Književni pogledi T. S. Eliota Gošća autorka: Ana Đorić
Već ećii deo deo Elio Elioto tovo vog g krit kritič ičk kog rada rada sa sast stoj ojii se od es esej eja, a, os osvr vrta ta i prigodnih recenzija. Samo dve njegove knjige možemo smatrati većim kritičkim studijama (Upotreba (Upotreba poezije i upotreba ktitike i Beleške za defniciju kulture). kulture). animljivo je primetiti da su ta dva dela od manjeg značaja značaja za Eliotov kritički pro!l od kratkih kratkih esej eseja. a. "kupno "kupno ih je napisao oko oko #$%, #$%, od kojih ojih je veći većina na sa sa&r &ran ana a u poje pojedi dina načn čne e knji knjige ge,, dok dok je stotinak rasuto po časopisima u kojima je sara'ivao. ko pogledamo njegov celokupni kritičkoesejistički rad, u tematskom pogledu on se može podeliti na tri *aze koje predstavljaju i svojevrsnu evoluciju misli+ prvi eseji spadaju u revolucionarne (koje neki smatraju i najvažnijima), za njim njima a dola dolaze ze spis spisii poth pothra ranj njen enii prot protes esta tant ntsk skom om reli religi gioz ozno noću ću trides trideseti etih h godina godina,, i na kraju kraju umere umerena na struja struja u posle poslednj dnjih ih dvades dvadeset et godina njegovog života. Sam Sam Elio Eliott je ovak ovako o pode podeli lio o etap etape e svog svoga a rada rada u retr retros ospe pekt ktiv ivii iz -/-.god+ rano ili prvo razdo&lje kada je sara'ivao sa Ezrom 0aundom u imaž imažis isti tičk čkom om ča časo sopi pisu su The Egoist Egoist (do&a (do&a iz kojeg kojega a potiče potiče njegov njegov čuveni esej o tradiciji i individualnom talentu), zatim drugo razdo&lje, nakon --1, kada je uglavnom pisao recenzije i prikaze, i na kraju posl posled ednj nje, e, treć treće e razdo razdo&l &lje je kada kada je drža držao o pred predav avanj anja a i govo govori rio o po različitim ustanovama i skupovima. 2z Eliotovog celokupnog kritičkog rada kao najgru&lje odrednice, iz samih tema koje razmatra, možemo videti da su mu težita u poeziji i kritici, te da su mu najdraži autori Vergilije, 3ante, 4ekspir, dramatičari posteliza&etanskog razdo&lja, tzv. tzv. meta!zički pesnici -1. veka, engleski klas klasic icis isti ti 3raj 3rajde den n i Samj Samjue uell 3žon 3žonso son, n, *ran *rancu cusk skii sim& sim&ol olis isti ti,, a od sav sa vremeni enih auto autora ra 5enri enri 3žej 3žejm ms, 3žoj 3žojss i 0aund aund..6-7 8eke od *rekventnijih tema ovih eseja su tradicija, red, klasicizam, versi!kacija, disocijaci disocijacija ja senzi&ili senzi&iliteta, teta, impersonal impersonalnost nost umetnik umetnika, a, jezik jezik pesničk pesničkog og del dela, o&je o&jekt ktiivni vni korelat elatiiv i dr. dr. od kojih jih će poj pojedi edine &iti &iti &liž &liže e predstavljene u ovom radu.
0ojam tradicije i impersonalnosti
0ojam tradicije nam može poslužiti kao polazna tačka z&og važnosti koju nosi u Eliotovoj teoriji. Svoje poimanje ovog *enomena Eliot izlaže
u eseju Tradicija i individualni talenat, o&javljenom --. godine, dakle u do&a kada je u s*eri svoje poezije već prekinuo sa konvencijama neposrednih preteča, koji su nastavili tradiciju kasnije viktorijanske poezije, piući nostalgičnosentimentalne pesme. 8a suprotnom polu &ili su pesnici i kritičari koji su kvalitet poezije isključivo videli u njenoj apsolutnoj originalnosti a pesnika procenjivali po, samo njemu svojstvenoj, individualnosti. Verovatno podstaknut ovom dihotomijom u tadanjem književnom životu, Eliot pristupa pisanju eseja. 0osle uvodnog govora o kritici i pore'enju *rancuske i kritike u 9ritaniji, Eliot iznosi zapažanje da savremena kritika voli da istakne ono to je originalno kod pisca kao njegov kvalitet. " tom aspektu njegovog stvaralatva, kritičari misle da će otkriti piscu svojstvenu esenciju. :e'utim, on dalje upozorava da+ ...ako priđemo jednom pesniku bez ovakvih predrasuda, esto !emo otkriti da ne samo najbolji ve! i najindividualniji delovi njegovog dela mogu biti oni u kojima su mrtvi pesnici, njegovi preci, najsna"nije potvrdili svoju besmrtnost. #ritom ne mislim na period mladosti koji je podlo"an uticajima, ve! na period pune zrelosti.6;7
7
?no to je Eliot nazvao ==osećanjem istorije== odnosi se na nau sposo&nost da prolost vidimo ne samo kao deo sadanjosti, već i kao deo jedne mnogo optije istorije nego to je istorija književnosti. ?vu misao će proiriti u kasnijim predavanjima, kada će pod tradicijom podrazumevati ne samo književno nasle'e već i kulturnu &atinu prethodnih vremena. li, u ovom ranom eseju, Eliotovo osećanje istorije sasvim je literarno.
zagrade i sagledeva je kao večno prisutni, jednovremeni, korpus dela. 'iteratura je uvek "iva i uvek realno prisutna.6#7 ==?sećanje istorije== je svojevrsna osetljivost za vremensko i vanvremensko tj. preduslov da pisac postane vredniji, univerzalniji. ?no &i se moglo okarakterisati kao izvesna moć uoptavanja ili prepoznavanja univerzalija u sadanjosti koje se mogu pronaći i u prolosti. " isti mah to je i svesnost pisca o svome mestu u vremenu, o svom učeću u savremenosti. @radicija postoji kao svojevrsni koordinatni sistem, kao mera prema kojoj se odre'uje značaj umetnika i njegovog dela, jer pisac sam za se&e ne može postojati, on se ispravno percipira tek u irem istorijskom kontekstu. ?na je i mera originalnosti dela. li ovakva kritička zapažanja nisu samo istorijska, to zaključujemo iz nastavka eseja tradicija se odlikuje izvesnim dinamizmom. načaj novog dela je samerljiv u odnosu na prola, ali i ona se u svom poretku odre'uju u odnosu na novinu. Aitav korpus literature je pokretni sistem koji se neprestano preispituje i samerava u kontekstu tradicije i novine. Vrednovanje je dvojakog karaktera+ novih dela prema starijim i starih prema savremenoj književnosti. 8a ovaj način se vri uklapanje starog i novog. (adašnjost isto toliko menja prošlost koliko prošlost upravlja sadašnjoš!u.6$7 #ostoje!i spomenici obrazuju među sobom jedan idealan poredak koji se modifkuje uvođenjem novog )uistinu novog* umetnikog dela. #ostoje!i poredak je potpun sve dok se ne pojavi to novo delo% a da bi se odr"ao red i posle novine koja se nametnula, itav postoje!i poredak mora da se makar i najmanje izmeni% i tako se odnosi, srazmere, vrednosti svakog umetnikog dela ponovo saobra"avaju celini% a da to predstavlja uklapanje starog i novog. (vako ko se slo"i sa ovom idejom o poretku, o +ormi evropske, odnosno engleske literature, ne!e smatrati neopravdanim da sadašnjost isto toliko menja prošlost koliko prošlost upravlja sadašnjoš!u. pesnik koji je ovoga svestan, bi!e svestan velikih teško!a i odgovornosti.6/7
Sudeći po navodu, gde je izražena ideja da čitava književnost čini poredak koji se menja sa ulaskom novog dela, ne možemo stvoriti sliku o književnom razvoju kao konstantnom progresu, ta vie, odatle uvi'amo da umetnost nikada ne postaje bolja već samo drugaija.
njega se zahteva da &ude erudita. ? odnosu pesnika i tradicije Eliot kaže+ #esnik ne mo"e da primi prošlost kao neku pastilu, neku neobjašnjivu pilulu, niti mo"e iskluivo da se +ormira na jednom ili dvojici pesnika kojima se intimno divi, niti pak mo"e da se nadahne jednom epohom koju više voli.6B7
0esnik mora &iti svestan glavnih tokova u umetnosti, kao i činjenice da u ovoj s*eri ljudske delatnosti nema progresa, umetnost se ne razvija u vremenu, i &a z&og toga 4ekspir ili 3ante nikada ne gu&e na značaju. Sva dela postoje u !ktivnoj istovremenosti, i sva se me'u so&om podvrgavaju jednakim pravilima. :e'utim ono to na neki način čini prednost sadanjosti, jeste veća svesnost o stvarima prolosti koju sama prolost u odnosu na se&e nikada ne može posedovati. 0esnik ovu svest mora da ima i razvija. 8a taj način postaje jedno trajno potčinjavanje pesničkog ==ja== nečemu vrednijem. "metnik mora znati da je duh Evrope daleko važniji od njegovog privatnog duha, da se taj duh menja ali tako da nita ne gu&i, te podjednaki značaj imaju i 4ekspir i 5omer kao i crteži pećinskog čoveka. -apredak umetnika je neprekidno samo"rtvovanje, neprekidno gašenje linosti [8]. @aj razvoj sa stanovita umetnosti nije nikakvo po&oljanje, on je možda samo pro!njenje i stvaranje veće složenosti. 2z svega ovoga sledi ono to Eliot naziva 2:0ECS?8D8?: @E?C2?: 0?E2E. reo pesnik se od nezrelog ne razlikuje po tematici ili oz&iljnosti samog narativnog sloja vec po tome sto je !niji medijum. 67 " njemu slo&odni osećaji ulaze u nove kom&inacije a da pritom nisu opterećeni &iogra*skim sadržajima ili ličnim emocijama autora. Eliot poredi pesnika sa katalizatorom platinom koja učestvuje u procesu nastanka sumporne kiseline a da pritom ostaje u potpunosti neizmenjena+ #esnikov duh je komadi! platine. $n mo"e delimino ili iskljuivo da koristi iskustvo samoga oveka% ali ukoliko je umetnik savršeniji, u toliko !e u njemu radikalnije biti razdvojen ovek koji pati od duha koji stvara% utoliko !e njegov duh savršenije da vari i preobra"ava strasti koje su njegov materijal.6-%7
nalogno tome, pesnikov duh se pri stvaranju služi osećanjima (svojim ili opteljudskim) koje u samom procesu kreacije preo&ražava u emocije.6--7 ?sećanje je *undamentalni pojam+ konkretan, čulan, esencijalan, uvek na neki način usidren u iskustvu, &ilo stvarnom ili imaginarnom, uvek partikularan. Emocija predstavlja osećanja organizovana od strane neke sile unutar ili izvan psihe, koja su, pritom, generalizovana, apstrahovana, sao&ražena nekoj *ormi.6-;7 0esnik ne poseduje ličnost koju tre&a da izražava već odre'eni mediji kojim se služi za stvaranje novih i neočekivanih kom&inacija utisaka i
doživljaja. " poeziji je jedino &itan način na koji se osećaji, emocije, utisci kom&inuju i slažu u nove celine, a ne kvalitet i intenzitet emocije o kojoj se govori. #esnik ni na koji nain ne mo"e biti znaajan, niti zanimljiv po svojim linim emocijama, po emocijama koje su izazvali određeni događaji u njegovom "ivotu. -jegove line emocije mogu da budu jednostavne, grube, ili nezanimljive... Tragati za tim da se izraze nove ljudske emocije u stvari je greška ekscentrinosti% jer dok traga za novim pesnik otkriva perverzno. -jegov zadatak se ne sastoji u tome da pronalazi nove emocije, ve! da koristi obine, i pošto ih obradi poetski, da izrazi ose!anja koja se uopšte ne nalaze u stvarnim emocijama... #oezija nije puštanje na volju emociji, ve! be"anje od emocije% ona nije izraz linosti, ve! be"anje od linosti.6->7
Stvaralačka emocija je &ezlična. 0ažnju tre&a skrenuti sa umetnika na delo. ?vo mesto možemo označiti kao imperativ eseja. Emocije se u umetnosti izražavaju impersonalno. apravo, umetnik preo&ražava svoja osećanja objektivizuju!i ih i prevodeći u opte, svima saznatljive emocije. 2ntimni pesnikov doživljaj se proputa kroz !lter zajedničkog, ljudskog iskustva, tako da gu&i ličnu patetiku i uzdiže se gotovo na nivo sim&ola (neto vie o ovom *enomenu &iće reči u odeljku o Eliotovom razumevanju o&jektivnog korelativa). @eorija o depersonalizaciji nastala je kao reakcija na romantičarsko isticanje pesničkog , to je rezultiralo idejom da &iogra!ja pisca nema nikakve direktne veze sa samim delom te je kritika svoj *okus premestila sa pozitivističko&iogra*skog sakupljanja činjenica na sam tekst. " osnovi celokupan Eliotov pesnički i kritički napor usmeren je u dva pravca+ s jedne strane, reč je o univerzalnosti etičke istine koju poezija sa so&om nosiF s druge strane tu je i večita težnja da se upravo te istine koje ona izražava prilagode sadanjem trenutku, tj. savremenosti. " skladu sa ovim dvema premisama pesničkog stvaranja, uvi'amo da poezija uz odre'eni stepen opštosti tretira i konkretna pitanja vezana za savremenu egzistenciju. @e dve strane Eliotove misli u velikoj meri su o&uhvaćene u njegovoj koncepciji tradicije kao osnovi života i razvoja svake kulture.6-#7 0etnaest godina posle eseja o tradiciji i individualnom talentu Eliot proiruje svoje shvatanje ovoga pojma+ $no što ja podrazumevam pod tradicijom ukljuuje sve one uobiajene radnje, navike i obiaje, od najznaajnijeg verskog obreda do našeg konvencionalnog naina na koji pozdravljamo nepoznatog oveka, što predstavlja krvno srodstvo istih ljudi koji "ive na istom mestu. To ukljuuje mnogo onoga što se mo"e nazvati tabu/ da se ova re upotrebljava u naše vreme iskljuivo u pogrdnom smislu za mene je kuriozitet od izvesnog znaaja. #ostajemo svesni tih stvari, ili svesni njihove va"nosti obino tek onda kada one ponu da izlaze iz upotrebe, kao što smo svesni liš!a na drvetu kada jesenji vetar pone da ga raznosi, kada svaki pojedini list gubi "ivot. U tom trenutku mo"e se uzalud tra!iti energija u besomunom pokušaju da skupljamo liš!e dok pada i da ga lepimo na grane/ ali na zdravom drvetu !e izbiti novo liš!e a suvo drvo treba pose!i. 0ada se ve"emo za neku staru tradiciju, ili kad pokušavamo
da je ponovo uspostavimo, uvek postoji opasnost da pomešamo vitalno i nebitno, stvarno i sentimentalno.6-$7
0esnikova težnja ka tradiciji jeste težnja da se izdvojena sadanjost o&likuje kao celina, koja svoje potpuno značenje do&ija tek u kontekstu prolosti. 0rolost je izvor pesnikove moći da svoje iskustvo sim&olički trans*ormie. li, kao to je naznačeno, ne tre&a se vezivati za opalo liš!e prolih dana, već crpsti sok vitalnih, tj. stalnih pitanja čovečanstva, koja se pokazuju kao sveopta tek u suočavanju sa savremenoću. 2storija je prema tome pesnikov instrument razumevanja sadanjosti. ?na kao zavreno vreme i korpus napisanih dela, čini celoviti kontekst o kojem se može kontemplirati i u kojem se može otkriti krajnja životna istina. 0esničko značenje se ra'a iz susreta postojećeg konteksta i novih, neposredno datih doživljaja.6-/7 "koliko od&acimo prolost do&ićemo tiraniju sadanjosti &ez mogućnosti uoptavanja tj. izdizanja teme na vii nivo (takva poezija &ila &i prigodna orjentisana samo na tačnu poziciju u savremenosti). 0ored od&acivanja tradicije, lo pesnik može da se grčevito drži nekadanjih a&lona (npr. odričući poetski značaj aktuelnim temama) te tako gu&i kontakt sa vremenom u kojem stvara i postaje irelevantan za svoje savremenike uzima status muzejskog eksponata.
4ta je klasikG
Eksplicitno ili implicitno Eliot se često vraća na temu tradicije. " eseju 1ta je klasik2 on naglaava da kao vrhunac jedne tradicije može nastati klasik, pesnik koji unutar *ormalnih ograničenja najverodostojnije odražava duh svoga naroda. 3elo klasika može proiriti i prevazići uske okvire nacionalne književnosti i tada možemo govoriti o njegovoj univerzalnosti i o univerzalnom klasiku. " eseju iz -##, Eliot primećuje da se klasino delo može prepoznati samo u istorijskoj perspektivi. 8a nastanak ovakvog dela utiču i vanknjiževne okolnosti drutvena, politička, kulturna klima. ? klasiku u užem (nacionalnom) ili irem (univerzalnom) smislu, ne može &iti govora &ez zrelosti jezika. ezik postiže zrelost tek u aktivnom odnosu prema tradiciji. Vergilijev postupak Eliot uzima kao reprezentativan+ Vergilije je &io svestan sredinje tradicije kojoj je pripadao, te ju je neprestano adaptirao i služio se otkrićima i konvencijama grčke poezije. ?n je do maksimuma usavrio ono to Eliot naziva opštim stilom– impersonalno umetničko uo&ličavanje jezika. 0lasino delo jedino se mo"e pojaviti u zreloj civilizaciji, zrelom jeziku i zreloj knji"evnosti% ono mora biti produkt zrelog duha.6-17 relost pisca i zrelost perioda ne moraju &iti u direktnoj srazmeri, zapravo oni su u interakciji izuzetno zreo pisac u ne tako zrelom književnom periodu neće dati zrelo delo. relost jedne književnosti je odraz celokupnog drutva u kojem ona nastaje. Vreme u kojem nailazimo na ujednačenost stila, po optim karakteristikama, jeste do&a reda i sta&ilnosti drutva koje ra'a takav tip umetnosti. 0eriodi koji prethode ovakvom, klasinom, periodu, odlikuju se ekscentričnostima, monotonijom i nedovoljno vetom upotre&om jezičkog medija u književnosti. @akav period o&ično nema utemeljenja u tradiciji, dok klasini periodi u njoj nalaze osnov+ 3o"emo oekivati da !e jezik sazreti u trenutku kada ljudi poseduju kritiki smisao za prošlost, poverenje u sadašnjost i kada ne gaje nikakvu svesnu sumnju u budu!nost. U literaturi to znai da je pesnik svestan svojih prethodnika i da smo mi svesni tih prethodnika u njegovom delu, isto onako kao što mo"emo biti svesni predakih crta u jednoj osobi koja je u isti mah individualna i jedinstvena.6-7
li tradicija ne sme da gui kreativnost pojedinca plasiranjem miljenja da je sve do&ro u književnosti več napisano, ili da su kreativne mogućnosti jezika iscrpene. #ostojanje literarne kreativnosti kod svakog naroda ispoljava se u odr"avanju ravnote"e između tradicije u širem smislu i orginalnosti generacije koja "ivi.6;%7 ?va konstatacija je zapravo vraćanje na stavove iz ranog eseja o tradiciji. 2lustracija onih kvaliteta klasičnog pisca (zrelost duha, manira, jezika i savrenstvo zajedničkog stila) po Eliotu, se mogu skupa, najpri&ližnije naći u engleskoj književnosti -1. veka, uglavnom kod 0opa. 2nače miljenja je da Engleska nema svoj klasini vek niti svog klasika.
"pravo z&og ove oso&ine, klasično delo naći će odjek me'u svim drutvenim slojevima.
?&jektivni korelativ 3rugi &itan pojam Eliotove teorije je objektivni korelativ . 0oto, u skladu sa teorijom impersonalnosti, pesnik ne može ili, nije poželjno, da osećanja neposredno izražava u poeziji, postavlja se pitanje na koji način on to radi, tj. kojom se tehnikom služi kako &i uopštio svoju emociju. 8a to pitanje Eliot daje odgovor u poznatom eseju &amlet + 5edini nain da se izrazi emocija u umetnikoj +ormi jeste da se nađe objektivni korelativ% drugim reima, grupa predmeta, izvesna situacija, lanac događaja, koji bi predstavljali +ormulu te određene emocije% i to tako da kada su dati spoljni +aktori, koji mora da se završe u ulnom iskustvu, emocija se neposredno evocira.6;;7
8ajuspeliji primer o&jektivnog korelativa Eliot nalazi u 4ekspirovom 3agbetu. 8aime, duevno stanje ledi :ag&et, dok hoda u snu, predočeno je vetom akumulacijom zamiljenih čulnih impresija.
8asuprot tome, Eliot smatra da 4ekspir nije pronaao pravi način (tj. o&jektivni korelativ) da izrazi 5amletovo duevno stanje. 0esnik traži skup situacija, gestova ili predmeta kroz koje &i indirektno iskazao emociju. $bjektivni korelativ &i, najsažetije rečeno, predstavljao sim&olički prikaz emocije u delu. Eliot taj zahtev za eksternalizacijom i konkretnoću oso&ito ističe u svojoj ranoj *azi, pa tako --B. tvrdi da se ==velika strast može izreći samo u nečem čvrstomF neodre'eno je za poeziju opasnije od suvoparnog== ( The Egoist ,--B.)6;>7 ==8eto čvrsto== &i u ovom slučaju &ila meta*ora, odnosno, imažistička, o&jektivna slika emotivnog stanja. Eliot je u teoriji i praksi po&ornik sim&olične, mnogoznačne i sugestivne poezije koja mora imati čvrsto, opipljivo jezgro iz kojeg zrače aluzije, paradoksi, ironija. ?davde vidimo želju modernog umetnika da odstupa od tradicionalne metode prikazivanja, kroz predanu deskripciju, i težnju da se opis svede na sliku, sim&ol, i time izraz sažme, ali proiri semantičkoaluzivni sloj. Eliotova teorija o o&jektivnom korelativu usko je vezana sa njegovim kriterijem u vrednovanju poezije. 0iući o 3anteovom #aklu, on hvali maksimalnu ekonomičnost izraza, tedljivost u upotre&i meta*ora i premda misao može &iti komplikovana, u 3anteovoj reči vidi lucidnost, prozirnost i veliča njegovu imaginaciju koja je izrazito vizualna.
? senzi&ilitetu " uticajnom eseju o meta!zičkim pesnicima, -;-, Eliot pokuava da osvetli prirodu istorijskog toka engleske poezije od renesanse, kao proces disociacije senzi&iliteta, koji je poslednje velike uspehe ostvario u -B. veku. Senzi&ilitet &i, po Eliotu, &ilo jedinstvo miljenja, emocija i iskustva, tj. opta usaglaenost čovekovih duhovnih moći. a pesnika, on je skladite, njegov rezervoar, akumulacija osećanja i opažaja, na raznom stupnju organizovanosti.6;#7 Cazliku izme'u jedinstvenog i disociranog senzi&iliteta on pokuava i istorijski da naznači+ Tu razliku mo"emo objasniti slede!om teorijom/ pesnici sedamnaestog veka i sledbenici dramatiara šesnaestog posedovali su izvestan mehanizam senzibiliteta koji je bio u stanju da proguta svaku vrstu iskustva. $ni su jednostavni, izveštaeni, teški ili +antastini, kao što su to bili njihovi prethodnici ni manje ni više od 6antea, 7vida 0valkantija, 7vini!elija ili 8ina. U sedamnaestom veku odigrala se dezintegracija senzibiliteta od koje se mi više nikada nismo oporavili% a tu dezintegraciju, kao što je prirodno, ote"ali su svojim uticajem dva najmo!nija pesnika ovog veka, 3ilton i 6rajden. $bojica su izvršili izvesne poetske +unkcije tako velianstveno dobro da je veliina njihovog e+ekta prikrila odsustvo drugih e+ekata. 5ezik se razvijao i u izvesnom pogledu popravljao% najbolji stihovi 0olinsa, 7reja, (amjuela 6"onsona, pa ak i 7oldsmita, bolje zadovoljavaju neke naše probirake
zahteve nego stihovi 6ona, 3arvela ili 0inga. li dok je jezik postajao rafniraniji, ose!anje je ogrubelo. $se!anje, senzibilitet koji je izra"en u (eoskoj porti9 :ountr; church;ard )a da ne se i ne spomenu Tenison i Brauning* grublji je nego u (rame"ljivoj gospi. 6;$7
3rugim rečima u procesu disociacije, senzi&ilitet vie nije mogao da o&uhvati različite vidove životnih mani*estacija, niti da &ude misaono i emocionalno konkretan. Sa jezičke tačke gledita ovo nije shvaćeno kao regresivno kretanje već kao napredovanje u jalovu stilistiku koja pretpostavlja da je stil samostalni entitet. 2zdvajanje emocije prirodno je dovelo i do izdvajanja misli iz živog konteksta iskustva. 0reciznu misao zamenjuje uoptena reHeksija koju tre&a apriorno da prihvatimo. 8a ovom planu disociacija postaje jo upadljivija+ -ije u pitanju prosta razlika u stepenu između pesnika. eksivnog pesnika. Tenison i Brauning su pesnici koji umeju da misle, ali oni ne ose!aju svoju misao neposredno kao miris ru"e. ?a 6ona je misao bila iskustvo% ona je modifkovala njegov senzibilitet. 0ada je duh jednog pesnika besprekorno opremljen za svoj zadatak, on ne prestaje da stapa disparatna iskustva% kod obinog oveka iskustvo je haotino, neujednaeno, +ragmentarno. $n se zaljubi ili ita (pinozu i ta dva iskustva nemaju nikakve međusobne veze, kao buka pisa!e mašine ili miris iz kuhinje% dotle pesnik redovno povezuje ova iskustva u nove celine. 6;/7
0esnici moderne civilizacije moraju &iti teki. :oderna civilizacija nosi mnoge raznovrsnosti zato i pesnici koji u njoj stvaraju moraju &iti sveo&uhvatniji, neuhvatljiviji, indirektniji, da &i nasilno podesili, prelomli jezik prema onome to žele da iskažu. 0oput 4ilerove distinkcije na naivne i sentimentalne pesnike, Eliot uvi'a razliku izme'u modernih stvaralaca dezintegrisanog senzi&iliteta (koji z&og odstupanja od, nazovimo, jedinstva sveta ili bi!a, ne mogu lako u jeziku da na'u svoj izraz) i starih pesnika do -B. veka koji su uživali jedinstveni senzi&ilitet. 8o, ova *ormulacija je izrečena u ranim kritičkim tekstovima i Eliot u ponovnom osvrtu na svoja razmiljanja umanjuje vrednost ovoga pojma, smatrajući ga irelevantnim. Eliotova teza o disociaciji senzibiliteta je naila na visok odjek u tadanjoj misli, da je i sam tvorac &io zapanjen.
? poeziji
Eliotova osnovna razmiljanja o poeziji pratićemo kroz tri eseja (3uzika poezije -#;F 6ruštvena uloga poezije -#$F Tri glasa poezije -$>.), kao i &itne re*erence o njenim svojstvima i svrsi. Eliot razmatra uzajamnost poezije i govornog jezika, način na koji jezik evoluira kroz poeziju (o čemu je &ilo reči i u odeljku o klasiku), kao i značaj melodičnosti poezije. 9ez o&zira na to kako se pesnik služi metrikom i na koji ju je način usvojio, Eliot ističe da jezik poezije ne sme da se u &itnome razlikuje od govornog jezika. ? ovoj temi govori u svom poznatom eseju 3uzika poezije. Doa je pretpostavka da sva poezija tre&a da &ude melodična. 3isonanca, čak i kako*onija, imaju svoje mesto u pesmi. 8e tre&a verovati da postoje lepe ili ružne reči po se&i. :uzika jedne reči se ospoljava i vidi jasno tek iz njenog me'uodnosa sa rečima koje joj slede ili prethode. @ako'e primećuje da se sloj zvučanja ne može odvojiti od značenjskog sloja, te da ne postoji muzikalna poezija koja pritom ne znači nita.6;B7 0itanje je samo stepena u kojem ćemo o&ratiti vie pažnje na zvuk ili značenje, premda su o&a kvaliteta istovremeno prisutna. 8aravno, nikada poezija nije identična sa jezikom svakodnevnog govora, ali ona mora &iti u takvom odnosu sa govorom pesnikovog vremena da slualac ili čitalac može uvek reći ==tako &ih ja govorio kada &ih mogao govoriti poeziju==. 6;17 %7 -7 li bih vas ponovo podsetio na dva zadatka poezije, na dva pravca u kojima u razliitim periodima treba razvijati jezik/ ma kako daleko otišla u svojoj muzikoj
slo"enosti, mora se u budu!nosti oekivati trenutak kada !e se poezija opet vratiti govoru.6>;7
0ovodom konstatacije da je poezija o&raćanje čitaocu, na stilizovanom govornom jeziku, Eliot u eseju iz -$>. (Tri glasa poezije) razlikuje tri glasa koja se javljaju u poeziji+ #rvi glas je glas pesnika koji govori sebi9 ili nikome. 6rugi glas je glas pesnika koji se obra!a publici, svejedno da li maloj ili velikoj. Tre!i glas je glas pesnika koji nastoji da kreira jednu dramsku linost koja se izra"ava u stihovima, glas pesnika koji govori ne ono što bi hteo da ka"e u svoje ime, ve! ono što mo"e re!i u okviru ogranienja jedne zamišljene linosti koja se obra!a nekoj drugoj zamišljenoj linosti.6>>7
Cazlika izme'u prvog i drugog glasa ukazuje na pro&lem poetske komunikacijeF razlika izme'u prva dva i trećeg glasa je razlika koja postoji izme'u dramskog, kvazidramskog i nedramskog stila. 0rvom glasu odgovara lirska pesma (intimna lirika). ?vakva pesma nije za pu&liku, recitovanje, ukoliko to neka pesma može &iti. Eliot o&janjava njen nastanak, ne iracionalnom ophrvanoću imaginacijom, već željom da se izrazi misao ili stanje usled čijeg ispunjenja dolazi do trenutnog olakanja.6>#7 8a ovom mestu ćemo naići na shvatanje stvaralačkog procesa+ -jega pritiska neki teret koji mora da porodi ne bi li osetio olakšanje... 4 opet drugim reima, pesnik ula"e svu tu muku ne da bi opštio s bilo kim, ve! da bi se oslobodio teške neugodnosti% kada su konano rei raspoređene na pravi nain9 ili na nain koji on najzad usvaja kao najbolji aran"man do koga je mogao do!i9 u stanju je da do"ivi trenutak iscrpenosti, smirenja, oslobođenja i neeg vrlo bliskog ništavilu što se samo po sebi ne da opisati.6>$7
" pesniku se odvija vrenje koje je neiskazivo. ?n prolazi kroz mučni grč ra'anja reči tj. pokuaja artikulacije unutranjeg sadržaja. " ovoj *azi stvaranja zanima ga samo da prona'e prave reči ili pak reči koje su najmanje neadekvatne. @okom kreiranja izraza pesnik prolazi kroz period nelagode izazvan nemoću. 8jegova potre&a da se potpuno iskaže kroz jezik je gotovo mani*estacija na !ziolokoj ravni. 0osle zavrenog stvaralačkog akta, poeta oseća svojevrsno olakanje, kao posle savladane tekoće.
Eliot ne odriče da poezija može imati svestan drutveni cilj. " najranija vremena ona je korićena u magijske svrhe (da otkloni ili zada kletvu i sl.), potom je do&ila *unkciju u religijskom ritualu, možda su epovi i epopeje &ili stvarani u stihu radi lakeg pamćenja i prenosa činjenica, te je poezija služila kao prenosilac i čuvar istorije.6>/7 @azne prirodnjake rasprave, u prošlosti, bile su pisane u stihu ali vremenom proza je potisnula onu pesmu iji je oevidni cilj bio da pru"a obaveštenja. 6idaktika poezija se vremenom ograniava na poeziju moralnog uzdizanja, ili na poeziju koja ima zadatak da ubedi itaoca u nešto. 6>B7
8ajočigledniji primer te vrste nalazimo u satiričnoj poeziji. 8asuprot mnogima koji imaju averziju prema angažovanoj poeziji, Eliot smatra da angažovanost nema direktne veze sa kvalitetom pesme i da prava poezija uvek nadživljava promenu popularnog miljenja (za koje se zalaže), kao i potpunog nestanka interesovanja za cilj koji je pesnik zastupao.6>17 0oezija ima zadatak da pruži samo se&i svojstveno uživanje ovo je jedan od njenih zadataka nevezanih za aktivnu drutvenu ulogu. 0ored uživanja uvek postoji i prenoenje nekog novog iskustva, ili izražavanje nečeg to smo iskusili a za ta nemamo reči, to proiruje nau svest ili nam istančava senzi&ilitet.6>7 0esnik želi svojom poezijom da pruži zadovoljstvo, teži da zabavi ljude. ?n pro!njuje na senzi&ilitet tako to izražava emocije i stanja koje sami nismo kadri da ospoljimo te i u tom pogledu vri neki vid katarzičnog čićenja duha. 2zrazivi ono to drugi ljudi osećaju, pesnik ih uči o njima samima osvećavajući njihovu spiritualnost. ?n otri njihovu osetljivost, izražava najveći emocionalni intenzitet svoga vremena, koji se zasniva na &ilo čemu to je njegovo vreme mislilo, a u &iti pesničkog dela nalazi se prikaz ljudske sud&ine. li Eliot ne želi da priča samo o uticaju poezije na pojedinca već i na naciju. ?na deluje na drutvo kao celinu, a to znači i na ljude koji u njoj ne uživaju. 8ijedna umetnost nije vie nacionalna od poezije. 0revo'enjem poezija gu&i mnogo od svoje lepote. 8aj&olje se izražavaju emocije i osećanja na zajedničkom jeziku naroda, tj. jeziku koji je svojstven svim klasama+ struktura, ritam, melodija, idiom jednog jezika održavaju ličnost naroda koji njime govori.6#%7 3o"emo re!i da se du"nost pesnika kao pesnika samo indirektno vezuje za njegov narod/ njegova je direktna du"nost vezana za njegov jezik, prvo da bi ga sauvao i drugo da bi ga proširio i razvio. 4zra"avaju!i ono što ose!aju drugi ljudi on isto tako menja izvesno ose!anje na taj nain što ga ini svesnijim% posti"e da ljudi bolje uoavaju ono što ve! ose!aju i na taj ih nain ui neemu o njima samima.6#-7
0esnik je u stanju da kod čitalaca izazove nova osećanja koja nikada nisu osetili kao i da otkriva nove varijacije senzi&iliteta, koje su ostali u stanju da prisvoje. 2 izražavajući ih on &ogati i razvija jezik na kojem pie. Senzi&ilitet jednog naroda se neprestano menja u vremenu. ato je neophodno da narod stalno ima živu literaturu kako se ne &i u nekom trenutku otu'io od nje i izgu&io svoju kulturu. ko je ono što podrazumevam pod društvenom ulogom poezije u najširem smislu te rei/ srazmerno svojoj izvrsnosti i snazi poezija deluje na govor i senzibilitet itave nacije.6#;7
li kultura se ne razvija ako je zatvorena u se&e, &liži odnosi sa drugim nacionalnim kulturama je o&ogaćuju i podstiču na rast.
? kritici Eliotova razmiljanja o kritici tako'e prate promenu od isključivosti mladih dana do pomirljivosti u kasnijim osvrtima. " svojim ranim esejima, Eliot kritiku uglavnom smatra za sporednu delatnost, kojom se uspeno &ave pre svega sami pesnici. Već u eseju iz -;>, o *unkciji kritike, Eliot priznaje da je prenaglio kada je izneo stav da su jedini kritičari vredni čitanja, sami umetnici koji piu o svojem delu, mada, u istom tekstu kaže da je kritika koju sam pisac da o svome delu najvitalnija, najvia vrsta kritike. Iodine -;/. u nedeljnom listu ==@imes DiterarJ Suplement== Eliot iznosi miljenje da je iskrena kritika izraz stvarne duhovne potre&e i da je autonomna. ?na nije sekundarni i izvedeni način izražavanja. 0otom se vie nije &avio pitanjem o mestu kritike nego ju je prihvatio kao takvu.6#>7 ?sim to se &avio svrhom kritike i pro&lemom njenog mesta, Eliot je često govorio o vrstama kritike. " eseju o svrsi poezije i kritike navodi da postoje dve teorijske granice kritike+ kod jedne pokuavamo odgovoriti na pitanje ta je to poezija, a kod druge da li je to do&ra pesma.6##7 0očetne stavove o zadatku kritike Eliot *ormira u eseju Aunkcija kritike, -;>. ?pominjući se na svoj rani esej o tadiciji i individualnom talentu, zaključuje da je njen zadatak da analogno tradiciji, stvori red.
a razliku od umetnosti koja se može usmeriti da služi nekom cilju, ali je svakako za nju najpogodnije da tu svest, o cilju kojem služi, nekako zanemari, kritika je dužna da ima pred so&om odre'enja kojima teži, a to su rasvetljavanje umetničkih dela i korigovanje ukusa.6#/7 " kasnijim predavanjima rediguje stav i o o&lasti zadatka kritikeF ona ne popravlja ukus već pomaže čitaocu da razume i uživa u poeziji (jedno proizilazi iz drugog, uživanje kao rezultat ispravnog poimanja pesme). " ovom ranom eseju, Eliot izvodi distinkciju izme'u unutrašnjeg glasa i spoljneg autoriteta. Unutrašnji glas je jednak su&jektivnom sudu posmatrača. 9ilo koja oso&ina dela je zanemarljiva pred naim osećajem da nam se ono dopada.
?vo miljenje se tokom eseja razra'uje i doživljava izvesno dopunjavanje u vidu opservacije da do&ri kritičari ne moraju &iti samo izuzetni stvaraoci koji piu o svojoj poeziji, već i pro*esionalni kritičari koji imaju razvijen osećaj za činjenicu. 2stupa protiv interpretacije koja uglavnom prelazi u učitavanje, matarenje nad tekstom. 0ore'enje i analiza su glavno oru'e kritičara. ?va dva metoda se koriste isključivo činjenicama ==potre&ni su im jedino leevi na stolu== dok interpretacija ==izvlači delove tela iz rukava i uglavljuje ih na njihovo mesto.== 6#17 Ainjenica ne može da pokvari ukus, dok &i interpretacija to mogla. 8aravno, nisu sve činjenice podjednako korisne u svojstvu aljive ilustracije Eliot primećuje da otkriće 4ekspirovih računa ne &i doprinelo razumevanju njegovog dela. Esej 7ranice kritike iz -$/, jeste komentar i dopuna eseja Aunkcija kritike, gde Eliot zamera se&i na otrini koju je pokazao pema impresionističkoj kritici, te je z&og toga previe istakao značaj činjenica.6#7 Epitalam pesnicimakritičarima iz ranog eseja ovde doživljava izmenu+ $vakva kritika ima ogranienje u tome što sve ono što nema veze sa delom pesnika, ili ono što mu je antipatino, nalazi se izvan njegove kompetencije. kritiarev sud mo"e biti nezdrav van okvira njegove vlastite umetnosti. 6$%7
0ovodom pokuaja razumevanja pesme i otkrivanja njenog cilja Eliot primećuje+ #esma se mo"e objasniti ako se ispita od ega je napravljena i koji su je uzroci uslovili i to objašnjenje mo"e biti neophodna priprema za njeno razumevanje. li da se shvati jedna pesma isto je tako neophodno, i re!i !u u mnogim sluajevima daleko neophodnije, nastojanje da dokuimo šta ho!e ta poezija% moglo bi se re!i... da nastojimo da dokuimo njenu entelehiju.6$-7
9iogra*ski podaci nam mogu pomoći da saznamo neto o motivima nastanka pesme ili o samom piscu, ali nas neće pri&ližiti razumevanju poezije. 2 kada &ismo znali sve preduslove za nastanak pesme, u njoj &i ipak ostao onaj nesaznatljivi momenat, a to je ono najvažnije. ;.), Eliot konstatuje da se kritika može podeliti u dve kategorije, prema dvojakim tendencijama koje gaji. ?na ili nastoji da otkrije ta je to poezija, kakva je njena *unkcija, koje želje zadovoljava, zato se pie, zato se čita ili recitujeF ili koja, ocenjuje aktuelnu poeziju.6$;7 7 3a &i mogao da nas u&edi u svoje razloge zato je neka pesma do&ra, kritičar mora prvo da sam doživi zadovoljstvo čitajući je, i da nas, potom, složenom argumentacijom u&edi u svoj ukus.
?d do&rog kritičara očekujemo da prepozna do&ru pesmu kada je vidi, ali nije uvek slučaj da kada oso&a prepozna lepotu u pesmi, može da izrazi ta ju je to uz&udilo. 3oživljaj poezije samo se delimično može izraziti rečima. ?namo da neki ljudi koji su vezana jezika, i koji nisu u stanju da ka"u zašto im se dopada neka pesma, mogu imati dublji i tananiji senzibilitet od nekih drugih koji umeju glatko da govore o tome% takođe moramo imati na umu da se poezija ne piše prosto da bi pru"ila materijal za konverzaciju. =ak je i najkompetentniji kritiar u stanju da, na kraju krajeva, samo uka"e na poeziju koja mu se ini da je ono pravo. 6$#7
8eto kasnije dolazimo i do &ližeg odre'enja kritike+ ?aetak kritike jeste sposobnost da zapazi dobru pesmu i odbaci rđavu% a najoštrije merilo njene sposobnosti jeste njena mo! da uoi neku dobru novu pesmu, da pravilno reaguje na novu situaciju.6$$7
Sama moć prepoznavanja do&re pesme, uz odre'eni senzi&ilitet koji je za to potre&an, ne stiče se ro'enjem već o&razovanjem i iskustvom. 0otre&ni su &rojni susreti sa pesničkim delima, kako &i se izotrio ukus. Samo izuzetan čitalac dolazi do klasi!kacije i komparacije svojih doživljaja, i vidi jedne u svetlosti drugih, te ih jasnije spoznaje i precizira. Element uživanja sada prelazi u element ocenjivanja, to je intelektualni dodatak, prethodnoj, impresiji. @o je druga etapa u shvatanju poezije, kada prestajemo samo da oda&iramo i da od&acujemo, već i organizujemo.6$/7 @reća etapa &i &ila susret sa nečim novim i otkrivanje nove poetske ara&eske koja se zatim uo&ličava. U prvoj etapi otkrivamo šta je poezija na taj nain što je itamo i što u"ivamo u onome što smo proitali% u slede!oj etapi samo naše opa"anje razlika i slinosti između onoga što smo proitali prvi put i onoga u emu smo ve! jednom u"ivali doprinosi našem u"ivanju. =itaju!i uimo šta je poezija.6$B7
?davde vidimo da je čitalačko iskustvo neophodan uslov za prepoznavanje do&re pesme. #itanje o tome šta je poezija sasvim prirodno proizilazi iz itanja iste, a postaviti to pitanje znai utvrditi +unkciju kritike.6$17 Eliot primećuje da postoji antiteza izme'u kritičkog i kreativnog. " vekovima kada je cvetala poezija, kritika je &ila zanemarivana i o&ratno. Važan trenutak za pojavu kritike, po Eliotu, jeste ono vremensko razdo&lje kada poezija prestaje da &iva izraz duha čitavog jednog naroda.6$7 ? kritici i poeziji se može dosta naučiti proučavanjem nacionalne istorije zemlje u kojoj nastaju, da &i se shvatio njihov odnos sa svetom i drutvom u kojem, i za koje, se stvaraju.
Eliot tvrdi da postoji nužna veza izme'u naj&olje kritike i naj&olje poezije jednog perioda. Vek kritike je ujedno i vek kritičke poezije. :oderno do&a je upravo jedno kritičko vreme koje od pesnika ne zahteva samo da &ude sastavljač lepih stihova, već i da ima razvijenu autopoetičku svest. :oderna poezija je metapoezija.6/%7 #esma postoji negde između pisca i itaoca% ona poseduje realnost koja nije prosto realnost onoga što je pisac pokušao da izrazi, ili njegovog iskustva dok piše tu pesmu, itaoevog iskustva, ili pisca kao itaoca.6/-7
0itanje o svrsi poezije je &esmislenoF me'utim cilj pesnika je da pruži zadovoljstvo svojom poezijom. 0ostoje tri *aze uživanja u poeziji, tačnije razvoj ukusa za poeziju teče u tri *aze+ 0rva *aza &i se sastojala u mladalačkom oduevljenju za sentimentalne autore. ?na počinje oko -;. godine i traje do ;;. godine. 0odrazumeva apsorciju velike količine herojskosentimentalnih autora, ili autora koji uživaju glas preporučljivih za čitanje. 8eki ljudi zauvek ostanu zaro&ljeni u ovom periodu snažnog uživanja u poeziji, to se nikako ne može izjednačiti sa intenzivnim doživljajem poezije. 3ruga *aza je o&eležena izvesnom stavralačkom aktivnoću recepijenta, koji je pod snažnim uticajem nekog, iza&ranog, autora. 3rugu *azu možemo nazvati podražavalačkom. Tre!a ili zrela +aza u"ivanja u poeziji nastaje kada prestajemo da se identifkujemo sa pesnikom koga sluajno itamo, kada nam kritike sposobnosti ostaju budne, kada smo svesni šta se mo"e oekivati od jednog pesnika, a šta ne. #esma egzistira izvan nas, postojala je i pre nas, i traja!e i posle nas. Tek je u ovoj +azi italac spreman da razlikuje stepene veliine u poeziji% pre te +aze od njega se jedino mo"e oekivati da razlikuje pravo od patvorenog9 uvek i pre svega mora se odnegovati sposobnost da se uoava ovo drugo. 6/;7
0oezija, &ar ona najvrednija, ne može se pravilno percipirati &ez izvesnog životnog iskustva. ?davde razumemo da se ukus ne može nasilno razviti, već prati razvoj same ličnosti i karaktera.6/>7 Eliot ne veruje u stvaralačku moć inspiracije ili pak, ne veruje da je ona dovoljna za nastanak do&re pesme. ?rganizacija je potre&na koliko i inspiracija. 8e pokuava da da de!niciju poezije jer to smatra gotovo nemogućim. Sve to je do sada rečeno o poeziji ne iscrpljuje njenu &it do kraja. Usuđujem se da ka"em da poezija poinje divljakim udaranjem bubnja u d"ungli i kao bitnio zadr"ava perkusiju i ritam% moglo bi se hiperbolino re!i da je pesnik stariji od drugih bi!a... 6/#7
0ovodom *unkcije poezije Eliot smatra da delo ne tre&a da odre'uje njegova *unkcionalnost, jer je ono autotelično, ali da nije na odmet ako poezija ipak ima neki udeo u drutvu. ?na može da dovede do revolucija u senzi&ilitetu koje su vrlo potre&ne u odre'enim vremenima, može da raz&ije ustaljeni način percipiranja stvarnosti, u krajnjoj liniji ona &i mogla da po&olja drutvo, o čemu je &ilo reči u odeljku o drutvenoj ulozi poezije. Eliotov doprinos modernoj teorijskoj misli o književnosti, pre svega, je vidljiv u ponovnom razmatranju tema koje su zaokupljale kritičare, počev od ristotela, ali i u rede!nisanju starih pojmova (tradicija, senzi&ilitet, impersonalnost) koje u svojim esejima osvetljava na potpuno nov način, menjajući njihova osnovna značenja. 0ored izmena tradicionalnih pojmova on uvodi i nove, o&ogaćujući *ond terminologije književne kritike. li, Eliotovo mesto u teoriji književnosti naj&olje ćemo odrediti ako primetimo njegovu suptilnu naznaku svoga zadatka, koju sim&olički nagovetava imenom prve z&irke eseja. ==Sveta uma== je 3ijanin gaj, kraj jezera 8emi, koga čuva svetenik. nalogija sa svetenikom je ilustrativna. 9udući da je u&io svog prethodnika on je po&ednik, ali ista će &iti i njegova sud&ina pri pojavi novog kralja šume. 0ored toga, *atum koji nosi, !zički je ovaploćen u zlatnoj grani, uz&ranoj pri ulasku u gaj. ?n sam je samo duhovni izraz onoga to mu je povereno na čuvanje.6/$7
