Edgar Valas
POTKAZIVAČ Prevela Milica Mijović
Naslov ortinala Edgar Wallace TNE SQUEKER
1 Takvu noć ne bi nijedan normalan čovek izabrao za šetnju po Putni Komonu. Duvao je vetar, a susnežica i hladnoća prodirale su kroz promočene rukavice. Uprkos svetiljkama postavljenim uzduž puta, bilo je tako tamno da se Leri Grejm, kad bi god došao do nekog raskršća morao poslužiti džepnom lampom, kako se ne bi spotako o krajnji kamen. Leri se osećao prilično prijatno u dugom gumenom ogrtaču i kaljačama, premda mu je veliki kišobran više bio na smetnji negoli od koristi. Uostalom, pošto mu je žestoki udar vetra gotovo preokrenuo kišobran, on ga zatvori. „Malo kiše u lice koristiće lepoti kože“ - reče raspoloženo sam sebi. Leri pogleda osvetljeni brojčanik ručnog sata. Trebalo je još nekoliko minuta do polovine sata, a „veliki momak“ bio je tačan. Podao, ali tačan. Leri je već trgovao s „velikim momkom“, ali se zakleo da više neće nikad. Taj se čovek tvrdoglavo cenkao, ali je bio pun novaca, a opasnosti nije bilo gotovo nikave. Ovaj put mora platiti punu cenu vrednost dijamana- ta gospođe van Risik dobro je poznata. Novine su bile pune ove krađe. Novinari su jasno i brojkama naveli svotu novca što bi je za svaki kamen mogao dobiti na slobodnom tržištu. I Leri je zbog veličine toga po- sla objavio u novinama oglas uobičajenim šiframa: Na Putni Komonu (u smeru prema Vimbldonu) izgubljena je u četvrtak u 10.30 žuta torbica sa pet pisama, koja nemaju vrednosti ni za koga, osim za vlasnika. „Žuta torbica“ značila je da su na prodaju ponuđe- ni dragulji. „Braon torbica“ značila bi krzno, a „be- la torbica“ bi „velikom momku“ objavila činjenicu da oglasivač ima novčanice kojih se želi rešiti. „Pet pisama“ je značilo da je vrediost ponuđene robe peto- roznamenkasta svota.
Leri je dakle u četvrtak noću u 10.30 čekao na Ričmond Roudu. Vetar je doneo zvuk zvona s crkvenog tornja, na kojem je sat otkucao polovinu. - Tačan je! - promrmlja Leri. Na putu, u daljini, pojaviše se dva nejasna svetla, koja su, približavajući se, postajala jasnija. Uskro sevnuše reflektori, zaslepivši čoveka koji je stajao na kraju trogoara. Automobil uspori brzinu, krov dugih kola, s koga se cedila kiša, promakne kraj Lerija i automobil se zaustavi. Iz mračnog zatvorenog automobila začu se malo promukli, mrzovoljni glas: - Dakle? - Dobro veče, majstore! Leri napregne oči da bi razabrao lik u kolima. Bio je uveren da bi bilo ne samo nepristojno već i bes- korisno da se na trenutak posluži džepnom lampom. „Veliki momak“ zacelo ima zastrto lice. Ali... Ruka što je počivala na kraju prozora nije bila obučena u rukavicu i na trećem prstu primeti slo- mljeni nokat i dvostruku belu brazgotinu uzduž prvoga zgloba... Ruka naglo nestade, kao da je čovek u auto- mobilu osetio da je Leri pomno posmatra. - Hteo bih da sklopim posao: dobra roba. Jeste li čitali novine? - Kemenje van Risikove? - Tačno. Vrednost trideset i dve hiljade funti... stotinu i šezdeset hiljada dolara. Robu je lako proda- ti na tržipggu. Van Risikova je uložila novac u kame- nje... nijedan kamen nije francuska pomodna imitacija, koja je naoko lepa, a ne vredi ništa. Poslednja cena je pet hiljada... - Hiljadu i dve stotine - reče glas odlučno - i to je za dve stotine više nego što sam najpre nameravao platiti. Leri duboho udahke kroz nos. - Ja sam razuman čovek... - poče. - Imate li robu ovde?
- Nemam - odvrati Leri, posebno naglasivši tu reč, a
čovek u automobilu je znao da laže. - I neću do- neti robu dok se ne pogodimo. Neki jevrejski gospodin u Meida Velu ponudio mi je tri hiljade, a dao bi i više. Ali ja radije poslujem s vama... sigurnije je. Razumete li šta mislim? - Daću vam hiljadu pet stotina, i to je moja poslednja reč - reče čovek u automobilu. - Novac je ovde i mudro ćete uraditi ako pristanete. Leri strese šavom. - Ne bih hteo da vas zadržavam - reče ljubazno. - Nećete da prodate? - Obojica traćimo vreme - reče Leri, a automobil pojuri gotovo pre nego što je izustio poslednju reč, i pre nego što je mogao da pogleda broj, crveno svetlo automobila nesta u nevremenu. Leri zapali ostatak cigare i pođe k malom automobilu, što ga je ostavio na drugom kraju puta. - Noćas se i lihvar Šajlok okrenuo u grobu - reče glasno. Nepunu sedmicu posle toga Leri Grejm je izašao iz Fisoli restorana u Oksford Stritu, i niko ko bi ga posmatrao ne bi pomislio da on nije čovek kakvim se smatrao - svetski čovek srednjih godina, ljubitelj dobrog jela i zemaljskih užitaka. Gardenija, što ju je nosio u zadžepku kao da je odavala vedrinu njegove duše. A on je zaista imao razloga da bude zadovoljan, jer je dobro prodao dragulje gospođe van Risik. I niko u velikom Londonu nije znao za njegov poduhvat, jer je radio sasvim sam. Dok je stojeći na trotoaru čekao taksi, priđe mu neki visok, zdepast čovek i srdačno ga uhvati za ruku. -Halo, Leri! Dugi sloj sivoga pepela otpade s Lerijeve cigare - to je bio znak samo kratkotrajne smetenosti. - Halo, inspektore! - reče ljubazno se nasmešiv- ši. Drago mi je što vas opet vidim!
Zapravo mu nije bilo drago, ali u ovom trenutku morao je da bude ljubazan. Brzo se ogledavši, u blizi- ni primetijoš trojicu gospode struke inspektora El- forda. On se s filozofskim mirom pokori svojoj sudbini, uđe s četvoricom detektiva u taksi i pušeći sasvim je hladnokrvno razgovarao, dok auto nije prošao kroz uski ulaz Skotland Jarda i zaustavio se pred policijskom stanicom u Kenon Rovu. Postupak je bio kratak. Leri Grejm je ćuteći, sa smeškom na tamnom licu slušao dok su mu čitali optužnicu, a onda reče: - Stanujem u Klejburi Mensions broj devedeset i osam. Molim vas da mi pribavite drugo odelo. Ne bih hteo da se pojavim pred sudijom kao natkonobar. I, Elforde, da li bi mogao da razgovaraš s onim Barabalom, o kojem sam toliko čuo? Kažu da je opasan čovek... a hteo bih da ga jedan ili dva čoveka bolno osete. Elford odgovori da nije lako razgovarati s tim tajanstvenim čovekom, ali pošto su se za Lerijem zatvorila čelična vrata on pređe preko ulice i uđe u so- bu glavnog inspektora Barabala, koji se, držeći među zubima lulu, zadubio u neke spise, što su mu ih poslali iz arhiva. - Doveo sam Lerija, gospodine Barabal - reče El- ford. - Hteo je da dođete preko i da malo razgovarate s njim. Kazao sam mu da ne verujem da ćete hteti da razgovarate, ali znate kakvi su ti momci. Glavni inspektor se nasloni na stolicu, namr- štivši se. - Hoće da razgovara sa mnom? Čini se da postajem slavan - progunđa, a Elford se glasno nasmeja. U Škotland Jardu je kružila šala da se inspektor Barabal, koji je pravdi izručio tolike ljude, nikad nije pred sudom pojavio kao svedok, pa je bio gotovo nepoznat čak i novinarima. On je osam godina presedeo u prostranoj sobi na trećem spratu među svežnjevima spisa pregledavajući i upoređujući neobičan dokazni materijal što bi ga sakupili o pojedinim prepredenim momcima. On je otkrio sistem
Nizozemca Guma, bigamiste i ubice, premda se on i Gum nikd nisu sreli. Dovevši oglas u rubrici nestalih osoba u nekim londonskim novinama u vezu s člankom u nekom čednom nemačkom listu, spremio je doživotno u tamnicu braću Lened, koji su bili najveštiji i najoprezniji ucenjivači. - Posetiću našeg prijatelja - reče najzad i pođe u tamnu ćeliju da razgovara s neraspoloženim Lerijem, koji u elegantnom odelu s uvelom gardenijom nekako nije pristajao u tu sredinu. Leri, koji je upoznao mnoge policajce u Engleskoj i Americi, pozdravi posetioca nakreveljivši se. - Drago mi je što smo se upoznali, šefe - reče veselo. Uhvatili ste me s robom, ja vam neću praviti poteškoće... uostalom, u mojem ćete kovčegu u hotelu „Šelton“ naći dokaza da me deset puta osudite. Ja volim da se poveravam... to je uvek bila moja slabost. Barabal ne odgovori ništa očekujući pitanje koje je moralo doći. - Ko me je otkucao, šefe? Samo bih to hteo znati, a onda ću ja zasvirati. Rado bih želeo da znam ko je taj momak koji me je otkucao! Baral još ne reče ništa. - Ima ih trojica koji su to mogli uraditi... - Leri stade brojati prstima - ali ja neću izgovoriti ni jedno ime. Najpre čovek koji je kupio robu, ali taj je čist. Onda broj dva, koji me mrzi, ali on je u Francuskoj, I „slomljeni nokat“, koji mi je ponudio hiljadu i pet stotina za robu vrednu dvanaest hiljada, ali on me ne poznaje. - Hajde počnite da pevate! - predloži Barabal. - Ko je „slomljeni nokat?“ Leri se opet naceri. - Pevanje je za ljude koji su muzički nadareni - re če a ja nemam sluha. Znam da je moje pitanje glupo. Nijedan policajac nije još odao potkazivača. On radoznalo pogleda policajca, a Barabal klimne gaavom. - Smatrate, dakle, da vas je izdao jedan od trojice preprodavaca - reče. - Recite mi njihova imena, a ja vam
dajem reč da ću vam kazati ako pomenete pravoga. Leri ga ukočeno pogleda i strese glavom. - Ne mogu odati dvojicu da biste uhvatili jednoga, Barabale - reče. - To niko ne zna bolje od vas. Policajac zamišljeno pogladi svoje crne brčiće. - Pružio sam vam priliku - reče najzad Barabal. Možda ću vas posetiti ujutru, pre nego što vas odvedu na sud. Bilo bi razumno kad biste mi u poverenju oda- li ona tri imena. - Prespavaću - reče Leri. Barabal se polagano vrati u kancelariju i, otključavši blagajnu, izvadi čeličnu kutiju te je otvori. U kutiji je bilo mnogo listića papira, na kojima su bile mašinom napisane poruke - neke su obuhvatale samo nekoliko redaka, a bilo je i prilično dugih pisama. Sva su bila napisana istom mašinom. Na svakom je listiću bilo napisano potkazivačevo obavepggenje. Negde u Londonu radio je preprodavac velikog stila: čovek, koji je imao svoje ljude u svakom delu grada, koji je imao prste u svakom protivzakonitom poslu. A ovi listići papira bili su cena što su je plaćali kradljivci koji bi svoj plen prodali drugome. On uzme najgornji listić iz kutije: to je bilo poslednje obaveštenje što su primili. Leri Grejm je uzeo dragulje gospođe van Risik. Ušao je u kuću, preodeven kao pomoćni konobar, one noći kad je kod nje bila zabava. Robu je prodao Grku Moropulos u Briselu, osim dijamantske zvezde, koju ćete naći u njegovom kovčegu u hotelu „Šelton“. Moropulos nije hteo da kupi zvezdu zbog ružičastih dija- manata, smatrajući da bi ih ko mogao prepoznati. P. S. Zvezda je u dvostrukom dnu Lerijevog kofera. Potpisa nije bilo. Papir je bio jednak ostalim papirima što ih je dobio. Inspektor Barabal ponovo pogladi mekane brkove i pogleda papir napola zatvorivši oči. - Gospodine Potkazivaču - reče tiho - ja ću te uhvatiti!
2 Prošle su dve godine i šest meseci otkad se Leri Grejm zahvalno naklonio sucu - očito je očekivao za svoj prestup višu kaznu od tri godine strogag zatvora. Lišće je na stablima u Hajd parku počelo da dobija jesenju boju. Dvoje ljudi polagano je šetalo pošljunča- nom stazom što je vodila duž ulice između Marbl Arča i Hajd Parka Kornera. Hodali su polaganije nego što bi ko očekivao, jer je, uprkos vedrom nebu i zlatnim sunčevim zracima, duvao hladan istočnjak najavljujući zimu, kja se približavala. Muškarcu koji je bio srednjega rasta i snažan, bilo je nešto više od četrdeset godina. Crna mu je kosa bila protkana dugim sedim vlasima i ispravljala prvi utisak što biste ga stekli, jer bi se svakome učinilo, sudeći po glatkom, dečačkom licu, da mu nema mnogo više od trideset godina. - Čovek mora da živi - reče. - Danas nije tako lako naći posao kao što je bilo pre rata. Osim toga, mesto je prilično dobro. Beril Stedman strese gpavom. - To nije mesto za vas, kapetane Lesli - reče ona. Malo je oklevala, a onda brzo nastavi: - Jedno ne razumem. Ne znam, hoćete li se uvrediti ako vam kažem? - Ja se ni na šta ne vređam - odgovori. - Napred! Ona ipak izgovori s priličnom mukom: - Frenk kaže da vas u kancelariji baš ne vole, a ja to ne razumem... nećete mu reći da sam vam to kazala, zar ne? Znam da to nisam smela reći, ali... On klimnu gpavom. - Ne vole me... vole me vraški malo - reče. - Ja sam, gospođice Stedman, u pravom smislu, sušta su- protnost vašem vereniku. Premda su ove reči imale gorak prizvuk, u glasu mu nije bilo ogorčenja, ni poruge, ni žaljenja.
- Frenk Suton zna kako će omileti ljudima. Prilično je
zabavno posmatrati kako ga ljudi svako jutro pozdravljaju, gotovo padaju pred njim na kolena... - Ne čini li vam se da niste baš naročito ljubazni? zapita ona. - Nisam namerno neljubazan - odgovori on naglo. - To je zabavno... ili bolje, poučno. Kad bi Frenk Suton zamolio svoje zaposlene da celu sedmicu rade noću, zaista verujem da bi to oni smatrali posebnom čašću! Kad bih ih ja zamolio da ostanu pet minuta posle radnog vremena, pobunili bi se. On se blago nasmeši. - Samo jedan od svih zaposlenih misli o meni povoljno... ime mu je Tilman, on je nov, uzeli smo ga pre četrnaest dana... ali nisam siguran je li taj moj obožavalac baš sasvim nezainteresovan. A onda još je... On nagao ućuta. - Da niste otkrili još nekog obožavaoca? - zapita ona podrugljivo, a on se nasmeši. - Ne znam. Sutonova sekretarica je prilično ljubazna sa mnom... gotovo bih mogao reći da se prema meni odnosi prijateljski. Možda je već tako dugo u službi divnoga Franka da je sita njegove ljubaznosti. - Sad već ostajete prilično odvratni. - Znam - reče on tako veselo da se ona nasmejala. Svaka će žena jednom sresti muškarca koga će razumeti i koji će razumeti nju. Nije potrebno dugotrajno poznanstvo i strpljivo upoznavanje. Sam će susret odmah dati poznanstvu izvesnu intimnost. Kao da su se sjedinila dva dugo razdvojena dela. Kad je Džon Lesli prvi put sreo verenicu svoga poslodavca, osetio je neko olakšanje, neku neodređenu blagu lagodnost, kao da je posle dugog vremena našao nešto šte je nesvesno tražio. Ona je bila veoma lepa, premda je njena lepota više bila slična ljupkosti ljubičice negoli upadljivoj lepoti narcise. Blaga lepota puna dražesti. Sivooka devojka
nežnih, uvek napola nasmejanih usana. On se malo zaprepastio saznavpš da je verena. Frenk Suton bio je zgodan mladić neizmerne i žilave energije i imućan. Premda u njegovim poslovnim prostorijama u Kelford Čembersu nije zujalo kao u kakvoj košnici, rad je tekao živahno. On je bio izvoznik koji nije prezirao nijedan posao, pa bio i neznatan. Uspešni ljudi Sutonove energije retko uživaju naklonost svojih nameštenika. Frenka Sutona su njegovi zaposleni obožavali. Osvajao ih je njegov vedri smešak, kratak smeh, kojim je primao i uspeh i neuspeh. Njegove napola zatvorene nasmešene oči davale su ljudima poleta, a stiskom ruke prenosio je deo svoje velike životne snage. - Da... on je veoma zanimljiv čovek - reče Džon Lesli. Priznanje vrline gospodina Sutona očito nije bilo od srca, ali Beril nije u tom priznanju videla dru- go do potvrde svoga mišljenja. - Htela bih da nije tako savršen - reče ona i malo uzdahne. A onda iznenada zapita: - Poznajete li nekog čoveka koji se zove Barabal, policajca iz Skotland Jarda? Džon Lesli klimne gpavom. - Ne poznajem ga... niko ga ne poznaje, ali čuo sam o njemu. Njegovo je ime pomenuto u vezi s nekim nedavnim slučajem. Zapggo? - Sinoć je Frenk govorio o njemu - reče Beril. Zapitao je gospodina Fridmana da li ga poznaje. Frenk smatra da... Ona na trenutak oklevajući ućuta, ali naglost kojom je nastavila oda mu da je načela zabranjenu temu. - Iz kancelarije su nestala jedan ili dva zamotulj- ka. Ali znate da... Frenk je hteo da pozove gospodina Barabala. Ali vi to znate, zar ne? - Nisam znao - reče nehajno Džon Lesli - ali ne verujem da bi se Barabal odazvao. On nije čovek koji bi traćio vreme tragajući za sitiim kradljivcima. Meni se čini
da on nije čovek koji bi sitne kradljivce progonio kao Nemeza boginja osvete... Kad sam već napomenuo Nemezu, eto čoveka koji će se prilično ljutiti na mene. Njima su u susret dolazila dva čoveka, obojica visoka, premda se Liv Fridmen zbog pognutog držanja činio nižim nego što je uistinu bio. Fridmen je bio čovek ružna lica, velika nosa, ravnih velikih usta i odlučne čeljusti celi njegov lik odavao je pobedonosnoga borca. Plavokos, modrook čovek koji je prolazio kraj njega pokazao je nasmešivši se bele zube kad je primetio ono dvje što im se polagano približavalo. Međutim, na licu gospodina Fridmena se nije odrazila takva radost. Liv Fridmen je smeđim očima mrko posmatrao čas devojku, čas njenog pratioca. - Smatrao sam da si pošla na ručak s goppođicom Morden, Beril - reče osorno. - Srela sam kapetana Leslija u Oksford Stritu - brzo objasni ona. - Slučajno? Dobro. Njegov mrki pogped naslutio je sve, samo ne ništa dobro“. - Vas, Lesli, posao ne umara previše, zar ne? - Ne baš posebno - odvrati Lesli mirno, - Kod mene se u uredu niko previše ne umara - nasmeši se Frenk Suton kojemu, čini se, nipošto nije smegalo, što je svoju zaručnicu zatekao sa svojim generalnim direktorom. - Svako, ko hoće, može poći u šetnju... zar ne, Lesli? On smešeći se pogleda devojku. - Ne dopuštajte, Beril, da vas stari Liv muči! Liv je romantičan: on uvek smatra da neko želi da pobegne s njegovim dražesnim blagom... zar ne, Liv? On gurne laktom starijega čoveka i nasmeja se. Livu Fridmenu to nije bilo smešno. Zavlada neugodna tišina, a onda Suton uhvati za ruku svoga direktora. - Ja vama više nisam potreban, Liv, a siguran sam da
nije ni Lesli. Lesli pogleda devojku i učini mu se da se ona iz nekog razloga smela. Nekoliko trenutaka kasnije pošao je s razgovorljivim i veoma veselim gospodinom Sutononom, koji mu je objašnjavao glupost staračkih predrasuda, - Neobično je da vas Liv Fridmen voli... kad vas nađe sasvim samog. Ali čini se da on zamišlja da ste vi, moj momče, priličan ženskaroš! Ja njemu nipošto ne mogu zameriti onu napomenu o Beril, jer je Fridmen veoma sumnjičav. Protiv staračke preteranosti ne možemo se boriti. Lesli izvadi cigaretu iz srebrne kutije i poče je smekšavati. Na prilično nežnim usnama pojavi mu se jedva primetan smešak. - Vama ne smeta ako razgovaram s gospođom Stedmen. Očito nije pokušao da se opravda ili da naglasi nedužnost takvih sastanaka, ni da istakne svoju nezainteresovanost za devojku koja će biti žena njegovog poslodavca. Frenk Suton slegnu ramenima. - Zaboga, ne! - reče. - Vi ste u proteklih deset godina, silom nesrećnih okolnosti, imali veoma malo prilike da vidite lepe žene i smatram da će vam to samo koristiti. Ne zamerate što sam iskren? Lesli strese glavom. - Vi ste eksperiment... ja uvek pravim probe, premda većina proba završava nesrećno po mene. Ja vas želim izlečiti... neću reći „popraviti“, jer to zvuči izveštačeno. Meni se nikad nisu sviđale polovične mere. Verujem u temeljnu metodu. Ni najosetljivije uho ne bi u njegovom glasu primetilo neki zaštitnički prizvuk. U njegvom oduševljenju nije bilo izveštačenosti. - Beril je zgodna devojka - nastavi. - Dakako, to je moje mišljenje. Ali tog bi mišljenja bio svaki nepristrasni čovek. Ja nisam neki paša da smatram da bi žene u
prisutnosti muškarca morale da skrivaju lice. Nikad nije naodmet ako devojka upozna mnogo muškaraca, kako sam kazao Livu, ali on je staromodni đavo... Uglavnom je govorio samo on sve dok nisu stigli u Oksford Strit, gde je čekao njegov automobil; celim je putem do kancelarije objašnjavao svoju teoriju. Kancelarija firme Frenk Suton & Kompani zauzimala je tri sprata u zgradi u blizini Midleseks bolnice. Predeo nije bio otmen, ali je ulica, što se nalazila paralelno s Oksford Strit bila veoma živahna. Gospodin Suton, koji je tu pre šest godina osnovao mali izvozni posao, imao je sada veoma uspešno izvozno preduzeće. Njegove su poslovnice bile širom sveta. U bizini Ist India Doks imao je skladište robe i, za razliku od većine izvoznika koji isključivo primaju poslove s jednom vrstom proizvoda ili određenom industrijskom robom, Frenk Suton nije nijedan posao smatrao premalenim ili nevažnim. Dok su prolazili širokim hodnikom, u kojem su bili smešteni rasličita odeljenja njegovog preduzeća, opširno je pričao o sveobuhvatnosti svojih poslova. - Ovde vam se pruža sjajna prilika, Lesli, samo ako se zagrejrte za posao... A onda iznenada promeni glas i okrete se, pogledavši ga u oči. - Ali morate prema meni biti pošteni, Lesli! Džon Lesli dočeka modre oči bez vidljive zbunjeno-sti. - Ne razumem vas - reče. - Ni ja ne razumem vas - reče mirno Frenk. - Hteo bih da znam malo više o vama. Gde provodite noći, ko- jim se još poslom bavite. Ja se zbog vas izlažem veli- koj opasnosti. Liv Fridmen to ne zna. Vi meni nešto krijete, a ja bih hteo da znam šta je to. Lesli ne odgovori ništa. Načas spusti oči, a onda nasmešivši se reče otežući: - Mislio sam da znate prilično mnogo. Ali kad ste tako radoznali, reći ću vam čime se bavim u slobodno vreme. Jeftino kupujem robu i skupo je prodajem, a u preostalo
se vreme bavim malim unosnim otkucavanjem! 3 Frenk Suton iznenađeno pogleda svoga pratioca. - Jeftino kupujete robu i skupo je prodajete - polagano ponovi - a u preostalo se vreme... bavite otkucavanjem? To ne razumem. - Očito - reče Džon Lesli nasmešivši se. - Vas nisu tako pomno odgajali kao mene! A onda se Frenkovo raspoloženje opet iznenada promeni - isto tako naglo kao što se malopre njegovo vedro raspoloženje pretvorilo u ozbiljno. - Vi ste za mene zagonetka - reče. - Ne sećam se da sam ikad upoznao takvog čoveka. - To je šteta - gaasio je hladan odgovor. - Ja vas čak neću zapitati šta znači „otkucavanje“... ta reč zvuči prilično nečasno! Lesli se ne uvredi. - Ja sam nečastan čovek - prizna - tako nečastan da se sasvim slažem s mišljenjem odličnog gospodina Liva Fridmena. Da sam ja, Sutone, vi, a vi ja, zacelo bih zabranio da se sastajete s gospođom Beril Stedmen. I kad bih ja bio Frenk Suton, siguran sam da ne bih plaćao Džona Leslija, već bih ga izbacio iz firme. Vi ste glupan... ne zamerite mi iskrenost... što ste me uopšte uzeli u službu, kad znate moju... hm... prošlost. Među hiljade mladih trgovaca ne bi se našao ni jedan, koji bi se izložio opasnosti da mene drži u svom uredu, a ni jedan od milion njih ne bi dopustio da se sastajem s dražesnom devojkom kakva je Beril Stedmen. Vi ste jedinstven čovek! Frenk se nasmeši kao da je sasvim svestan svoje krivice. - Možda - reče, a onda, kao da mu je to iznenada palo na um, naglo zapita: - Kako se razvija onaj Tilmon? - Ja ga ne vidim često... zašto? - zapita Lesli, zaustavivši se pred vratima svoje kancelarije.
Frenk Suton zamišljeno protrlja podbradak. - Ne znam. On je čudan stvor kao i vi. Prilično mi je sumnjiv, premda su mu diplome dobre. Hteo bih da mi kažete šta mislite o njemu. - Zašto ga ne otpustite ako vam je sumnjiv? - zapita kratko Leslija Frenk Suton se malo naceri. - Čovekoljubivost je moja slabost. Jadniku treba zaposlenje i meni bi bilo mrsko da ga izbacim samo za- to što mi se ne sviđa njegovo lice. Neko ga pozva s kraja hodnika i on se, mahnuvši rukom, požuri niz dugi hodnik. Do Leslija dopre grleni smeh Frenka Sutona, koji je s čovekom što ga je pozdravio nestao u zadnjem hodniku. Lesli priđe k vratima svoje sobe, tiho pritisne kakvu i uđe. Soba je bila lepo uređena, u njoj se posebno isticala velika blagajna ugrađena u zid. Osim njegovog stola, bio je u njoj još jedan manji sto, jer je u sobi generalnog direktora radila i sekretarica Frenka Sutona. Kad je Lesli ušao, u sobi nije bilo te gospođe - ali je u njoj bio neko drugi. Neki je čovek, nagnut nad sto, očito nešto tražio među spisima. Lesli je stojeći veselo posmatrao mršavi lik čoveka, a onda zapi- tao: - Jeste li šta izgubili, Tilmene? Tilmen se naglo okrete, a na njegovom se mršavom smeđem licu načas pojavi izraz zaprepašćenja. Bio je srednjih godina, čeličnosive kose. - Da, izgubio sam neki obračun. Osim što je rukom dodirnuo usta i pogladio maleni brk, na njemu se nije primetio nikakav znak zbunjenosti. Glas mu je bio miran, gotovo drzak. - Kako dugo već radite u ovom preduzeću, Tilmene? Čovek pogleda u strop kao da razmišlja. - Mesec dana - reče. Lesli klimnu glavom. - I za to sam vas vreme već dvaput zatekao kako pregledavate moje spise! Ne verujem da ćemo veoma du-
go... hm... zajedno raditi, Tilmene. Tilmen ga pogleda u oči, a na usnama mu zatitra smešak. On je bio od one vrste ljudi koji se nikad otvoreno ne smeju. - Meni bi to bilo žao - reče. - Zapravo sam se nadao, kapetane Lesli, da ćemo se nas dvojica bolje upoznati. Lesli pregleda spise na stolu. Ni jedan nije bio važan, a fioke, u kojima je držao važne spise, bile su zaključane. Pomisli da bi bilo dobro promeniti temu. - Je li ko bio ovde? Tilmen ga ne pogleda. I to je bila Tilmenova karakteristika: obično je rastreseno zurio kroz prozor. - Da - reče - neki gospodin Grim... gospodin Leri Grim. Tilmen sa strane pogleda Leslija i primeti kako mu se lice ukočilo. - Grim? - oštro zapita Lesli. - Šta je hteo? - Shvatio sam da je hteo da razgovara s vama - odvrati Tilmen zureći kroz prozor. - Zapravo mu se prilično žurilo. On sad prvi put pogleda Leslija, opet mu na usnama zatitra smešak i odmah nestade. Lesli se zbunio: obrve mu se ljutito namrštiše. - Rekao je da će ponovo doći večeras oko šest - nastavi Tilmen, oštro osmatrajući generalnog direktora. Prema onom što je rekao... a on nipošto nije bio ćutljiv... razabrao sam da je upravo izašao iz zatvora. Poznajete li ga? - Površno - reče Lesli. Glas mu je bio promukao. Onda iznenada prasne: - Kako se, do đavola, usuđujete mene da ispitujete? Pokretom glave otprati Tilmena iz sobe, a kad je Tilmen polagano pošao k vratima, reče: -Tilmene... ako slučajno ne znate... najviše mrzim ako me ko uhodi. A idući put, kad primetim da moja pisma u vama pobuđuju toliko zanimanje, pograbiću vas za šiju i izbaciti iz kancelarije! Je li vam to jasno?
Na trenutak se učinilo kao da će Tilmen izneve- riti svoju naviku i nasmejati se, ali lice mu se odmah uozbilji. - To bi bio neobičan događaj - reče i izađe. Lesli je koji čas mrko gledao za njim, ali onda, spoznavši šaljivost situacije, tiho se nasmejao. Sutonova je sekretarica bila celo popodne odsut- na, pa je bio sam u sobi. Premda je bilo dosta posla, on se iz nekog razloga nije mogao prihvatiti rada. Svaki bi čas ustajao od stola i odlazio k prozoru, posmatra- jući ulicu, i tek kad je počeo da se spušta mrak i kad su se upalile prve ulične svetiljke ugledao je čoveka koji ga je tražio. Nije bilo teško prepoznati ga, jer je Leri Grem stajao pod uličnom svetiljkom držeći u ustima cigaru i gurnuvši ruke u džepove. Lesli je neprestano prilazio prozoru. Čovek se nije midao s mesta. 4 Leri Grem je doduše radio sam, ali je ipak imao prijatelja. Jednoga hladnog jutra u februaru bezbrižno je izašao iz Detmora, jer je znao da ga čeka soba što ju je smatrao u najmu u nekoj kući u Sutvorku - jedva četvrt milje daleko od Dover Strita, gde stanuju veoma pristojni, pa i imućni ljudi. Čak ni veliki Barabal nije znao za to utočište, jer bi inače odgonetnuo da je u zaključanoj škrinji pod posteljom pohranjena prilična svota novca. Kućevlasnica, kod koje je gospodin Grem stanovao, bila je navikla na njegova duga izbijanja, a on je usto imao neku vrstu hipoteke na tu kuću (on je bio veoma štedljiv čovek i na različite načine korisno ulagao novac), pa nije pretila opasnost da bi ona njegovu sobu kome iznajmila. Ona ga ravnodušno pozdravi, a on pođe u svoj mali stan, u kojem je sve našao kako je ostavio. Nije nedostajala ni jedna jedina cigara iz kutije od kedrovine na kaminu.
Njega nije toliko zanimao novac u škrinji, koliko revolver „šmit vežn“ i kutija naboja, jer je u stan došao s određenim ciljem. Možda mu je boravak u tamnici bio izvanredno neugodan: već je bio prestar za zatvor. Mnogo se mučio, mnogo je mozgao u onih osamnaest sati na dan, koliko je u dvadeset i četiri sata bio „zaključan“. To je bilo neobično, jer je Leri inače sve primao s filozofskim mirom. Naklapanje u praonici rasplamsalo je iskru njegova gneva. U zatvorskoj je praonici radio neki čovek koji je na osnovu anonimne prijave dobio deset godina. A otkucao ga je „veliki momak“. Niko osim Lerija nije znao za slomljeni nokat. On je tu dragocenu tajnu čuvao za sebe. Bilo mu je žao što je o tom pripovedao Barabalu i to ga je često mučilo. Boravak u tamnici bio je gadan. Čuvari su bili mrzovoljna gomila - dvaput su ga gotovo uhvatili s duvanom. I svi su zatvorenici, osim čoveka u praonici, bili novajlije. Vratio se u London razmišljajući - razmišljajući o slomljenom noktu, o gospodinu Potkazivaču i o malom „šmit-vežnu“. Slomljeni nokat bio je jedan trag: a on je znao još jedan. Gospodin Potkazivač je u velikim količinama kupovao ukradene automobile, vodeći ovaj posao putem posrednika negde u Sohu. Leri je nadzirao Soho. Međutim je pukim slučajem u nekom lokalu upoznao manikirku, koja je znala za slomljeni nokat i za beli ožiljak na zglobu. - Ne znam mu ime - rekla je - ali sam ga videla, ka- ko je ušao u neku firmu u Motimer Stritu... ja stanujem blizu Totenham Kourt Rouda i prolazim onim krajem. Bio bi neobičan slučaj kad biste s mojom pomoći našli svoga brata, zar ne? - Dakako - rekao je Leri. On se poslužio pripovešću o „davno nestalom bratu“.
Manikirka je imala veoma razvijeni dar opažanja. Premda Leri nije nikad video gospodina Potkazivača, on ga je po njenom opisu mogao nesumnjivo prepoznati. Počeo je da obilazi okolinu Mortimer Strita, pozorno je posmatrao ljude, koji su ulazili u firmu gospodina Frenka Sutona i izlazili iz nje. Čak se sprijateljio s jednim ili dvojicom službenika. Poslednji se trag sumnje raspršio kad je one večeri čekao u sve gušćoj magli, s malim revolverom u džepu ogrtača, dok je u drugom džepu imao novčanik pun železničkih i brodskih karata, pomoću kojih će otputovati u neki hotel u Švarcvaldu, gde se odmarao, kad bi tlo u Engleskoj postalo prevruće. Činovnici su izlazili - bujica muškaraca i devojaka izlazila je i nestajala u tamnoj noći. Tek pre šest Suton je naglo ušao u sobu Džona Leslija, i navlačeći rukavice izdao svome direktoru dvanaestak naloga, i otišao. Lesli je čekao dok nije u hodniku utihnuo odjek koraka, a onda je opet pogledao kroz prozor. U gustoj masi više nije mogao razabrati Lerija. Otključa fioku stola, izvadi mali automatski revolver i spusti ga u džep. Zakopčavši ogrtač do vrata izađe i tiho zaključa vrata. Na kraju hodnika bila je jedna soba, naoko prazna jer se ispod praga nije primećivalo nikakvo svetlo. Međutim u sobi je bio jedan službenik - gospodin Tilmen je, stojeći na stolici, posmatrao kroz špijunku nad vratima kako odlazi njegov neposredni pretpostavljeni, a onda se požurio za njim u maglu... Leri Grim se sa svoje osmatračnice premestio na drugu stranu ulice i stajao naslonjen na pročelje zgrade, kad je primetio neki lik što je izronio iz mraka i prošao kraj njega. Leri baci cigaretu i pođe za njim. - Hej, vi! - reče i potapša čoveka po ramenu. Čovek se okrene i pošeda ga. - Oh, jeste li to vi, Grime? Video sam va... - Videli ste me?
Lerijev je glas bio tih, u njegovom je zvuku bilo nešto zloslutno. - Čujte, šta ću vam reći... dok još možete čuti! Najzad sam vas uhvatio, gospodine Potkazivaču, i ja ću vas otpremiti, kuda... Primetio je samo crveni blesak plamena, osetio je trenutnu oštrinu i snažan bol, i srušio se na tlo. Neki ga je policajac našao desetak minuta posle. I samo je inspektor Barabal znao ili nagađao či- ja ga je ruka poslala u smrt. 5 Gospodin Džošua Koli došao je u uredništvo PostKurira i umorno uzdahnuvši seo za urednikov sto. Koliju je bilo šezdeset godina i bio je ćelav, blag čovek anđoeska lica, koji je zimi i leti nosio slamnati šešir i imao običaj da na žućkastosmeđoj kišnoj kabanici redovno pogrešno zakopča dugmad. Spolja je bio sličan penzionisanom i dobroćudnom kućnom sluzi, pa ni najbolji poznavalac fizionomije ne bi nipošto mogao da pogodi zanimanje gospodina Kolija. U Londonu, naime, nije bilo reportera, koji bi više znao o zločincima i ljudskoj okrutnosti od ovog anđeoskog čoveka. Obesio je kišobran na urednikovu korpu za spise (što je gospodinu Fildu neobično smetalo), rastreseno pretražio džepove, a onda izvadio zgužvanu cigaretu i zapalio je. - Ubistvo - reče hladnokrvno. Sedokosi Fild namršti čupave obrve, a beli mu se brkovi nakostrešiše. - Zar ste smatrali da je bilo venčanje? - zapita. Ali Džošuu nije dirnuo taj sarkazam. - Ubijen je izbliza sa dva hica iz automatskog revolvera, verovatno s prigušivačem - nesmetano nastavi. Ime mu je, ili bolje, ime mu je bilo Leri Grejm, a prošloga je ponedeljka izašao iz Detmora.
On po drugi put zapali cigaretu. Urednik ga radoznalo pogleda. - Grejm? - reče. - Sećam se tog momka. Provalio je kod van Risikove. Džošua klimnu glavom tako ozbiljno da bi čovek pomislio da odaje priznanje poduhvatu Lerija Grejma. - A Barabal smatra da ga je neko otkucao - reče. - Otkucao? - upita Fild i naglo digne pogaed. - Je- ste li videli Barabala? To je sama po sebi zanimljiva priča. Džošua strese glavom. - Nisam ga video. Razgovarao sam s njim telefonom. Nešto mi je natuknuo, što bi moglo biti veoma korisno... - Šta ste hteli reći onim da ga je neko otkucao? Smatrate li da je to uradio čovek koga zovu gospodin Potkazivač? - Čovek koga ja nazivam gospodin Potkazivač - ispravi mirno urednika. - On još nije uopšte poznata osoba. Koli se zamišljeno zagleda u urednika i skupi usta kao da će zazviždati. Gospodin Fild je, posmatrajući ga, pomislio kako još nikad nije sreo čoveka čija bi spoljašnost bila tako varljiva. U Džošue Kolija bilo je nešto gotovo bezazleno. Kad bi ga ko zatekao kako neodlučno stoji na kraju pločnika, osetio bi dužnost da ga nežno uzme za ruku i povede na drugu stranu ulice kroz gusti promet. Svaki dečak ili devojčica izabrali bi ga za svog strica, kad bi u mnoštvu ljudi morali sebi izabrati strica. Niko ne bi ni u najrazuzdanijoj mašti zamislio da gospodin Koli u ovaj čas pažljivo razmišlja o tri teorije razloga tajanstvenog umorstva. - Barabal je neobičan čovek - reče i strese glavom kao da mu to zamera. - On je tajanstven, što je u suprotnosti sa svim tradicijama Skotland Jarda. Oni obično kažu sve što znaju, premda to nije mnogo, a kriju ono u šta sumnjaju, ali ni o tom nije vredno razbijati glavu... Primećujem da se s godinama moja duhovitost izoštruje. Kako je glumac Dejvid Gerik jednom rekao slikaru Džošui Rejnoldsu...
- Razgovarajmo
radije o živim zločincima - reče gospodii Fild umorno. - Šta vam je rekao Barabal? Zašto je on neobičan čovek? Džošua opipa mnogobrojne džepove svog prsluka bilo ih je ukupno šest - i najzad pronađe komadić pa- pira, na kojem je bilo načrčkano neko ime i adresa. - Gospodin Barabal mi je preporučio neka intervjuišem ovoga gospodina. Dao mi je i nekoliko zanimljivih podataka o njemu. Fild natakne naočare i pročita: - Kapetan Džon Lesli. Ko je to? Džošua uzme papir, složi ga i stavi opet u džep, iz kojega ga je izvadio, a onda odgovori: - To je tajna koju svakako želim da rešim. On po treći put zapali cigaretu. - U pitanju je neka velika stvar i previše se bojim da će nas Megafon preteći. Smatram da su oni taj posao pre tri sedmice poverili svom najspretnijem čoveku. Sećate li se, gospodine Fild, da sam vam ja predložio... Gospodin Fild nije voleo da ga iko podseća na bilo koji njegov propust. - U Flit Stritu nema nijednog čoveka, kome vi, Džošua, ne biste mogli dati tri sedmice prednosti - reče ljubazno, a Džošua Koli vidljivo zasja, jer je voleo da mu se laska. Ovo ubistvo je, uprkos uzbudljivim okolnostima, kriminalističkom reporteru pružalo veoma malo mogućnosti. Neki čovek, poznati provalnik i međunarodni kradljivac, ustreljen je u magli, i sasvim je bilo prirodno da su novine tvrdile da je taj zločin posledica neke razmirice - kao što su borbe između razbijača u Ist Endu novine opisivale kao „obračun među bandama“. U blizini mesta gde je nađeno telo bio je predeo što se prostirao između Totenham Kort Rouda i Šarlot Strita: predeo u kojem stanuju stranci i ne baš sasvim ugodni ljudi. Tamo ima veoma mnogo malih klubova, legalnih i nelegalnih, jazbina i tavanskih utočišta neobičnih
građana. Tu je živelo dvadesetak poznatih anarhista i Skotland Jard je već intervjuisao dvadesetak lupeža koji su već pre zbog zločina i nasilja došli u sukob s policijom. Zanimljivo je da se ni ona dvojica činovnika, s kojima se Grejm sprijateljio, nisu javili i niko nije ništa napomenuo o Lerijevoj istrazi za slomljenim noktom. Sasvim je verovatno da ona dvojica činovnika nisu žrtvu ubistva doveli u vezu s ljubaznim strancem, koji ih je ugostio. U ovakvim se zločinima policija veoma lako nađe na mrtvom koloseku. Svedoka nije bilo, i premda su dva čoveka čula dva prigušena praska, što su zvučala kao jedan, oni se nisu približili mestu zločina da bi saznali o čemu se radi. Ubica je nesmetano nestao u magli, čak nije bilo neminovnog svedoka, koji bi na mestu zločina primetio nekog „visokog, mrkog čoveka“. - Mora da se to dogodilo sasvim blizu vašeg preduzeća, Frenk. Beril digne gaavu s novina što ih je čitala za stolom u biblioteci. Frenk klimnu glavom. - Zapravo se zbilo na uglu - reče - i to kratko vreme posle mog odlaska. Vratar kaže da je čuo hitac nekoliko sekundi pošto je Lesli izašao kroz vrata. Liv Fridmen, koji je sedeo u dubokoj fotelji uz vatru, naglo okrete gaavu. - Zašto je otišao Lesli? - brzo zapita. - Vratar nije sasvim siguran je li to bio Lesli ili onaj novi činovnik Tilmen. Oni su izašli jedan za drugim u razmaku od nekoliko sekundi. Ja nisam mogao da budem udaljen više od jednog bloka kuća kad je ispaljen hitac... ja sam na stepenicama sreo nekog čoveka i s njim sam progovorio nekoliko reči... ali nisam čuo ništa. Liv Fridmen skupi debele usne. - Leri Grejm... to mi je ime poznato, ali mislim da ovakvi momci menjaju ime svake sedmice. Je li ga ko u firmi poznavao?
Frenk strese glavom. - Jadnik! - nastavi promuklo Liv. - Verovatno se zamerio kojoj bandi, pa su ga maknuli. Velika biblioteka u „Hilfordu“, u njegovoj lepoj kući na Vimbldon Komonu, bila je ugodna prostorija. Blaga rasveta i zidovi obloženi drvetom - prilično neobično što je čovek kao što je Liv, koji se digao vlastitom sposobnošću, bio tako dobrog ukusa - i on je od „Hilforda“ stvorio prijaten dom, a ne muzej pun izvanrednog pokućstva i skupocenih trica. Beril zatvori novine i, malo uzdahnuvši nasloni se u naslonjaču. - Mora da je to strahovit život - reče, a kad je Liv začuđeno namrštio obrve, doda: - Smatram, život provalnika... kradljivaca i drugih sličnih ljudi. Opasnosti, kojima se izlažu, strahovite opasnosti... - Provaljivanje je čist posao. Livov je glas bio gotovo oštar i, kao da je osetio da je svojim rečima dao previše važnosti, nasmeja se malo zbunjeno. - Smatram da je to čist posao u uporedbi s drugom vrstom nepoštenih poslova. Čuo sam jednom o nekom momku koji je od bigamije napravio posao... reč je o nekom dobro vaspitanom čoveku, koji je operisao u svim zemljama sveta. O njemu mi je pričao jedan pozna- nik u Pretoriji. Rekao je da ga je sreo u Pretoria Cen- tralu... to je ime zatvora. - Sgrašno! - reče Beril stresavši se. - Vil... možda i nije tako strašno kao što misliš - reče Liv stresavši pepeo s cigare u vatru. – Modus operandi tog momka... jesam li ispravno rekao?... sastojao se u tome što bi se upoznao s kojom bogatom kolonijalnom devojkom i, predstavivši se kao sin koje znamenite engleske porodice, predložio brak, a onda, pokupivši sve što bi mogao, nestao na dan venčanja. Kažu da je taj momak bio prilično privlačan i da se upuštao u posao uvek samo s devojkama koje su već bile verene...
- To zvuči kao da je reč o našem prijatelju Džonu -
reče nemarno Frenk, i, pošto je primetio devojčin pogled, nasmeja se. - Zaista nisam tako mislio - reče - premda mora- te priznati da je Lesli privlačan momak. - Želite li reći da je on mene očarao? - Zaista, vas dvoje! - promrmlja Liv Fridmen i pogleda sat na kaminu. - Vreme je da pođete, mladiću. Zaista, vas dvoje ste najnezanimljiviji verenici koje sam dosad video. On pođe s Frenkom prema vratima i, čekajući ispod prostranog trema da dovezu Sutonov automobil, reče: - Ja se ne bih na vašem mestu, Frenk, tako šalio... moja devojčica je osetljiva na izvesnu vrstu humora. - Ali kunem se... - poče Frenk prosvedujući. Liv ga potapša po ramenu. - Svakako, vi niste tako mislili. Ali ne šalite se tako. Ja bolje razumem žene od vas, momče, i muškarac ne sme nikad devojci pružiti priliku da brani drugoga muškarca. Počekao je dok se automobil udaljio, a onda se vrati u biblioteku. Beril je stajala ispred kamiona i s rukama na leđima gledala u žeravicu. - Nikako nema razloga da budeš tužna, draga moja reče puneći poslednju lulu pre spavanja. - Frenk je ponekad surov, zar ne? - Malo, ali je pristojan momak... i pošten. Ona okrete glavu. - Šta misliš time da kažeš? Ko nije pošten? On zastade, a onda lagano odvrati: - Na primer, Džon Lesli. Smatram da ti moram re- ći da je Lesli triput sedeo zbog sakrivanja ukradenih stvari. 6 Ona ga pogaeda izbuljivši oči, bleda, ne verujući. - Džon Lesli bivši kažnjenik? On polagano klimnu glavom.
- Sedi, Beril - reče mirno, a ona posluša. - Koliko dugo
se, draga moja, poznajemo nas dvoje? To je neočekivano pitanje načas zbuni. - Pa, sav život. Ja se ne sećam oca. - Znaš li... On poče da korača sobom držeću lulu među zubima, očiju uprtih u prostirač. Posle nekog se vremena zaustavi pred njom. - Da li znaš, kako si došla kod mene? - Naravno da znam! - reče ona iznenađeno. - Ti si bio očev kompanjon, ujače Liv, pa si, kad je on umro, na se uzeo brigu za mene. On ju je ozbiljno osmatrao. - To je istina - reče napokon. - Tvoj otac i ja smo bili kompanjoni... zajedno smo radili... pljačkali smo banke. Ona je buljila u njega otvorenih usta, previše zaprepašćena, a da bi mogaa pgga izustiti. - Strašno, zar ne? Ali to je čista istina! Ti bi to pre ili posle ionako saznala. Ne bih hteo da ti jednoga dana padne na um da zaželiš saznati sve o svojim roditeljima, pa sam odlučio da ti sve kažem. Bil Stedman i ja bili smo pljačkaši banaka u Južnoj Africi. Tvoja je majka umrla od tuge kad je to saznala... lečnici su to nazvali nekako drugačije, ali ona je izgubila volju da živi. Umrla je pet godina posle Bilove smrti... jadnoga su Bila ustrelili kad smo on i ja provalili u Standard Bank u Port Elizabetu. Ja sam pet godina odsedeo u Brikvateru. Kad sam izašao, tvoja je majka bila mrtva već sedmicu dana. Ostavila mi je pismo moleći me da se pobrinem za tebe. Tebi su bile četiri i po godine. Ona je zaprepašćeno sedela, plašljivo se ogledavajući po lepoj sobi, a on, kao da je pročitao njene misli, brzo reče: - Svaki sam peni zaradio pošteno, Beril. Torbareći sam prodavao trake u Johanesburgu, nešto sam novca zaradio na konjskim trkama i uložio ga u deonice Prinir Dimonds... pet stotina, kad su bile vredne trideset šilinga. Kad su počele da rastu, kupio sm ih više i prodavši ih
nakon nekog vremena zaradio dve stotine hiljada funti. - Zašto... zašto to sada meni pripovedaš? - zapi- ta ona suzdržavajući dah. - I kakve to ima veze s... s Džonom Leslijem? Oh, ujače Liv, ne mogu verovati... - Možeš li verovati da sam ja nekad bio kradljivac, da je tvoj otac bio provalnik? - zapita, a ona ćut- ke protrese glavom. - Znam, to je neverovatno. Ipak je Džon Lesli stari kažnjenik. Frenk ga je uzeo u svoj ured da bi mu pružio priliku. Preporučio ga je neki upravnik tamnice, s kojim se Frenk upoznao. - Ali on je verovatno bio nedužan... Liv protrese glavom. - Čovek može da bude jedanput osuđen nedužan, ali ne triput - reče veoma logično. - Lesli nije loš momak... ja ga volim i, zakleo bih se, u njemu ima nešto dobro, Ali, Beril, neću da se zanosiš ikakvim romantičnim idejama o Džonu Lesliju. Frenk je dobar čovek, kakva nećeš više naći između hiljadu njih. Nije, doduše, tako privlačan kao gospodin Džon, ali je dobar čovek. Svi ga vole. I ja sam vrlo srećan što smo pošli na ono putovanje na Mejderu i na brodu upoznali njega. Ona ne reče ništa: prilično je volela Frenka, ali u ovaj je čas, ko zna zašto, bila, čini se, sklonija onom kažnjeniku negoli zgodnom mladom trgovcu, za kojega bi se morala udati. -Ponavljam da sam zaista srećan - reče Liv veoma ozbiljno. - Hteo bih te videti udatu za pristojna čove- ka, hteo bih da se ne moram bojati da će koji lukavi skitnica ikad zaokupiti tvoju maštu i slomiti ti srce. Ja sam živeo samo za tebe, Beril... odrekao sam se svega što je nekad moj život činilo lepim. Čak se nisam oženio, premda to nije tvoja krivica, jer sam u duši uvek bio neženja... Ona ga prekide. - To je strašno... čovek kao što je... On se promuklo nasmeja, premda mu baš nije bilo do smeha.
- Sasvim ženski! - progunđa. - Ti ne misliš na svog
jadnoga oca. Ne misliš ni na jadnog starog Liva i njegovih pet godina u Brikvateru. Misliš samo na onog vetrogonju! Ona se zarumeni kao da je iznenada spoznala istinitost optužbe. - Mislim da sam prilično gadna - prizna, a onda naglo zapita: - Zna li to Frenk? - Ono o tvojem ocu i meni? Ne. I on to ne treba nikad saznati. 0 Lesliju, dakako, zna sve. - Dakako - ponovi ona automatski. - Kad... kako su se upoznali? - Kad je bio u zatvoru... mislim u Vondsvortu... Frenk mu je poslao pismo. Napisao mu je da je čuo da je sposoban trgovac, i zapitao ga bi li hteo, kad izađe, preuzeti vođstvo jednoga odjela. Lesli je došao, a Frenk ga je isprobao i našao da je veoma dobar organizator. Kad je Frenkov direktor pošao krivim putem... Frenk nipošto nema sreće sa svojim osobljem... poverio je taj položaj Lesliju i uopšte je prema njemu bio veoma velikodušan. Ona je morala da se potrudi da bi dala izraza oduševljenju, i zastidela se što nije osećala ono što je kazala. - Volim Frenka, ti to znaš, Liv. Često ga je nazivala samo imenom, ispuštajući prefiks. - On je drag čovek i premda nisam veoma oduševljena udajom ja ću se rado udati za Frenka, kao što bih se udala za bilo koga. Oklevajući, ućuta. - Smatram tako - doda i usiljeno se nasmeši. - Ti si zadovoljan, što ću poći za njega, zar ne? On joj položi ruku na rame i privuče je k sebi. - On je, draga moja, muškarac, kojega sam izabrao za tebe - reče jednostavno. - Ja sam Frenku pružio priliku, posudio sam mu novaca da bi mogao osnovati svoje preduzeće. To nije nikakva tajna. Rekao sam: „Ako uspeš, momče, naći ću ti i ženu.“ I, Beril, on je uspeo. U Londonu danas nema preduzeća, koje bi u šest godina napredovalo
kao Frenkovo. Da? - to je pitanje bilo upućeno sluzi koji je ušao. - Neki gospodin želi razgovarati s vama. - Razgovarati u ovo doba noći? - namršti se Liv. - Ko je to? Uzme s poslužavnika posetnicu i pročita je. - Gospodin Džošua Koli, Post-Kurir. Ko je, do đavola, taj gospodin Džošua Koli od Post-Kurira? -za- pita začuđeno devojku. Ali ona nije znala rešenje tajne reporterova poseta. Liv izađe u predsoblje i zatekne ljubaznog gospodi- na Kolija kako - očito sa zanimanjem, čak oduševljeno promatra neki bakrorez nad kamionom. - To je Zohans, zar ne? - reče sa strahopoštovanjem. Kakva li raspoloženja! Kakve živahnosti! Pravi majstor! Uljudno pogleda gospodina Fridmena kao da očekuje ne samo odobravanje već i vlasnikovo mišljenje o slici. - Da, da - strpljivo reče Liv - ali zacelo niste do- šli ovamo da sa mnom raspravljate o bakrorezima. Vilica gospodina Kolija se tužno opusti. - Zaboga, ne! Dakako, nisam došao radi toga. Neobična li slučaja! Zaboravio sam na sve posmatrajući ove veličanstvene linije! Došao sam da vas zapitam poznajete li ili znate li nešto o nekom gospodinu koji se zove... - on se počeša po podbratku, namršti se, poseže u džep prsluka i izvadi složeni komadić papira -... koji se zove Džon Lesli. On je znao vešto, poput ptice, brzo pomicati pogled s predmeta na predmet, i tako je neočekivano digao oči s papira i pogledao gospodina Fridmena u lice, da se Južnoafrikanac načas zbunio. - Poznajem ga... to jest, sreo sam ga... - ispravi se. Zašto? - Hteo bih da znam, možete li mi šta reći o njemu? ljubazno zapita. Džošua i spusti glavu kao da ga zaklinje na odgovor. - Znam o njemu veoma malo. Gospodin Suton će vam
verovatno reći sve šta zna o njemu. Lesli je direktor gospodina Sutona. - To već znam - promrmlja Džošua. - Tu sam činjenicu otkrio nakon upornog istraživanja. A šta znate o prošlosti gospodina Leslija? - Ne znam ništa - ljutito reče Fridmen. On se od najranije mladosti borio protiv ovakva načina ispitivanja, koji je mogao da ga učini denuncijantom. „Ne brbljaj!“ najstarija je i najsvetija zapovest kradljivaca i Fridmen se još i sada nje pridržavao. - Žao mi je - izvini se Džošua - Smatrao sam da ćete možda moći nešta da kažete. Inspektor Barabal, koga doduše ne mogu nazvati prijateljem, već samo znancem s telefona... a i to je prilično mnogo... mislio je da ćete mi možda vi moći pomoći. - Barabal? - reče besno Liv. - To je onaj... detektiv o kome se sada toliko govorilo? Pozdravite Barabala i recite mu da o Lesliju ne znam ništa, a kad bih nešto i znao ne bih mu kazao. - Šta je s gospodinom Leslijem? Beril je stajala na vratima biblioteke. - Ovaj bi reporter hteo o njemu nešto da sazna - reče oštro pogledavši Džošuu. - Vi ste već prilično star za reportera, zar ne, gospodine... hm... Koli? Koli se nije naljutio zbog ovog surovog pitanja, već se anđeoski nasmešio devojci. - Star i mudar - reče. - To je velika prednost što je donose godine... sposobnost raste, a veština buja! - Šta ste hteli da saznate o gospodinu Lesliju? - zapita Beril. - Sve. Džošua zamahne rukom. Kao da je tom kretnjom hteo obuhvatiti svemir, kao da je želeo da ona s neke tajne skine sve pečate. - U Mortimer Stritu - reče - dogodio se naime nesrećan slučaj. Neki gospodin imenom Grim nađen je... hm... u prilično lošem stanju. I, razume se, sad sku-
pljamo podatke o ljudima, koji bi nam možda mogli pomoći u traženju zlotvora nad zlotvorima koji je izvršio to nedelo. Uprkos tim melodramskim rečima, njegov je glas bio sasvim običan i jednostavan, kao glas deteta, koje recituje Antonijev jezoviti govor nad Cezarovim mrtvim telom. - Je li kapetan Lesli... - poče ona, ali je Liv ućut- ka pogledom. - Mi ne znamo o Lesliju ništa - reče osorno - i uzalud ste došli ovamo. - Nije bilo easvim uzalud - reče Džošua, te, otme- no se naklonivši devojci, izađe. Idući stazom prema Komonu, gde ga je čekao taksi, Džošua protrese glavom i promrmlja koreći sam sebe: - Ti si, Džošua, potrošio četrnaest šilinga i četiri penija za taksi! A kad, vrativši se u uredništvo, zatražiš povratak troškova i navedeš svrhu: „radi pregleda noktiju gospodina Fridmena“, lepo ćeš se provesti, posebno kad saznaju da je nokat na levoj ruci gospodina Fridmena, koji si hteo da pogledaš, bio brižljivo pokriven zaštitnim zavojem. Džošua uđe u taksi, proviri kroz prozor i reče vozaču: - Vozite putem kroz Barnes i Hemsmit. Držim da ću prištedeti šest penija ako pođete tim putem. 7 Premda se Džošua Koli i inspektor Barabal nikad nisu upoznali, oni su neprekidno bili u pismenoj vezi. Počeli su korespondirati nakon Džošuina majstorskog postupka u slučaju edmontonskog umorstva i zaključaka što ih je stvorio, a koji su, prema srdačnom pismu gospodina Barabala, „bili od veoma velike koristi Skotland Jardu“. Džošua je dvaput pokušao da poseti gospodina Barbala, ali oba puta bez uspeha. Barabal je naime bio najpovučeniji čovek koji se ikad našao u redarstvu. On je
doduše samo dve godine proveo u redarstvu, a onda je zbog svojih izvanrednih sposobnosti premešten u Skotland jard. Ali ni taj uspeh nije sasvim uništio njegovu urođenu skromnost. Barabal je sedeo kasno u noć u svojoj kancelariji u Skotland jardu, a pred njim je na stolu ležao izveštaj od šest stranica ispisanih mašinom. U njemu je bilo sve što je on već znao o Grejmovom umorstvu - zapravo je sadržaj toga spisa uglavnom bio njegovo delo. Kad je inspektor Elford ušao u sobu, Barabal je, poduprevši čelo rukama, po šesti put pažljivo čitao taj izveštaj. - Našao sam Lerijevo sklonište - reče Elford. - Imao je sobu na Triniti skveru u Borugu. - Jeste li je pretražili? - zapita Barabal ne po- gledavši ga. - Nismo imali šta da tražimo. On je na dan umorstva pokupio sve i spremio u dva kovčega. Kukova mu je agencija prodala karte za put u Nemačku, i, kako znate; kofere smo našli u garderobi stanice Viktorija. Barabal se nasloni na stolicu, protegne ruke i zevne. - Kakvog li glupana, kakvog li neobičnog glupana! reče. - On je bio poslednji čovek na svetu od koga bih očekivao da će da se upusti u takvo obračunvanje. - On je u zatvoru bio veoma mrzovoljan... niste li pročitali upraviteljev izveštaj? - zapita Elford. - Ja sam poznavao mnogo takvih ljudi. Vi ste s njim razgovarali one noći kad smo ga uhvatili, a razgovarali ste s njim ponovo sutradan ujutro, zar ne? Inspektor Barabal potvrdi klimnuvši glavom, - Šta vam je rekao ujutro? - Prilično mnogo, ali je samo jedno bilo zanimlji- vo reče Barabal, koji, kao obično, nije bio previše govorljiv. Elford pogladi svoju dugu bradu, pođe prozoru i zagleda se prema obali Temze. - Kad sam jutros u osam sati zavirio u vašu sobu, video sam na stolu uobičajeni žuti koverat s oznakom
„lično i poverljivo“ - reče. - Da li je to bila dojava? - Da, i to značajna - reče Barabal - i prilično zanimljiva. On pođe do blagajne, izvadi kutiju i pokaza svom pomoćniku najnoviji prilog zbirci pisama gospodina Potkazivača. - Ista mala prenosiva pisaća mašina „remington“, isti papir. Krtkovidi Elford primakne papir k svetiljci na stolu. Tri dijamantne kopče, četiri prstena sa smaragdima i dijamantima, sedam naušnica (dijamantnih, koje potiču od provale u draguljarnici u Berns Stritu, promeniće večeras vlasnika. Sutra ću vas obavestiti gde ih možete naći. - To znači - reče Barabal - da je gospodin Potkazivač ponudio za ove predmete svoju cenu i da njegova ponuda još nije prihvaćena. On čak ne očekuje da će biti prihvaćena, ali on još čeka. Ako bi ti predmeti ipak došli u njegove ruke, mi više nećemo o njima ništa čuti. Već su bila jedan ili dva slučaja, u kojima je renitentni kradljivac promenio svoje mišljenje. - Odakle vam reč „renitentan?“ - zapita zadivlje- no Elford. - Iz rečnika stranih reči, znači tvrdoglav - od- vrati Barabal. Barabal je radio još ceo sat, a onda izašao iz kancelarije i, dignuvši kragnu kaputa, krenuo u odvratnu noć. Ispod svetiljke uz obalu Temze primeti nekog čoveka, a kad je zaokrenuo nalevo uzduž obale onaj čovek pođe prema njemu. Premda Barabal nije mogao da vidi njegovo lice, znao je da onaj čovek bulji u njega, pa je zato sasvim uvukao lice pod podignutu kragnu. Izgledalo je da je stranac želeo nepggo da kaže ali je očigledno promenio nameru i naglo se okrenuo. Barabal ga je ipak prepoznao. Osvrnuvši se, detektiv je primetio da onaj čovek prelazi ulicu idući prema Vestminsterskim mostu.
Barabal se vrati prema Jardu. Srećom je sreo nekog detektiva narednika koji je upravo izašao iz policijske stanice Kanon Rov. Oni su požurili niz ulicu i Barabal ponono ugleda onog čveka. - Pođite za njim - reče kratko. - Hoću da znam gde stanuje i čime se zapravo bavi. Javite mi sutra ujutru u sedam i trideset telefonom kući. Zadatak detektiva narednika bio je razmerno la- gan. Čovek koji je posmatrao Skotland jard ukrcao se na južnoj obali Temze u tramvaj, a detektiv narednik, uveren da ga niko nije prepoznao, pođe za njim. Na raskrsnicu ulica Elepant i Kastl tramvaj se zaustavi i detektiv narednik, ponovo pogledavši prema svojoj žrtvi, zadubi se u večernje novine. Kad je tramvaj krenuo, detektiv diže pogled s novina. Na njegovo čuđenje, čovek koji je sedeo u ćošku kraj vrata, nestao je. Detektiv je odmah iskočio iz tramvaja i osvrnuo se. Nigde ni traga od čoveka, pa glasno opsova. A onda, dok je neodlučno stajao na kraju trotoara, neko ga povuče za kaput i on, okrenuvši se, ugleda poznato lice. - Halo, Koli! - reče, prepoznavši reportera, koji je bio stalni posetilac Skotland Jarda. - Jeste li možda videli... - Gospodin, koga tražite - reče ljubazno gospodin Koli - upravo je nestao u utrobu zemlje kao, ako smem reći, neki nemirni duh. Drugim rečima - nastavi uživajući Džošua Koli - poslužio se podzemnom železnicom. - Poznajete li ga? - zapita začuđeni detektiv narednik. Gospodin Koli klimnu glavom. - Poznajem ga površno, ali u normalnim okolnostima mogli bismo biti prilično dobri prijatelji. Međutim, ovog trenutka me je veoma naljutio. - Ko je on? - zapita narednik Brovn. Gospodin Koli mu se primiče kao da nije dobro čuo. - Kako ste znali da sam ga pratio? - zapita ljutito policajac. - Zato što sam ga i ja pratio - odvrati mirno gospodin
Koli. - Ukrcao sam se u tramvaj odmah posle vas. Čudim se da me niste primetili. Izgledalo je da nije uopšte razočaran što je njegovo praćenje ostalo bez rezultata. Nekoliko časaka kasnije, sišao je na peron podzemne železnice i, zabrinuto pogledavši veliki stanični sat, ušao u voz. Sekretarida Frenka Sutona je svake večeri jela u nekom restoranu u Hajmarketu, a posle predstave u kinematografu bi ponovo večerala u nekoj jeftinoj gostionidi u Konventri Sgritu. Gospođica Mili Trent bila je strastveni posetilac kinematografa. Sve je to Džošua otkrio strpljivim i tajnim istraživanjem. On je saznao da je ljubaznom šezdesetogodišnjem čoveku mnogo lakše da se upozna sa nepoznatom ženom, nego mlađem čoveku manje nedužnog izraza lica. Ali iako je čekao do ponoći, gospođica Trent se nije pojavila. Gospođica Trent je bila, kako je rekla Džošu Lesliju, na premijeri neke muzičke komedije. Otvarajući ujutro pisma, uvek je čavrljala i Lesli se privikao da je sluša a da je ne čuje. Ona je bila žena od četrdeset i četiri godine, prilično umorna, ali zgodnog lica, lepih očiju i tena, i prirdno riđe kose. Mora da je nekad bila veoma zgodna, gotovo lepa, pomislio je Lesli. Mili je to često dala naslutiti. - Čudim se, što vi, kapetane Lesli, ne izlazite češće noću. Nikad vas nisam videla u Vest Endu. - Ha? - upita on iznenađeno i diže oči sa svojih spisa. - Rekla sam da se čudim što ne izlazite češće noću. Verovatno imate porodicu? - Već sam vam nekoliko puta rekao da nisam oženjen - odvrati kratko Džon Lesli i nastavi da čita pismo, koje je držao u ruci. - To ne mora da znači da nemate porodicu - reče ona besno. - Ako je neženji takođe dosadno kod kuće kao... hm, usedelici... onda vas žalim! Ja sam prošli mesec videla svaki, pa i najlošiji film što ga je stvorio Holivud, a neke sam gledala i dvaput. Rađe bih sedela kod kuće i
razgovarala s nekim ili nešto slu- šala. - Kupite radio-aparat - reče on ne pogledavši je; inače bi primetio kako su joj se usne nakrivile. - Varate se ako mislite da ste vi prvi koji mi je to savetovao - reče ona malo ogorčeno. - To je rekao i gospodin Suton, kad sam mu se požalila kako se osećam očajno usamljenom u Londonu. Lesli položi pismo na sto. - Otkad poznajete gospodina Sutona? - upita. Ona se zagleda u mašinu. - Četrnaest godina - odvrati napokon. - Kod njega sam otkad je počeo ovaj posao, a s njim sam radila i u Rio de Ženeiru kad je upravljao nekom prodavnicom tekstila, i naravno, s njim sam bila u Ledsu kad je još živeo njegov otac... stari Viliem Suton. Sad je prvi put ispričala priču svojih veza sa Sutonovima. - Zgodna stara porodica, zar ne? Verovatno veoma volite Sutona? Ona slegnu svojim skladnim ramenima. - Ne mogu reći da ga volim... sviđa mi se... - reče. Poslodavci nisu ljudska bića, odnosno ako jesu... onda nećete, ako ste razumni, dugo ostati u službi. On se nasmeši. - Njemu su dve godine više nego meni... to niko ne bih pomislio. Izgleda mnogo mlađi. A u neku ruku i jeste mlad: svako može da ga prevari... on će poverovati svakoj priči o nesrećnoj sudbini. Mora da ga to košta hiljade. Posle toga zavlada duga tišina, koju ona prekide. - Znate li gde su Remington Mansions?... Ta se zgrada nalazi nedaleko od Herou Rouda - reče. - Tamo sam u prizemlju izajmila nov stan. Prilično je zgodan... u kući nema vratara koji bi nadgledao ljude koji dolaze i odlaze. On je pogleda. - To je zgodno, ako se stidljivi posetilac boji da će ga neko videti kad dolazi k vama - reče on oprezno i primeti kako joj se lice zaraumenelo, a oči u trenutku gnevno
planule. Ona sakri svoj bes histeričnim kikotom. - Vi ste neobičan čovek - reče neznatno naglasivši poslednje reči. Nekoliko minuta posle toga ona odjuri iz sobe, a Džon Lesli sebi priušti raskoš tihoga smeha. Ipak nije bio nesklon Mili Trent. Nešto ga je privlačilo: neka surova srdačnost i iskrenost, iza koje se doduše možda skrivao mnogo podlosti, premda je držao da je ona poštena. Žurno je završio svoj posao, jer je bio utorak, a Beril Stedman je utorkom odlazila u Hajd Park Kresent na čas pevanja, pa je imala običaj da se prošeta od Marble Arča i Grin Parka do Kvin Eniz Gejtea - ona je možda mogla i da skrati put kad bi se iskrcala na nekoj bližoj stanici, a mogla je i sasvim da se odrekne te izvanredne šetnje, jer je gotovo svaki dan igrala golf. Ali njoj se u poslednje vreme ta šetnja činila veoma zgodnom i prijatnom. Lesli je stajao među otpalim lišćem kad ju je ugledao kako brza koraka prolazi kroz vrata perivoja prema njemu. Njen pozdrav nije bio prirodno veseo kao inače nekako je gotovo svečan, pomislio je, a srce mu se stegnu. - Dakle, je li svađa neprijatna? - S ujakom Livom? - upita ona i strese glavom. - Ne. On je drag čovek, on se nikad ne svađa sa mnom. - Smatram da je napomenuo kako je moje vladanje od- vratno. Ona ga začuđeno pogleda. - Napomenuo je nešto o vama - reče. - Zapravo mi je ispričao niz stvari o vama, koje... bilo bi mi draže da ih nisam saznala. Mora da se razočarala ako je očekivala da će on zadrhtati zbog te optužbe. - To zvuči veoma zloslutno - reče hladno. - Šta vam je rekao? Ona dugo ne odgovori ništa, a onda je dvaput izda glas.
- Meni bi bilo draže da sam to već znala... to nipošto
ne bi izmenilo naše prijateljstvo. Zašto ste to učinili? Zašto... zašto ste, zaboga, to učinili? Ovakav čovek! - Govorite li o mojoj nesrećnoj zločinačkoj prošlosti? zapita je s nekim prizvukom ironije, te ona zadrhta. - Htela bih da ne govorite tako - reče gotovo bez daha. - Ujak Liv je rekao da ste bili u zatvoru. Je li to istina? On klimnu glavom. - Istina je... Bio sam više puta u zatvoru, na primer, i u Južnoj Africi... kažite to Livu - odvrati on naglo. - I molim vas da verujete da nisam bio žrtva nikakvih zlobnih spletki. Kriv sam za svaki sat zatvora koji sam odležao. - Oh! Ništa više nije rekla sve dok nisu stigli do Hajd Park Kornera. - Meni je strahovito žao što vas je to toliko zbunilo i osećam da sam zaista najgora životinja. - Glas mu je bio neobično blag. - Meni bi bilo drago kad biste ipak... imali poverenja u mene. Znam da mnogo zahtevam od vas. - Želite li reći da ste sada pošteni? - Sad sam pošten - potvrdi, a ona sasvim neočekivano prihvati njegovu ruku. Nije rekla ništa, ali taj stisak ruke, slatka intimnost ovoga časa otme mu dah i ona oseti kako je njegova ruka zadrhtala u njenoj. - Veoma se radujem - dahne ona - i... i... moram vam, Džone, nešto reći. - Svaku je reč izgovarala s mukom. Njegovo se srce zgrčilo, jer je slutio šta će ona reći. - Udajem se... iduće sedmice - reče. - To je... to je strašno!
8 Ako je dotle i malo sumnjao, sad je Džon Lesli znao da voli tu devojku i ta ga spoznaja zbuni. Kakav li je bio glupan! On je to odavno znao, ali se rugao toj činjenici. - Udajete se... iduće sedmice? - ponovi automatski. - To je prilično iznenada. Oboje se nasmejaše ovoj besmislenoj reč„enici. - Tako hoće ujak Liv - reče na. - Jutros me je zamolio, a ja sam, dakako... pristala. Rekao je da je o tom odavno razmišljao, a pre dva dana je zatražio dozvolu. - Je li to neka posebna dozvola? - Da, venčanje će biti pred matičarem... Frenk je hteo da bude u crkvi... služba božja s pevanjem i primanje i sve ostalo... ali Liv se usprotivio. Oh, Džone on je tako dobar... dakako, ujak Liv. Vi ne znate, šta je sve učinio za mene. On primeti u njenim očima suze i začudi se. - Želite li da kažete da je ovo venčanje njegova zasluga? Ona nestrpljivo odmahnu glavom. - Ne, želim reći... šta je sve učinio za mene kad sam bila dete. Sva ona briga za mene, žrtve što ih je pridoneo... A onda reče sasvim bez veze (i to je bilo sasvim ljudski): - Niste mi ne čestitali. - Znam - reče zamišljeno Džon Lesli. - Venčanje! Zaboga! Ušli su u Grin Park. Još je držala njegovu ruku, hodajući sasvim uz njega. - Uverena sam da ću biti srećna - reče. - Frenk je tako dobar i veoma je razuman... Govorila je veoma brzo. Njemu se činilo da ona hoće sama sebe da uveri u istinitost svoje tvrdnje. - Takvi su brakovi često srećni... Smatram da je većina brakova slična mojem... Žena zapravo upozna čoveka za koga se udaje tek... tek posle nekoliko godina. Meni ne bi bilo pravo kad bih bila zaljubljena u svoga
muža... takvi brakovi uvek donose razočarenje... - To je besmislica - reče on, a ona gotovo patetič- no odmahnu glavom. - Znam! Ja sam strašno nesrećna, Džone. Ja u stvari ne želim da se udam, ali ujaku Livu je toliko stalo do toga. Još pre dva dana rekla bih da se neću udati ni za koga. Ali sad... sad ne mogu. - Zar vam je nešto rekao? Ona klimnu glavom. - O vama? O vašoj prošlosti? Hteo je još nešto reći, ali se savlada. - Ja ne bih, na vašem mestu, Beril, sebi razbijao glavu o onom što će biti - reče neobično mirno. - Sedmica ima sedam dana, a sedam je dana mnogo vremena! Ali ona se usprotivi. - Ne varajmo sami sebe, dragi. Ja ću se udati... mene ne može ništa sprečiti, ništa, baš ništa. - Sedam je dana mnogo vremena - ponovi on, a ona izvuče svoju ruku iz njegove. - Ne govorimo više o tome. Pogledajte! - ona pokretom pokaza prema Birdkejdž Volku. - Tamo je onaj smešni čovečuljak, koji je nedavno uveče došao kod nas i hteo da sazna sve o vama. - Koji smešni čovečuljak? Tamo ima mnogo ljudi reče nemarno. Ona pokaže neuglednog čovečuljka u žućkastosmeđem ogrtaču. - On je reporter Post-Kurira. Ne mogu da mu se setim njegovog prezimena. - Koli - reče on, dopunivši njenu infromaciju. Džošua mu je ime. Zaslužno kriminalističko njuška- lo. - Poznaje li on vas? - zapita ona iznenada zadrhtavši. On zatrese glavom. - Nadam se da me ne poznaje. Koli se nije nikad posebno zanimao za sitne zločince. Zločinac mora stajati visoko na lestvici zločina da bi pobudio njegovo
interesovanje. Ali moram reći da je pas tragač u poređenju s Džošuom obično pomeransko psetance! Ako je gospodin Koli i primetio njih dvoje, on to uopšte nije pokazao. Hodao je pognutih ramena, očigledno sasvim zaokupljen mislima, prekrstivši ruke na leđima i gledajući u zemlju, pa ga ni proklinjanje pešaka, s kojima bi se svaki čas sudarao, nije probudilo iz sanjarenja. - Šta je hteo da zna o meni? Ne znam, zašto bi se zanimao za mene. Ona to nije znala. Samo je čula nekoliko Kolije- vih pitanja, a Liv nije o tome razgovarao s njom. Lesli je otprati do stanice podzemne železnice i oni se rastadoše. Više nisu progovoli ni reči o njegovoj prošlosti, a ona nije mogla da skupi hrabrost da počne da razgovara o njegovoj budućnosti. Čekajući voz, prvi je put pročitala rečenicu koja će jednoga dana nešto značiti i njoj: „Ko je gospodin Potkazivač?“ Ta je rečenica bila odštampana u Megafonu, u veoma slavnim, ako ne i veoma savesnim jutarnjim novinama Ona iz radoznalosti kupi novine i ne sanjajući da je gospodin Potkazivač u nekoj vezi s ubistvom u Mortimer Stritu. Sa zanimanjem poče da čita članak, koji je gospodina Potkazivača dovodio u vezu s ubistvom Lerija Grima. Jedan odlomak članka je uzbudi. Policija misli (kako javlja naš specijalni dopisnik) da je ubistvo izvršio opasni preprodavac, koji je u podzemnom svetu poznat kao „gospodin Potkazivač“. Potkazivač je čovek koji odaje svoje saučesnike i nema sumnje da su policajci često uveliko pomogle takve prijave pri hvatanju mnogih zločinaca, uključivši ubijenog kradljivca. Smatra se da je Potkazivač čovek, koji kupuje i preprodaje ukradene predmete, koji radi naveliko i plen otprema iz zemlje. Iako policija nema nikakvih podataka o njegovom identitetu, ipak je prilično sigurna da je taj čovek već bio u tamnici kako u ovoj zemlji, tako u Južnoj Africi. Skotland jard je od policije u Johanesburgu zatražio
fo- tografije i otiske prstiju čoveka koji je pod mnogim lažnim imenima počinio više dela bigamije i bio u Pretoriji osuđen na kaznu zatvora od dve godine. Čim ovi podaci stignu, biće otkriven taj arhilupež, a zacelo će biti raščišćeno i ubistvo Lerija Grima. Južna Afrika? Džon Lesli je rekao da je bio u Južnoj Africi... Ona u Vimbldonu izađe iz voza sasvim bolesna. Neobično je, reče sama sebi, da joj je Liv Fridmen tek pre dva dana otkrio najneverovatniju činjenicu da je njen otac bio lopov, a njen staratelj bivši robijaš. Liv je, čitajući posle čaja novine, što ih je ona donela, takođe primetio članak što je zainteresovao nju. On ga pročita lagano, red po red, jer nije bio brz čitalac, i onda stavi novine u krilo. - Jesi li čitala ovo o gospodinu Potkazivaču? - zapita. Ona klimnu glavom, očekujući sa strahom šta će on reći, ali Liv očito nije primetio nikakve veze iz- među članka i Džona Leslija. - Ako je to istina i ako je gospodin Potkazivač ta- ko opasna zver, kako kažu, ne bih se iznenadio kad bi se šta dogodilo Barabalu. - Zašto gospodinu Barabalu? - upita ona. - Jer on vodi istragu u ovom slučaju, i jer je on prema svim glasinama najoštroumniji čovek u Jardu. Preostaje da vidimo je li brat Potkazivač oštroumniji. Liv Fridmen je imao sposobnost sličnu onoj što su je imali proroci njegova plemena. Gospodin Barabal je te večeri sedeo u kancelariji, umoran od napor- nog posla, kad mu donesoše skromno posluženje - čaj i prženi hleb. U zgradi je doduše bila kantina, ali on je bio preterano osetljiv što se tiče čaja, pa je večeru naručio u malom restoranu u blizini Skotland jarda. Poslužitelj je doneo poslužavnik i položio ga na stočić i sipao čaj u šoljicu. Barabal je automatski izmešao čaj i uzeo komadić prženog hleba. Nad glavom mu je visila jaka svetiljka i, primaknuvši prženi hleb ustima, učini mu se
da se nešto zasvetlucalo na površini hleba premazanog puterom, pa oprezno položi hleb opet na poslužavnik. Nekoliko trenutaka posle ozbiljno je telefonom razgovarao s Vestminsterskom bolnicom. Posledica tog razgovora bila je da je poslužavnik s jelom pažljivo odneo u taksi i brzo ga posloa u bolničku laboratoriju. Barabal je, pušeći cigaretu, čekao u lekarskoj sobi dok nije došao hemičar. - Zasad sam mogao izvršiti samo površno ispitivanje. Ne mogu dati podatke o tačnim količinama - reče - ali nesumnjivo je da su komadi prženoga hleba posipani arsenom... u čaju nismo našli ništa. Sutra ću moći da vam javim tačnu količinu. - To je sve što sam hteo znati - reče Barabal i, vrativši se u Skotland jard, pozvoni svojoj sekretari- ci. - Ako neko zapita za mene - reče začuđenoj devojci molim vas, kažite da sam umro. Ne, bolje... On sede i poče da piše. Sutradan su jutarnje novine objavile da se glavni inspektor Skotland Jarda Barabal razboleo i da je odveden u bolnicu. Članak je ovako završavao: Ne može se pretpostavljati da će inspektor uskoro moći da se vrati na svoju dužnost. U međuvremenu zamenjivaće ga inspektor Elford. - I - reče Barabal zbunjenom Elfordu - ništa nije verovatnije nego da će sad izvršiti napad na vas... i veoma bih se začudio kad biste krajem ove sedmice još bili živi. - Ne biste li radije rekli šta veselije? - zamoli ga Elford. 9 Niko nije posebno voleo Sutonovog direktora. On je imao dobar nos i uvek otkrivao slaba mesta u organizaciji. Kako su obično ta slaba mesta ljudi, niko ga nije baš voleo. Ali, istini za volju, kakve god bile njegove - a njegovo osoblje nalazilo ih je mnogo - Džonu Lesliju nije
nipošto smetala atmosfera što ju je stvorio za vreme svog kratkog prosustva u preduzeću Suton & co. Na neki tajanstveni način proširile su se glasine da Leslijeva prošlost nije sasvim čista. Verovatno je koren tim glasinama bio u tome što su pređašnji direktor i njegov pomoćnik otišli iz preduzeća u sramotnim okolnostima, kad je bilo otkriveno da su obojica bili bivši kažnjenici. To je zaista bila greška Frenka Sutona, kako mu je Fridmen često znao da kaže. - Vi ste, moj dečače, puni donkihotskih sklonosti, a to će vas stajati novaca. Jednom ćete shvatiti da je nemoguće popravljati stare kažnjenike pružajući im novu priliku za nedelo! Frenk se tužno počešao po glavi. - Ja sam spreman da se izvrgnem opasnosti - reče - i uveren sam da ću jednom zaista pomoći kojem jadniku, koji će znati da ceni sreću što mu se pruža. Eksperiment s Džonom Leslijem, rekao je Livu, pokazao se uspešnim. - Njega osoblje, doduše, ne voli - rekao je - ali tome je kriva njegova neobična narav. On je sposoban, marljiv i, po mom mišljenju, dostojan poverenja; Istini za volju, Leslija su od srca mrzeli. Kad bi god ušao u činovničku sobu, zavladala bi najneprirodnija tišina, a mali su uredski službenici žustro trčkarali, kad bi začuli njegove korake. Onoga jutra kad su novine objavile iznenadno oboljenje inspektora Barabala, Tilmen je malo zakasnio na posao - a to bi za njega imalo ozbiljne posledice da je vratar vršio svoju dužnost kako treba. Pregled popisa dolaska službenika na dužnosti bio je jutarnji posao generalnog direktora. Ali vratar je bio komotan čovek - kao što je, uostalom, bila većina Frenkovih nameštenika. Tilmen pokuca na vrata direktorove sobe i uđe, jer je u njegovu dužnost pripadalo sređivanje spiska. Gospođa Trent je sedela za svojim stolom, ali Leslija još nije bilo. - Zakasnili ste, Tilmene.
Ona ga oštro pogleda, ali Tilmen se nipošto nije smeo. On je sebi, budući da je bio privremeno zaposlen, dopuštao mnogo slobode; njegovo vladanje prema ovoj ženi, koja mu je mogla naneti mnogo neugodnosti, takođe je bilo neuljudno. - Vreme je relativan pojam - reče slažući spise. Možete li zamisliti da je u ovaj čas u Kini jedan sat i da isplaćuju dobitke na konjskim trkama, a da u Njujorku sinoćnji gosti upravo ležu na počinak došavši kući sa zabave? Znate li da Oliver Lodž kaže... - Mene ne zanimaju vaši prijatelji - reče gospođica Trent zajedljivo, a Tilmen se naceri. - Gospodin Gunđalo je jutros malo zakasnio napomene Tilmen. Ona njemu nije zamerila tu prostotu, pre bi se moglo reći da je svojim ćutanjem odobravala taj njegov ispad. - On je već bio ovde... rano - reče ona. - Taj čovek, čini se, nikad ne spava! Jeste li kad šta čuli o nekom čoveku imenom Barabal? Zapitavši to, ona nije podigla pogled s pisma pggo ga je čitala. Tilmen se naglo okrenu. - A... zašto? - upita oštro. - Barabal? Da, čuo sam. Zašto? - Bolestan je... umire - reče Mili Trent. Tilmen se nasmeši. Uživao je u neobičnim šalama, što ih obični ljudi nisu mogli razumeti. - Poslaćemo mu venac - reče, a u očima mu je još treperio smešak. - Veliki javni radnik... nedostajaće nam. - Poznajete li ga? Ona je još čitala ono pismo trudeći se da joj glas zvuči nehajno. - Ne... ja nisam u posebno dobrim odnosima s policijom. U hodniku se začuše koraci, a onda neko pokuca na vrata. Tilmen se uspravi i radoznalo pogleda k vratima što
su se otvarala. U sobu uđe služitelj i pruži Mili Trent neku posetnicu. Ona je pročita. - Gospodin Lesli još nije došao - reče - ali zamolite gospodina neka uđe. Baš bih jednom htela da vi- dim novinskog reportera. - Reporter? - brzo upita Tilmen, kad je služitelj izašao iz sobe. Ona uze posetnicu, što ju je položila na sto, i pročita: - Gospodin Džošua Koli... - Koli! Ona je prvi put primetila da se Tilmen zbunio. Dugo mu se naborano lice još više produžilo. Pored sobe bila je mala prostorija, u kojoj je Lesli katkad primao posetioce. Tilmen dugačkim koracima pođe prema vratima te prostorije. - Zar vi nećete pogledati reportera? - začuđeno zapita Mili Trent. Tilmen je nestao pre nego što je ona izgovorila to pitanje, a nekoliko sekundi posle uđe u sobu gospodin Džošua Koli. On joj se plašljivo nakloni, a ona, ugledavši ga, oseti prema njemu neku naklonost. - Vi želite razgovarati sa gospodinom Leslijem, zar ne? Njega nema, ali će, smatram, skoro doći. Izvolite sesti. Džošua se oprezno spusti na stolicu. - Smatram da je gospodin Suton ovde? Mili mu reče da je gospodin Suton uglavnom uvek u svojoj kancelariji, ali da je i on u ovaj čas izašao. On je veoma zaposlen i nema toliko slobodnog vremena kao neki drugi ljudi. Očito je gospodin Koli znao o kome ona govori. - Gospodin Lesli je veoma zgodan čovek - reče Koli, kao da razgovara sam sa sobom. - Ja sam ga već sreo... samo ne znam gde. Mili nakrivi usne. - Zacelo se ne krećete mnogo u društvu - reče sarkastično, a Džošua odmahne glavom. - Ne, na žalost. Najveći deo svoga života... to je tužno priznanje... provodim u nezdravom vazduhu krivičnih
sudova. Zločin je... hm... moja najmilija zabava. Ima ljudi koji sabiru marke, neki uzgajaju angorske kuniće... ja sabiram zločince. U gospođi Trent se iznenada probudi radoznalost. Ona je veoma dbro nagađala gde je gospodin Koli već video gospodina Leslija. - Ne znam po čemu bi on bio zgodan čovek... On je prilična svinja, ako hoćete znati - reče ona, pakosno se setivši mnogih njegovih zlovoljnih i osornih ispada kojima je bila izvrgnuta. - Ja veoma volim svinjetinu - reče Koli i glasno se nasmeja toj svojoj jeftinoj šali. - To je dobra šala, zar ne? Uostalom, ako smem da kažem, pri izboru sekretarice pokazao je veoma dobar ukus. Ona se zarumene zbog toga jednostavnog komplimenta, a onda se nasmepš. Možda je gospodin Koli naučio u onim velikim odgojnim zavodima, što ih je napomenuo, da izvesna vrsta žena spremno guta svaki zvučni, jeftini kompliment. - Ja, hvala bogu, nisam njegova sekretarica! - reče. - Ja sam sekretarica gospodina Sutona. Gospodin Koli uzdahnu. - Neki su muškarci hiroviti. - Lesli nije hirovit - reče Mili zlobno - on je nemoguć. Koli skupi usne - to je bila njegova karakteristična grimasa. - To mi je žao - reče ozbiljno. Njoj se učini da je ovaj čas činjenica da je gospodin Lesli „nemoguć“ zaokupila sve njegove misli. - Vi želite da razgovarate s njim, zar ne? Hoćete li šta da kupite? Džošua segnu rukom u džep i izvadi mali zamotuljak. - Ne kupujem ništa, osim ovoga - reče i objasni: Sredstvo za porast kose. Oboje se nasmejaše. - Vi ste novinar, zar ne? Koli odmahnu glavom.
- Ne, reporter - reče tužno. - Bio sam novinar, ali sam
se ostavio toga posla kad sam dobio stalno zaposlenje. Ona nije razumela šalu, ali se ipak pridružila njegovom smehu. - Nisam smela da razgovaram s vama. Ne bih htela da vidim svoje ime u novinama. Gospodin Koli protrese glavom. - Ne bojte se - reče veoma blago. - Zacelo nećete. - Nipošto ne bih htela da vidim svoje ime u novinama - nastavi ona. - Jednom sam ga videla i to mi nije bilo drago. Očekivala je da će je posetilac zapitati kojom se prilikom njeno ime pojavilo u novinama, ali on je očito bio zaokupljen drugim mislima. Prirodna nadarenost gospodina Kolija bila je veoma raznolika, a oštar sluh nije bio njegov najneznatniji prirodni dar. Dok je, naoko zaokupljen drugim mislima, slušao rečiti govor Mili Trent o nedostacima policije, njegove uši primetiše neki sasvim drugačiji zvuk. On je, pre nego što je ušao u sobu, čuo neki muški glas, koji mu se učinio neobično poznatim. A kad je ušao, zatekao je Mili Trent samu u sobi - što nije nipotgo bilo sumnjivo, jer u ovakvim uredima službenici ulaze u sobu i izlaze izvanredno brzo. Ali kao novinar bio je po prirodi sumnjičav, a glas što ga je čuo... Sad kad je naoko napeto slušao Mili, začuo je neznatnu škripu cipela pred vratima, škripu kože, što je značilo da se neko šunja prema vratima. Gornja polovina vrata bila je ustakljena, a na hodiiku je gorelo svetlo. On je primetio bledi obris neke sjene i iznenada ustao. - Oprostite - reče blago. - Veoma sam osetljiv na promaju. Uzevši u obzir njegovu dob i inače polagane kretnje, sad je neverovatno brzo prišao k vratima i naglo ih otvorio. Pred vratima je stajao Tilmen spuštene glave i napola sklopljenih očiju. - Oprostite - reče uljudno gospodin Koli. - Jeste li hteli
dauđete? Ali Tilmen se već okrenuo na peti i brzo pošao niz hodnik. Gospodin Koli zatvori vrata, blaženo se nasmejavši. - Ko je to bio? - zapita Mili. - Vrata su bila zatvorena, zar ne? - Sad su zatvorena - reče gospodin Koli. - Je li to bio Tilmen? Šta je hteo? - Tilmen, a? - Džošua se široko nasmeši. - Aha! - Poznajete li i njega? On odmahnu glavom. - Samo će neskroman čovek reći da koga poznaje reče nekako zagonetno. - Ja sam već negde video ovoga gospodina. Možda sam s njim i progovorio koju reč. Tilimen... zaboga! Očito je pojava tajanstvenog Tilmena veoma zbunila gospodina Kolija. Naglo je zatreptao očnim kapcima kao da ga je iznenada obasjalo veoma sjajno svetlo. - Bože! - reče. Njegov je rečnik bio veoma biran. Čudnovato! Njena radoznalost poraste, a onda se doseti. - Znam šta ste hteli reći! I on je eksperiment gospodina Sutona, a vi ste zacelo i njega videli na optuženičkoj kluli u sudnici Old Belija! Džošua ponovo protrese glavom. - Ja sam, doduše, njega video u Old Beliju - reče brižljivo birajući reči - ali ne... na optuženičkoj klupi! Ne... on nije sedeo na optuženižkoj klupi! 10 Dolazak Džona Leslija spreči je da izusti novo pitanje. On je naglo ušao u sobu i, ugledavši Kolija, iznenađeno zastao. Onda je, zatvorivši vrata, prišao k stolu, a Džošua, ustavši, pošao za njim. Promatrali su jedan drugoga koji trenutak, a na Lelijevom licu nije bilo ni traga ljubaznosti.
- Čekate li mene? - upita kratko, - Da, hteo bih da razgovaram s vama.
Lesli pogleda prema devojci. - Samo nekoliko časaka - doda Džošua - o stvari od opštega interesa. Bilo je neobično što ga Lesli nije ni upitao je li stvar poverljive prirode - činilo se da je on to pretpostavljao. - U redu, gospođo Trent - reče, a to je bio njegov uobičajeni način, kad bi hteo da ona izađe iz sobe, te žena pocrveni. Džon Lesli je znao u njoj probuditi đavola. Bilo je trenutaka kad bi ga najradije ubila. A opet je bilo trenutaka kad joj se činio sasvim podnošljivim. - Bojim se, gospodine Lesli, da još ne mogu otići - reče ona osorno, gotovo neuljudno. - Moram pročitati sva ova pisma... - Pročitajte ih drugde - reče Lesli. Džošua Koli, koji je sve primećivao, opazi da su joj od besa zadrhtale ruke dok je skupljala spise, i gotovo je istrčala iz sobe. Očito između sekretarice gospodina Sutona i energičnog generalnog direktora nije bilo ni truna ljubavi. Tu je činjenicu dobro upamtio, jer je poznavanje neprijateljskih odnosa mnogo korisnije negoli prijateljskih. On pruži svoju posetnicu Lesliju, koji je pogleda i baci na sto. - Sedite, gospodine Koli - reče, a kad je Džšua seo, nastavi: - Dakle, o čemu želite razgovarati? Ja nisam video ubistvo... smatram da ste došli zbog onoga ubistva... čak nisam čuo hice, i, uopšte, ne znam ništa, što bi koji reporter našao vrednim da zapiše u svoju beležnicu. Džošua se nakašlja. - Došao sam zbog neke prilično delikatne stvari reče. - Zapravo ne znam jesam li se ikad našao u ovako neugodnoj prilici. U očima Džona Leslija se pojavi iskra smeška. Nešto ga je zabavljalo - možda stidljivi reporter. - Mene nećete zbuniti - reče. - Ako smatrate da
hoćete... ne smeta ništa! Dakle, nije u pitanju ono ubistvo? - Ne - reče Džošua i ponovo se nakašlja. - Ja, gospodine Lesli, zapravo želim napisati reportažu... sasvim drugačiju reportažu... ona bi, doduše, mogla biti u vezi sa zločinom, na koji obojica mislimo. Naše je uredništvo saznalo da u Londonu živi neki čovek, koji je... neću reći majstor zločina, jer taj izraz neće upotrebiti nijedan pošten novinar. Ali u Londonu postoji, recimo, veoma snažna zločinačka organizacija. Potrebn je da ja uđem u bit ove stvari što pre, jer nas je Megafon već pretekao u jednom ili dva neznatnija slučaja. Prema našoj informaciji, taj briljantni zločinac... - Vi zacelo čitate senzacionalne romane - prekide ga Lesli, kratko se nasmejavši. - Nikad ne čitam romane - nasmeši se gospodin Džošua Koli - osim meteoroloških izveštaja. On zadovoljno zakikota. - To je dobra šala, zar ne? - reče. Lesli ga radoznalo pogleda. - Vi niste nalik na reportera - reče, a Džošua se široko nasmeši. - Nijedan reporter nije nalik na reportera - reče. - Po tom su reporteri u boljem položaju od muzičara i slavnih književnika: oni nikad nisu nalik na što zaista jesu. - Šta, dakle, želite od mene? - upita nestrpljivo Lesli. Zar smatrate da ja znam šta o preprodavcima velikog stila? Džošua lizne usne. Stvar je bila delikatna, a sada je došao do najdelikatnijeg dela svoje misije. On je za vreme razgovora s Leslijem razbijao glavu, pokušava- jući da se seti, gde ga je već video i kada. Katkad, naime, kad reporteri čekaju u Old Beliju koju raspravu o ubistvu ili o kojem zaista važnom slučaju, rasprave o neznatpim slučajevima prolaze neprimećeno. Možda se Džon Lesli pojavio na optuženičkoj
klupi za koje takve rasprave, pa je Koli samo načas vi- deo ovo tvrdo, obrijano lice i zadržao ga u bledoj uspomeni. - Biću sasvim iskren, gospodine Lesli... ili treba li reći kapetan Lesli? - Meni je sasvim svejedno - odvrati Lesli. - Pre nekoliko dana uspostavio sam vezu s inspektorom Barabalom - nastavi Koli i primeti da se Lesli namrštio. - Pisao sam mu o tom predmetu, a on mi je odgovorio, preporučivši, da posetim vas. - Zašto mene? Džošua je oklevao. Onda mu njegova žrtva priskoči u pomoć: - Zacelo vam je rekao da sam bio u tamnici i da verovatno znam sve šta se zbiva u podzemnom svetu? - Hvala - reče zahvalno Koli. - I da bih vas, budući da sam možda inteligentniji od ostalih zločinaca, verovatno mogao uputiti na trag toga velikog preprodavca? - Veoma sam vam zahvalan - promrmlja Koli. - Ali ja to ne mogu - reče odlučno Lesli. - Kad opet sretnete Barabala, ili ako razgovarate s njim, kažite mu da ja... - Ne govorite ružno o mrtvacu - promrmlja Koli. - On, doduše, još nije mrtav, ali novinski izveštaji daju naslutiti priličnu zabrinutost. Ne bi li bilo ipak moguće, kapetane Lesli, da mi date bar neznatno obaveštenje, kako bih mogao da dođem u vezu s gospodinom Potkazivačem? Lesli odmahnu glavom. - Nema nikakve mogućnosti - reče. Džošua ustade. - Ja neću videti Barabala, jer njega niko ne može videti. On pogleda prema vratima što su vodila u hodnik i rastreseno se zagleda u njih. - Barem niko od važnijih ljudi. Žao mi je što mi ne možete pomoći. Moram da pronađem nekoga ko će to
moći. Zapravo, gospodine Lesli, ja ću tako dugo da čeprkam po Londonu dok ne pronađem gospodina Potkazivača, jer osećam u kostima da će članak o gospodinu Potkazivaču biti najveća senzacija, što smo je dosad štampali. Govoreći, oštro je gledao Leslija, ali pristali direktor nije ni trepnuo. - Ja se vama divim - reče hladno. - Od srca bih vam rado pomogao pri ovoj zanimljivoj reportaži! I zacelo ću provesti mnogo neprospavanih noći od tuge što vam ne mogu pomoći. Ali kao da Džošua nije primetio ovaj sarkazam. - Ne možete mi, dakle, dati nikakve informaci- je... o gospodinu Potkazivaču? Lesli digne ruku da bi sakrio zevanje. - Gospodin Potkazivač postoji verovatno samo u plodnoj mašti novinskih reportera - reče zajedljivo, a Džošua spusti glavu. - Rekli ste „u plodnoj mašti“. Hvala vam! Nadam se da vam nisam smetao. - Meni ništa ne smeta - reče Džon, sednuvši za sto, i poče da lista spise. - Dobro! Srušili ste mi svu nadu. Prema mojim informacijama, vi biste mene mogli uputiti na trag svome prijatelju... kad kažem „svome prijatelju“, govorim simbolično... Kad bi mi pošlo za rukom da o njemu napišem reportažu, ja bih njega zauvek smatrao svojim prijateljem. Lesli ga pogleda. - Sanjate li katkad o tome? - zapita. - Ja ne sanjam nikad - odvrati Džošua zadovoljno. Ja sam neženja. Zavlada tišina. - Kažu da gospodin Potkazivač, kad nije u zatvoru, svoje poslove sakriva iza nekog naoko čistog preduzeća... kao vlasnik ili kao direktor. Lesli ga ne popteda. Reporter je nepomično stajao.
- Je li vam i to rekao Barabal?... Čini se da je on
prilično govorljiv čovek. Do viđenja, mister... - Koli - reče Džošua široko se nasmešivši. - Dobar dan, kapetane Lesli. On pođe prema vratima, ali se zaustavi napola puta. - Vaši su zaposleni veoma zanimljivi - reče, govoreći polaganije nego obično. - I premda se to mene ne tiče, osećam dužnost da vas upozorim. Kod vas je zaposlen neki gospodin imenom Tilmen. Bože sačuvaj, da bih hteo šta da kažem protiv njega. Ali... Džon Lesli ga pogleda. - Hvala na upozorenju... ako je to upozorenje. Ja znam sve o Tilmenu. Jutros sam ocenio njegovu vrednost. Pošto je reporter otišao, Lesli je pola sata diktirao u diktafon, što je stajao kraj njegovog stola, odgovarajući na pisma, što ih je primio toga jutra. On je bio brz i vešt radnik, a sažeti stil i nebično bogat rečnik omogućili su mu te je jutarnju poštu rešio u veoma kratko vreme. Završivši posao, otvori Tajms, što je ležao na stolu, i pregleda vesti. Nekoliko je puta pročitao članak o inspektoru Barabalu. Niko nije znao bolje od Džona Leslija da je Barabal u ovaj čas ne samo sasvim zdrav, već i veoma radan. On ponovo okrete prvu stranicu i poče da traži stubac s oglasima o izgubljenim stvarima. Uskoro primeti u polovini stranice ovu jednostavnu vest: U petak u 10.30 sati noću izgubljena je zelena i bela tašna sa četiri ili pet novčanica; verovatno je izgubljena u donjem delu Ficdžonove Avenije. Dugo je čitao taj oglas, a onda složio novine i položio ih na sto. Neko će u petak noću u deset i trideset čekati da se reši dragulja, dijamanata i smaragda, vrednih četvoroznamenkaste ili petoroznamenskaste svote. Pre nepunu sedmicu dana izvršena je provala u Rojhamptonu, a dijamanti i smaragdi su bili najlepši komadi plena. Kalendar na stolu ga podseti da je petak.
On pođe rano na ručak i vrati se tek posle dva sata. Došavši, sazna da ga je tražio Frenk Suton. - Nije bilo ništa posebno važno - objasni Mili Trent neobično ljubazno. - Gospodin Suton je imao dva mesta za veliku borbu u dvorani Nacionalog Sportskog Kluba i hteo je da zna ne biste li vi pošli tamo snjim. - Neka mu budu obe karte - reče Lesli. Ali gospođica Trent se, s obzirom na trenutno raspoloženje, ne uvredi. - Gospodin Suton je rekao da će borba početi tek između devet i deset sati. Lesli odmahnu glavom. - Između devet i deset biću zaposlen drugim stvarima - reče veselo sam sebi. 11 Noć je bila jednaka onoj koje se Leri Grejm sastao s gospodinom Potkazivačem na Putni Kanonu: kišovita i olujna noć, vetar je zavijao uzduž uskih ulica, a na izloženijem delu Hampsted Herta rušio s krova pločice od škriljaca i lomio grane snažnih stabala, Ficdžonova Avenija, ona duga i bogatašima nastanjena ulica, što vodi od Sv. Džona Vuda do Herta, veoma je strma, te se automobili uz nju uspinju veoma bučno. U deset i trideset ovakve noći ova ulica nije mesto, na kojem bi ko besposleno postajkivao. Ali čovek u automobilu, što se pojavio kad je sat otkucavao polovinu sata, očito je imao vremena i nije se posebno žurio. Automobil je polagano i bešumno vozio niz brežuljak uz pločnik, a čovek za upravljačem posmatrao je ulicu kroz otvoreni prozor s leve strane. Uskoro je ugledao ono što je tražio - neki visok lik stajao je u senci maloga stabla uz kraj trotoara. Inače nije u blizini bilo nikoga, te vozačeva noga čvršće pritisne kočnicu. Ali automobil se nije sasvim zaustavio: kretao se puževim korakom kad je stigao do čoveka koji je čekao.
- Dobro veče! - reče veseli glas. - Hteo bih s vama da
sklopim poslić... Čovek u automobilu odlično je sve znao podzemnom svetu i dobro je znao da je provalu u Rojhamptonu izvela nizozemska družina i da je njen poverenik bio Džon Bril već je često od njega kupio plen. A ovaj je čovek, koji ga je sada oslovio, bio Englez. - Ne znam šta želite reći - reče gospodin Potkazivač i, govoreći, neprimetno skide s kule malu jaku svetiljku spojenu žicom s pločom pred upravljačem. - Ne budite smešni - reče stranac. - Dobro znate, šta hoću... Samo toliko je kazao, kad ga zaslepi mlaz svetla obasjavši mu lice. Vozač ga je odmah prepoznao. Pre nego što je zaprepašćeni čovek shvatio šta se zbilo, automobil zatutnjavši pojuri. U taj čas skočiše iza niskog zida pred kućom tri čoveka, ali prekasno. Automobil je poleteo nizbrdo brzinom od šezdeset milja na sat. Dva policajca potrčaše na sredinu puta dajući svetiljkama znakove. U poslednji su čas skočili u stranu, premda je jednog od njih ipak zahvatio blatobran i srušio. Policijske su zviždaljke prodorno ječale iza automobila, a vozač je, malo smanjivši brzinu, na dva točka zaokrenuo oko ugla u sledeću ulicu... - Promašili smo ga - reče žalosno Elford. - Je- ste li videli broj, naredniče? - Pročitao sam jednu brojku - reče oprezno narednik. - Automobil je bio mali „panahard“... - Do đavola! - promrmlja Elford. - Trebao je da ima tenk. - Jeste li ga naručili, ser? - zapita narednik, kojem je sasvim nedostajala mašta. Elford odvrati nešto surovo Na podnožju brežuljka brzo se posavetovaše s lokalnim inspektorom, čija je bila dužnost da sa svojim ljudima zaustavi automobil ako bi pokušao da pobegne. Automobil je primećen na Aveniji Roudu, prošao je kraj
Hajd Parka i sad je verovatno jurio kroz Kemden Taun. Policajci na podnožju brežuljka videli su samo pločicu bez broja. Očito je vozač pomoću neke jednostavne naprave mogao ukloniti brojeve, pa se policija više nije nadala da će još šta čuti o beguncu. Uto stiže vest s Holovej Rouda da je automobil, što je odgovarao opisu, skliznuvši na tramvajskim šinama nasuprot Holovej Prisonu, udario u uličnu svetiljku i razbio se. U času sudara nije bilo nikoga u blizini, ali je neki policajac čuo prasak i pošao na mesto su- dara, te je na pločniku našao razbijena kola. Vozač je verovatno pobegao, premda je morao biti teško ranjen. Svakako, nigde ga nije bilo. Policijski je automobil dovezao Elforda na mesto sudara, gde je zatekao gomilu radoznalih ljudi, kojima nije smetalo ružno vreme. Stajali su oko ostataka maloga automobila. - Verovatno ćete otkriti da je ukraden - reče Barabal kad mu se Elford javio telefonom. I pokazalo se da je njegova teorija bila tačna. To je bio automobil što je pre devet meseci nestao iz Vorkestera. Elford je veoma brižljivo ispitao unutrašnjost automobila i otkrio dve važne stvari. Prvo, pronađena je mala, čvrsta smeđa omotnica na kojoj je bila otisnuta adresa londonske podružnice Banke Midlend, a drugo mala složena karta Londona, na platnenoj poleđini koje je u jednom kraju bilo ime i adresa neke knjižare. Već je samo to moglo poslužiti kao trag, ali je otkriveno uz to još nešto mnogo važnije. Karta Londona očito je poslužila kao podloga pri pisanju čoveku koji je neku poruku pisao tvrdom olovkom. Otkriveni su jasni znakovi slova, koja međutim nije bilo moguće pročitati. Elford je stavio kartu u omotnicu i odneo je u Skotland Jard, predavši je stručnjaku, koji je sat pole doneo inspektoru Barabalu i njegovom po- moćniku fotografiju onih znakova među kojima je bi- lo praznina: „Možete li se sa mnom sastati... parku od 3.30 do... veoma žurno. J. L.“
Barabal pogleda Elforda. - J. L. - reče zamišljeno. - Ko bi to mogao biti? - Možda Džon Lesli? - zapita Elford. Barabal se zagleda u još vlažnu fotografiju. - Očito Džon Lesli - ponovi - i očito je ova poru- ka upućena gospođi Beril Stedmen. Kakve li životinje! Ali prilično je čudnovato da on u taj čas nije mislio na Džona Leslija. 12 Džon Lesli pojavio se sutradan u firmi povezane leve ruke i premda je Mili Trent strpljivo čekala da će šta kazati o nekoj nezgodi, on je ćutao, a kad ga je zapitala šta mu je na ruci, zarežao je: „Ništa!“ Posle je popustio utoliko što joj je rekao da mu je jutros za vreme brijanja britva pala na sudlanicu. Suton je kao obično bio ljubazan, ali njegov direk- tor nije u njega pobudio nikakvog sažaljenja. - Ne čini li vam se da je ono veoma neobična nezgoda? - zapita Mili. - Kako to? - zareža Suton, a ona ne odgovori ništa. Čudnovata je činjenica da je sekretarica bila jedina osoba prema kojoj Frenk Suton nije bio ljubazan. Znalo se dogoditi da je on svojim vladanjem nadmašio Leslija. On je znao da bude osoran prema njoj, čak surov, i u prisutnosti drugih osoba. A nije bila najneznačajnija stvar da je ona njegov ukor primala krotko. Lesli je toga dana bio s činovnicima gotovo ljubazan, a razlog je bio taj što je trebao ručati s Beril Stedmenom. Taj je sastanak bio po mogućnosti još tajniji nego što su bili pređašnji. - Mrzim laž, ali ja sam Livu hotimično lagala - reče ona tužno, kad su kroz pokretna vrata ušli u neki restoran u Pikadiliju. - Smatram da bih i ja morao sebe da mrzim, jer va-
ram svog plemenitog poslodavca... - poče on, ali, primetivši u njenim očima bol, ućuta. - Oprostite - reče gotovo skrušeno. - Samo nebo zna zašto se pred va- ma podrugujem Sutonu! Ona pomisli da to zna i ona, ali ne reče ništa. Jeo je veoma malo te se činilo da se ne oseća dobro. Ona ga zapita boli li ga rana, ali on brzo reče da to nipošto nije razlog njegova raspoloženja. - Danas ste drugačiji. Jeste li zbog čega zabrinuti? Dugo je potrajalo dok je odgovorio. - Da. Zabrinut Sam zbog vas... zbog vas i vašega venčanja. Ona pokuša malo nespretno, kako joj se učinilo, navesti razgovor na drugo. Srce joj je kucalo brže, jer je nagonski osećala šta će on reći. - Neću dopustiti da se udate za Frenka Sutona - reče. Govorio je razgovetno i jasno. - Dragi Džone! - ona bespomoćno protrese glavom. Kakvih li besmislenih reči... nemojte tako. - Vi se ne možete udati za Frenka Sutona bez obzira na to što je on možda divan čovek, što bi on možda bio zgodan suprug. Govorio je sasvim ozbiljno. Oči su mu blistale sjajem, što ga ona nikad nije primetila. - Ali... zašto? On zausti, ali reč mu zape u grlu. Uplašio se, spoznavši veličinu uloga za koji igra. - S različitih razloga. On pokuša promeniti ton, ublažiti dramatičnost svojih reči i sve preokrenuti u šalu. - Vi ste predobri za bilo koga muškarca. Ali ona se ne nasmeši. Nije primetila novi ton, što ga je hteo dati razgovoru. - Zašto? Uplašio se da je nije prestrašio - još se više bojao da ona ne bi posumnjala u njegovu iskrenost. I zato ućuta. - Vama se ne sviđa misao da bih se udala za...?
- Ni za koga! - izlane. - Kad to ne bi bio Frenk Su-
ton... a sam Bog zna da ja ne želim da se udate za njega... ili: kad bi on po svim merilima bio najzgodniji čovek na svetu, ja ne bih popustio? On primeti kako je ona za vreme njegovog govora prebledela. Primetio je kako njene usne bezglasno ponavljaju njegove reči. - Ja vas volim - reče on. U taj se čas nehotice okrenuo. Liv Fridmen se gotovo nadvio nad njega, a u očima mu je sjao hladan gnev. 13 Lesli je bio sasvim miran. Nijedan se mišić njegova lica nije pomaknuo pod ovim pogledom punim mržnje. - Izvolite sesti - reče nemarno. - Jeste li sami? Liv Fridmen ne odgovori ništa. Namesti stolicu i sede. - Mi čekamo kolač. Želite li da naručim šta za vas? - Neću ništa drugo - reče Liv oštro - osim da se malo porazgovaram s vama. Činilo se da se ne može odlučiti da pogleda devojku, ali kad ju je ipak pogledao, smeđe su mu oči bile tako pune prekora da je ona gotovo zaplakala. - Meni je veoma žao, ujače Liv... - poče ona. - Ostavimo to, draga - reče, pogladivši joj ruku. - Ona priča što si mi je ispripovedala bila je nedužna laž. Htela si se sastati s ovim... gospodinom, i nisi mi to, razumljivo, htela reći. Zaboravimo to. Idućih pet minuta bile su za ovo dvoje ljudi neugodne i mučne. Lesli je jeo kolač i očito se nije žurio. Čak je čavrljao o sasvim nevažnim stvarima. Beril je sedela hladna i ukočena, čekajući neminovnu provalu oluje. Napokon je Lesli pojeo kolač, a Beril, kao da je to čekala, brzo ustade i pruži mu ruku. Onda se okrete k Livu i, uhvativši ga za ruku, odvede malo u stranu. - Ti nećeš biti... neljubazan, zar ne? Ja sam svemu
kriva... zamisao je bila moja. On je potapša po ramenu. - Biću ljubazan... bez brige, draga moja. Kad sam ugledao vas dvoje, prilično sam se razbesneo, ali ovaj hladnokrvni đavo je mudriji od mene. Neće biti nikakve galame. Nije je otpratio do vrata nego je sačekao dok je izašla, a onda se okrenuo na stolicu, pogledavši Džona Leslija u lice. - Sad moram vama, mladiću, reći nekoliko reči. Lesli se nasloni, pažljivo obrisa usta ubrusom i zapali cigaretu. - Što manje, to bolje, ako želite nastaviti ovim tonom reče. - Ja sam prilično osetljiv za zvukove. Liv stisne usne kao da je želeo sprečiti da ne odgovori istom merom. - Znate li da je moja sinovica zaručena s pristojnim... poštenim... besprekornim čovekom? Naglasio je svaki pridev. - Čuo sam nešto o tome - reče Lesli. - Ali meni bi bilo draže kad ne biste tako naglašavali njegovu besprekornost i poštenje... naglašavanje tih reči sadržava prekor i poređenje koje mene vređa. Liv Fridmen priguši bes. - Vi, dakle, znate da je ona zaručena. To je dovoljno, zar ne? Razumete li? Lesli klimne. - Takođe znate da ona vas voli... ja se ne ustežem to reći, ja vam govorim otvoreno, kao muškarac muškarcu! Ona vas voli pa ne bi ni za šta žrtvovala svoju životnu sreću, sve što sam ja zamislio, i s vama pošla i u pakao! Lesli polagano odmahnu glavom. - Meni bi bilo drago kad bi bilo tako. - Ako to ne znate, onda ste glupan! - raspali se Liv Fridmen. - I ja ću vama, Lesli, nešto reći... ja ću vas radije ustreliti nego da vidim, da moram da gledam, kako će ona upropastiti svoj život udavši se za čoveka kakav ste vi! To
nisu prazne reči, to je sveta istina. A ako slučajno nagovorite moju devojčicu da ostavi Frenka i da svoju sudbinu poveže s vašom, goniću vas nakraj sveta i uhvatiti vas. Smatrate li da je to prazno brbljanje? Lesli strese pepeo s cigarete i tiho se nasmeja. - Smatram da govorite veoma ozbiljno i ja se vama zbog toga divim. Možda bih ja mogao uraditi isto Frenku Sutonu... kad pomislim da će je unesrećiti. Liv se zagledao u njegovo lice kao da proba da otkrije misli čoveka što je sedeo nasuprot njemu, - Čujte, Lesli, biću iskren s vama. Hteo bih da ostavite mesto kod Sutona i otputujete u inostranstvo, i to još danas! Daću vam dve hiljade funti... to je dovoljno da počnete nanovo. Ja znam o vama sve, Lesli... vi ste stari kažnjenik i reći ću vam šta sam ispričao i devojci. I ja sam mnogo prošao! Ja poznajem ovakav život kakav je vaš, jer sam i ja bio takav, i ja bih radije da ste vi i ona mrtvi nego da dopustim da mojoj devojčici jednoga dana pukne srce, kao što je nekad puklo njenoj majci. Vi mi se sviđate, Lesli... ja vam govorim iskreno. Vi ste čovek i, nadam se, razuman čovek. I znam da ne trošim uzalud reči. Ja ću vam odmah dati ček. Banke su otvorene do tri. Još ove noći možete otputovati iz Engleske... Kapetan Džon Lesli odmahnu glavom. - Ni govora - reče brzo. - Mene nećete ni za kakav novac dobiti da odem iz Engleske, a za to postoji veoma dobar razlog. Ja ću se pogoditi s vama - reče nagnuvši se nad sto. - Obećavam da više neću pokušati da se sastanem s Beril sve do predvečerja njenog venčanja. Kada će biti venčanje? - Ona će se venčati u sledeći četvrtak - reče Fridmen malo razmislivši. - Dobro! - potvrdi Lesli. - Dopuštate li da u sre- du naveče dođem u Hilford? Liv Fridmen je oklevao. - Da - reče najzad.
Nije postavio nikakve uslove zato što bi to čove- ku Leslijeva iskustva bilo sumnjivo. - Što se pak tiče vaših dve hiljada funti, Fridmene, zadržite ih. Vi ste dobar momak. Ja sam upoznao mnogo dobrih Jevreja, ali vi ste najbolji među njima. Održite svoj deo pogodbe, a ja ću održati svoj. Neću se sastati s Beril do srede naveče. Čim je Lesli izašao iz restorana, Fridmen je tele fonirao Frenku Sutonu i oni su razgovarali deset mi- nuta. Liv je posle tog razgovora, kojim je bio sasvim zadovoljan, pozvao svoj automobil i odvezao se u Vimbldon. Kad je stigao, Beril je bila u svojoj sobi. Sišla je na čaj malo zabrinuta. Ali sav se njen strah zbog Fridmenovog vladanja i rezultata onog razgovora rasprnšo, kad ju je gotovo srdačno pozdravio. - Da, Beril, ti si mala nevaljala devojčica - reče nalivajući čaj. On je naime smatrao da jedini zna tajnu priređivanja čaja. - A što se tiče svoje male laži... mene je stid! Pre nego što je izustila ijednu pokajničku reč, on nastavi: - Razgovarao sam s onim mladićem... meni se Lesli sviđa, Beril. U njega ima nešto što mene privlači uprkos njegovoj pokvarenoj prošlosti. Ta ne zamišljam da će Frenku poći za rukom da ga popravi, ali kad bih ja odlučio da popravim nekog lupeža najpre bih poku- šao da popravim Leslija. Ona se trgne: jedino na šta nije htela da misli bila je sramotna prošlost Džona Leslija. - Jesi li prema njemu bio veoma gadan? - zapita srknuvši čaj. - Bio sam veoma ljubazan - nasmeja se zadovoljno. Zapravo, ponudio sam mu dve hiljade funti da bi mogao da osnuje vlastito preduzeće. Ali nije hteo da ih uzme. Srce joj poskoči od radosti. - Šta si hteo da učini... za taj novac?
On položi šoljicu na sto, obrisa maramicom usne, a onda odgovori. - Hteo sam da ode iz zemlje i da omogući tebi i Frenku da se smirite. Zavlada duga tišina. - On nije hteo da uzme novac. Ne samo da nije hteo da primi novac, već nije hteo ono što sam zahtevao, osim što je obećao da ti neće pisati ni s tobom da se sastane do iduće srede naveče... zapravo do predvečerja tvoga venčanja. Ona je znala da on uvek govori glasno kad mu je šta teško reći: i sad je govorio glasno. - Predveče tvoga venčanja je sutra. Beril... hoću da se to završi. Telefonski sam razgovarao s Frenkom i on je bio nesklon promeni datuma, kao što si i ti, jer je sve uredio da bi mogao da otputuje u četvrtak. Ali on može otići iz svog preduzeća, kad god mu se svidi. Hoćeš li to, Beril, učiniti meni za volju? - Prekosutra? On klimnu glavom, gledajući je u lice. Video je da se bori u srcu, a kad je iznenada izustila „da“, on olakšano odahne. - To će biti bolje i za Leslija... mislim, ako te ozbiljno voli, javi mu da je sve završeno. Tako će biti lakše i tebi i njemu. On je nežno pošadi po ruci. - Možda si u pravu - reče ona automatski i ode u svoju sobu. Šta da uradi? Da telefonira Džonu Lesliju? A ako telefonira, šta bi mu mogaa reći i šta bi mogaa da uradi? Ona se ne udaje protiv svoje volje. Čak se ne udaje za čoveka, koga mrzi. Ona voli Frenka Sutona, kao što bi volela svakoga muškarca - osim mrkog strogog Frenkova direktora. On je voli - tako joj je rekao. A ona se nije usudila sebi priznati istinu, nije se čak usudila razmišljati o svojim osećajima niti probati i ispitati svoje srce. Stisnula je zube. Njeni su izgledi bili tužni i bolni.
Čula je kad je stigao Frenkov automobil, ali je potrajalo dugo dok se odlučila da siđe u biblioteku i pozdravi ga. Fridmen je bio strastven čitalac novina i običa- vao je, što čine mnogi ljudi, sve što bi pročitao, da ispriča drugima kao najnoviju vest što ju je sam otkrio strpljivim istraživanjem. - ...Policija smatra da je to bio automobil gospodina Potkazivača. Mora da se poskliznuo na tramvajskim šinama, jureći đavolskom brzinom, i čudim se što se momak nije ubio. Policija smatra da je ranjen i vodi istragu u bolnicama... krv na razbijenom staklu. Verovatno mu je ranjena ruka. Ona je ukočeno stajala, držeći ruku na kvaki. U taj se čas setila ranjene ruke Džona Leslija! 14 Liv Fridmen je bio dobar posmatrač i odmah je primetio njeno uzbuđenje, ali nipošto nije mogao naći objašnjenje koje bi ga zadovoljilo. - Uđi, draga moja. Frenk bi hteo razgovarati s tobom. Njoj se učini da je Frenk malo zbunjen i, kad je njen staratelj neobično brzo izašao, činilo se da je Frenku teško da objasni uzrok te smetenosti. Posumnjala je (s nepravom, kako se pokazalo) da mu je Liv pričao o njeno delu. Frenk je jedanput ili dvaput izašao iz sobe, jer je čuo, ili mu se učinilo da čuje, telefonsko zvonce. Očekuje, rekao je važan telefonski poziv. - Prošetajmo se vrtom - reče nespretno, pošto su izgovorili toliko otrcanih fraza, da se i njoj smučilo. Iza kuće bila je prostrana popločana terasa i oni pođoše gore-dole uz nju. - Šta mislite, Beril o ovoj promeni plana? - zapita
napokon. - Meni to prilično smeta. - Zašto? On je naglo pogleda, zapitavši se nije li njeno pitanje bilo sarkastično. Nikad nije pravo znao šta ta devojka misli, premda ju je poznavao pet ili šest godina. Njihovi verenički odnosi razvijali su se sasvim neprirodno. To je bila (kako je on rekao Livu malopre nego što je ona ušla u sobu) „polagana plovidba u brak“. - Biću iskren s vama, draga Beril. Nas dvoje se veoma volimo, znam. Što se mene tiče, ja vas volim od svega srca, i dan, kad se oženim vama biće najsrećniji dan moga života. Ali ja nisam glupan: znam da vi posebno ne čeznete za brakom i smatram da je Livov predlog morao vama zadati priličan udarac. To je njegova zamisao... ja sam ga probao odvratiti od nje i nipošto ne mogu zamisliti zašto on hoće pomeriti dan venčanja. Očito Liv nije govorio o Džonu Lesliju i ona mu je za to bila zahvalna. - Ja sam sve svoje planove sredio tako da bismo mogli otputovati u četvrtak, i, premda to nije posebno važno, ja ću se morati čvrsto prihvatiti posla da bih sad sve nanovo sredio. Stvar je još teža, jer Liv, ne znam zašto, neće da bilo kome u uredu kažem kada će biti venčanje. Hteo bih da mi iskreno kažete svoje mišljenje o tome. Ona je dugo razmišljala, ali nije mogla smisliti ništa što bi moglo pomoći njemu ili njoj. - Ja sam pristala - reče. To, činilo se, nisu bile prve reči što bi ih žena smela reći nestrpljivom zaručniku, ali njoj nije ništa drugo palo na pamet. On je prihvati za ruku. Kako je neobičan bio tok njihova zaručništva, pokazuje i to što ju je smetao i taj mali znak prisnosti. Možda je on to osetio, jer je odmah povukao svoju ruku. - Smatram da bi bilo najbolje da pođemo u Škotsku. Poznajem u severnom delu Škotske zgodan hotel, zapravo sam tamo rezervisao sobe počevši od idućeg četvrtka.
Još jedna neobična činjenica: ona je prvi put pomislila - zaprepastivši se - da još nikad nisu razgovarali o svom svadbenom putovanju. Morala se prisiliti da pokaže zanimanje. - Svejedno je... Škotska ili koji drugi kraj - reče, a njen je odgovor bio uzrok što je ućutao. Šetali su gore-dole pošljunčanom stazom, ne izustivši ni reči. Najzad on reče: - Liv je bio izvanredno velikodušan. On se veoma lepo pobrinuo za vas, a meni će dati ček na dvadeset hiljada funti da bih proširio svoj posao. Naradije bih subotu proglasio danom radosti i sav taj novac podelio svojim zaposlenima. Mogao bih se opkladiti da bi jadnome Lesliju dobro došao deo koji bi otpao na njega. On se nasmeja, ali njegovo raspoloženje nije na- šlo odjeka u njenom srcu i ona se obraduje kad je čula Livov glas, koji ju je korio što je u to hladno popodne tako dugo ostala napolju. Frenk nije ostao na večeri, a ona mu je za to bila od srca zahvalna. Čim je mogla, pošla je u svoju sobu, otvorila svoju malu pisaću mašinu i počela pisati pismo Džonu Lesliju. Ali nije nalazila željene reči, pa je posle četvrtog pokušaja sišla u biblioteku k Fridmenu. Jedno je htela raščistiti, i kad joj se pružila prilika, zapita: - Jesi li rekao Frenku o Lesliju? On je skinuo naočare i položio novine na kolena. - Da. Rekao sam mu samo toliko koliko sam smatrao da treba znati, naime da je Lesli pristao da se neće sastati s tobom do predvečerja tvoga venčanja. - Je li zapitao za razlog? - Nije - reče Liv Fridmen. - On ne zna zašto me- ni smeta tvoje prijateljstvo s Džonom Leslijem, a sad nije bilo vreme da s njim raspravljam o tome. Njegov ju je odgovor malo zbunio. - Frenk je rekao da ne razume zašto nećeš da bilo ko u firmi zna kada ću se venčati.
Liv se nasmeši. - Onda je gluplji nego što sam smatrao - reče veselo i tom je napomenom razgovor bio završen. Kad je izašla u predvorje, sluga je kod ulaznih vrata razgovarao s dostavljačem telegrama. Čuvši da je ona zatvorila vrata biblioteke, okrenuo se. - Telegram za gospodina Sutona - reče. - Hoćete li ga preuzeti gospođo? U prvi je čas htela da odnese telegram Livu, ali onda otvori omotnicu. Možda je to vest što ju je čekao da je čuje telefonom. „Kabine rezervisane za Džeksonove. Pacifik." Ona odnese telegram Livu, koji ga pročita i protrese glavom. - Možda se radi o rezervaciji kabina za... kojeg Frankova klijenta. Telefoniraću mu u firmu. Ona se pope u svoju sobu i zaboravi Džeksonove, Frenka i njegove poslove - sve, uzalud nastojeći po pe- ti put da napiše pismo Džonu Lesliju. 15 Megafon su bile veoma razumne novine s veoma pametnim saradnicima, a njihov je vlasnik verovatno bio najsjajnija zvezda na novinarskom nebu. To je on veoma često priznavao. Ako su njegove novine možda i imale koju manu, onda je to zacelo bio nedostatak izdržljivosti. Novine bi izašle u ponedeljak ujutro s kakvom velikom uzbudljivom vesti, a u utorak ujutro bi događaj što se juče pojavio masnim slovima u naslovu već bio zaboravljen, a njegovo bi mesto zauzela druga još veća vest, uglavnom sasvim suprotna jučerašnjoj „senzaciji“. Ali u pogledu Potkazivača novine su bile veoma dosledne. To je bila pripovest što je se nije smelo napustiti, i jedva bi prošao koji dan a da se ne bi u njenim blistavim stupcima pojavio koji mudri članak o
Potkazivaču, o njegovim velikim i unosnim poslovima i o njegovom velikom bogatstvu. Jedini čovek koga je uistinu smetala ova doslednost bio je gospodin Fild iz Post-Kurira. - Oni nas tuku, Koli - rekao je ljutito sutradan. - Kraj njih se vi i Post-Kurir ne činite življima od komadića smrznutog sira. Koli uzdahne, poče krišom po džepovima tražiti cigaretu i, kad je nije našao, uze kutiju s urednikova stola i izvadi cigaretu. - Smrznuti sir... - poče. - Ne tumačite to doslovno - zareža Fild. - Pođi- te u Skotland Jard i zahtevajte da vas primi Barabal. - On nipošto ne želi da ga ko intervjuiše, i kad bih zahtevao da me puste u njegovu sobu, zacelo bi me izbacili. Glupo je s rogatim se bosti. - Megafon kaže... - poče Fild uzevši novine, a Koli strpljivo sklopi oči. - Čudim se što čitate ovakve novine - reče. - To je loš primer mladim reporterima. - Znate li, gde je Leopard Klub? - upita Fild bez ikakva povoda, a Koli ga oštro pogleda. - Ne samo da znam, već sam i počasni član toga kluba. Društvo je loše, ali pivo je dobro. Zašto pitate? Fild je dugo razmišljao pre, nego što je izložio neočekivanu zanimljivu misao. - Oh, da... neko je u Novinarskom klubu rekao da je Leopard Klub najsumnjivija jazbina u Londonu. Ko zna ne bi li članak o tom klubu primamio čitaoce. - Lovački izrazi - promrmlja Koli - dokazuju da se govornik kreće u najboljim krugovima u zemlji. Ja sam već pretražio tu jazbinu, i premda sam tamo video i isterao mnoge lisice, gospodin Fild, još nisam otkrio lisca, koga tražim. Nisam siguran je li to uopšte lisac. Ništa nije neugodnije, nego terati lisicu, a isterati tigra. - Pođite k Barabalu - reče gospodin Fild.
Ali Koli nije ni pokušao intervjuisati Baraba- la. Radije se uputio prema uredu Frenka Sutona. Neobično je želeo razgovarati s mrzovoljnim Tilmenom, a evo zašto je više voleo sastati se s Tilmenom negoli s Barabalom: Džošua Koli je naime bio uveren da mu ni Barabal ne bi mogao reći ono što ne zna Tilmen. Da je istaknuti reporter Post-Kurira i predvideo sve okolnosti, ne bi mogao doći u kancelariju go- spodina Frenka Sutona u bolje vreme. Bilo je trenutaka, kad je gospođica Mili Trent bila prilično nepodnošljiva. Džon Lesli je, došavši to jutro u ured, primetio da je nešto uzbudilo tu lepuškastu goropadicu, da je ona veoma loše volje - kako su to već otkrili i mlađi činovnici i služitelji. Ona bi obično svoju zlovolju iskalila na određeno osoblje i retko bi namerno izazvala generalnog di- rektora. Ali to jutro, jedva što je ušao u ured, ona ga dočeka narugavši se: - Jutros, kapetane Lesli, nemate onaj ljupki zavoj. On pogleda svoju ruku: uzduž nadlanice protezala se tanka crvena brazgotina. - Jutros mi više ne treba onaj ljupki zavoj - reče gotovo besno, jer je on obično bio dobre volje, kad bi ona bila loše raspoložena. - Jod i zdravo telo učinili su svoje. Trebaju li vam ključevi blagajne? Ona je redovno ujutro od njega uzimala ključeve da bi iz blagajne izvadila neke knjige, u koje je beležila svoje dopise. Na njegvo čuđenje ona odvrati: - Ne. Dosta su dugo ćuteći sedeli svaki za svojim stolom, zaokupljeni mislima, koje nisu imale nikakve veze sa spisima i računima što su ležali pred njima. - Hoćete li prisustvovati venčanju? - iznenada za- pita ona. On diže glavu. - Kojem venčanju? Oh, mislite li Sutonovu? Mi- slim da neću. - Zar niste pozvani? - upita ona.
U njenom je glasu bilo malo zlobe i on je bolje pogleda. Većina žena nije posebno lepa kad su loše vo- lje, ali Mili Trent je bila neobično stvorenje, kojem je plamen srdžbe davao izvesnu đavolsku draž. Ona je bila prilično zgodna i kad je bila smirena, a uzbuđe- na se činila gotovo lepom. - Iz vas jutros gotovo isijava gnev. Šta se dogodilo? podbode je on. - Vredno je malo srdžbe da bih od vas čula koji kompliment - reče ona nasmejavši se. - Pitala sam vas je- ste li pozvani na venčanje? - Mene nikad ne pozivaju na venčanja - reče on dobroćudno. - Onda ću poći k Sutonu i reći mu da vam pošalje pozivnicu - reče ona, a on opet primeti onaj zlobni smešak. - Vi, dakako, nećete na venčanje? - Zašto „dakako?“ - zareža ona. On odgurne stolicu od stola, duboko gurne ruke u džepove i nakrivi glavu - to je bila njegova uobičajena kretnja. Ona je malo zadrhtala. - Sinoć sam se prilično kasno vratio u firmu - reče on značajno, a njoj načas zapne dah. - Bili ste ovde? Kakve to ima veze sa mnom? - I vi ste bili do kasno tu. A sudeći po posebnom mirisu egipatskih cigareta, i Frenk Suton je bio ovde. - A zašto ne bi bio? I zašto ne bih bila i ja? - glas joj je drhtao od srdžbe. - Nisam li ja njegova sekretarica? Šta je u tome loše? On ne odgovori ništa. - Otkad poznajete Frenka Sutona? Niz godina zar ne? Mora da ste bili veoma zgodna devojka kad ste stupili u njegovu službu. Ona skočivši ustade bleda i drhteći. - Šta, do đavola, hoćete reći? - zapita bez daha. Ali prevarila se ako je mislil da će ga zbuniti srdžbom.
- Hoću reći - reče polagano - da vi s njim ovde pro-
vodite dve noći sedmično, a čini se da za to nema nikakve potrebe. Prilično dobro poznajem posao u ovom uredu i nije posebno nužno da se zaručeni muškarad tajno sastaje sa svojom sekretaricom u uredu... - Smatram da mislite da bi se trebalo tajno sasta- jati u kojoj restauraciji, zar ne? - glas joj je drhtao od besa. Ili u parku s tuđom zaručnicom... skrivajući se inastojeći je preoteti. Jeste li to mislili? Ali on se ne smete. - Ne govorim o sebi, već o vama - reče. - I govorim vam, želeći vam dobro. Slučajno nešto znam o privatnom životu Frenka Sutona. Ljuto se varate ako smatrate da ste vi jedina devojka s kojom se on sastaje u ovom uredu posle radnog vremena. Pomislio je da će ona skočiti na njega. Lice joj više nije bilo lepo: bilo je tako iznakaženo besom da je gotovo nije prepoznao. - Vi ste lažljivac! Lažljivac! - viknu. - Nema nijedne druge... mislim, on se ne sastaje ni s kojom drugom... vi podli kradljivče!... On vas je digao sa dna, izvukao iz zatvorske ćelije i dao vam pošten posao... vi kradljivče! Ona umuknu hvatajući dah, a on iskoristi trenutak tišine. - Reći ću vam nešto... možda će vas zanimati. Frenk Suton se ženi ili smatra da će se oženiti dobrom devojkom. Možda je on zaista onakav kakvim ga svi smatraju... nedužan, kako se čini da jeste. Ali ako nije, i ako ikakvo zlo snađe Beril Stedmen, moraćete se ogledati za novim ljubavnikom, draga moja, jer ću se ja dokopati njegova života, makar morao, da ga nađem, provaliti u ćeliju za osuđenoga na smrt! U taj čas, dok je ona bez reči buljila u Leslija, dok joj se lice nervozno trzalo, a ruke drhtale, uđe Frenk Suton. On pogleda muškarca i devojku i, činilo se, odmah je pogodio šta se zbiva. - Hej, hej! - reče oštro, govoreći ženi. - Šta se ovde
zbiva? Zar vas je opet spopalo, ha? Šta je, Lesli? Džon Lesli slegnu ramenima. - Gospođica Trent je malo neugodna - reče prilično nepravedno. Ona htede ponovo nešto da kaže, a onda, bez reči, izleti iz sobe, zalupivši vratima. - Dragi prijatelju... - Frenkov glas je bio pun boli, ali u očima mu je zasja iskra zadovoljstva - zašto se prepirete s mojom Mili? Leslijeve se usne grčevito stisnuše. - Vaša Mili! Upravo sam to tvrdio i to je bio uzrok svemu! Zapravo sam joj rekao da ne bi trebalo da ona kasno u noć ostaje s vama u uredu ako ceni svoj dobri glas. Frenk prasnu u neobuzdani smeh. - Zaista? - reče gotovo zadivljeno. - Bože, zavidim vam na hrabrosti! - I onda sam joj rekao nešto što možda nije istina, ali ona je mene izazvala, pa sam je hteo naljutiti - reče kapetan Lesli, ali ne objasni kakav je to bio izazov. - Zaboga, ne dirajte je! - reče Frenk još se smešeći. Ona je pravi đavo, kad pobesni. Jadna stara Mili! Kako ste glupi, Lesli! Ona je, dakako, bila ovde... ne samo noćas, već mnogo noći! Spremam se da posle venčanja proširim posao, a to nije moguće bez mnogo organizacionog rada izvan redovnog vremena. Kad plan bude sasvim izrađen, pokazaću vam ga. Jadna stara Mili! - reče ponovo klimajući glavom, ali na licu mu je, dok je izlazio iz sobe, zatitrao širok smešak. Džon Lesli bi, završivši posao, obično listao novine, što ih je svako jutro donosio sa sobom, i pa- žljivo čitao pojedine članke. Njemu je to, posle jutrošnje male bure, osobito godilo živcima. Stubac s oglasima o izgubljenim predmetima nije otkrio ništa korisno, ali je na stranici domaćih vesti našao dve zanimljive beleške. U Londonu su u to doba bile četiri međunarodne družine kradljivaca dragulja, što su delovale na području
od Aberdina do Plajmota. Zapravo, koliko je znao, samo su tri bile značajne: nizozemska družina, koja je izvršila nedavnu provalu i dve mešovite američke i engleske družbe, koje su često i proračunato radile. Najnoviji poduhvat jedne od tih družina - njemu se činilo da su Nizozemci otišli iz zemlje ili se upravo spremali da otputuju - privukao je njegovu pažnju. U Park Lenu izvršena je provala kroz prozor i, dok je porodica sedela za večerom, ukradena je ogrlica vredna 8000 funti, vlasništvo udovice ledi Kretorne. Kako su novine izveštavale, ogrlica je bila veoma nesavremenog oblika, izrađena pre osamdeset godina, ali su dijamanti bili lepi. Druga beleška bila je kratka - ukupno dva retka - i javljala da se inspektor Barabal polagano oporavlja. Provala kroz prozor izvršena je pre dva dana i na zahtev policije novine nisu o njoj mnogo pisale. Objavljena je samo fotografija ogrlice i potanki opis svakog većeg kamena, ali on je to pročitao samo letimice. Složivši novine stao je uz prozor, gledajući na ulicu kao one noći, kad je Leri Grejm našao smrt. Uto uđe u sobu Mili Trent. Ko bi je god pogledao, ne bi pomislio da je to ona svadljivica koja je pre nepunih pola sata izašla iz sobe. Ona pogleda Džona Leslija, pokajnički se nasmešivši. - Bojim se da sam se prilično raspalila, kapetane Lesli - reče - i nadam se da ćete mi oprostiti. Jutros se ne osećam najbolje, pa se uzbudim zbog svake sitnice. I vi ste bili neugodni! - Čini se da je tako - reče Lesli nasmešivši se. - Nijedna žena ne voli kad je ko ocrnjuje i pravi aluzije o njenom karakteru. Govorila je veoma brzo i očito je opet bila sasvim normalna, jer je govorljivost bila znak njenih dobroćudnih trenutaka. - Molim da mi oprostite sve što sam rekla o gospođici Stedmen. Ona će za nekoliko minuta doći u ured i ja ne bih htela da joj kažete...
- Dolazi u firmu? - upita on ne verujući. - Jeste li
sigurni? Ona klimnu. On nije primetio njen nagli, kratki smešak. - Ona je u gradu i gospodin Suton je zamolio nju i gospodina Fridmena da dođu ovamo... To je bila vest što ju je Lesli najmanje očekivao. Ako je on obećao da se neće približiti devojci, nipošto nije očekivao da će se ona manje savesno kloniti ove zgrade. - U koliko ste sati noćas došli ovamo, kapetane Lesli? Mi smo otišli posle jedanaest i trideset. - Oko jedanaest i četrdeset i pet - reče. - Pet minuta posle vašega odlaska. - Zbog čega ste, do đavola, došli u ured? - zapita ona malo zlobno. - Zacelo ne na ljubavni sastanak... ne ljutite se. - Ne ljutim se - reče hladno Lesli. - Vraćajući se iz pozorišta, došao sam po neke spise. Zašto vas to zanima? - Pitala sam samo - reče gospođica Trent. Sutonovo zvonce je pozove i ona izađe. Vratila se posle nekoliko minuta s nekim visokim, mršavim čovekom gustih crnih brkova, kojem je na celom liku pisalo „policajac“ - od uglastih cipela do uredno počešljane kose. - Ovaj gospodin želi da razgovara s vama - reče ona, a uto uđe Frenk Suton. - Hej, prijatelju - reče zabrinuto - ovaj čovek pripoveda neobičnu pripovest... ovaj policajac, hoću re- ći, narednik Valentin iz Merilebona. - Narednik Valentin iz odeljenja za krivične is- trage ispravi ga odrešito visoki čovek. - Hteo bih da vas pitam o nekim stvarima, ako dopustite, kapetane Lesli. - On se obazre. - Ne znam je li nužno da ova mlada dama bude u sobi. - Bolje je da ona ostane ovde - reče Suton - ako je tačno, šta ste meni rekli. - Tačno je, tačno - promrmlja policajac.
Njegovo je vladanje bilo gotovo svečano jezovito - on je u ovaj čas predstavljao utelovljenje svega straha što ga je ljudima ulivalo njegovo veličanstvo zakon. - Primio sam jednu pritužbu, kapetane Lesli... uostalom, slučajno nešto znam o vašoj prijašnjoj... ka- rijeri. - Dakako, budući da ste detektiv narednik, vi zna- te sve - reče hladno Džon Lesli. - Istražujem krađu, što je izvršena u Park Lenu 804, u kojoj je udovici ledi Kretorne ukradena dijamantska ogrlica. Prema mojoj informaciji, ogrlica je u vašem posedu. Lesli ga je nepomično gledao, - Zaista? - reče. - Mogu vam reći da je jutros uhvaćen čovek koji je ukrao ogrlicu... barem jedan od kradljivaca. Rekao je da je ogrlicu predao sinoć u jedanaest sati čoveku koga svi nazivaju gospodin Potkazivač. - Kapetan Lesli bio je ovde u jedanaest i četrdeset i pet. Tu vest dala je Mili Trent ne nastojeći da sakrije neskriveno zadovoljstvo u glasu. - U jedanaest i četrdeset i pet? Pa onda ste imali dovoljno vremena. Ogrlica je predana na obali Temze u jedanaest sati. Primalac je za nju platio onom čoveku devet stotina funti u američkim novčanicama. One su sada u posedu policije. Prema mojoj informaciji, vi ste kupili ogrlicu. - Vaša informacija malo šepa - reče Lesli. - Hoćete li me pretražiti? Policajac ga zamišljeno pogleda. - Došli ste ovamo u jedanaest i četrdeset i pet. - On se ogleda po sobi. - Ko ima ključ blagajne? - Ja. - Ima li još ko ključ? - Niko - reče odmah Mili Trent. - Oh, glupost! - upade Suton u razgovor. - Ja imam negde ključ. Nikad ga ne upotrebljavam, ali...
- Zar je zaista ključ kod vas, gospodine Lesli? - Kapetan Lesli - ispravi ga Džon. - Da, evo ga.
On izvadi svežanj ključeva i skide s koluta dugi ključ. Detektiv ga uzme, okrete ga u bravi i otvori oba krila blagajne. Sve tri čelične police bile su prazne, osim što je na njima ležalo nekoliko knjiga računa i... Neki predmet zamotan u srebrnasti svileni papir pojavi se na svetlu dana. Frenk Suton iznenađeno kliknu kad su odmotali papir. Na dlanu policijskog narednika zablista na sunčanoj svetlosti divna udovičina dijamantska ogrlica. Frenk pojuri k vratima i širom ih otvori. - Liv! - viknu promuklo, a Liv Fridmen i devojka uđoše u sobu. - Liv, ovo mora da je strahovita zabuna. Optužili su Leslija da je on... gospodin Potkazivač! Ovo su naime našli u njega. On pokaza blistavi predmet u narednikovoj ruci. - Jeste li vi iz Skotland Jarda? To je zapitao Lesli čvrsta glasa. Jedini je on bio miran: kao da je nepristrano promatrao nesreću nekog nepoznatog čoveka. - Nije važno odakle sam - reče dostojanstveno narednik. - Moraćete se sa mnom prošetati do Merlburg Strita. - Kako bi bilo da uzmemo taksi? - zapita Lesli. - Ne volim hodati. Beril Stedmen, bleda kao smrt, zurila je u čoveka, koji je ukočeno stajao kraj stola, i, okrenuvši glavu, Džon Lesli joj se nasmeši stresavši glavom. - Ja sam gospodin Potkazivač - reče namerno. - Ni- je li to strahovita novost? Ona ne odgovori ništa, čak nije čula poslednje reči. Jedva je i primetila da su bile upućene njoj. Iznenada joj popustiše noge, a Liv ju je u poslednji čas uhvatio oko pasa pre nego što je pala u nesvest.
16 Beril se sasvim mutno sećala vožnje kući. Liv joj je rekao da se gotovo odmah osvestila čim ju je smestio u automobil. Ali ona je sedela u dubokom naslonjaču u biblioteci u Vimbldonu, udišući svež vazduh, što je prodirao kroz otvorena krila prozora, ne sećajući se gotovo ničega. Trgnula se, prilično se začudivši, kad je čula sa- mu sebe kako žestoko govori: - ...Ne danas, ne danas. - Moja draga devojko! - začu Levov glas kao da dopire iz daljine, ali je primetila da je on veoma uzrujan i uvređen i bila je uverena da je uzrok tome ona. - Frenk smatra da je najbolje... s obzirom na sve. Ja te hoću spasiti od ovoga... Frenk je sve uredio... kod matičara, u dva sata. Ućutao je. - Zlato moje, slušaj. On je nežno prodrma. Otvorivši oči, ona prime- ti da u drhtavim rukama drži neku dugu kutiju ljubičaste boje. Videla je da je kutija ljubičaste boje, ukrašena zlatnim crtama i zatvorena lepom bravicom. Ona je, ništa ne misleći, otvori, pogleda bisere, a Liv Fridmen reče da je to venčani dar. Nije razumela značenje tih reči. - Jutros sam sve uredio. Sad je počela razumevati. - Jutros si uredio... pre... pre nego što su uhvtili Džona? On klimnu glavom. - Da, i to mi je drago. Sve se razvija kako treba. - Ali ne danas! - reče ona uzbuđeno. - Ne misliš danas, Liv, zar ne? Rekao si da će to biti u subotu. - Danas... smatram da je to bolje - reče. Bio je uporan kao čovek, koji je odlučio da izvrši neugodnu dužnost. Ona se opirala još koju sekundu, a onda počela razmišljati o stvarnosti. Džon Lesli je u
zatvoru... on je gospodin Potkazivač... preprodavac ukradenih predmeta, izdajica svojih drugova, izdao je ljude, koji su u njega imali poverenja. Pri toj joj pomisli gotovo pozli. Ona ispruži ruku, a Liv joj pomože da ustane, jer su joj noge još bile nesigurne. - U redu - dahne. - Svejedno... kako ti hoćeš. Danas... bilo kad. Doneše joj jelo, ali ona nije mogla jesti. Liv je otvorio bocu šampanjca, ali ona je otpila samo gutljaj. Kad je došao Frenk izmučena i zabrinuta lica, ona je već bila sasvim mirna, premda još potresena. - Gde će to biti? - upita. Nije se ni začudila svojem miru. Venčanje je slič- no smrti - strahovita svakidašnjost, koju treba znati dočekati i podneti. On joj reče da će venčanje biti obavljeno u matičarevoj kancelariji u Vimbldonu, a njoj se učini da je to već čula u snu - u strašnom snu, iz kojeg se probudila energično negodujući. Odvezli su se u „rolsu“ gospodina Fridmena, i de- set minuta posle ona se našla pred ograđenim stolom, za kojim je sedeo neki bradati čovek. Neko je nešto napomenuo o svedocima. - Dovedite šofera - reče nestrpljivo Liv. - Čekajte! On otrča iz sobe. Nigde nije bilo automobila: neki je policajac, naime, zabranio da kola stoje pred vratima i šofer je odvezao automobil u sledeću ulicu. Ali pred zgradom je Liv ugledao nekog čoveka, kojega se nejasno sećao - nekog čoveka tamna lica i crnih brčića. - Ej? - upita. - Niste li vi Tilmen? Tilmen se nasmeši otkrivši bele zube. - To mi je ime. - Dođite - Liv ga pograbi za ruku. ~ Treba nam svedok pri venčanju moje... moje sinovice. Hoćete li? - Dakako - reče veseli Tilmen. Premda je njena moć posmatranja bila oslabljena, i premda su joj izvesna osetila bila napetai nevažne joj se
okolnosti činile groteskno preterane, devojci se učini da se njen budući suprug nije posebno obradovao ugledavši svog službenika i seti se da Frenk nije imao posebno dobro mišljenje o Tilmenovom poštenju. - Požurimo se - reče nestrpljivo Liv, pogledavši nemirno prema vratima. Njoj se učinilo da se Liv Fridmen boji da će u poslednji čas u sobu ući Džon Lesli i sprečiti venčanje. I sama je ta pomisao nagna u histeričan smeh. Uskoro je sve bilo završeno. Činilo se da je obred bio završen gotovo pre nego što je i počeo i ona se drhtavom rukom potpisala u matičnoj knjizi. I sad je bila gospođa Frenka Sutona. Bila je za celi život povezana s ovim dobroćudnim čovekom, koji ju je, hrabreći, tapkao po ruci. Ona pruži ruku gospodinu Tilmenu. Stisak njegove široke ruke bio je snažan. Ona pomisli kako bi taj čovek mogao biti surov. - Neću vam čestitati, gospođo Suton - reče - a vašem ću suprugu čestitati u zgodniji čas. Gospođa Suton? Ovo je ime odjeknulo kao pljuska. A ipak nije bilo razloga tome. Udala se za dobra čoveka - čovek, koga je volela, bio je odvratan zločinac i zatvoren u ćeliji... Ona zatvori oči da bi izbrisala tu sliku, a kad ih je ponovo otvorila, ništa nije videla od suza. Nijedna nevesta nije iz smeđe obojene matičareve kancelarije izašla ovako bolna srca. Njen je život izgubio sve šarenilo i draž, a svet se pretvorio u turobnu pustinju. - ...Smatraš li da će ti se svideti Škotska? Frenk Suton je govorio brzo, nervozno. - Sviđaće mi se. Beril Stedmenu se učini da je to odgovorila neka druga žena.
17 Gospodina Potkazivača su uhvatili. Neke su večernje novine oprezno donele samo ovu lakonsku vest: U vezi s provalom u Park Laneu 804 pritvoren je u policijskoj stanici u Merlbor Stritu neki čovek. Samo to i ništa više. Džošua Koli nije baš sedeo na stepenicama policijske stanice u Merlboru Stritu - to bi koji preterani policajac primetio i čoveku, koji je, kao Džošua Koli, bio u odličnim odnosima s policijom. Ali on je lutao po Merlboru Stritu kao nemirni duh, otkopča- vajući i zakopčavajući svoj ogrtač - to je bio znak njegovog uzbuđenja - i pritom sve više potezao uvis jednu stranu ogrtača. Slučajno se našao blizu ulaza u stanicu kad je izašao iz taksija Elford. - Halo, Džošua! - reče veselo inspektor. - Baš sam jutros razgovarao s Barabalom o vama... to jest, on je meni govorio o vama. On vas veoma ceni i ne bih se začudio kad biste vi pre vaših mrskih kolega dobili obaveštenje o ovom slučaju. - Ko je onaj momak, Elforde? - Koli pokaza glavom prema otvorenim vratima stanice. - Lesli? - Zar to ne znate? Sutonov direktor. Uhvatili smo ga, momče, s ukradenom robom. Bio je dobre volje, a zacelo je imao razloga da bude radostan. - Je li on gospodin Potkazivač? - Nije neverovatno - reče Elford - ali naveče moći ću vam reći više. Džošua je čekao pred stanicom. Elford je izašao posle pola sata i zviždeći krenuo prema Redžent Stritu, mašući kišobranom sa zlatnom drškom. Očito je bio srećan i radostan kao što su policajci kad u ćeliju strpaju čoveka, verujući da će „odsediti“ najmanje deset godina. - Hoće li doći Barabal? - upita Džošua, dostigav- ši ga. - Već je bio ovde - glasio je odgovor. - Bio je ovde pre jedan sat i potanko ispitao Leslija.
Iznenada se zaustavi i pogleda čovečuljka. - Daću vam podatke za reportažu, Koli, kakvu niste još napisali - reče. - Poznajete li gospođicu Beril Stedmen? Koli klimnu. - Dakle, onoga dana, kad će se ona venčati, ne mičite se iz njene blizine, jer smatram da ćete videti najzanimljivije ubistvo, što je ikad počinjeno. - Zaboga! - reče Koli uplašeno. On otkasa u svoj ured s vešću o Leslijevom hapšenju, a Fild mu dođe u susret. - Poznajete li gospođicu Beril Stedmen? - upita, nesvesno počinivši plagijat. - Poznajem je. Zašto? - Ona se venčala danas popodne. Pođite u Vimbldon, možda ćete o tom moći napisati kakvu reportažu. Gospodin Koli skide slamnati šešir s glave i obrisa čelo. - Venčala se? - reče muklo. - To je čarobno! Gospodin Tilmen nije bio pozvan u dom u Vimbldonu. Ali on je ipak došao - takav je bio čovek. Kad je Mili Trent dojurila u taksiju, zatekla ga je gde sedi u predvorju, položivši ruke na kolena. Činilo se da spava. - Šta ćete vi ovde, Tilmene? - upita srdito. - Vas nije niko pozvao. - Mene nikad niko ne poziva - reče tužno Tilmen. - Najgore je biti podređeni službenik. S vašeg uzvišenog položaja poverljivije osobe generalnog direktora zacelo se činim nezgodnim gostom na ovoj srećnoj svadbenoj svečanosti. - Meni bi bilo drago, kad se ne biste služili ovakvim dugim rečenicama - zareža ona. - Tako su me vaspitali - reče veselo Tilmen. Ona se nije maknula. Bila je veoma sumnjičava žena. On joj objasni: - Doneo sam neko pismo u firmu za gospodina šefa. Tamo su mi rekli da je otišao u matičnu firmu, pa sam uzeo taksi i stigao baš na vreme da budem svedok ovog
romantičnog venčanja. Pozvan sam na svadbenu večeru, pa sam došao. - Ko vas je pozvao? - upita gospođica Trent. - Sam sam se pozvao - reče on mirno. - Niko se nije setio da me pozove... pa sam morao da popavim taj propust. Gospodin Fridmen, onaj plemeniti jevrejski gospodin, primetio je da sam veoma koristan. Nipošto se nije mogao odlučiti bi li trebao sesti za sto s poslugom, ili bih trebao večerati za svečanim stolom, pa smo se složili da ću pojesti tanjir ostataka mesa u sobi za bilijar. Njegova govorljivost je zbuni. - Još vas nikad nisam čula ovako govoriti. - Prikraćen vam je užitak - reče. - Šta još čekate? - Gospodina Fridmena. On je, začudo, vlasnik ove kuće, i njegovo je pravo da pozove koga želi u predvorje ove zgodne vile. Čak ni poverljiva sekretarica generalnog direktora ne može promeniti njegove naloge. Ona nije bila sasvim sigurna ne ruga li joj se Tilmen pa je ta neizvesnost bila uzrok njenoj razdraženosti. - Gde je gospodin Suton? - Još se nije vratio. Ona zaprepašćeno otvori usta. - Nije se vratio? - reče ne verujući. - Morao je, ne znam zbog čega da doće u grad. Pošto je otišao, zazvonio je telefon, a ja sam se javio. Poruka je prilično pesnička. Biste li je možda vi hteli njemu predati? Ovo je bio novi Tilmen. U uredu je bio, doduše, neugodan, ali manje ili više uljudan - uglavnom ne baš posebno uljudan. Ali barem nije bio drzak, i nikad još nije sebi uzeo pravo da govori ovako s visoka. Ona je milostivo dopuštala da s njom razgovara kao sa sebi ravnom. Njegovo ju je sadašnje bezobrazno vladanje razbesnilo. Ona je, međutim, bila radoznala da čuje onu poruku, Koliko je znala, Frenk Suton nije očekivao nikakvu poruku, ni pesničku ni ikakvu drugu. - Kakva je bila poruka? - zapita namrštivši se.
On izvadi iz džepa kožnatu beležnicu i okrete nekoliko listova. - Carica će isploviti za jutarnje plime - pročita dramatski. - Jeste li ikad čuli ovakvu pesničku poruku? - Carica će isploviti za jutarnje plime - pona- vljajući poruku, ona zamišljeno namršti čelo. - Reći ću mu. Biste li hteli istrgnuti ovaj list iz beležnice? - Rado ću vam dati celu beležnicu - reče prijatno. Ona ga je najviše mrzela, kad je bio ovako ljubazan. Uskoro kad je otišla, siđe niz stepenice gospodin Fridmen. Sastavio je nekoliko brzojava, a gospodin Tilmen, koji je bio veoma uslužan čovek, ponudi mu se najspremnije na uslugu. - Uzmite ih i vratite se u firmu, momče. I evo vam petice... Gospodin Tilmen negodujući digne ruku. - Ne, hvala. Vi ste mene, gospodine Fridmen, nagradili ugodnom uspomenom, možda posljednjom u mom životu. I ako dopuštate, ja bih radije ostao, dok mladenci... hm... ne odu, ako se smem poslužiti ovako strašnom rečju. - Dobro - reče Liv i zapita: - Jeste li telefonirali u firmu... ima li kakva vest o Lesliju? Tilmen strese glavom. - Nikakva, osim što piše u večernjim novinama da je Barabal preuzeo slučaj, Ali u to - on se nasmeši sumnjam. Liv ga pogleda nepoverljivo. - Zašto to kažete? - upita. - Šta znate o Barabalu? - Ko išta zna o svom bližnjemu? - glasio je neodređeni odgovor. - Ali čovek na takvom položaju, čovek koji se ludo boji publiciteta, jedva će sebi razbijati glavu zbog Leslija. To je sasvim logičan zaključak. A onda se vrati na razgovor, s kojega je zastranio. - Ako vam nije nezgodno, ja bih hteo da ostanem ovde, gospodine Fridmen. Možda vam mogu biti od kakve koristi.
- Dobro - reče Liv malo razmislivši. - Možete se vratiti,
ali zaista ne znam šta ću s vama. Možete se, ako hoćete, pozabaviti u sobi za bilijar... igrate li bilijar? Tilmen s veoma malo oduševljenja odvrati da kadkad igra bilijar, te pođe da obavi posao. Liv Fridmen je nekoliko minuta bez cilja tumarao iz sobe u sobu, a onda se pošto je oklevajući zastao na dnu stepenica, polagano uspeo i pokucao na vrata Beriline sobe. To je zapravo bio mali stan - spavaonica je bila otvorenim nadsvođenim prolazom spojena sa salonom. Kad je ušao, ona je sedela uz prozor, gledajući u vrt. - Dakle, draga moja? - Dakle, dragi moj? Hrabro se našalila s njim, premda joj je srcu bilo teško, a život se činio praznim i bezizglednim. On sede kraj nje uz prozor i prihvati je za ruku. - Sve će biti kako valja. Hteo bih ti nešto reći, čemu ćeš se obradovati. - Rekao sam svojem advokatu neka odbranu našeg nesrećnog neprijatelja poveri najboljem advokatu - reče i primeti kako su joj zasjale oči, a onda se napunile suzama. - Ti si divan, Liv! - reče tiho. - To ne bi učinio niko drugi! - Ona mu obema rukama stisnu šaku. - Nipošto nije moguće da bi čovek kao što je... Džon Lesli bio tako neopisivo... pokvaren, zar ne? Smatram da mene boli... ne toliko što je kradljivac, već što je... - ona oklevajući ućuta ...koja je ono ružna reč?... potkazivač. To je strahovito. Ljudi imaju u njega poverenje, a on ih odaje kad to god odgovara njegovoj svrsi. Njene su oči neko vreme promatrale vrt, a onda ga ponovo pogleda. - Ja to ne verujem - reče. On se zbuni. - Ne veruješ? Ali, moja draga, priznao je da je on gospodin Potkazivač... sama si čula! Ona odmahnu glavom.
- Ne, sad se sećam... sećam se sarkazma u njegovom
glasu. On uvek tako prima tuđe mišljenje o sebi. Gde je moj... suprug? To zvuči strahovito neobično, zar ne? - Morao je da pođe u grad - požuri se Liv da joj objasni, - Znaš, moja draga, sve je to tako naglo došlo, a on, otkad nema Leslija, ima toliko posla. Frenk mora odrediti nekoga ko će ga zameniti. Padala je kiša, sitna istrajna kišica iz tmurnih oblaka. Padaće celu noć... dok će ona putovati u Škotsku... dok će se Džon Lesli neugodno nameštati na drvenoj postelji. Ona zatvori oči. Livu je odmah bilo jasno na šta ona misli. - Ne misli na to - reče, a onda šaleći se doda: - Znaš li, moja draga, koliko me danas koštaš? Mali imetak! Znaš, kako mi Židovi nerado trošimo novac... zacelo si o tome čitala u kojim šaljivim novi- nama... Ona položi ruku na njegovo koleno i potapša ga. - Ne budi smešan, molim te. - Četrdeset hiljada funti! - reče dramatski. - I to bez tvoje opreme. Frenku sam dao ček na dvadeset hiljada, a on je poslao svoju sekretaricu u banku... Frenk je mudar momak. Pokazao mi je svoj plan proširenja posla. On će zacelo umreti kao milioner. On je dalje čavrljao, kad ga ona prekide pokazavši rukom: - Ko je ono? Oni su s prozora videli iza živice put što se orajao od glavnog puta. Neki jadni čovek s promočenim slamnatim šeširom, u dugom žućkastosmeđem ogrtaču, stajao je promatrajući kuću. - Bogami, mislim da je to onaj mali reporter iz PostKurira! - Čini se da je jadnik sasvim mokar! - reče ona. Pozovi ga unutra i ponudi mu malo čaja, Liv. Zacelo je došao da šta sazna o venčanju. Glas joj je bio živahan. Liv se malo začudio njenom oduševljenju ali, kako je bio mudar, odmah je pomislio da
želi razgovarati s reporterom i čuti najnovije vesti o Lesliju. Liv siđe niz stepenice i pošalje slugu da putnika pozove u kuću. Džošua je bio sasvim mokar, ali očito mu to nije smetalo. Slamnati šešir, kazao je nežno ga gledajući, srećno je prebrodio već pet zima i izdržaće još pet. Ovaj put mu je verovatno neko pomogao pri oblačenju, jer su sva dugmad na ogrtaču bila uredno zakopčana. - Ništa vam drugo ne mogu reći, dragi čoveče, osim što već verovatno znate... da se gospodin Suton oženio. Ako želite saznati šta opširnije, mislim da će vam Tilmen sve moći reći. - Tilmen. Teško je reći je li Džošua uskliknuo od zaprepašćenja ili od radoznalosti. Glas mu je zvučao nekako promuklo. - Je li on ovde? Zaboga, to je čudnovato! To je, zapravo, neobično! Beril prekide ovaj razgovor. Ona uhvati Džošuu ispod ruke, povede ga, gotovo ga odvuče, u mali salon kraj predvorja, i tako je bila raspoložena da je Fridmen od zahvalnosti gotovo zagrlio Džošua Kolija. Ali on je razumeo njeno oduševljenje, pa ih je mudro ostavio same. Ona je brzo zapitala za Leslija, gotovo još pre nego što se udaljio njen staratelj. - Ne, nisam video kapetana Leslija - reče Džošua. - Gospodin Koli - nastavi ona naglo - biste li meni, molim vas, učinili uslugu? Biste li hteli njemu odneti nešto novaca? Možda će mu trebati za bolju hranu ili šta slično. Možda biste ga mogli posetiti i reći mu da mu je gospodin Fridmen uzeo advokata? Nemojte mu, molim vas... reći da sam se venčala. Ima još dovoljno vremena da to sazna. Biste li to hteli da učinite? Džošua zamišljeno protrlja podbradak. - Svakako ću učiniti sve što mogu. Možda neće dopustiti da ga posetim zbog mojeg, kako znate, nesrećnog
zvanja. Najveća je nevolja u reporterovom životu što mu nikad ne dopuštaju intervjuisati zanimljive zloč... hm... zatvorenike. - Ali možda biste mogli javiti mu pismom. Hoće- te li se vratiti ovamo i obavestiti me? - zapita brzo. - Možda će on šta meni poručiti. Ona otvori torbicu, izvadi svežanj novčanica i pruži mu ih. - Jedna će dostajati - reče Džošua-i ja ću je predati inspektoru. Koliko znam, dopuštene su male posebne povlastice. Je li gospodin Tilmen prisustvovao vašem venčanju? Ona klimnu. - Da, bio je svedok. Poznajete li ga? Džošuine oči su lutale po sobi. - Poznajem ga - reče. - Jeste li s njim razgovarali o kapetanu Lesliju? - Ja? - odvrati ona iznenađeno. - Ne. Zašto? Smatrate li da bi on mogao biti od kakve koristi? Ali kao da je Koli prečuo ovo pitanje. - Na vašem mestu, gospođice Stedmen - (ona ga blagoslovi, što ju je nazvao tim imenom) - reče promuklo, poverljivo šapćući - ne bih nipošto s njim razgovarao o kapetanu Lesliju. Možda biste ga mogli zapitati... ne, smatram da ga ni ja to ne bih zapitao. Strahovito mi je teško, što sam vam to savetovao, ali znam da ste zabrinuti za kapetana i, znajući to, smatram da bi bilo u korist sviju... razumete li? Ona klimnu. - Dobro, dakle - reče pobedonosno Džošua. - Ni reči! 18 Otišao je pre nego što se vratio Tilmen. Beril je Sutonovog službenika posmatrala s novim zanimanjem. Očito je bio veoma sposoban čovek: on nije, kako se činilo, uživao u „prilici", što mu je pružio Frenk. U njega je bilo
neke tigrovske okretnosti, a u tamnim, živahnim očima primetila je iskru nemirne životne snage. Imala je dovoljno vremena da ga promatra, jer se Frenk još nije vratio iz grada, a Liv je, činilo se, dopustio Tilmenu da se slobodno kreće po kući. Mili Trent, koja je sa sobom donela veliku torbu punu spisa, zaposjela je salon. Beril je nije volela i zabavljao ju je nepomirljivi odnos između Frenkove sekretarice i Tilmena. Kad bi se god sreli, činilo se da će se ščepati, premda je, istini za volju, uvek počinjala Mili. Tilmen je zauzeo položaj u predvorju, a to je, čini- lo se, smetalo ženi. - Zar ne možete naći koje drugo mesto? - začula ju je Beril. - Ja bih seo u salon kad vi ne biste bili tamo - brzo je odgovorio Tilmen. Kad je Mili ponovo ušla u predvorje, Tilmen reče: - Niko nije telefonirao. - Šta znači „niko nije telefonirao?“ - upita Mili. - Vi očekujete neki telefonski poziv, a još niko nije zvao - glasio je hladnokrvan odgovor. Beril je sve čula kroz otvorena vrata biblioteke I radovala se što je u tome našla zabavu, jer je bilo nekih stvari o kojima nije htela razmišljati. Telefonski aparat je stajao na drugom kraju predvorja i Tilmenova je pretpostavka očito bila tačna, jer je žena, kad je zazvonio telefon, a on se digao da se javi, dotrčala iz sobe i prva ugrabila slušalicu. Frenk Suton je javio da dolazi. - Oh, koje li radosti! - promrmlja izazovno Tilmen kad je Mili prošla kraj njega i ona se naglo okrete. - Ne razumem vas - reče ljutito. - Mene niko ne razume - reče Tilmen. - Izgubićete svoje dobro zaposlenje - planu ona, a Beril začu kako se on veselo nasmejao. - Zaposlenje nije baš tako dobro kako se vama čini reče. - Meni je već prilično dosadilo zbrajati nizove
besmislenih brojaka o količini izvezene robe koje nema. Beril se namršti. Očekivala je oštar odgovor, ali uzalud. Čula je samo, kako su zalupila vrata salona. Međutim posle tri ili četiri minuta opet se začu glas Mili Trent, ali ovaj je put bio znatno bliži. - Šta ste hteli da kažete ono o „količini izvezene robe, koje nema?“ - upita. - Izvezene robe nema dotle dok je ne možete videti reče mirno Tilmen, - Brojke ne znače ništa: ja nemam mašte i, kako sam materijalist, ja bih morao videti svežnjeve i kutije, ali, kako rekoh, robe nema. - Vi ste glupan! - glasio je odgovor. Do dolaska Frenka Sutona više nije bilo nika- kvih sukoba, a Beril je, čuvši zvuk automobila, osetila, kako joj je srce bolno zakucalo. - Halo, Tilmene! Šta ćete, do đavola, vi ovde? - Na dužnosti sam, gospodine - reče Tilmen, a Frenk se nasmeja. - Uskoro ću vas imenovati za direktora. - Bože sačuvaj! - reče pobožno Tilmen, a Sutonu se to učini sjajnom šalom, te se, ušavši k Beril, još grohotom smejao, - Užasno popodne, moja draga - reče sednuvši kraj nje i obuhvativši je oko ramena. - Ne možeš zamisliti kakva zbrka vlada u uredu. Na sreću, gospođica Trent poznaje moje poslove, pa će nekako moći održati red. Da bi sve bilo još gore, jedan od mojih ne baš posebno poštovanih klijenata zahteva da se sastanem s njim u Leopardsu... - Leopards? - začu se začuđeni glas Liva Fridmena. Valjda ne u Leopards Klubu?- upita napola na- smešena lica ušavši u sobu. Frenk potvrdi. - Zaboga! - Poznajete li taj klub? - upita Frenk. Beril nije mogla razabrati je li se užasnuo ili iznenadio.
- Pa... da - reče oklevajući Liv. - Poznajem čoveka, koji
upravlja klubom... neki isluženi vojnik imenom Anerlej. Pre mnogo godina pomagao sam mu malo. Frenk radoznalo upita: - Jeste li bili u klubu... u poslednje vreme? Liv očito nije očekivao ovo pitanje. - Sreo sam Anerleja u Joburgu pre rata... dobar momak, premda zna biti strahovito neugodan. Pre nekoliko godina sreo sam ga ponovo. Pružila mu se prilika da kupi Leopards... klub je zapao u neku nepriliku, pa su ga zatvorili. Bil je smatrao da bi s obzirom na svoju vojničku karijeru mogao dobiti dozvolu rada i imao je pravo. Ali Frenk ponovi pitanje: - Jeste li bili tamo u poslednje vreme? Liv je opet obišao pitanje. - Da, prvi put sam bio tamo pre dvadesetak godina! Klub je na trećem spratu, zar ne? U kući je lift, a iz kluba vode i zgodne požarne stepenice, kojima čovek može pobeći policiji, koja se tamo zna pojaviti gotovo svake druge sedmice. Beril je želela da nastave razgovor o tome, strepeći da ne počnu razgovarati o njenoj udaji ili o onom strahovitom putovanju. - Da, ono zacelo nije sjajan lokal - reče Liv. Onda se seti telegrama što je sinoć stigao. Možda je hteo razgovor da skrene drugim smerom. - Ne mogu ga naći - reče tražeći u stolu u bibli- oteci. - Ali glasio je otprilike ovako; ,Ležajevi osigurani za Džeksonove. Pacifik.“ - Za koga su osigurani ležajevi? Čuvši taj oštri glas, on se iznenađeno okrete i ugleda Mili Trent, koja je upravo ušla u sobu. Njeno je držanje bilo, blago rečeno, malo divlje. - To se vas ne tiče - reče surovo Frenk. - Još vas ne trebam, gospođice Trent. Livu se učinilo da je ona strahovito besna i da se svom snagom volje nastoji savladati.
- Biću u salonu ako me zatrebate - reče i izađe. - Hm! - reče ozbiljno Liv. - Neobične li žene!
Frenk slegne ramenima. - Ona je kod mene četrnaest godina - reče bespomoćno. - Kadkad je malo neugodna. - Da - reče zlovoljno Liv. Pošto je Beril pošla u svoju sobu, reče Frenk: - Hoćemo li partiju bilijara, Liv? Veoma sam nervozan. - To nije pravo raspoloženje za bilijar - odvrati Liv. On diže prst: čekao je, dok nije čuo da su se zatvorila vrata Beriline sobe, a onda zapita: - U kakvim ste odnosima s ovom ženom? - Ja? - kao da je Frenka, čuvši ovo pitanje, pogo- dio grom. - Mislite li s Mili Trent? - Da, s Mili Trent. - Kakve veze ima ona...? Zabota, valjda ne zamišljate... - Ne zamišljam ništa, samo pitam - strogo reče Liv. Čujte, Frenk: ako između vas i gospođice Trent postoji ikakvo... prijateljstvo, danas mu mora biti kraj! Ja poznajem muškarce i znam, kako i najbolji muškarac zna poludeti zbog najnemogućnije žene. Ako je u tome kakav problem i ako vam treba novaca da se iskupite, daću vam koliko vam treba. Ali znajte da je meni stalo samo do Beriline sreće. Frenk mu srdačno stisnu ruku. - Moj dragi Liv! - reče. - Ja bih vas mrzeo kad ne biste bili takvi! Danas je bio veoma težak dan za moju dragu Beril i za vas. Ah, hteo bih da mogu pomoći onom Lesliju! - Da, to je opet vama slično - nasmeši se Liv pošavši u sobu za bilijar. Prolazeći kroz predvorje, Frenk ugleda Tilmena, koji je sedeo na svom mestu. - Treba li vam još ovaj čovek? - Zamolio me je da mu dopustim da još ostane. Mogao bi biti od prilične koristi.
- Ne znam u čemu - nasmeja se Frenk, odabirajući
bilijarski štap. Igrali su nekih pet minuta, kad se Fridmen seti razbesnele sekretarice. - Neka čeka - reče bezbrižno Frenk. - Morao bih, doduše, pregledati celu hrpu odvratnih papira, ali ima još vremena napretek. Gospođica Trent nije bila stvorenje koje bi moglo strpljivo čekati. Dvaput se pojavila na vratima sobe za bilijar olujno namrštena lica, i dvaput je saznala da se njen poslovni razgovor odgađa. Zvuk gonga, koji ih je pozvao na večeru, jednoj je osobi doneo olakšanje. 19 Ta večera...! Liv neće nikad zaboraviti napetost što je vladala za stolom. Činilo se da je svaka izgovorena reč bila usiljena i neprirodna. Frenkovi su živci očito bili napeti dokraja i naskoro je sličnom nervozom zarazio svoga domaćina. Upravo su pojeli kolač i popili kafu kad najaviše gospodina Džošuu Kolija. Devojka skoči od stola. - Smatram da želi razgovarati sa mnom - reče i odjuri iz sobe. Ali Liv nije ništa prepuštao slučaju: odmah je pošao za njom u predvorje. Na njegovo čuđenje, Tilmen je nestao, i u predvorju nije bilo, osim sluge, nikoga do Džošue Kolija, čiji je slamnati šešir bio još strašniji, nego pre. - Dakle, gospodine Koli? - zapita Liv. - Kakve su novosti... dobre ili loše? On zatvori za sobom vrata biblioteke, čekajući da reporter svuče ogrtač. Beril je prozrela njegovu nameru: ako je Džon Lesli šta poručio, ona to neće saznati, i zbog toga se načas razljutila. A onda je spoznala bespomoćnost cele situacije. Je li to još važno?... Je li uopšte šta važno?
Na njeno iznenađenje Fridmen ne oklevajući krat- ko zapita: - Je li, dakle, Lesli šta poručio? Džošua se nakašlja. - Ne - reče veoma zabrinuto - nema nikakve poruke od kapetana Leslija... ni za koga. Liv zadovoljno prmrmlja: - To je dobro... - Nema nikakve poruke - nastavi Džošua - jer nisam nikoga našao, kome bih predao vašu poruku. Kapetana Leslija su naime, uz kauciju pustili iz zatvora. Na Livovom se licu odrazi smetenost. - Pustili iz zatvora uz kauciju? - reče ne verujući. Čoveka, koji je već jednom bio u kažnjavan, a sad je uhvaćen pod sumnjom teškog zločina... pustili uz kauciju? - Smatram da sam se i ja tome začudio - reče Džošua. - To jest, rekao sam inspektoru, koji je bio u službi: „Nije li to prilično neobično?“ - On nije u zatvoru? - upita Beril. - Bogu hvala! - On nije u zatvoru... nije ni u Merldboru Stritu, gde je bio pritvoren. On nije u svom stanu, nije ni u uredu. Zapravo - reče stidljivo se nasmejavši - ne znam gde je. Suton je izašao za njima u predvorje i čuo neobičnu vest, koja ga se čudnovato dojmila. Lice mu je prebledelo, oči kao da su mu upale u očne šupljine. - Lesli pušten? - zapita naglo. - Vi se zacelo varate! - Ja se nikad ne varam - reče Džošua uvređeno. - Ja znam ili ne znam. Znam samo činjenice, a činjenica je da su kapetana Leslija uz kauciju pustili iz zatvora. To je neobičan slučaj. Kako sam rekao inspektoru, koji je bio u službi... - Da, da - reče nestrpljivo Liv - znamo šta ste rekli inspektoru. Ali kad se to dogodilo? - Očito - odvrati Džošua - nakon posete inspektora Barabala. Ili ga pak inspektor Barabal uopšte nije posetio - nastavi razdraženo - ili se gospodin Elford, čija je
nepouzdanost skandalozna, sa mnom... hm - on neodlučno pogleda Beril - našalio na način o kojem se ne mogu izraziti. Jedino znam da je Lesli izašao iz policijske stanice u Merlboru Stritu i uzeo taksi, odvezavši se u nepoznatom smeru. Duboka, gotovo mučna tišina je zavladala nakon ovog trećeg i poslednjeg objašnjenja. - Neobično! - reče Liv. On je jedva govorio, naprezao se kao da želi pogledati u oči kakvoj neugodnoj činjenici. Pogleda na sat i klimne. - Želite li pgga popiti, gospodine Koli? Koli odvrati da bi mu godio koji gutljaj. - Pođite u salon. Poslaću vam Tilmena. - Smatram da moram reći - reče Koli zaustavivši se na pola puta - da je inspektor u Merlboru Stritu rekao da još nikad u svojoj praksi... - Uveren sam da je tako - reče nestrpljivo Fridmen i gotovo gurne reportera u salon k gospođici Trent, koja se, očekujući nekoga drugoga, jedva sabrala. - Halo, šta želite? - zapita neljubazno. - Gutljaj pića - reče Džošua protrljavši ruke. U zatvorenom staklenom ormariću stajala je boca, sifon i čaše. Očito se gospođica Trent već sama poslužila pićem, jer je jedna čaša bila upotrebljena. - Zašto ste došli? - zapita. - Ja sam ono, što je nekad bio Merkur... vesnik bogova... - reče Koli nasmejavši se. - Drugim rečima, raznosim vesti, dobre i loše. Ona ga pažljivo pogleda. - Šta je loše? - zapita. Gospodin Koli je bio neobično govorljiv. Ono, reče, što je jednom čoveku hrana drugome je otrov. Ono što se jednome čini dobra vest, u drugoga izaziva strah. - Zaboga, ne mlatite praznu slamu - reče žena. - Šta se dogodilo? On je zamišljeno pogleda.
- Kapetana Leslija su uz kauciju pustili iz zatvora.
Ona klonu, posrne kao da ju je udario. - Ne verujem - reče, ali dolazak odvratnog Tilmena je spreči da još šta zapita. - Dajte, gospodinu Koliju čašu pića - reče i ukočeno izađe iz sobe. Tilmen je očito znao, gde stoji piće, ali pre nego što je natočio čašu, zatvori vrata, što ih je Mili ostavila otvorena. - Dakle, šta ćete ovde? - zapita strogo, gotovo zapovednički. - Traćite vreme u Vimbldonu. Džošua se smeteno nasmeši. - Zapravo sam ovde istim poslom kao vi - reče. - I ja vodim malu privatnu istragu za svoj račun. Ali to je moje zanimanje. A kad se Vimbldon čini zgodnim vama, zacelo je dobro lovište i za mene. Možda ne znate... - Oh, već znam - preknde ga Tilmen i natoči viski u čašu. - Recite kad vam je dovoljno. - Ne razumem tu reč - reče Koli. - Napunite po volji. A onda, kad je Tilmen u čašu uštrcao sodu, reče: - Prepoznao sam vas čim sam vas ugledao... ja nikad ne zaboravljam lice koje jedanput vidim. Uzme iz Tilmenove ruke čašu i kritički je digne prema svetlu. - Za sreću srećne neveste! - reče. - Ako je srećna. Tilmen ga je neljubazno promatrao. - Pitao sam se jeste li me prepoznali. I meni se činilo da smo se već negde sreli. - Na raspravi zbog Korturstova ubistva... video sam vas na sudu - promrmlja Džošua. - U Šelmsfordu, pre tri godine... ili je možda tome četiri godine?... Kod „Crvenog lava“ točili su veoma dobro pivo. Jeste li ikad bili u Herefordu? Tamo sam pre nekoliko godina prisustvovao nekoj raspravi zbog ubistva. Mislim da poznajete to mesto. „Mitre“ je odličan hotel. Njihov je podrum prilično dobro opremljen portskim vinom. - Pitao sam se sećate li se mene i nadao se da se nećete setiti - reče Tilmen.
On sebi natoči gutljaj viskija, doda odoka sode i slasno srkne. - U ono vreme niste imali brkova - nastavi da razmišlja Koli - ali ja nikad ne zaboravljam čovekov hod... Vama su poznate moje metode, Votsone, zar ne? - Ha? - zapita Tilmen, ne verujući ušima. - Meni možda nije ime Tilmen, ali zacelo nije Votson. - Onda ne poznajete moje metode - reče mirno Koli. To je šteta. Tilmen mu uze čašu iz ruku. - Izvolite još jedan gutljaj... piće nije moje. - Oprostite - promrmlja Koli. - Večeras je neko bio prilično radoznao... hteo je takođe saznati jesam li vas već gde video. Čekajte, ko li je to bio?... Da, Mili Trent. Bićete otpušteni; mislim da to znate. Obojica se nasmejaše. - Meni će to biti drago - reče ravnodušno Tilmen. Džošua se ogleda i priđe bliže svojem sagovorniku. - Ne biste li meni rekli šta ste otkrili? Ah, vidim po vašem rastuženom licu da nećete reći. - On ućuta, a onda nastavi: - Možda bih ja mogao vama reći malu novost... kapetana Džona Leslija pustili su iz zatvora. On je sve ove reči izgovorio malo dramatski, ali njihov ga je učinak razočarao. Tilmenov je bledi smešak jasno kazivao zašto. - Verujem - reče. - Veoma bih se iznenadio da se to nije dogodilo. On začu buku u predvorju, otvori vrata i pogleda napolje. - Otpremaju nevestinu opremu - reče, uklonivši se s vrata da bi propustio u sobu Beril. Ona pođe ravno k Džošui. - Gospodine Koli - reče tiho - ako vam pošaljem pismo na adresu Posš-Kurira, hoćete li ga dobiti? Džošua se žalosno nasmeši. - Da. Napišite na koverti „privatno“, pa će ga otvoriti samo dvaput.
Još je nešto htela reći, ali je Liv Fridmen, koji nije hteo da je ostavi nasamo s reporterom, ušao u sobu. - Dakle, gospodine Koli - reče velikodušno - ne znam možemo li vam pružiti još kakve obavesti. Nema ništa senzacionalno. Džošua se uvredi. - Ja takvo obaveštenje ne bih ni primio od vas, kad biste šta i znali - reče. - Mi sami pribavljamo senzacionalne vesti. On nestašno pogleda Liva. - Pre deset godina nije bila neznatna senzacija u našim novinama... kad je policija noću iznenada ušla u Leopord Klub, a nekoliko je gospode srednjih godina pobeglo niz požarne stepenice. Livovo se lice ukoči, a onda se on nasmeja. - Do đavola, vi odlično pamtite lica! Jeste li onda došli onamo s policijom? Džošua odmahne glavom. - Ne, ja sam došao malo pre policije. I otišao sam pre nego što su me prepoznali... sećam se, kako ste se spuštali niz požarne stepenice. Liv zaklima glavom. - To su bili ludi dani, zar ne? Leopord Klub? Smešno, upravo sam večeras razgovarao sa svojim... s gospodinom Sutonom o tom klubu. On je još član tog kluba. Rekao je da klub dobro posluje. Beril je otišla. Tilmen se na neki tajanstveni način išunjao iz sobe i oni su bili sami. - Da, još dobro posluje - reče gospodin Koli. - Postavili su nove požarne stepenice... sad mogu četvo- rica pobeći najedanput. Oni izađoše u predvorje i tamo zatekoše Frenka Sutona. U pozadini stajala je besna Mili Trent. Suton se namršti ugledavši reportera. - Zacelo niste dali nikakve izjave za novine, Liv? upita naglo. - Mislim, o venčanju? A onda upita Kolija:
- Šta nameravate da napišete o ovom venčanju? - Ništa - odvrati Džošua. - Možda ćete o tome na- ći
koju vest u Vimbldon Žozete, ali uz oglasnu pristojbu, Venčanja u Vimbldonu - reče zamišljeno - nisu privlačljive novosti... venčanja su neminovna kao godišnja količina kiše. Misli Džošue Kolija dramatski prekine sluga, koji se pojavio na vratima. - Da? - upita Fridmen. - Neko bi hteo razgovarati s vama, gospodine... kapetan Lesli! Zavlada grobna tišina. Koli se zagleda u Sutona. Video je, kako je prebledeo. - Uvedite ga - reče Liv Fridmen ravapim glasom. 20 - Do đav... - zausti Frenk, ali ga Liv kretnjom ru- ke
ućutka. - Uvedite ga. Bolje bi bilo, Koli, kad biste sad otišli. Gospodin Koli izađe bez reči. Opet zavlada duga tišina, a onda polagano uđe Džon Lesli. Pogleda jednoga, pa onda drugoga. - Dakle? - upita gospodin Fridmen. - Hteo bih razgovarati sa Sutonom, Leslijev je glas bio tvrd, pun pretnje. - Evo ga, ovde - reče glasno Fridmen. - Ja sam vas primio, Lesli, jer imam povrenja u vas. Ali neću u kući dopustiti nikakvih ispada. Inače ću se ja umešati. - Vi ste zaista dobar momak, Fridmene! Mislim da sam vam već rekao da se moje mišljenje o Židovima stubokom popravilo otkad sam upoznao vas. Fridmen kratko klimne. - Pustimo to... ali nikakvih ispada. Imali ste sreću, što su vas pustili. Zakon se malo promenio, zar ne? Lesli je nepomično gledao Sutona. - Nipošto se nije promenio... kazne za preprodavce
ukradene robe i neprilike za potkazivače ostale su iste. Fridmen je pažljivo slušao. Pazio je da ne bude nikakvih ispada. - Mislio sam da policija voli potkazivače - reče dobroćudno, Lesli klimnu. - Da, neko vreme. Policija će iskoristiti potkazivače. A jednog će dana reći: „Sad smo od tog momka izvukli sve, što smo mogli... hajdemo, pritegnimo ga.“ I onda se sazna sve o njemu. - Čujte, Lesli - reče Liv. Ja bih vam hteo pomoći. Može li vam hiljada funti biti od kakve koristi? Onda progovori prvi put Suton. - Ja vama, Lesli, ne zameram ništa... - poče, ali ga direktor prekide. - Vi ste se sasvim namirili, zar ne? On se polagano okrete Fridmenu: - Sad je na vama red. Ako imate koju suvišnu hiljadu funti, dajte je Sutonu! Omogućite mu da brzo otputuje iz zemlje. Sutra ujutro polazi brod u Kanadu... još ima vremena da stigne na voz. Liv Fridmen teško uzdahnu. - Oh, čini se da niste sasvim pri pameti, ha? Lesli diže prst i upre ga u Sutona, koji je prebledeo. - Znate li ko je vaš zet? On je gospodin Potkazivač... najveći preprodavac ukradene robe u Londonu! Fridmen se nasmeši i odmahnu glavom. - Podlac, koji je više jadnika spremio u zatvor nego ikoji policajac. Bićete srećni, ako prođete čitave kože. - Je li on vas spremio u zatvor? - zapita Fridmen. - Ja sam sebe sam otpremio u zatvor - reče Lesli osorno. - Tome sam samo ja kriv. - Čujte Lesli - pokuša Liv Fridmen ponovo sprečiti provalu bune. - Neću se prepirati s vama. Vi se na Sutona ljutite zbog druge stvar. Nećemo napominja- ti imena. Vi znate, šta mislim. Vi ste meni simpatični. Ali ja se moram brinuti za nečiju sreću.
- I ja - reče naglo Lesli. - Sutone, ako se venčate s
Beril Stedmen, pazite... ja ću vas, bogami ubiti! On zakorači prema Frenku, ali Fridmen stade među njih. -Vi ste ludak! - opsuje Liv. - Vi ste izgubili pamet! Kako bi bilo da i vi malo pripazite? Ja sam do izvesne granice strpljiv čovek, ali vi, Lesi, prelazite granicu. Valjda tu imam i ja pravo nešto da kažem, ili mislite li da nemam? -Džon Lesli je prvi put video Liva besnog. Lice mu je bilo bledo i napeto. -Neka govori Suton... zar je izgubio jezik? Zar se vi celo vreme morate brinuti za njega? - zapita ljutito. Suton se nasmeja, ali njegov je smeh bio nekako neprirodan. -Ne brinite se za mene : ja se sam znam braniti za sebe. - Zaista? - reče podrugljivo Lesli. - Vi ste se brinuli za se otkad ste počeli svoj prevarantski posao.Vi ste sepobrinuli za se kad ste žrtvovali mene, kao što ste žrtvovali i svoje bivše direktore. -Vi ste prokleti lažljivac! - zareža Suton. Liv Fridmen bespomoćno protrese glavom. -Hajdete, Lesli, olakšajte srce i idite. -Prevarantski posao s prevarantskim knjigama! – optuži ga Lesli. Vaš se pravi posao sklapa u vašem malom automobilu ili u Leopards Klubu. -On primeti kako se Fridmen trgnuo. -Tamo se sastajete s lupežima i od njih kupujete dijamante... Čuvajte se, Sutone. Liv začuje sa stepenica neki zvuk, brzo pođe k vratima i otvori ih. Onda se okrete. - Sad je dosta - reče. - Završeno! Ali Lesli još nije završio. - Odustanite od tog venčanja, Sutone! Ostanite verni svojoj staroj nepoštenoj zaradi.
A onda se Fridmenova ruka spusti na njegovo rame. Glas mu je bio uzbuđen. -Izađite kroz vrt Lesli... molim vas. Tamo su, s one strane kuće, vrata za poslugu. Džon je neodlučno stajao. - Ja vas molim za tu uslugu. - U redu - klimnu Lesli. - Mislim da dolazi gospođica Stedmen, zar ne? On pođe k balkonskim vratima, otvori ih i zastade. - Vi ne slutite šta činim zbog vas, Sutone - reče i nestade u mraku. Suton je teško disao, ali kad je pošao prema balkonskim vratima, Fridmen ispruži ruku i zadrža ga. - Dosta je - promrmlja. - Bilo je dovoljno vremena da budete ratoborni dok je bio ovde. Nasmešite se. - Jeste li čuli... šta je rekao? - dahtao je Frenk Suton. - Mene je optužio! Bože, kakve li živce ima taj momak... Liv ga uštinu za ruku da je zacvileo. Beril je ušla u sobu. Gledali su je. Ona je položila na sto torbu što ju je donela sobom, i sela. Otvorila je fioku, očito tražeći kakva stara pisma da ih uništi. Bila je već obučena za putovanje, a izraz lica bio joj je takav da je Liva zabolelo srce. Nikad još nije video tako jasan odraz tragedije na čijem licu. - Mogu li ti šta da pomognem, zlato? - zapita ma- lo promuklo. Ona odmahnu glavom. - Ne, ja ću to radije obaviti sama. Ona, dakle, nije čula Leslijev glas. Liv odahnu. Barem ju je minuo taj udarac. - Još je vremena napretek, Beril - reče. - Tek za dva sata moraš poći od kuće. Ona klimne, uzme list papira i sačeka. Suton je razumeo da ona želi osgati sama. - Ne možeš li da ostaviš to, Beril? - zapita, a u glasu mu se odrazio unutrašnji nemir.
Bio je razdražen, nestrpljiv. Ali kako se god trudio, nije mogao sasvim da vrati svoj stari ljubazni način govora. - Hajdemo - povuče ga za ruku Liv. - Hajdemo i oterajmo Tilmena. Ne trebaju nam u kući ni činovnici ni reporteri. - Mislim da bi Beril morala znati... - poče Suton. Izgubio je živce. Hteo joj je reći kako mu je Lesli pretio. - Jezik za zube! - besno šapnu Liv. - Šta to govorite, glupane? Pre nego što je Frenk Suton išta mogao da izusti, on ga izgura iz sobe i zatvori vrata, ostavivši devojku samu. Ona je gledala za njima. Lice joj je bilo začuđeno. Šta bi morala da zna? Onda očajnički slegnu ramenima i umoči pero u mastilo. Ovo je bio šesti pokušaj i sad je morala da napiše pismo. U srcu je osećala zahvalnost što je čovek, kojega je volela bar bio na slobodi. Bar je tu misao mogla odavde da ponese u sebi. Napisa nekoliko redova, prestade pisati, te ih pročita, a onda oseti neodoljivu želju da pocepa papir, ali nadvlada tu napast. Napisavši jedva još jednu reč, zadrhta, čuvši škripu balkonskih vrata. Na trenutak nije mogla verovati svojim očima, a onda tiho kriknuvši ustade i začas se nađe jecajući u zagrljaju Džona Leslija. On čvrsto zagrli njeno drhtavo telo, šapućući joj u uho nežne reči. - Oh, dragi, moj dragi! - zajeca ona. - Jesu li te pustili? On pogleda prema vratima. Iz predvorja se nije čulo ništa. - Da. Nisu bili sasvim uvereni u moju krivicu. - Bila sam tako zabrinuta, tako nesrećna. Upravo sam ti pisala pismo. Htela sam da ga pošaljem gospodinu Koliju da ga preda tebi. Njegove su oči još bile uprte u vrata. - Hoće li možda ko ući? - zapita.
Ona protrese glavom. - Ne. Otišli su u sobu za bilijar. Ona se naglo oslobodi iz zagrljaja, pođe k vratima, i otvorivpš ih, prislušne. Čula je zvuk bilijardskih kugala. Zatvori vrata. Oklevajući trenutak, gurne mala vrata. - Gospođica Trent je ovde, ali ona je u biblioteci. Oh, Džone, ti ne znaš kako si me usrećio. On je prihvati za ruke. - Zato što sam došao? Ona klimnu. - Što si došao i što si... slobodan. A onda se patetično nasmeši; - Ti si strahovit čovek! Kak možeš biti takav, Džone? Mene to tako boli. On položi ruke na njena ramena i čeznutljivo je pogleda u oči. - Čovek, kao što sam ja mora biti takav - reče. - Beril, moram ti nešto reći. Ona je znala šta joj želi reći, pokuša se osloboditi njegova zagrljaja, ali on ju je čvrsto držao. - Ne, molim, ne! Ne reci ništa. - Moram... Već sam jednom rekao. Znaš, ja... ja te volim! Ja tebe neću dati bez borbe, razumeš li? - Nemoj... - promrmlja ona tiho. - Moram - reče. - Bio bih lud kad ti ne bih rekao, Beril... šta god učinila, makar se i udala... ali nipošto ne smeš poći za onoga čoveka. On je na njenom licu primetio očaj i srce mu se stegnu. On je sve razumeo pre nego što je ona progovorila. - Ja sam se venčala - šapnu, a on spusti ruke 21 - Venčala? - upita užasnuto. - Šališ se?
Ona protrese glavom.
- Kad si se... venčala?
Ona mu ispripoveda. - Dobili smo posebno odobrenje. Sve je bilo spremno za sutra... ali Liv je hteo da se to što pre završi, jer... dakle, zbog onoga, što se zbilo jutros, Džone. On zna... šta osećam prema tebi. Venčana! U njegovim je očima zasjao ubojni plamen kad je pošao prema vratima, ali ona ga uhvati za ruku. - Nemoj, nemoj! Šta ćeš uraditi? - Raščistiću stvar s Frenkom Sutonom - promrsi. - Ne smeš! Džek, nećeš, zar ne? Ona ga očajno zagrli. - Nemoj, zaboga! Ne razmeš li, da ti nisi nipošto u gorem položaju od mene? Zar ne znaš, šta to meni znači? Ja sam sasvim svesna... ja sam mislila da je sve bilo samo površno poznanstvo, da su svi oni naši sastanci bili samo zgodna mala međuigra, a sad znam... znam... Ona je tiho jecala na njegovim grudima i u njegovom se srcu stišala sva srdžba. On je hteo da je poštedi toga, rekao je... on je okrutan. Najednom ona prestade da jeca i odgurnu ga. - Ja te volim, to je istina - reče tiho. - Ne koristi pretvarati se i tvrditi da te ne volim. Ja bih ubila ujaka Liva... kad bih... kad bih učinila ono što želim. Ali sad se moram pomiriti s tim, Džone, zar ne? Ja se moram pomiriti s tim. On polagano strese glavom. - Ne gubi snagu, draga. Svi se mi... moramo pomiriti s tim. Kad odlaziš? Ona maramicom obrisa oči. - Nešto posle deset s Kings Krouza - reče ravnodušno. - Džek, ti nećeš preduzeti ništa, ni kazati ništa... zar ne? - Nešto posle deset - ponovi klimnuvši glavom. - Nećeš učiniti ništa, čime bi naudio sebi ili meni, zar ne, Džek? Zašto ne odgovaraš? On reče napola zamišljeno:
- Udala si se... za onoga lupeža! Možda bih ga nekako
poštedeo da to nije učinio! Te je reči uplašiše. A onda se začuše brzi koradi niz stepenice. - Idi u vrt, neko dolazi... molim, molim te! Ona diže glavu i poljubi ga, a kad je nestao kroz balkonska vrata, potrča k vratima, tiho povuče zavesu i pođe k stolu. Tek što je sela, uđe Mili Trent. Nosila je veliku torbu za spise i očito je bila spremna za odlazak, jer je nosila šešir i dugi kišni ogrtač. Ugledavši Beril, iznenadi se. - Halo! Nisam znala da ste ovde, gospođice... gospođo Suton. Uplašili ste me - reče malo u neprilici. - Jeste li možda hteli razgovarati sa gospodinom Sutonom? Mili klimnu, a devojci se učini da je gospođicu Trent, izdao glas. - Celo sam popodne pokušavala da razgovaram s njim. Glas joj je bio rezak i neobičan. Da je Beril poznavala tu ženu, znala bi da je Mili Trent bila napola luda od besa. - Kad sam god pokušala da razgovaram s njim, on je pošao u sobu za bilijar - reče, a onda nastavi očajno: - Meni bi bilo drago, kad biste ga vi, gospođice... gospođo Suton zamolili da dođe ovamo. Beril ustade sa stolice. - Dobro, rado ću ga pozvati. - Mnogo vam hvala... Mislim da bih vas morala nazivati „gospođo“. Beril prezirno nakrivi usne. - Mislim da biste trebali! Žena je čula kako je ona s vrata sobe za bilijar pozvala Frenka, pa, položivši torbu na sto, sede na mesto, s kojega je ustala Beril te pogleda ona tri retka započetog pisma i kiselo se nasmeši.
Očito se Frenk Suton sada morao odazvati pozivu. Ušao je u sobu naglo i zatvorio vrata. - Jesi li video ovo? - zapita na pruživši mu pismo. On ga uze i pročita: Moj dragi Džek, Nikad te više neću videti, ali moram ti reći da nikad neću zaboraviti... - Dragi Džek? Mislim da je to Lesli. - Ona će ga zacelo ponovo videti - reče ljutito Mili. Atmosfera je bila nabijena strujom: on je to ose- ćao, pa je postajao sve nervozniji. - Gde je novac? - zapita. Ona otvori torbu i izvadi tri svežnja američkih novčanica. - Stotinu i dve hiljade dolara - reče. - Gotovo je bilo neprilike s unovčavanjem Fridmenova čeka... došla sam u banku jedva četvrt sata pre zatvaranja. - Nadam se da si preostali novac poslala u Rim? Ona klimnu. - Šteta što nisi mogao da prodaš preduzeće. - Zaista je šteta - reče. Njihov je razgovor tekao naglo. Približavala se eksplozija. - Kuda će doći autmobil po mene? - zapita ona ne gledajući ga i igrajući se s nožem za papir, i koji je ležao na stolu. - A? Oh, Automobil? Da, doći će po tebe na ugao Luver Redžent Strita. Stići ćeš na vreme na brod iz Li Hevra. - Sgići ću na vremena brod iz Li Hevra? - ponovi ona. - Zar ti nećeš sa mnom? - Naći ćemo se u Sutemptonu. Trebaće ti nešto novca. Njegovi su prsti brzo prolistali svežnjeve novčanica. Izvadi nekoliko novčanica i baci ih pred nju, a ona ih spremi u ručnu torbicu. - Ti ćeš, dakle, doći za mnom, zar ne? - reče, a onda izusti veoma promišljeno: - Carica će isploviti za plime!
On je pogaeda. - Ne znam šta hoćeš reći, - Carica će isploviti za vreme plime... lažljivo pseto! Oči joj besno planuše. - Čujte gospodine Potkazivaču! Ja sam mnogo pretrpela zbog tebe. Zbog tebe sam bila u zatvoru! Pomagala sam ti u tvojim prljavim prevarama, podržavala te i gledala kako se ženiš s pet različitih devojaka... ali njih si ostavio kod crkvenih vrata. On navlaži suve usne, ali ne reče ništa. - S tobom sam sudelovala u ovoj prevari, prodavala sam ukradenu robu i otkucavala preprodavce. Svako pismo, što si ga poslao policiji, ja sam za tebe napisala na mašini! Ja sam nosila tvoje dijamante u Antverpen i Pariz i za tebe se izlagala opasnosti kazne doživotnoga zatvora! - Ne znam šta želiš kazati - reče drhtavim glasom. Šta je tebi, Mili? Oni nisu primetili lik koji je izronio iz tame i stajao u senci balkonskog prozora. Džon Lesli je slušao spuštene gaave, okrutno se smešeći. - Reći ću ti šta mislim - zasikta Mili. - Mene šalješ u Sutempton. Zar misliš da ću ja nasesti na ovakav trik? A kuda ćeš ti? Ti nećeš s devojkom u Škotsku... ti je vodiš u Kanadu! Rezervisao si kabinu na ime Džekson. Tvoj voz polazi ove noći iz Eustona gotovo u isto vreme, kad polazi voz s Kindž Krouza u Škotsku. Ja sam ti pomagala u bigamiji, kad si devojke pred crkvom ostavljao na cedilu, s čekovima njihovih očeva u džepu, ali u ovom ti neću pomoći! - Pst! - opomene je besno. - Govori tiho, prokleta glupačo! Može te ko čuti. - Uskoro će se sve ionako čuti. Ti nećeš u Kanadu, a nećeš ni u Škotsku... upamti to, gospodine Potkazi- vaču! Ja sam tvoja žena, tvoja jedina zakonita žena, i ti ćeš poći sa mnom u Sautempton, ili ću pozvati Tilmena. - Tilmena? - Ah! - ona se promuklo nasmeja. - Ti ne znaš, ko je Tilmen, ali ja slutim.
On je drhtao kao list na vetru, lice mu je bilo bledo kao kreda. - Ti si poludela, Mili - dahne. - Ti ne možeš sa mnom odigrati ovako prljvu igru... - Hoćeš li poći sa mnom? Gospodin Potkazivač je bio brz mislilac i sad mu je mozak besno tražio rešenje. - Voz polazi tek posle deset - reče brzo. - Moramo o tome razgovarati. Ovde ne možemo razgovarati. Dođi za jedan sat u Leopards Klub. On primeti u njenim očima sumnju, te je stade žestoko uveravati. - Ako ne dođem onamo, ludo, možeš još na vreme doći na kolodvor. Imaš gotovo dva sata vremena da me uhvatiš ako ne održim obećanje. - Kažem ti... - poče ona. On joj iznenada rukom zatvori usga. Vrata prema predvorju bila su pritvorena i on gotovo potrča da ih zatvori. Vrativši se, primeti na njenom licu da je pobedio. - U Leopards Klubu za jedan sat. Kunem ti se, Mili, da si me krivo sudila. Nipošto nisam kanio... - Ti si lažljivac - reče ona mirnije - ali pokušaću. Ako ne budeš tamo za šezdeset minuta, čekaću na stanici u Eustonu s dvojicom policajaca i s dovoljno dokaznog materijala da te doživotno spremim u Dertmur. I svi će znati... Con Lesli i Liv Fridmen... - Pst, pst! On oprezno otvori vrata i pogleda napolje, onda gotovo potrča predvorjem do ulaznih vrata i izađe s njom u noć. Njegov automobil čeka na kraju puta, kazao joj je. - Naći ću neki izgovor da odem u grad. Odvezi se do kolodvora u Vimblidonu i tamo uzmi taksi. Ti nisi, Mili, ozbiljno mislila ono što si kazala, zar ne? Ti ne bi svog starog druga poslala u Mur... - S uživanjem! - zareža ona. - A i ti bi bio srećan.
- Šta misliš reći?- zapita. - Šta mislim reći?- ona mu se gotovo sasvim pri-
maknu. - Ako to pre sazna Džon Lesli, još ćeš se večeras naći u paklu! 22
Gospodin Džošua Koli se te večeri rano vratio u svoju kancelariju, a Fild ga je doslovce dočekao raširenih ruku, pogrešno pretpostavivši da je reporter doneo članak, koji će oživeti prvo izdanje novina. Ali poznavajući dobro svoga Kolija, morao je znati da je to veoma neverovatna mogućnost. Koli je, naime, bio od one posebne vrste ljudi, kakvih ima u Flit Stritu prilično mnogo, koji vole sakupljati vesti, ali im se gadi da napiše crno na belo. Gotovo kao da se ne žele odeliti od svoje voljene tajne. Koli nije gotovo nikad do poslednjeh minuta napisao ni retka, premda mu je džep ogrtača bio krcat beleškama i čudnovatim znako- vima, koje nije mogao niko da pročita. Kad se gospodin Fild, ispitujući ga, sasvim izmorio, Džošua reče proročanski: - Novinska reportaža je kao zagonetna slika, što je treba sastaviti od izrezanih delova. Treba sastaviti pojedine delove. Možda će ko sastaviti približno sličnu sliku, ali dok svi delovi nisu na svojem mestu... - Neću da mi držite predavanje o reportažama- reče očajni urednik. - Hoću reportažu. Ne mora čak biti napisana bez pravopisnih grešaka... imamo čoveka, koji se brine za pravopis. Možda je vaš engleski jezik malo nebičan... i to možemo urediti. Ali nama treba vest s glavom i repom, koju će ruka veštija od vaše obraditi u čitljiv članak od pola stupca. Džošua ga pogleda žalosno i jadno. - Ne od tog stupca, gospodine Fild - reče dostojanstveno - već od tri stupca! Idem po završetak reportaže u Leopards Klub. - U onu prljavu jazbinu?- zapita Fild.
- Ovaj put ste - reče gospodin Koli - kazali istinu: to je
prljava jazbina. A ova pripovest vodi onamo. Ne znam, šta će se dogoditi... nemam proročanskoga dara... ali poješću svoj šešir, ako to neće biti ne- što značajno. Fild namršti svoj veliki nos. - Nije potrebno da vas podsetim, gospodine Koli - reče neugodno - da ona vrsta životinja, što se hrani slamom, nije od velike koristi u uredništvu dobro uređenih novina. Uzimam na znanje vašu ispriku, ali ja hoću reportažu do deset. Ako je ne biste mogli na- pisati, telefonirajte je. Ako ne biste mogli telefonirati, poslaću k vama čoveka, bilo kuda, da mu je iz- diktirate. Megafon... - Đavo odneo Megafon! - reče hladnokrvno Džošua. Džošua se još nije nikad poslužio ovako strahovito ružnim izrazom. Kao svi dobri reporteri, Džošua je imao neprocenjiv dar: imao je njuh za značajne događaje. Posebno je bio zadovoljan što njegov veliki suparnik Megafon još nije otkrio nijednu činjenicu od posebne važnosti. Izašavši iz zgrade Post-Kurira, najpre je pošao u ured Frenka Sutona. Bio je uveren da će i u ovo kasno doba u uredu zateći dvojicu ili trojicu službenika, to više pggo se primicalo obračunsko polugodište. I nije se razočarao saznavši od vratara na ulazu za službenike da u knjigovodstvu rade dva službenika i zamenik direktora. - Kažite, gospodine Koli - zapita vratar - šta se to pripoveda o Lesliju? Čuo sam da su ga zatvorili... a on je popodne bio ovde... posebno se pojavio u uredu. To Džošua nije znao. - Koliko se dugo zadržao u zgradi? - zapita. - Po prilici pola sata, kako je rekao zamenik direktora. Rekao je da je došao po svoje spise. - Je li popodne bio još ko ovde? Vratar uze knjigu ulaza i pročita da je Mili Trent stigla malo posle tri, a Frenk Suton pre kratkog vremena i odmah otišao. - Suton? - iznenadi se Džošua.
- On je došao i odmah otišao - reče vratar.
Koli se pope uza stepenice i pođe prema rasvetljenoj sobi, u kojoj su radili službenici. Zamenik direktora nije ga poznavao i prilično se naljutio što je došao. Ali saznavši da je Džošua novinar, kazao je da radi prekovremeno da bi sastavio obračun za Bombaj. Preduzeće Suton izvezlo je naime veliku količinu starih automobila u Bombaj, a zamenik direktora je to popodne na osnovu posebnog naloga morao obračunati sve do poslednjeg penija, što ga potražuje preduzeće, naplatiti potraživanja i gotovinu staviti na raspolaganje Frenku Sutonu. - To nećemo moći završiti pre dvanaest - potuži se zamenik direktora. - Da je Tilmen obavio svoj deo posla, završili bismo do deset. Ali on je došao tek pre pola sata i opet otišao kao da ga se ništa ne tiče. - Možda je Tilmen još ovde? - naglo zapita Koli. - Kad bi bio ovde, zacelo bi radio - reče ogorčeno zamenik direktora. - Ja sam kazao gospodinu Sutonu... - Strašno je - prekide ga Džošua poučno - kad se čovek mora na svoj venčani dan brinuti za ovakve prljave stvari! - Gospodina Sutona je bolela glava - objasni zamenik direktora - njega često boli glava. U firmi ima mali zaključani ormar s posebnim delotvornim lekovima. Moram priznati da sam večeras saznao o gospodinu Sutonu više nego ikad dosad. Bio je prilično govorljiv. Mislim da ste došli da biste šta saznali o Lesliju? Džošua zapravo nije došao zbog toga, ali je ovo objašnjenje oberučke prihvatio. Međutim, rekao je, strahovito ga zanima glavobolja Frenka Sutona. Ne može na dan venčanja da zamisli ništa gore. - Nisam znao da ga boli glava sve dok to nije rekao reče zamenik direktora, a to je baš bilo ono, što je Koli hteo da sazna. Zamenik direktora se raspričao o Sutonu i o njegovoj neobičnoj ljubaznosti, susretljivosti, brizi za osoblje. - Lesli je, u poređenju s njim, nečovek - reče. - De-
vojke, koje ovde rade, imaju svoj klub... neku vrstu kluba... kupuju cveće za njegov sto. Uvek ukrašavaju njegovu sobu... Koli nije nikad video sobu gospodina Sutona. On nataknu zameniku direktora da bi mu pri pisanju nameravanog članka veoma dobro došlo kad bi načas mogao zaviriti u to svetilište. - U ovo doba nevolja s radnicima - reče - svet mora što više saznati o poslodavcu, koji sa svojim osobljem postupa kao s ljudskim bićima. Takođe je napomenuo da bi možda trebalo fotografisati sobu u kojoj sedi ovako uzoran poslodavac. - Terate me na zlo - reče zamenik direktora izvadivši ključeve iz džepa. Povede Kolija niz mračni hodnik i otvori vrata na kraju hodnika. Soba je bila veoma zgodna. Među nameštajem isticao se velik i lep pisaći sto. Krasan četvorougaoni meki tepih pokrivao je veći deo poda, a iza Sutonova tapacirang stola visio je na zidu ormarić od mahagonija. Džošua je bez žurbe pregledao sobu, primetio lep kamin, duboke naslonjače, baršunaste zastore na prozorima. Rastreseno je pokušao da otvori vrata ormarića, ali su bila zaključana. - Ne dirajte ništa, starče - zamoli zamenik direktora. - Veoma lepa i besprekorno uredna soba - promrmlja Džošua. - Kao kakav dvorac! Sto je bio prazan, a ni u korpi za papir nije bilo ništa, osim komadića zgužvanog belog papira. Ali reporter primeti na papiru komad crvenog pečata... Ugledavši slomljeni pečat, odgoneta da je gospodin Suton verovatno otvorio novu kutiju praškova i bacio omotni papir. I Džošua zažele da sazna vrstu ovog čarobnog leka. - Kako se povlače ovi zastori? - zapita. Zamenik direktora mu pokaza dugu svilenu uzicu, sakrivenu u naborima baršunastog zastora. Treba je povući - pokazao je kako - i zastori se sklope. Pre nego što se ponovo okrenuo k posetiocu, korpa za papir bila je
prazna, a papir se našao u džepu ogrtača mistera Kolija među njegovim beleškama. On se oprosti od zamenika direktora i pođe niz hodnik prema stepenicama. Došavši do ulaza u Leslijevu sobu, stade i pokuša otvoriti vrata. Na njegovo čuđenje vrata nisu bila zaključana. A još se više iznenadi kad je upalio svetlo. Kamin je bio pun pepela od spaljenog papira, a vrata blagajne ne samo širom otvorena, već je u bravi bio i ključ. - Zaboga! - reče Džošua. Zaviri u blagajnu: bila je sasvim prazna. Ni komadića papira. Sve tri police bile su prazne. Zamišljeno zatvori blagajnu, zaključa je a ključ položi na Leslijev sto. Neko se naglo spremao na odlazak i uništio... šta? Stao je čeprkati po pepelu, ali nije našao ništa. Tek na dnu nađe dva komadića većim delom izgorela papira ispisana pisaćom mašinom. Na jednom listu pročita: Džon Lesli, bivši kažnjenik u... sumnjiva vladanja već duže... dijamantna ogrlica, vlasništvo... u blagajni u njegovom uredu. Drugi komad papira bio je gotovo identičan, ali na oba primeti jednake greške u pisanju. On pažljivo složi papiriće i gurne ih u džep. Ovde je, dakle, bilo sedište gospodina Potkazivača. Njemu je naime Elford nekom prilikom, s posebnim odobrenjem Barabalovim, pokazao jedno od tipičnih pisama što ih je gospodin Potkazivač slao Skotland Jardu i odeljnom inspektoru. On pogleda na sat: još je imao vremena da večera Džošua nije voleo da žuri pri jelu - pre nego što počne da piše reportažu, kojoj još nije znao završetak. Gospodin Džošua Koli svesrdno se molio da bi događaji počeli brzo da se razvijaju, jer ga je Megafon pomalo počeo nervirati.
Iza zgrade Empir Teatra bilo je mali restoran, kuda je rado zalazio. Tamo je, svukavši ogrtač, seo, unapred se radujući užitku pri jelu. A onda se setio Sutonovih prašaka protiv glavobolje, pa pođe u malo predvorje da iz džepa ogrtača izvadi onaj papir. Našavši šta je tražio, vrati se za sto. Izravnavši papir, ustanovi da se zamenik direktora zbunio - prema obliku papira nije se radilo o kutijici, već nekoj bočici. Na papiru je bilo otisnuto ime proizvođača i naziv leka. Ispod toga stajalo je upozorenje: „Otrov!“ Džošua je u pravom smislu reči zazviždao, jer mu je naziv leka bio poznat - radilo se o najdelotvornijem narkotiku u medicinskoj nauci. To je opojno sredstvo bilo veoma na ceni kod izvesne vrste bezobzirnih zločinaca, koji su ga nazivali „novi nokaut“ zbog toga što je njegovo delovanje bilo snažnije od dotadašnjih opojnih sredstava. Konobar je Džošui upravo doneo supu, kad je reporter ustao od stola. - Ostavite je na stolu - reče i pođe k telefonu. Džošua je poznavao mnogo lekara koji su njemu bili spremni da učine uslugu. Prvi, koga je nazvao, nije bio kod kuće, ali je pri drugom pozivu dobio spoj s jednim od najuglednijih lekara u Harlej Stritu. - Ovde Koli od Post-Kurira. Hteo bih znati, kakvo je delovanje ovih lekova? On pročita s papira naziv lekova i začu kako se lekar nasmejao. - 0 čemu se radi... jesi li na tragu nekom novom zločinu, Džošua? Kakvo je delovanje? Lek je bez mirisa i ukusa. Ako uzmete pola kašičice, nećete osetiti ništa sve dok ne napravite nagli pokret... dignete ruku ili prilično brzo okrenete glavu. Onda ćete se onesveetiti, kao da vas je neko udario po glavi metalnom šipkom, i spavaćete mnogo sati... i biće vam prilično loše, kad se probudite! Zašto vas to zanima? - Pišem članak - reče Džošua - pod naslovom „Treba li
otrovati nevestu?" 23 Kad je Beril Suton izašla iz salona i krenula uza stepenice, nameravala je da ode u svoju sobu da zaključa vrata, i sačeka, dok joj se ne srede misli. Bolela ju je glava, u kolenima je osećala neobičnu slabost. Dok je ulazila u sobu, učini joj se da čuje kako je odozdo doziva Liv, ali nije htela da se zaključa, prisetila se nečega. Imala je samo još sat vremena -jedan sat samoće, možda poslednji sat, što ga je mogla nazvati svojim. Pored spavaće sobe nalazila se mala garderoba, što ju je ona pretvorila u prijatnu sobicu, doduše mnogo manje ugodnu od njenoga salona, ali je sobica zato pružala neprocenjivo utočište u samoći. U sobici se nalazio dug i raskošan divan, te se ona, uverivši da je zatvorila i zaključala vrata, i povukla paravan na ulazu u sobicu, spusti na mekani ležaj i uronivši glavu među jastuke svom se snagom potrudila da sredi misli. Džon Lesli je bio slobodan... a ona udata. Za sat-dva s Frenkom Sutonom će otputovati u Škotsku... Ona je goepođa Suton. Nekoliko puta je ponovila te reči, pokušavši da se uveri u stvarnost. Ali misli joj se nisu pokoravale. Bila je venčana, a ipak nije bila venčana. I negde dole u mračnom vrtu čeka čovek, kojega voli, kojem je srce prazno kao i njeno. Htede da ustane i da pođe ka prozoru. Možda će ga videti. Ali bila je neobično troma. Nije mogla da se makne. Osećala je neki smrtni umor. Borila se protiv sna, ali je, gubeći svest, najzad utonula u san bez snova. Nije čula ni Livov glas ispred spavaće sobe, ni škripu automobilskih točkova. Probudio ju je pljusak kiše koji je udarao u staklo i naglo se uspravi. Soba je bila mračna, ali u njoj je bio mrak i onda kad je ušla, te je pipajući došla do kreveta.
Kliko dugo je spavala? Činilo se neverovatnim da je uopšte spavala. Zadrhtala je od hladnoće i brzo ustala. Pipajući po zidu, nađe prekidač i pritisnu ga, te sobu obasja blago svetlo. Na stolu je stajao mali francuski sat; kazaljke su pokazivale deset i četrdeset i pet. Deset i četrdeset i pet! Voz je kretao s Kindž Krouza u deset i dvadeset. Ona uze u ruku mali sat i prisloni ga uz uho: sat je išao. A onda pogleda ručni sat: pokazivao je isto doba. Šta se dogodilo? Ona pođe u spavaću sobu, upali svetlo i izađe na stepenice. Čula je slugu kako dole razgovara sa služavkom. - ...Nisam video kad je otišla. Kad sam je video poslednji put, nosila je šešir... On je sasvim izgubio pamet. Možda misli da je otišla za onim čovekom. Ona pomisli da je vreme da se javi. Odozdo se začu usklik iznenađenja: - Jeste li to vi, gospođice? Bože moj, kako ste nas sve preplašili, gospođice! On siđe do polovine mračnih stepenica. - Šta se dogodilo? Gde je gospodin Fridmen? - Ne znam, gospođice. Mislim da je otišao da vas potraži. Bio je prilično zbunjen. „Možda je ona pošla za onim čovekom“, ponovi ona u sebi. Nagađala je, ko je onaj čovek o kojem je govorio sluga. - Zar je gospodin Fridmen mislio da sam otišla? Je li telefonirao? - Nije, gospođice. U tom trenutku stari sat u predvorju udari treću četvrt sata. - Je li to deset i četrdeset pet? - Da, gospođice. Pre jedan sat odvezli su vaš prtljag na stanicu. Sluga je radoznalo očekivao da nešto sazna, ali ona nije ispunila njegovo očekivanje.
- Nisam znao šta bih s ova dva vaša kovčežića,
gospođice. Njena dva kovčežića stajala su u predvorju. Ona ih, naslonivši se na ogradu stepeništa, zamišljeno pogleda. - Da li se vratio gospodin Suton? - Nije, gospođice... madam. Setio se da se venčala. - A mister... - zapita oklevajući - Lesli? - Ne, gospođice, pi on se nije vratio. Ovde, zapravo, nema nikog osim posluge. - Da pozovem taksi, gospođice? - Zašto? Očigledno je slugino pitanje bilo opravdano. Njoj je bilo mesto uz muža - kako to zvuči otrcano! Čula je takvu rečenicu u nekom ne baš uspelom pozorišnom komadu koji je gledala s Livom. - Da, molim - reče u neprilici. - Mislim da će biti najbolje da pozovete taksi. Automobili su već otišli? - Da, gospođice, nema nikakvog automobila, osim vašeg malog dvoseda. On verovatno nije ni pomislio da bi se ona poslužila dvosedom. Gospođi, koja polazi na svadbeno putovanje u Škotsku, dvosed bi samo bio na smetnji, čim bi stigla na stanicu Kindž Krouz. Ali na njegovo zaprepašćenje ona odmah prihvati njegov predlog. - Molim vas - reče naglo - dovezite ga. Sluga je bio motociklist, pa je nešto znao o automobilima. Za deset minuta dovezao je mali automobil u trem. - Podigao sam krov i zatvorio bočne poklopce, gospođice... madame ~ reče. - Kiša lije kao iz kabla. Ja bih se na vašem mestu toplo obukao. Ona se nasmeši. - Verovatno mislite, Roberte, da ste in loco parentis?... da mi zamenjujete roditelje... Vedrina njegova glasa bila je zarazna, premda je bilo teško otkriti razlog te iznenadne sreće. Možda to ne bi bilo
tako teško kad bi samoj sebi iskreno priznala razlog. Bila je srećna što je zakasnila na voz za Škotsku. Šta se god dogodilo, putovanje je odlo- ženo do... verovatno do sutra. - Ako nazove gospodin Fridmen, kažite mu da sam zaspala u garderobi, i da mi je strahovito žao. I gospodinu Sutonu možete reći isto. I, Roberte, recite gospodinu Fridmenu da sam se odvezla u London... Ona ućuta. Zašto želi u London? Morala bi da bude poštena bar prema sebi. Hoće kod Leslija, želi da ga pronađe. A šta će biti onda, to ne zna... nije važno. Htela je samo nekuda... gde je Frenk Suton neće moći da nađe. Više je nije mučila misao da će Livu zadati bol. Prijao joj je osećaj sebičnosti. Tog trenutka jedino je bila važna njena sreća, njena osećanja. Sigurno još moralno spava, pomislila je dok je ulazila u automobil i krenula uz londonsku ulicu. Ni jaka kiša, ni noćna hladnoća nisu, naime, u njoj mogli probuditi hladni odvratni osećaj dužnosti. Sada je bila sebi najvažnija. U grozničavoj bezbrižnosti pojavi se saznanje da jedan težak problem nije rešen. Za- boravila je na Liva i svoju dužnost. Frenk je bio sasvim nevažan - ili bio bi nevažan kad bi ona mogla da spozna svoja osećanja prema njemu. Ako ga ne voli, ponašanje joj je logično. Ako ga toliko voli da joj ga je žao, ne bi se usudila na njega misli. Ali ona ga nije ni volela ni mrzela. Bio je ravnodušan kao Tilmen... Koli... desetak ljudi koje je poznavala. Zanimljiv čovek, uz koga nije bila tako vezana da ne bi bez poteškoća mogla da prekine tu vezu. U takvom raspoloženju Beril Suton je stigla u London. Zaustavila je automobil pred prilično sumornom kućom u Blumsburiju, u kojoj je stanovao Džon Lesli. Ona zapravo nije znala šta radi. Nije razmišljala, nije joj stalo kakve će biti posledice njene posete. Približavajući se Londonu, njeno je raspoloženje, iz nekog neobjašnjivog razloga, postajalo sve vedrije. Imala je novaca i, ako
zatreba. prenoćiće u hotelu. Odlučila je - neće se vratiti ni u Vimbldon, ni kod Frenka Sutona. Vratar kuće u Blumsburiju bio je suvlasnik zgrade. On klimnu glavom kad mu je rekla koga traži. - Kapetan Lesli dolazi ovamo veoma retko, osim ponekad na spavanje - reče na njeno iznenađenje. - Nisam ga video od srede. - Zar sinoć nije spavao ovde? - upita. - Već dve ili tri noći nije spavao ovde, gospođice. - A šta radite s pismima, kad stignu? - On ne dobija nikakva pisma - nasmeši se blago. Zaprepašćeno je slušala te vesti. Nadala se da će bar naći Leslija. Uopšte nije pomislila da će njen prvi pokušaj biti bezuspešan. - On radi u preduzeću Suton & komp. Mogu vam dati adresu. - Hvala, znam je - odgorovi ona odsečno. - Možda je otišao tamo. I mada to baš nije bilo verovatno, odlučila je da pita i tamo. Kad je stigla tamo, portir joj je ponovio samo ono što je već rekao „nekom reporteru“. - Gospodin Koliju? - upita ona brzo. On bi joj mogao pomoći. Čudno, kako se toga nije setila pre. Nije se popela u kancelariju, već je okrenula automobil prema Sitiju i posle deset minuta zatekao ju je Fild u čekaonici Post-Kurira. - Gospođica Stedmen? - reče dok je ulazio. - Jeste li vi dama koja se danas venčala? - Da - klimnu glavom malo zbunjeno - ali još se nisam sasvim navikla na novo prezime. - Koli, nažalost, nije ovde - reče Fild ljubazno. Fild je bio čovek, koji je, uprkos sedoj kosi i godinama, znao da ceni lepotu. Urednici su, naime, ponekad takođe ljudi. - Ne znam gde biste ga mogli naći, osim... - on neodlučno klimnu glavom. - Verovatno je u nekom klubu, u prilično nezgodnom lokalu nazvanom Leopard, a ja vam,
gospođo Suton, ne bih preporučio da idete tamo. Pozvaću ga telefonom. On izađe i vrati se za pet minuta. - Još nije tamo - reče - ali ako se javi posle nekog vremena, obavestićemo vas gde ga možete naći. Ona nije znala šta da radi. Samo joj je Koli mogao pomoći, on bi mogao da je odvede kod Džona Leslija. Možda Fild zna, gde bi mogla naći kapetana Leslija, ali on je na ovo pitanje odmahnuo glavom. - Ne, ja znam samo ono što je pisalo u novinama... da su ga danas uhvatili. Je li vam on prijatelj, gospođo Suton? - Da - odvrti ona tiho - veoma dobar prijatelj. - Pustili su ga uz kauciju. To je neobično. Barabal je to učinio... mada, zašto ga je Barabal pustio... A onda, setivši se da govori o drskom zločincu, koji je i njen prijatelj, on skrete razgovor na drugo. - Ne bih se iznenadio ako zateknete Leslija u onom klubu. Članovi kluba su sumnjivi ljudi... On opet zape, ali ona nije razmišljala o onim ljudima vrednima sažaljenja. Srce joj poskoči pri pomisli na mogućnost da će ga tamo naći. - Da li mogu ovde da ostavim automobil? Videla sam da dole na trotoaru ima mnogo automobila. Gospodin Fild upita telefonom i dobi obaveštenje da automobil može bez problema da ostane pred zgradom. Pošto je automobil ugurala meću dva novin- ska poluteretna vozila u sledećoj ulici, pođe u Flit Strit, pronađe taksi i vozaču reče adresu. - Leopards Klub, gospođice? - zaprepasti se vozač taksija. - U redu. - Znate li gde je taj klub? - Da, gospođice, znam gde je, a i znam kakav je to klub - naceri se vozač. - U redu, gospođice. Kiša je tako lila da je već bila mokra do gole kože, ali nije na to obraćala pažnju. Kroz mokri prozor ugleda dva čoveka koji su trčali i, uprkos brujanju taksija, začu
prodoran zvižduk policijske pištaljke. A onda je obuze strahovit strah. Naglo otvori vrata i iskoči iz taksija. - Sačekajte me! - viknu preko ramena i potrča niz usku ulicu. Nije znala gde je Leopards klub. Videla je grupu ljudi, koji su trčali, i znala je da se dogodilo nešto strašno. Prodorni policijski zvižduk nadglasao je topot nogu. A onda je neko uhvati za ruku i povuče, i ona ugleda Tilmenovo mršavo lice. - Kuda ćete, gospođice Stedmen? - upita je surovo. Ona ga divlje pogleda. - Ne znam. Nešto se dogodilo... Jedva je govorila od uzbuđenja. - Zaista se nešto dogodilo. Bolje će biti da odete. Dva policajca projuriše kraj njih. Videla je kako se grupica ljudi gura pred vratima jedne zgrade. A onda neko strahovito zavrišta. Ona rukama začepi uši. Tilmen je načas ispustio njenu ruku, a ona impulsivno potrča. Čula je kako je doziva, ali nije marila za to. Dotrčavši do onog malog skupa ljudi, ugleda neku ženu što se vrišteći otimala dok su je dvojica po- licajaca odnosila iz blizine zgrade. To je bila Mili Trent! - Ubica, ubica! - kreštala je. - On je mrtav!... Lesli ga je ubio! Beril zatetura. Srušila bi se da je nije prihvatila snažna Tilmenova ruka. Mrtav? Frenk Suton je mrtav. Ona instinktivno shvati da je posle nekoliko sati braka postala udovica. Džon Lesli je održao obećanje. 24 Leopards Klub se nekad s vremena na vreme pojavljivao u reportažama iz policijskog sudišta, ali u poslednje vreme taj sumnjivi lokal postao je pristojan. Čak je taj lokal u najnovije vreme bio mondensko sastajalište
mladih avanturista, koji su, u želji da svojim radoznalim damama pokažu delić podzemnog života Londona, rezervisali stolove u Leopardsu i provodili noći plešući uz zvuke saksofona, violina i bubnjeva klupskog orkestra. Klub se, kao mnogi ovakvi klubovi, nalazio na najgornjem spratu neke visoke zgrade nedaleko od Šaftersburija avenije, a bio je registrovan kao društveni klub i restauracija. Osim tesne trpezarije s još tešnjim prostorom za ples, u klubu je bilo posebnih soba, u kojima su članovi mogli neprimetno da prima- ju goste. Gospodin Viliem Anerlej, vlasnik i vratar kluba, nazivao je najveću od posebnih soba „sobom za sednice“, oglašavajući kako u novinama, tako na klupskoj oglasnoj tabli da tu sobu mogu unajmiti sazivači javnih sastanaka. Ali nije poznato je li se to ikad zbilo. U Leopardsu su se događale neobične stvari, ali ono što je zanimalo policiju, bilo je strogo zabranjeno. Naime, u zabranjeno doba nije se mogao dobiti ni gutljaj alkohola, sa znanjem vlasnika nije se smela igrati nijedna igra osim bezazlenog solo-vista. Međutim, bilo je sigurno da su članovi igrali u klubu i uzbudljivije igre od bridža ne samo u sobi za sednice, već i u manjim prostorijama. Ali Bil Anerlej je dostojanstveno mogao pokazati zapisnike svoga odbora, koji je isključivo iz članstva Džoa Grila i Herija Manksa, jer su prekršili ta pravila. Klupski odbor bio je izbaran po propisima, ali kako su se sednice obično održavale u rane jutarnje sate, kad je većina članova još spavala, i kako su klupska pravila predviđala da je za donošenje pravosnažnih zaključaka dovoljna prisutnost dvojice članova, poslove Leopards Kluba vodili su gospodin Anerlej i njegov budalasti sin Džim, koji je, kad nije bio zaposlen napornim radom u odborskim sednicama, upravljao liftom, kojim su se članovi i njihovi prijatelji dovozili u klub. Bil se nije zavaravao u pogledu vrste svoga lokala ili ugleda klupskih članova. Jednom je, ostentativno precrtavši sa liste članova nekoga gospodina, koji je sa
sobom doveo nekog glupana u nameri da ga očerupa, izrazio uverenje u nekoliko zajedljivih reči. - I vi taj klub smatrate gospodskim klubom? - upitao je uvređeni član. Veliki Bil ga je pogledao hladnim modrim očima. - Kad bi to bio gospodski klub, Heri, vaše ime ne bi bilo na listi članova. Jednom ga je Džim u sezoni slabijeg poslovanja zapitao kuda članovi odlaze na odmor. Bil nije digao glavu s knjige, u koju je beležio izvesne troškove. - Ima ih koji odlaze na Lido, dečače, ili u Ostende, a neki provode odmor u Dertmuru. Sve zavisi od njihovog zanimanja. On je bio čovek tvrda lica, snažnih čeljusti, a ipak je imao jednu slabost - i to je, začudo, bila naklonost prema dvojici ljudi, od kojih jednoga nije ni poznavao. Bil je u sezoni slabijeg poslovanja Džimu ispričao svoju najdražu uspomenu. - Nazivao me ’Perii’. Sreo sam ga u nekoj rupi od topovske granate s one strane kote šezdeset, i tamo smo proveli tri dana. On je bio časnik, a ja obični vojnik... i nazivao me Perki. ’Halo, Pesi!', kazao bi, kad bi iznad nas proletela koja granata. ’Ova vas je gotovo pogodila!’ On mi je povezao nogu i spasao život, pojeći me vodom, što je trebala i njemu. Dao bih hiljadu funti, kad bih ga ponovo sreo. Da sam se samo mogao na vreme iskrcati iz autobusa onoga dana... Reč je bila o nekom spomena vrednom julskom popodnevu, u koje su on i Džim udisali sveži vazduh vozeći se na gornjem delu autobusa. Prolazeći Pikadili Cirkusom, Bil je prepoznao svoga junaka i mahnito mu stao mahati, ali nije privukao njegovu pažnju, pa je brzo sišao s autobusa. Uzalud ga je tražio. Pikadili je veoma prometni deo grada, pa je neznanac nestao. A drugi čovek, o kome, doduše, nije nikad govorio nije bilo gotovo ništa na svetu što ne bi za njega učinio imao je novac i u kritično vreme pomogao je Bilu Anerleju
da kupe klub. Prema gospodinu Levisu Fridmenu osećao je duboko poštovanje - nepoznatog časnika, međutim, gotovo je obožavao. Bilo je devet sati, a veče je bilo veoma mirno - tako mirno da je mladi Anerlej dobio odobrenje da ide u kinematograf na prvu večernju predstavu. Kad se vratio, zatekao je oca veoma zamišljenog. Bil je imao nekih neprilika s orkestrom, pa je u plesnu dvoranu namestio električni gramofon, koga se kreštanje i škripanje čulo kroz otvorena vrta. - Zar večeras nema nikoga u plesnoj dvorani, oče? upita Džim, stojeći u loše skrojenoj uniformi kraj izlaza iz lifta. - Nema nikoga, dečače - reče Bil pogledavši ga iznad naočara. Njegova tamnomodra vratarska uniforma blistala je zlatom. - Meni bi bilo drago, dečače, kad bi se odučio od tog zapitkivanja. Džim uzdahnu. Bio mlad i njegova radoznalost bila je razumljiva. - Ne bismo li mogli šta da preduzmemo da poboljšamo poslovanje? - upita. Otac ga strogo pogleda. - Misliš li... da kupimo nekoliko dečjih balona i da objavimo svečani ples? - zapita podrugljivo. - Ne, Džime, to nema svrhe. Svi su otputovali iz grada. Na tezgi zazvoni telefon. On podiže slušalicu. Neka uzrujana gospođa želela je obaveštenje. - Ne, gospođo Letit, vaš muž nije ovde... ne, danas nije bio u klubu... nisam ga video. Da, gospođo Letit, kazaću mu. On spusti slušalidu, pozvoni i onda se pojavi neki nizak konobar. - Recite gospodinu Letitu da ga je tražila žena - reče. On je u broju četiri... ne, ne u broju tri. Ne smetajte gostu u broju četiri... on hoće da spava.
- Ko je to? - upita Džim.
Gospodin Anerlej namesti naočare, premda je to bilo nepotrebno, jer je mladića pogledao iznad njih. - Šta? - zapita. - Ko je u broju četiri? - Gospodin Albert Alfred Henri Džon Džons - reče Bil. - Stanuje u Nepoznatoj ulici devet stotina i šest. Džim je ćutao. Otac mu odmah objasni, - Ako baš želiš da znaš, to je član koji je ne želi da ga ko vidi. A ako pitaš da bi znao reći policiji ako te šta zapita o njemu, nategnuću ti uši. Džim je upravo hteo da odgovori istom merom, kad odjeknu zvono lifta i on siđe. Vratio se za minut, propuštajući posetioca u predsoblje. - Dobro veče, gospodine Suton. Bil je ljubazno pozdravio pridošlicu. Suton, doduše, nije bio čest gost, ali je bi velikodušan klupski gost. On pogleda dečaka, koji je stajao, a Bil, primetivši taj pogled, da mu kretnjom glave znak neka nestane - i dečak uđe u lift. Suton je ćutao sve dok nije utihnulo zujanje lifta koji se spuštao, a njegov oštroumni sagovornik je razumeo da će želja biti posebna, jer se nije retko događalo da je gospodin Frenk Suton zahtevao posebne usluge. Jednom je prilikom Bil morao tako da uredi posebnu sobu da je Suton mogao da razgovara s posetiocem, a da ga ovaj nije video ni znao s kim razgovara. Bil Anerlej se nije nikad previše zanimao za zvanje ili poslove svojih članova. Klub je, često bi govorio, služio interesima članova. On je tu rečenicu pokupio u oglasu nekog čuvenog trgovačkog preduzeća. Ali rečenica je zvučala lepo i, u neku ruku, pomagala je olakšanju njegove savesti. Suton nije baš bio njegov ljubimac, ali je bio bogat čovek, darežljiv platilac, i zato ga je poštovao. - Potrebna mi je soba. Je li soba za sednice slobodna?
- Da, gospodine - reče Bil. - Očekujete li koga?
Primakao je ruku zvonu, ali ga Suton zadrža. Okrenuvši se iznenađeno, sudari se s njim, a Frenk Suton opsuje i oprezno se uhvati za kvaku. - Ništa, ništa - reče bolno se trgnuvši - nedavno sam doživeo automobilsku nezgodu i prilično se ozbledio. Bil poče da se izvinjava, ali ga Suton prekide. - Nemojte zvati konobara - reče. - Meni bi bilo drago kad biste se vi za sve pobrinuli. Trebam koju bocu šampanjca, dve čaše... i ne želim da mi iko smeta. Ovo nije bio nikakav poseban zahtev. - Dama, gospodine Suton? Frenk Suton zamišljeno klimnu glavom. - Da... vi je poznajete. Već je bila sa mnom ovde. - Gospođica Trent? - upita Bil. - Da, gospođica Trent. Bil je očekivao dalje želje. Znao je da to još nije bilo ništa važno. Suton ne bi tražio da udalji dečaka samo zato da naruči šampanjac i posebnu sobu. U velikom je predsoblju vladala tišina. Samo se čuo zvuk gramofona iz plesne dvorane, gde su se tri usamljena para trudila da stvore dojam zabave. - Ja sam zapravo u strahovitoj neprilici, Bile. Bil ljupko nakrivi glavu. Većina se njegovih gostiju od vremena do vremena nađe u strahovitoj neprilici. I često su njega pozivali u pomoć da ih izvuče iz nezgodnih i zamršenih situadija. Ali njemu nije bilo jasno kako se čovek nesumnjiva bogatstva i uticaja, kao što je gospodin Frenk Suton, mogao naći u neprili- ci, osim... On je čuo da Sutonovi poslovi nisu bili sasvim čisti. Kadkad je taj ugledni trgovac održavao sastanke u sobi za sednice s ljudima, za koje je Anerlej znao da su kradljivci dragulja. Je li imao neprilika s policijom? - Reći ću vam - reče Suton. - Malo sam se porečkao sa svojom prijateljicom... vi ste, Anerlej, svetski čovek, pa ćete razumeti šta želim reći. »
Rečkanje je za Bila moglo značiti sve - od blage prepirke do prave svađe. - Ja sam se, naime, danas - reče Suton - venčao. - Oh! - začudi se iskreno Bil. - I to je gospođicu Trent, koja je moja veoma dobra prijateljica, prilično dirnulo. Ja joj nisam ništa rekao sve dok stvar nije bila završena. Ove noći putujem u Škotsku, a ona je zapretila da će doći na kolo- dvor i napraviti gužvu. Razumete li, šta to znači? - Ona bi morala biti razumna - reče Bil protresavši glavom, zamerajući neprisutnoj Mili. - Uveren sam da gospodin, kao što ste vi, može lako urediti tu stvar. Nekoliko stotina funti... - Ne radi se o novcu - reče Frenk nestrpljivo. - Vi ne razumete. Nažalost, otkrio sam da je gospođica Trent iz nekog razloga meni silno privržena. Razumete li, šta želim da kažm? - Razumem - reče Bil, radoznalo očekujući nastavak. Bi li on trebao umiriti razbesnelu Mili? Zacelo ne. - Ona će doći ovamo za četvrt sata - nastavi Suton - i ja ću porazgovarati s njom. Kad odem - on ućuta i pogleda Bila u oči - ona će verovatno malo odspavati. Ne želim da je ko uznemiri pre jutra... recimo pre četiri sata. 25 Sad je Bil Anerlej razumeo, pa klimnu glavom. - To je malo opasno, gospodine Sutone - reče. - Ja sebi ne mogu dopustiti takvu opasnost. Pretpostavimo da ona to prijavi... Šta ću ja? Suton nije ni trepnuo. - Pretpostavimo da ko drugi nešto o klubu otkuca policiji... - reče polagano. - Ne razumem, zašto biste vi bili odgovorni za ono što ja učinim. A ne bi bilo prvi put da se ko u klubu probudi s glavoboljom. - To bi bila prva žena koja bi se u klubu probudila s
glavoboljom - reče hladno Bil. - Žao mi je, to ne moogu dopustiti. - Ne možete dopustiti? A šta će se dogoditi kad ja odem, a vi nađete damu kako spava? Hoćete li pozvati policiju? Mislim da nećete, Bile. Nije trebalo ništa da vam kažem. Mogao sam da odem i nju ostavim, a vama reći da ću se vratiti za sat ili dva, pa vi nebiste činili nikakve neprilike. - Ne mogu dopustiti da ko bude omamljen u ovom klubu - reče nepopustljivo Bil. - Ali ako ona namerava da napravi gužvu... pa ja razumem kako se osećate, gospodine Suton. Suton izvadi iz džepa svežanj novčanica, izvadi tri komada i položi ih na tezgu. - I, svakako - reče Bil gledajući novčanice - ako joj to neće nauditi... On mehanički pokupi novčanice, složi ih i gurnu u džep. - Kad ćete se vratiti? - upita, kad je Suton pozvonio po lift. - Možda pre nje, a možda posle. Uvedite je u sobu za sednice, ako je slobodna. Bil klimnu glavom. - Ako dođe pre mene, kažite joj da ću skoro doći. Pošto je Suton otišao, Bil sede na visoku stolicu iza tezge i prođe prstima kroz sedu kosu. Džim ga, vrativši se, zateknu kako zuri preda se. - Šta je oče? - Ha?... Ništa - reče osorno Bil. - Ne zapitkuj! - Čime se taj čovek bavi... taj gospodin Suton? - On je džentlmen - zareža Bil. S naporom se uspravi, spusti se s visoke stolice i, prišavši malom baru, izvadi nekoliko boca šampanjca, postavi ih na poslužavnik s čašama i malom srebrnom kutijom s keksom i sve odnese u sobu za sednice. Soba za sednice bila je prostrana, prilično raskošno uređena prostorija. Zapali svetiljke, ogleda se i upali plinsku peć.
- Neko će doći ovamo. Ne motajte se ovuda! I, Adolfe...
pošto gospodin ode, ne želim da ulazite u sobu da je sredite... jeste li razumeli? - Oui, monsieur. - Kad kažem da ne želim da ulazite u sobu da je sredite - reče Bil, upotrebivši ovu priliku da sa sebe skine svaku odgovornost - hoću samo reći da je taj gospodin sobu unajmio do vremena zatvaranja lokala. - Oui, monsieur - reče Adolf, koji je bio navikao na ovako tajanstvene naloge. - I u broju četiri... - On spava... to sam vam rekao! - zareža Bil. - Ne smete ga ometati. U ovom klubu može svako da spava dokle god mu je volja. Bil se vrati za tezgu i nasloni se. - Često se pitam, Džime - reče melanholično - šta bi rekao on, kad bi znao kakvim se poslom bavim? - Ko? Bog? - upita Džim, koji se bezazleno prevario zbog one pobožno izgovorene zamenice. - Znaš o kome govorim - reče njegov otac zamišljeno. 0 čoveku koji me je nazivao Perki. - On je možda mrtav - reče Džim. - Mnogi su ljudi poginuli u ratu. Bil ga srdito pogleda. U hodniku koji je vodio prema posebnim sobama, iza prolaza zastrta zastorom, začuše se ljutiti glasovi. Onda se iz hodnika pojavi neki mladić u večernjem odelu, prilično crvenog lica i raščupane kose, a za njim izađe neki zdepast čovek. - Hej, hej šta se dogodilo? - zapita strogo Bil. Zapravo nije ni trebalo pitati: nije bilo teško pogoditi. Volter, čovek okretnih prstiju, i njegov saveznik „zabavljali“ su mladog gospodina Veterbija. - Ova mlada svinja... - poče besno Volter. - Razbiću mu... - Oh, zaista? - Smešak Bila Anerleja bio je prilično neveseo. - Ti nećeš ovde ništa razbijati, Voltere. - Dobro, a kako on sme mene optuživati? - zapita
debeli čovek. Bil ga i ne pogleda. - Koliko ste izgubili, gospodine? - zapita mladića. - Dvadeset i pet funti. Ali to nije važno... - Izgubili ste dvadeset i pet funti. - Bil ispruži ruku prema namrštenom Volteru. - Pljuni! - reče lakonski. - Šta to znači? - zapita Volter. - Čuo si! - zaurla Bil Anerlej, a Volter veoma neodlučno i polagano stavi ruku u džep, izvadi pet novčanica i preda ih Bilu, koji ih pažljivo pogleda. Onda ih pruži nazad. - Falsifikat su - reče. - Ha? - nedužno zapita Voltger. - Pst. Nikakve rasprave. Volter izvadi druge novčanice. - Evo ih, gospodine. Bil složi novčanice i preda ih raščupanom gostu. - Hvala, Bile! Vetherbi pruži jednu novčanicu Bilu, on je spremi u džep i otvori vrata dizala. - Džime, šešir gospodina Veterbija. Vladala je tišina, dok Džim nije doneo šešir i liftom odvezao očerupanu žrtvu. - Zašto si morao gurati u to svoj nos? - promrmlja Volter. - Želiš da znaš zašto? - zapita Bil. - Neću da iko šta otkuca o ovom klubu. Nastoj da goste ne uzrujaš, pa neću ništa reći. Ako im daš priliku da što prijave, ja se moram umešati. - Daj mi onu novčanicu, što si je dobio - reče Volter, a predsobljem zaori Bilov smeh. - Daću ti šakom po nosu, ako hoćeš - reče mirno. Te su reči izazvale neminovno pitanje: - I to da je gospodski klub? Prijaviću te odboru. - Odbor sam ja - reče Bil i dozove ga prstom. - Dođi amo! Volter, kao hipnotisan, posluša.
- Vrati se u sobu i ispij svoje piće - reče Bil zlo-
slutnim mirom. - Ako se kaniš prepirati sa mnom, baciću te u ovaj otvor za lift i prebiti ti tu prokletu kičmu. Volter nevoljno pođe u sobu k svojim drugovima. - Lep klub! - promrmlja. - To je jedini klub u kojem možeš biti član, osim kluba bivših pentonvilskih kažnjenika - reče Bil. Džim se požurio nazad da bi prisustvovao prizoru kakvome je često bio svedok, ali koji ga je uvek zabavljao. Osim toga je nosio zanimljivu vest. - Sećaš li se, tata, onog gospodina, koga si meni pokazao s autobusa... onoga časnika, o kom si govorio malo pre? Bil skide naočare i položi ih na tezgu. - Da. Šta je s njim? - Upravo sam ga video - reče Džim. - Nije moguće. - Video sam ga. - Gde? - Pred vratima. Bil Anerlej prezirno glimnu glavom. - A, gluposti. - Kažem ti, video sam ga - uporno ponovi Džim. Stajao je s druge strane ulice, kad sam odvezao onoga mladoga kicoša. Dobro sam ga pogledao, a kad sam hteo da pođem preko, on se okrenuo i otišao. Bil se zagleda u svoga potomka. - A šta si hteo da mu kažeš? - Hteo sam da kažem: „Jeste li vi onaj gospodin, koji je mom starcu spasao život? Ako jeste, da li biste hteli skoknete u lift i posetite ga?“ - „Skoknuti u lift!“ - zakuka prezirno Bil. - I to ti je vladanje! A toliko sam potrošio za tvoje vaspitanje! - On ga sumnjičavo pogleda. - To nije bio on. Ti ga onda nisi mogao dobro videti iz autobusa. - Video sam ga sasvim jasno. - On je zgodan čovek - reče Bil. - Ti ga nisi mogao
dobro videti. Rado bih ga ponovo sreo. - On odmahnu glavom. - Kako je bio odeven? Džim se zamisli. - Je li imao pantalone? - zapita podrugljivo otac. - Kosa mu je seda. Odelo tamno, a šešir siv. Bil ponovo odmahne glavom. - Tako je zaista bio odeven kad sam ga video. Ne, to nije mogao biti on. A onda se nasmeši, utonuvši u uspomene: - Znaš, poslednje su mu bile reči: „Perki, ako se ikad izvučemo iz ovoga, zajedno ćemo večerati u Karltonu.“ Džim nije znao šta je Karlton. Je li to onaj hotel kraj Lionsa? Njegov otac zagunđa: - Šta god dotakneš, zabrljaš - reče. - Ti bi i ovaj klub još više ponizio, kad bi to bilo moguće. Odjeknu zvono. Džim se spusti s liftom po novoga posetioca. Kad ga Bil ugleda, zbunjeno se naceri. Gospodin Koli nije bio čest gost Leopard Kluba. Taj je ljubazni čovek podsećao na pticu burnicu. Bil Anerlej je iz iskustva znao da se taj reporter Post-Kurira pojavljuje u klubu samo kad se sprema kakva neprilika. On je bio počasni član, kao što je bio u većini takvih klubova. Bilova je bila lozinka: „Sa štampom u dobrim odnosima“, jer je mislio da bi moglo doći vreme, kad će se Flit Strit svim svojim dostojanstvom i mehanizmom potruditi da njega izvuče iz nezgode. - Dobro veče, gospodine Koli - reče stisnuvši mu ruku. - Ovo je melem za moje jadne oči. Već vas davno nisam video. Često čitam u novinama vaše člankee. Gospodin Koli ga je ozbiljno gledao. - Mislio sam da ste se opametili, otkad sam vas video poslednji put. Bože, ni ovaj se stari lokal nije promenio reče ogledavši se, te dotakne stenu. - Sećam se ove mrlje od piva. Ko je ono bacio bocu na vas? Bil se uljudno naceri staroj šali, a onda poverljivo zapita: - Sprema li se šta... gospodine Koli?
Koli protrese glavom. - Ja znam da ste vi, gospoda novinari, u dobrim vezama s policijom. Ali Džošua Koli je očito svu pažnju posvetio osoblju ove male odvratne jazbine. - Ovaj prostirač je malo izlizan. Pre tri godine još nije bio takav. - A onda doda: Je li ko ovde? - Niko od vaših znanaca, gospodine Koli. Očekujete li koga? Koli pogleda u strop i protrlja podbradak. - Pa... hm... ne i da. Ako telefoniraju iz moga ureda, molim vas, kažite im da...razumete li? Bil je razumeo. - Da niste ovde? U redu, gospodiie. Želite li sobu? Džošua očito nije imao nameru uzeti posebnu sobu, jer je nekoliko časaka razmišljao. Bil se često pitao o čemu taj anćeoski starac razmišlja u ovako dugim ćutljivim razmacima. Džošua se u ovom trenutku pitao, hoće li moći cenu sobe u Leopard Klubu uračunati u svoje službene troškove, pa zaključi da će moći. Da, mislim da ću uzeti sobu. Bil pozvoni. - Jeste li sasvim sami, gospodine Koli? - zapita u šali. - Nadam se - reče naglo Koli. - A ako je ovde kakvo bučno društvo, hteo bih sobu daleko od njih. Konobar se pojavi na ulazu u hodnik. - Gospodinu Koliju broj devet. Želite li još šta? Džošua reče da bi hteo pivo i mir, a onda zapita kao da se iznenada setio: - Je li neki gospodin Gilmen član ovoga kluba? Bil se namršti, izvadi knjigu članova i pređe prstom niz stranicu. - Nije, gospodine. - Bogu hvala! - uzdahne pobožno gospodin Koli.
26 Otac i sin su posmatrali reporterov pognuti lik sve dok nije nestao. - On ne dolazi često ovamo, tata, zar ne? - zapita Džim. Bil protrese glavom. - Ne. Ali kad dođe, biće neprilike - reče pogledavši na sat. - Izađi i pogledaj na ulicu. Hteo bih da znam kuda je otišao Suton. Jedva što je to izgovorio, odjeknu zvono dizala, a za nekoliko sekundi izađe iz njega Suton. Džim primeti da se presvukao. - Je li došla dama? - zapita brzo. - Nije, gospodine. Suton se iznenadi. - Nije došla? Bil reče šapatom: - U onoj stvari morate biti veoma oprezni, gospodine. Bil slegnu ramenima. - Mislite li na spavanje? Ne uzbuđujte se zbog toga. - U redu, gospodine, to je vaša stvar. Meni niste ništa rekli... ja ne znam ništa. - Tako je - reče Suton. - Još nešto, Anerlej... poznajete li kapetana Leslija? Bil odmahnu glavom. - Ne, gospodine. - Zar on nije član kluba? - Nije, gospodine. Mnogi kapetani su naši članovi, ali nijedan Lesli. Suton se malo zamisli. - Veoma je verovatno da mu Lesli i nije ime. Zapravo je gotovo sigurno da mu ime drukčije glasi i da je ovo ime samo prisvojio. - Mnogi naši članovi takođe nisu kapetani. Ko je on, gospodine? Suton očito nije čuo, pa Bil ponovi pitanje.
- Lesli? Oh, on je bivši kažnjenik - reče, a Bil se
nasmeja. - Onda ima kvalifikacije za članstvo u našem malom društvu! - reče. - Očekujete li njega? - Očekujem? - reče polagano Suton. - Ne znam očekujem li ga ili ne očekujem. Na svaki način, ako dođe i zapita za mene, mene nema, Istini za volju, Bil, on je moj neprijatelj i zapretio mi je... - Prepustite ga meni, gospodine - reče samosvesno Bil. - Ja se mogu obračunati sa svakim, osim sa svetskim prvakom u boksu Dempsejem. Uvek nosim uza se ovu staru toljagu, kojom bih mogao uspavati i lava. Otvorivši kaput, izvuče iz džepa pantalona kratku železnu palicu i onda je ponovo spremi. - Kapetan Lesli... upamtiću to ime. Trebate li šta, gospodine? Na ulazu u hodnik stajao je Koli. Bil nije znao kako je dugo tamo stajao. Suton se okrete i ugledavši reportera zbunjeno zine. Očito je iznenađenje bilo obostrano. Usta gospodina Kolija zaokružila su se kao slovo O. - Kakvog li posebna slučaja! - reče zadivljeno. - Nisam očekivao da ću vas ovde sresti - reče nervozno Suton. - Ni ja nisam očekivao da ću doći ovamo - reče blago Koli. - To je karakteristika moga zanimanja... uvek se nađemo tamo gde najmanje očekujemo da ćemo se naći! -Trebalo bi, rekao je, mali komad drveta, „otprilike ove dužine“ - on prstima pokaza dužinu - „i ove širine“. Bil otvori fioku i brzo nađe komad drveta. - Hoće li ovo biti dobro, gospodine? - zapita. - Treba li vam drvce u koju posebnu svrhu? - i zaprepasti se saznavši da su gospodinu Kliju trebale ove posebne pripreme da bi izvadio muvu što je pala u pivo. - Mogao je da zahteva kašičicu - nasmeši se Bil, kad se reporter vratio u svoju sobu.
Suton je oklevajući stajao, kao da još ne želi da pođe u sobu za sednice. - Poznajete li nekog čoveka po imenou Barabal? zapita. - Inspektora Barabala? Suton klimnu. - Čuo sam o njemu. - On nije nikad bio ovde? Bil neodređeno skupi usne. - Možda je bio. Ja ga ne noznajem. On nije običan policajac... on se nigde ne pojavljuje često, kako sam čuo. Malo zatim je Suton otišao u svoju sobu. Bil je bio smeten. Osećao je da će se dogoditi nešto neobično i želeo je da se Koli vrati, ili da inače nađe vremena da porazgovara s reporterom. Njegova se želja ispunila. Nekoliko minuta posle Sutonovog odlaska, Koli dođe pažljivo držeći onaj komadić dr- veta. - Šta bih učinio s mrtvom muvom? - zapita. - Dajte je mojem dečaku - reče Bil. - On skuplja muve! Je li gospodin Suton vaš prijatelj, gospodine Koli? Džošua nije nikad priznavao da mu je ko prijatelj. Odgovorio je neodređeno. A onda je Bilu zapeo dah kad ga je Koli upitao: - Je li na popisu vaših članova neki kapetan Lesli? Bil Anerlej se zagleda u njega. - To je čudan slučaj, gospodine Koli - reče. - Vi ste već drugi, koji me je upitao isto. Džošua se nasmeši. - Prvi je bio, dakako, gospodin Suton. - To je neki kažnjenik, zar ne? - upita Bil. - Prilično ružan naziv, ali verovatno tačan. Koju je sobu dobio Suton? Ovo je pitanje bilo protivno pravilima kluba. - To vam ne mogu reći. Nikad ne dajem podatke o članovima... - Soba za sednice - promrmlja Koli, a Bil se trgnu kao da se opekao. - Idem da vidim da li se još koja muva
spustila u moje pivo - reče reporter. - Ono je bila jedina muva u našem klubu! - viknu za njim Bil, ali Kolijeva je reč ipak bila poslednja: - Da sam to znao, naručio bih šta drugo, od čega se ne bi otrovala - dobaci ušavši u hodnik. Lift se spustilo u prizemlje. Bil je imao nekoliko minuta vremena, pa izvadi knjigu članova i pređe prstom niz stranicu slova L. - Len, Leri, Leč, Lerklej, Lendo... On klimnu glavom. Nije bilo nikakvog Leslija. Čuo je kako se lift zaustavio. Vrata se naglo otvoriše, a iz njega izlete uzbuđen Džim. - Evo ga, šefe! Drhtao je od uzbuđenja, pokazujući prstom u čoveka, koji je izašao iz dizala. - Koga? I onda je ugledao posetiočevo lice i pošao mu u susret raširivši ruke. - Zaista, gospodine, ovo je divno! Zar me se više ne sećate, gospodine? Bogami, gospodine, ovo mi je draže nego da sam dobio hiljadu funti! Džon Lesli se namršti i protrese glavom. - Ne sećam se da sam... - poče. - Zar se ne sećate rupe od topovske granate iza kote šezdeset? - upita Bil ne verujući, a na Leslijevom licu pojavi se smešak. - Bože... Perki! - dahne. - Perki! - Bil zadrhta od radosti. - Jesi li čuo, Džime... Perki! Nasmejao se, ali u očima su mu zasjale suze. - Hajde, Džime, stisnu ruku gospodinu, koji je tvome ocu spasio život. Bil gurne Džima, a onda se zbunjeno nasmeši... - Ne znate kako mi je drago, što sam vas sreo, gospodine! Bogu hvala, što sam vas sreo! Sećate li se onih granata, što su zujeći preletale, a vi ste rekli: „Pazite, Perki! Ako prvi stignete u nebo, recite im da imam još
nešto posla.“ Za mene je otada Perki sveto ime! Lesli se tiho nasmeja. - Drago mi je, što sam vas sreo - reče najzad. - Lesli klimnu. - Malo ste ostareli. Jeste li vi vratar ovoga kluba? Bil se nakašlja. Mislio je da mora da objasni situaciju- Pa, istini za volju, ja sam vlasnik kluba. Kupio sam ga od nekog Talijana... novac sam pozajmio od nekog valjanog starog gospodina... koji je dobio devet meseci... Talijan, ne onaj gospodin, o kojem sam govorio. Dobio sam koncesiju i... klub baš nije Ateneum, znate. Stvar nije sasvim bez opasnosti, ali moram da živim. Lesli nevoljno klimnu glavom. - Da ste umrli u onoj rupi od granate, umrli biste poštenom smrću - reče mirno. - Da, ali bih umro u dugovima - reče Bil, koji nije patio od lažnih osećaja. - Vi nisrte član ovoga kluba, gospodine? - Ne, ja nisam član - reče Lesli. - Mogu vas učlaniti, gospodine, premda mislim da ovaj klub nije za gospodina kakav ste vi. Smem li vas upitati za ime, gospodine? Već odavno sam želo da znam. - Moje ime je Lesli... kapetan Lesli. On primeti zaprepašćenje na Bilovom licu, ali nije znao razlog tome. 27 - Kapetan Lesli? - šapnu prestrašeno Bil. - Ali vi
zacelo niste onaj gospodin, o kojemu... Poznajete li gospodina Kolija? - Novinar? Da. Bil je bespomoćno skrenuo pogled od gosta i pogledao sina, a onda reče: - Džim, odvezi lift dole. A kad je otišao, reče:
- Nisam hteo previše da govorim pred njim. Nećete
zameriti ako vas zapitam nešto veoma neuljudno... oprostićete, zar ne? - Raspalite - reče Lesli, znajući šta sledi, - Neko je večeras govorio o vama. - Suton? Nije, dakle, bilo nikakve zabune. Bila, koji obično nije reagovao na ljudske emocije, zabole srce. To je, dakle, Lesli... stari kažnjenik Lesli! Lesli, sasvim drugačiji od ideala, što ga je toliko godina oboža- vao! - Mislim da vam je rekao da sam ja stari lupež? - Pa, gospodine - reče Bil prezirno - tako nešto, slično. Oprostite, gospodine. - Glas mu posta gotovo blag. - Imali ste neprilika, mislim... svi imamo ne- prilika. Meni je veoma žao. - Ne trošite zbg mene svoje osećaje, Perki - reče Lesli u šali. - Ja sam sasvim zadovoljan. Bilovo se raspoloženje popravi. To je bila dobra vest. On je osećao manje poštovanja prema nekom uvaženom lupežu negoli prema starom grešniku, koji se našalio na račun svojih nedela. - Tako treba uzimati život, gospodine. Ne treba dopustiti da nas savladaju neprilike... Želite li da razgledate klub, gospodine? Nije bogzna šta. Ali naš je podrum bolje opremljen od podruma svakog kluba u Njujorku - nasmeja se. To je mala šala, gospodine. U Njujorku su svi apstinenti zahvaljujući prohibiciji. - Je li Suton u klubu? - upita Lesli. Bil ne bi prekršio klupska pravila da ga je to zapitao gospodin Koli. Ali ovom je čoveku morao reći istinu. - On je u sobi za sednice. - Soba za sednice. Koja je to? Oh, to je ona soba u ćošku. Video sam nacrt kluba. Je li sam? - Sam s bocom vina, gospodine - reče Bil. - Očekuje neku damu. Lesli klimnu. - Rekao je da vam je neprijatelj, gospodine - reče Bil
tiše. - Samo to je rekao. A ako je neprijatelj vama, onda je i meni! On izvuče iz džepa metalnu palicu i gurne je Lesliju u ruku. - Uzmite i raspalite ga po glavi! Lesli odgurnu oružje. - Ne, nisam posebno željan da ga raspalim po glavi. - Napred, gospodine! - ohrabri ga Bil. - Recite mu da vam je to dopustio sekretar kluba! - Gde je Koli? - On je u broju devet, jede muve - reče bezbrižno Bil. - Idem k njemu. Kad mu je Bil ponudio da će ga odvesti, reče: - Nije potrebno, pronaći ću ga i bez vaše pomoći. - Oprostite, gospodine - reče Bil, a Lesli se zaustavi na ulazu hodnika. - Ako bi nastala kakva gužva - šapnu - s desne su strane, nasuprot sobi, male stepenice za poslugu. Vode dalje do zadnjeg izlaza iz kuće... i, gospodine... dopuštate li da ovako podmirim svoj stari dug? Leslijevo je lice bilo ukočeno i tvrdo. - Bogami, dopuštam! - reče, a zavesa koju je držao, spusti se iza njega i on nestade u hodniku. Spavač iz broja četiri čuo ga je kad je prošao, pa je malo odškrinuo vrata da vidi kuda će. Video je kako je Lesli zastao pred nekom sobom i čuo začuđeni glas gospodina Kolija... vrata se zatvoriše, a njihovi se glasovi pretvoriše u nejasan žamor. Suton je u sobi za sednice sve nestrpljivije čekao ženu koju je pozvao na razgovor. Sad je svaka minuta bila dragocena. Odustao je od namere da se vrati u Vimbldon, pa je telefonirao u kuću Liva Fridmena. U Leopardsu je svaka soba imala telefonski priključak i on je gotovo odmah dobio vezu s Hilfordom. - Gospodin Fridmen je otišao u grad, gospodine... i gospođica Beril... gospođa Suton - javio se Robertov glas. Ne, gospodine... ne znam kuda... prtljag je otpremljen.
Suton je stekao dojam da su Liv i devojka zajedno otišli na kolodvor. Gospodin Frenk Suton bi, da mu se manje žurilo, saznao da je ono dvoje ljudi, za koje je pitao, otišlo iz Vimbldona u razmaku od dva sata, ne znajući jedno za drugo. (- Trebalo je da mu kažem da su kovčežići gospođice Beril još ovde - rekao je Robert lepuškastoj sobarici.) Suton je otvorio bocu šampanjca, napunio i iska- pio jednu čašu. U drugu je veoma pažljivo nakapao trideset kapi prozirne tečnosti iz braon bočice, koju je izvadio iz džepa na prsluku. U toku svoje burne karijere samo se dvaput poslužio „kapljicama“, ali nikad još nije upotrebio više od dvadeset kapi - u ovom se slučaju, naime, nije smeo izložiti nikakvoj opasnosti. - Za sreću! - reče i nakapa dodatnih deset kapi. Njegov odlazak u grad to popodne bio je u vezi s promenom plana. Da je Liv Fridmen znao da je venčanje požurio gospodin Suton, a ne on, veoma bi se iznenadio. A sve je to bilo tako uređeno, jer je Suton otkrio da se zbunio u danu odlaska Indijske carice iz Liverpula. Jedinog čoveka, koji je mogao sprečiti venčanje, energično je uklonio s puta. Nipošto nije bilo slučajno što su jutros uhvatili Džona Leslija. Ali Suton nije ni sanjao da bi se moglo dogoditi da Lesli bude pušten uz kauciju. U najboljem bi mu slučaju trebalo četrnaest dana da dokaže svoju nevinost i Suton se nadao da će dotle biti daleko, van njegovog domašaja. Začuvši kucanje ia vratima, baci pogled na praznu čašu i privuče je bliže k sebi, a onda viknu „Napred!“ On je, doduše, znao da Mili ne bi trošila vreme formalnošću kucanja. Ušao je Bil Anerlej, a Sutonu se učini da Bilu nije dobro. Oznojeno lice bilo mu je bleđe nego inače. - Je li sve u redu, gospodine? Glas mu je bio promukao, a kretnje nesigurne. Zbunjeno je buljio u Sutona kao da promatra neki neobičan prizor.
- Zašto ne bi bilo u redu?
Bil ne odvrati ništa. - Onaj gosp... čovek, Lesli... - reče tiho - šta ste mu učinili? Sutonu je bilo na jeziku da kaže Bilu neka se brine za svoje poslove, ali Bilova mu je pomoć mogla dobro doći. Osim toga je mislio da više nije nužno da se prikazuje dostojanstvenim poslovnim čovekom. On i Anerlej su bili na ravnoj nozi, samo što Anerlej nije toliko zastranio sa staze poštenja. - Preoteo sam mu devojku... prirodno je da se ljuti reče nasmejavši se. - Oh, devojku ste mu preoteli? - reče polagano Bil. Razumem. On je mogao da razume mnoge stvari: ipak mu se učinilo da je sve to veoma nepošteno prema gospođici Trent. - Dakako... sad je sve jasno - klimnu Bil. - Šta je jasno? - oštro zapita Suton. - Zašto se na vas ljuti... imate li revolver? - Ne - reče Suton, ali Bil je znao da laže. Vratar kluba pogleda sto. Video je dve čaše – i klimnuo. - U redu, gospodine. Izašao je zatvorivši vrata i pošao u potragu za Leslijem. Ali Lesli više nije bio kod reportera, pa je Bil morao sada da odustane od namere da opomene Leslija. Čovek u sobi za sednice ponovo je pogledao na sat i tiho opsovao. Izvadio je iz džepa neke večernje novine i pokušao da čita, ali nije mogao da se sabre. Čitajući, ponovo je sebi napunio čašu vina, kada zazvoni telefon. On dograbi slušalicu. Bila je to Mili i njegovo se lice zacrvene od srdžbe saznavši da ona još nije u zgradi. - Šta, do đavola, misliš? - zapita besno. - Već je kasno... ne pričaj preko telefona. Dođi odmah ovamo... Prokleti detektivi! Oni ne paze na tebe. Gde si?
Ona je bila u nekom restoranu nasuprot klubu. To je bilo dobro. - Dođi, dakle, gore. Neću razgovarati na telefon. Dođi gore... moram hitno razgovarati s tobom... moram ti nešto važno reći. On tresnu slušalicu. Bio je tako besan da joj je gotovo rekao istinu: da se ovaj put ne radi o pustolovini koja završava kod crkvenih vrata. Još nikad ga slučaj nije naneo na ovako poželjan komad kao što je Beril Stedmen. Kabina je bila rezervisana. Njih će dvoje za sat i po biti na putu za Liverpul i mnogo meseci će proći pre nego što Liv Fridmen sazna istinu. Neće biti teško odobrovolji- ti ga, zaključi. Liv je posumnjao zbog načina kako je s njim razgovarala Mili Trent - Suton će morati s broda samo da napiše pismo i kaže da je odlučio da pođe u Kanadu, a ne u Škotsku, jer želi da prekine odnose sa svojom bivšom sekretaricom. A i Mili će se urazumiti. Već je video njene napade besa, i veoma je verovatno da bi ona, kad je ne bi srprečio, došla na železničku stanicu i napravila gužvu. Ali ujutro... kad joj bude jasno da je prekasno... Frenk Suton se nasmeši. Nije precenio pakost ljubomorne žene. Mili je bila takva i pre, i to s manje razloga. Znao je kako treba da postupi s Mili. On podiže glavu. Pred vratima sobe začuo se ža- mor muških glasova. Začas glasovi utihnuše, te on opet uze novine, pokušavajući se zadubiti u sportske vesti. On se bojao razgovora s Mili, osećao je da će mu koristiti čaša dobrog vina, te nadušak iskapi drugu čašu. Opet začuje neki štropot i diže glavu. Vrata su se polagano otvorila. Iza vrata se pojavi ruka s revolverom. Sedeći leđima okrenut prema vratima, on to nije video, ali njegov je nagon bio snažniji od razuma, te naglo okrete glavu. Za trenutak je buljio u okruglo ždrelo revolvera i u bledo lice čoveka na vratima, a onda, skočivši na noge, trgnuo revolver iz džepa...
Nije čuo prasak - jedva je primetio crveni blesak plamena, što je suknuo iz prigušivača... Frenk Suton se bučno sruši na pod. Onda se, posle kratkog vremena, otvoriše vrata sobe za sednice. U sobu uđe Džon Lesli. U ruci je dr- žao revolver, iz kojeg se još dimilo. Pogleda nepomi- čan lik na podu, spremi revolver u džep i preokrete čoveka. Pogledao je iskrivljeno lice... - Gospodine Potkazivaču - reče glasno - više nikad nećete nikoga otkucati! 28 Kapetanu Lesliju se učinilo da ne bi bilo zgodno da iz kluba izađe istim putem kojim je došao. Otvorio je mala vrata za poslugu i sišao niz uske kamenite stepenice. Kroz neka otključana vrata izašao je na ulicu. I tako se nije sreo s Mili Trent, kad je ona izašla iz lifta. Bil Anerlej je u predvorju najpre čuo neki neobičan nejasan prasak, a onda zvuk muklog udarca. On diže glavu, obrisavši maramicom vlažno čelo. Drhtavim je prstima okretao listove knjige. Neka tučnjava, zacelo... Kapetan je izmlatio onoga čoveka. To nije najgore. On je kapetanu preoteo devojku... pravo je da ga izmlati. - Dobro veče, gospođice! Bilov glas je bio promukao, a lice boje krede. - Gde je Suton? - zapita Mili Trent. - Suton? - ponovi Bil stavivši drhtavu ruku na usta. Mislite... gospodin Suton? - Dobro znate za koga pitam - reče ona sumnjičavo. - Šta vam je? - Ništa - odvrati Bil veoma glasno. - Idem da mu javim. - Nije potrebno, znam sama put. On je u sobi za sednice, zar ne? Onda htede da prođe kraj njega, ali on je spreči.
- Šta je to? - malo joj zadrhta glas. - Bolje će biti da mu javim da ste došli - reče Bil. - Je li ko kod njega? - zapita ona naglo. - Nije! - gotovo je viknuo Bil.
Ona ga pogleda podbočivši se obema rukama i polagano zaklima glavom. - Razumem. Čujte, Anerlej... je li vam on dao kakav poseban nalog u vezi sa mnom? On se očito obradovao ovom kratkom odlaganju. - Ne znam šta želite reći, gospođice Trent - reče. Nisam dobio nikakav nalog, osim da vas dovedem u sobu. - Nije li vam rekao da za mene pripremite bocu vina? - Svakako, naručio je bocu vina - reče Bil. - Bilo bi neobično da nije. Ona se promuklo nasmeja. - Mislim da vam Suton nije dao posebna uputstva šta morate da uradite ako posle njegovog odlaska uđete u sobu za sednice i mene nađete gde spavam? - zapita ona. Bil proguta slinu. Ovo neočekivano pitanje ga je obeshrabrilo. - Razumem. Ali ja vam neću zadati posla da me budite ili da nada mnom bdijete kao anđeo čuvar. Kad Suton pođe, poći ću i ja. Stari lupež? - reče ona prezrivo. Misli da me može nasaditi! To mu je bila namera, zar ne? - Ja o tome ne znam ništa - reče Bil glasno. - Takve optužbe ne želim ni čuti. Ovo je ugledni klub... - Ovo je ugledni klub, a vi ne znate ništa! - naruga se ona. - Vi ne biste otkucali ništa, kad biste i znali. Bil se sagnu i primaknu svoje lice njenom. - Ako u ovom gradu ko šta otkucava, mislim da to možete biti samo vi i on - reče značajno. Ona se okrete dečaku. - Ko je bio onaj čovek, kojeg ste malo pre dovezli gore? Promatrala sam sve kroz izlog Berfordove restauracije. Lesli, zar ne? Bil se požuri da joj odgovori. - Ne znam o kome govorite.
- Lažete - reče prezirno Mili. - A sad čujte moj nalog,
Bile. Ako za četvrt sata ne izađem iz sobe za sednice, ja ću otkucati sve, i vas će izbaciti iz ovoga kluba. - I to je neka dama! - uzdahnu Džim, kad je ona nestala u hodniku. Bil ne reče ništa. Čekao je... čekao. Onda odjeknu prvi vrisak. Bil mahnu svom sinu. Glas mu je bio promukao, kad mu je zapovedio neka uradi ono što je značilo - on je to dobro znao - vlastitu propast. - Idi na ulicu, nađi nekog policajca i dovedi ga gore reče. - A ako mene zatvore, pođi kući k majci i reci joj neka se ne uzrujava. Reci joj da sam večeras „Perki“... ona će to razumeti. 29 Kad se Beril osvestila, sedela je u taksiju. Kasnije je saznala da je vozač taksija, bojeći se da mu ona ne pobegne, pošao za njom i pomogao je da unese u automobil. Neki je čovek stajao uz vrata, držeći u ruci čašu napola punu vode, a kraj nje je stajala neka nepoznata žena, koju nije videla nikad pre ni posle - neka našminkana žena puna patvorenog nakita, koja se iz mraka pojavila u njenom životu i opet nestala. - Hvala vam! Sad mi je sasvim dobro - uzdahnu Beril. U glavi joj se vrtelo. - Jesu li... jesu li uhvatili... - Oni neće nikad uhvatiti ubicu. To je čovek, kojega su jutros uhvatili i pustili uz kauciju. Opkladio bih se da bi sada Barabal najradije sebi odgrizao nos. Ko je to govorio? Ona na svoje iznenađenje otkri da je to rekao neki policajac. I policajci mogu biti nepromišljeni - a teško je zamisliti veću nepromi- šljenost od javnog kritikovanja visokog funkcionera Skotland Jarda. - Kuda da vas odvezem, gospođice? - zapita vozač taksija. Ona se zamisli. Negde je ostavila svoj automobil...
- Do uredništva Post-Kurira - reče najzad.
Nije primetila, kad je ona nepoznata žena otišla, čak joj nije zahvalila, i tek je na pola puta u Flit Sgrit spoznala kako je nezahvalna. Poslala je u uredništvo svoju posetnicu i Fild je ovaj put sišao k njoj. Pre nego što je mogla išta da kaže, on je zapita: - Jeste li bili u Leopards Klubu kad je počinjeno ubistvo? Ona odmahnu glavom. - Ne... bila sam na ulici. Strašno je bilo! Strese se i rukom pokri oči, kako bi iz uspomene izbrisala onu sliku? - Jeste li videli Kolija? Ona ponovo odmahnu glavom. - Je li on bio tamo? - On je zacelo bio tamo - reče zlovoljno Fild - i ako nije bio pijan, i ako je istinito samo pola pripovesti, što ju je javio telefonom, imaćemo najveću reportažu koja je u moje doba objavljena. Jeste li videli Barabala... poznajete li ga? - Policijskog inspektora?... Ne - reče. - Jedini, kojega sam videla, bio je neki čovek sa imenom Tilmen... - Oh! - Fild je neobično pogaeda. - Videli ste Tilmena? Hm! On je bio tamo, ha? Zanima me zna li to Koli? On to nije napomenuo u svojoj telefonskoj obavjesti. A onda on primeti njeno jadno stanje. - Kuda ćete sad, moja draga mlada gospođo? - zapita ljubazno. - Jeste li se sami dovezli iz Vimbldona? Pošto je ona klimnula, reče: - Nipopggo ne možete sami upravljati autmobilom. Čini mi se da ste sasvim iscrpljeni! - Iscrpljena sam - nasmepš se ona malo - i nipošto se ne kanim vratiti u Vimbldon. Je li ko pitao za mene? Nije bilo razloga, s koga bi je ko tražio u Post- Kuriru: ona spozna besmislenost svoga pitanja. - Možete li mi reći samo jedno... - zapita -... jesu li uhvatili... čoveka, koji je ubio gospodina Sutona?
Ona primeti neobičan izraz što se pojavio na njegovom licu - izraz zaprepašćenja i saučešća... onda je nejasno razumela razlog. Fildu je sada prvi put palo na pamet da razgovara s mladom udovicom ubijenog čoveka. - Meni je veoma žao, gospođo Suton... - poče zbunjeno, ali ona ga prekide. - Ne radi se o tome. Znam da to zvuči nečovečno, ali to me zaista ne... boli. Jesu li uhvatili čoveka, koji ga je ubio? I kako je... ubijen? - Ustreljen je... Koli je čuo prasak, ako nije sanjao. Neki je čovek osumnjičen i mislim da ga polidija traži, ali nisu ga uhvatili. - Mislite... kapetana Leslija? - Radi se o tom gospodinu. Koli je samo rekao da kruže takve glasine. Postao je nestrpljiv: već je predugo bio odsutan iz uredništva. Približavalo se vreme početka štampanja novina, a još nije stigao Kolijev potpuniji izveštaj. - Mislim da biste se morali vratiti u Vimbldon. Imamo dvojicu ili trojicu reportera, koji znaju da upravljaju automobilom. Biste li dopustili da vas jedan od njih odveze kući? Ona se zamisli. - Da, mislim da bi bilo najpametnije - prizna. - Morala bih biti... negde, gde me mogu naći, zar ne? On nestade u zgradi i vrati se s nekim riđokosim mladićem. - Ovaj momak živi u Vimbldonu. Učinićete mu uslugu ako dopustite da vas odveze - reče. Bila je zahvalna uredniku što je stvar preuzeo u svoje ruke. - Već odavno je trebalo da odem iz redakcije - reče joj otprativši je do vrata. - Ali ovo je preznačajna stvar, a da bih je prepustio...
Očito je hteo nekoga da ocrni, ali se predomislio, a Beril, koja nije ništa znala o unutrašnjim prilikama u uredništvu novina, zadrhta. Ovaj je čovek u najvećoj tragediji video samo reportažu. Njena udaja, smrt njenog muža, lov na Džona Leslija i njegovo hapšenje... to je bila samo reportaža - i njega je sve to zanimalo samo tako dugo dok ta reportaža neće konačno umreti prirodnom smrću u članku, koji će opisati smaknuće Džona Leslija. Te su misli u njoj izazvale gotovo odvratnost prema veselom mladiću koji ju je vozio kroz vlažnu noć. Na sreću, njega nisu zanimala ubistva. On je živahno čavrljao o fudbalu, sve dok nije zaustavio automobil pod tremom u Hilfordu. Jedva je zahvalila vozaču, kad se otvoriše ulazna vrata. - Jeste li to vi, gospođice? - zapita sluga Robert. - Gispodin Fridmen se već vratio... rekao sam mu, kako ste zaspali, ostalo... i, gospođice, telefonirali su iz redakcije lista Megafon... Ona projuri kraj njega i utrča u biblioteku. Liv Fridmen je stajao kraj kamina, naslonivši glavu na ruke, što su počivale na okviru kamina. Začuvši škripu vrata naglo se okrene. Ona se zaprepasti ugledavši ga. Lice mu je bilo sivo i ostarelo. On pođe prema njoj, teturajući kao slepac, i zagrli je. - Draga, moja draga! - promrmlja isprekidano. - Bogu hvala što si opet ovde! - Liv! - Ona ga pogleda u lice. - Znaš li, šta se dogodilo? On joj ne odgovori. - Frenk Suton je mrtav! - šapnu ona. On je još neodređeno buljio. - I, Liv, znaš li, ko ga je ubio?... Ja to moram reći... ujutro će sve novine biti pune toga. Ubio ga je Džon Lesli! On pomaknu glavu i pogleda je ispod čupavih obrva. - Džon Lesli? Ko ti je to rekao? - zapita promuklo. Ona protrese glavom.
- To znaju svi... bila sam tamo. - U Leopards Klubu? - uzdahnu Liv. - Ne, vani. Htela sam naći gospodina Kolija, ali kad
sam stigla, upravo su otkrili da... da je učinjeno ubistvo. Oh, Liv, strašno je bilo, strahovito! - Ali ko ti je rekao da ga je ubio Džon Lesli? - ponovi on. - Čula sam kad je to kazala ona... Mili Trent. Sećaš li je se, Liv, ona je bila njegova sekretarica. Čula sam njene krikove! - doda i bolno sklopi oči. - Nikad neću zaboraviti vrisak. - Gde je bila ona? - Izneli su je iz kluba. Vikala je da je Džon Lesli ubio Frenka. On je malo odmaknu od sebe, držeći je za ruke. - Onda je ona vikala laž - reče. - Čovek, koji ga je ubio, nije Džon Lesli... ako zatreba, ja ću posvedočiti da je on nedužan! 30 Sutonovi službenici su otišli. Noćni čuvar je dremao iza svoje pregrade, kad je Džon Lesli, došavši brza koraka niz ulicu, otključao glavna ulazna vrata u zgradi i ušao. Sva su svetla na velikom stubištu bila ugašena. Gorela je samo jedna svetiljka na gornjem spratu, dajući dovoljno svetla noćnom čuvaru pri obilasku zgrade. On pođe ravno prema svojoj sobi, utaknu ključ u bravu, a onda, našavši vrata nezaključana, uđe u sobu i upali svetlo. S njegove duge crne kišne kabanice cedili su se potočići kiše i on je svuče i položi na naslon stolice, te pođe k stolu. Namršti se, ugledavši na stolu neki ključ. Neko je već bio ovde. Pogleda kamin i, videvši razbacani pepeo, sve mu je bilo jasno. Ko je čeprkao po ognjištu tražeći dokazni materijal? On je začudo odmah posumnjao u pravog čoveka, jer nipošto nije potcenjivao sposobnost gospodina Džošue
Kolija kao sabirača novosti. Ipak je jedan mali svežanj spisa ostao nedirnut. U najdonjoj fioci stola, koju je opremio specijalnom bravom, bila je teška čelična kutija. On je položi na sto i otključa. Bila je tako krcata papirima da su dva ili tri lista pala na podlogu na stolu, kad je otvorio poklopac. On prevrnu kutiju, isprazni je, i onda, primaknuvši stolnu lampu, poče sistematski ispitivati izreske i papire, što ih je sakupio za vreme službovanja u ovom preduzeću. Neke beleške što ih je pregledao bile su nerazumljive, ali dva su papira otkrivala tragediju: velike venčanice potvrđuju venčanje - jedna venčanje „Henrija Vajtona“ a druga „Rudolfa Stala“. Ovo su bili najdraži pseudonimi Frenka Sutona. Venčao se u Kejp Taunu i u Bristolu - ovaj je grad, ko zna zašto, najmilije boravište engleskih bigamista. Drugi dokument je dugo proučavao. Gospodin Rudolf Stel venčao se s Gvendolin Alis... Treće mu je ime bilo prilično dobro poznato: to je bilo njegovo prezime a devojka koje je ime bilo napisano veštom matičarevom rukom, bila je njegova sestra. On je u to doba bio u Francuskoj i nikad nije video zaručnika, a nije ni ništa znao o celom slučaju dok nije čuo da je zaručnik pobegao, i saznao od ujaka da je polovina devojčine čedne imovine bila prenesena na nepoznatoga Stala. Tragedija nije bila tako velika kako je mogla biti, zadovoljno pomisli spremivši venčani list. Srce, posebno mlado srce, ne lomi se lako, i sestra se, posle neminovnog razvoda od muža koji joj zapravo i nije bio muž, udala za nekog advokata u Novom Zelandu. Ali ova ga je mala drama potaknula da pođe u potragu za gospodinom Potkazivačem. Među papirima bila je mala beležnica ispisana stenografijom - ta je beležnica rečito odavala tajničku kvalifikaciju Mili Trent. Stenografija, naime, nije bila obična, trgovačka, i Džonu Lesliju trebalo je više meseci
da je odgonetne. Te beleške o lupeškim delima sezale su mnogo godina unazad. Gospodin Potkazivač bio je bogat čovek: prihode od pljačke imao je pohranjene u dvanaestak banaka. Jedan od dokumenata bio je izrezak iz službenog policijskog glasnika, i bio je zanimljiv, jer je sadržavao jedinu sliku što je donekle bila slična Sutonu. Traži se Džon Stefanson, verovatno švedske narodnosti, zbog bigamije i pokušaja ubistva... Poternica je sadržavala mnoge neobične netačnosti. Taština zločinca je poslovična i ne treba se čuditi što su Suton i njegova žena sačuvali taj opasni dokazni materijal. Na kraju poternice stajale su ove reči: Govori nekoliko jezika. Veoma je privlačne spoljašnjosti, govori uverljivo, i sposoban je trgovac. Verovatno ih je ova mala laskava napomena navela da sačuvaju ovaj izrezak. On spremi papire, zaključa kutiju, hteći je poneti sa sobom (on bi je bio poneo već popodne, ali na žalost nije još imao ključeve, što su mu ih uzeli, kad su ga odveli na policijsku stanicu). Još se jednom ogledao po sobi, kad začu u hodniku šum koraka. Ko je god bio taj posetilac, očito nije poznavao raspored uredskih soba, jer su koraci od vremena do vremena zamrli, i on je sebi zamislio kako posetilac zastaje kod pojedinih vrata, čitajući natpise. Koraci se zaustaviše pred njegovim vratima. Kvaka se pomaknu, a vrata se polagano otvoriše. Bio je Bil Anerlej. Ogrtač mu je bio zakopčan do brade, a ispod ogrtača virile su zlatom opšivene pantalone portirske uniforme. On skide kapu i zatvori vrata. Činilo se da je trčao, jer je teško disao. - Dakle, prijatelju? - zapita Lesli, malo se nasmešivši. Bilu se situacija očito nije činila šaljiva. Velika mu se usta tužno rastegoše, a u očima mu se pojaviše suze. - Došao sam ovamo na sreću. Neki mi je policajac rekao da ste ovde radili - reče Bil strahovito brzo. A onda
zakuka: - Zašto gubite vreme, kapetane... trebalo bi da nestanete što pre! Sad nije vreme da se zadržavate ovde gde će vas svako potražiti! - I meni se čini tako - reče Lesli namignuvši. - Mislite li da me traže? Kako su se setili mene? Bil očajno protrese glavom. - Ona ptičica Mili. Ona je, vičući vaše ime, podsetila policiju na vas. Ja sam srećom izmakao. Poslao sam svoga dečaka na ulicu da pronađe kojeg policajca, i pre nego što biste i pomislili, klub je bio pun policajaca! Nisam znao da ima toliko policajaca! On segnu rukm u džep i izvadi stomak novčanica. - Evo, trebaće vam... dvadeset i osam funti: ovo je cela današnja zarada. On pruži novac, ali Leslijeva se rukla ne maknu. - Ali, Perki - reče blago - šta će mi to? Bil tužno spusti glavu. - Meni je drago, kad čujem to ime - reče pruživši mu ponovo novac. - Žao mi je što ih nije stotinu. Ja ću vas opremiti iz zemlje. Lesli odgurnu poklon i protrese glavom. - Ne, Perki, hvala, stari prijatelju. - On položi ruku na Bilovo rame. - Imam dovoljno novaca... koliko mi god treba u ovaj čas. Bil zadovoljno promrmlja. - Hvala bogu! - reče. - Ja bih vam rado dao sve što imam. - A onda doda gotovo zaklinjući: - Ne gubite vreme, kapetane... ona Mili će sve otkucati, a to bi vas još pre jutra moglo skupo stajati. - Gde je ona? - zapita Lesli, ali Bil nije znao. - Najpre je otišla ona, onda je došao policijski lekar, pa su odneli telo u bolnicu. Ne znam, bogami, zašto... bio je mrtav. Ja vas ne korim - doda brzo - zaista, ne. - Onda opet zakuka: - Ne gubite vreme, kapetane. Bolje je da strugnete u Hervič ili kuda drugde. Šta čekate? Lesli je nepomično sedeo u naslonjaču i protegnuo se uživajući.
- Čekam da se nešto dogodi, Perki - reče veselo. - Oni će vam zacelo ispuniti ovu želju - reče ne-
milosrdno Bil. - Tri dana posle osude! Šta je? Lesli je naglo ustao i ukočio se prisluškujući. Neko je dolazio. - Čini se da je ova noć veoma živahna. Izađite ovuda, Perki! - On pokaza vrata, što su vodila u malo predsoblje. - Čim uđe, išunjajte se! - Mnogo sreće, kapetane! On pruži ruku. Bilov glas je bio sasvim promukao. - Ako pre mene stignete u nebo... - poče Lesli. - Reći ću im da još imate nešto posla - reče Bil šapatom. Jedva što je izašao iz sobe, Lesli naglo otvori vrata prema hodniku. Pred vratima je stajao čovek u dugoj kišnoj kabanici, podrugljivo se cereći. - Šta želite, Tilmene... jeste li došli po svoju platu? Tilmen se radoznalo ogleda po sobi. - Gde je gospođica Stedmen? - zapita. - Mislim da je u Vimbldonu - reče Lesli. - Reći ću vam gde zacelo nije... ona nije na putu u Škotsku. Ali Tilmen odmahnu glavom. - Ne, ona je otišla iz Vimbldona. - On sumnjičavo pogleda Leslija. - Zar je niste videli? - Otišla iz Vimbldona? - začudi se Džon Lesli. - S kim? Ko vam je to rekao? Čovek odgovori tek pošto je seo na stolicu. Očito je nameravao dugo ostati. - Ona je otišla od kuće s vama - reče hladno. - Tako mi je barem rekao sluga. Ja sam je onda video, i, ako nije otišla s vama, zašto je stajala iprede Leopards Kluba za vreme nedavnog... kako da kažem... nesrećnog događaja? Lesli se trgnu. - Govorite li ozbiljno? Zar je ona bila u blizini Leopards Kluba? - zapita naglo, a kad je Tilmen to po-
tvrdio, nastavi: - Kako znate? - Video sam je tamo. Upravo sam pošao u klub nekim poslom... ali shvatio sam da sam malo zakasnio, jer su već odjekivale policijske pištaljke, kad sam stigao onamo. I onda sam ugledao gospođicu Stedmen. Ja sam je, naime, odneo u taksi pre nego što sam pošao u klub da obavim svoj posao... ali ona to ne zna. Lesli duboko udahnu. - Smem li vas uljudno zapitati... - reče ukočeno - zbog čega je gospođica Stedmen otišla iz Vimbldona? Tilmen raširi ruke. - Žao mi je, što to ne znam! Znam samo da nakon vašeg odlaska nigce nisu mogli pronaći gospođicu Stedmen... ili gospođu Suton... i još sam samo video kako je Fridmen besno trčao po vrtu, zahtevajući auto- mobil i vičući da će se osvetiti... smatram, vama. - Dakako - reče Lesli. - A šta se onda zbilo? - To je sve, što znam. Onda sam ugledao mladu damu pred Leopardsom. Ja sam tada upravo stigao. On je ove reči značajno naglasio, a Lesli ga pogleda u lice. - Ne zanima me vreme vašeg dolaska i odlaska. - Ne? Kažem vam da sam došao pred Leopards Klub kratko vreme nakon zločina. - Oh? - reče ravnodušno Lesli. Tilmen pričeka koji trenutak. - Zar vas ni to ne zanima? - Ne posebno - glasio je odgovor. - Zanima li vas možda... da je Frenk Suton ubijen? - Ne baš mnogo - reče hladno Lesli. - Njemu se to moralo dogoditi. Tilmen klimne. - Smatram da ste to kazali jutros. Džon Lesli mu se polagano približi, držeći ruke u džepovima. - Hoćete li, do đavola, ljubazno reći, ko ste vi? - To nije važno - reče Tilmen malo se nasmešivši. - Ko
je ubio Sutona? Lesli slegnu ramenima. - To mora ustanoviti istražna porota - reče. - Zašto, mislite, suci istražitelji dobijaju petnaest stotina funti na godinu, ako ne zato da istražuju ova- kve slučajeve? Zar im hoćete oteti njihov hleb, zahte- vajući od mene, koji ne znam baš mnogo, da vam već sa- da kažem ono do čega će oni doći nakon druge i mučne istrage? Tilmen se nasmeja. - Vi ste hladnokrvni đavo - reče. - Zar nemate baš nikakva posla? - uljudno zapita Lesli. - Imam... i to prilično mnogo posla. - Ne bih hteo da vas zadržavam. A onda Tilmen pogleda Leslijevu ruku. Na sudlanici se protezala bleda brazgotina... brazgotina, što je poticala od one nezgode. Ali on je još nešto ugledao na sudlanici: malu crvenu mrlju. - Šta vam je to na ruci? - zapita. Lesli pažljivo pogleda mrlju, navlaži maramicu i obrisa je. - Krv. Udario sam se. Uzbuđuje li vas to? - zapita, a Tilmenov se glas promeni; - Vi ste večeras bili u klubu. Videli su vas kad ste izašli na ulaz za osoblje. Jeste li sreli kojeg znanca? Lesli se bespomoćno nasmeja. - Ne znam, zašto bih odgovorio na ta vaša glupa pitanja. Jedini čovek, kojeg poznajem bio je gospodin Džošua Koli. Tilmen skoči. - Koli? - reče ne verujući. - Zar je on bio u klubu? - Da. - Zar je bio u klubu, kad je učinjeno ubistvo? - zapita. - Mislim da je bio. Čini se da vas to uznemiruje. Tilmen je za trenutak izgubio sigurnost. - Zašto bih se uznemiravao zbog običnog... - on
ućuta. - Reportera? - reče Lesli. - Ja znam, prijatelju, što vas uzbuđuje, Suton nije bio dovoljno radoznao da bi zatražio informacije o vama, kad vas je uzeo u službu. Ja sam se interesovao. Ja sam bolesno radoznao. Tilmen je opet zadobio pređanju sigurnost. - Frenk Suton je mrtav - reče. - Tek se danas oženio... - On se doduše već često ženio, ali to nije važno. Šta još hoćete? - zapita Lesli. - Pođite radije kući, prijatelju. Ovde niste potrebni. On otvori vrata. - Sluga je rekao da je gospođa Suton večeras otišla s vama - reče Tilmen - i on je rekao istinu... - Laku noć - reče Lesli. - Mislim da ćemo se još videti - reče zbunjeni Tilmen. - Nadam se da nećemo - odvrati Lesli. Jedva što su zamrli Tilmenovi koraci, začuše se novi. On odmah prepozna tapkanje brzih koraka i radosno polete k vratima, naglo ih otvorivši. Beril mu pade u zagrljaj. - Oh, Džek! Moj dragi Džek! - uzdahne. - Odakle dolaziš? - zapita je brzo. - Iz Vimbldona... ne, nisam sama... Liv je napolju u automobilu. Rekao je da će doći gore ako ti to hoćeš. - Liv je napolju u automobilu? - ponovi on, a onda reče: - Ti si večeras bila u Leopards Klubu. Znaš li sve? - O Frenku? Da. Je li istina, Džone, da je mrtav? On klimne. - Da, Suton je mrtav. Meni je tebe, draga moja, veoma žao. Ona skupi svu snagu da ga nešto zapita. Video je, kako su joj se usne nemo micale, pa joj pomože. - Htela bih da znam, gde sam ja bio... kad je ubijen? Ona klimnu glavom. - Ti ga nisi... nisi... Oh, Džek, odgovori... ko ga je ubio?
Džon Lesli je ne pogleda u oči da ne bi u njegovim očima pročitala istinu. 31 - Ko god da ga je ubio... on je zaslužio smrt - reče ozbiljno. - Vešala su čekala ubicu jadnoga Lerija Grejma. Meni nije lako, draga Beril, što ti to moram reći. I želim da ti ispričam... istinu. Sedi, draga. Umorna si. Zašto si večeras otišla iz Fridmenove kuće? Kažu da si otišla odmah posle mene! - Nisam, nisam! - reče ona uzrujano. - Pošla sam u svoju garderobu i zaspala. Liv me je tražio i nije me našao. On nije mislio da sam otišla za tobom. Mislio je da sam saznala sve o Frenku Sutonu i pobegla. Onda, pošto sam se probudila, više nije bilo nikoga, i tek tada sam pošla da nađem... da nađem tebe. Reci, šta si hteo da mi ispričaš... - Hteo bih znati, zašto si htela da nađeš mene? On sede na naslon fotelje, u koju ju je poseo, i obuhvati joj ramena rukom. - Mislim da sam bila luda - reče. - Mislila sam da te nikad više neću videti. Pošla sam u kuću u kojoj stanuješ, a onda u uredništvo Post-Kurira. Tamo su mi rekli da bih te možda mogla naći u Leopards Klubu, pa sam se odvezla tamo. Ona se strese. - Jadno moje zlato! - reče privukavši je k sebi. - Želeo bih... ali od želje nikakve koristi, zar ne? - Ali ti nisi učinio ono? - zapita ona napola histerično. - Liv se kune da si ti nedužan. Ti ga nisi ubio... ti ne bi mogao hladnokrvno ubiti čoveka, zar ne, Džek? - Pst! - reče on. - Nije zgodno, što si ovde, draga. Odvešću te dole k Fridmenu. On nije smeo dopustiti da dođeš ovamo. A onda reče neobično nežno: - Ti si draga devojka. Voleo bih da sam mogao da te poštedim svega toga. Ona nije popuštala.
- Ti ono nisi mogao učiniti! Znam da nisi! A ako si
učinio, zacelo si imao neki strahoviti razlog. On polagano klimne. - Da, bilo je strahovitih razloga, zbog kojih je Suton morao umreti... neću govoriti o njima. Sve, što sam učinio, bilo je uzalud. Hteo sam da zaštitim tvoj dobar gaas... da te poštedim od poniženja. Meni bi to bilo pošlo za rukom da... da se on nije danas oženio tobom. Ona se ote iz njegovog zagrljala i ustade, i činilo se da nije nikad bila bednija nego u ovaj čas, kad je poslednjim herojskim naporom htela sama sebi da zataji tragediju ove noći. - Ja sam sada sasvim svesna svega... zaista. Šta nameravaš učiniti? Ti ne smeš više ni časa ostati ovde. Imaš li novaca? - Danas mi svi nude novac - nasmeši se on, - Čak stari i Perki. - Perki? - Ti ga ne poznaješ. Ime mu je Anerlej... neki isluženi vojnik. Upoznao sam ga u Francuskoj. - Zna li on? - Naslućuje. - A onda nastavi neočekivano uzrujano: Hteo bih da mogu da ti ispričam... Ja sam lud! Ja sam lud! A mislio sam da sam mudar! Da, on zna... ili misli da zna. On je vratar u Leopards Klubu. Jadni stari Perki. - Jadni stari Perki - reče ona očajno se nasmejavši. Zar ne bi bilo vreme da misliš na sebe? - Ja mislim na sebe. Neko je dolazio hodnikom. Ušli su mu u trag, pomisli ona, a kad se koraci približiše, prebledi. - Nije li to policija? - zapita. - Pođi u onu sobu - on joj pokaza vrata, na koja je izašao Anerlej - pa izađi iz zgrade i vrati se kod Liva, ili pak ostani tamo i ne miči se. On se odšunja k vratima, okrete ključ u bravi i gurnu zavesu, upravo na vreme, jer je kvaka škljocnula, a neki je kreštavi, uzbuđeni glas gnevno izgovorio njegovo ime.
- To je Mili Trent - šapnu on.
Sagnu se, poljubi je i pokaza prema vratima. Čekao je, dok nije izašla, a onda otključa bravu i Mili Trent gotovo pade u sobu. Kosa joj je bila raščupana, krupne su se oči činile još krupnijim, a lice bledo. Zaustavila se ispruživši prema njemu drhtavi prst. Nerazgovetno je promucala od besa: - Kukavice! Životinjo! Ubico! - viknu gušeći se. Nije imala kaput. Bluza joj je bila sva mokra od kiše, sive svilene čarape zamrljane blatom. - Dakle? - glas mu je bio tvrd i rezak. Njegova je hldnokrvnost osvesti. - Ubico... životinjo! Vi ste ga ubili! Rekli ste da ćete ga... ubiti! Vi ste ga mrzeli i ustrelili ste ga kao pseto! - Kao besno pseto - reče on ozbiljno. - On nije bio ništa drugo. Dvaput je zaustila da nešto kaže, a onda, zaurlav- ši, naglo otvori torbicu, ali pre nego što je stigla da u njega uperi revolver, on je uhvati za zglob i ona ispusti revolver na pod. - Prljava kukavice! - zacvili. - Ali ja ću vas dovesti na stratište. Pobrinuću se da vas obese. Poći ću u policiju... Barabal će vas uhvatiti! Ja vas se ne bojim, krvniče! Ja sam sa sobom dovela nekoga, koji će znati da prikaže sve vaše prljavštine! - Umirite se. On je gurnu na stolicu i ona je za časak bila preumorna da bi ustala - Kakva ste vi žena? - zapita je strogo. - Godinama ste zajedno s njim krali! Učestvovali ste s njim u svakoj prevari... pomagali mu i gledali, kako lomi mlada srca i upropašćuje mlade živote... gospođo Suton! - To je laž! On nije nikad otišao ni s kojom od njih! Zar mislite da bih mu u tome pomagala? Gospođo Suton! Vi ste to znali, zar ne? On klimnu glavom. - Jutros sam u preduzeću pokušao da vas izazovem, nadajući se da ćete to priznati. Vređao sam vas i već ste
mi to gotovo hteli reći. Ona iznenada skoči sa stolice i potrča k vratima, naglo ih otvorivši. - Idem u policiju... reći ću gde ste - viknu. - Traže vas... to valjda znate? - Oni će tražiti i vas - reče on. Ona se vrati k njemu i stade pred njega. - Zar mislite da je meni stalo šta će se meni dogoditi? Oni će uhvatiti vas, Lesli! Ja mogu sama da se pobrinem za sebe. Nije mi potrebna ničija pomoć, vi kradljivče, kažnjeniče... krvniče! Oh, bože, mrzim vas! Ali ja ću vas dohvatiti! Lesli dignu revolver s poda i položi ga na sto. - Je li se vaš muž poslužio ovim revolverom kad je ubio Lerija Grejma? - zapita. - On ga je ubio u samoodbrani - zareža ona besno. Zar nisu kod Grejma našli nabijeni revolver? Zar ga on nije držao u ruci kad ga je moj muž ubio? Da, on ga je ubio... on bi ubio i vas da je znao... Ja ću vas dohvatiti, makar me stajalo života, Lesli: vi ste ubili Frenka... - To nije istina. Ove reči izgovorila je Beril: tiho je ušla u sobu i stala pred besnu ženu. - Oh, vi ste tu? To sam mogla da pretpostavim. - Ja sam celo veče bila s njim - reče Beril. - Zar ste s njim bili u Leopards Klubu? - zareža Mili Trent, ali pre nego što je Beril mogla nešto da odgovori začu se glas Džona Lesija. - Ne, ona nije sa mnom bila u Leopards Klubu - reče mirno, a Mili pogleda Beril, odvratno se nacerivši. - On ne želi da umeša ime svoje ljubljene devojčice u sve ovo! Ali moraće... i vi ćete se naći do vrata u ovoj prljavštini, Beril Suton! - Već je dosta sramote što nosim ovo prezime - reče Beril. - Meni se sviđa ovo prezime - reče Mili tragičnom nelogičnošću.
- A zašto se niste služili njim? - zapita ozbiljno Lesli. -
Jer ste bili spremni na svaku prljavštinu koja vam je donosila novac... ne prekidajte me - reče, kad je ona zaustila da nešto kaže. - Gotovo u svim engleskim zatvorima sede ljudi koje ste tamo oterali vi i vaš muž. Čovek koji je ovde radio pre mene dobio je pet godina, jer se previše zanimao za Sutonove poslo- ve. On nije znao da ga je Suton opremio u Mur... da je Suton bio gospodin Potkazivač i da ste vi pisali ona potkazivačka pisma! Da je Suton ubijen i deset puta, on ne bi platio za sve ono zlo što ga je naneo muškarcima i ženama koje je žrtvovao. - Vi ste ga ubili! - zacvili ona. - To znam... Ja ću vas dohvatiti. - Dobro! - reče on iznenada. - Idite i dovedite policajca. On zalupi iza nje vrata i okrete se k devojci. - Jesi li poludeo? - uzdahnu ona. - Ti si lud. Dopustio si da ode. Ne misliš li... - Hteo bih videti čoveka, koga je dovela sa sobom. Mislim da znam ko je. On otvori vrata i pogaeda niz slabo osvetljeni hodnik. Nedaleko od vrata stajao je gospodin Džošua Koli, naslonivši se na zid. Lice mu se činilo veoma umorno. S usne mu je visila zgužvana cigareta. 32 - Uđite, Koli. Jeste li vi doveli onu ljubaznu mladu gospođu? - Ona je dovela mene - reče tužno Koli. - Ona je prilično despotska žena. Većina žena su despotski nastrojene. Onda primeti Beril i nakloni se. - Bojim se da sam došao prilično neočekivano i da sam malo de trop... suvišan. - Vi uvek dolazite neočekivano, gospodine Koli - reče Lesli, a Džošua se nasmeši kao da je primio neku
posebnu pohvalu. - Moje drugo ime je Ubikve... Svagdesam - reče, a onda zatrese glavom, - Jedna devojka! Mislim - doda brzo - onu nesrećnu ženu, koja je pre nekoliko časaka izašla iz ove sobe. On s očitim zanimanjem pogleda svoj mokar ogrtač. - Neobična je činjenica da se zanimljiva ubistva obično događaju za kišovitih noći, kad ni za kakav novac nije moguće dobiti taksi. Sećam se noći kad je Kripin ubio svoju ženu i zakopao je u podrumu - on se široko nasmeši. - To je bio prilično smešan slučaj... u neku ruku. Uostalom, zatvorili su klub. - Leopards? Koli klimnu glavom. - To je prilično samovoljna odluka policije. Na sreću su - reče - bar zatvorili na kraju poslovanja. Razlog tome je taj što sam ja bio s inspektorom koji je poslovao. On je veoma zgodan čovek, koji pije samo lekovitu vodu. Lesli nije sada prvi put čuo da je reporter bio u Leopards Klubu. - Vi ste bili tamo, kad... hm... - Kad... hm - ponovi Koli. - Recimo, kad se zbila tragedija? Ja sam bio očevidac. Džon Lesli uzmaknu, a devojci se učini da je prebledeo. - Ja sam bio očevidac, a ipak nisam bio očevidac reče Džošua gledajući u Leslija. - Video sam kako je neko opalio iz revolvera, a ipak se ne mogu zakleti da bih prepoznao osobu koja je opalila. A onda - nastavi ozlojeđeno - pretpostavimo da ga je ko prepoznao, i da bude protiv njega poveden postupak zbog ubistva. Kakve mogu biti posledice? Ja nisam pravnik, ali vas pitam šta se može dogoditi ako ko ubije ubicu ili puca u samoodbrani? To je hipoteza o kojoj je govorila gospođica Trent kad smo išli ovamo. Razabrao sam da ona pokušava da opravda ubistvo Lerija Grema. Ali na takva pitanja ne može odgovoriti obični reporter, bez obzira kako on bio
nadaren, neumoran i savestan... - Hteo bih da vas nešto da vas pitam, Koli... hoće li u ovo biti umešana gospođica Stedmen? - Ime gospođice Stedmen ne može biti ispušteno iz ovoga... sad više ne! - Ali zar reportaža ne bi mogla, što se nje tiče, da se završi s njenim venčanjem? Džošua klimnu glavom. - U mojoj će reportaži nesumnjivo završiti s venčanjem, gospodine Lesli. Ali hoće li njena veza s ovim slučajem tu završiti i u policijskom izveštaju? Zavlada tišina. - Tilmen ju je video - reče Lesli. - Tilmen! - Džošua Koli izusti tu reč tako kreštavo da se Lesliju načas učinilo da je zapevao. - Zar je Tilmen bio tamo? - On je bio pred Leopards Klubom. Video je gospođicu Stedmen. - Kažete da je bio napolju? I video gospođicu Stedmen? Hm! To je nezgodno. Jeete li sigurni da je bio napolju? Vi ga niste videli, ili možda razgovarali s njim? zapita naglo. Lesli ga uveri da ga nije video. - To je veoma nezgodno. To mi nipošto nije drago. Koli je govorio kao da je on bio reditelj one tragedije. - Ne mogu zamisliti ništa nezgodnije. Onda, bez ikakvog povoda, Lesli osorno reče devojci: - Hajde sad sa mnom u automobil i kući u Vimbldon. - Ali, dragi... - poče ona. - Moraš. Želim da budem sam da bih mogao da razmislim o svemu. Hteo bih još noćas da razgovaram s gospodinom Kolijem... a posebno s gospodinom Tilmenom - doda zlovoljno. - Mislim da će s gospodinom Tilmenom biti poprilično teško. - On je veoma zgodan čovek - upade mu u reč Džošua. - Ne govorim o njemu kao o stručnjaku, nego kao o
čoveku. Takođe ne mogu reći da je on po prirodi plemenit čovek. Ali inače mislim da je zaista veoma zgodan čovek. - To ćemo videti. Liv Fridmen je sedeo zguren u ćošku automobila i jedva je progovorio koju reč tokom vožnje do Vilmbldona. On mrmljajući pozdravi Leslija, a nije ništa rekao ni devojci, zadovoljivši se samo time što ju je za vreme vožnje držao za ruku. Lesli je pokušao da započne razgovor, ali bez vidljivog uspeha. Bio je iskreno srećan kad su stigli u Hilford. Vladanje Liva Fridmena postalo je prirodnije kad su ušli u kuću. Događaji protekle večeri strahovito su ga potresli i Beril je prvi put primetila kako je ostario. - Hoćeš li u biblioteku, ili ćeš radije poći u svoju sobu da legneš? Ona odmahne glavom. - Ja sam se naspavala, Liv - reče mirno, - Ne znam ne bi li bilo bolje da nisam. - Bogu hvala, što si spavala! - reče Liv hrapavim glasom. On otvori vrata biblioteke i oni uđoše. Nisu progovorili ni reči, dok Robert nije doneo poslužav- nik s vrućom kafom i velikom brušenom bocom. Liv sebi natoči punu čašu i brzo je iskapi. - To je dobro - reče spustivši se u staru fotelju i ispruživši drhtave ruke prema zapretenoj žeravici u kamionu. - Bože, kakve li noći! - Ti znaš, Liv... zar ne? - O Sutonu? Da, znam sve. On okrete glavu k Lesliju. - Jeste li joj ispričali? - Rekao sam joj da je Suton mrtav. - Jeste li joj rekli ko je on bio... šta je bio? - Ne, nisam - reče Lesli. Beril ga iznenađeno pogleda. - Šta je bio? Ne razumem. - On je bio gospodin Potkazivač - reče Liv promuklo - i
bio je još nešto, Beril, moja devojčice... Sećaš li se one noći kad smo u ovoj sobi razgovarali o čoveku kojem je zanimanje bilo bigamija? Ona klimnu glavom. - Da, ti si rekao da je provalničko zanimanje pošteno, i začudila sam se zašto si to rekao. Onda si nam pripovedao o onom strašnom čoveku! Oh! - uzdahne. -To je bio... - Frenk Suton - reče Liv. - Kad sam to čuo... mislio sam da ću poludeti! - Kako ste to saznali, Fridmene? - zapita Lesli. Cele večeri se pitao, kako je Liv Fridmen saznao. - Čuo sam u salonu neke glasove - reče Liv. - Istini za volju, počeo sam da sumnjam zbog nekih reči, što su ih preda mnom izmenili Suton i ona devojka Trent. A onda mi se učinilo da čujem kako se svađaju. Malo sam se zabrinuo, i u običnim okolnostima ne bih, dakako, ni pomislio da prisluškujem. Ali morao sam zbog tebe, Beril on prihvati njenu ruku i tako je snažno stisnu da je zacvilela. - Morao sam radi tvoje sreće, radi tvoje budućnosti, i ništa nisam hteo prepustiti slučaju. Morao sam da saznam, šta je ta žena bila njemu, pa sam pritisnuo kvaku, malo sam odškrinuo vrata... i onda sam čuo svu prljavštinu! Ja sam svoju devojčicu dao gospodinu Potkazivaču, preprodavcu ukradenih dragocenosti, a što je bilo još gore... on je već bio oženjen. Druge je žene ostavio pred crkvenim vratima. Glas mu zadrhta. - Ali tebe nije nameravao da ostavi. Mislim da sam onda poludeo, i čudim se što nisam uleteo u sobu i zagušio ga. Sad mi je žao, što nisam. Ali setio sam se tebe i pomislio da si ti gore, ne sluteći kakva se jeziva stvar dogodila... to me je dovelo k pameti. Pošao sam gore kod tebe da ti to kažem, ne samo da ti to kažem već da steknem i malo sigurnosti, draga moja. Sećaš li se, kako sam znao da dobijam one napade srdžbe i kako sam se onda uz tebe smirio? Hteo sam, dakle, da pokušam isto.
Kad sam ušao u tvoju sobu, nisam te našao. Da sam bio pri pameti, pokucao bih na vrata tvoje garderobe. Onda me je spopala luda misao da si saznala sve o Sutonu i pobegla. Kad čovek nije pri pameti, spopadaju ga takve lude misli. Pojurio sam u svo- ju sobu i preobukao se... još sam nosio svečano odelo što sam ga imao na venčanju. Načas, u brizi za tebe, zaboravio sam sve o Sutonu. Kad sam sišao, njega već nije bilo. Znao sam gde ću ga naći, pa sam uzeo automobil i odvezao se u grad da ga potražim. Nisam slutio da će poći u svoju firmu. Tamo bih ga zatekao. Umesto toga, pošao sam na drugu stranu. Ona je sad sve razumela, pa ustade gledajući ga očima punim užasa. - Pošao si u Leopards Klub? - zapita. On potvrdi. - Da, pošao sam u Leopards Klub. Znaš, poznajem Anerleja i jednom sam mu, kad je bi u velikoj neprilici, pomogao. Prvi put sreo sam ga u Kaleu za vreme rata. Već više godina nisam bio u klubu, ali večeras sam odlučio da pođem tamo. - Vi ste, dakle, onaj gospodin koji je spavao u broju četiri? - zapita Lesli, nasmešivši se. Liv potvrdi. - Nameravao sam samo jedno... da raščistim s Frenkom Sutonom. Niko me nije video, osim Anerleja, kad sam došao u klub. Njegovog dečaka u to vreme nije bilo. On se dakako iznenadio kad me je ugledao. Rekao sam mu da sam strašno umoran i da želim da spavam i ne želim da iko zna da sam u klubu. Morao sam da prepustim slučaju da dobijem sobu kraj one što će je uzeti Suton. I on mi je slučajno dao sobu kraj sobe za sednice. Čuo sam Sutona kad je ušao, i, prisluškujući uz pregradni zid, čuo sam njegov telefonski razgovor. Otvorio sam vrata i on me je ugledao. Skočio je na noge, izvukao revolver, a ja sam opalio. - Ti si ga ubio? To si bio ti... ti? - uzdahnu Beril zagledavši se u njega. - Ti... ti!... - ponovo šapnu. - Ti si ga
ubio, Liv? On polagano klimne. Glava mu se spusti na prsa. - Ubio sam ga. Ne stidim se toga. Spreman sam da mi zbog toga sude. Ako je iko zaslužio smrt, onda ju je zacelo on zaslužio. Ona ljutito pogleda Leslija. - On je to znao - upade Liv. - Upravo kad sam opalio, osetio sam kako me je neko udario po ruci i okrenuh se... bio je Lesli. Uzeo mi je iz ruke revolver i izgurao me kroz neka mala vrata na stepenice što vode u prizemlje. Njima se služe konobari. Nisam sreo nikoga. Dole sam otključao vrata. Ta vrata otvara i zatva- ra Anerlej. - Oh. Liv. Ona je kleknula kraj njega i položila gaavu na njegovu ruku, jecajući i smejući se kao da je poludela. Dugo je potrajalo dok su je umirili. Kad se smirila, Leslnja više nije bilo. - Otišao je da potraži Tilmena - objasni Liv. - Ali Tilmen.,.? - ona se zbuni. - Ko je on? Šta je on? On joj to nije znao reći. Liv je morao da izvrši još jednu dužnost. Sačekao je dok je lekar, koga je pozvao, otišao, a onda pozvao svog umornog šofera. - Odvešćete me u policijsku stanicu u Bov Stritu reče. - Ostaću tamo. Vi ćete odvesti automobil nazad u Vimbldon i staviti se na raspolaganje gospođici Beril. Još je proveo pola sata sređujući svoje stvari, a onda se ukrcao u autmobil, koji ga je brzo odvezao u grad. Jedva što je izašao iz kuće, telefonsko je zvonce počelo besno da zvoni. Zvono je odbilo polovinu sata posle ponoći, kad se pred neuglednim vratima policijske stanice u Bov Sgritu zaustavio zaprljani automobil. Liv Fridmen je neko vreme stajao na kiši, dajući šoferu poslednje naloge - Ne, ne treba da me čekate - reče nekako jezovito se našalivši. Zapravo, možda će proći mnogo vremena pre nego što ćete doći po mene, Džonse. Ujutro potražite kapetana Leslija i
on će vam verovatno pomoći da se odlučite hoćete li ostati u mojoj službi ili nećete. On se nije maknuo s mesta, dok se automobil nije odvezao, a onda, uspevši se uza četiri stepenice, pri- stupi policajcu koji je stajao uz vrata. - Hteo bih da razgovaram s inspektorom - reče, a policajac ga odvede u sjajno rasvetljenu sobu. U taj su čas pored stola stajali neki policajac i detektiv-inspektor razgovarajući s narednikom stanice. - Ime mi je Liv Fridmen - reče. - Poznajem vas veoma dobro, gospodine Fridmene nasmeši se inspektor. - Šta želite? Jeste li šta izgubili? - Došao sam da me uhapsite zbog zločina ubistva reče LivFridmen sigurnim glasom. - Sinoć oko devet i trideset ubio sam nekog čoveka imenom Frenk Suton, ali verovatno ga bolje poznajete pod imenom gospodin Potkazivač. Ubio sam ga u Leopards Klubu. Detektiv-inspektor se začuđeno zagleda u njega. - Vi niste nikoga ubili - reče, a onda se najednom nasmeja. - Bojim se gospodine Fridmen - dodada ste malo preduboko pogledali u čašu vina. - Kažem vam da sam ga ubio - reče nestrpljivo Liv. Inspektor odmahnu glavom. - Uveravam vas da niste - reče. - Upravo sam došao iz Midleseks bolnice, gde leži Suton, kojem je inače ime Stel, i on nije ni ranjen. Liv nije mogao da veruje svojim ušima. Zbunjeno protrlja oči. Suton živ...? - Ne sanjam li? - zapita promuklo. - Ako nisam u njega... pucao, zašto je onda u bolnici? - U bolnici je - reče detektiv - jer je, prema vla- stitom priznanju, nehotice ispio napitak, kojim je nameravao da uspava svoju prijateljicu. Drugim rečima, on je u bolnici zbog trovanja nekim opojnim sredstvom. I ako je istina samo polovina onoga što je otkucala njegova prijateljica, on će za šest sedmica biti zreo za vešala.
33 Gospodin Fild je trebalo da ode iz uredništva najkasnije u šest sati. Istina je da novinari nemaju određeno radno vreme i da zbog potrebe svog neobičnog zvanja često moraju da izostanu iz kruga svojih porodica. Ali urednici su po pravilu ljudi skloni navikama, ljudi koji ne propuštaju određeni voz, koji će otići kući iz uredništva u određeno vreme, makar baš bili usred najvećega posla. A sad je bilo jedan sat ujutro i gospodin Fild je sedeo za stolom u košulji, držeći među zubima ostatak cigare, a umorne su mu oči zado- voljno sjale iza naočara. Pred njim je ležao sasvim svež primerak Megafona. Kako je uspeo da dobije ovaj primerak suparničkih jutarnjih novina, to je bila njegova i božja tajna. S druge strane stola, na posvećenom naslonjaču gospodina Filda nehajno se izvali Džošua Koli. A pred njim je stajao papir pun sendviča sa šunkom i velika čaša napola puna piva. - Ovo je divan doživljaj u životu čoveka, Koli - reče Fild, koji je u jedan sat ujutro bio sklon filozofskom razmišljanju. - Na primer, prvi ste podsticaj dobili od neke lepe devojke... - Nikad nisam dobio nikakav podticaj ni od kakve lepe devojke - usprotivi se Džošua žvaćući sendvič sa šunkom. - Ne govorim o vama, već o zgodnijim muškarcima reče gospodin Fild. - A onda, zamišljam, ratnikovo se srce ispuni radošću, kad pobedi svoga neprijatelja. Gospodin Fild otpi gutljaj piva iz svoje čaše i položi je na sto. - Ali ništa nije uzbudljivije od čitanja suparničkih novina... i mi smo ih potukli... - Ja sam ih potukao - promrmlja Koli. - Vi ste u ovaj čas jedan od mnogih. Da vas ja nisam podbadao i gurao i vređao zbog vaše prirođene nepokretnosti, nikad ne biste doneli ovu reportažu. Ali moram vam odati priznanje, Koli. Vi ste brže sakupili sve niti koje
su vodile do gospodina Potkazivača nego što bi to mogao učiniti iko u Flit Stritu. Ova krpa - on lupi rukom po Megafonu - zaposlila je na tom poslu svoga najboljeg čoveka. Vi ste njuškali njemu pod nosom i sasvim ga potukli. A kruna svega... On na trenutak ućuta. - Trijumf - reče Džošua. - Junačko delo je reč koju sam pokušao da nađem. Vaše delo je otkriće da je gospodin Potkazivač još živ. To mislim da je vaš mučan posao... tour de force. - Ili schef d’ oeivre... remek-delo - promrmlja Džošua. Telefon na stolu zazvoni. Fild lenjo ispruži ruku i diže slušalicu. - Sad me ne zanima ništa - reče - osim postelje. Telefonirao mu je vratar, a Fildovo se lice, slušajući, naceri. - Dobro, to je vrhunac! - reče s poštovanjem. - Zamolite ga neka dođe gore. On spusti slušalicu i pogleda Kolija. - Neki vaš prijatelj želi da vam čestita. Gospodina Kolija nisu posebno zanimale čestitke prijatelja. I on je bio umoran. A kad su se otvorila vrata, a u sobu ušao Tilmen mrzovoljno se cereći, Džošua ustade sa stolice da pozdravi svoga velikodušnog suparnika, Artura Tilmena Džonsa iz Megafona smatrali su za najvećeg reportera u Flit Stritu. - Skidam pred vama šešir, vi stari psu tragaču! - reče i uhvati Džošuine ruke. - Upravo sam ukrao jedan primerak vašeg jutarnjeg izdanja. A kad je Fild uzalud pokušao da sakrije primerak Megafona, reče: - Niste vi, Fild, jedini pokvarenjak u Flit Sgritu. A vaša reportaža, Koli, je divna... zaista divna. Moraćemo izdati drugo izdanje i ukrasti od vas koliko možemo, ali ste nas prestigli i to nam nipošto neće koristiti. Uostalom, jeste li videli našeg prijatelja Leslija?
Gospodin Koli pogleda na sat. - Obećao je da će doći ovamo pre nego što pođe kući reče. - Zato čekam. Divan momak! On je dobio ono zaposlenje kod gospodina Potkazivača zahvaljujući svojim lošim osobinama... Suton je želeo da ima u svojoj blizini bivše kažnjenike. Zato se oduševio Leslijem. Skotland Jard je zloupotrebio njegove kažnjeničke podatke. - Zar ga onaj glupi narednik iz Bov Strita nije poznavao? - zapita Tilmen Džons. - Ko njega poznaje? - Dakako, čim je došao onamo i kazao inspektoru ko je, Elford ga je pustio na slobodu. - Ko je... - poče Tilmen Džons. U taj čas uđe nenajavljeni Lesli. On je znao vešto da obiđe vratare i čuvare. Ušavši u sobu, pruži ruku Koliju. - Čestitam! Članak zvuči sasvim istinito, premda nije istinit! Džošua se široko nasmeši, a onda se okrete k Fildu. - Gospodine Fild - reče - predstavljam vam glavnog inspektora Barabala iz Skotland Jarda. Urednik stisnu pruženu ruku. - Drago mi je! - reče Fild. - Drago mi je! - reče Džon Lesli Barabal.
BELEŠKA O PISCU Edgar Valas je britanski romansijer, dramatičar i novinar, pisac popularnih detektivskih priča, nazvan i kraljem modernog trilera. Edgar Valas je rođen u Grinviču 1875. godine, iste godine kad i tvorac Tarzana Edgar Rajs Barouz. Posle vrlo zanimljivog detinjstva i mladosti, provedene delom i u Južnoj Africi Edgar Valas je 1899. godine postao dopisnik Rojtersa i londonskog Dejli Mejla. Izveštavao je, između ostalog i iz Rusko-japanskog rata (1904-5). Pisao je, u to vreme, i o ratu obaveštajnih službi, što će mu pomoći u radu na docnijim pričama i romanima. Prvi Valasov roman Četiri pravednika objavljen je 1905. godine. Desetak godina kasnije Valas je objavio čuvenu špijunsku priču Oznaka broj 2, a posle Prvog svetskog rata postao je najčuveniji pisac od čijih dela je čitanija bila samo Biblija. Najpoznatiji Valasovi romani su Liga pravednika, Čovek iz Kordobe i Potkazivač. Edgar Valas je autor niza drama i filmskih scenarija. Preminuo je 10. februara 1932. godine upravo u vreme kada je radio na scenariju za prvu holivudsku verziju King-Konga.