FILOZOFIJA
Bukvalno prevedeno ljubav prema mudrosti, filozofija se bavi sa nekim od najopštijih pitanja o univerzumu i našem mestu u njemu. Da li je svet potpuno fizički u sopstvenoj kompoziciji i procesima? Da li postoji ikakva svrha toga? Da li mi možemo zasigurno znati išta? Da li smo mi slobodni? Da li postoje ikakve apsolutne vredn osti? Filozofija se razlikuje od navike u tome da
na njena pitanja ne može biti odgovoreno iz iskustva ili eksperimentom; i od religije u tome što je svrha filozofije potpuno intelektualna i ne dopušta ulogu veri ili otkrovenju. Filozofija ima tendenciju da nastavi neformalnim, ali rigoroznim, procesom koncep tualne analize i
argumentacije. Filozofi takođe dovode u pitanje sopstvenu preduzimljivost: šta filozofija jeste ili da li bi trebalo da bude sama sebi filozofski problem.
Glavne grane filozofije su metafizika, istraživanje najopštijih osobina, odnosa i procesa realnosti; epistemologija, istraživanje mogućnosti, tipova (vrsta) i izvora znanja; etika, nauka o tipovima, izvorima i opravdanju moralnih vrednosti i principa; i logika, analiza tačnog i netačnog mišljenja. Mogu se pojaviti filozofska pitanja u vezi sa drugim oblastima istraživanja, na primer u umetnosti, pravu, religiji i nauci;problemi teže da budu b udu posledice jedne posledice jedne ili više od 4 glavne grane.
Zapadna filozofija započinje sa Presokratovcima u 6. veku p.n.e. u područjima gde je Grčki bio govorni jezik, oko Egejskog mora i južne Italije. Antički filozofi kao što su Platon i Aristotel istraživali praktično svaku oblast znanja, tada nije postojala p ostojala distinkcija između filozofije i nauke. Kada je hrišćanstvo postalo velika sila u Evropi i Severnoj Africi (2 -5 v.n.e.), apologist kao što su Sv. Avgustin su počeli da vrše sintezu antičke filozofije sa hrišćanskim pogledom na svet i taj se nastavio kroz srednji vek. Sa naučnom revolucijom 16. i 17. v. , fizičke nauke počele su se odvajati od filozofije i filozofi filozofi kao što su Dekart, Dekart, Loki Lajbnic počeli su da procenjuju filozofske implikacije novih naučnih rezultata. U 19. Veku i ranom 20. veku, ustanovljena je psihologija kao disciplina odvojeno od filozofije. Ovaj proces neprekidnog odvajanja disciplina od filozofije postavlja pitanje da li filozofija ima temu koja pripada samo njoj. Višegodišnja priroda ranije pomenutih pitanja predlaže da ima; štaviše, kako se nove teme pojavljuju, novi filozofski problemi se pojavljuju u odnosu na njih. Dva savremena primera su hermenautika, hermenautika,
generalno začeta kao proučavanje interpretacij takvih fenomena kao što je značenje jezika, umetničkih dela i društvenih praksi; i kognitivne nauke, tj. istraživanja kako neurofiziologija, psihologija, lingvistika i računarske simulacija utiču na rad uma.
SOCIOLOGIJA
Sociologija je nauka koja se bavi čovekovim socijalnim životom, grupama i društvima. Njen predmet je naše ponašanje u ulozi socijalnih bića. Obim socioloških istraživanja je ekstremno širok, u rasponu od analize usputnih susreta pojedinaca na ulici, do istraživanja globalnih socijalnih procesa.
Učeći da mislimo sociološki- posmatrajući, u drugom smislu reči, u širem pogledu- znači kultivisati imaginaciju. Studiranje sociologije ne može biti samo rutinski proces usvajanja znanja. Sociolog je neko ko je sposoban da se oslobodi neposrednosti ličnih okolnosti i da stavi stvari u širi kontekst. Sociološki rad zavisi od onoga što američki autor C. Wright Mills u poznatoj frazi naziva sociološkom imaginacijom.
Sociološka imaginacija zahteva od nas da se, iznad svega, ogradimo od poznatih rutina naše svakodnevnice da bismo ih videli u dr ugom svetlu. Dopušta nam da vidimo da mnogi događaji za koje se čini da se tiču jedino pojedinca se zapravo reflektuju na krupnije probleme. Razvod, na primer, može biti veoma težak proces za nekoga ko prolazi kroz njega, što Mil naziva ličnim problemom. Ali razvod, on ističe, je takođe javni problem u društvu kao u današnjoj Britaniji, u kojoj se preko trećine brakova završi kroz deset godina. Nezaposlenost, da uzmemo drugi primer, može biti lična tragedija za nekoga ko je izgubio posao i nije u mogućnosti da pronađe drugi. Ipak, ovo ide iznad ličnog očaja, kada su milioni ljudi u društvu u istoj situaciji. Ovo je javni problem koji izražava velike društvene trendove. Sociologija je predmet sa bitnim praktičnim implikacijama. Može da doprinese socijalnom kriticizmu i praktičnim socijalnim reformama na nekoliko načina. Prvo, da poboljša razumevanje datog sklopa društvenih okolnosti često nam dajući bolju šansu da ih kontrolišemo. Drugo, sociologija obezbeđuje bitnost povećanja naših kulturoloških osećaja, dopuštajući pravilima da budu bazirana na svesnosti drugačijih kulturoloških vrednosti. Treće, mi možemo istražiti posledice (namerne ili nenamerne) usvajanja određenog programa pravila. Konačno, i možda najbitnije, sociologija obezbeđuje samopouzdanje nudeći grupama ili individuama poboljšanu mogućnost da izmene uslove sopstvenih života.
DA LI SI
SREĆAN?
Nikomahova etika je Aristotelovo najbitnije delo o etici i može se smatrati kao jedna od
najranijih eseja u onome što se danas naziva,,analitička filozofija“. U ovom radu Aristotel je pokušavao da analizira ili objasni upotrebu određenih moralnih termina koji se javljaju u svakodnevnom govoru na mnogo jasniji način nego što bi mogao prosečni čovek, iako običan čovek može da koristi ove reči prilično ispravno u svakodnevnom govoru. U Nikomahovoj etici, Aristotel daje definiciju reči ,,sreća“ koja je od tada postala slavna. ,,Sreća“, on kaže, ,,je aktivnost duše u skladu sa savršenom vrlinom“. Na žalost, ova definicija za čitaoca možda nije mnogo jasnija nego originalno pitanje ,,šta je sreća?“, budući da je prikazana u nejasnoj terminologiji. Zapravo, ona je bila iz vor zbunjenosti filozofa vekovima i njene razne interpretacije su bile ponuđene. Verovatna interpretacija, iako ne jedina, je ova: Aristotel
naglašava činjenicu da sreća nije nešto što je statično, već predstavlja aktivnost. Ljudi teže mišljenju da je sreća nešto do čega mi dolazimo- određeni fiksni cilj koji nas očekuje ako se ponašamo na određene načine. Ali ovo je tačno ono što Aristotel poriče. Sreća nije cilj u ovom smislu. To je pre nešto što prati određene aktivnosti. Ali kako treba da se ponašamo da bismo dostigli sreću? Aristotelov odgovor se može pronaći u dobro poznatoj formuli nazvanoj ,, Doktrina sredine“, ili popularno rečeno zlatna sredina. Ispravan način da se čovek ponaša u moralnoj sferi je u skladu sa sredinom. Na primer, da bi bio srećan, on mora da bude hrabar, velikodušan, ponosan, duhovit, skroman itd. Ali sve ove vrline, kako ih Aristotel označava, jesu vrline umerenosti: hrabrost je sredina između kukavičluka i lude smelosti; velikodušnost između rasipništva i škrtosti; ponos između taštine i poniznosti itd. Aristotelova filozofija zlatne sredine se može kondenzovati na sledeći način: Da bismo postigli sreću, ljudi moraju da se ponašaju umereno, takođe moraju da se ponašaju tako kao da teže sredini između dva ekstrema. Ako to rade, onda će biti srećni.
SOCIJALNA STRATIFIKACIJA
Socijalna stratifikacija je termin koji se odnosi na sve forme nejednakosti, ne samo na klase.
Nejednakosti utemeljene na polovima, etičkoj pripadnosti, starosti i političkoj moći su takođe ključne dimenzije socijalne stratifikacije koje sociolozi istražuju podrobno kao i klase. Ove forme socijalnih nejednakosti su takođe često usko povezane, tako što su, na primer, etničke manjine češće pripadnici siromašnog staleža. U većini vremena, mi ne doživljavamo svet kao članovi određene ,,klase“, ,,etničke manjine“, ili bilo koje druge kategorije socijalne stratifikacije. Mi težimo tome da vidimo sebe kao individue sa posebnim poslovima, kao članove porodica, studente koji će uspeti- ili neće, i tako dalje. I iako mi možda doživljavamo naš ,,pol“ u neposrednijem, svakodnevnom smislu kroz interakcije kao muškarci i žene sa drugima, mi ne možemo da vidimo tu interakciju kao neku vrstu uzrokovane nejednakosti. To je ,,samo prirodno“ da se muškarci i žene ponašaju na određene načine i da žele drugačije stvari. Muškarac dobija svoju nagradu na poslu, a žena kod kuće. Naši pojedinačni životi neizbežno grade za nas ličnu životnu istoriju koja nam govori zašto se nalazimo tu gde jesmo unutar društva. Ove priče imaju tendenciju da govore o nejednakosti i našem položaju u izrazito individualističkim uslovima. U drugim rečima, nejednakost nije nešto što se doživljava na kolektivnom nivou, jer postoji jedino, ako i toliko, u vidu prednosti ili nedostatka koje su pojedinci izgradili za sebe same.
Povremeno se, naravno, govori veoma drugačija priča o nejednakosti, ona koja nema pojedinca kao naratora, već kolek tiv- sindikalna organizacija koja brani svoje članove, marš za građanska prava koji zahteva pravo glasanja za crnce, ženska grupa koja proglašava jednaka prava za svoje sestre širom sveta, gej i lezbejski skup protiv diskriminacije na osnovu seksualnosti. U ovakvim vremenima, ljudi se osećaju kao da imaju zajednički položaj i grade moćan osećaj kolektivnog identiteta kao članovi jedne ekonomske klase, etničke grupe itd. Sociolozi se interesuju za istraživanje kako iskustvo, tako i stvarnost društvene nejednakosti. Da li postoji, i ako postoji, na osnovu čega? Ako postoji, kako ljudi odgovaraju na nju? Da li su jedni bitniji od drugih u određenim situacijama? Kako su nejednakosti posredovane svakodnevnim životom? Da li postoje glavne forme nejednakosti koje se mogu povezati sa različitim oblicima društva? Ova, i druga pitanja, postavljana su sociolozima duže od jednog veka.
ISTINA, ČISTO I JEDNOSTAVNO
Šta je istina? Ovo pitanje se može posmatrati kao jedna od najtipičnijih filozofskih zagonetki. Često i bez pitanja mi postavljamo koncept- pitamo ,,da li je to istinito?“, mi objavljujemo ,,istinito je“, mi se zaklinjemo da ćemo govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine. Istina je, ponekad, nedostižna- teško otkrivamo istinu iza pojava, istina može biti namerno skrivena ili zamračena, ili jednostavno izvan naših sposobnosti istraživanja. Političari mogu pokušati da sakriju istinu, naučnici streme otkrivanju istine iza fenomena, istoričari se zbunjuju nad ostacima i rukopisima ne bi li shvatili istinu o Juliju Cezaru ili Napoleonu.
U svim ovim slučajevima traženja istine, međutim, jedino nije dovedena u pitanje priroda same istine. Istina nas može izbegavati, ali mi nemamo sumnje o tome šta je to što želimo da saznamo. Ali, kada se suočimo sa pitanjem ,,šta je istina“, um nam trne- šta ovo pitanje znači? Osećamo da znamo koji je odgovor, ali ne možemo ga opisati rečima. Tako je to sa brojnim filozofskim zagonetkama: Šta je vreme? Šta je znanje? Šta je um? Iako u većini slučajeva nemamo poteškoća u korišćenju takvih koncepata, postoje trenuci kada se pojave zagonetke.
Znanje, na primer: skeptik nas može izazvati- Chuang Tzu (Čang Cu) je sanjao da je leptir i nije znao, kada se probudio, da li je čovek koji je usnio da je leptir, ili leptir koji trenutno sanja da je čovek. Ali ako je ceo život san, ne možemo znati ništa, jer su snovi iluzije. Ono što se desi u snovima nije stvarno. Šta je stvarno? Postoje bro jne zagonetke o istini kao što je, na primer, poznati paradoks o lažovu (da li bi mi verovao ako ti kažem da uvek lažem?). Drugi, i možda najizazovniji, jeste zahtev skeptičara ili relativiste da ne postoji ništa kao što je apsolutna istina - sva istina je relativna za onoga koji sudi. Voda je za mene topla, tebi hladna- postoji li neka činjenica da li je stvarno topla ili hladna? Jagovoreći kao neko ko nije relativista- tvrdim da je relativizam lažan. Istina nije relativna, već apsolutna. Svako od nas poseduje percepcije, donosi sudove zasnovane na njima, poglede na svet
iz lične perspektive. Ali svet je različit iz svih tih drugačijih gledišta. Istina je objektivna. Svet je svet činjenica koji čini naše presude objektivno istinitim ili lažnim. To je u najmanju ruku ideal koji naša presuda pokušava da ogleda.
POSTOJANOST LJUDSKE PRIRODE
Univerzalno je priznato da postoji velika uniformnost među akcijama ljudi, u svim narodima i godinama, i da, ipak, ljudska priroda i dalje ostaje ista, u svojim p rincipima i operacijama. Isti
motivi uvek proizvode ista dela: isti događaji prate iste uzroke. Ambicija, pohlepa, samoljublje, sujeta, prijateljstvo, velikodušnost, javni duh: ove strasti, pomešane u različitim stepenima i raspodeljene u celom društvu, bile su, od početka sveta, i još uvek jesu, izvor svih delovanja i preduzimljivosti, koje su ikada zabeležene u ljudskom rodu. Da li biste znali osećanja, sklonosti i tok života Grka i Rimljana? Dobro proučiti temperament i delovanja Francuza i Engleza: ne možete puno pogrešiti u prelasku na prethodne velike opservacije koje ste napravili u vezi sa prethodnim. Čovečanstvo je toliko isto, u svim vremenima i mestima, da nas istorija ne informiše o bilo čemu novom ili čudnom u ovom konkretnom slučaju. Njena glavna svrha je jedino da otkrije konstantne i univerzalne principe ljudske prirode, tako što će čoveka prikazati u svim varijacijama i situacijama, opremajući nas materijalima pomoću kojih možemo formirati naša zapažanja i upoznati se sa regularnim izvorima ljudske akcije i ponašanja. Ovi zapisi o ratu, intrigama, frakcijama i političarima ili moralnim filozofima koji utvrđuju principe svoje nauke, u istom maniru kako se fizičar ili filozof prirode upoznaje sa prirodom bilja, minerala ili drugih spoljnih objekata, pomoću eksperimenata koji ih se tiču. Niti su zemlja, voda, ili drugi elementi, pregledani od strane Aristotela ili Hipokrata, manje nalik onima koji su u sadašnjosti izloženi našim zapažanjima, nego ljudi opisani od strane Polibija i Tacij a su oni koji sada upravljaju svetom.