naroda kome pripadam, koji određuje moju misao i postupke u svakodnevnom životu. Ali, treba dodati, tvrđenje da svako društvo ima svoju kulturu znači negiranje osnovnog značenja ovog pojma. Ako je sve kulturno, ništa nije kuturno. Nisu dovedene u pitanje samo vrednosti (estetske, etičke, duhovne), več sama ideja vrednosti. Reći da je sve isto, ne praviti razliku, ne uspostavljati više hijerarhiju, to je isto što i reći da više nema vrednosti, da je ta reč ispra- žnjena od značenja. Već Volter, u Kineskoj veronauci (Enci- klopedija), ljutito kaže: „Oni koji su rekli da je sve isto jesu monstrumi. Da li je isto hraniti svoga sina ili ga povrediti kamenom, pomagati svoju majku ili joj zariti nož u srce?” Nije reč o krizi, već o uništenju kulture kao takve. Danas živimo sa određenim brojem prihvaćenih ide- ja o kojima, u očima nekih naših savremenika, ne treba raspravljati. Možemo reći sve i bilo ko može reći bilo šta. Svi improvizuju od danas do sutra, i naučnik i muzičar, filozof i kuvar, stolar i mason... Tokom 1968. godine smo mogli da čujemo, ozbiljne i važne ljude kako nam govore da je jedan grafit na ziđu, dublji i bogatiji smislom od stranice Spinoze ili Kanta. Na zidu jednog univerziteta, koji mi je drag, mogli smo da pročitamo: „Savest, nauka, b...” . I naši novi veliki mislioci, klima- jući glavom i zatvarajući oči, dodaju: ,,To ima dubinu i daje materijal za razmišljanje” ! Mene je to podsetilo na tužnu i strašnu epohu kada je Hitler izjavljivao: „Savest je otkriće jevreja”, dok je obrezivanje bilo „sakaćenje ljudskog bića” . 5 5
Preuzimamo reči Marksa koje su citirane kod Finkelkrota.
124
Neki pokušavaju da nas ubede da je buka vode koja teče iz lavaboa ili bidea isto toliko muzički vredna koliko i sonata Betovena ili kvartet Šuberta. Drugi procenjuju da je ispljuvak ili fekalna materija bačena na platno, isto to- iiko iepa kao mrtva priroda Šardena ili pejzaž Sezana. Možda se sečamo pesme Aragona Crvenoj deci: „Kad na- Ša brača krenu u Kinu / Gde če možda umreti / Kažite im da se sete / učenja Lenjina”, koja čudnovato podseča svojom formom i suštinom na „poznate” stihove Deru- leđa: „Vazduh je čist, put je širok / Truba svira juriš” ... Koliko smo daleko od poetske magije Apolinera, Valerija, Elijara, pokazuju nam oni sami: Apoliner, u zbirci pesama Alkoholi, u
Pesmi nevoljenog: „0 Mlečna Stazo sestro sjajna prebelih tela devojačkih i belih voda Hanaana...” „Sečanje o moj lepi brode Nismo li dosta ovim morem Plovili preko gorke vode...” U Mostu Miraboa: „Pod mostom Miraboa teče Sena I ljubav naša Da L da se setim tih vremena Radost je bol pratila kao senka njena.” Valeri, Mlada Parka: ,,K.o jada tu, ako ne tih vetar, sada Sam s dijamantima krajnjim?...Al’ ko jada Tako blizak meni u času jadanja...” U Narcisu, „Srečna vaša pomešana tela, plitke i duboke vode Ja sam sam...
125
Fontano, moja fontano hladna prisutna vodo...” U Morskom groblju: „Kao plod što se stapa u rujnost, Kao u slast što menja odsutnost S usne gde mu oblik čeka umor.” Pol Elijar, u zbirci pesama Usrcu Ijubavi, (prevod Nikola Trajković, Kultura 1967). „Ako ništa drugo ono svetlost Svetlost ovog jutra Vratiće te na zemlju...” ,,U lišću tvojih dlanova Kliziće igra darivanja Toplog Velika opasnost odbijanja Bledog” „Svetlost ovoga jutra Plamen je koji me je stvorio Ređa se plavkast a umire zelen Pogled prvi prva je kap krvi...” Postoji težnja da se ukine celokupna literatura i da se spale biblioteke i muzeji; da se „prepuste jednoj pročišćujućoj revolucionarnoj vatri”h. Poznata nam je i ideja da romanopisac ili pisac uopšte nema šta da kaže: 6
Žan Bren podseća na anabaptiste iz Minstcra, koji su od svog grada želeli da naprave „Novi Jerusalim”, propovedajući potpunu kulturnu revoluciju. Ponosni na sopstvcno nepoznavanje knjiga, smatraju da „neznalice” i „nepismeni” jesu izabrani da spasu svet. Oni pljačkaju katedralu i pred crkvenim vratima, u euforiji, uništavaju knjige i rukopise iz njene bogatc biblioteke. Njihov vođa Žan Matis jc zabranio čitanje svih knjiga osim Biblije. Žan Bren u deluL;i«Wasmm navodi „pesmu”kojaće sečitati savelikim „entuzijazmom”. Pesma u slavu Revolucije: Lepa si kao upravmi odbor/ Oči su ti konsenzus narodne skupštine/ Usta predlog u skupštini/ Kosa ti je konstruktivni predlog/ Grudi su ti noćna scdnica / Bcdra izabrani i opozivi Predsednik/ Pol ti je neposredno izabrana vlada/ Noge pošteni izbori/ Stopala ideološki rad/ Lepa si kao generalni štrajk...
126
„Verovati da romanopisac ima nešto da kaže je najozbiljnija zabuna” . Prisustvovali smo sakaćenju lica i ljudskog tela, a sada prisustvujemo uništavanju jezika i mi- sli. Nastavlja se sa slavljenjem bančenja i skitničarstva u ponašanju; u kriminalcima i banditima vide se „superi- orni, pravi ljudi” . Reč ,,red” se razara, a propoveda se (izazivajući obožavanje „danguba” i „saučesnika”) naopako Jevanđelje: „Mrzite jedni druge!” Prevaziđeno je razlikovanje ružnog i lepog, istinitog i lažnog, dobrog i lošeg. Ekonomisti su nas naučili da loša moneta istis- kuje dobru. Danas, loša kultura istiskuje onu istinsku. „Krivokletnici” su neosporni vladari naše epohe. Autor Vesele nauke najavio je da su bogovi umrli i da su crkve postale groblja i nadgrobni spomenici... Danas, umire čovek, dok pojedini delovi „kulture”, postaju grobovi i nadgrobni spomenici/ „Bog je mrtav”, i posle njega, umreće čovek. Ubijaju ga svaki dan, izopačuju njegovu svest, osećanja i ukus. Danas, ubijamo kulturu ne vadeći revolver; zamenjuje- mo je čime god možemo: monđenskim brbljanjem, iskrivljenošću i karikaturom, uvek „lepo skrojenim” ide ološkim govorima, zaboravljajući, pritom, celokupnu kulturnu prošlost jedne drevne civilizacije. Sigurno je da se ne možemo zaustaviti na gregorijanskoj pesmi, muzici Baha, estetici Pusena ili Delakroe, klasičnoj tra- gediji, poetskoj umetnosti Boaloa, predgovoru Krom- vela... Znamo da umetnost mora evoluirati i da je umet- nik u potrazi za novim oblicima izražavanja; ali ne po cenu same lepote. Naučili smo da umetnost nije pred- stavljanje „lepih stvari” već „lepo predstavljanje stvari” i da je lepo, koje stvori umetnik, plod lične kreativnosti. „Ponekad se pitamo nisu li naši državni službenici „novi sveštenici” modernog vremena. Danas bi klerikalizam bio ideološki, a kultura bi bila neka vrsta prerušavanja, ideološke maskc u modi.” M. Fimaroli, Kulturna driava.
127
Ali, možda bi trebalo napraviti razliku između ideje le- pote i njene slike, odnosno njene konkretne pojavnosti u određenom delu. Jer, umetnik može da stvori lepo delo samo ako on sam teži za lepotom, kao što onaj koji posmatra delo može da ga proceni samo u odnosu na „ideju” lepote. Ova ideja je odbačena od nekih naših savremenika. Želeči da ukinu svaku razliku izrneđu lepog i ružnog, tvrdeči da je svako delo lepo, uništavaju ideju o čoveku kao biću kulture. Ukoliko čovek izgubi želju za istraživanjem i žrtvuje je volji za moći, uništićemo ga. On će nestati, ako mu, zarad egoističldh interesa, oduzmemo ukus, volju za istinom, smislom i zadatkom, osećaj za kvalitet nekog dela, za samu lepotu, koja je suština svake kulture. Mogli bismo reći - kao i Pol Valeri - da je lepota danas postala neka vrsta mrtvaca; „novina, žestina, čud- novatost, jednom rečju sve ono što šokira ju je istisnulo” . Sigurno je da treba braniti slobodno izražavanje i različitost kultura. Ne možemo, međutim, prihvatiti uništavanje kulture, koja prema svojoj osnovnoj defmiciji je- ste razvijanje, obogaćivanje i uzdizanje duha. Može li biti istinske kulture bez osećajnosti i obogaćivanja ukusa? Može li biti istinskog čoveka, ako nije pozvan da preva- ziđe samog sebe? „Čovek je čovek u meri u kojoj je nat- čovek”, piše Bašlar u Vodi i snovima. „Moramo definisati čoveka kao skup težnji koje ga navode da prevaziđe gra- nice svog, ljudskog položaja” . Uslov za to prevazilaženje sebe samog je, između ostalih, da postoji određena kul- turna dimenzija; ona saučestvuje u čovekovom životu jer „čovek je čovek, samo svojom željom za kulturom” . „Čovek je u svakom trenutku nešto drugo u odnosu na ono što jeste” (P. Valeri). On može da se razvijasamo pomoću kulture, samo ako ume u sebi da kultiviše taj posebni ukus za obožavanje. Ta njegova sposobnost je istovremeno izvor i cilj celokupne kulture. 128
Proučavajući čoveka i sve što je ljudsko, Dekart ot- kriva izvor svih strasti u jednoj strasti: obožavanju. Ona je za tog filozofa „osnovna strast” - najvažnija, primar- na strast. Dok divljenje otkriva intelektualnost, oboža- vanje svedoči o osećajnoj svesti. Čoveksam sebe prona- lazi u želji da spoznaje, razume, ali i da voli. Može li biti ljubavi bez neke vrste obožavanja? „Najveći umovi”, pisao je Pol Valeri, „uvek su skeptični; ali, oni veruju u nešto, u sve ono što ih može načiniti većim” . U Potrazi za istinom, Dekart piše: „Želja za znanjem, zajednička za sve ljude, jeste neizlečiva bolest” . U Trećoj meditaciji, on govori o želji ,,da oboža- va neuporedivu lepotu ogromne svetlosti, koja obasjava svet i ljude” . Bez sumnje, treba obožavati svet i univer- zum. Ali, ne treba li obožavati i samog čoveka, kao i onoga koji ga je stvorio i sagradio univerzum? Osećanje za obožavanje lako može dovesti do intelektualnog i duhovnog udruživanja, pa i do određene društvene po- vezanosti. Može li biti harmonične porodice, ako dete ne „obožava’ oca i majku? Može li biti zajedničkih misli, ako učenik ne „obožava” profesora, a učenik maj- stora' ? Nije li isto voleti nekog pesnika, slikara, muzi- ćara i obožavati ga? Ovde su ljubav i obožavanje pome- šani. „Samo oni koji su glupi i blesavi ne umeju da obo- žavaju , pisao je Dekart u Strastima duše. Obožavanje je izvor strasti i, dodajmo, osnova naših „vrlina” . Mnogi naši savremenici u Evropi su izgubili osećanje za obožavanje; zamenili su ga preziranjem, ljubomo- rom, svesnom i nesvesnom voljom za omalovažanjem, poni štavanj em i uni štavanj em. Ukoliko želimo da spasemo čoveka XX veka, treba Ponovo pronaći istinsko značenje reči „kultura” - boga® Naravno, ukoliko je on onaj pravi.
129
ćenje duha, uzdizanje duše, usavršavanje čoveka. „Zaista, ima stvari koje degradiraju čoveka, ali, prave ljude treba nositi na rukama” . (Alen) Kad slobodni zidari započinju rad u svojoj loži, Poštovani Starešina izgovara sledeće reči: „Neka se naši pogledi okrenu ka svetlosti” . Potrebno je da se pogledi i duša okrenu ka svetlosti, ka visini, da bi čovek mogao da pronađe sopstveni smisao, ono što je u njemu najdublje i najviše - ono najljudskije. Kao što piše Mark Fimaroli, u svojoj knjizi Kulturna država: „Senke prolaze i nesta- ju. Svetlo, ono se ne menja. Najdublje značenje reči kul- tura, za ljude - kao i za biljke - govori im da se okrenu ka svetlosti, da na njoj rastu. Volimo slobodu zato što nas ostavlja da sami pronađemo svetlo i da na njemu rastemo” .
130
G la v a V I I
Pedagogija kralja Ibija i obesmišljavanje duha
„Ludost je... želeti podučavati nešto što se ne poznaje, i što se nije naučilo.” Platon, Alkibijad „Covek razmišlja polazeći od jednog Ijudskog nasleđa koje, najpre, mora temeljno poznavati” Alen, Skice čoveka
Pozlaćena bronzana medalja iz 18. veka na kojoj piše: Veritas est in virtuti el silento -,,lstina jc u vrlini i lišini”.
(Muzej Velike lože Francuske).
PEDAGOGIJA KRALJA IBIJA I OBE SMIŠLJAVANJE DUHA U prethodnom poglavlju smo utvrdili da smo postali svedoci neke vrste izopačenosti, nastranosti i omalovažavanja ideje kulture. Ta reč, od skora, može da označava i istinu i laž, i dobro i zlo, i najbolje i najgore, kao i jezik Ezo- pa. Poznata je istina da ne bi bilo čoveka i čovečanstva bez kulture i kulturnog pamčenja; bez prenošenja - sa genera- cije na generaciju- svega onoga što su ljuđi naučili i načina života; bez usvajanja znanja i priznavanja određenih vred- nosti. Ta znanja i vrednosti prenosi samo društvo, naro- čito porodica, ali i škola, univeziteti i akademije. Uloga, Platonove Akademije, Aristotelovog Liceja u Atini, Stoičke škole ... Karolinške škole, srednjevekovnih univerziteta, savremenih koledža, gimnazija i univerziteta, jeste neprekidno prenošenje znanja i vrednosti. Takvo obrazovanje i vaspitanje omogučili su da se tokom vekova održi i produži lanac pamčenja i inteligencije. Danas, neki napredni umovi tvrde da su obrazovanje, znanje i kultura beskorisni, i čak štetni za čoveka, da su ćinilac otuđenja. Pored toga, u školama se, bez prestanka, uništavaju svi saznajni i kulturni sadržaji. Izgleda da bi najbolje bilo društvo koje bi ukinulo školu i znanje. To bi bila jedina, istinska revolucija. Ne tvrdi li to i Ivan Ilič u Društvu bez školel Pošto ne možemo ukinuti školu, mi čuvamo njen okvir i naziv, a praznimo samu instituciju od njenog 133
II
sadržaja. Ona više nije mesto, prostor, u kome se pre- nosi naučno, literarno, istorijsko i filozofsko znanje, već treba da postane „mesto života”, „prostor za igru” . Sva- ke godine obnavljamo školske institucije, uništavajući ih, kao što je Molijerov lekar lečio bolesti ubijajući same bolesnike. „Berezina1 umetnosti i književnosti odvija se za vreme preobražaja francuskog univerziteta... u og- romnu društvenu baruštinu”, pisao je Mark Fimaroli. Na takve preterane izjave nailazimo, nažalost, u većini slučajeva, ali one dobro opisuju tužnu stvarnost. Ljudi koji su vladali državama i narodima, uvek su se s razlogom brinuli o kvalitetu obrazovanja namenjenog mladim generacijama. Politički, ekonomski i finansijski problemi, kao i oni vezani za odbranu zemlje sigurno su veoma važni, ali se zbog njih ne sme zapostaviti prob- lem nastave, obrazovanja i vaspitanja. Nije li to veoma važan elemenat budućnosti jednog naroda i čoveka? Nisu li učenje i vaspitavanje najkorisniji i najplemenitiji ciljevi jednog društva? Ako se priznaje značaj kulture, treba osigurati i njeno prenošenje. Gde se to možebolje učiniti nego u školi, gimnaziji ili na univerzitetu? Nisu li te institucije i ne moraju li one biti povlašćena mesta za sticanje znanja i prenošenje kulture ? U savremenim društvima, posebno u Francuskoj na kraju XX veka, pitanje vaspitanja i obrazovanja brine i uznemiruje mnoge naše savremenike, koji izražavaju svoju zabrinutost i nezadovoljstvo. Da li naše škole, ko- ledži, gimnazije, univerziteti, ispunjavaju u potpunosti svoju osnovnu ulogu - efikasno prenoŠenje određenih znanja, upoznavanje sa istinskom kulturom i obrazova- nje dece i adolescenata? 1 2
Povlačenje (prim. prev.). Dodali bismo da su to i mesta prikladna za njeno ostvarenje.
134
Mi ne sumnjamo u kvalitete učitelja i profesora; većini od njih, koji rade u osnovnim školama, gimnazijama i fakultetima, treba odati priznanje, jer svaki dan ispunjavaju zadatak koji je sve teži zbog uslova pod kojima ga obavljaju. Ono što bi trebalo proučiti, to je obrazovni sistem, njegovo funkcionisanje i principe na kojima počiva u prethodnih nekoliko decenija. To je osnovno, fundametalno pitanje. Sećamo se Zila Ferija , na početku Treće republike: „Sam sebi dajem zakletvu: između svih neophodnosti sadašnjeg vremena i svih problema, izabraću jedan, kome ću posvetiti svu svoju inteligenciju i srce, a to je problem obrazovanja naroda.” Šta nam je danas ostalo od dela Žila Ferija i onih koji su ga nasledili u Ministarstvu „javnog obrazovanja”, Leo- na Buržoa, Šarla Dipia, Emila Komba, Eduara Eria...4 Gde se nalazimo danas, 1993. godine? Žaklin d’Romiji, profesor na francuskom koledžu, član francuskog insti- tuta i akademije, piše da je „nastava u nevolji”, odnosno u opasnosti od nestajanja. Ona konstatuje, i mi sa njom, da „narastajuća plima neznanja obeležava današnje školstvo” . „Želeli smo”, piše ona, „pustiti decu da se razvesele”, „zabave”, „igraju”, što je odbacivanje uloge obrazovanja, koja je ,,da usmeri”, „nauči” i omogući deci i adolescentima da steknu i prošire svoje znanje; pored toga, da razviju svoja saznanja vežbom, stalnim naporom i radom. ’ Prisustvujemo „zabrinjavajućoj regresiji u nastavi i korišćenju jezika” . I, da citiramo jedan tekst Isolcrata: „Upravo pomoću reči, mi formiramo još neizgrađene duhove i osećamo inteligenciju, jer precizna reč jeste najsigurnije svedočanstvo precizne misli” .
4
Trcba li podsetiti da je Žil Feri bio slobodni zidar? On je pripadao loži „Milostivo prijateljstvo” (fr. La demente atnitie) Velikog Orijenta Francuske. Od njih su mnogi bili istaknuti slobodni zidari.3
3
Osećam se obaveznim da pođsetim na ove činjenice.
135
Deca više ne vladaju ni pravopisom ni pravilnim korišćenjem jezika. Poznavanje istorije je nepotpuno, veliki tekstovi iz literature su im najčešće nepoznati; kao da želimo da iščupamo iz duŠe adolescenta svaki kul- turni koren. Ali, kako primećuje Maks Galo, „poznava- nje svoje prošlosti je za jedan narod najbolji dokaz nje- gove kultivisanosti” . Nemi prisustvujemo istinskom ,,kulturnom genocidu”; zaprepašćeni smo i nemoćni. Mogli bismo pomisliti da je do ovakvog stanja doveo sticaj okolnosti ili „nefunkcionisanje” nacionalnog obrazovanja. Možemo da se zapitamo nije li reč o delovanju jedne oslobođene volje, o cilju jednog davnog, smišljenog plana. To je mišljenje koje izražavaju dva predavača Despen i Bartoli u svome delu Crvena riba u Perijeu: „Izgleda da neprekidne pedagoške inovacije koje ministarstvo određuje nastavnicima i učenicima, jesu glavni razlog neprestanog intelektualnog nazadovanja; koristeći humor i, ujedno, surovost, ministarstvo daje recepte za „zaglupljivanje” mladih, koristeći tako, novu metodologiju” . Ova pedagogija zasniva se na potpunoj spontanosti, slobodnom izražavanju i ideji da ništa ne treba učiti, već sve treba ostaviti da bude otkriveno; pravilo je da rad i napor treba zameniti „aktivnostima”, „igrom”, umno- žiti istraživanja, „manipulacije” i učenje zameniti ,,bavljenjem svakojakim poslovima” . Danas, kao posledica toga, jedno dete, koje pohađa školsku ustanovu (koja funkcioniše prema pravilima ustanovljenim od strane vlasti) ne zna pravilno da čita i piše, ne zna ništa iz istorije i geografije, nesposobno je da izvrši najelemen- tarnije računanje, itd. Neki će ovakvu kritiku smatrati preteranom, ali, ne čitamo li, pod perom jednog nastav- nika: ,,Mi pokušavamo da imamo edukativan stav i da ništa ne učimo decu već da im među ruke stavimo 136
intelektualni i konkretni materijal kako bi mogla sama da otkriju što više stvari.” To mišljenje savršeno izražavaju službena pisma obrazovnih vlasti. Citiramo: „Deci nije potrebno da nauče ni- šta u osnovnoj školi; imaće dovoljno vremena u šrednjoj” ! A zašto ne na fakultetu, kad je već tako? Trebalo bi zabra- niti svako nametnuto znanje, na primer, tablicu množenja i gramatička pravila. Treba ostaviti učenika da otkriva i pronalazi. ,,Ne bi trebalo podučavati „tehnikama”, već pružati takvu nastavu iz matematike koja omogućava razumevanje matematičkih pojmova” . To je isto što i reći da škola više nije mesto obrazovanja već mesto življenja; a neki čak tvrde da je ona samo jedan „parking” . Pravilo je da se ništa ne nauči u osnovnoj školi... ali ni u srednjoj. Kako piše u službenim uputstvima, „nije više reč o tome da se razmenjuje znanje o nekoj apstraktnoj situaciji, već da se objasni onome koji uči6 kako da dovede do situacije u kojima će znati da se postavi” . Čini se da su neznanje i nezrelost postali problem gotovo celokupne školske populacije; i zbog toga, ne bi trebalo predavati u srednjim školama ono što se nije predavalo u osnovnim školama! Iz te logike bi sledilo da pošto deca po definiciji ne znaju ništa, ni o čemu ih ne treba učiti ; ne moramo im nametati nikakvo znanje ni u jednom domenu. U istom duhu, ne bi im trebalo nametati neophodnu aktivnost koja im omogućava da hodaju, jer to ne znaju da rade! Prisustvujemo nekoj vrsti preokretanja činjenica: nije potrebno prilagoditi učenika znanju, već suprotno, treba prilagoditi znanje njegovom neznanju. Mora da sanjamo! To preokretanje nije u potpunosti novo, jer su već neki ljudi, pre rata želeli da obnove obrazovne institucije 6 Ranije smo govorili učenik. Ovo podseća na anegdoti u kojoj pitaju dete zašto ne ide u školu, a ono odgovara: „Zato što ne znam da čitam i pišem”.
137
i pedagoški materijal, pa su savesno preduzeli taj posao. Leon Blum je analizirao situaciju i formulisao dijagnozu. On piše 1933. godine, u Reviji dva sveta: „U nemogućnosti da koristimo ambicioznu formulu - sva deca jednaka pred nastavom, menjamo princip kako bi za sve imali lek: „ista nastava” za svako dete. Radi „idealne ravnopravnosti”, predlažemo programe za nesposobne i lenje, pod izgovorom da ustanovljavamo obrazovanje za sve; tako najnaprednije, koji su sposobni da se uzdignu do prave kulture, spuštamo na nivo mediokriteta” . Ilu- strujmo ovu ideju „sloganom”, koji je danas u modi: „Francuska mora imati 80% maturanata” (ako želimo apsolutnu jednakost, zašto ne 90 % ili čak 100 %?). Jedini način da se svima omogući da maturiraju jeste da se uklone sve poteškoće. Mogli bismo dodeljivati diplome odmah zajedno sa izvodom iz knjige rođenih i problem bi bio rešen... ,,I, eto zašto je vaša ćerka nepismena” . Možda smo ovde dodirnuli tajni pokretač koji je nadahnjivao i nadahnjuje reforme. To je strast, ali ne prema jednakosti, već prema prokustovskom egalitari- zmu, koji teži da uništi sve što odudara. Postoje dva načina da se želi jednakost ljudi: prvi, koji omogućava da se obrazuju i vaspitavaju defavorizovani, ali i talen- tovani, odnosno da im se omogući da steknu najširu i najtemeljniju kulturu; drugi, koji poravnava odozdo, dovodi svako dete i adolescenta do najnižeg nivoa; jed- nakost se ostvaruje snižavanjem kriterijuma, a u obrazovanju, odstranjivanjem svake prave kulture. „Celokupnu demokratiju”, piše Loren Švarc u delu Za spas univerziteta, „obeležava jezik jednakosti, koji ponekad može da dovede do degradacije. Postoji opas- nost da se dođe do ujednačavanja na niskom nivou, što 8
Pošto nisu sva deca sposobna da savladaju, na primcr, osnove latinskog jczika ili 1 matematike, ukinimo tc predmete. Možda preterujcmo, ali ne previše.
138
u g rožava ideju talen ta i kvaliteta. T akav egalitarizam , ugledni p rofesor je posm atrao kao „jednakost lošeg kvaliteta” . U njem u se osporava svaki oblik selekcije. N eki oblici „dem okratizacije” nastave dovode, prim ećuje on, do snižavanja kvaliteta nastave. „S elekcija, d'aleko od toga da bude brana, upravo je s te m ogućnost ponuđena deci svih drustvenih klasa da uživ aju u nastavi koja odgovara njihovim sposobnostim a (...) Svi ljudi su je d - naki u političkim pravim a i u dostojanstvu, i razvoj svih treb a da bude ohrabren. A li, svi m oraju da procene svoje kom petencije i treb a ohrabriti njihovo usavrŠ ava- nje kako bi najsposobniji bili na odgovornim m estim a” . N ap red ak grada, nacije i čovečanstva vezan je za kvalitet nastave na svim nivoim a. ,,N e postoji” , kaže L oren Švarc, „p r-im er razvijene zem lje koja im a nerazvi- je n univerzitet: degradacija un iv erziteta vodi u nerazvi- je n o s t i gubitak našeg identiteta (nacionalnog) i kulture - je d n e od najlepših na svetu” . Tako sm o ubili Ž ila Ferija, i ne prestajem o da ga ubijam o svaki dan. I svaka reform a našeg obrazovnog sistem a sam o nas jo š više u d aljava od p rincipa koji su im ali prevagu u organizaciji nastave na kraju X IX i početku X X veka. „Z ašto sm o ubili Ž ila F erija?” , pita F ilip N em o. P o njem u, da bi se razum ela slabost francuskog obrazovnog sistem a, potrebno je ispitati evolucijuproblem a. P re trideset godina, prom ene su u potpunosti izm enile prirodu škole. N ak o n poslednjeg rata, postojao je čuveni plan L a n ž v e n V a lo n 9, koji je b io n edodirljiva B iblija, u korenu svih reformi. Cilj je bio da se u školskom sistem u ostvari najveća m o g u ća jed n ak o st, što je plem enita nam era; i to pom oću planiranja i uniform izacije. A li, došlo je do novog talasa reform i, koji je zam enio prvi, čiji duh je s te bio vidljivo različit. N o v a refo rm a se najviše odnosila na program e i Fr. langevin - VVallon (nap. prev.). 139
metode. Tako su tradicionaJne intelektuaJne discipline zamenjene „aktivnim metodama”, „aktivnostima buđenja'7, „radom u grupi”. Sadržaj programa je potpuno izmenj en. Da bi se utvrdila degradacija u načinu nastave, dovoljno je uporediti neke stare školske knjige sa novijima. Mnogo više pažnje se pridaje metodi nastave, umesto sadržaju, koii je prešao u drugi plan. Naše mišljenje je da se iza „psihološke nauke" i ;,pedagoškog proleća” krije, pomoću velike spretnosti jezika, preuzimanje obrazova- nja od strane političke ideologije. Psihoterapeut ima pred- nost nad profesorom, a ideološka manipulacija zame- njuje prenošenje znanja. Škola če biti jedinstvena i uni- formna kako bi učinila društvo uniformnim. Želi se iz- građnja budučeg reda; ne reda jednakosti, već egalitari- zma, izjednačavanjem sposobnosti; ne preza se od širenja neznanja kod mladih i promovtsanja nekulture. Ana- baptisti iz Munstera ponovo trijunfuju. Škola Žila Ferija je mrtva; ostalo je još samo da bude sahranjena. Koji če francuski političar, koji državnik imati dovoljno hrabrosti da krene u dvoboj? Ko će biti nov Žil Feri? Treba braniti principe koji su ustanovili republikansku školu na kraju XIX veka, koju treba hrabro obnoviti, da bi bile spasene škole, državai demokratija. Delo Žila Ferija obeležavaju dve činjenice; prvra je istorijska, a druga filozofska. Žil Feri je bio Lorenac i patriota; i kao mnogi njegovi savremenici, bio je uzruian porazom iz 1870-te, lcoji ie doveo do amputadje dve francuske provindje, Alzasa i Lorena. U želji daFrancu- ška ponovo povrati snagu, mislio je da je potrebno obno- viti njeno jedinstvo. Jer, ono što ga je pogađalo i rastuži- valo, jeste što je naša nesrećna zemlja bila surovo podelje- na, nakon strašnih religioznih ratova i cepanja tokom pe- rioda revoludje. Smatraoje da obrazovanje možepostati 140
instrument pomirenja među Prancuzima i alatka novog moraJnog i duhovnog jedinstva francuskog naroda; da ono može postati središte jedinstvra. Trebalo je, među- tim, ispuniti određeni broj ušlova na kojim se zasniva ideja škole za s\re. Najpre: treba radikaJno odvojiti ono u šta verujemo od onoga što znamo, razlikovati znanje i verovanje, odnosno, laička škola mora biti neutraJna. Sečajuči se Obnavljanja, koje je več tad bilo napi sano, 184 8. godine, Žil Feri piše: „Nastava u Republici ne staje ni uz jednu poziti\nu dogmu niti bilo koju isključuje... laička škola stavlja van programa nastave sve posebne dogme...:r i „stavlja na prvo mesto moralno i građansko obrazovanje”. 0Potrebno je razJikovati:r, piše on, ,,dva odveč pomešana pojma: pojam verovanj a - koja su lična, slobodna i promenJjiva - i znanja, koje je svima n eop- hodno”. Na kraju, ,,reč je o prenošenju osnovnog zna- nja... čitanja, pisanja, računanja, ali i osno\nih pravila moraJnog životaT To znači jasno reči da škola osigurava osno\Tiu nastavu, a porodicama prepušta čisto religio- zno obrazovanje koje sledi iz individualne s\resti. Voše, koji je bio predsednik Kruga lige nastavnika, nije se pre- vario kada je napisao: ,,Pod laičkim, podrazumevam na- uJcu u školi i religiozno obrazovanjeu crkvi, odnosnoneutraJnostja\ne škole”. Ideja laidzm a je za Žila Ferija značila. u poziti\nom smislu, religioznu i filozofsku neu- traJnost države i, na osnovu toga, ia\ne škole; neutralnost obeleženu duhom tolerandje prema najrazlidtijim filo- zofškim i religioznim mišljenjima. Žil Ferilc, zajedno sa onima koji su na kraju XEX i početkom XX veka nastavili njegovo delo, nikada nije pomišljao da formira školstvo kao način monopola, niti da od škoie načini instrument jedne stranačke ideolo1Onj* ; v«nna p tv tn a i jili aaini =I; reč: iz i : « i 'fcar:: z i Eii'.-ru j 3-iiii:3iii diiivniiL iit-nniiEi
=]; re ij
141
gije. Pravi slobodni zidar, Žil Feri, želi da se sva religiozna verovanja (on koji je bio agnostik), i sve filozofije (on koji je bio pozitivista) poštuju i međusobno tolerišu. Škola mora ostati mesto religiozne, filozofske, političke i ideo- loške neutralnosti. Ona je mesto nastave, ne indoktrina- cije, mesto na kome se prenosi znanje, a ne postoji vero- vanje, bilo religiozno bilo ideološko. 1 to jeste laički duh, kojije divno opisao Alen, „kojinije doktrina već precizan metod ocenjivanja svake doktrine; taj metod zahteva samostalnost i zdrav razum... Laički duh ne razmatra u šta treba verovati, ali podrazumeva da treba poznavati, znati i proučavati; ako postoji odluka da se veruje, neka se veruje slobodno i muški” . Žore, u jednom govoru u Poslaničkom klubu, rekao je, na sebi svojstven način: „Pre svega, čovek je veoma dobro razumeo, kroz sve svoje predrasude i patnje, da treba sačuvati ideju nepo- stojanja svete istine, kojubi bilo zabranjeno proučavati; a ideja je ono najbolje što postoji na svetu, to je „suverena sloboda duha” . Nikakva sila ili dogma, ona u nama ili ona van nas, ne mogu dovesti u pitanje večni napor i potragu za ljudskim smislom” . Istinski laicizam je duhovna neutralnost. Njega ne obeležava pasivna tolerancija, koja predstavlja puku ravnodušnost, već aktivna tolerancija, koja se izražava otvorenošću prema drugome i odbija svaki oblik dogma- tizma (bilo religioznog ili antireligioznog), nametnutog verom ili ateizmom. U tom smislu, istinski laicizam ne bi trebalo mešati sa agresivnim laicizmom (koji je sektaški i netolerantan), ali ni sa religioznim ideologijom. Danas, bez straha tvrdimo da upravo takva neutralnost i tole- rancija čine ideju istinskog laicizma i da, ako on bude zaboravljen ili izgubljen, i sama laička škola će biti izgub- ljena u svojoj osnovi, projektu i cilju.
142
Uslov laicizma je neutralnost škole lcoja se zasniva na neutralnosti Države. Francuska Republika je laička, što znači da u svojoj suštini i sadržaju, ona nije katolička, kao što je bila Francuska starog Režima, ali nije ni pro- testanska ili islamska... na kraju, po defmiciji, nije ni ateistička. To je važno, jer mnogi naši savremenici me- šaju laicizam države sa ateizmom države. Kao što nema verski sadržaj, ona nema ni sadržaj neke posebne ideo- logije. Kažimo ukratko, da bi nas lakše razumeli - drža- va, bez sumnje, nije hriščanska, ali nije ni marksistička. Laicizam države je jemstvo slobode građana i crkava; slobodnih, u suverenoj DržaD. Neki naši savremenici pokušavaju da zamene laičku državu ideološkom državom. To jeste početak totalitarne države i totalitarnog društva. Ovde treba podsetiti na tekst Kondorsea (Ojavnom obrazovanju): „Javna vlast ne može uvesti doktrinu koja mora biti podučavana. Ne bi trebalo svaku generaciju izlagati mišljenjima i volji prethodne generacije, već ih osposobljavati sve više i više kako bi svaka bila sve dostojnija, upravljajući se sopstvenim principima” . Priroda školstva povezana je sa prirodom države; u tom smislu, neutralnost države jeste jemstvo neutral- nosti školstva. Tu ideju odlično je objasnio Žan Rostan: »U nastavi namenjenoj mladim građanima, treba zabra- niti svaku versku i filozofsku misao; treba oblikovati njihovu svest bez pritisaka, obogaćivati je bez indoktri- nacije, naoružavati mlade - ali ne vrbovati ih u vojnike, dajući im snagu pomoću koje mogu da steknu sopstvenu snagu; približavati ih istini kako bi tragali za sopstvenom istinom, dati im najbolje od sebe, ne očekujući da posta- nu „kopija” ... Kome je teško da strogo sletii jedan takav program, umesto onaj drugi, koji zadovoljava mračnu svest u pogledu poštovanja duša?” 143
Da li je današnja škola verna tom idealu, je li ostala na stanovištu religiozne i filozofske neutralnosti? Kad do- bro proučimo određene udžbenike, mogli bismo u to da posumnjamo; i čujemo da se govori i ponavlja kako škola ne mora biti neutralna i da je tolerancija pogrešna ili prevaziđena ideja. Mada ne možemo dati odgovor, već samo izraziti određenu zabrinutost, citiraćemo ovde neke službene tekstove: „Treba li dozvoliti nastavu koja se oslanja na ideologiju ili barem omogućiti njeno pojavljivanje?”, ili ,,Da li je laička ideja imala tu hrabrost da čoveku predstavi čisto nebo, preciznije, nebo, na kojem je sve manje oblaka? . Daleko smo od ideja Renuvijea, Žila Ferija, Žorea. Ovaj poslednji, izjavio je 1895. godine, u jednom predivnom govoru: „Što se mene tiče, nisam ni najmanje prezirao velike religiozne težnje koje su, različitošću mitova, simbola i dogmi, podizale ljudski duh. Ne zatvaram se, takođe, u uzan pozitivizam, poput mnogih u državi... Ne prihvatam čak, kao neku vrstu defmitivnog Jevanđelja, taj veštački materijalizam koji želi sve da objasni tom vrhovnom nepoznanicom koju nazivamo materija. Verujem da neko- liko mehaničkih objašnjenja ne iscrpljuju smisao univer- zuma i da mreža algebarskih formula i apstraktnih feno- mena koje otkrivamo, ,,ne utiču na tok reke” . „Nikada nisam verovao da su velike religije delo strategije ili šarlatanstva. One su proizišle iz same osnove čovečanstva, one su bile neophodna faza u Ijudskom napretku i danas ostaju neosporni dokument ljudske prirode; one sadrže, u određenom smislu, u svojim zamršenim težnjama, predosećanja i pozive u budu- ćnost, koji imaju smisla...” Klod Nikole, u svojoj dobroj knjizi Republika u Francuskoj, pokazuje da je država zasnovana na ideji slobode, 144
A
a posebno na slobodi verovanja i mišljenja. „Ona nije samo mogućnost da se slobodno misli, već obaveza da se slobodno misli”, piše on. Slobodno misliti ne predstavlja spontan čin, već napornu aktivnost koja se uči. Učimo da mislimo, kao što učimo da hodamo. To je „prva vežba”; ona ima pravila, zahteva vreme, posao i plod je dugotraj- nog vaspitavanja i obrazovanja. Sledeči Žan Žak Rusoa, on tvrdi: ,,U državi će se učiti ili je neće biti” . Uloga svakog obrazovanja i svakog vaspitanja je da oblikuje čoveka; oblikovati čoveka, znači preneti mu najbolje što su ljudi ostavili i dati mu slobodu da od toga izabere ono što želi. Največi ljudski doprinos jeste činjenica da je stvoreno nešto dugotrajno, što če trajati vekovima. Kao što piše Fernan Rober u Mandarin uzima reč: „Napra- viti čoveka, to nije učiniti da nestanu osnovne protiv- rečnosti u čoveku. To je staviti zajedno Paskala i Voltera, ne predviđati rezultat i biti siguran da će biti dobar” .11
Kralj Ibi je želeo da liši smisla sve ljude i sve razori: »Govnarija! Nećemo sve uništiti dok ne razorimo i sa- me ruševine” . Danas, nacionalno obrazovanje i škola, na svim nivoima, jesu polja puna ruševina. Još odo- levaju - ali, koliko dugo? Taj „spomenik” još nije pot- puno urušen. Ali, strpljenja! Naši pedagozi, sledbenici kralja Ibija, okončaće posao. Sve je jači utisak da je školstvo ostavljeno ljudima koji veruju da su znanje, obrazovanje i istinska kultura nepotrebni, čak štetni. Neki srednjevekovni propoved- nici su govorili o „ljubavi ka neznanju”, koju su nazivali ttfna nescire. Da li danas, neki naši savremenici — sigur11 „Humanističko obrazovanje poziva čoveka da bude slobodan; da razmišlja, da bude samostalan i stekne sopstvenu disciplinu (Emil Brejer, Nauka ihumanizam).
145
no ponekad skriveno - preziru znanje? Ne osećaju li upravo oni koji jedva da poznaju istinsku kulturu - a zadovoljavaju se pijačnom - bezrazložnu mržnju prema njoj i ljubomorno neprijateljstvo prema duhu? Pamtimo užasne i nesmotrene reči nacističkog šefa koji je rekao: „Kad čujem reč kultura, izvučem pištolj” . Danas, neki od naših intelektualaca razvijaju, lukavo- stima jezika i sofisticiranim postupcima, u bogatstvu i razvučenosti, popularnu temu: „kulturna alijenacija . Naučno znanje, književna kultura i filozofsko znanje, jesu podmukle metode alijenacije i servilnosti. Dakle, uništimo sve laboratorije i spalimo biblioteke, stavimo ih u skladišta u kojima više neče moći da štete naučnici- ma, pesnicima, umetnicima i filozoflma. Više volimo da kažemo, kao Feman Rober u svom delu Humanizam, da „nema humanizma bez čovečanstva”, odnosno bez znanja i bez kulture; znanje treba da bude pristupačno svima koji traže kulturu, osnovni činilac oslobođenja čoveka. Ukinuti kulturu, to bi značilo ubiti čoveka. Kao svaka autentična kultura, masonska tradicija crpi materijal, neophodan za istinsku ljudsku građevinu, iz celokupne ljudske prošlosti. Onaprenosi mladima osnove kulturne prošlosti i to u njenoj različitosti, protivrečnostima i bogatstvu; prenosi ljudima ono što su najveći umovi mislili, pisali i pravili, dajući im slobodu da iz svega toga izvuku deo koji oni sami žele. Bez sumnje, ne postoji čovek koji je potpuno isti kao i neko đrugi; ali istinska kultura, kao i masonska filozofija sastoji se upravo u tome, da se razume da lcroz te razlike i iznad tih protivrečnosti postoji u svakom čoveku nešto zajedničko; trajno osećanje pripadnosti čovečanstvu. j Za slobodnog zidara, nije reč o tome da se negiraju ili ulddaju razlike i protivrečnosti; suprotno, da se preva146
ziđu i integrišu, uz poštovanje drugih i njihovog iden- titeta, kroz recipročnu toleranciju, živo i neophodno prijateljstvo; razvijanje i produbljivanje znanja. Mi verujemo da, među problemima koji se danas postavljaju pred svest naših savremenika, postoji jedan koji bi mogao da otkloni cepanja i tromost društva, ide- ološke i partijske podele: to je problem školstva i kul- ture; to je problem obrazovanja, koje jedan moderni narod želi da pruži svojim mladim ljudima, devojči- cama i dečacima koji su njegova budučnost. Da li je za- ista nemoguće doći do dogovora ljudi dobre volje oko našeg podmlatka? Nije li moguće ujediniti sve Francuze u širokom kulturnom projektu, oko čvrste obrazovne strukture, projektu koji bi ujedinio decu i adolescente u interesu njihove budućnosti i budućnosti naroda? Nije li moguće da ljudi XX veka izbegnu sve oblike sekta- šenja, pedanterije, da bi se obnovila obrazovna funkcija i školstvo na svim nivoima; da bi se pronašao smisao istinske kulture u duhu tolerancije i razumevanja; i od škole načinilo mesto bratstva među ljudima, „zajed- ničkog središta”; da bi se povratila prva i osnovna uloga obrazovanja - sticanje znanja i razvijanje duha; jer bez ovih „svetlosti” - znanja i kulture - ne može biti istin- skog i autentičnog ispunjenja čoveka.
147
Glava VIII Smrt ili opstanak evropskog duha
„Postoji jedan evropski duh koji prožima isto- riju, kao što u Euklidovim Elementima počiva geometrija”. Leon Brinšvik, Evropski duh „Celokupno područje koje je bilo romanizovano, hristijanizovano i izloženo disciplini Grka, evropsko je. Svuda gde imena Gaja i Trajana, Mojsija i Svetog Petra, Platona i Aristotela nešto znače, tu je Evropa”. Pol Valeri, Rasprava o Cirihu.
Iz Evrope i evropskog duha
SMRT ILI OPSTANAK EVROPSKOG DUHA Ponovo sam čitao lepu knjigu Štefana Cvajga, Jučera- šnji svet - sećanje jednog Evropejca; potresno i strašno deio, koje opisuje silazak u pakao, koji su doživeli naši savremenici. To je svedočanstvo o postepenoj dekađen- ciji Evrope, ili pre, evropskog duha, teško oblikovanog tokom vekova. Govoreći o ličnoj prošlosti, Štefan Cvajg podseća da njegova tragična priča „liči na priču mnogih drugih ljudi tog vremena” . ,,Ja sam rođen”, kaže on ,,u jednom velikom i moćnom carstvu, Habzburškom, ali, ono je nestalo bez traga... Rastao sam u Beču, metropoli staroj dve hiljade godina, središtu nekoliko naroda (...) Više ni sa čim nemam veze, svugde sam stranac, čak i u domovini koju je odabralo moje srce; Evropa je za mene izgubljena. Od kada je po drugi put pala u samoubilačku groznicu, ona se cepa u bratoubilačkom ratu (...) Bio sam svedok najgoreg po- raza razuma i najdivljijeg trijumfa brutalnosti o kome svedoči hronika vremena (...) Nikada nijedna genera- cija nije pala kao naša, sa takve intelektualne moći u takvu moralnu dekadenciju (...) Između našeg danas, našeg juče i našeg prekjuče, svi mostovi su porušeni (...) Izbrazdani smo, sa jednog na drugi kraj polja, svim katastrofama koje se daju zamisliti (...) Poznavao sam najuzvišeniji oblik slobode i najgoru degradaciju, kakve nije bilo vekovima (...) Svi konji Apokalipse su nasrnuli tokom mog života, video sam kako se ideologija širi u tnasama: fašizam u Italiji, nacizam u Nemačkoj, boljše151
vizam u Kusiji (...) Nedostajalo mi je da budem s\7edok tog nezamislivog po\Tatka čovečanstva udivljašt\ro .:r Tako, 1939. godine, Štefan Cvajg pravi bilans svoje i naše epohe, između Prvrog i Drugog svetskog rata, kada su se u Evropi oslobodile varvrarske snage, divljt i primi- tivni instinkti; oni su doveli do miliona mrtvih, beskraj- nih ruševina, moraJnih i kultumih, „propasti razuma” i „propasti mi sli l što je život, ili „smisao živ o taj pretvrorilo u neku vrstu apsolutnog besmišla. 1 1939. godine, u Rio de Zaneiru, očajni Stefan Cvajg i njegova supruga iz\rršavaju samoubistvo. Nije li to samoubistv^o na neki način upozoravajuče? Taj čovek, koji se ubio i koji je govorio više evropskih jezika, oličavao je u očima svojih savremenika duh Ev- rope i njene kulture. Nije li upravo on, simbol naše umiruče kulture i duha? Posle tih strašnih drama koje su iskusili Evropljani, posebno od početka XX veka, neki su uviđali apsurd- nost tih unutrašnjih ratova, i pokušali su da spreče da se takve ludosti ponove, u želji da naprave ujedinjenu Evropu. To su činili inteligentno i hrabro. Mislili su da je ponovno građenje E \rope, podeljene i pocepane bra- toubilačkim građan skim ratovima, trebalo početi sa sa- vezom ekonomske, finansijske, industrij ske, poljopriv- redne i na kraju političke prirode, koji je svakako neop- hodan. Ali, ne bi li trebalo pokušati izgraditi i evropsku kulturu i pronači šta je činilo osobenost njenih duhov- nih tradicija? I ne bi 1L najpre, trebalo pronači njene intelektuaJne, moraJne i duho\ne korene - što je bez sumnje nedovoljan, ali i neophodan uslov ujedinjenja? Ne bi li trebalo pozvati Evropljane da budu svesni onoga što, uz sve raznovrsnosti i razlike, čini njihovo jeđinstvo - tezajedničke osnove koju dele vekovima 152
nazvane evropskom kulturom i civilizacijom; odnosno „evropskim duhom::? Jer: postoji iedan „evropski duh koji prožima istoriju kao što u Euklidovim Elementima počiva geometrija”1. ,,S\-uda gde imena Mojsija i Svetog Petra, Platona i Sofokla, Vergilija i Tacita nešto znače, tu je Evropa”, govorio je Pol Valeri. U našu istoriju je utkan evropski duh koji potiče iz naših kultumih i duhovnih korena, jer Evropa predstavlja iednu kultumu tradiciju, u dvostrukom smislu reči, kao „civilizacija” i kao „obrazovanje”. „Postoji evropska civilizacija, odre- đeno jedinstvo koje se zasniva na istim principima i izražava odgovarajućim pojavama”, pisao je Gizo u svo- joj Istoriji evropske cixilizacije. Duh Evrope i Evropu duha pronalazimo u našim kultumim i duhovnim po- stojbinama, u tri naša korena: Atini, Rimu i Jerusalimu. Grčlca svethst
Filozof Huserl je rekao 1935. godine, na konferenciji u Beču: „Evropa ima svoje mesto rođenja. Nije reč o geografskom pojmu; ja ne razmišljam o teritoriji, ma kolika ona bila, već o iednom duhovnom mestu rođenja ; to je narod antičke Grčke VI i V veka pre nove nove ere.”123 Upravo je u Grčkoj došlo do novog oblika duhovnog stvaranja i Grci su mu dali ime filozofija. Ono se nalazi u osnovi evropskog mentaliteta i duhaf Primetili smo da osnovu svake civilizacije čini iedan osnivački mit. Za Grke je to mit o Prometeju, heroju koji je ustao protiv Zevsa i oteo mu svetu vatm da bi je poklonio Ijudima i spasao ih. Prometej je ustao protiv 1
Leon Brinivit iv-opic dift.
2
X~zc i\-opcko; ćoviVe ■fšozofis.
3
Isokrat kaže u svom Pc-c.-jć-itrćAr:-;:- J>re trefca nazivati Gfcima one koji su deo naie kulture neeo one kojipripadaju našem narođu "
153
„tiranina neba i zemlje”, pobunio se zbog bedne sudbi- ne stvorova ovog sveta. On pokazuje da svaki čovek ne mora da se pomiri sa materijalnom, moralnom i du- hovnom bedom i da svojom voljom može menjati ljud- ski položaj. U tom smislu, Prometej je praotac evrop- skog čoveka. Eshil, pesnik tragedija izražava tu ideju u tragediji Okovani Prometej: ,,No ljudske čujte nevolje i kako njih što pređe behu glupavi, obdarih umom, dadoh svetlost razuma”4 Jer, ,,pre gledajući oni zalud gledahu, i sluša- jući ne čujahu, nego sve ko slika u snu za sveg veka me- šahu”56 6. Onako kako Eshil opisuje Prometeja kao polu- boga, jedan drugi pesnik tragičar, Sofokle, piše o sa- mom čoveku: „Mnoge sile postoje na zemlji, al nijedna kao čovek silna”0. (Antigona). Čovek je već za Grke „kralj stvaranja” . Grčka otkriva čoveka u njegovoj jedinstvenosti i osobenosti u odnosu na ostala bića iz prirode; takođe, u njegovoj „različitosti”, i to „otkrićem” slobode i razu- ma, u delima svojih pesnika i filozofa. Tako je stvoren novi intelektualni i kulturni prostor, oblik mišljenja i način života, koji Huserl naziva „teorijsko postavlja- nje”, što označava znanje kao takvo, pošto theoria znači „znanje”; a može se prevesti i pojmom „čisti razum” . Iz jedne misli određene mitovima prelazi se na misao ure- đenu razumom, koja pokušava da bude racionalna. Ukoliko prihvatimo da je na početku sve bilo pomešano (logos, nous), mogli bismo reći da je „racionalni duh” sve uredio. Grčki filozof pokušava da razume svet i da ga objasni racionalnom metodom. „Niko ovde ne ulazi, ako nije geometar.” Te reči, koje su izgleda krasile
4
Grćke tragedije, preveo Miloš N. Đurić, str. 45,442, Veselin Masleša, 1985.
5
Grčke tragedije, preveo Miloš N. Đurić, str. 45,448, Veselin Masleša, 1985.
6
Grčke tragedije, preveo Miloš N. Đurić, str. 86,333, Veselin Maslcša, 1985.
154
zabat nad vratima Platonove Akademije, jasno izra- žavaju zamisao grčkog mislioca. U tom smislu, treba pomenuti ulogu „jonskih” filozofa, koji se trude da objasne svet bez mitologije i religioznih tradicija, mada njihova objašnjenja danas izgledaju veoma „naivna” . Treba se, takođe, podsetiti uloge Pitagore i pitagorej aca, koji su se trudili da koriste broj i matematiku kao oruđa znanja. „Celokupno nebo je harmonija i broj, koji sve čini razum ljivim ” Na taj način, vidoviti proroci, astrolozi i čudotvorci ustupaju rnesto naučnicima, matematičarima i fizičarima. Grci pokušavaju empirij ske provere da zamene demonstra- tivnom naukom, koja se zasniva na činjenicama. Ume- sto egipćanske geometrije i tehnike geodeta razvija se deduktivna geometrija, trgovački račun i teorija broje- va. Astronomija pomešana sa astrologijom Vavilonaca se zamenjuje naučnom astrologijom, pa se putanje pla- neta izračunavaju primenom geometrije. Filozofi iz Mileta zamenjuju teogonije i kosmogonije Hesioda i Homera, jednom „fizičkom naukom”, koja pokušava da objasni nebeske i zemaljske pojave polaze- ći od prirodnih uzroka. Zahvaljujući Asblepijadu, ma- gijsku i svešteničku medicinu zamenjuje medicina zas- novana na kliničkom posmatranju. lukidid i Herodot se trude, u svojim istorijama, da objasne nastanak i perspektivu društava, bez pozivanja na bogove i „polubogove” . Kako piše Žaklin d Romiji: »Za Tukidida, nije reč samo o pripovedanju, već o razumevanju univerzalnih veza i stvaranju univerzalne na- uke pomoću istorijske uzročnosti (koja može da važi u svim vremenima). U tom smislu, mogli bismo reći da je Tukidid ne samo prvi moderni istoričar, već i prvi so- ciolog.”
155
Prema tome, u Grčkoj V veka pre nove ere dogodio se veliki preokret, koga sigurno možemo nazvati ,,sko- kom ljudskog duha” . Na taj način, racionalnost osvaja ne samo domen znanja, već i samo društvo. Sličan preobražaj Grci će ostvariti i u shvatanju odnosa između ljudi. U tom smi- slu, atinska demokratija je na isti način kao geometrija, ishodište grčkog racionalizma. Atinska demokratija de- fmiše se kao vladavina zakona. Pošto žive pod vlašću zakona, Grci se smatraju slobodnim ljudima, za razliku od „varvara” koji žive pod apsolutnim i samovoljnim autoritetom kralja. Herodot govori o Grku koji se obra- ća Kserksu: „Grci su slobodni, iako ne u potpunosti, jer imaju jednog vladara, zakon, koga više poštuju nego što tebe poštuju tvoji podanici.” I u Euripidovoj Medeji, Ja- son kaže Medeji da je ona naučila pravdu i da zna živeti prema zakonu, a ne prema volji sile. Pokornost zakoni- ma je znak slobode građanina i čoveka. Grci su ravno- pravni pred zakonom i upravo ta jednakost, bez obzira na njihovu imovinu ili poreklo, definiše demokratiju, odnosno vlast demosa, naroda. Osnova demokratskog režima je isonomia jednakost pred zakonom i isagoria - jednakost prava govora u Narodnoj skupštini, u Eccle- sia . Jednakost i sloboda su usko povezane. One su osnova demokratskog grada i plod zakona koji ukida samovolju i nasilje (koji obeležavaju sve tiranske vlada- vine). Dodajmo da se poštovanje zakona udružuje sa ljubavlju prema gradu i njegovoj odbrani. Grk je isto- vremeno „građanin” i „patriota”; vernost prema demo- kratiji i domovini su neodvojive. Tako u domenu politi- ke, upoliteia, razum ueđuje kolektivni život. 7 Kađ je reč o slobodi, ona je u izgovorenoj reči:............želeti svojoj d o m o v i n i s t o i i kod Eurirnda (Molioci).
156
dati mudar savet
Uz to, razum određuje i čovekovo individualno ponašanje. Sokrat nas uči da „niko nije voljno zao”, i da se moralni život sastoji u uspostavljanju reda u razmi- šljanju i đelanju, u usaglašavanjuj delanja sa razumom. Pravedan čovek če izbeći da počini nepravdu i radije će je trpeti. U Gorgiji, Sokrat Kalikleovoj odbrani nasilja i čiste sile suprotstavlja poštovanje zakona, kako pisanih, tako i nepisanih. Svoje delanje treba uvek usklađivati sa mišljenjem čiji cilj mora biti Dobro. Istinske vrline jesu umerenost i ravnoteža; one podrazumevaju vladanje svojim strastima, odnosno, predavanje kontrole volji koja je vođena razumom. Ta umerenost suprotna je hybris, odnosno preterivanju koje izluđuje čoveka koga Jupiter želi da upropasti. Sećamo se slike kojom Platon predstavlja čoveka: jedna vrsta torbe, u kojoj su zatvoreni stomak, srce i glava. Čovek mora poslušati glavu, odnosno razum, i zato praved- nim gradom vlada kralj - filozof ili filozof- kralj. U estetici Grka nailazimo na ideju lepote nadahnute merom. U njoj vlada harmonija. Grčki hram je njeno plastično ovaploćenje. Rekli smo da su Grci „matematizirali” estetiku, pomoću teorije „zlatnog broja”, odnosno, božanskog odnosa koji daje eurythmie. Bez sumnje, pored te, apolonske vizije i koncepcije, postoji i ona druga - dionizijska. Mi, međutim, ne možemo negirati da je u VI i V veku pre nove ere u Grčkoj i Atini rođen novi oblik mišljenja, koji je u osnovi evropskog mišljenja. Tako je stvorena politička „kultura” koja je ustanovila osnove i principe demokratije. Ta kultura afirmiše autonomiju ljudske ličnosti u pravednom gradu u kome vlada zakon. To jeste slika čoveka koji prevazilazi magiju i praznoverje, a oslobađa se koristeći razum. Persej, koji ubija Gorgonu, jeste simbol grčkog genija. 157
Ernest Renan je jasno definisao i opisao grčkog geni- ja: „Grčka je ”, piše on, „osnivač širokog pojma humani- zma... naša nauka, umetnost, literatura, filozofija, mo- ral i naša politika, poreklom su grčki.” „Okvir humani- stičke kulture stvorene u Grčkoj, pogodan je za beskraj- no širenje, iako je, sam po sebi, kompletan. Napredak podrazumeva razvijanje onoga što je stvoreno u Grčkoj i ispunjenje cilja, čiji je obrazac ona d a la ” U Napretku svesti u zapadnoj civilizaciji, Leon Brinšvik piše: ,,U V veku pre nove ere došlo je do jedne pojave, do pozivanja sopstvene svesti. To je moralo ostaviti neizbrisiv uticaj na tok naše civilizacije.”
Rimski red Grčka je znala da otkrije i prepozna dva aspekta u čoveku: slobodu i razum. Rim će preuzeti te ideje. Pokušavaće da osigura slobodu ustanovljavanjem politi- čkog reda i prava i definisanjem pravnih propisa za sve situacije u kojima se čovek može naći. Rimsko pravo želi da bude jemstvo slobode građa- nina sastavljanjem zakona. Pravna „forma” je potpora slobode. Ona je kočnica koja sprečava zloupotrebu slo- bode, samovolju i ugrožavanje prava drugih (od strane onih koji žele da vladaju ljudima). Zakon jeste najbolje jemstvo za pojedince. Potreba za zakonoma se oseća najviše u trenutku revolucionarne krize, u grčko doba. 133. godine pre nove ere, Publijus Scevola sastavlja Rimsko pravo u Kodeksu, deiu koje je preuzeo i uredio Hadrijan u Digestama, i na kraju, Gaj u Institucijama, priručniku rimskih pravnika. Kodeks, Digeste i Insti- tucije čine pravno delo, obrazac koji će vekovima hra- niti celokupno evropsko pravo. To ljudsko pravo, Jus 158
gentium, je važeći princip za sve ljuđe i narode u svim situacijama. Ono ima univerzalni karakter. Rimsko pravo postaje „pisani razum”; u tom univerzalizmu, sasvim sigurno možemo primetiti uticaj stoičke misli, prema kojoj je čovek građanin sveta, a u svakom čoveku po- stoji univerzalni razum. Ciceron na to misli kad piše: „Istinsko pravo je pravedan razum koji postupa u skla- du sa prirodom, nepromenljiv i večan, širokog doma- šaja kao svet,... Ono važi i važiće za sve narode u svim vremenima... Onaj ko ga ne poštuje, odriče se samoga sebe i sopstvene prirode.” Ciceron i rimski pravnici imaće važan uticaj na pravnike srednjeg veka i na one XVI, XVII i XVIII veka: Grocijusa, Pufendorfa, Loka, Monteskjea, Rusoa... Grčka je državu osmislila u granicama grada i nije je proširila niti uzdigla do organizacije federalnog ili konfederalnog tipa. Uvodeći ideju „univerzalnog kosmopolisa”, Rim će granice prava proširiti na čitavo Car- stvo. Urbs postaje orbis; grad postaje univerzum. Bez sumnje da je želja za unificiranjem i univerzalnošću prožeta težnjom za vlašću rimskog imperijalizma. Veo- ma brzo, Rim postaje glavni grad raznolikog Carstva, ostavljajući određenu autonomiju „gradovima” i ,,na- rodima” . On odobrava građansko pravo, najpre, naro- du Italije, Galima iz Septimanije, brojnim narodima na Mediteranu i jednom cielu Evrope. U drugom veku, Carstvo postaje neka vrsta federacije gradova i teritorija, koji uživaju ista prava; svi su okupljeni oko Rima, „tutora i zakonodavca univerzuma” . I od tada potiče svedočanstvo o izjavama rimskih ili romanizovanih građana tog vremena. Tako izvesni Elisu Ari- stiđe objavljuje u svom Hvalospevu Rimu: „Biti Rimlja- nin, to više ne znači biti iz određenog grada; to znači biti
159
deo čitave jedne porodice”; i Klaudije iz Aleksandrije, govoreći o Rimu, kaže: ,,On je majka onih koje je poko- rio; on im je dao građansko pravo... Zahvaljujući miru..., stranac svuda pronalazi domovinu... Rim je od svih na- roda napravio jedan narod...” Isto mišljenje nalazimo kod Rutilijusa Namacijanusa iz Tuluza: ,,Ti si dao zajed- ničku domovinu različitim narodima... Nudeći pobeđe- nima da dele prava, ti si načinio od sveta jedan grad.” Rim je hteo da osigura pobedu univerzalnog modela civilizacije, otvorene za sve Ijude koji prihvataju da žive pod vlašću zakona i prava. Sada razumemo kako će „rimska ideja” obeležiti političku istoriju Evrope. Ona će nadahnuti „Sveto Rimsko germansko carstvo”, „Univer- zalnu monarhiju” Dantea, veliku viziju Silija i ideju „večnog mira” sveštenika Sen Pjera, koju je preuzeo filozof Ima- nuel Kant. Rimljani su želeli slogu naroda da ostvare, pomoću prava i religiozne tolerancije , ustanovljavanjem pax romana. Oni su u velikom delu uspeli u tome, do inva- zija „varvara” u V veku. Pax romana je doprinosio uspo- stavljanju veza između različitih delova Carstva; od Isto- ka do Zapada, od Bretanje do Egipta i Španije. Provin- cije Carstva dele zajedničku sudbinu i istoriju, što se ispoljava u domenu administracije, politike i ekonom- skih razmena; ta sudbinska zajednica je unapređena pu- tevima komunikacije koji postoje u celom Carstvu i zajedničkim, univerzalnim jezikom (latinskim). Želimo da istaknemo da do teškoća sa kojima se danas suo- čavamo u izgradnji Evrope velikim delom dolazi zbog toga što Evropljani više nemaju zajednički jezik, kao što je primetio dr Maksim Duboa .
8
Svi bogovi su mogli da uđu u rimski pantenon.
9
Dozvoljavamo sebi ovu digresiju.
160
Upravo u naručju tog Carstva, razviće se, od početka IV veka, nova religija koja če postati dominantna i koja će istisnuti paganske kultove; to je hrišćanstvo, proi- zašlo iz judaizma i helenske religije. Ono će igrati odlu- čujuću ulogu u sudbini i životu same Evrope.
}udejsko-hrišćanska tradicija Evropsku civilizaciju možemo posmatrati kao kćer Atine i Rima, ali i trećeg, suštastvenog elementa, judeo-hrišćanske tradicije. Ta kultura izražava se u Bibliji, knjizi koja „nikada nije prestala da obogaćuje ljudsku misao u svojoj sveobuhvatnosti” i da „hrani hlebom za kojim naša glad još uvek nije namirena” . Biblija je najrasprostranjenija knjiga na svetu, ali je takođe, ako verujemo Armanu Abekasisu i Jozi Ajzen- bergu, najlošije shvaćena knjiga, najteža za razumevanje. Abekasis i Ajzenberg pominju početak Postanja: ,,U po- četku... ” 10 dopušta više od sedam stotina tumačenja! Iz ove tradicije, kao i iz grčke i rimske misli, koje smo upravo pomenuli, želeli bismo da ukažemo na samo nekoliko elemenata koji nam se čine suštinski. Knjiga Postanja 1! počinje ovako : ,,U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom. I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost. I vidje Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svjetlost od tame.” Bog se pojavljuje kao neka vrsta apsolutnog po- četka i kao Tvorac, koji omogućava prelazak iz ništavila u biće; onaj koji stvara svetlost. On je Biće, Tvorac neba, zemlje i Svetlncti 10 Berechit iii Knjiga Postanje (prim.prev.) ■ 1 Pet Mojsijevih knjiga su: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Ponovljeni zakoni. Taj skup čini Toru, zakon koji jc prenesen Mojsiju kao Božja Reč.
161
Bog, takođe, kaže: ”Da načinimo čovjeka po svojemu obličju.... I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga...” Bog je tvorac; on je jedin- stven, kao što je čovek stvoren „jedan” i „jedinstven”, veoma različit od svih bića iz prirode. Svaki stepen stvaranja svoje puno značenje pronalazi tek u stvaranju čoveka, jer je čovek svrha svih stvari. Bog nije apstraktno biće, neka vrsta entiteta, princi- pa, već je živo biće, „osoba”, ne „nešto”, već „neko” . On je Otac, bez sumnje udaljen, ali uvek prisutan; Bog Avrama, Isaka i Jakova. I Bog govori Mojsiju i preko njega se obraća svome narodu. On mu obećava Savez: ,,Ja sam sa tobom”; tako se obavezuje da ga ne napusti u vremenima iskušenja; naravno, ukoliko se pridržava njegovih uputstava i zakona, ako sledi put istine i prav- de. Pošto je stvorio Svetlost, vasionu i čoveka, on mu daje svoj Zakon: „... čuj Izrailju uredbe i zakone, koje ću danas kazati da čujete, da ih naučite i držite i tvorite” 1 . Upravo ustanovljavanjem tog zakona zasnovanog na pravdi, on stvara zajednicu ljudi. U osnovi saveza između Boga i ljudi je pravda. Taj Savez ne može postojati bez pravde. Pravedan čovek je onaj koji živi u saglasno- sti sa zakonom Boga. U Ponovljenim zakonima insistira se na poštovanju Zapovesti, onakvih kakve su izražene u Dekalogu : „Poštuj dan sabbat-a, slavi svog oca i svoju majku, ne ubij... nemoj svedočiti lažno” . Uputstvo koje prevazilazi sva ostala i čini suštinu zakona jeste voleti Boga: „Gospod je Bog naš jedini Gospođ. Zato ljubi Gospoda Boga iz sveg srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje.”5 ' To znači da je ljubav prema Bogu u sre- dištu, u srcu zakona i da se zapovest Ijubavi meša sa samim 12 13 14 12
Ponovljeni zakoni, V,I
13
Deset zapovesti (prim. prev.)
14
P onovljeni zakohi VI4-5
162
zakonom. Ljubav prema Bogu mora navesti čoveka da voli svog bližnjeg, što je objašnjeno u Trećoj knjizi Mojsijevoj: „Ne budi osvetljiv... nego ljubi bližnjega svojega kao sebe samog; ja sam Gospod.” (XIX,18). Prorok Osija to potvrđuje kroz Jehovine reči:, Jer je meni milost mila a ne žrtva, i poznavanje Boga većma nego žrtva paljenica” . Jehova je izvor mudrosti i ne treba ga napuštati, jer inače postoji opasnost da se potone u tamu: ,,Ti si napustio izvor Mudrosti. Alco ideš stazom Jehove, bićeš u večnom miru”; takođe, „Put loših je kao tama, ali put pravednih je kao svetlost koja se pomalja i čija bistrina rađa dan” .
Ideja ljubavi biće preuzeta i razvijena u Novom Zave- tu: „Učitelju, koja je zapovijest najveća u zakonu? A Isus reče mu: Ijubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svoji- jem, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovijest” 15. Druga joj je slična: „Ljubi bližnjeg svojega kao samoga sebe.” (XXII, 39). „O ovima dvjema zapovestima visi sav zakon i proroci.” Više od svih ostalih, Sveti Jovan izražava univerzalnu ljubav koja bi morala ujediniti sve ljude „dobre volje” . U Prvojposlanici Jovanovoj, sama ljubavpostaje suština, jer „Bogje ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji ” .16
iako pronalazimo u osnovi evropskog duha Atinu, Rim i Jerusalim. U grčkoj misli se pojavljuje ideja o autonomiji ličnosti, shvaćenoj kao slobodno i razumno 15
jevanđeljepo Mateju, XXII, 36.
16
Pogledati pogiavlje Ljudsko bratstvo, masonsko bratstvo.
163
biće, koje je u određenom smislu mera svih stvari; mi- sao u čijoj je osnovi dostojanstvo čoveka. U latinskoj misli, to dostojanstvo se oličava u ideji građanstva; gra- đanin je čovek koji prevazilazi samovolju i nasilje uni- verzalnim Zakonom. U judeo-hrišćanskoj tradiciji, se otkriva i oslobađa ideja bratstva „bića , osoba, koja se zasniva na priznavanju uzvišenog i jedinstvenog Bića. To je podstaklo savremenog filozofa Luja Ružijea, da utvrdi da je ujedinjujući helenski logos, judeo-hrišćan- sku „reč” i rimsko pravo, Evropa načinila sintezu ljud- skog poimanja. Evropski duh jeste skup ideja i tradicija, obasjanih svetlošću iz antičke Grčke, rimskog prava i judeo-hrišćanske tradicije. Taj duh se izražavao na raz- ne načine u različitim epohama istorije: u karolinškoj epohi, onoj velikih univerziteta srednjeg veka i građenja katedrala; zatim u Renesansi, u širokom pokretu Hu- manizma, racionalizmu XVII veka i XVIII veku, ro- mantičarskom talasu... Svi ti ljudi su se smatrali dale- kim naslednicima Atine, Rima i Jerusalima. Lože operativnih masona i moderno spekulativno slobodno zidarstvo, takođe, čine isti taj duh i inspirišu se istom tradicijom; možemo umesto njih reći, u skladu sa čuvenim rečima Terencija da „ništa što je Ijudsko nije im strano” .
Šta je zapravo Evropa? Šta je zapravo evropski duh i evropski čovek? Bez sumnje, jedna misao koja se nikada ne zadovoljava onim što zna. To je jedno biće koje pokušava da prevaziđe red činjenica redom prava; čo- vek koji se posvetio neprestanoj potrazi za istinom i u isto vreme srećom, pobedi i stvaranju lepote u svim 164
oblicima; čovek u duhovnoj potrazi (religioznoj ili filozofskoj), čovek rukovođen strašću za slobodom i bri- gom o pravdi, težnjom ka univerzalnim i voljom da ga ostvari u miru, radosti i bratsvu. Šta predstavlja danas taj evropski duh? Šta je sa duhovnim likom Evrope? Kad oslušnemo dušu Evropljana, šta ćemo čuti? Šta oni misle i u šta veruju? Šta su postali? Ne nalazimo li se licem u lice sa nekom vrstom gubljenja kolektivnog pamćenja? Ne osećamo li zabrinutost da je evropska civilizacija i duh koji ju je stvorio i hranio na izmaku snaga, da polako i neumoljivo umire, kao što su umirali grčki gradovi, kao što je Rimsko carstvo srušeno pred naletom varvara, jer su ljudi izgu- bili sopstvenu dušu, veru i volju? Rene Ig 1' primećuje da „zapad u ovom trenutku doživljava duboku krizu čiji je ishod možda neizve- stan” . On ima utisak da Ijudi na kraju XX veka jesu u nekoj vrsti žurbe, ludila, da se otarase tog ogromnog nasleđa, prenošenog generacijama, tako bogatog u nje- govoj različitosti. Ne bi ii trebalo ponovo pronaći to nasleđe, vratiti ga u život i preneti ga onima koji će doći posle nas u lancu bezvremenog saveza koji ćemo stvo- riti? Hegel je pokazao da „jedan narod ne može umreti nasilnom smrću osim ako se nije već prirodno u sebi ugasio”; jedan narod i celokupna kultura i civilizacija. „Duh se gubi zato što se zaboravlja” I Rajmon Rije primećuje da „Jedna kultura umire kada ljudi koji je podržavaju izgube svoje kolektivno pamćenje i kada je ljudi čija je misija da je održe i prenesu, zapostave zbog nepromišljenosti ili intelektualnog kukavičluka” . Treba još jedanput potvrditi vrednost tog duha i svojim 17 delanjem se boriti za njegovu dugotrajnost. Ali,17 17 Fr. ReneHuyghes (nap. prev.) 165
uz dva uslova: da potvrda evropskih ideja i vrednosti ne doprinese nepoznavanju ili preziranju vrednosti ostalih kultura i civilizacija (kao i ideja koje su one dale čovečanstvu); takođe, da se taj povratak našoj kulturnoj i duhovnoj prošlosti ne ograniči na vrstu nostalgičnog i jalovog posmatranja naše istorije i ne učini da zabora- vimo naše sadašnje zadatke; naprotiv, on treba da nas navede na delanje. Treba poznavati svoju kulturnu istoriju i duhovnu tradiciju; treba ih bolje usvojiti, ovekovečiti, učiniti ži- vim; iscrpeti iz našeg pamćenja žive snage koje će nam omogućiti da se suočimo sa našom sadašnjošću; da gradimo svoju budućnost. Treba želeti... Oni koji ioš uvek čitaju Anatola Fransa, sećaju se možda proroštva Hermodora18: „Carstvo koje nestaje, nudi se varvarima kao lak plen. Gradovi koje je izgradio helenski genije i latinska strpljivost biće opustošeni div- ljacima... Neće biti više na zemlji ni filozofije, ni umet- nosti. Slike bogova će biti oborene u hramovima i u du- šama. To će biti pomračenje duha i kraj sveta.” Evropska civilizacija je možda trijumfovala u oblasti teh- nike i sile, ali izgleda poražena u kulturnom i duhovnom domenu, odnosno u onome što čini njenu istinsku dušu. N a kraju XX veka, treba slušati reči koje dolaze iz naše bogate i neuporedive prošlosti, koja nas je načinila ovim što jesmo. Jer, ko smo mi bez Pitagore i Platona, bez Mojsija i Isusa, bez Lukrecija i Seneke, bez Grčke i bez Rima, bez Biblije? Treba ponovo pronaći svoju inte- lektualnu, moralnu i duhovnu tradiciju, njene principe i vrednosti, koji su činili i čine evropski duh. Jer, postoji „evropski duh” i evropska civilizacija, ali ,,ona ostaje nepokretna i mrtva ako .■ .. , . , , > ■ , , . . i
1 8
■ ,1 . . , 1 1.
>
>
,,! ■ ,,
duša, sve dok se ne javi napor svesti da njome zavlada i da je osvoji u svojoj suštinskoj autonomiji”, kako piše Leon Brinšvik. Treba ponovo pronaći svoju istoriju, ono što je utemeljuje i hrani vekovima. U tom smislu, istorija naše prošlosti prevazilazi isto- riju činjenica kao takvih, bilo intelektualnih ili kultur- nih. Istorija događaja pokazuje samo njihovu spoljašnju protivrečnost i na kraju, propast duha. Unutrašnja isto- rija, međutim, prevazilazi događaje i vreme u kojima se oni dešavaju kako bi dostigla bezvremeno i večno. Ona nas uči i utiče da mislimo o svojoj prošlosti i na taj način o građenju svoje budućnosti - i to u slobodi, bratstvu i miru. Kad se Odisej na kraju vrati na Itaku, Boginja Mudrosti mu kaže: „Sine Laertov, koga su bogovi nego- vali, Odiseju, koji poznaješ brojne veštine, smiri se. Ne nastavljaj taj građanski rat. Uplaši se da ćeš rasrditi Boga koji vidi daleko'J; navedi sukobljene strane na jedno večno i tajno savezništvo” .
19 Zevs
167
Glava IX Ljudsko bratstvo, masonsko bratstvo I doći će vrijeme, te ću sabrati sve narode i jezike, i doći će i vidjeti slavu moju.” Knjiga proroka Isaije
„Koji govori da je u vidjelu, a mrzi na svojega brata, još je u tami; Koji ljubi brata svojega, u vidjelu živi, i sablazni u njemu nema.” Prva saborna poslanica Sveloga apostola Jovana Bogoslova
,,Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena.” Sofokle (Antigona)
Ljudsko bratst\’o. Masonsko bratst\>o. (folografija Silvi David)
LJUDSKO BRATSTVO, MASONSKO BRATSTVO U prethodnim glavama smo govorili o kulturi, obrazovanju i Evropi; čitalac možda ima utisak da smo se udaljili od naše teme, „masonskog reda” . Ali, to uopšte nije slučaj. U prvom delu smo želeli da pokažemo da u slobodnom zidarstvu postoji, kao u čitavoj filozofiji, jedna „uzlazna dijalektika”, koja poziva slobodnog zi- dara da se penje ka principima, arche, na kojima se zasniva masonska misao i delanje. Zatim, u sledećem delu, u „silaznoj dijalektici”, želeli smo da pokažemo da slobod- ni zidar te principe i vrednosti pokušava da ostvari, odno- sno, ovaploti u svetu. Jer, uloga slobodnog zidara i naših rituala, kojih se rado sećamo u svakom Preobraćenju, je da „spolja širi Svetlost koju je primio u Hramu.” Taj zadatak je sigurno težak i nikada nije dovršen. Njega uvek moramo započinjati iznova. Slobodni zidar se trudi da napreduje u potrazi za istinom, onim što nazivamo Svetlost; ali i da njome zrači u svetu. On mora da nastoji da ostvari, hic et nunc, jedan red, najpre u svojoj ličnosti, što predstavlja muđrost, a zatim u društvu u kome živi; to je politički red, nadahnut pravdom. Takav poredak može da nestane ako nije podržan od strane duhovnog reda, odnosno ideje koja uobličava i pođstiče moralni i kulturni život čoveka. Ako se principi i vrednosti na kojima se zasniva društvo ruše ili više nisu priznati i shvaćeni od ljudi koji ga čine, društvo propada. Nema grada i društva bez kulture i 171
obrazovanja; nema civilizacije bez prenošenja znanja i zadataka; nema vrednosti bez jednog „lanca jedinstva”, koji sjedinjuje našu sadašnjost sa našom prošlošću, pripremajud našu budućnost. Kada je taj lanac pokidan, bilo nesvesno ili voljno, civilizacija umire; postaje žrda svojih „krivoldetnika”, ,,učenika prevaranata” i „ibija” . Govorimo o prenošenju znanja i zadataka, vrednosti, uzdizanju čoveka iznad samog sebe i usmeravanju celokupne duše ka svetlosti. Na taj način je moguće ostvariti određeni red, ili pre, temelj reda zasnovanog na slobodi i pravdi. Takav red ujedi- njuje ,,ono što teži da se spoji” i gradi „središte saveza”, ostvarujući bratstvo svih ljudi. Mi znamo da se slobodni zidari među sobom nazivaju „braćom” - ,,Da li si ti slobodni zidar?” - „Moja braća me priznaju za takvog.”
Osećanje bratstva duboko je urezano u svest vecine ljudi i ideja bratstva se pojavljuje tokom istorije kao civilizacij ska tekovina u religijama i filozofijama. Na početku, ideja bratstva je često bila ograničena geografskim i istorijskim razlozima. Zatim, porodicom, gradom, narodom, religijom i, na kraju, ideologijom. Ljudi se smatraju braćom zato što pripadaju istom gra- du, narodu, klasi i religiji. Ideja bratstva vrlo često pre- lazi uske okvire u kojima se nalazi. Ona prevazilazi granice jedne porodice i društva i proširuje se na čitavu ljudsku zajednicu; bratstvo izražava ljubav koja ujedi- njuje i povezuje sve ljude, bez obzira na jezik, naciju, religiju, rasu ili klasu... Kakvi su i kakvi mogu biti temelji bratstva? Mi ćemo proučavati tri takva temelja: antičku pagansku filozofiju 172
kroz pitagorejstvo, Platona i stoicizam; zatim, religio- znu tradiciju judaizma i hrišćanstva; na kraju, filozofiju XVIII veka, kada se razvilo spekulativno slobodno zi- darstvo nadahnuto idejom prava, idejom čoveka i zako- nom univerzalnog slobodnog zidarstva - Andersenovim konstitucijama.
FILOZOFIJA GRKA Osnovu filozofske misli u Grčkoj čini univerzum. Pojam Svega1 - jednog ili univerzuma, koji je uređen - igra suštinsku ulogu u viziji sveta i čoveka i njihovom odnosu. Između univerzuma i svih bića u prirodi po- stoji neka vrsta povezanosti (tajne veze) koja među- sobno ujedinjuje sva bića. U Životu Pitagore, Jamblih podseća: „Pitagora jepredavao o sveopštoj povezanosti, Boga i čoveka... znanja, duše sa telom, racionalnog sa ostalim delovima... čoveka i žene, dece, bližnjih u jednoj zajednici..., jednom rečju - svih sa svima.” Po Grcima, čovek, koji je deo univerzuma, mora poštovati njegov zakon. To je zakon reda i harmonije. Između univerzuma i čoveka nema raskida, već, napro- tiv, postoji analogija i, čak, harmonija. Kao što jedna vrsta „pravde” gospodari kretanjem planeta i ustanov- ljava poredak u svemiru, tako ona mora vladati u orga- nizaciji ljudskog društva, grada, građanina i samog čo- veka. Harmonija, koja mora postojati između čoveka i univerzuma, pokazuje se i u ljudskim odnosima i nju nazivamo filantropijom - kćerkom prijateljstva. Ideja bratstva je, takođe, univerzalna; jer, proizlazi iz harmonije univerzuma i čoveka: ,,Mi smo veoma slični u svim pogledima, Grci i varvari”, kaže se u tekstu 1 i
To olon.
173
Pr&hokralovci. I Lukrecije ce se u O prirodi stvari2 loga setiti kad bude pisao: „Mi smt> deca vazduha. Vazduh ie naš zajednički otac, zemlja je naša zajednička majka.” Bratstvro, koje međusobno ujedinjuje ljude nalazi svoju osno\u u prirodi; ljudsko bratslvo jeste jedan vid uni- verzaJne harmonije. Tako je filantropija shvačena kao čerka philia1; ali, ona je potčinjena sophia-V' ili potrazi za mudrošču, ljubavi prema mudrosti, odnosno filozo- fiji. Sama mudrost jeste potraga, ljubav i znanje, ,,ideje dobra”. Tako je osnova bratstva ;Dobro”, potraga za dobrim, pravdom i \rednostima. Platon če se toga setiti u Gorgiji, kada Sokratu daje sledeče reči: ,,\ludri kažu da su nebo i zemlja, bogo\i i ljudi zajedno ujedinjeni prijateljstvrom, pravilom, umerenošču i pravdom i zbog toga oni daju univerzumu ime reda (Kosmos), a ne ime nereda i nepravilnosti”. Velika ideja pitagorejaca o univerzaJnom bratstvu (preuzeta u platonizmu), koje povezuje sva biča sa prirodom, nastavlia se u stoičkoj filozofiji i traje do samog kraja antičke đvilizacije. Za ove filozofe, čitava vasiona je osmišlj.ena kao veliko živo biče čija se duša širi kroz sva biča 1 čini i oblikuje vezu i jedinstvo. To je ono što sugeriše Epiktet u svojim Razgovorima (1.14): ,,Nemisuš li da su s\re stvari međusobno ujediniene iedne sa drugima... i da su stvari na zemlji u naJdonosti sa onima na nebu?” I \Iarko Aurelije u Mislima, izražava istu ideju: ,(Postoji samo jedinstveni život, iako je podeljen na beskraj pri- roda i ograničenih tela. Postoji samo jedna inteligentna duša uprkos vidljivim podelama”. Sve su stvari među- sobno povezane s\retom vezom i nisu jedna drugoj straj
JSc
i A
PfijlT-iljitVl (pfHE prav ) Mmđraili -JpiiiLprev ).
174
jt ’ e jS fl"jm .
ne. Sve one; zajedno sačinjavajujednu celinu i s\'e zajed- no doprinose jednom i istom redu u svetu. Jer se od svih stvari stvara samo iedan svet; jedna božanska moć pro- žima sve; i samo iedna pramaterija postoji, jedan jedini zakon i razum koji je zajednički svim umnim stvarima, i iedna jedina istina, naravno, ako je i savršenst\'o bića iedno, koje su istog porekla i koje imaiu udela u jednom razumu”. (Samom sebt, V II9). Ideja o univerzalnom životu koji ujedinjuje s\'a bića u prirodi, o iednoj „univerzalnoj naklonosti” vezana je za „fizičku” oblast, prirodnu, ali takođe, i za oblas* ;;metafizike:3 i tu označava potpuno prisustvo jednog ;;Boga - Prirode”, iednog Boga koji predstavlja univer- zum. Tako se rađa ideja o etičkom redu ;;kosmopoliti- z.ma” ideja da ie mudar čovek ;;građanin s\'eta”. Epiktet je primetio i govorio da kada su pitali Sokrata iz koje je zemlje on nije odgovarao da je iz Atine ili Korinta, već da je kosmopolita. I Marko Aurelije piše: ;;Za mene; kao Antonina, moj grad i moja domovina jeste Rim; kao čoveka ieste svet”3. On pokazuje ideju o univerzalnom skladu veoma lepim poređenjem: „Nemoguće je odvo- jiti grančicu od susedne, a ne otkinuti je pritom od čita- vog drveta. Isto tako. čovek koji je odvojen od samo jed- nog čoveka, isključen je iz zajedmce”6. ;;Grančicu”; na- stavlja on; ;;neko otkida od drveta, ali čovek se sam odvaja od svog bližnjeg kada ga mrzi i ne vidi da je ; isto- vremeno; amputiran od celokupnog društvenog tela.” Celokupni univerzum; odnosno fizički s\'et i Ijudski s\'etovi; shvaćeni su kao ogroman grad; koji se širi do granica samog Kosmosa. Zakon koji vlada u prirodi; mora 5 t>
Vlsrko Auralijs. sc-no-r: sei; preveo Alfcin Vflhsr. Darara 2D
175
vladati u gradovima ljudi i samom čoveku. Reći ćemo da se ljudski red zasniva na redu u prirodi. Još bi bolje bilo reći da se prirodni i ljudski poredak zasnivaju na univer- zalnom redu, koji se izražava u prirodi preko zakona har- monije i u ljudskom redu preko zakona prijateljstva; i jedno i drugo su izraz poretka koji želi kosmički Bog, Veliki arhitekta svih svetova; kosmički Bog i Princip kosmosa su u osnovi univerzalnog bratstva. Ne treba napominjati koliki je značaj stoičke filozofije. Ali, oseća- nje prijateljstva pronalazimo i u ostalim „tradicijama” .
IDEJA BRATSTVA UJUDEO-HRIŠĆANSKOJ TRADICIJI Kakav je sadržaj bratstva u judeo-hrišćanskoj tra- diciji i na čemu se zasniva? Kakva je u toj tradiciji uloga filozofije i sveopšte vizije Boga, univerzuma i čoveka? Svi poznaju prve stihove Postanja: ,,U početku stvori Bog nebo i zemlju... I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost... I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori gaw Siava Boga se izražava stvaranjem sveta: „Neba pripovedaju slavu Boga”, i stvara- njem čoveka, „kralja stvaranja” . Ali, slava Boga se tako- đe izražava ustanovljavanjem zakona pravde koji je on dao svome narodu. Bog je uvek sa svojim narodom i ljudima i ustanovljavanjem Zakona on osniva zajednicu ljudi. U Pričama Solomunovim piše da je Bog sve učinio svojom rečju, da je mudrošću oblikovao čoveka da vla- da nad bićima koja je stvorio. Bog voli sve što postoji i naučio je narod da pravedan mora biti prijatelj čoveka. Priroda saveza između Jehove i njegovog naroda izražava suverenost Boga jer samo on može inicirati taj odnos sa ljudima; ali, u tom savezu i pomoću tog saveza 7 7 Postanje,
1,1 i 1,27
Ijudi će moći ponovo da pronađu svoju bratsku zajed- nicu. Tako, Bog daje ljudima svoj Zakon i zasniva brat- stvo ljudi koji imaju zajedničkog oca, Adama (koji u sebi nosi sliku Boga). Upravo pravednošću i ljubavlju zajedničkog Oca svi ljudi postaju braća. Čovek mora najpre voleti svoga Boga: ,,Da ga i ljubiš i služiš Gospodu Bogu svojemu iz svega srca svojega i iz sve duše svoje”8. Ljubav je u središtu zakona i zapovest da se voli jeste osnovna zapovest Zakona. Ljubav prema Bogu, ali takođe i ljubav prema bližnjem. Treća knjiga Mojsijeva nam kaže: „Ne budi osvetljiv... Ijubi bližnjega svojega kao sebe samoga” (XIX, 18) i, dodaje, ,,ja sam Gospod” . Ljubav prema bližnjem ima određen smisao, lcoji je vezan za ispunjenje Božje volje. Važnije je što preko ljubavi prema bližnjem, dolazimo do Boga. Onaj koji voli čini da se podudare Bog i ljudi. Priznavanjem za- jedničkog Oca i strogim pridržavanjem Zakonu, ljudi će zaista moći da postanu braća. Nikada ne bi trebalo napustiti Jehovu, taj izvor Mudrosti i Pravde, inače ćemo pasti u haos i tamu. Bog, koji voli sve što postoji, samo može stvarati ljubav među ljudima, pod uslovom da oni žele da ga čuju. Prorok Osija (VI/6), potvrđuje i pokazuje da je zapovest ljubavi osnovna zapovest Zakona. Ne daje li on Jehovi sledeće reči: „Jer je meni milost mila a ne žrtva, i poznavanje Boga većma nego žrtva paljenica”? Ova uzvišena ideja biće razvijena u Novom Zavetu; tako se, u Jevanđelju po Mateji (XXII/37,38), kaže: „Učitelju! Koja je zapovijest najveća u zakonu? A Isus reče mu: „ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća
8
P onovljeni zakoni, X , 12
177
zapovijest. Eto najveće i prve zapovesti.,, Druga j o j je slična: „ljubi bližnjeg svojega kao samoga sebe.” (XXII, 39) „0 ovima dvjema zapovestima visi sav zakon i proroci.” Ova ideja je preuzeta, ponovljena i razvijena u celom Novom Zavetu. Podsetimo se šta kaže Sveti Pavle u Poslanici Rimljanima (XIII/8): ,,jer koji voli drugog zakon ispuni” i u Poslanici Galatima (V/14): ”Jer se sav zakon izvršuje u jednoj riječi, to jest: „ljubi bližnjeg svojega kao sebe” ... „Ako nemam ljubavi, ja sam samo bronza lcoja zveČi i cimbalo koje zvoni... Ako nemam ljubavi, nisam ništa.” Dodajmo da se ljubav, koja se odnosi na bližnjeg, ne odnosi samo na onog koji je „blizu”, već na sve ljude; ona je univerzalna: „Nema ni Jevreja ni hrišćana... nema više roba ni gazde... jer ste vi svi jedno”, kaže Sveti Pavle. Još više nego Sveti Pavle, Sveti Jovan izražava tu univerzalnu ljubav koja mora, ili koja bi morala ujedi- niti sve ljude, iznad svih pođela, svih granica, nerazu- mevanja i neshvatljivih mržnji, koje ih dele i cepaju. Ova misao iskazuje ideju da čovekova svest i sama lju- bav jesu u osnovi univerzalnosti i bratstva. Pročitajmo Prvu poslanicu: „Koji ljubi brata svojega u vidjelu živi, i sablazni u njemu nema. A koji mrzi na svojega brata, u tami je, i u tami liodi, i ne zna kuda ide, je r mu tama zaslijepi oči.”(II,9); prema tome, reč je o tome da najpre treba voleti, i to, voleti Boga, ali i voleti svoga bližnjeg koji je brat. Sveti Jovan kaže: ,,jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti. Svaki koji mrzi i na brata svojega krvnik je ljudski” (111/14,15), ,,da ljubimo jedan drugoga; jer je ljubav od Boga, i svaki lcoji ima ljubav od Boga je rođen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi ne pozna Boga; je r Bog je ljubav”(IV/7,8) ,„Bog je Ijubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji” (rV/16)
178
I
Ovako defmisana ljubav izgleda da ima dvostruki cilj: istovremeno Boga i ljude, ljude preko Boga i Boga preko ljudi. Nisu li ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem uvek vezane i nedeljive? Možemo li voleti čo- veka ako ne poznajemo Boga, odnosno, ako ne znamo ili ne verujemo da iznad ljudskog postojanja, celokup- nog prirodnog reda i svih činjenica - postoji uzvišeno Biće, vrednost na kojoj se zasniva prirodni i ljudski red? Možemo li ići ka Bogu ako ne verujemo i ne mislimo da u svakoj ljudskoj svesti postoji jedna „vertikalna” di- menzija koja prevazilazi prirodnu svest, u čijoj osnovi jeste duh i ljubav, ođnosno prevazilaženje svesti samom svešču? U našem slučaju, to znači da se ljudi ne mogu posvetiti nekome drugom, ako, najpre, ne prevaziđu sebe pomoču potrage za idealom koji ih prevazilazi. U judeo-hrišćanskim religijama, putevi ljubavi i bratstva prolaze kroz poznavanje Boga; poznavanje jedinstve- nog Boga dovodi ljude do njihove bratske i univerzalne zajednice.
IDEJA BRATSTVA UXVIIIVEKUIDUH SPEKULATIVNOG SLOBODNOG ZIDARSTVA Mi znamo da su u XVIII veku stvorene ili ponovo obnovljene lože slobodnih zidara, zvane „drevne i prihvaćene” i da se spekulativno slobodno zidarstvo veo- ma razvilo tokom XVIII veka, najpre u Evropi, a zatim u svetu. Svi slobodni ziđari se smatraju „braćom” i maso- nerija mora postati „središte saveza i način da se ostvari istinsko prijateljstvo među osobama koje bi (bez njega) ostale stranci” . Mi smo svih nacionalnosti, religija i govorimo sve jezike. Preporučeno je „negovati bratsku ljubav, osnovu i slavu tog drevnog bratstva” . 179
Velika Loža Francuske, u svojoj Konstituciji, lzrazava duh samog Andersonovog slobodnog zidarstva, defini- šući slobodno zidarstvo kao „tradicionalni i univerzalni incijacijski red zasnovan na bratstvu. Ona čini savez ple- menitih, slobodnih ljudi svih rasa, nacionalnosti i vero- vanja.” Vrhunac inicijacije čini „ulazak” u masonsku ložu učenika slobodnog zidara; on je pozvan da svakog čoveka prizna kao svog „brata” i obavezuje se jednom svečanom zakletvom koja se polaže u Slavu Velikog arhi- tekte svih svetova i nad Tri Velike Svetlosti slobodnog zidarstva: Biblijom, otvorenom na Jevanđelju Svetog Jo- vana9, Šestarom i Ugaonikom; i to, na skupštini slobod- nih zidara. Bratstvo, „univerzalno prijateljstvo” je sim- bolizovano Lancem jedinstva koji na kraju Preobraćenja sjedinjuje svu braću u Loži. On, u nameri i značenju, prevazilazi ograničavajuće okvire same lože i širi se na sve slobodne zidare univerzuma i masone iz prošlosti, kao i one iz budućnosti; na kraju, na sve ljude dobre volje. Priznavanje i potvrda univerzalnog bratstva zasnivaju se na zakletvi, slobodnom činu, na slobodi. Taj svečani Čin ili zakletva je sama za sebe, u odnosu na sebe i u odnosu na ostale, čin ustanovljavanja. Tako se formira „novi savez” među ljudima - plod slobode, koja se na tai način potvrđuje i istovremeno potvrđuje i bratstvo. Ja se, tom zakletvom, obavezujem i to me dovodi do priznavanja ostalih ljudi kao ljudi. Ali, ta zaldetva istovremeno pod- razumeva određeni reciprocitet, koji se izražava I.ancem jedinstva u kome ostali mene priznaju kao čoveka, kao brata. Ja imam zadatak da priznam drugog, ali drugi ] takođe, ima zadatak da prizna mene. Na tom reciproci- i tetu zasniva se masonsko bratstvo. ,,Da li si ti slobodni zi- dar? Moja braća me priznaju za takvog.” 9
Proiog
Svako udruženje i društvo se mora zasnivati na jed- nom Ugovoru (eksplicitnom ili implicitnom): „Ja sam postavio kao suštinu političkog tela ugovor njegovih članova”, piše Ruso i clodaje: „koja je sigurnija osnova od slobodnog angažovanja njegovih članova?” . Šta je to što čini jedinstvo društva, ako ne njegovi članovi, koji se slobođno sjedinjuju kako bi stvorili samo društvo, jer, „svaki čovek koji je rođen slobodan i samostalan može prihvatiti ili odbiti to udruživanje”? Sloboda svake oso- be i svest svakog čoveka jesu osnova bratskog udruženja i bratstva ljudi, stena na koju se ono naslanja. Ta slo- bodna i razumna svest postaje za ljude XVIII veka osno- va grada ili nacije i celokupnog društva. Zakietva koja ustanovljava novo društvo i novo građanstvo obeležava važne trenutke XVIII veka. Podsetimo se ovde na zakletvu Džordža Vašingtona, koju je položio kao predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Svi predsednici SAD-a polažu zakletvu vernosti ustavu i američkoj naciji. Setimo se čuvene zakletve iz Francuske revolucije, koja je obavezivala poslanike Ustavotvorne skupštine da nastave svoj rad; zakletve koju je položio La Pajet, poznati mason, u ime svih patriota okupljenih na Marsovim poljima za praznik Federacije 14. jula 1790: „Zaklinjem se da ču zauvek biti veran narodu, zakonu, Kralju, da ću sačuvati ustav i ostati ujedinjen sa svim Francuzima, neraskidivim vezama Bratstva.” Podsetimo se još da Ustav, obnarodovan 1791. godine, u svom Trećem naslovu, članu 2, uvodi građansku zakletvu. Ukoliko je istina da jedan grad i nacija jesu objek- tivne činjenice koje pripadaju geografiji i istoriji, koje se nalaze na datom prostoru i koje su plod određene isto181
rije, ne treba li, takođe, reći, da su one rezultat jedne slobodne težnje za zajedničkim životom? Kada Žan Žore govori o domovini, definiše je kao „živi kamen” i kaže da nikada ne bi trebalo zaboraviti onaj njen deo koji čine volja, misao, sećanje i nada. Može li postojati bilo kakvo društvo i zajednica, ako u srcu onih koji je čine ne postoji volja da se misli i živi zajedno? Pojam nacije i ideja naroda nisu prevaziđeni, kako se danas, ponekad, tvrdi. Nacija za mnoge ljude još uvek predstavlja vrednost i oni su vezani za svoju domovinu; ona se pojavljuje kao suštinska i legitimna činjenica naših modernih društava. Skorašnja istorija, međutim, posebno u Evropi, upoznala je odstupanja od ideje nacije; videli smo kako se nacionalna država pretkara u totalitarnu državu na primeru fašizma u Italiji, nacional-socializma u Nemačkoj i boljševizma u Rusiji. Zbog toga, neki danas sistematski povezuju nacionahtu državu sa totalitarnom državom; pošto osuđujemo jednu, osećamo se obaveznim da osudimo i drugu; osuđujući totalitarizam, zato, veru- jem o da nam je zadatak da osudimo i patriotizam. Treba da razlikujemo nacionalnu državu od totalitar- ne države i nacionalizam totalitarnog tipa od naciona- lizma demokratskog tipa, koji je po našem mišljenju legitiman. Kada su Engleska Čerčila i Francuska De Gola (sa članovima pokreta otpora) branile svoj narod, one su to činile boreči se protiv svakog oblika totalitarizma. Čerčil i engleski narod, De Gol i članovi Pokreta otpora nisu pravili kompromise sa fašizmom i nacizmom; na- protiv, oni su se borili protiv njih i njihovih kobnih ideologija. Mada može izgledati očigledno, umesno je to ponoviti10.
10
182
Za vreme rata između 1940 i 1945 u Ženevi je objavljen zbornik tekstova naslovljen Francusko područje, čijih nekoliko tielova se nalaze u aneksu na kraju glave; oni pokazuju smisao borbe koii su vođili ti pisci.
Klod Nikole, u svojoj knjizi Republika u Francuskoj, pokazuje da se svaka demokratija zasniva na ugovoru, koji recipročno vezuje slobodne ljuđe. Ali, taj ugovor ne dovodi do preispitivanja same nacije; naprotiv, on je podrazumeva. Nacionalni okvir je, prema autoru, neop- hodan za demokratiju, prava čoveka i građanina. Na- rod, to je okvir u kome se nalazi građansko društvo ili sloboda, jednakost i bratstvo. Ako ukinemo nacionalni olcvir, rizikujemo da umanjimo ili uništimo slobodu, bratstvo i prava čoveka. Građanstvo i nacionalnost su usko povezani. Nacionalnost izražava građanstvo, odnosno slobodno pravo svakog čoveka, koji je implicitnim ili eksplicitnim obavezivanjem ili zakletvom izabrao pravila i vrednosti demokratije. Ovim želimo reči da narod nije nešto apsolutno i da nije postavljen iznad svih moralnih pravila, zakona i prava. Ideja nacije ima svoj smisao i istinsku vrednost samo ukoliko je u saglasnosti sa pravilima koja upravljaju demokratijom, odnosno pravima i zadacima građanina i čoveka. Nacija je okvir u kome se izražava demokratija; demokratska ideja jeste ono što uravnotežava i uređuje nacionalnu ideju. CovekXX veka može i mora ići ka univerzalnom, bez poricanja sopstvene domovine, kulturne tradicije i civilizacije. Načelna vernost svojoj domovini ne isključuje poštovanje ostalih. Kaže se: „Treba poštovati druge narode kao sopstveni” . Pomoću nekoliko čudnih i opasnih soiizama, danas neki žele da nas ubede da, zbog ljubavi prema drugim nacijama i kulturama, treba zapostaviti i prezirati svoju, koja nas je načinila onim što jesmo. Žan Žak Ruso u Emilu, ima zanimljivu primedbu: „Događa se”, kaže on, ,,đa se oni, koji se nazivaju kosmopolitima, hvale da vole ceo svet da bi imali pravo da
183
ne vole nikoga” . On precizira: „Pazite se tih kosmo- polita koji irnaju velike ciljeve koje preziru da ispune u svom okruženju. Takav filozof voli Tatare kako ne bi morao da voli svoje komšije” . „Treba voieti sve ljude i one koji su nam najudaljeniji; da li je to razlog da ne volimo one koji su nam najbliži?” Ljubav je legitimna samo ako je zaista univerzalna - poput znanja. Nemamo li danas, na kraju XX veka utisak da taj evropski duh malo po malo umire i da se gubi? Ne prisustvujemo li često, nemi i nemoćni, agoniji naše kulture i naše civilizacije? Rene Ig primećuje da Zapad u ovom veku prolazi kroz duboku krizu, čiji ishod nije izvestan. On ima utisak da ljudi, na kraju veka, jesu u nekoj vrsti žurbe, ludila, da se oslobode celokupnog nasleđa, koje su prenosile generacije. Postoji tendencija da se često ne poznaje i ponekada prezire taj evropski duh i da se osporava njegova vrednost. Hegel polcazuje da narod ne može umreti od nasilne smrti osim ako nije već u sebi prirodno mrtav. Zar to ne važi i za jednu kulturu i civilizaciju? „Jedna kultura”, piše Rejmon Rije, „umire kada ljudi koji su bili njena potpora gube kul- turno sećanje, i kada ljudi čija je misija da ovekoveče kulturu, je zapostave, zbog nerazumevanja ili intelektu- alne lenjosti.” „Duh se gubi zato što se zaboravlja.” 11 Ovde se postavlja pitanje: ne postoji li zapravo protivrečnost između subjektivnosti kojapodrazumeva „pravo na različitost” i univerzalnosti? Ferdinand Alkije u svom članku , primećuje da je moderni filozof, koji sledi Hegela, zamenio pojam klasične univerzalnosti razuma pojmom intersubjektivnosti. Moderni filozof ne želi više defmisati čoveka kao razumno biće i ne veruje više, kao 11 12
184
11
Pogledati V poglavlje Tradicija i slobodno zidarstvo.
12
Revija/w£.
što su mislili Dekart, Spinoza ili Kant, da je čovek u svojoj suštini razuman i da je za čoveka pokoravanje razumu način da dostigne univerzalnost. On procenjuje da je celokupna čovekova svest, na prvom mestu, potvrđiva- nje samoga sebe; odnosno, apsolutna subjektivnost, koja se potvrđuje i u komunikaciji između dve svesti. Nije više reč o tome da se sagovornik dovede do toga da otkrije izvor svojih misli, univerzalnost duha i Istinu, koja jedina može ujediniti ljude. Umesto toga, reč je o tome da se pre svega potvrdi i zahteva da bude priznata ta subjektivnost, u svojoj dubokoj pojedinačnosti i jedinstvenosti, da se zahteva priznavanje svog identiteta i nakon toga, volja da se nametne drugome svoja pojedinačnost. Želja i volja za priznavanjem koja se pomalja iz susreta dve svesti ili dva biča, ne dovodi do komunikacije, još manje do udruživanja i ljubavi ili prijateljstva, več do rasprave, sukoba i rata koji se završava, kod jednih dominacijom, a kod drugih servilnošču. Bratstvo među ljudima je nestalo i među njima postoji još samo odnos gospodara i sluge. Njihov kompromis jeste, po definiciji, nemoguč. Da li je istina reči da nema autentičnog dijaloga bez priznavanja slobode svakoj svesti; priznavanja univerzalnosti razuma, koja postoji u svakom čoveku? Dijalog više nije moguć, ako prognamo razum ljudske svesti, odnosno ako mislimo i verujemo da je svaka svest potpuni zatočenik svoje subjektivnosti, ođnosno svojih strasti i svojih interesa. To je razlog zbog koga zaljubljeni ne znaju za dijalog, dok se svaka politička komunikacija - koja je u domenu interesa i strasti za moći - uvek okreće polemici i pogrdnoj reči, odnosno uvredi. Svaki dijalog pretpostavlja razmišljanje i određeni mir. Masonska loža može postati mesto đijaloga, zato što je obeležavaju razmišljanje i mir. Ne mora li učenik ma185
son najpre ćutati i naučiti da ćuti pre nego što počne da govori? Ćutati da bi slušao drugog. Ono što važi za učenika, važi i za pomočnika i majstora, koji takođe mora da se seti da ne treba samo da govori več i da čuti i sluša. Kako pomiriti subjektivnost i razum? Možemo li ih pomiriti jednom za svagda? Bez sumnje, ne; najpre je potrebno vreme. Kao što smo pokušali da pokažemo na prethodnim stranicama, mason mora trpeti iskušenja i prelaziti etape pre nego što otkrije istinu ili joj se barem približi. Vreme, sporo i metodično penjanje ka Svetlosti jeste suštinska tema masonske misli. Treba verovati i misliti da postoji jedna Istina i jedna Svetlost, iako je svaki mason svestan da je nikada neće potpuno dostići, osim možda u trenutku kada ode u večni Istok. Na kraju, približavanje univerzalnoj istini, činiocu istinskog bratstva među ljudima, podrazumeva priznavanje moralnog Zakona. Slobodni zidar je, svojim Preobraćenjem, obavezan da se povinuje Moralnom zakonu, suštinskoj i osnovnoj ideji.1'
Jedan veliki mislilac, koji je veoma često zaboravljen od strane modernih filozofa, Pjer Malbranš, pisao je u Metafizičkim razgovorima: „Istina je nepromenljiva, večna, ista u vremenu i večnosti, ista za nas i za druge (...) Večni zakon govori svim narodima isti jezik, Kinezima i Katarima, Francuzima ili Špancima, i, ako oni nisu podjednako obasjani, to je zato što nisu podjednako pažljivi (...) Svi čuju istinu koja nam zapoveda da prema drugima budemo onakvi kakvi želimo da budu prema nama” . To je osnovna, jednostavna istina, koju ljudi 13 1 3
retko primenjuju. Sigurno je da je bratsvo napor, jer ono zahteva hrabrost, volju i inteligenciju. Rekli smo, na početku, da se za slobodnog zidara bratstvo prvenstveno zasniva na slobodi, što znači da ono ne traži uniformnost. Ono uzima u obzir razlike, odnosno priznaje određenu vrednost subjektivnosti i podrazumeva recipročnu toleranciju, oruđe koje omo- gučava da se ostvari univerzalnost. Ali, treba dodati: zajednice može biti samo ako ljudi priznaju i poštuju zakon, pisane i nepisane zakone; ako priznaju jedan idealni Red prava, koji jeste i mora biti isti za sve ljude. Isto kao što za slobodnog zidara postoji jedan red u kosmosu, čiji je izvor Veliki arhitekta, isto tako, postoji jedan red duha koji mora da se izrazi u Moralnom zakonu. Podsetimo na čuveni odlomak iz Kritike prakti- čnog uma: „Dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim divljenjem i strahopoŠtovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.” 14 Ovaj zakon jeste, bez sumnje, unutrašnji, u mojoj svesti, ali istovremeno je uzvišeniji i izražava Svetlost, koja mora osvetljavati svakog slobodnog zidara. Ona je sama po sebi ovapločenje vrhovnog biča, koga slobodni zidari nazivaju „Veliki arhitekta svih svetova” .
Ljudsko bratstvo i masonsko bratstvo - te dve ideje su povezane. One dele isti ideal bratstva, zajednički za religije, filozofije i slobodno zidarstvo i dovode do samoispitivanja samog čoveka. Ko sam ja? Šta je to čovek? „Upoznaj sebe samog” . Ova izreka, upisana na zabatu nad vratima hrama u Delfima, je prvi savet sa kojim se 14
Imanuel Kant, Kritika praktičnog uina, str. 174, BIGZ, Beograd 1979.
187
susreće profani u sobi za razmišljanje* ’, pre svoje inicijacije. To podrazumeva, najpre, da dobro razume šta to znači. U toj zapovesti ne treba samo videti, kako najčešće činimo, poziv da se načini spisak (sigurno neophodan) naših kvaliteta i mana, da se upozna naš karakter, naša psiha i da se učini sve ono što nam predlaže psihologija i antropologija. Ono čemu nas, pre svega, ta izreka doziva, jeste da otkrijemo i prepoznamo ono što nas čini čovekom, u našoj različitosti u odnosu na sva ostala bića u prirodi; ono što je u nama duh, odnosno, i razum i sloboda; biće, stvoreno po slici i liku sveta i Boga. ,,Ko sam ja?”, pita se Andre Breton u Nađi: ,,Te reči kazuju više od onoga što znače”, ,,To me tera da se zapitam ko me pohodi” . Šta je to čovek? Bez sumnje, „malo zemlje i pepela”, „haos”, „varka”, „imbecilni zemaljski crv”, „đubrište nesigurnosti i grešaka”, biće puno tame; ali, dodaje Paskal, „slava vasione”, jer, „čovek beskrajno prevazilazi čoveka”; biće koje ima moć da poznaje i da voli, biće svetlosti. „OgraniČeno biće”, ali, koje ima ideju o beskraju, kao što pokazuje Dekart u Trećoj meditaciji; „sredina između Boga i ništavila”, u Četvrtoj meditaciji. Čovek je biće koje ne zna, ne želi i ne može da se zadovolji onim što ima i onim što jeste: koje ne može da se svede na samo jednu dimenziju - vremensku ili materijalnu; onaj koji želi da prevaziđe sebe. Čovek predstavlja biće, zatvoreno u samo sebe, u samoću svoga ja i u samoću kraja; često tragičnog - „Kakva samoća u tim ljudskim telima”, kaže Mize, „monada bez vrata i prozora”, kako tvrdi Lajbnic. Ali, istovremeno, biće otvo- reno ka svetu, ka drugome i ljudima, jer „ljubav prema drugima mu govori šta on jeste” ’. Čovek je biće ograni15 16
188
Ponekad se govori i o sobi izgubljenih koraka (prim. prev.). Ludvig Fojcrbah, Sušlina hrišćanstvn,
čeno u prostoru i vremenu, zatočenik svojih granica i, istovremeno, otvoren ka beskonačnom i večnom, ka uzvišenom; on želi ponovo da izgradi jedan drugi svet i jednog drugog čoveka u svetlosti te uzvišenosti. „Nesreća, nesreća”, kaže nam Gete u svom Faustu, „uništio si predivno nebo tvojom razornom pesnicom.” Zatim dodaje: „Moćni sinu Zemlje, ponovo izgradi taj božanski svet, izgradi ga u dubini svoga srca” . Jer, čovek ne može biti čovek ako se ne okrene ka svetlosti, unu- trašnjoj svetlosti svoje svesti, odblesku večne svetlosti; svetlosti znanja i ljubavi, koja simboliše znanje o ljubavi i ljubav prema znanju; Mudrosti ili težnji ka Mudrosti (jer čovek je samo čovek, elan, težnja i Ijubav prema Mudrosti). Pomoću svetlosti čovek postaje slobodni zidar i slobodni zidar postaje istinski čovek, odnosno, čovek uređen duhom ili Čovek - Duh. Nije li rečeno u svim ritualima svih masonskih loža u svetu1' „Neka se naši pogledi okrenu ka Svetlosti”, „neka nas Svetlost obasja” . Nije li na taj način, simboličnim jezikom izražena metafizička i duhovna dimenzija slobodnog zidara i čoveka; u ime čega on mora graditi svoj unutrašnji i lični život, kao i život drugih, svoje braće? Istinsko bratstvo svoj princip i osnovu pronalazi upravo u veri u Duh i Svetlost, kao i u nadi. Bez sumnje, nijedan čovek i nijedan slobodni zidar ne može potpu- no ostvariti svoju nameru i svoj san. Ne uspevamo uvek u našim vremenskim poduhvatima, koji nisu uvek sa- glasni sa našim ambicijama. Ne treba li, međutim, priz- nati i reći ono što je Sokrat, u praskozorju naše civili- zacije, proklamovao pred Atinjanima koji su ga osudili - da borba za istinu i pravdu, za bratstvo ljudi, jeste najlepša i najplemenitija borba? Borba koju svakodnev! 7 To je istinska i jedina masonska univerzalnost.
189
no podstiče naša vera i hrani naša nada sa idejom da je „lepota čoveka veča od čoveka” .
ANEKS U vreme najmračnih časova naŠe istorije i okupacije (1943), u Švajcarskoj je objavljen18, zbornik dirljivih tekstova čiji su autori članovi pokreta otpora koji govo- re o veri u Francusku i njenu kulturu. Zbornik nosi naslov Francusko područje.
Predstavljanje: „Dugo je postojalo uverenje da je svaki glas u Francuskoj zamro. Ali, na sreću, mi smo rano pronašli jedan lep zaklon od potčinjavanja u kome smo mogli da proklamujemodostojanstvo (...) Ostalo jejošda seujedinito veliko bratstvo, oko čoveka i oko slobode, da se, na jednom duhovnom mestu, okupe najrazličitiji pisci i predstavnici suprotstavljenih mišljenja; da se izrazi nji- hov zajednički stav. Plod njihovog istraživanja svedočio bi o dubokom razmišljanju o slobodi čoveka (...) Bilo je važno potvrditi tu zajedničku strast za odbranom jedne civilizacije, koja nas sve vezuje.»
Moja domovina - francuski jezik, od Luja Martin-Šopijea, evocira Francusku u svom porazu (1940), kada je izgledalo da je propast konačna ... „nije se računalo na čudo duha. Glas Francuske nastavio je da se čuje u svetu preko Konta, Montenja, Remboa, Prusta... Video sam besmrtnu, raznoliku i zračeću velelepnost domovine; 18 U izdanju Trtm Koiin (fr. Trots Collmes), Ženeva.
190
svoje domovine, odnosno francuskog jezika... Moja domovina bez granica, moja domovina bez mrtvih... Domovina koja se definiše pomoću živih, pomoću neprekidnih vekova živih. „Jer, jedan narod ne traje i ne spasava se osim po- moću neprestanog obnavljanja svojih stalnih vrednosti - ne samo preko kontinuirane renesanse; jer, u meri u kojoj se čuju oni koji su dobili zvanje da šire svoju poruku svima, jezik kojim se izražavaju postaje i ostaje univerzalni jezik. „Francuska je živa... ona je spasena duhom.”
Mistično telo Francuske od Žana Kasua (str. 87): ,,Ko će moći da kaže Francuska? Ovde odgovarajuće rečenice više ne važe... Neizreciva Francuska, o njoj se može govoriti samo kao o mističnoj stvarnosti, uzvišenijoj od ljudi. Stvar- nosti koja nadživljava postupke Francuza i svih ostalih ljudi, aktera istorije i aktera vremena. Francuska, to je nebo i ona živi.” Pol Elijar, Zora raspušta monstrume: ,,0ni nisu znali da je lepota čoveka veća od čoveka. Oni su živeli da bi mislili, oni su mislili da bi ćutali Oni su živeli da bi umirali, oni su bili izlišni Oni su zaveštali svoju nevinost u smrti...”
191
G la v a X
Humanizam i slobodno zidarstvo „Sve što je ljudsko nije mi strano” Terencijc „Filozofski metod jeste metod samog duha; on se uvek može unapređivati od strane bilo koga od nas, jer duh uvek treba štititi; ali, on može biti unapređen od strane svakoga od nas i zato što isti duh živi u svim ljudima.” Ferdinand Alkije, Nostalgija za bićem „Humanizam prcdstavlja veru u ljudsku tradi- ciju kao načina oblikovanja čoveka.” Fernan Robcr
Zastava lože Predviđanje (Muzej Velike lože Francuske)
HUMANIZAMI SLOBODNO ZIDARSTVO Reč „humanizam” je bila posebno omiljena posle Drugog svetskog rata. Ko nije bio humanista u to vre- me? Koja religija, filozofija, ideologija i učenje se nije pozivalo na humanizam? Marksista se smatrao huma- nistom, kao i hrišćanin; egzistencijalizam je bio vrsta humanizma, kako nam je govorio Žan-Pol Sartr, a mo- ra se istaći da je i slobodno zidarstvo takođe bilo huma- nističko. To je bio intelektualni trend, znanje ,,za po- neti” . Taj trend se pojavljuje iznenada i nestaje isto tako brzo. Kao što je napisao Fernan Rober: „Ništa nije opas- nije po inteligenciju od korišćenja popularnih izraza. Oblačimo ih kao odeio, a odelo ne čini čoveka” . Treba biti nepoverljiv prema svakoj misli ili sloganu, preko- merno raširenom u javnom mišljenju. Iza tih reči se često skrivaju brojne namere i one mnogima omoguća- vaju da nimalo ne misle o onome što govore.1 Ako reč „humanizam” potražimo u rečnicima, utvrđujemo da ona ne postoji ni u Bešerelu, ni u Litreu. Ona je definisana samo u dodatku poslednjeg, i to kao kul- tura lepe književnosti i klasičnih studija. Humanista je čovek koji izučava klasiČne studije, koji „studira klasi- čne studije”, onaj koji proučava baštinu grčke i latinske književnosti. I u Novom Larusu se precizira da je ,,humanizam doktrina humanista iz Renesanse, koji su obnovili proučavanje starih književnih đela”; to je „inteI
„Danas mnogo manje važnosti pridajemoznačenju reči, nego njiliovoj pogrdnoj ili pohvalnoj upotrebi”, piše Alkije.
195
lektualni pokret koji se proširio u Evropi XVI veka, a koji svoje metode i svoju filozofiju zasniva na antičkim tekstovima” . Kaže se i da je „humanizam filozofija koja postavlja čoveka i vrednosti iznad svih drugih vrednosti” - to je, zapravo, tautologija koja nije konzistentna. Zbog čega Fernan Rober kaže da je bolje nikada ne upotrebljavati tu reč, osim u klasičnom i tradicionalnom značenju? Treba li se, dakle, odreći njenog korišćenja? Sigurno da ne, a još manje se treba odreći ideje. Kad je jedna ideja tako nejasna i kada se jedna reč koristi na različite načine, treba je proučiti sa najvećom pažnjom i videti kako se ideja oblikovala tokom istorije. Istorijski gledano, humanizam je pokret koji se raširio u Evropi u XVI veku. On se zasniva na izučavanju anti- čkih grčkih i rimskih tekstova i jednom novom čitanju Biblije . „Sada”, Rable omogućava Gargantui da kaže u svome pismu Pantagruelu, ,,su sve discipline obnovlje- ne i ustanovljeno je proučavanje jezika: grčkog, čije ne- poznavanje jeste sramota za čoveka koji se naziva nau- čnikom, latinskog, hebrejskog...” On proširuje obavezno proučavanje starih jezika i na proučavanje prirode, pra- va, i nauke - ,,da ti ništa ne ostane nepoznato”, piše on. Humanizam se pojavljuje kod ljudi XVI veka (Eraz- ma, Pika de la Mirandole, braće Estjen, Gijom Bidea, Fabera Stapulensisa, Montenja) kao čin poverenja u jednu intelektualnu i kulturnu tradiciju, čija je svrha oblikovanje čoveka. Reč je o proučavanju prošlosti, i to onog najboljeg iz nje i sakupljanju velikih dela koja su nam ostavili u nasleđe Atina, Rim i ferusalim. Pošto su učestvovala u osmišljavanju i izgradnji čoveka, ta dela u svojoj raznolikosti, predstavljaju poziv na razmišljanje i 2 Što trcba imati u vidu.
196
umetnost življenja. Nije ideja da se suprotstave Platon Lukreciju i Epikur stoicima (u prošlosti), a danas Dekart Paskalu, Volter Busijeu, itd; već, da se dokaže da bi bez poznavanja tih različitih i čak oprečnih genija, čovek bio samo nepotpun i osakaćen, biće u neznanju. Da bi- smo oblikovali i obrazovali čoveka, treba sakupiti i pre- neti, ,,ono što su ljudi pre njega, mislili i stvorili naj- bolje, i to u svim oblastima” . Tako su neki čak mogli reći da ne postoji moderni humanizam, jer humanizam nije vezan za prostor, već za vreme, jer nastaje vreme- nom. Njega nema bez tradicije i prenošenja te tradicije3. Ono što humanizam traži u prošlosti, ,,to je ono što je dovoljno temeljno da bi bilo aktuelno”4. Na neki način, humanizam jeste potvrda jedne ljudske istine u vre- menu. U meri u kojoj slobodno zidarstvo želi u prošlo- sti da sakupi najveće misli i dela humanista, ono je ver- no toj nameri i tom idealu humanista: slobodni zidar može s pravom da se nazove humanistom. Problem, međutim, još uvek postoji u pojmu. Kada marksista, na primer, kaže da je humanista i kad Žan-Pol Sartr definiše egzistencijalizam kao vrstu humanizma, oni sigurno ne žele da tvrde da se on sastoji samo iz čitanja Homera i Platona, Vergilija ili Cicerona, Starog i Novog Zaveta. Šta je, dakle, humanizam? Odgovaraju nam da je to „filozofija koja postavlja čoveka iznad svih vrednosti” . i'o je dvosmislena i konfuzna defmicija, kao i sam čovek, na kome se zasniva. U klasičnoj epohi, humanizam je predstavljao određeno shvatanje čoveka, koje od njega čini biće razuma i slobode i koje ga defmiše kao razum- no i slobodno biće. I filozofija održava neku vrstu priv- remene ravnoteže između čoveka, shvaćenog kao razum3 4
Dozvoljavamo sebi taj pieonazam. Aien.
197
no biće, odnosno jednog prihvaćenog reda, koji dolazi iz samog kosmosa (pravi primeri su stoička misao, živa i u XVI i XVII veku) ili od Boga (u hrišćanskoj teologiji - „neka bude tvoja volja”) i čoveka shvaćenog kao apso- lutno slobodno biće, kao ćista sloboda. Ovaj dualizam u čoveku pronalazimo u Dekartovoj filozofiji, gde se razlikuju dva oblika slobode. Pr\ra je „sloboda kao ravnodušnost”, čista sposobnost izbora, kojom se potvrđuje ,,ja” i u određenom smislu obrazuje dosto- janst\'o čoveka. Ona može biti izvor grešaka i okrenuti ka ništavilu. Drugi oblik slobode je sloboda prožeta znanjem i otkrivanjem istine. Duh, otkrivajući istinu može da razu- me svoju istinsku prirodu; odnosno, pokoravajući se isti- ni, duh postaje slobodan. U toj filozofskoj perspektivi, međutim, više ne postoji jedinstvo čoveka već njegov dua- litet. Tu čovek nije shvaćen kao jedna celina i princip, već kao mešovito biće, biće tame i svetlosti. Sartr ne misli tako. Sloboda je za njega apsolutno stvaranje. Stvaranje vrednosti i „slobodno” postavljanje zakona, čini čoveka potpunim: „Čovek je ili slobodan ili ga n em a” . Ovakav humanizam, koji je toliko privukao naše savremenike, jeste „integralan i bezrezervni”, u tom smislu što „potvrđuje da čovek jeste sve, da celo- kupna stvarnost i svaka vrednost jesu relativni u odnosu na njega i da nijedno biće, nijedan princip ne bi mogli prethoditi ili biti iznad samog čoveka.” „Nema više ničega na nebu, ni dobra ni zla, ničega što bi mi davalo naredbe... ja sam osuđen da nemam drugog zaklona osim svog”, kaže Orest u Mušicama. Individua sama bira svoja pravila i stvara svoje vrednosti. Nije li, među- tim, apsolutna sioboda „stanje vrtoglavice”, prema reči- ma Alkijea? Taj humanizam, koji se smatra doslednim, ustaje protiv svakog bića i svakog principa; postavlja se 198
kao stariji i nadmoćniji od čoveka; on je Bog, svet i razunv. Ako humanizam svođi čoveka na sebe samo«, na jednu dimenziju, možemo li reći da je slobodni zidar humanista? Taj isti slobodni zidar koji radi u slavu Velikog arhitekte svih svetova, koji mora poštovati mo- ralni zakon i koji živi u svojoj loži, u naručju jednog Kosmosa, odnosno preegzistirajućeg reda, čiju harmo- niju i ravnotežu nastoji da oponaša, u Svetlosti, koju nije stvorio, ali koju mora otkriti inicijacijom? Mi u to ne verujemo. Slobodni zidar jeste i ostaće humanista u tradicionalnom značenju te reči. On sakuplja, u celokupnoj kulturnoj prošlosti čovečanstva, ono što je najbolje, najplemenitije, najuzvišenije i najlepše, što mu omogućava da kaže zajedno sa Terencijem: „Sve što je ljudsko nije rni strano”” Ne zvoni li mrtvačko zvono, na kraju ovog XX veka, tom humanizmu koji nas je načinio onim što jesmo? Ne izgleđa li da je naša stara humanistička civilizacija, u opasnosti od potpunog uništenja, zbog zapostavljanja i odbacivanja humanizma? Ponovo sam čitao jednu staru, zaboravljenu knjigu od jednog masona koji je u svoje vreme bio slavan - Volnea, autora dela Ruševine, razmatranja o revolucija- ma i carstvu (1791). Tokom svog puta na istok, pred ruševinama nestalih civilizacija, koje su nekada bile bo- gate i napredne, on piše: „Ovde ... je nekada cvetao jedan bogati grad; ovcle je bio glavni grad moćnog Car- stva. Njegove kuće sada su tako puste; nekada je život cvetao u njihovoj unutrašnjosti; živahna masa se kretala danas pustim putevima (...) Prešao sam preko te opu- stošene zemljei Posetio sam mesta koja su bila pozor5 6
Na masonskom jcziku, rekli bismo: Veliki arhitekta, Kosnros, Svetlost. Ova tema je bila predmet proučavanja i stuđije u Velikoj Loži Francuske 1981. godine.
199
nica takvih veličanstvenosti, a video sam samo napuštenost i usamljenost... Tražio sam stare narode i njihova dela, a video sam samo ostatke poput onih što stopalo koje prođe ostavlja na prašini... hramovi su uništeni, palate su srušene, vrata su obijena, gradovi su razoreni, a zemlja bez stanovnika samo je grobnica...” Volne se sa mučnom melanholijom' pita odakle do- laze te nesrećne revolucije, koje preoblikuju države, uni- štavaju populacije, a civilizaciju pretvaraju u rusevine. On posmatra Evropu, koju je upravo napustio, tada, pozornicu revolucionalnih sukoba i odlazeći „svojoj rodnoj zemlji”, preispituje se sa zabrinutošću i strahom: ,,Ko zna”, kaže on, ,,da takvi neće biti i naši predeli... Ko zna, možda će neki putnik kao ja sesti jednog dana na neme ruševine i usamljeno plakati nad pepelom naroda i slomom njihove veličine.” Ne treba li se upitati, poput njega, da li če u veku koji dolazi neki putnik meditirati nad ruševinama jedne druge civilizacije, naŠe civilizacije? Pitanje Volnea veza- no je i za uzroke uništenja gradova i carstava. „Pogrešno je ”, kaže on duhu koji ga ispituje, „optuživati božan- stvo. Razlozi zla su vaše greške prema Bogu.” Čovek je sam odgovoran za svoje nevolje, a izvor im je u njego- vom srcu, u njemu samom. Jer, on je tvorac sopstvene sudbine i upravo njegova ludost ga uništava, juče kao danas, i danas kao juče. Njegova ludost, odnosno njego- vo preterivanje. „Hej, narodi! ”, viče Volne, „prognaj- mo svaku tiraniju i svaku neslogu, obiikujmo jedno društvo i jednu veliku porodicu i pošto ljudski rod ima samo jedan red, za njega postoji samo jedan Zakon prirode, jedan Zakonik razuma, jedan tron Pravde, je- dan Oltar jedinstva.” Govor je emotivan i neki bi rekli 7 Osećamo tragove romantićarske mđanholije.
„naivan”; ali, ne moraju li Ijudi baš tako razmišljati ako žele da spasu čovečanstvo? Kao Volne u svom vremenu, danas se ljudi pitaju, pred narastajućim neredom u svetu, suočeni sa konfu- zijom duhova i ludošću koja se dočepala inteligencije i duša, neće li i evropska civilizacija, kao i one pre nje propasti? Sta možemo da učinimo? Sigurno nismo čudotvorci. Pozovimo ljude svog vremena na preispitivanje savesti i problema u kojima se nalazimo. Preispitajmo intelektualne i moralne mogućnosti koji su prvi uslov - bez sumnje nedovoljan, ali neophodan - koji bi omogućio da se pronađu rešenja za te probleme. Treba postati svestan Vrednosti, koje nemamo pravo niti zadatak da zaboravimo, da ne poznajemo i preziremo. Podržimo elan i hrabrost, posebno intelektualnu, koji će našu odlučnost pretočiti u delanje. Slobodno zidarstvo nema drugi cilj do da omogući, ohrabri, „buđenje svesti lju- di”; da kod njih izazove volju da sačuvaju Vrednosti koje smo u celom ovom delu pokušali da analiziramo i čiju smo aktuelnost neprestano želeli da pokažemo. Naš današnji svet sve više liči na onaj koga je opisao sineasta Luis Bunjuel u filmu Anđeo unistenja . To je jedan ograničeni, zatvoreni svet bez komunikacije, gde svaka misao nailazi na neku vrstu zida ćutanja i nerazu- mevanja; svet bez smisla - čak, svet apsolutnog besmisla, koji vodi u haos i beznađe. Nemaju li danas ljudi često utisak da žive u društvu bez smisla, čije se propadanje bliži kraju? Nije li Anđeo uništenja u unutrašnjosti nas samih, svih nas? Propadanje je toliko ozbiljno, zabri- njavajuće, da su svi oni koji bi trebalo da daju poruku mudrosti opijeni istom ludošću i destruktivnošću i nude8 8
O kome Šarl Bernar Žamo govori u Rozgovorima o nadrealizmu.
201
nam samo sliku svog slepila, nerazumevanja i egoističkih interesa. Svedoci smo vremena, kao što smo videli, u kome svi „krivokletnici” kulture i „kraljevi Ibiji” obra- zovanja trijumfuju u javnosti. Poznata ličnost Alfreda Žarija želi ,,sve da promeni” . Da bi povećao svoju moć i svoje bogatstvo, želi da uvede porez na imovinu, zatim na trgovinu i industriju, na venčanja, smrtne slučajeve, i, pošto porez na venčanja ne donosi dovoljno novaca, porez na razvode... On želi da uništi sve, čak i ruševine; on želi da ubije sve ljude. „Ali, na kraju, Oče Ibi”, kaže mu Majka Ibi, „kakvo ti je kraljevstvo kad uništavaš ceo svet?” ,,Da”, odgovara on ,,jer sa takvim sistemom, kad sve ubijem, postaću bogat i onda ću da odem” . Možda nije loše podsetiti da kralja Ibija slede i „Ibi Rogati” i „Ibi u okovima” . Izvanredno predskazanje! Društvo i moral Ibija jesu oličeni u „strasti” i „novcu”, ljudskoj imbecil- nosti, niskosti instinkta koji utemeljuje tiraniju. ,Jer, ko- ren svih zala, to je ljubav prema novcu”, kao što je go- vorio Sveti Pavle u Poslanici Timotiju; ljubav prema nov- cu povezana je sa ljubavlju prema vlasti. Kakva će biti naša društva, ako duhovni život ne bude više važan? Udaljavajući se i odvajajući se od svo- jih kulturnih tradicija, žrtvujući na najbudalastiji način svoje obrazovanje, naše društvo juriša ka samoubistvu. ,,To će biti kraj duše”, kako piše Valeri u Mom Faustu. Teško je posmatrati kako umiru osobe koje volimo; isto tako, teško je gledati kako umire sve ono za šta smo vezani, sve što smo voleli u oblasti kulture i duha. Koji su dobri prijatelji koji će probuditi iz smrtnog sna maj- stora Hirama, kukavički ubijenog od strane zlih prija- telja, neznanja, ambicije, lakomosti...? Treba li odustati, ostati obeshrabren i bez nade? Sigurno ne. Treba i dalje verovati, želeti, boriti se. Setimo 202
▼
se pesnika, Roberta Desnosa, koji je u najmračnim trenucima pisao: „Ali, iz dubine noći mi još uvek sveđočimo O veličanstvenosti dana i svega tu prisutnog. Ako ne spavamo to je da bismo vrebali zoru Koja će na kraju dokazati da živimo u sadašnjosti.” Hoće li se ova noć okončati kako bi „svanulo jedno novo jutro”? Hoće li vreme doneti ,,red starih dana”? Pesimizami optimizam su reči i sistemi. Ono što je važno, to je čovek, njegova inteligencija i njegova volja. „Pesimizam”, kaže nam jedan stari mudrac ,,je tišina prirode, optimizam je volja.” „Kraljevska sposobnost čoveka nije da razume, već da želi.” „Dakle, ne sanjajmo o civilizaciji koja će biti napravljena bez nas i sačuvana bez nas” (Alen). Slika koja predstavlja svet se može promeniti i moguće je promeniti sliku čoveka, pokvariti ga i umanjiti njegovu vrednost. Ali, ništa nije izgubljeno za čoveka ako znamo da sačuvamo svoju veru i u dubini svog srca nadu. Treba želeti; raditi punom snagom i u svakom trenutku svog života održavati ljudske vređnosti koje su nas napravile onim što jesmo; ako želimo da spasimo čoveka svog vremena. Podsećamo da u Lesingovim Masonskim dijalozima, jedan od sagovornika pita drugog: ,,Da li si ti slobodni zidar?”, a ovaj odgovara „Verujem da jesam ”; mogao bi da kaže: „trudim se da budem” . To znači da kod svakog slobodnog zidara postoji jasna svest o onome što jeste i onome što se trudi da bude; svest o udaijenosti koja odvaja ono što on jeste od onoga što on želi da postane. »Sta ste došli da radite u slobodnom zidarstvu? Da pobedim strasti, pokorim svoju volju i napredujem u slobodnom zidarstvu. ”
203 *
Istinski slobodni zidar ima svest o svim svojim slabostima i nepravilnostima, ali se trudi, prema simboli- čkom jeziku da „obradi sirovi kamen kako bi postao kubni kamen” . Pored toga, u tišini Hrama, on želi da napreduje putevima znanja i ljubavi. To je težak zadatak koji zahteva rad, vreme, pomoć braće i otkrivanje Svet- losti. Zadatak koji nikada ne može biti dostignut, kao što je i sa svim ljudskim delima, koja su jednom zapo- četa, uvek na gradilištu.9
USPOMENAISVEDOCANSTVO Ove jeseni, otišao sam da posetim ložu u Tuluzu i tamo sam sreo svoju staru braću, veoma drage prijatelje. Jesen je bila predivna na glavnom trgu i na obalama Garone, a lakoća vazduha ostavljala je utisak osvetljenosti. Išao sam, sanjareći, Ulicom Zakona ka Fakultetu prava i književnosti, na kome sam studirao. Melanholično sam lutao njegovim vlažnim hodnicima i pustim dvorištima, potonuo u uspomene na stara vremena. Moji koraci su me odveli ka Bazilici Sveti Sernen, toj predivnoj rimskoj crkvi koju su poštovali vekovi i koja nije uništena ljudskom ludošću. Ušao sam pod njene drevne svodove. Da, to je bilo juče. Često sam dolazio u tu crkvu. Da bi se molio? Ne. Neka me izvinu čuvari tih mesta. Tu sam dolazio... da bih sretao jednu mladu ženu u koju sam bio silno zaljubljen. Pronalazio sam je u senci jednog stuba i hodali smo u tišini pod lađom; i skriveni, razmenjivali smo šapatom zakletve za večnost. Zaronjen u tu uspomenu, šetao sam, tiho i melanholično, sanjajući o toj prošlosti, koja je živela još samo u mom sećanju. I iznenada, sa jednog krovnog venca, 9 204
krećući se, jedna golubica je preletela uz buku krila sa „Zapada” na „Istok” . Možda je to bio samo golub, ali, ja sam želeo da vidim u toj ptici golubicu, odnosno znak nade. Ona je za Katare bila simbol nade; nade da naša civilizacija neće nestati i umreti kao što su mnoge druge pre nje. Setio sam se takođe da je u časopisu1u koji je uređivao Zan Balar, u najmračnim časovima okupacije, bilo objavIjeno jedno posebno izdanje posvećeno Geniju iz Langdoka i međiteranskom čoveku. To delo je na prvom me- stu trebalo da pošalje poruku poverenja, vernosti našoj staroj mediteranskoj civilizaciji, ali i da bude čin nade u čoveka Langdoka i, na taj način, čoveka uopšte. Tu nije bilo reči o zatvaranju u usku „regionalnu” svest. Cilj je bio da se pokaže u mediteranskom geniju jedan pose- ban i jedinstven oblik duha, koji je, istovremeno, uni- verzalan u svojoj nameri i opredeljenju. „Potrebno je da lična misao zasluži da bude duša sveta”, pisao je Žoe Buske. Ličnosti treba dati neogra- ničenu svest, poput sna: „Svest je jedina stvar na svetu koja treba da bude bezgranična da bi izbegla haos” . Genije iz Langdoka i mediteranski čovek trebalo je da posvedoči o vrednostima stare mediteranske civiliza- cije, uz želju da pruži nadu čoveku i duhovnom životu. Kultura iz Langdoka ne kultiviše čoveka; ona kultiviše život čineći ga lancem duha. Ne treba očajavati nad čovekom i ne treba očajavati nad duhom. Bagrem će ponovo ozeleneti i čovek će ponovo pronaći svoje pravo lice i ono što je u njemu najljudskije: znanje i ljubav, ljubav za znanjem i znanje o ljubavi.
10 C a h i e r s
duSud
(fr.).
I sećam se te nerazumljive rečenice Heraklita: „Ako se čovek ne nada, neće naći nenadano, jer je ono nenalažljivo i nepristupačno” . Kursan
11 Heraklit Fragmenti, 18, Grafos, 1979.
206
Decembar, 1992.
ANEKS Velika Loža Francuskeje 10. decembra 1987. godine, na Sorboni, obeležila Dan ljudskih prava. Pozdravni govor sa tog događaja objavljujemo u ovoj knjizi. DAN LJUDSKIH PRAVA, SORBONA, 10. DECEMBAR 1987. GODINE
Anri Tor-Nuges, bivši Veliki Majstor Velike Lože Francuske: „Počeću svoj govor nizom primedbi koje ću nazvati protivrečnostima, antinomijama ili paradoksima, veza- nim za ljudska prava.
„Prvi paradoks: $
UN se zasnivaju na političkoj i moralnoj filozofiji ljudskih prava, proklamovanih u povelji iz 1948. godine i iskazanih u sporazumima o političkim, građanskim, ekonomskim i socijalnim pravima, usvojenim 1966. godine. „Koliko u ovom trenutku, 1987. godine, postoji dr- žava članica UN koje zaista poštuju te principe i prava, iskazane i definisane u povelji i sporazumima?
„Drugi paradoks: Zašto su države, koje uglavnom poštuju principe i prava iz Povelje, satanizovane od strane jednog dela sveta?
„Treći paradoks: Zašto u nekim zemljama (posebno Francuskoj, domo- vini ljudskih prava) tako često nalazimo, jedne pored 207
drugih, ljude koji iskreno i duboko veruju u ljudska prava i one, čija se ideologija eksplicitno izjašnjava protiv filozofije ljudskih prava? Iskustvo nam govori da bi im prvi potez bio, ako dođu na vlast, da ismeju i ukinu ta ista prava.
Četvrti paradoks: Dok su se nekada ideji ljudskih prava suprotstavljale ideje jasno izraženog totalitarnog karaktera, danas se, pozivajući se licemerno na filozofiju ljudskih prava, totalitarnim idejama prašta; ukratko, u ime demokra- tije ubijamo demokratiju. „Kakvo podrugivanje! Koje razočaranje i kakva prevara za čoveka vezanog za ideje, za jedan Ideal! Cinje- nice i paradoksi navode čoveka da se zapita i zabrine nad idejama koje bi trebalo da se ostvare; dolazi do pri- metnih neugodnosti i duhokih nevolja. „Antinomije, protivrečnosti i paradoksi nisu prisutni samo u oblasti činjenica. Oni su, takođe, proželi ideje i internu logiku te filozofije. Zapravo, odbrana ljudskih prava i pravo da se bude subjekat, nužno impliciraju definiciju pojma „subjekat” i samog „čoveka” . „Možemo li i treba li tražiti odgovor u savremenoj antropologiji i ideologijama? Nijedna disciplina nije pružila čoveku toliko široko i bogato znanje kao antropologija. Istovremeno, nijedna nije manje znala šta je to čovek. „Čovek je odsutan iz antropologije i tamo se traži kao odsutan”, napisao je Moris Blanšo. Antropologija i neke ideologije koje iz nje proizilaze, svode Čoveka na čoveka; objekat na njegovu objektivnu i materijalnu dimenziju. Vulgarni marksizam i kapitalizam svode ga samo na njegovu ekonomsku dimenziju - čovek nije više od homo-economicus-a, već je samo to. Ničeizam svodi čoveka na instinkt i volju, volju za moč. Frojdi-
208
zam svodi čoveka samo na njegovlibido, na njegovusko definisani pol. „Marks, Niče i Frojd su postali majstori mišljenja u modernom dobu (uz Markuzea, nepravilne mešavine ove trojice); naši novi proroci, kako nazivamo „ničeovce”, „marksiste”, i „frojđovce”, koji čine osovinu narastajuče epidemije modernog čoveka, sistematski svode ljudsko biće na biološko, ekonomsko i socijalno biće. ,,Da li je ono što je prihvatljivo sa stanovišta metodologije, prihvatljivo u metafiziđ i ontologiji? Ukoliko je istina da u svakom čoveku postoji biološka, ekonom- ska, politička i socijalna dimenzija, treba li ograničiti čoveka samo na te delove? „Dotakli smo srž pitanja, srce krize koja pogađa našu civilizaciju. Huserl, na konferenciji u Beču 1935. godine, tri godine pre svoje smrti i pre aneksije Austrije od strane nacističke Nemačke, u Krizi evropske čovečnosti ifilozofije, pokazuje sa patetičnom elokvencijom da su kriza Evrope i kriza čovečanstva usko povezane. To je kriza čoveka i njegovog identiteta, kriza razuma i slobode; preciznije, to je nastavak pseudo-filozofije koja više ne želi da prihvati da je, u svojoj osnovi, čovek razum i sloboda. „I Leon Brinšvik, dugogodišnji predavač, ovde na Sorboni, u kojoj smo se danas okupili, lucidno je pisao: „Ostala nam je još uvek šansa da spasemo svoju civilizaciju... jedino pod uslovom da se politička životinja seti da je takođe, razumna životinja.” „Danas se vladajuće ideologije slažu u negiranju čoveka, kao slobode i kao razuma, negiranju njegove vertikalne, metafizičke i duhovne dimenzije. ,,U naše doba više niko ne definiše čoveka kao razumnu životinju, više niko ne veruje da je razum naša duboka priroda - pokoriti se razumu ili slobodi”, govorio nam je Ferdinand Alkije na 209
Sorboni, koja je za mnoge, simbol francuske univerzitetske tradicije i univerzalne kulture. „Ukoliko više ne mislimo i ne želimo da je čovek u osnovi razum i sloboda, onda više nema dijaloga među ljudima, niti ljudske zajednice; nema više prava i demokratije. Kako piše Alen, „Demoratija, to je vladavina zakona”, ali tu nema ni nasilja ni rata svih protiv svih; a danas, važi samo pravo jačeg. Mi smo u svetu Tomasa Hobsa u kome je „čovek čoveku vuk” . ,,Ne bi li, jedno društvo koje želi da se zasniva na pravu i da bude demokratsko, moralo da ima kao po- stulat tvrđenje da je čovek biće razuma i slobode i da je vrhovna sloboda poslušnost razumu? Treba li reći da je to razum Dekarta ili Kanta, a ne nekih naših modernih naučnika? „Kriza čoveka, svedenog na materijalnu i prirodnu dimenziju, ta „materijalizacija” čoveka, prema Huserlu, danas se sprovodi u svim oblastima medija i „kultur- nim” aktivnostima naših savremenika, sistematskim srozavanjem „javnih manifestacija” i „proizvodnjom” čoveka; degradacijom porodice, naroda, demokratskog ideala škole i uopšte, kulture. „Znaš li da je to možda kraj duše?”, pita Valerijev Mefisto obraćajući se Faustu. Duša, koja se, kao ideja, nameće kao moćno osećanje u svojoj neuništivoj i neuporedivoj vrednosti. ,,Ne bi li kraj čoveka predstavljao tragičnu posledicu kraja duše, za koji neki misle da je posledica smrti Boga. Ali, ako je čovek mrtav, ako ljudski subjekat više ne postoji ili je osporen kao slobodno i razumno biće, šta znači pravo da se bude subjekat i šta može značiti od- brana ljudskih prava? Rekli smo, kada nema subjekta, nema ni čoveka.
210
*
„Zato ponavljamo osnovno pitanje: Šta je to čovek? Objasnimo ovo pitanje primerom. Čovek, je li to Sokrat sa jedne strane ili sa druge strane Arhelaos, tiranin ili Kalikle; ili sluga „fašista” i Žil de Rej, koji je ubio decu da bi zadovoljio svoj ego? Čovek, da li je to Sveti Vinsent de Pol sa svojom braćom sa „klasičnih studija”? Da li je čovek Žan Mulen i Brosolet koji su izgubili život u službi ljudskih prava ili Hitler, koji ih je ismevao i smisljeno kršio? Šta je zajedničko kod tih ljudi? Ništa što je vezano za njihovu svest. Ništa, osim pojave, osim spoljašnjeg, materijalnog i prirodnog „bića” . „Braniti ljudska prava, ne znači li to braniti građani- na koji poštuje demokratski zakon, braniti njegovu si- gurnost i žeiju da živi u miru i slobodi? ,,Da li odbrana ljudskih prava znači promovisanje nasilja, varvarstva i prava sile u svim njegovim oblicima; ili na- protiv, snage prava i garantovanje slobode i razuma? „Pročitajmo ponovo Povelju UN! Nepoznavanje ljudskih prava dovodi do divljaštva. Dodajmo da prezir prema tim pravima jeste posledica nepoznavanja i prezira samog čoveka i njegovog uništenja kao slobodnog i razumnog bića, kao svete osobe. Upitajmo se: da li je politička kriza našeg vremena i civilizacije neka vrsta krize svega svetog? Ne bi li trebalo naučiti i ponovo pronaći istinsku ideju o čoveku i obnoviti njegovu metafizičku dimen- ziju, koja ga čini svetim i duhovnim bićem? Naši sim- boli i naši inicijacijski rituali, celokupna masonska filo- zofija nas na to pozivaju; naravno, samo ako želimo ponovo da damo smisao i vrednost jednoj bistroj i legitimnoj odbrani ljuđskih prava” Sorbona
10 decembar 1987. godine
211
BIBLIOGRAFIJA IZDANJA POMENUTIH DELA NA SRPSKOM IC 7IK n Predgovor 1. Tor-Nuges, Anri; Masonska ideja, prevod Kalođera-Petrović, Dolores; Evro, 2003. Uvod 1. Sofokle; Antigona; Đurić, Miloš N., Gutenbergova galaksija, 1994. 2. Malro, Andre; Covekova nestalnost i književnost, Jakovljević, Svetomir; Jugoslavijapublik, 1988. I glava 1. Jaspers, Karl; Duhovna situacija vremena, Kostrešević, Olga; Književna zajeđnica Novog Sada, 1987. 2. Tokvil, Aleksis Kleril de; Stari režim i revolucija, prevod Mimica, Aljoša; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1994. 3. Špengler, Osvald; Propast Zapada, Vujić, Vladimir; Književne novine, 1989-1990. 4. Monteskje, Šarl; Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihovepropasti, prevod Pavlović, Srđan; Utopija, 2004. 5. Gibon, Edvard D.; Opadanje i propast Rimskog carstva, prevod Vučićević, Gordana; Službeni list SCG: Dosije, 2003. 6. Šatobrijan, Fransoa-Rene de; Memoari s onu stranu groba / Atala / Eseji, prevod Carcaračević, Milica; Prosveta, 1963. 7. Huserl, Edmund; Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija, prevod Đinđić, Zoran; Dečije novine, 1991. 8. Kafka, Franc; Preobražaj, prevod Živojinović, Branimir; Narodna knjiga - Alfa, 1996. 9. Kafka, Franc; Zamak, prevod Milojević, Predrag; Zlatna grana, 1995. II glava 1. Žakob, Fransoa; Logika živog, prevod Marucić-Pavlović, Danica; VValit, 1978. 2. Leo, Štraus; Prirodno pravo i istorija, Lučić, Milica; Plato, 1997. 213
3. Paskal, Biez; Misli, prevod Ibrovac, Miodrag, Ibrovac-Popović, lelisaveta; Bigz, 1991. 4. Ruso, Žan Žak; Emil ili O vaspitanju, prevod Tamindžić, Dušan; Estetika, 1989. 5. Niče, Fridrih; Vesela nauka, prevod Tabaković, Milan; Grafos, 1989. 6. Rije, Rejmon; Prinstonska gnoza: naučnici upotrazi za religijotn, prevod Šerban, Nada; Prosveta, 1986. III glava 1. Bloh, Ernst; Marksove teze o Fojerbahu, prevod Kostrešević, Olga; BIGZ, 1976. 2. Montenj, Mišel de; Ogledi, prevod Đorđević, Mila; Estetika, 1990. 3. Valcri, Pol; Sveske 2, prevod Koljević, Mića; Glas, 1988. 4. Paskal, Blez;Misli, prevod Ibrovac, Miodrag; BIGZ, 1991. 5. Platon; Odbrana Sokratova, Kriion, Fedon, prevod Đurić, Miloš N .; BIGZ, 1985. 6. Prust, Marsel; U traganju za izgubljenim vretnenom, prevođ Ujević, Tin; GZH, 1977. 7. Šekspir, Vilijam; Julije Cezar, prevod Maras, Mate; Nakladni zavod, 1981. 7V glava 1. Epiktet; Obrasci volje i sreće, prevod Frtunić, Dimitrije; Slobodna knj iga, 2001. 2. Dekart, Rene; Pravilaza usmjeravanje duha, prevod Višić, Marko; Oktoih, 1997. 3. Kant, Imanuel; Kritikapraktičnog uma, prevod Popović, Nikola M .; BIGZ 1971. 4. Hegel; EstetikaI, prevod Danilo N. Basta; BIGZ 1975. 5. Malro, Andre; Čovekova nestalnost i književnost, prevod Jakovljević, Svetomir; Jugoslavijapublik, 1988. 6. Biblija, Stari i Novi Zavjet, prevod: Stari Zavjet na temelju rukopisa Dra Antuna Sovića: Silvijc Grubišić i Filbert Gas; Novi Zavjet - dr I.judevit Rupčić, Stvarnost, 1968. 7. Stari Zavjet, preveo Đ. Daničić, Dereta 2001. 8. Novi Zavjet, preveo Vuk Stefanović Karadžić, Dereta 2001. V glava 1. Breton, Andre; Breton, prevod Berger, Aleš; Mladinska knjiga, 1983. 2. Kant, Imanuel; Zasnivanje metafizike morala, prevod Popović, Nikola M.; Dereta, 2004. 3. Dekart, Rene; Meditacije o prvoj filozofiji u kojima se dokazuje božja egzistencija i razlika između Ijudske duše i tijela, prevod t
214
—
rr ~ __ r > i~ + „
1 nno
VI glava 1. Finkelkrot, Alen; Poraz mišljenja, prevod Mimica, Aljoša; Plato, 1993. 2. Aragon, Luj; Velika radost, prevod Danojlić, Milovan; BIGZ, 1974. 3. Apoliner, Gijom; Alkoholi / Kaligrami, prevod Bertolino, Nikola; Vremeknjige, 1995. 4. Apoliner, Gijom; Izborpjesama, prevod Kukolja, Božo;'Zora, 1973. 5. Valeri, Pol; Sabranepesme, prevod Mićević, Kolja; Nolit, 1983. 6. Elijar, Pol; Ljubavnapoezija, prevođ Ivanišević, Drago; Mladost, 1980. 7. Dekart, Rene; Strasti duše, prevod Tasić, Milan; bonart, 2002. VII glava 1. Platon; O jeziku i saznanju, prevod Gađanski, Ivan, Maricki Gađanski, Ksenija; Rad, 1988. VIII glava 1. Grčke tragedije, preveo Miloš N. Đurić, Veselin Masleša, 1985 2. Cvajg, Štefan; Jučerašnji svet: sećanja jednog Evropejca, Matica Srpska, 1962. 3. Gaj, Institucije, prevod Obrad Stanojević, Nolit, 1982. IX glava 1. Dils, ITerman; Predsokratovci: fragmenti, preveo Branko Bošnjak, Naprijed, 1983. 2. Kar, Tit Lukrecije; Oprirodi stvari, prevela Anica Savić-Rebac, Književna zajednica Novog Sada, 1989. 3. Aurelije, Marko; Misli, prevela Vlasta Nedela, Nova akropola, 2004. 4. Ruso, Žan Žak; Emil ili o vaspitanju, preveo Dušan Tamindžić, Beograd: Estetika, 1989. 5. Breton, Andre; Nađa, prevela Jelena Novaković, Nolit, 1999. 6. Dekart, Rene; Meditacije o prvojfilozoftji, preveo Miroslav Ladan, Plato, 1998. 7. Gete; Faust, preveo Branimir Živojinović, Prosveta, 1991. X glava 1. Heraklit; Fragmenti, preveo Miroslav Marković, Grafos, 1979.
215
SADRZAJ Predgovor francuskom izdanju Pola L ažea................................ 7 U vod............................................................................................ 17 Glava 1: Haos i pometenost sveta........................................... 21 Glava II: Ideja reda..................................................................... 41 Glava III: Masonski red i tri stepena slobodnog zidastva..... 59 Glava IV: Tri male svetlosli Mudrost - Snaga - Lepota........ 77 Glava V: Tradicija i slobodno zidrastvo................................. 97 Glava VI: Krivotvorci nove kulture........................................ 119 Glava VII: Pedagogija kralja Ibija i obesmišljavanje duha.... 131 Glava VIII: Smrt ili opstanak evropskog duha...................... 149 Glava IX: Ljudsko bratstvo, masonsko bratstvo.................... 169 Glava X: Humanizam i slobodno zidarstvo........................... 193 Aneks...........................................................................................207 Bibliografija................................................................................ 213
Anri Tor-Nuges
M ASONSKIRED Naslov originala: Henri Tort-Nougues: L’ordre maconnique
Prevod: Vuk Vukićević prvo izdanje Izdavač: IKP EVRO, Beograd Za izdavača: Novica Jevtić Urednik: Vesna Mostarica Lektor: David Radaković Rešenje korica: Saša Damnjanović Prelom i priprema za štampu: Milan Bogdanović Štampa: Intergraf, Beograd Tiraž: 2000 primeraka
CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 061.251 Tor-Nuges, Anri Masonski red/Anri Tor-Nuges; prevod s francuskog Vuk Vukićević. - 1. izd. - Beograd: EVRO, 2005 (Beograd: Intergraf MM). - 218 str.: ilustr.; 20 cm Prevod dela: L'ordre maponnique/Henri Tort-Nugues. - Tiraž 2000. - Predgovor Pola Ležea: str. 7-15. - Napomene i bibliografske refer- ence uz tekst. - Bibliografija: str. 213-215 ISBN: 86-505-0429-9 a) Slobodni zidari COBISS.SR-ID 125980940
3
Anri Tor-Nuges je postao slobodni zidar 1949. godine i bio je Veliki Majstor Velike Lože Francuske. N'jegovo delo "Masonska ideja, esej o filozofiji slobodnog zidarstva", objavljeno je prvi put u Srbiji 2003. godine, u izđanju izdavaćko-knjižarskog preduzeca Evro. Danas, u ovoj novoj lcnjizi "Masonski red", nastavljamo potragu i istražujemo duh ove drevne organizacije. Videćemo na koji način, ostajući verna svojim principima i vrednostima, ona može da odgovori izazovima i haosu modernog sveta.
IS B N * 6 - 5 0 5 0 4 ? 9 - 9