Geronimo - Moja priča

Naslov originala Geronimo His Own Story Prevod s engleskog Maša Matijaševic-Simić

DŢERONIMO MOJA PRIČA

AUTOBIOGRAFIJA VELIKOG RATNIKA I PATRIOTE

POREKLO APAČA U početku svet beše prekriven tamom. Ne beše ni Sunca, ni dana. U večnoj noći nije bilo ni Meseca, ni zvezda. MeĎutim, postojale su sve vrste zveri i ptica. MeĎu zverima behu strašna, bezimena čudovišta, zatim zmajevi, lavovi, tigrovi, vukovi, lisice, dabrovi, veverice, pacovi, miševi, kao i sve vrste gmizavaca, kao što su gušteri i zmije. Ljudski rod nije mogao da se razvija jer su zveri i zmije uništavale svako ljudsko potomstvo. Sva stvorenja imala su moć govora i bila su obdarena razumom. Postojala su dva plemena: ptice, ili pernato pleme, i zveri. Ptice je vodio njihov poglavica orao. Ova plemena često su većala. Ptice su ţelele da se pusti svetlost, a zveri su to uporno odbijale. Na kraju, ptice povedoše rat protiv zveri. Zveri behu naoruţane toljagama, ali orao je podučio svoje pleme kako da koristi luk i strele. Zmije su bile toliko lukave da ih je bilo nemoguće ubiti. Jedna od njih sakrila se u strmom stenju planine u Arizoni. Njene oči (pretvorene u sjajno kamenje) mogu i danas da se vide u toj steni. Kada bi bili ubijeni, medvedi bi se pretvarali u nekoliko drugih medveda tako da ih je bilo sve više. Ni zmaj nije mogao da bude ubijen, jer je bio prekriven četvorostrukim oklopom od roţnatih krljušti koji strele nisu mogle da probiju. Jedno od najstrašnijih i najopakijih čudovišta (koje je bilo bezimeno) bilo je

otporno na strele, pa je orao visoko uzleteo noseći okrugao, beo kamen, koji je ispustio da padne na glavu ovog čudovišta, ubijajući ga na mestu. Ovaj kamen je zbog toga prozvan svetim. Borili su se mnogo dana, ali na kraju su ptice ipak odnele pobedu. Kada se rat završio, iako su neke zle zveri preţivele, ptice su mogle da kontrolišu veće i svetlost je puštena. Ljudski rod mogao je nesmetano da ţivi i napreduje. Poglavica u ovoj dobroj borbi bio je orao i ljudi su nosili njegovo perje kao znak mudrosti, pravde i moći. MeĎu malobrojnim ljudima bila je i jedna ţena blagoslovena mnoštvom dece koju su zveri uvek ubijale. Ako bi ona na neki način uspela da ih prevari, došao bi zmaj, koji je bio mudar koliko i zao, i pojeo bi njenu odojčad. Posle mnogo godina ţena je rodila sina oluje i sakrila ga u duboku pećinu. Zatvorila je ulaz u pećinu i na tom mestu upalila logorsku vatru. Tako je detetovo skrovište bilo sakriveno, a njemu toplo. Ţena je svakodnevno sklanjala vatru i silazila u pećinu u kojoj se nalazio krevetac da nahrani svoje dete, a onda bi se vratila i ponovo palila vatru. Zmaj je često dolazio i ispitivao je, ali ona bi odgovorala: Nemam više dece, sve si ih pojeo. Kada je dečak malo porastao, nije hteo da stalno boravi u pećini; ţeleo je da trči i da se igra. Jednom prilikom zmaj je video njegove tragove. Pošto nije mogao da pronaĎe dečakovo skrovište stari zmaj se zbunio i razjario. Rekao je da će da uništi detetovu majku jer mu nije otkrila gde se ono nalazi. Jadna majka

bila je na mukama; nije mogla da oda sopstveno dete, ali je znala koliko je zmaj moćan i lukav, pa je ţivela u stalnom strahu. Ubrzo posle toga dečak je rekao da ţeli da ide u lov. Majka to nije mogla da odobri. Ispričala mu je o zmaju, vukovima i zmijama. Ipak on reče: Idem sutra. Na dečakov zahtev, njegov stric (koji je bio jedini čovek koji je tada ţiveo) napravio mu je mali luk i nekoliko strela, pa su njih dvojica sledećeg dana krenuli u lov. Pratili su trag jelena daleko u planini i dečaku je na kraju uspelo da ubije jednog muţjaka. Stric mu je pokazao kako da uštavi koţu i ispeče meso. Ispekli su dva zadnja čereka, jedan za dečaka, a drugi za strica. Kada je meso bilo spremno, stavili su ga na grmlje da se hladi. Upravo tada pojavio se ogromni zmaj. Dečak se nije uplašio, ali stric se skamenio od straha, tako da nije mogao ni da govori, ni da se pomeri. Zmaj je uzeo dečakov čerek mesa i odneo ga na stranu. Stavio je meso na drugi grm i seo pored njega. Tada je rekao: Evo deteta koje sam traţio. Dečače, lep si i debeo, pa kada budem pojeo ovu divljač, poješču i tebe. Dečak je rekao: Ne, nećeš me pojesti, a nećeš pojesti ni to meso. Otišao je do mesta na kome je sedeo zmaj, uzeo meso i vratio ga na staro mesto. Zmaj reče: Dopada mi se tvoja hrabrost, ali si glup; šta misliš da moţeš da učiniš? Pa, reče dečak, mogu da učinim dovoljno da bih se zaštitio, kao što ćeš videti. Zmaj je tada ponovo preneo meso, a dečak ga je ponovo vratio. Zmaj je uzimao meso četiri puta a kada ga je dečak četvrti put vratio, rekao je: Zmaju, hoćeš li da se boriš sa mnom? Zmaj reče: Da, na koji god način ţeliš. Dečak reče: Staću sto koraka od tebe i tada moţeš da me četiri puta gaĎaš

lukom i strelom, pod uslovom da tada zamenimo mesta i da ja tebe gaĎam četiri puta. Dobro, reče zmaj. Stani tamo. Zmaj je tada uzeo svoj luk koji je bio načinjen od velikog bora. Iz tobolca je izvadio četiri strele; one su bile načinjene od mladih sadnica bora; svaka je bila dugačka dvadeset stopa. Dobro je naciljao, ali kada je odapeo strelu, dečak je uzviknuo i skočio u vazduh. Strela se odmah raspala u hiljadu komadiča, a dečak je stajao na vrhu sjajne duge iznad mesta koje je zmaj ciljao. Duga je ubrzo nestala i dečak je ponovo stajao na zemlji. To se ponovilo četiri puta, a onda je dečak rekao: Zmaju, stani ovde; sada je na mene red da gaĎam. Zmaj reče: U redu, tvoje male strele ne mogu da probiju moj roţnati oklop, a imam još tri oklopa - samo gaĎaj. Dečak je odapeo strelu i pogodio zmaja u predelu srca; prvi oklop od roţnatih krljušti spao je na zemlju. Svaka sledeće strela pogaĎala je novi oklop sve dok zmajevo srce nije ostalo otkriveno. Zmaj uzdrhta, ali nije mogao da se pomeri. Pre nego što je odapeo i četvrtu strelu, dečak reče: Striče, okamenio si se od straha. Nisi se ni pomerio. DoĎi ovamo, ili će zmaj pasti na tebe. Stric potrča ka njemu. Dečak tada odape dobro usmerenu strelu i ona pogodi zmaja pravo u srce. Uz strašnu riku zmaj poče da se valja niz planinski obronak i kroz četiri bezdana završi u kanjonu na dnu. Odjednom, na planine se stuštiše olujni oblaci, blesnuše munje, zatutnji grmljavina i poče da pada kiša. Kada je oluja prošla, duboko u kanjonu meĎu stenjem mogli su da se vide delovi ogromnog zmajevog tela, a njegove kosti mogu da se tu naĎu i danas.

Dečak se zvao Apač. Usen ga je naučio da priprema trave za lekove, da lovi i da se bori. On je bio prvi poglavica Indijanaca i nosio je orlovo perje kao znak pravde, mudrosti i moći. Njemu i njegovom narodu, koji je tada nastao, Usen je podario dom u Zapadnoj zemlji.

OGRANCI PLEMENA APAČ Indijanci Apači podeljeni su u šest plemenskih ogranaka. Ja pripadam jednom od njih, Bedonkoe. Naše pleme nastanjivalo je planinsku oblast koja leţi zapadno od istočne granice Arizone i juţno od glavnog toka reke Hile. Istočno od nas ţiveli su Či-en-ne (Chi-hen-ne) Apači (Apači Vrućih Izvora). Naše pleme nikada nije imalo teškoća sa njima. Njihov poglavica Viktorio (Victorio), bio je moj prijatelj. Uvek je pomagao našem plemenu kada bismo zatraţili. Izgubio je ţivot braneći prava svog naroda. Bio je dobar čovek i hrabar ratnik. Njegov sin Čarli (Charlie) ţivi sada sa nama u ovom rezervatu. Severno od nas ţiveli su Apači Belih Planina. Oni nisu uvek bili u najboljim odnosima sa našim plemenom, ali ipak smo sa njima retko ratovali. Lično sam poznavao njihovog poglavicu Haš-ka-ai-la (Hash-ka-ai-la) i smatrao sam da je dobar ratnik. Njihova zemlja nalazila se pored zemlje Navaho (Navajo) Indijanaca koji nisu iste krvi kao Apači. Drţali smo veća sa svim plemenima Apača, ali nikada i sa Navaho Indijancima. MeĎutim, trgovali smo sa njima, a ponekad smo ih posećivali.

Dţeronimo i Naiče

Zapadno od naše zemlje nalazila se teritorija Či-ea-en (Chi-e-a-hen) Apača. U moje vreme oni su imali dvojicu poglavice, Ko-si-ta (Co-si-to) i Ko-da-u-ja (Coda-hoo-yah). Oni su prema našem plemenu bili ljubazni, ali ne i bliski. Juţno od nas ţiveli su Čo-kon-en (Cho-kon-en), Cirikaua (Chiricahua) Apači, čiji je poglavica u staro vreme bio Kočiz (Cochise), a posle njegov sin Naiče (Naiche). Ovo pleme je uvek bilo u veoma dobrim odnosima sa nama. Cesto smo zajedno logorovali i lovili. Naiče, nekada moj prijatelj po oruţju, sada je moj drug u zatočeništvu. Juţno i zapadno od nas ţiveli su Ned-ni (Ned-ni) Apači. Njihov poglavica bio je Voa (Whoa), koga su Meksikanci zvali Kapetan Voa. Oni su bili naši dobri prijatelji. Zemlja ovog plemena nalazi se delimično u Starom Meksiku, a delimično u Arizoni. Voa i ja smo često logorovali zajedno i borili se jedan uz drugog kao braća. Moji neprijatelji bili su i njegovi neprijatelji, a

moji prijatelji njegovi prijatelji. Sada je mrtav, ali njegov sin Asa (Asa) prevodi ovu priču za mene. Cetiri plemena (Bedonkoe, Čokonen, Čiene i Nedni), koji su nam bili bliski prijatelji u danima slobode, još uvek se drţe zajedno, dok se njihov broj neprestano smanjuje. Samo uništenje celokupnog našeg naroda moţe da prekine naše prijateljstvo. Nestajemo sa zemlje, ali ipak mislim da nismo tu bez neke svrhe inače nas Usen ne bi ni stvorio. Usen je stvorio sva ljudska plemena i sigurno je za svako od njih imao dobar razlog. Svakom ljudskom plemenu koje je stvorio, Usen je podario i dom, zemlju stvorenu za to pleme. Zemlju je opskrbio svim što je sluţilo dobrobiti tog plemena. Kada je Usen stvorio Apače, stvorio je i njihov dom na Zapadu. Dao im je ţito, voče i divljač koji su im bili potrebni za hranu. Da bi im povratio zdravlje kada bi ih skolale bolesti, stvorio je mnoge trave. Naučio ih je gde da nalaze ove trave i kako da ih pripreme za lekove. Dao im je prijatnu klimu i sve što je potrebno za odevanje, a skloništa je uvek bilo u blizini. Tako je bilo na početku: Usen je stvorio Apače i njihov dom. Kada su Apači udaljeni od svog doma, oni se razboljevaju i umiru. Koliko će još vremena proteći pre nego što bude moglo da se kaţe: nema više Apača?

RANI ŽIVOT RoĎen sam juna 1829. godine u No-dojon (Nodoyohn) kanjonu u Arizoni. Odrastao sam u toj zemlji koja leţi oko glavnog toka reke Hile. Ta teritorija bila je naša domovina; meĎu tim planinama bili su skriveni naši vigvami; u raštrkanim dolinama bila su naša polja; beskrajne prerije, koje su se prostirale sa svake strane, bile su naši pašnjaci; u stenovitim pećinama nalazili su se naši grobovi. Bio sam četvrto u porodici sa osmoro dece - četiri dečaka i četiri devojčice. Od porodice sada smo ţivi samo ja, moj brat Poriko (Porico) i moja sestra Na-da-ste (Nah-da-ste). Ţivimo zatočeni kao ratni zarobljenici u ovom vojnom rezervatu (Fort Sil). Kao dete puzao sam po zemljanom podu u vigvamu svog oca, visio u svom coču (tsoch) (Apačko ime za kolevku) na leĎima moje majke ili na grani drveta. Grejalo me je sunce i čuvalo me je drveće, kao i druge indijanske bebe. Kao dečaku, majka mi je pričala predanja našeg naroda; pričala mi je o Suncu i nebu, Mesecu i zvezdama, oblacima i olujama. TakoĎe me je naučila da klečim i da se molim Usenu za snagu, zdravlje, mudrost i zaštitu. Naše molitve nikada nisu bile usmerene protiv nekog drugog, ali ako bismo imali nešto protiv nekoga, sami bismo se svetili. Naučili su nas da Usen ne vodi računa o nevaţnim svaĎama izmeĎu ljudi.

Otac mi je često pričao o junačkim delima naših ratnika, zadovoljstvima lova i slavi ratne staze. Sa braćom i sestrama igrao sam se u očevom domu. Ponekad smo se igrali ţmurke meĎu stenjem i borovima; nekada bismo dangubili u senci drveća ili traţili divlje trešnje dok su naši roditelji radiii u polju. Ponekad smo se igrali ratnika. Veţbali smo prikradanje nekom predmetu koji je predstavljao neprijatelja, i u svojoj dečjoj mašti često smo činili razna junačka dela. Katkada bismo se sakrili od majke da bismo videli da li moţe da nas naĎe; često bismo tako sakriveni zaspali i ostali sakriveni satima. Kada smo dovoljno porasli da bismo mogli da budemo od koristi, odlazili smo u polja sa svojim roditeljima, ne da bi se igrali, već da bi radili. Kada je trebalo sejati useve, krčili smo zemlju drvenim motikama. Sejali smo kukuruz u pravilnim redovima, pasulj izmeĎu kukuruza, a dinje i bundeve razbacano po polju. Gajili smo ih koliko nam je bilo potrebno. Naše polje obično se prostiralo na oko dva jutra zemlje. Polja nikada nisu bila ograĎena. Bilo je uobičajeno da mnoge porodice obraĎuju zemlju u istoj dolini i da se zajednički staraju za useve, štiteći ih od plemenskih ponija, jelena ili drugih divljih ţivotinja. Dinje smo jeli čim bi sazrele. U jesen smo brali bundeve i pasulj i stavljali ih u vreće ili korpe. Klipove kukuruza vezivali smo za komušinu a naši poniji prenosili su ţetvu do naših domova. Tu smo krunili kukuruz, a ţetvu odlagali u pećine ili druga skrovita mesta, gde smo je čuvali do zime kada smo je koristili.

Ponije nikada nismo hraniii kukuruzom, ali u slučaju da smo ih drţali preko zime, davali smo im krmivo. Osim pasa i ponija nismo imali stoku ili druge domaće ţivotinje. Nismo gajili duvan, ali smo ga nalazili u divljini. U jesen smo ga sekli i sušili, ali kada bi naše zalihe presušile, lišće koje je ostalo na stabljikama sluţilo je svrsi. Svi Indijanci, i muškarci i ţene, su pušili. Dečacima nije bilo dozvoljeno da puše dok ne bi sami otišli u lov i ulovili neku veliku ţivotinju - vuka ili medveda. Neudatim ţenama nije bilo zabranjeno da puše, ali se to smatralo nepristojnim. Skoro sve udate ţene su pušile. Osim što smo mleli kukuruz (ručno, kamenom ili tučkom) da bismo od njega pravili hleb, ponekad smo ga drobili i potapali. Pošto bi uskisnuo, pravili smo tis-vin (tis-win), koji je imao opojnu moć i koga su Indijanci veoma voleli. Ovaj posao obavljale su skvo (squaw) i deca. Kada je trebalo da se sakupljaju bobice i orasi, mala deca i skvo su u grupama odlazili da ih traţe, i ponekad bi ostajali čitav dan. Kada su odlazili daleko od logora, vodili su ponije da nose korpe. Često sam išao sa ovim grupama. Prilikom jednog izleta, ţena po imenu Čo-ko-le (Cho-ko-le) se izgubila. Jahala je svog ponija kroz čestar traţeći prijatelje. Dok se polako probijala kroz gusto šipraţje i borove, pratio ju je njen mali pas. Odjednom se na njenom putu isprečio grizli i napao ponija. Ţena je skočila a poni je pobegao. MeĎutim, medved je napao nju, pa se noţem borila sa njim kako je znala i umela. Ţenin mali pas ujedao je medveda za stopala pokušavajući da odvuče njegovu paţnju od ţene. Ipak, grizli ju je udario po glavi i zderao

skoro ceo skalp. Ţena je pala, ali nije izgubila svest. Dok je leţala na zemlji uspela je da mu zada četiri dobra udarca noţem i grizli se povukao. Kada je medved otišao, vratila je svoj odrani skalp i pričvrstila ga je što je bolje mogla. Tada je mrtvački pobledela i morala je da prilegne. Tokom noći poni se vratio u logor sa tovarom bobica i oraha, ali bez Indijanke. Indijanci su je traţili, ali su je našli tek idućeg dana. Preneli su je kući, gde ju je vrač lečio sve dok joj rane nisu zacelile. Indijanci su znali koje trave da koriste za lekove, kako da ih pripreme i kako da daju lek. Tome ih je na početku podučio Usen i u svakoj generaciji bilo je ljudi koji su bili vešti u umetnosti lečenja. Prilikom sakupljanja trava, pripreme i upotrebe lekova, u molitvu se verovalo kao i u konkretno dejstvo leka. Lekove je obično pripemalo oko osam ljudi. Svaku fazu procesa pratile su molitve i bajanja. Četvoro ljudi je bajalo, a četvoro pripremalo trave. Pojedini Indijanci su poznavali veštinu vaĎenja metaka, vrhova strela i drugih predmeta kojima su ratnici bili ranjeni. I sam sam to često činio, pomoću običnog bodeţa ili mesarskog noţa. Mala deca zimi su nosila veoma malo, a leti nimalo odeće. Ţene su obično nosile primitivne suknje, koje su se sastojale od parčeta pamučne tkanine koja je bila pričvršćena oko struka i koja je dopirala do kolena. Muškarci su nosili čakšire i mokasine. Zimi su osim toga nosili košulje i dokolenice. Kada je pleme bilo u logoru, više dečaka i devojčica bi se često, po dogovoru, iskralo napolje i sastalo na mestu udaljenom nekoliko milja, gde bi se po

ceo dan igrali, slobodni od svih obaveza. Nikada nisu bili kaţnjavani za ove nestašluke, ali su bili ismejani kad god bi njihovo skrovište bilo otkriveno.

PLEMENSKE ZABAVE, NAVIKE I OBIČAJI Da bismo proslavili neki značajan dogaĎaj, organizovali smo gozbu i ples. Ponekad su bili pozivani samo pripadnici našeg, a katkada i susednih plemena. Svečanosti su obično trajale četiri dana. Danju bismo se gostili, a noću bismo igrali pod voĎstvom jednog od poglavica. Muzika uz koju smo igrali bila je pesma naših ratnika, praćena udaranjem po instrumentu zvanom esadadedne (jelenska koţa zategnuta preko obruča). Pesme nisu imale reči - samo tonove. Kada su se gozba i ples završili, sledile su trke konja, takmičenja u trčanju, rvanju, skakanju i sve vrste igara (na sreću). MeĎu ovim igrama najpoznatija je bila plemenska igra Ka (Kah) (stopalo). Ona se igra na sledeći način: četiri mokasina se postave oko četiri stope udaljeno od rupa na zemlji koje su iskopane u redu s jedne strane logora, a s druge stane nalazi se sličan paralelan red. IzmeĎu ova dva reda mokasina noću se upali logorska vatra. Po jedan ili više igrača stoje sa svake strane. Poeni se broje pomoću sveţnja štapova, iz kojih svaka strana vadi po jedan štap kada osvoji poen. Prvo jedna strana uzme kost, razvuče ćebe izmeĎu četiri mokasina i vatre tako da suprotna strana ne moţe da vidi njihovo kretanje, i počinje da peva pesme o Postanju. Strana koja ima kost predstavlja pernato pleme. a suprotna strana zveri. Igrači koji predstavljaju ptice pevaju i pri tom sakrivaju kost u jednom od mokasina, a onda zbace ćebe. Oni nastavljaju

da pevaju, ali čim je ćebe zbačeno, igrač iz protivničkog tima, naoruţan ratnom toljagom, dolazi na njihovu stranu logorske vatre i udara mokasinu u kome je sakrivena kost. Ukoliko pogodi pravu mokasinu, njegova strana dobija kost i onda predstavlja ptice, dok protivnički tim pogaĎa u sledećem krugu. PogaĎa se samo četiri puta; tri puta moţe da se promaši, četvrti put se sigurno pogaĎa. Kada iz sveţnja nestanu svi štapovi, strana koja ima više štapova proglašava se za pobednika. Ova igra se prireĎuje kao igra na sreću i najpopularnija je u plemenu. Obično traje četiri ili pet sati. Nikada se ne igra danju. Kada se sve igre završe i posetioci kaţu da su zadovoljni, logor se razilazi. Bilo mi je uvek drago kada bi ples i gozba bili najavljeni. Tako je bilo i sa svim drugim mladim ljudima. Naš ţivot imao je i religioznu stranu. Nismo imali ni crkve, ni verske organizacije, ni dan odmora, ni praznike, pa ipak smo verovali. Ponekad bi se celo pleme sastalo da bi pevalo i molilo se; ponekad bi nas bilo manje, moţda samo dvoje ili troje. Pesme su imale svega nekoliko reči, ali nisu bile formalne. Pevač bi ponekada ubacio reči po svojoj ţelji umesto uobičajenog tona. Ponekad smo se molili u tišini, a ponekad na glas; a u nekim prilikama bi se neki stari pripadnik plemena molio za sve nas. U drugim prilikama, neko bi ustao i govorio bi nam o duţnostima prema svojim saplemenicima kao i prema Usenu. Naši obredi bili su kratki. Kada bi nas skolala kakva bolest ili epidemija, voĎe bi nas okupile i ispitivale da bi utvrdile šta smo

loše učinili i kako bismo mogli da umilostivimo Usena. Ponekad je ţrtva smatrana neophodnom. Često je onaj koji je bio odgovoran za uvredu bio kaţnjavan. Ukoliko bi neki Apač dozvolio da njegovi stari roditelji pate od gladi ili nedostatka skloništa, ukoliko bi zanemario ili zlostavljao bolesne, ukoliko ne bi poštovao našu veru ili bi bio neveran, mogao je da bude proteran iz plemena. Apači nisu imali zatvore kakve imaju beli ljudi. Umesto da šalju svoje zločince u zatvor, oni su ih proterivali iz plemena. Ovakvi neverni, svirepi, lenji ili kukavički članovi plemena, bili su isključivani i nisu mogli da se priključe drugom plemenu. TakoĎe nisu imali pravo na zaštitu naših nepisanih plemenskih zakona. Odmetnuti Indijanci često su se okupljali u grupe i išli u pljačke za koje bi posle optuţili pleme. MeĎutim, ţivot odmetnutih Indijanaca bio je teţak; njihove bande nikada nisu bile mnogobrojne. Osim toga, one su često izazivale gnev plemena i radile na svoju propast. Kada mi je bilo oko osam ili deset godina, počeo sam da učestvujem u lovu koji nisam shvatao kao rad. U prerijama, koje su se prostirale do naših domova u planinama, lutala su krda jelena, antilopa, velikih kanadskih jelena i bizona koje smo ubijali kada su nam bili potrebni. Jahali smo u lov na bizone, koje smo ubijali strelama i kopljima. Koţu bizona upotrebljavali smo za šatore i posteljinu, a meso za jelo. Za lov na jelene bila je potrebna veca veština nego za lov na bilo koju drugu ţivotinju. Jelenima se moglo

pribliţiti samo nasuprot vetru. Često smo se satima prikradali jelenu koji pase. Kada su oni pasli na otvorenom, dugo bismo puzali po zemlji, drţeći travu ili šiblje ispred sebe, kako nas ne bi primetili. Često bismo ubili nekoliko jelena iz krda pre nego što bi ostali pobegli. Meso smo sušili i pakovali u posude, tako je moglo da se sačuva i više meseci. Koţu jelena potapali smo u vodu i pepeo i skidali smo dlake. Tada bi otpočeo proces štavljenja koji je trajao sve dok koţa ne bi postala meka i savitljiva. Verovatno nam nijedna druga ţivotinja nije bila dragocenija od jelena. U šumama i pored potoka bilo je mnoštvo divljih ćurki. Njih bismo oterali u ravnicu, a onda bismo polako jahali prema njima dok ih ne bismo zamorili. Kada bi počele da se teturaju i da se kriju, dojahali bismo do njih i hvatali ih nagnuvši se s konja. Ako bi neka poletela, brzo bismo projahali ispod nje i ubili je kratkim štapom ili lovačkom palicom. Na taj način smo mogli da ulovimo onoliko divijih ćurki koliko smo mogli da ponesemo nazad na konjima. U našoj zemlji bilo je puno zečeva, koje smo takoĎe lovili jašući. Naši konji bili su obučeni da prate zečeve u punoj brzini; kada bismo im se pribliţili, nagnuli bi se s konja i udarili zeca lovačkom palicom. Ukoliko bi bio predaleko, bacili bismo štap na njega i tako ga ubili. To je bila divna zabava za dečake, ali su ratnici retko lovili zečeve. U potocima je bilo mnogo riba, ali pošto ih nismo jeli, nismo ni pokušavali da ih lovimo ili ubijamo. Dečaci bi ih ponekad gaĎali kamenjem ili bi na njih odapinjali strele radi veţbe. Usen nam za hranu nije namenio zmije, ţabe ili ribe. Nikada ih nisam jeo.

U planinama je bilo mnogo orlova. Njih smo lovili zbog perja. Prikradanje orlu iziskivalo je veliku veštinu, jer osim što ima oštar vid, on je i mudar i nikada se ne zaustavlja na mestima gde nema dobar pregled okolne teritorije. Kopljem sam ubio mnoge medvede, ali nikada nisam bio ranjen u borbi sa nekim od njih. Strelama sam ubio nekoliko planinskih lavova (kuguara), a jednog i kopljem. Medvedi i planinski lavovi dobri su za jelo i dragoceni zbog svoje koţe. Kada bismo ih ubili, nosili smo ih kuci na konjima. Tobolci za strele često su pravljeni od koţe planinskog lava. Bili su veoma lepi i dugotrajni. U mladosti nisam nikada video misionara ili sveštenika. Nikada nismo videli belog čoveka. I tako su tiho ţiveli Bedonkoe Apači.

PORODICA Moj deda Mako (Maco) bio je naš poglavica. Nikada ga nisam video, ali mi je otac često pričao o veličini, snazi i mudrosti ovog starog ratnika. Najviše je ratovao protiv Meksikanaca. Ratovalo se i sa nekim indijanskim plemenima, ali su ih meksički gradovi retko dugo ostavljali na miru. Mako je umro kada je moj otac bio mlad ratnik i Mangas Kolorado (Mangas Colorado) postao je poglavica Apača. Moj otac je umro kada sam bio mali, pošto je neko vreme bio bolestan. Kada je preminuo, čuvari su mu sklopili oči, a zatim su ga odenuli u najbolju odeću, obojili mu lice, umotali ga u raskošno ćebe i osedlali njegovog omiljenog konja. Dok su zajedno sa očevim najboljim oruţjem prenosili njegovo telo ka pećini u planini ponavljali su tuţnim glasom njegova junačka dela. Kada su stigli, ubili su njegove konje. Mi smo dali sve očeve stvari, kao što je to bio običaj u našem plemenu, posle čega je njegovo telo ostavljeno u pećini sa svim njegovim oruţjem. Očev grob je sakriven iza gomile kamenja. Okruţen sjajem on leţi u osami a vetrovi u borovima pevaju tuţbalicu za mrtvim ratnikom. Posle očeve smrti preuzeo sam brigu o majci. Majka se nije preudala, iako je, prema pravilima našeg plemena, to mogla da učini neposredno posle njegove smrti. Udovice sa decom obično ostaju same dve do tri godine posle muţevljeve smrti, ali se udovice bez dece

odmah preudaju. Posle smrti ratnika, njegova udovica se vraća svom narodu i njen otac ili braća mogu da je daju ili prodaju drugom. Majka je odabrala da ţivi sa mnom i nikada nije poţelela da se ponovo uda. Ţiveli smo u blizi našeg starog doma i ja sam se starao o njoj.

Mangas Kolorado

Godine 1846, kada mi je bilo sedamnaest godina, primljen sam u veće ratnika. U to vreme sam bio veoma srećan, pošto sam mogao da idem gde god ţelim i radim šta mi se sviĎa. Niko me nije kontrolisao, ali su mi običaji našeg plemena branili da delim slavu ratne staze sve dok ne budem primljen u veće. Posle toga, kada se ukaţe prilika, mogao bih da sa svojim plemenom krenem ratnom stazom. To bi bilo veličanstveno. Nadao sam se da ću uskoro posluţiti svom narodu u borbi. Dugo mi je bila ţelja da se borim pored naših ratnika. Moţda najveća radost bila mi je to što sam sada mogao da se oţenim lepom Alope (Alope), ćerkom

Noposoa (No-po-so). Ona je bila vitka, neţna devojka, i već duţe vremena smo se voleli. Otišao sam da posetim njenog oca u vezi sa našim brakom čim mi je veće ukazalo čast. Moţda ga naša ljubav nije interesovala; moţda je ţeleo da zadrţi Alope za sebe pošto je bila poslušna ćerka; u svakom slučaju, za nju mi je traţio mnogo ponija. Nisam odgovorio, ali sam se posle nekoliko dana pojavio ispred njegovog vigvama sa krdom ponija i odveo Alope sa sobom. To su u našem plemenu bile neophodne formalnosti pri sklapanju braka. Napravio sam novi dom za nas nedaleko od majčinog šatora. Šator je bio napravljen od koţe bizona i u njemu je bilo mnoštvo medveĎih i lavljih koţa i drugih lovačkih trofeja, kao i kopalja, lukova i strela. Alope je pravila male ukrase od perli i vezla na jelenskoj koţi, pa je sve te stvari stavila u naš šator. Zidove našeg doma oslikala je mnogim slikama. Bila je dobra ţena, ali nikada nije bila jaka. Sledili smo običaje naših otaca i bili smo srećni. Imali smo troje dece - dece koja su se igrala, dangubila i radila kao i ja.

POKOLJ U leto 1858. godine, pošto smo bili u miru sa meksičkim gradovima kao i sa susednim indijanskim plemenima, otišli smo na jug u Stari Meksiko zbog trgovine. Celo naše pleme (Bedonkoe Apači) prošlo je kroz Sonoru prema Kasa Grandeu, koji je bio naše odredište. Pre nego što smo stigli do njega, zastali smo u jednom drugom meksičkom gradu koga Indijanci zovu Kas-ki-je (Kas-ki-yeh). Tu smo se zadrţali nekoliko dana u logoru izvan grada. Svakog dana odlazili smo u grad da bismo trgovali, ostavljajući nekoliko straţara da čuva logor, kako bi naše oruţje, zalihe, ţene i deca, bili sigurni tokom našeg odsustva. Jednog dana u kasno popodne, kada smo se vraćali iz grada, sreli smo nekoliko ţena i dece koji su nam rekli da su meksičke trupe iz nekog drugog grada napale naš logor i pobile mnogo naših ţena i dece. Brzo smo se razdvojili, krijući se pod okriljem noći što smo bolje mogli, da bi se uskoro našli na dogovorenom mestu sastanka - u čestaru pored reke. Jedan po jedan, tiho smo se prikrali i postavili straţare; kada smo sve prebrojali, otkrio sam da se meĎu ubijenima nalaze moja stara majka, moja mlada ţena i troje moje male dece. U logoru nije bilo svetla, pa sam se neprimećen tiho okrenuo i stao pored reke. Ne znam koliko sam tamo stajao, ali sam se vratio kada sam video da se ratnici okupljaju da bi se savetovali.

Te noći nisam glasao za neku odreĎenu meru, kao ni protiv. MeĎutim, pošto je ostalo samo osamdeset ratnika i pošto smo ostali bez oruţja i zaliha i uz to okruţeni Meksikancima duboko u njihovoj zemlji, bilo je odlučeno da se ne upuštamo u borbu. Naš poglavica Mangas Kolorado izdao je nareĎenje da odmah i u tišini poĎemo nazad prema svojim domovima u Arizoni, ostavljajući mrtve na bojištu. Stajao sam dok se sve nije završilo, jedva znajući šta da činim. Nisam imao nikakvog oruţja, a nisam smeo da razmišljam kako da vratim tela svojih najdraţih, jer to je bilo zabranjeno. Nisam se molio, a nisam doneo ni neku odreĎenu odluku, jer nisam više imao nikakav cilj. Konačno sam tiho krenuo za plemenom, udaljen tek toliko da bih mogao da čujem tihi korak Apača koji su se povlačili. Sledećeg jutra nekolicina Indijanaca ubila je nešto divljači i zastali smo tek toliko da pleme spremi hranu i jede, a zatim smo nastavili sa maršem. Ja nisam ništa ubio, a nisam ni jeo. Tokom prvog marša, kao i kasnije, dok smo logorovali, nisam ni sa kim pričao i niko nije pričao sa mnom. A šta je moglo i da se kaţe? Dva dana i tri noći išli smo usiljenim maršem, zaustavljajući se samo da bismo jeli, a onda smo se ulgorili u blizini meksičke granice, gde smo se odmarali dva dana. Tu sam uzeo malo hrane i popričao sa Indijancima koji su izgubili nekog svog u pokolju. Moj gubitak bio je najveći jer sam izgubio sve bliţnje. Posle nekoliko dana stigli smo u naše naselje. Tamo su još uvek bili ukrasi koje je Alope napravila - a bile su tu i dečje igračke. Spalio sam sve, čak i naš

vigvam. TakoĎe sam spalio i majčin vigvam i uništio svu njenu imovinu. Posle toga, nikada više nisam bio srećan u našem tihom domu. Istina, mogao sam da posećujem očev grob, ali sam se zarekao da ću se osvetiti meksičkim vojnicima koji su mi naneli zlo. Kad god bih se pribliţio njegovom grobu ili video nešto što bi me podsetilo na prošle srećne dane, srce bi me zabolelo od ţelje da se osvetim Meksikancima.

OSVETA Čim smo ponovo prikupili oruţje i zalihe, naš poglavica Mangas Kolorado sazvao je veće i utvrdio da su svi naši ratnici spremni da krenu na ratnu stazu protiv Meksikanaca. Meni je odreĎeno da za ovaj rat potraţim pomoć od drugih plemena. Kada sam otišao kod Čokonen (Čirikaua) Apača, njihov poglavica sazvao je veće u samo svitanje. Ratnici su se tiho okupili na čistini u šumovitoj planinskoj dolini i posedali na zemlju u redovima u skladu sa poloţajem koji su imali. U tišini su sedeli i pušili. Na poglavičin znak, ustao sam i ovako predstavio svoj slučaj: Braćo, čuli ste šta su Meksikanci nedavno učinili bez ikakvog povoda. Vi ste moji roĎaci - stričevi, ujaci i braća. Mi smo ljudi isto kao i Meksikanci - možemo da im uradimo isto što su oni uradili nama. PoĎimo napred i pratimo ih - povešću vas do njihovog grada napašćemo ih u njihovim domovima. Boriću se u prvom redu - jedino vas molim da me pratite da bih se osvetio za nedelo koje su počinili Meksikanci - da li ćete poći? Dobro je - svi ćete poći. Setite se pravila rata - Ijudi mogu da se vrate, a mogu i da poginu. Ukoliko bi neko od ovih mladića poginuo, ne želim da me njihovi roĎaci krive, jer su oni sami odlučili da poĎu. Ako ja poginem, niko ne treba da me oplakuje. Cela moja porodica je ubijena u toj zemlji, pa ću i ja tamo poginuti ako tako treba da bude.

Vratio sam se u svoje naselje, izvestio poglavice o svom uspehu i odmah krenuo na jug, u zemlju Nedni Apača. Nihov poglavica Voa, saslušao me je bez komentara, ali je odmah izdao nareĎenje da se sazove veće. Kada je sve bilo spremno, dao mi je znak da mogu da govorim. Obratio sam im se na isti način kao i plemenu Čokonen. I oni su obećali da će mi pomoći.

Viktorio

U leto 1859. godine, skoro godinu dana posle pokolja u Kas-ki-jeu, tri plemena okupila su se na meksičkoj granici da bi krenula ratnom stazom. Lica ratnika bila su obojena, ratne trake pričvršćene na čelima, dugi uvojci kose spremni za ruku i noţ ratnika koji će ih pobediti. Njhove porodice bile su sakrivene u planinskom sastajalištu blizu meksičke granice. Sa

porodicama bili su straţari, a odreĎen je i izvestan broj sastajališta u slučaju da logor bude napadnut. Kada je sve bilo spremno, poglavice su izdale nareĎenje za pokret. Niko nije jahao; svi ratnici su nosili mokasine, kao i parče tkanine koje je bilo obmotano oko bedara. Tom tkaninom mogli su da se pokrivaju kada bi legli da spavaju, a za vreme marša pruţala je dovoljnu zaštitu kao odevni predmet. Svaki ratnik je nosio hranu za tri dana, ali smo uz put često ubijali divljač, pa nam hrana nije nedostajala. Putovali smo podeljeni u tri odreda: Bedonkoe Apače vodio je Mangas Kolorado, Čokonen Apače Kočiz, a Nedni Apače Voa; meĎutim, unutar plemena nije bilo nekog posebnog reda. Marširali smo oko četrnaest sati dnevno, zaustavljajući se tri puta zbog obroka. Prelazili smo četrdeset do četrdeset pet milja dnevno. Ja sam bio u ulozi vodiča u Meksiku. Pratili smo rečne tokove i planinske vence zato što smo na taj način mogli bolje da prikrijemo svoje kretanje. Ušli smo u Sonoru i krenuli na jug pored Kuitara (Quitaro), Nakozarija (Nakozari) i mnogo drugih manjih naselja. Ulogorili smo se kada smo stigli nadomak Arispea; tada je iz grada dojahalo osmoro ljudi da bi pregovaralo sa nama. Uhvatili smo ih, pobili i skalpirali. To smo učinili da bismo izmamili trupe iz grada, što se sledećeg dana i dogodilo. Carke su trajale celog dana bez nekog većeg okršaja, ali smo, čim je pala noć, zarobili tovar sa zalihama i tako došli do mnogo hrane i nekoliko pušaka. Tokom noći postavili smo straţare; logor nismo selili, već smo se tiho odmarali pošto smo očekivali da

će sledeći dan biti naporan. Rano ujutro, ratnici su se okupili da bi se pomolili - ne za pomoć, već za zdravlje i da bi izbegli zasede ili prevaru od strane neprijatelja. Kao što smo očekivali, oko deset sati ujutro, pojavila se meksička vojska, dve konjičke i dve pešadijske čete. MeĎu konjanicima prepoznao sam vojnike koji su ubili moju porodicu u Kas-ki-jeu. To sam saopštio poglavicama i oni su mi dozvolili da vodim bitku. Tada, kao ni pre toga, nisam bio poglavica, ali mi je ova čast dodeljena pošto mi je naneto veće zlo nego drugima. Odlučio sam da se pokaţem dostojnim poverenja. Rasporedio sam Indijance u krug u blizini reke, a Meksikanci su izašli sa pešadijom organizovanom u dva reda, dok je konjica bila u rezervi. Bili smo meĎu drvećem, a oni su napredovali do nekih 400 jardi od nas, a tada su stali i otvorili vatru. Ubrzo sam poveo napad protiv njih, dok sam istovremeno poslao nekoliko ratnika da ih napadnu s leĎa. Tokom cele bitke mislio sam na svoju ubijenu majku, ţenu i decu, na očev grob i zavet na osvetu - i borio sam se besno. Mnogi su pali od moje ruke; neprestano sam jurišao. Mnogi ratnici su poginuli. Bitka je trajala oko dva sata. Na kraju, u sredini polja stajala su samo četiri Indijanca - ja i trojica ratnika. Više nismo imali strela, a naša koplja bila su slomljena u telima mrtvih neprijatelja. Za borbu smo imali samo ruke i noţeve, ali su svi koji su nam se suprotstavili bili mrtvi. Tada su nam sa drugog kraja polja prišla dva naoruţana vojnika. Mecima su oborili dvojicu ratnika a nas dvojica preostalih, počeli smo da beţimo prema našim ratnicima.

Moj drug je pao pod neprijateljskom sabljom, ali sam ja stigao do naših ratnika, ščepao jedno koplje i okrenuo se. Vojnik koji me je jurio, promašio me je i odmah pao od mog koplja. Njegovom sabljom presreo sam vojnika koji mi je ubio druga, pa smo zgrabili jedan drugog i pali. Ubio sam ga noţem i brzo ustao ispod njegovog tela, zamahujući njegovom sabljom i traţeći druge vojnike da ih ubijem. Nije ih više bilo. Ali, Apači su sve videli. Okrvavljenim poljem, prekrivenim telima Meksikanaca, odjekivali su vatreni ratni pokliči Apača. Još uvek prekriven krvlju neprijatelja, još uvek noseći pobedničko oruţje, još uvek vreo od radosti bitke, pobede i osvete, bio sam okruţen ratnicima Apača i proglašen za ratnog poglavicu svih Apača. Tada sam izdao nareĎenje da se poginuli skalpiraju. Nisam mogao da povratim svoje najmilije i druge mrtve Apače, ali sam mogao da se veselim osveti. Apači su se osvetili za pokolj u Kas-ki-jeu.

BORBA U TEŠKIM OKOLNOSTIMA Apači su bili zadovoljni bitkom kod Kas-ki-jea, ali ja sam ţeleo da se i dalje svetim. Nekoliko meseci bili smo zauzeti lovom i drugim mirnodopskim aktivnostima. Konačno sam uspeo da ubedim dvojicu ratnika, A-koč-nea (Ah-koch-ne) i Ko-de-nea (Ko-dehne), da upadnemo u Meksiko. Ostavili smo porodice s plemenom i krenuli na ratnu stazu. Išli smo peške i nosili smo trodnevno sledovanje. Ušli smo u Meksiko na severnoj granici Sonore i pratili Sijera de Antunes (Sierra de Antunez) sve do juţnog kraja venca. Tu smo odlučili da napadnemo malo selo (ne znam kako se zvalo). Prišli smo mu po danu, iz pravca planina. Na ulazu u selo bilo je privezano pet konja. Oprezno smo napredovali, i neposredno pre nego što smo stigli do konja, Meksikanci su otvorili vatru iz kuča. Dva moja druga su pala. Meksikanci su nadirali sa svih strana; neki su jahali, a neki su bili bez konja, ali su svi bili naoruţani. Tog dana opkoljavali su me tri puta, ali sam nastavljao da se borim, da im izmičem i da se krijem. Nekoliko puta u toku dana, dok sam se krio, iskoristio sam priliku da smaknem Meksikance koji su me s puškama u rukama traţili. Mislim da nijednom nisam promašio. Kada je počelo da se smrkava, imao sam više vremena da počnem da se povlačim prema Arizoni. Ali, Meksikanci nisu prestajali da me gone. Sledećeg dana, Meksikanci na konjima su nekoliko puta pokušavali da me ubiju. Nekoliko puta su pucali na mene. Više nisam imao strela

i morao sam da beţim i da se skrivam, iako sam bio veoma umoran i nisam jeo od početka gonjenja. Nisam se usuĎivao da zastanem da bih se odmorio. Druge noći oslobodio sam se svojih gonilaca, ali korak nisam usporio dok nisam došao do doma u Arizoni. Ušao sam u logor bez plena, bez svojih drugova, iscrpljen, ali ne i obeshrabren. Brigu o ţenama i deci mojih poginulih drugova preuzele su njihove porodice. Pojedini Apači su me optuţivali za nepovoljan rezultat pohoda, ali im nisam odgovarao. Pošto sam pretrpeo neuspeh, to je bilo jedino što mi je preostalo. Ali, moja osećanja prema Meksikancima nisu se promenila - i dalje sam ih mrzeo i ţudeo za osvetom. Nikada nisam prestao da planiram kako da ih kaznim, ali je bilo teško nagovoriti ratnike da mi se pridruţe. Nekoliko meseci posle poslednje avanture, ubedio sam dva ratnika da mi se pridruţe u napadu na meksičku granicu. Prilikom prethodnog napada, ušli smo u Sonoru preko zemlje Nedni Apača. Ovoga puta u Sonoru smo ušli kroz zemlju Čokonena i prešli preko Sijera Madre. Putovali smo na jug, obezbedili još zaliha i pripremili se da započnemo sa napadima. Odabrali smo selo u blizini planina koje smo nameravali da napadnemo po danu. Tokom noći, dok smo spavali, meksička izvidnica otkrila je naš logor; otvorili su vatru na nas i ubili jednog ratnika. Ujutro smo opazili četu meksičkih vojnika kako dolazi s juga. Jahali su i nosili zalihe za dugo putovanje. Pratili smo njihov trag dok nismo utvrdili da su se uputili prema našoj teritoriji u Arizoni. Prestigli smo ih i za tri dana stigli do našeg naselja. Stigli smo u podne, a istog dana oko tri sata popodne meksičke trupe napale su naše

selo. U prvom napadu poginula su tri dečaka. Mnogi naši ratnici bili su daleko od plemena, ali je nas nekoliko, koliko nas je bilo u logoru, uspelo da pre noći otera vojnike. Ubili smo osmoro Meksikanaca a izgubili petoro ljudi - dva ratnika i tri dečaka. Povlačeći se, Meksikanci su odjahali na jug. Odredili smo četvoricu ratnika da ih prati. Oni su se vratili posle četiri dana, sa vestima da je meksička konjica napustila Arizonu i da jaše dalje na jug. Bili smo sasvim sigurni da se neće uskoro vratiti.

Kočiz

Ubrzo posle toga (u leto 1860. godine), opet sam bio u prilici da krenem ratnom stazom protiv Meksikanaca, ovog puta sa dvadeset pet ratnika. Pratili smo trag pomenutih meksičkih trupa i ušli u planine

Sijera de Sauaripa. Drugog dana boravka u ovim planinama, naši izvidnici spazili su meksičke trupe na konjima. Pošto se radilo o samo jednoj konjičkoj četi, pomislio sam da bismo mogli da ih pobedimo ako ih iznenadimo. Prikrili smo trag za kojim je trebalo da stignu. To se dogaĎalo na mestu gde je četa morala da proĎe kroz planinski tesnac. Nismo otvorili vatru do trenutka kada je cela četa pošla, a tada sam dao znak. Kako nam se činilo, Meksički vojnici sjahali su bez reči komande i rasporedili konje kao grudobran, a zatim započeli borbu sa nama. Uvideo sam da ne moţemo da ih isteramo a da ne potrošimo svu municiju, pa sam poveo napad. Ratnici su se odjednom pojavili sa svih strana i započela je bitka prsa u prsa. Za vreme borbe, podigao sam koplje i jurnuo da ubijem meksičkog vojnika koji je uperio pušku u mene; brzo sam napredovao, ali sam se okliznuo na baricu krvi i pao baš ispred meksičkog vojnika. Kundakom puške udario me je u glavu i onesvestio. U tom trenutku ratnik koji me je pratio, ubio je Meksikanca kopljem. Za nekoliko minuta, nijedan meksički vojnik više nije bio ţiv. Kada je ratni poklič Apača zamro i neprijatelj skalpiran, ratnici su počeli da se staraju za mrtve i ranjene. Našli su me onesveščenog na mestu na kojem sam pao. Oprali su mi glavu hladnom vodom i povratili mi svest. Previli su mi rane i sledečeg jutra, iako sam bio slab od gubitka krvi i imao jaku glavobolju, bio sam u stanju da hodam nazad prema Arizoni. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što sam se potpuno oporavio. Još uvek imam oţiljak od rane koju mi je zadao taj vojnik. Te godine više niko nije ţeleo da ponovo krene na ratnu stazu.

U leto 1861. godine vratio sam se u Meksiko sa dvanaest ratnika. Ušli smo u Čihuahuu i četiri dana smo putovali na jug istočnom stranom Sijera Madre; potom smo prešli na venac Sijera de Sauaripa, nedaleko od istočne strane Kasa Grandea. Tu smo se zadrţali jedan dan zbog odmora; poslali smo izvidnike u osmatranje. Oni su nas obavestili da povorka natovarenih ţivotinja logoruje pet milja zapadno od nas. Napali smo ih sledećeg jutra, u trenutku kada su mazgari pokretali povorku. Pobegli su da bi spasli ţivot, ostavljajući nam plen. Mazge su bile natovarene namirnicama, od kojih smo većinu poneli kući. Dve mazge bile su natovarene slaninom koju smo bacili. Krenuli smo da vodimo povorku mazgi kuc'i, iduc'i na sever kroz Sonoru, meĎutim, u blizini Kasite presrele su nas meksičke trupe. Bilo je to u samo svitanje, dok smo dovršavali doručak. Nismo znali da nas prate i da je neprijatelj u blizini, sve dok nisu otvorili vatru. U prvom napadu, metak me je okrznuo po donjem uglu Ievog oka, pa sam pao onesvešcen. Ostali Indijanci pobegli su u zaklon. Meksikanci, koji su mislili da sam mrtav, krenuli su u poteru za Indijancima. Svest mi se vratila za nekoliko trenutaka i baš kada sam punom brzinom krenuo kroz šumu, druga četa koja je naišla, otvorila je vatru na mene. Vratili su se i vojnici koji su jurili Indijance, pa sam se na trenutak našao izmeĎu dve neprijateljske čete. Meci su zviţdali iz svih pravaca u mojoj blizini. Jedan mi je naneo površinsku ranu, ali sam nastavio da trčim, izmičem i borim se, sve dok nisam umakao svojim goniocima. Popeo sam se uz strmi kanjon, gde konjica nije mogla da me prati. Vojnici su me videli, ali nisu

sjahali i pokušali da me prate. Mislim da su pametno učinili što nisu pošli za mnom. Bilo je dogovoreno da će naše mesto sastanka u slučaju da nas iznenade sa plenom, biti u planinama Santa Bita u Arizoni. Nismo se ponovo sastajali u Meksiku, već smo putovali odvojeno, i posle tri dana ulogorili smo se na mestu sastanka. Kući smo se vratili praznih ruku. Nismo mogli da izvestimo čak ni o delimičnoj pobedi. Ponovo sam se vratio ranjen, ali ne i obeshrabren. Mnogi su me opet optuţivali, a ja ni ovoga puta nisam odgovarao. Posle našeg povratka, mnogi ratnici su otišli u lov, a neki od njih su otputovali na sever da bi trgovali ćebadima sa Navaho Indijancima. Ostao sam kod kuće, nastojeći da zalečim rane. Jednog jutra, u samo svitanje, kada su ţene palile logorske vatre da bi pripremile doručak, tri čete meksičkih vojnika koje su nas opkolile tokom noći, otvorile su na nas vatru. Nije bilo vremena za borbu. Muškarci, ţene i deca počeli su da beţe da bi spasli ţivote. Mnoge ţene i deca i nekoliko ratnika su ubijeni, a četiri ţene su zarobljene. Moje levo oko je još uvek bilo otečeno i zatvoreno, ali onim drugim sam video dovoljno dobro da bih strelom pogodio jednog oficira, a zatim sam se izgubio meĎu stenama. Vojnici su spalili naše šatore i zaplenili naše oruţje, namirnice, ponije i ćebad. Zima je bila na pragu. U to vreme u logoru nije bilo više od dvadeset ratnika, a samo nekoliko nas uspelo je da zadrţi oruţje u pometnji tokom napada. Nekoliko ratnika je pratilo trag vojnika dok su se vraćali u Meksiko sa svojim plenom, ali nisu imali mogućnosti da se bore. Prošlo je mnogo,

mnogo vremena pre nego što smo bili u stanju da ponovo krenemo ratnom stazom protiv Meksikanaca. Četiri ţene koje su Meksikanci tada zarobili odvedene su u Sonoru, u Meksiko, gde su bile prinuĎene da rade za Meksikance. Posle nekoliko godina, pobegle su u planine i počele da traţe naše pleme. Sem noţeva koje su ukrale od Meksikanaca, nisu imale drugog oruţja. Nisu imale ni ćebad, pa su noću pravile male šatore noţevima sekući ţbunje. Na šatore su odozgo stavljale šiblje. Sve su spavale u ovim privremenim šatorima. Jedne noći, dok se vatra gasila, začule su reţanje tik ispred šatora. Francisko, najmlaĎa ţena u grupi (koja je imala oko sedamnaest godina), počela je da podstiče vatru, kada je planinski lav upao kroz šator i napao je. IznenaĎena napadom, ispustila je noţ, ali se rukama borila što je bolje mogla. MeĎutim, nije bila dorasla lavu koji joj je zdrobio i maltene otkinuo levo rame. Lav je pokušavao da je dohvati za grlo, čemu se ona dugo odupirala rukama. Vukao ju je oko trista jardi. Osetila je da joj snaga slafci usled gubitka krvi i počela je da doziva ostale ţene u pomoć. Lav ju je vukao za stopalo, a ona mu se kačila za noge, hvatala stenje i ţbunje, kako bi ga usporila. Najzad je stao i nadvio se nad njom. Još jednom je pozvala svoje drugarice i one su ga napale noţevima i ubile ga. Previle su joj rane i oko mesec dana je negovale u planinama. Kada je ponovo bila u stanju da hoda, nastavile su putovanje i bezbedno stigle do našeg plemena. Ta ţena (Francisko) bila je zatočena kao ratni zarobljenik sa ostalim Apačima i umrla je u rezervatu Fort Sil 1892. godine. Njeno lice zauvek je ostalo unakaţeno oţiljcima i nikada nije ponovo mogla

potpuno da koristi ruke. Tri starije ţene umrle su pre nego što smo postali ratni zarobljenici. Meksikanci su u različitim prilikama odveli veliki broj ţena i dece. Nije ih se mnogo vratilo, a oni koji jesu, pretrpeli su velike nedaće da bi se ponovo spojili sa svojim narodom. Oni koji nisu uspeli da pobegnu bili su robovi Meksikanaca, čak nešto još gore. Kada bi Meksikanci zarobili ratnike, okovali bi ih u lance. Cetiri ratnika, koja su jednom zarobljena na mestu severno od Kasa Grandea koga Indijanci zovu Honas, drţana su u lancima godinu i po dana, kada su zamenjeni za Meksikance koje smo mi zarobili. Mi nikada nismo okivali zarobljenike ili ih drţali u zatvoru, ali su oni retko beţali. Zarobljeni Meksikanci morali su da seku drveće i čuvaju konje. Prema meksičkim ţenama i deci odnosili smo se kao prema pripadnicima našeg naroda.

USPEŠNI NAPADI U leto 1862. godine, poveo sam osmoricu ljudi sa kojima sam upao na meksičku teritoriju. Pet dana smo išli na jug zapadnom stranom Sijera Madre, a zatim smo noću prešli na juţni deo venca Sijera de Sauaripa. Tu smo se ponovo ulogorili da bismo vrebali na povorke natovarenih ţivotinja. Oko deset sati sledećeg jutra pored našeg logora projahala su četiri goniča sa natovarenim mazgama. Čim su nas videli, pobegli su da bi spasli ţivot, ostavljajući nam plen. To je bila dugačka povorka, natovarena ćebadima, platnom, sedlima, limenim posuĎem i šećerom. Pohitali smo kući noseći ove zalihe, i dok smo se vraćali kroz kanjon u planinskom vencu Santa Katalina (Santa Catalina) u Arizoni, sreli smo jednog belca koji je vodio povorku mazgi. On nas je video pre nego mi njega i velikom brzinom je pobegao kroz kanjon. Pregledali smo povorku i otkrili da su mazge natovarene sirom. Priključili smo ih našoj povorci i nastavili putovanje. Nismo pratili jahača, a siguran sam da ni on nije pratio nas. Stigli smo kući za dva dana. Tada je Mangas Kolorado, naš poglavica, okupio pleme. Priredili smo gozbu, podelili plen i igrali celu noć. Nekoliko mazgi smo ubili i pojeli. Ovoga puta smo po povratku postavili izvidnike, da bismo znali da li nas meksičke trupe prate. Trećeg dana izvidnici su se pojavili u logoru i izvestili nas da su meksički konjanici sjahali sa svojih

konja i da se pribliţavaju našem naselju. Svi naši ratnici bili su u logoru. Mangas Kolorado preuzeo je komandu nad jednim odeljenjem, a ja nad drugim. Nadali smo se da ćemo se dokopati njihovih konja, da bismo zatim opkolili vojnike u planinama i uništili celu četu. To nismo mogli da uradimo, jer su i oni imali izvidnike. MeĎutim, za četiri sata ubili smo deset vojnika, a izgubili samo jednog ratnika. Meksičku konjicu koja se povlačila, pratilo je trideset naoruţanih Apača koji im nisu davali mira sve dok nisu duboko zašli u meksičku teritoriju. Te zime vojnici se više nisu vraćali. Dugo smo imali puno namirnica, ćebadi i odeće. TakoĎe smo imali puno sira i šećera. Sledećeg leta (1863. godine), odabrao sam tri ratnika i sa njima upao u Meksiko. Išli smo na jug, u Sonoru, logorujući u Sijera de Sauaripa. Oko četrdeset milja zapadno od Kasa Grandea nalazi se malo planinsko selo koje Indijanci zovu Krasanas (Crassanas). Ulogorili smo se u blizini i odlučili da ga napadnemo. Primetili smo da je oko podneva sve mirno, pa smo se dogovorili da napad otpočne tada. Sledećeg dana u podne ušunjali smo se u grad. Nismo imali puške, ali smo bili naoruţani lukovima i strelama, kao i kopljima. Kada je odjeknuo ratni poklič koji je označavao početak napada, Meksikanci su se razbeţali u svim pravcima. Niko nije pokušao da nam se suprotstavi. Odapeli smo nekoliko strela na Meksikance koji su beţali, ali smo ubili samo jednog. U gradu je uskoro sve bilo mirno. Na vidiku nije bilo Meksikanaca.

Dţeronimo i njegovi ratnici

Kada smo utvrdili da su svi Meksikanci otišli, pretresli smo njihove kuće i u njima otkrili mnoge neobične stvari. Imali su mnogo više različitih stvari od Apača. U kućama smo videli mnoge stvari koje su nam bile nepoznate, ali smo u radnjama naišli na mnoge koje smo traţili. Poveli smo krdo konja i mazgi natovarenih namirnicama i drugim svarima koliko god je moglo da stane na njih. Vezali smo ţivotinje u povorku i bezbedno se vratili u Arizonu. Meksikanci nas nisu čak ni pratili. Kada smo stigli u logor, sazvali smo pleme i celog dana smo se gostili. Svako je dobio poklon. Te noći počeo je ples koji se završio tek u podne sledećeg dana. To je bio moţda naš najuspešniji napad na meksičku teritoriju. Nisam znao tačnu vrednost plena, ali ona je bila ogromna, zato što smo obezbedili zalihe koje su plemenu bile dovoljne za godinu ili više dana. U jesen 1864. godine, dvadeset ratnika je pristalo da poĎe sa mnom u još jedan napad na Meksiko. Oni su

bili odabrani ljudi, dobro naoruţani i opremljeni za borbu. Pre nego što smo krenuli, kao i obično smo se postarali za bezbednost naših porodica. Pleme se razišlo i ponovo okupilo u logoru koji je od prethodnog bio udaljen četrdeset milja. Na taj način, Meksikancima je bilo teško da ih prate, a mi smo znali gde da naĎemo naše porodice kada se vratimo. Staviše, ukoliko bi neki neprijateljski raspoloţeni Indijanci primetili kako našu teritoriju napušta veliki broj ratnika, mogli bi da napadnu logor, ali bi napad bio neuspešan ako nikoga ne bi zatekli na uobičajenom mestu. Išli smo na jug kroz zemlju Čokonen Apača, ušli u Sonoru u Meksiku na mestu koje se nalazi juţno od Tomstona u Arizoni, i stigli do skloništa u planinama Sijera de Antunes. Napali smo nekoliko obliţnjih naselja i obezbedili veliku količinu namirnica i zaliha. Posle tri dana napali smo i zarobili povorku mazgi na mestu koje Indijanci zovu Pontoko (Pontoco), koje se nalazi u planinama koje se proteţu na zapad, oko dan puta od Arispea. Povorku su pratila tri goniča. Jednog smo ubili, a dvojica su pobegli. Mazge su bile natovarene meskalom, smeštenim u boce poreĎane u pletenim korpama. Čim smo stigli do logora, Indijanci su počeli da piju i da se tuku. I ja sam popio dovoljno meskala da bih osetio njegovo dejstvo, ali nisam bio pijan. Naredio sam da prestanu s kavgom, ali nisu poslušali. Uskoro je nastala opšta tuča. Pokušao sam da postavim straţare oko logora, ali svi su bili pijani i odbili su da poslušaju nareĎenje. Očekivao sam napad meksičkih vojnika u svakom trenutku. Situaciju sam smatrao ozbiljnom; komandovao sam i bio sam odgovoran za svaki neuspeh

pohoda. Na kraju se logor relativno umirio, pošto su Indijanci bili previše pijani da bi se čak i tukli. Dok su bili omamljeni, prosuo sam sav meskal iz boca, ugasio sve vatre i znatno udaljio mazge od logora. Posle toga sam se vratio i pokušao da učinim nešto za ranjene. Samo dvojica su bila ozbiljnije ranjena. Izvukao sam vrh strele iz noge jednog od njih i vrh koplja iz ramena drugog. Kada sam im previo rane, ostao sam da straţarim do jutra. Sledećeg dana stavili smo ranjenike na mazge i krenuli prema Arizoni. Sledećeg dana uhvatili smo nekoliko krava iz jednog krda i poveli ih sa sobom. MeĎutim, goniti stoku peške bilo je veoma teško. Naše putovanje bilo je naporno, pošto smo se starali za ranjene i brinuli da stoka ne pobegne. Ali, niko nas nije pratio i bezbedno smo stigli kući sa plenom. Tada smo priredili gozbu i ples i podelili plen. Posle plesa zaklali smo svu stoku i osušili meso. Uštavili smo koţe i u njih stavili suvo meso. Cele te zime imali smo puno mesa. To je bila prva govedina koju smo ikada jeli. Kao i uvek, zaklali smo i pojeli nekoliko mazgi. Nismo znali šta da radimo sa mazgama, i ako nismo mogli da trgujemo njima, ubijali smo ih. U leto 1865. godine, sa četvoricom ratnika ponovo sam otišao u Meksiko. Do tada smo uvek išli peške; navikli smo da se tako borimo; osim toga, bez konja smo mogli lakše da se sakrijemo. MeĎutim, ovoga puta smo ţeleli još stoke, a nju je bilo teško goniti peške. Ušli smo u Sonoru na mestu koje leţi juţno od Tomstona u Arizoni i pratili planine Antunes do juţne granice, a zatim smo kod ušća reke Jaki (Yaqui) presekli na jug. Tu smo videli ogromno jezero koje se prostiralo izvan našeg

vidokruga. Onda smo krenuli na sever, napali nekoliko naselja i obezbedili puno zaliha. Kada smo se vratili severozapadno od Arispea, obezbedili smo šezdeset grla stoke i poveli ih kući u Arizonu. Nismo išli direktno kući, već smo sa stokom logorovali u raznim dolinama. Niko nas nije pratio. Svima smo podelili poklone; zatim smo poklali stoku i osušili meso.

PROMENLJIVA SREĆA U jesen 1865. godine, u pratnji devetorice ratnika, peške sam krenuo za Meksiko. Napali smo nekoliko naselja juţno od Kasa Grandea i sakupili mnogo konja i mazgi. Sa ţivotinjama smo kroz planine krenuli na sever. Kada smo došli u blizinu Arispea ulogorili smo se, i misleći da nas niko ne prati, oslobodili sve ţivotinje, čak i one koje smo jahali. Krdo se nalazilo u dolini okruţenoj strmim planinama, a mi smo se ulogorili na juţnoj strani doline, tako da ţivotinje nisu mogle da pobegnu a da ne proĎu kroz logor. Tek što smo počeli da večeramo, pojavili su se izvidnici i saopštili nam da meksičke trupe dolaze prema našem logoru. Pohitali smo do konja, ali su nas sa stena iznad ugledali vojnici koje naši izvidnici nisu spazili i otvorili vatru na nas. Razbeţali smo se u svim pravcima i vojnici su uzeli sav naš plen. Posle tri dana sastali smo se na dogovorenom mestu u planinama Sijera Madre u severnom delu Sonore. Meksičke trupe nas nisu pratile, pa smo se vratili u Arizonu bez sukoba, ali i bez plena. Ponovo nisam imao šta da kaţem, ali sam bio zabrinut da će biti još napada. U rano leto sledeće godine (1866) poveo sam trideset ratnika na konjima i napao meksičku teritoriju. Išli smo na jug, preko Čihuahue do Santa Kruza u Sonori, a onda smo prešli na Sijera Madre, prateći tok reke na juţnom delu planinskog venca. Nastavili smo na zapad od Sijera Madre do Sijera de Sauripa, i kre nuli tim vencem na sever. Sakupili smo konja, mazgi i krava

koliko nam je bilo potrebno i poveli ih na sever, kroz Sonoru, prema Arizoni. Meksikanci su nas videli više puta i na raznim mestima, ali nas nisu napadali ili pratili. Kada smo stigli kući i svima razdelili poklone, pleme je svetkovalo i igralo. Tokom ovog pohoda ubili smo oko pedeset Meksikanaca. Sledeće godine (1867), Mangas Kolorado je poveo osam ratnika u napad na Meksiko. Pošao sam kao ratnik, pošto mi je uvek bilo drago da se borim protiv Meksikanaca. U blizini Tomstona u Arizoni skrenuli smo na jug u Sonoru u Meksiku. Napali smo nekoliko stočara. Posle borbe u kojoj smo ubili dvojicu ili trojicu, poveli smo svu njihovu stoku na sever. Sledećeg dana gonili smo stoku, ali nismo poslali izvidnike. Kada smo bili nedaleko od Arispea, pojavile su se meksičke trupe jašući prema nama. Bili su dobro naoruţani i na dobrim konjima. Kada smo ih opazili nisu bili ni pola milje udaljeni od nas. Ostavili smo stoku i pojahali prema planinama što smo brţe mogli, ali oni su nas brzo sustizali. Ubrzo su otvorili vatru na nas, ali su bili predaleko da bi naše strele mogle da ih dosegnu; konačno smo stigli do drveća i potraţili zaklon ostavljajući ponije. Meksikanci su se zaustavili, pokupili naše ponije i odjahali preko ravnica ka Arispeu, vodeći stoku sa sobom. Stajali smo i gledali ih dok nisu nestali u daljini, a onda smo nastavili prema kući. Stigli smo kući posle pet dana, bez izveštaja o pobedi, bez plena koji bismo podelili, čak i bez tri ponija na kojima smo pošli u Meksiko. Pohod se smatrao neuspešnim. Ratnici koji su pratili Mangas Kolorada na ovom poslednjem pohodu ţeleli su da se vrate u Meksiko.

Nisu bili zadovoljni, a osim toga patili su jer su ih drugi ratnici ismevali. Mangas Kolorado nije ţeleo da ih vodi, pa sam ja preuzeo komandu i krenuli smo peške, pravo ka Arispeu u Sonori. Ulogorili smo se u planinama Sijera de Sauripa. Bilo nas je samo šestoro, ali smo noĎu napali nekoliko naselja, zaplenili mnogo konja i mazgi i natovarili ih namirnicama, sedlima i ćebadima. Tada smo krenuli prema Arizoni, putujući samo noću. Kada smo stigli u logor, poslali smo izvidnike da spreče Meksikance da nas iznenade, okupili pleme, priredili gozbu i podelili plen. Mangas Kolorado nije hteo da primi ništa od ovog plena, ali nas nije bilo briga. Meksičke trupe nas nisu pratile u Arizonu. Oko godinu dana posle toga (1868), meksičke trupe opkolile su sve konje i mazge našeg plemena nedaleko od našeg naselja. Te godine nije bilo prepada na Meksiko i nismo očekivali napad. Svi smo bili u logoru, pošto smo se tek bili vratili iz lova. Oko dva sata popodne, u blizini našeg naselja primećena su dva meksička izvidnika. Ubili smo ih, ali su vojnici nestali sa krdom naših konja i mazgi pre nego što smo mogli da ih sprečimo. Bilo je besmisleno pokušavati da ih preteknemo peške, a u plemenu nije ostao ni jedan jedini konj. Poveo sam dvadeset ratnika i pošao da ih pratim. Našli smo stoku na ranču u Sonori, nedaleko od Nakozarija, i napali stočare koji su ih čuvali. Ubili smo dvojicu, a nismo izgubili nijednog ratnika. Posle borbe poveli smo i svoju i njihovu stoku. Pratilo nas je devetoro stočara. Stoku sam poslao napred a sa trojicom ratnika ostao sam na začelju kako bih presreo napadače. Jedne noći, kada smo bili u blizini granice Arizone, otkrili smo da su nam stočari na tragu.

Posmatrali smo ih dok su podizali logor u kome su nameravali da prenoće i kako vezuju konje za kočeve. Oko ponoči, ušunjali smo se u logor i tiho odveli sve konje usnulih stočara. Tada smo brzo pojahali i sustigli svoje drugove koji su putovali isključivo noću. Pripojili smo konje ostatku krda i ponovo se vratili na začelje da bismo presreli svakoga ko bi nas pratio. Ne znam šta je onih devetoro stočara uradilo sledećeg jutra; nikada nisam čuo nijednog Meksikanca da priča o tome. Znam da nas nisu pratili, jer nas niko nije uznemiravao. Kada smo stigli u logor, nastalo je veliko veselje. To što smo uzeli konje koji su pripadali Meksikancima i ostavili ih usnule u planinama smatralo se veoma veštom prevarom. Prošlo je dugo vremena pre nego što smo se opet uputili u Meksiko ili da su nas uznemiravali Meksikanci.

ŽESTOKE BORBE Oko 1873. godine, meksičke trupe ponovo su nas napale u našem naselju, ali smo ih potukli. Tada smo odlučili da krenemo u prepad na Meksiko. Preselili smo ceo logor, natovarili svu svoju imovinu na mazge i konje, otišli u Meksiko i ulogorili se u planinama u blizini Nakorija (Nacori). Ovakvim premeštajem logora ţeleli smo da sprečimo da nas neko uhodi, a kada bismo prošli pored kuće nekog Meksikanca, obično bismo pobili stanovnike. MeĎutim, ukoliko bi ponudili predaju i ne bi pruţili otpor ili pravili probleme, uzeli bismo ih kao zarobljenike. Često smo menjali mesto sastanka; tada smo sa sobom vodili zarobljenike ako su hteli da idu, ali ako su bili neposlušni mogli su da budu ubijeni. Sećam se jednog Meksikanca koji nas je video u Sijera Madre i neko vreme zadrţao. Pomučili smo se da ga uhvatimo, misleći na to kako će pljačka njegove kuće posluţiti kao nagrada za zakašnjenje, ali kada smo ga ubili, otkrili smo da u njegovoj kući nema ničeg vrednog. U ovim planinama boravili smo više od godinu dana, napadajući meksička naselja zbog zaliha, ali nismo imali većih sukoba sa meksičkim trupama; onda smo se vratili kući u Arizonu. Posle otprilike godinu dana boravka u Arizoni, vratili smo se u Meksiko i otišli u naše sklonište u Sijera Madre. Naš logor bio je u blizini Nakorija, i tek što smo organizovali grupe ratnika za prepad na zemlju, izvidnici su otkrili da meksičke trupe napreduju prema našem logoru da bi nas napale.

Poglavica Nedni Apača Voa, bio je sa mnom i komandovao je jednim odeljenjem. Svi ratnici su krenuli da se suprotstave meksičkim trupama na mestu koje se nalazilo oko pet milja od logora. Pokazali smo se vojnicima, koji su brzo odjahali na vrh brda i sjahali, rasporeĎujući konje kao grudobran. Brdo je bilo okruglo, veoma strmo i stenovito a na njegovim padinama nije bilo drveća. Meksikanci su imali dve konjičke čete, a mi oko šezdeset ratnika. Uspuzali smo se uz brdo krijući se iza kamenja, pod neprekidnom vatrom Meksikanaca. Naši ratnici bili su upozoreni da se mnogo ne izlaţu. Znao sam da će vojnici potrošiti svu municiju. Ubrzo smo pobili sve njihove konje, ali su vojnici i dalje leţali iza njih i pucali na nas. Ubili smo nekoliko Meksikanaca, a nismo izgubili nijednog svog čoveka. MeĎutim, na taj način nismo mogli da im priĎemo blizu i smatrao sam da je najbolje da povedem napad na njih. Borili smo se više od jednog sata, kada sam sredinom popodneva, videvši da ne napredujemo, dao znak za opšti napad. Odjeknuo je ratni poklič. Iskočili smo iza stena i preko mrtvih konja Meksikanaca započeli borbu prsa u prsa. Napad je bio toliko iznenadan da su se Meksikanci taliko zbunili i trčali tamo-amo da smo ih za nekoliko minuta sve pobili. Onda smo ih skalpirali, odneli svoje mrtve i pokupili sve oruţje koje nam je bilo potrebno. Te noći preselili smo naš logor na istok, preko Sijera Madre, u Čihuahuu. Tu nas nisu proganjale trupe, i posle otprilike godinu dana, vratili smo se u Arizonu. Skoro svake godine provodili smo izvesno vreme u Starom Meksiku. U to vreme u Arizoni je bilo puno naselja; divljači nije bilo mnogo, a osim toga, voleli smo

da idemo u Stari Meksiko. Uz to, zemlja Nedni Apača, naših prijatelja i roĎaka, prostirala se duboko u Meksiko. Njihov poglavica Voa, bio mi je kao brat. Proveli smo mnogo vremena na njegovoj teritoriji. Oko 1880. godine, logorovali smo u planinama juţno od Kasa Grandea, kada nas je napala četa meksičkih vojnika. Bilo je dvadeset četiri meksička vojnika i oko četrdeset Indijanaca. Meksikanci su nas iznenadili u logoru i otvorili vatru na nas, ubivši dvojicu Indijanca u prvom napadu. Ne znam kako su uspeli da pronaĎu naš logor, osim ukoliko nisu imali odlične izvidnike a naši straţari bili neoprezni, ali su počeli da pucaju na nas pre nego što smo shvatili da su u blizini. Nalazili smo se meĎu drvećem i izdao sam nareĎenje da krenemo napred i pucamo izbliza. Krili smo se iza stenja i drveća dok nismo došli na oko deset jardi od njihove borbene linije, a onda smo ustali i počeli da pucamo dok svi Meksikanci nisu bili mrtvi. U ovoj bici izgubili smo dvanaest ratnika. Indijanci to mesto zovi Sko-la-ta (Sko-la-ta). Kada smo sahranili svoje mrtve i obezbedili zalihe koje smo zaplenili od Meksikanaca, krenuli smo na severoistok. Meksičke trupe su nas napale na mestu u blizini Nakorija. Napali su nas na otvorenom i mi smo se razbeţali, pucajući u trku. Pratili su nas, ali smo se rasuli i uskoro smo im umakli; sastali smo se u planinama Sijera Madre. Tu smo odrţali savetovanje i, pošto su meksičke trupe pristizale iz raznih mesta, razdvojili se. Posle otprilike četiri meseca ponovo smo se sastali u Kasa Grandeu da bismo sklopili mir. Sklopili smo sporazum sa glavarima Kasa Grandea, kao i sa svim

ljudima iz tog grada. Rukovali smo se i zarekli da ćemo biti braća. Tada smo počeli da trgujemo i Meksikanci su nam dali meskal. Ubrzo su svi Indijanci bili pijani. Dok smo bili opijeni, napale su nas dve čete Meksikanaca iz drugog grada. Ubili su dvadeset i zarobili mnogo više Indijanaca. Razbeţali smo se u svim pravcima.

NAJVEĆA DŽERONIMOVA BITKA Posle izdaje i pokolja u Kasa Grandeu, dugo se nismo okupljali, a kada smo se okupili, vratili smo se u Arizonu. Tamo smo ostali neko vreme u rezervatu San Karlos (San Carlos), u mestu koje se danas zove Dţeronimo. Godine 1883. ponovo smo se uputili u Meksiko. Ostali smo u planinskim vencima Meksika oko četrnaest meseci. Za to vreme imali smo više čarki sa meksičkim trupama. Godine 1884. vratili smo se u Arizonu da bismo sakupili još Apača koji će sa nama poći u Meksiko. Meksikanci su okupljali trupe u planinama u kojima smo mi obitavali. Bilo ih je mnogo više od nas, tako da nismo mogli ni da se nadamo da moţemo uspešno da se borimo protiv njih, a bili smo i umorni od toga što su nas gonili s mesta na mesto. U Arizoni smo imali nevolja sa američkim vojnicima i vratili smo se u Meksiko. U Arizoni smo izgubili oko petnaest ratnika; nije bilo nikoga da popuni njihovo mesto. U tako smanjenom broju, ulogorili smo se u planinama severno od Arispea. Naši izvidnici videli su meksičke trupe kako ,se pribliţavaju iz više pravaca. Trupe Sjedinjenih Drţava dolazile su sa severa. Bili smo dobro naoruţani puškama i imali smo dosta municije, ali nismo ţeleli da budemo opkoljeni trupama dve vlade, pa smo počeli da selimo logor u pravcu juga. Jedne noći smo se ulogorili kraj potoka, nedaleko od planina. U potoku nije bilo mnogo vode, ali je kroz

preriju bio prokopan dubok kanal i pored potoka počelo je da niče mlado drveće. U to vreme nismo logorovali a da ne bismo postavili izvidnike, jer smo napad očekivali u svakom trenutku. Sledećeg jutra, u samo svitanje, pojavili su se izvidnici, uzbunili logor i obavestili nas da se meksičke trupe pribliţavaju. Meksikanci su počeli da pucaju na nas pet minuta kasnije. Uputili smo se ka jarugama iskopanim pored potoka i naloţili ţenama i deci da ih prodube. Izdao sam strogo nareĎenje da municija ne sme da se troši uludo i da svi ostanu u zaklonu. Toga dana pobili smo mnogo Meksikanaca ali i pretrpeli velike gubitke, jer je bitka trajala tokom čitavog dana. Često bi trupe krenule u napad sa jednog mesta i bile odbijene da bi se ponovo okupile i napale sa drugog. Oko podneva, čuo sam ih kako proklinju moje ime. Popodne se na polju pojavio meksički general i borba je postala još ţešća. Izdao sam nareĎenje ratnicima da pokušaju da pobiju sve meksičke oficire. Oko tri sata, general je sazvao svoje oficire i okupio ih na desnoj strani polja. Mesto na kome su se okupili bilo je veoma blizu glavnog toka rečice, a mala jaruga prolazila je tik pored mesta na kojem su stajali. Oprezno sam se došunjao veoma blizu mesta gde se savet odrţavao. General je bio stari ratnik. Vetar je duvao u mom pravcu, pa sam tako mogao da čujem sve šta je govorio i većinu toga sam razumeo. Rekao im je: Oficiri, tamo u kanalima nalazi se onaj crveni Ďavo Geronimo sa svojom omraženom bandom. Ovo mora da bude njegov poslednji dan. Pojašite ka njemu sa

obe strane kanala; pobijte ljude,žtene i decu; ne uzimajte zarobljenike; potrebni su nam samo mrtvi Indijanci; ne štedite svoje ljude; po svaku cenu istrebite tu bandu; postaviću ranjene da pobiju one koji beže; vratite se svojim četama i krenite u napad. Dobro sam nanišanio na generala tek što je izdao naredbu za napad i on je pao. Istog trenutka, zemlja oko mene bila je izrešetana mecima, ali ja sam ostao nepovreĎen. Apači su sve budno pratili. Iz svih jaruga začuo se besni ratni poklič mojih ratnika. Vojnici u prednjem redu za trenutak su počeli da posrću i padaju. Ipak, nisu se povukli sve dok nismo pobili sve oficire u prednjim redovima. Iako posle toga bitka nije bila tako ţestoka, Meksikanci su nastavili da se okupljaju i napadaju sve do mraka. TakoĎe su nastavili da pominju moje ime uz pretnje i kletve. Te noći, pre nego što je pucnjava prestala, tuce Indijanaca ispuzalo je iz jaruge i zapalilo visoku travu u preriji iza meksičkih vojnika. Iskoristili smo pometnju koja je nastala i pobegli u planine. To je bila moja poslednja bitka sa Meksikancima. Od tog vremena, stalno su nas pratile američke trupe sve dok nismo sklopili mir sa generalom Majlsom (Miles) u kanjonu Skeleton. Tokom mnogobrojnih ratova koje sam vodio protiv Meksikanaca, zadobio sam osam rana. PogoĎen sam u levu nogu iznad kolena i još uvek nosim u sebi taj metak; prostreljen sam kroz levu podlakticu; sabljom sam ranjen u desnu nogu ispod kolena; kundakom muskete ranjen sam u teme; pogoĎen sam tik ispod slepoočnice levog oka; pogoĎen u levi bok; pogoĎen u

leĎa. Ubio sam mnogo Meksikanaca, ne znam koliko, jer ih često nisam ni brojao. Mnogi od njih toga nisu bili ni vredni. Od tada je prošlo mnogo vremena, ali još uvek ne osećam ljubav prema Meksikancima. Prema meni su uvek bili pretvorni i zlobni. Sada sam star i više nikada neću poći ratnom stazom, ali da sam mlad i da sam na ratnoj stazi, ona bi vodila u Stari Meksiko.

DOLAZAK BELIH LJUDI Otprilike u vreme pokolja kod Kas-ki-jea (1858), čuli smo da neki belci premeravaju zemljište juţno od nas. U društvu nekoliko ratnika otišao sam da ih posetim. Pošto nismo imali prevodioca nismo ih dobro razumeli, ali smo ipak sklopili sporazum tako što smo se rukovali i obecali da cemo biti brača. Podigli smo logor u blizini njihovog logora; ubrzo su došli da trguju sa nama. U zamenu za odeću i namirnice od nas su dobijali jelensku koţu, ćebad i ponije. Donosili smo im i divljač za koju su nam davali nešto novca. Nismo znali vrednost njihovog novca, ali smo ga sačuvali i kasnije od Navaho Indijanaca saznali da je veoma vredan. Svakog dana su premeravali zemljište neobičnim instrumentima i stavljali oznake koje nismo razumeli. Bili su to dobri ljudi; bilo nam je ţao kada su otišli dalje na zapad. Nisu bili vojnici. To su bili prvi belci koje sam video. Desetak godina kasnije, došlo je još belih ljudi, ovaj put ratnika. Ulogorili su se na reci Hila juţno od Vrelih Izvora. Na početku su bili ljubazni i nismo imali ništa protiv njih, ali ipak nisu bili dobri kao oni prvi. Godinu dana posle toga, izbili su sukobi izmeĎu njih i Indijanaca. Na ratnu stazu pošao sam kao ratnik, ne kao poglavica. Lično mi nije bilo naneto zlo, ali jeste nekolicini mojih sunarodnika. Borio sam se uz svoje pleme, jer krivi su bili vojnici, a ne Indijanci.

Nedugo posle toga, nekoliko oficira vojske Sjedinjenih Drţava pozvali su naše voĎe da odrţe veće u Apačkom klancu (Fort Bowie). Neposredno pre podneva, pozvali su nas u šator i rekli da ćemo dobiti nešto za jelo. Kada smo ušli u šator, vojnici su nas napali. Naš poglavica Mangas Kolorado i nekoliko drugih ratnika pobegli su tako što su prosekli šator; većina ratnika je ubijena ili zarobljena. MeĎu poginulim Bedonkoe Apačima bih su Sanca (Sanza), Kladentae (Kladentahe), Nijokae (Niyokahe) i Gopi (Gopi). Posle ove izdaje, Indijanci su se vratili u planine i ostavili utvrĎenje na miru. Mislim da vladin poverenik nije bio umešan u dogaĎaj jer je sa nama uvek dobro postupao. Verujem da su to sve isplanirali vojnici. Od prvih vojnika koje su poslali u našu Zapadnu zemlju pa do oficira koji su im komandovali, niko se nije ustručavao da Indijancima nanosi nepravdu. Kada bi Indijancima bilo naneseno zlo, nikada nisu obaveštavali vladu, ali su je zato uvek izveštavali o indijanskim nevaljalstvima. U izveštajima upućenim Vašingtonu mnoga zlodela belih ljudi pripisana su mom narodu. Indijanci su oduvek nastojali da ţive u miru sa belim vojnicima i naseljenicima. Jednog dana, u vreme kada su vojnici bili stacionirani u Apačkom klancu, sklopio sam mir sa njima. Rukovali smo se i obećali da ćemo biti braća. Tako su uradili i Kočiz i Mangas Kolorado. Ne znam kako se zvao oficir koji je komandovao, ali njegov puk je bio prvi kome je uspelo da stigne do Apačkog klanca. Ovaj sporazum sklopljen je oko godinu dana pre nego što su nas napali u šatoru, kao što sam ranije ispričao. Nekoliko dana posle napada u Apačkom klancu, okupili smo se u planinama i vratili

se da bi se borili sa vojnicima. Tu su bila dva plemena, Bedonkoe i Čokonen Apači. Kočiz je preuzeo komandu nad oba. Posle nekoliko dana čarki, napali smo povorku koja je utvrĎenje snabdevala zalihama. Ubili smo nekoliko ljudi i zarobili ostale. Naš poglavica je ponudio razmenu zatvorenika za Indijance koje su vojnici zarobili za vreme pokolja u šatoru. Oficiri su to odbili, pa smo pobili zatvorenike, razišli se i otišli u skrovište u planinama. Od svih koji su učestvovali u tome, jedino sam ja danas ţiv. Posle nekoliko dana, vojnici su pošli u potragu za nama, ali pošto smo se mi razišli, nisu mogli da pronaĎu naše logore. Dok su nas traţili, mnogi naši ratnici (koje su vojnici smatrali miroljubivim Indijancima) razgovarali su sa oficirima i vojnicima, savetujući im gde bi mogli da naĎu logor koji traţe; dok su nas traţili, posmatrali smo ih iz svojih skrovišta i smejali se njihovim neuspesima. Posle ovog sukoba, svi Indijanci su se saglasili da više ne treba da budu prijateljski raspoloţeni prema belcima. Nismo sa njima imali velike okršaje, ali je sledila duga borba. Ponekad bismo mi napadali belce, ponekad oni nas. Prvo bi bilo ubijeno nekoliko Indijanaca, a potom nekoliko belaca. Mislim da je broj ubijenih na obe strane bio pribliţno isti. Broj ţrtava u ovim sukobima nije bio veliki, ali je izdaja vojnika naljutila Indijance i oţivela uspomene na druge nepravde, tako da vojnicima Sjedinjenih Drţava više nikada nismo verovali.

NAJVEĆA NEPRAVDA Način na koji su se američki vojnici poneli prema našem plemenu 1863. godine, bio je moţda najveća nepravda nanesena Indijancima. Poglavica našeg plemena Mangas Kolorado, pošao je da za naš narod sklopi mir sa naseljem belih ljudi u Apači Tehu (Apache Tejo) u Novom Meksiku. Čuli smo da su belci u tom naselju ljubazniji i pouzdaniji od onih u Arizoni, da se drţe dogovora i da neće naneti zlo Indijancima. Mangas Kolorado je sa trojicom ratnika otišao u Apači Teho i odrţao sastanak sa tamošnjim vojnicima i graĎanima. Rekli su mu da će mu, ako doĎe da sa svojim plemenom ţivi blizu njih, u ime vlade dati ćebad, brašno, namirnice, govedinu i sve potrebne zalihe. Poglavica je obećao da će se za dve nedelje vratiti u Apači Teho. Kada se vratio u naše naselje, okupio je celo pleme na savetovanje. Nisam verovao da će ljudi u Apači Tehu postupati kako su rekli, zbog čega sam se suprotstavio planu, ali je bilo odlučeno da se Mangas Kolorado sa delom plemena vrati u Apači Teho i da uzme sledovanje i zalihe. Ako sve bude onako kako je predstavljeno i ako se ovi belci budu verno pridrţavali sporazuma, ostatak plemena će im se pridruţiti i zauvek nastaniti u Apači Tehu. Meni je bilo odreĎeno da preuzmem komandu nad delom plemena koji ostaje u Arizoni. Skoro sve oruţje i municiju dali smo grupi koja je odlazila za Apači Teho, kako bi u slučaju izdaje bili spremni na svako iznenaĎenje. Mangas Kolorado i oko polovina naših ljudi krenuli su za Novi Meksiko, srećni što su našli belce koji

će prema njima biti ljubazni i sa kojima će ţiveti u miru i blagostanju. Od njih nam nikada nije stigla ni reč. MeĎutim, iz drugih izvora smo čuli da su bili izdajnički pohvatani i pobijeni. U nedoumici nismo znali šta da uradimo, ali smo se ipak povukli u planine u blizini Apačkog klanca u strahu da će trupe koje su ih zarobile napasti i nas. Tokom sedmica koje su usledile posle odlaska naših ljudi bili smo u velikom iščekivanju. Pošto nismo uspeli da obezbedimo još namirnica, iscrpli smo sve naše zalihe. To je bio dodatni razlog za preseljavanje logora. Tokom povlačenja, dok smo prolazili kroz planine, opazili smo četiri čoveka sa krdom stoke. Dvojica su bila napred u lakim kolima, a dvojica su jahala pozadi. Svu četvoricu smo ubili, ali ih nismo skalpirali; nisu bili ratnici. Poterali smo krdo u planine, ulogorili se i počeli da koljemo stoku i pripremamo meso. Pre nego što smo završili, trupe Sjedinjenih Drţava su nas iznenadile i napale, ubivši sedmoro Indijanaca jednog ratnika, dve ţene i troje dece. Vladine trupe bile su na konjima kao i mi, ali smo mi bili slabo naoruţani, pošto smo većinu oruţja dali delu plemena koji je otišao u Apači Teho, tako da smo se uglavnom borili kopljima, lukovima i strelama. Na početku borbe imao sam koplje, luk i nekoliko strela, ali ubrzo sam ostao i bez koplja i bez strela. U jednom trenutku su me opkolili, ali sam im umakao prebacujući se s jedne na drugu stranu konja u trku. Tokom ove bitke, mnogi ratnici su morali da ostave svoje konje i pobegnu peške. MeĎutim, moj konj je bio obučen da doĎe na moj poziv, tako da bih ga pozvao čim bih stigao na bezbedno mesto, ukoliko me ne bi pratili. Tokom borbe razbeţali smo se na sve strane, da bi se dva

dana kasnije sastali na dogovorenom mestu, udaljenom pedesetak milja od poprišta bitke. Desetak dana kasnije u samu zoru, iste jedinice vojske Sjedinjenih Drţava napale su nas u našem novom logoru. Bitka je trajala ceo dan. Još pre deset sati pre podne ostali smo bez kopalja i strela i ostatak dana smo se borili samo kamenjem i toljagama. Ovo oruţje nam je bilo dovoljno; kada je pala noć, preselili smo logor oko četiri milje dalje u planine, na mesto gde konjica nije mogla da nas prati. Sledećeg dana, naši izvidnici koje smo rasporedili iza nas da osmatraju kretanje vojnika, vratili su se izvestivši nas da su se trupe vratile u pravcu rezervata San Karlos. Nekoliko dana kasnije, ponovo nas je napala nova četa vojnika Sjedinjenih Drţava. Neposredno pre bitke, pridruţila nam se grupa Čokonen Indijanaca voĎena Kočizom, koji je preuzeo komandu nad oba naša odeljenja. Bili smo odbijeni i odlučili smo da se raziĎemo. Pošto smo se razišli, naše pleme, Bedonkoe Apači, okupilo se u blizini starog logora, uzalud očekujući povratak Mangas Kolorada i naših saplemenika. MeĎutim, od njih nisu stizale nikakve vesti, osim onih koje su govorile da su svi izdajnički pobijeni. Tada je odrţano savetovanje i pošto se verovalo da je Mangas Kolorado mrtav, ja sam izabran za poglavicu plemena. Dugo vremena se nismo ni sa kim sukobili. Više od godinu dana pošto sam proglašen za poglavicu plemena, trupe Sjedinjenih Drţava su nas iznenadile i napale naš logor. Ubili su sedmoro dece, pet ţena i četvoricu ratnika, zaplenili sve naše zalihe, ćebad, konje

i odeću i uništili naše vigvame. Ništa nam nije ostalo; zima je počinjala, a to je bila najhladnija zima koje se sećam. Kada su vojnici otišli, pošao sam sa trojicom ratnika da ih pratim. Trag je vodio u pravcu San Karlosa.

SEOBE Dok smo se vracali sa praćenja vladinih trupa, ugledali smo jednog Meksikanca i belca i oborili ih s konja. Pomoću ovih konja vratili smo se kući i preselili logor. Moji ljudi su mnogo patili i smatralo se poţeljnim da se preselimo negde gde ćemo naći više namirnica. U to vreme u našoj zemlji nije bilo mnogo divljači, a od kada sam postao poglavica plemena, nisam traţio vladino sledovanje niti mi je do njega bilo stalo, ali nismo ţeleli da poumiremo od gladi. Čuli smo da poglavica Či-en-ne Apača Viktorio pregovara sa belcima u blizini Vrelih Izvora u Novom Meksiku i da ima mnogo namirnica. Sa njegovim plemenom uvek smo bili u prijateljskim odnosima, a Viktorio je bio posebno ljubazan prema mom narodu. Uputili smo se u Vrele Izvore pomoću pomenuta dva zarobljena konja koji su nosili naše bolesnike. Lako smo pronašli Viktorija i njegovu grupu; oni su nam dali zalihe za zimu. Ostali smo sa njima oko godinu dana koja je protekla u savršenom miru. Nismo imali nikakvih sukoba sa Meksikancima, belcima ili Indijancima. Kada smo ostali dovoljno dugo i ponovo sakupili zalihe, odlučili smo da napustimo Viktorijevu grupu. Kada sam mu rekao da nameravamo da krenemo, rekao je da bi trebalo da priredimo gozbu i ples pre nego što se rastanemo. Svečanosti su bile odrţane oko dve milje od Vrelih Izvora. Trajale su četiri dana. Proslavi je prisustvovalo

oko četiri stotine Indijanaca. Mislim da se nikada nismo prijatnije osećali nego tada. Niko se prema našem plemenu nije ponašao ljubaznije od Viktorija i njegovog plemena. Još uvek ponosno govorimo da su nam on i njegov narod prijatelji. Kada sam otišao u Apački klanac (Fort Bovi), saznao sam da njim komanduje general Hauard (Howard), pa sam sa njim sklopio primirje. Mir je trajao dok general Hauard nije napustio našu zemlju. Uvek je drţao zadatu reč i sa nama je postupao kao sa braćom. Nikada nismo imali tako dobrog prijatelja meĎu američkim oficirima kao što je to bio general Hauard. Sa njim smo mogli da ţivimo zauvek u miru. Ako ima ijednog čestitog belca u američkoj vojsci, to je general Hauard. Svi Indijanci su ga poštovali i danas često pominju srećne dane kada je general Hauard komandovao utvrĎenjem. Kada je otišao, postavio je u Apačkom klancu poverenika koji nam je po njegovom nareĎenju dopremao vladino sledovanje u odeći i namirnicama. Kada su Indijancima deljena goveda, dobio sam za svoje pleme dvanaest junaca, kao i Kočiz za svoje. Sledovanja su se delila otprilike jednom mesečno, ali ako bi nam nešto zatrebalo, bilo je potrebno samo da ih zamolimo, i dobili bismo sve što nam treba. Sada, kao ratni zarobljenici u ovom rezervatu, ne dobijamo tako dobra sledovanja. U prerijama daleko od Apačkog klanca ţiveo je čovek koji je drţao prodavnicu i salun. Izvesno vreme po odlasku generala Hauarda, napala ga je i ubila grupa odmetnutih Indijanaca, koja je iz njegove radnje pokupila mnoge stvari. Sledećeg dana, neki Indijanci u blizini utvrĎenja opili su se tisvinom koji su pravili od

kukuruza. Potukli su se i četvorica su poginula. MeĎu Indijancima je već neko vreme bilo svaĎa i zaĎevica, pa nam se posle tog sukoba činilo nemogućim da razne grupe ţive u miru. Zbog toga smo se rastali, i svaki voĎa je poveo svoju grupu. Neki su otišli u San Karlos a neki u Stari Meksiko, ali sam ja poveo svoje pleme nazad na Vrele Izvore i ponovo se pridruţio Viktorijevoj grupi.

U ZATVORU I NA RATNOJ STAZI Ubrzo pošto smo stigli u Novi Meksiko, stigle su dve čete vojnika iz San Karlosa. Kada su stigli na Vrele Izvore, poslali su Viktoriju i meni poruku da doĎemo u grad. Glasnici nisu rekli zašto smo im potrebni, ali su izgledali prijateljski, pa smo pomislili da se saziva vece i pojahali smo da se naĎemo sa oficirima. Čim smo stigli u grad pojavili su se vojnici, razoruţali nas i obojicu nas odveli u štab, gde nas je čekalo suĎenje na vojnom sudu. Postavili su nam samo nekoliko pitanja; Viktorija su pustili, a mene osudili na vojni zatvor. Izvidnici su me sproveli do zatvora i bacili u lance. Kada sam ih pitao zašto, rekli su mi da je to zato što sam napustio Apački klanac. Ne mislim da sam ikada pripadao vojnicima u Apačkom klancu, niti da sam bio duţan da ih pitam kuda smem da idem. Naše grupe više nisu mogle da ţive zajedno u miru i mi smo se tiho povukli, očekujuči da čemo ţiveti sa Viktorijevom grupom, gde smo mislili da nas niko neće ugroţavati. Osudili su još sedmoricu Apača na lance u vojnom zatvoru. Ne znam zašto su to uradili, jer su me ovi Indijanci samo pratili od Apačkog klanca do Vrelih Izvora. Ako je bilo pogrešno to što smo otišli na Vrele Izvore (a mislim da nije), trebalo je okriviti samo mene. Pitali su prisutne vojnike zašto su odvedeni u zatvor i okovani u lance, ali nisu dobili odgovor.

Četiri meseca drţali su me kao zatočenika. Za to vreme bio sam prebačen u San Karlos. Mislim da su mi još jednom sudili, iako suĎenju nisam prisustvovao. Zapravo, ne znam da li je bilo tog drugog suĎenja, ali su mi rekli da jeste; u svakom slučaju, na kraju su me pustili. Posle toga više nismo imali sukoba sa vojnicima, ali se više nikad nisam osećao dobro u utvrĎenju. Dozvoljeno nam je da ţivimo u San Karlosu na mestu koje se danas zove Dţeronimo. Tu je agent bio čovek koga su Indijanci zvali Nik Goli (Nick Golee). Dve godine je sve išlo kako treba, ali ipak nismo bili srećni. U leto 1883. godine pročulo se da oficiri nameravaju da opet pohapse naše voĎe. Ove glasine su oţivele uspomene na naše prošle nedaće - na pokolj u šatoru u Apačkom klancu, sudbinu Mangas Kolorada i moje nepravedno zatočeništvo, koje je lako moglo da se završi mojom smrću. Upravo u to vreme saopšteno nam je da oficiri ţele da doĎemo u utvrĎenje koje se nalazilo uzvodno iznad Dţeronima (Fort Tomas) da bismo odrţali veće sa njima. Nismo verovali da to većanje moţe da nam donese bilo šta dobro, pa smo veće odrţali sami. U strahu od izdaje, odlučili smo da napustimo rezervat. Mislili smo da je mnogo veće junaštvo poginuti na ratnoj stazi nego umreti u zatvoru. Voa i ja predvodili smo oko dvesta pedeset Indijanaca, uglavnom Bedonkoe i Nedni Apača. Prošli smo kroz Apački klanac i zapadno od tog mesta sukobili se sa trupama Sjedinjenih Drţava. U toj bici ubili smo trojicu vojnika, a nismo izgubili nijednog.

Nastavili smo prema Starom Meksiku, ali su nas sledećeg dana oko tri sata stigli vojnici Sjedinjenih Drţava sa kojima smo se borili do mraka. Teren na kome su nas napali bio je veoma neravan, što je predstavljalo prednost za nas jer su vojnici morali da sjašu Ďa bi se borili. Ne znam koliko smo vojnika ubili, ali smo izgubili samo jednog ratnika i troje dece. U to vreme imali smo puno pušaka i municije. Većinu pušaka i municije sakupili smo dok smo ţiveli u rezervatu, a ostalo sam dobio od Apača Belih Planina kada smo napuštali rezervat.

General Kruk

Američke trupe nas više nisu pratile, pa smo otišli na jug skoro do Kasa Grandea i ulogorili se u planinama Sijera de Sauaripa. Skoro godinu dana boravili smo u planinama Starog Meksika, a onda smo se vratili u San

Karlos, vodeći sa sobom krdo stoke. Neposredno po našem dolasku u San Karlos, glavni oficir general Kruk (Crook), oduzeo nam je konje i stoku. Rekao sam mu da ta stoka ne pripada belcima već nama, pošto smo je tokom ratova oteli od Meksikanaca. TakoĎe sam mu rekao da ne nameravamo da zakoljemo ţivotinje, već da ih čuvamo kako bismo gajili stoku na svojoj zemlji. Nije me ni saslušao, ali je ţivotinje uzeo. Otišao sam u blizinu Fort Apača i general Kruk je naredio oficirima, vojnicima i izvidnicima da se postaraju da budem uhapšen; ako se budem opirao, izdato im je nareĎenje da me ubiju. To obaveštenje sam dobio od Indijanaca. Kada sam saznao za planiranu akciju, otišao sam u Stari Meksiko i sa sobom poveo oko četiristo Indijanaca. Bilo je tu Bedonkoe, Cokonen i Nedni Apača. Voa je već bio mrtav i jedini poglavica osim mene bio je Naiče. Krenuli smo na jug u Sonoru i ulogorili se u planinama. Vojnici su nas pratili, ali nas nisu napali dok se nismo ulogorili u planinama zapadno od Kasa Grandea. Tada su nas napali vladini izvidnici - Indijanci. Jedan dečak je poginuo, a skoro sve ţene i deca bili su zarobljeni.

Pregovori sa generalom Krukom

Posle ove bitke otišli smo juţno od Kasa Grandea i tamo se ulogorili, ali su posle nekoliko dana logor napali meksički vojnici. Dan je protekao u čarkama u kojima je ubijeno nekoliko Meksikanaca, a da mi pri tome nismo imali gubitaka. Tokom noci otišli smo na istok, do podnoţja Sijera Madre, gde smo podigli još jedan logor. Meksičke trupe su nas pratile i posle nekoliko dana ponovo napale naš logor. Ovoga puta Meksikanci su imali veliku vojsku. Izbegavali smo veče sukobe. Besmisleno je boriti se kada ne moţeš da se nadaš pobedi. Tokom noći odrţali smo ratno veće; naši izvidnici doneli su vesti o grupama meksičkih i američkih vojnika na raznim mestima u planinama. Procenili smo da u planinama boravi oko dve hiljade vojnika koji ţele da nas zarobe. General Kruk je stigao u Meksiko sa trupama vojnika Sjedinjenih Drţava. Ulogorili su se u planinama

Sijera de Antunes. Izvidnici su mi rekli da general Kruk ţeli da me vidi i ja sam otišao u njegov logor. Kada sam stigao, general Kruk mi je rekao: Zašto si napustio rezervat? Ja sam rekao: Rekao si mi da u rezervatu mogu da živim isto kao i beli Ijudi. Jedne godine gajio sam kukuruz, požnjeo ga i spremio za zimu, a sledeće godine sam zasejao ovas, i kada su usevi bili skoro spremni za žetvu, rekao si svojim vojnicima da me uhapse i da me ubiju ako se budem opirao. Da si me ostavio na miru, sada bih živeo u povoljnim okolnostima, ali umesto toga me ti i Meksikanci gonite sa svojim vojnicima. On je rekao: Nikada nisam izdao takvo nareĎenje; trupe u Fort Apaču, koje su raširile taj glas, znaju da to nije istina. Tada sam pristao da se sa njim vratim u San Karlos. Bilo mi je teško da mu poverujem. Sada znam da je ono što je rekao bila laţ i čvrsto verujem da je izdao nareĎenje da me uhapse ili da me ubiju ako se budem opirao.

POSLEDNJA BiTKA Pleme se spremilo da se sa generalom Krukom vrati u Sjedinjene Drţave, ali ja sam se bojao izdaje i odlučio sam da ostanem u Meksiku. U to vreme nismo bili pod nadzorom. Trupe Sjedinjenih Drţava išle su napred a Indijanci su ih pratili. Kada smo posumnjali, okrenuli smo se nazad. Nije mi poznato koliko daleko me je vojska Sjedinjenih Drţava pratila, ali su se neki ratnici vratili pre nego što je primećeno da nas nema, tako da nije ni bilo vaţno. Mnogo sam propatio od nepravednih nareĎenja kao što su bila ona koja je izdavao general Kruk. Slični postupci bili su uzrok velikim nedaćama mog naroda. Mislim da je Svemoćni poslao generalu Kruku smrt kao kaznu za mnoga nedela koja je počinio. Uskoro je general Majls (Miles) postao komandant svih zapadnih utvrĎenja i trupe su nas stalno pratile. Vodio ih je kapetan Loton (Lawton) koji je imao dobre izvidnike. Meksički vojnici su takoĎe postah aktivniji, a i brojniji. Skoro svakog dana smo se sukobljavali, tako da smo na kraju odlučili da se razbijemo u male grupe. Sa šestoricom ratnika i četiri ţene uputio sam se prema planinskom vencu u blizini Vrelih Izvora u Novom Meksiku. Prošli smo pored mnogo malih rančeva, ali nismo imali problema sa stočarima. Ubijali smo stoku kad god nam je bila potrebna hrana, ali smo često patili od nestašice vode. Jednom prilikom se desilo da dva dana i dve noci nemamo vode i naši konji su skoro

skapali od ţeĎi. Jedno vreme boravili smo u planinama Novog Meksika, a onda smo se vratili, pomislivši da su trupe moţda napustile Meksiko. Na povratku kroz Stari Meksiko napadali smo svakog Meksikanca koga bismo sreli, ako ne iz nekog drugog razloga, ono da bismo ga ubili. Verovali smo da su oni pozvali trupe Sjedinjenih Drţava u Meksiko da se bore protiv nas. Juţno od Kasa Grandea, pored mesta koje Indijanci zovu Gosoda (Gosoda), nalazio se put koji je vodio izvan grada. Tim putem su Meksikanci prevozili puno tereta. Krili smo se na mestu gde je put prolazio kroz planinski prolaz. Kada su Meksikanci tuda prolazili, ubijali smo ih, uzimali sve što nam je bilo potrebno, a ostatak uništavali. Nismo se bojali za ţivot jer smo znali da su svi protiv nas. Ako se vratimo u rezervat, bili bismo u zatvoru i brzo bi poumirali; ako ostanemo u Meksiku, oni će nastaviti da šalju vojnike na nas; i tako nikome nismo plaćali danak i nikoga nismo molili za usluge. Posle izvesnog vremena napustili smo Gosodu i ubrzo smo se sastali sa svojim plemenom u planinama Sijera de Antunes. Nasuprot našim očekivanjima, vojnici Sjedinjenih Drţava nisu napustili meksičke planine i ubrzo su nam bili na tragu, pa su čarke izbijale skoro svakodnevno. Cetiri ili pet puta iznenadili su nas u logoru. Jednom su nas iznenadili oko devet sati ujutro, pohvatali sve naše konje (devetnaest na broju) i odneli našu zalihu suvog mesa. U tom sukobu smo izgubili troje ljudi. Sredinom popodneva istog dana napali smo ih s leĎa dok su prolazili prerijom ubili smo jednog vojnika, a prošli bez gubitaka. U tom okršaju povratili smo sve konje osim tri

koja su pripadala meni. To su bila tri daleko najbolja jahaća konja koje smo imali.

General Majls

Ubrzo posle toga sklopili smo mir sa meksičkim trupama. Rekli su nam da su trupe Sjedinjenih Drţava bile pravi uzrok ovih sukoba i obećali su da se više neće boriti protiv nas pod uslovom da se vratimo u Sjedinjene Drţave. Mi smo se saglasili s tim i krenuli na put, drţeći da ćemo sklopiti mir sa američkim vojnicima i da ćemo se vratiti u Arizonu. Izgledalo je da je to jedini način. Neposredno posle toga, izvidnici generala Lotona su nam preneli da on ţeli da sklopi mir sa nama, ali ja sam znao da je general Majls glavnokomandujući u trupama Sjedinjenih Drţava i odlučio sam da sa njim sklopim mir.

Dok smo premeštali naš logor na sever pratile su nas trupe Sjedinjenih Drţava, drţeći se nedaleko od nas, ali ne napadajući nas. Poslao sam svog brata Porika (Beli Konj) da se sa gospodinom Dţordţom Ratonom u Fort Boviju susretne sa generalom Majlsom i da mu kaţe da ţelimo da se vratimo u Arizonu; ali pre nego što su se glasnici vratili, sreo sam dva indijanska izvidnika - Kajita (Kayitah) koji je pripadao plemenu Cokonen Apača, i Martina (Marteen), iz plemena Nedni Apača. Oni su sluţili kao izvidnici u trupama kapetana Lotona. Rekli su mi da je general Majls došao i da ih je poslao da me zamole da se sastanem s njim. Tako sam otišao u logor trupa Sjedinjenih Drţava da se sastanem sa generalom Majlsom. Kada sam stigao u njihov logor, otišao sam piavo kod generala Majlsa i rekao mu kako mi je nanesena nepravda i da ţelim da se sa svojim narodom vratim u Sjedinjene Drţave, pošto ţelimo da vidimo svoje porodice koje su zatočene i odvedene od nas. General Majls mi je odvratio: Predsednik Sjedinjenih Driava me je poslao da govorim sa tobom. Čuo je o tvojim nevoljama sa belcima i kaže da, ako pristaneš na sporazum, više nećeš imati nevolja. Geronimo, ako pristaneš na sporazum, sve će se završiti na najbolji način. General Majls mi je rekao da moţemo jedan drugom da budemo braća. Digli smo ruke prema nebu i rekli smo da se sporazum neće kršiti. Zakleli smo se da ne nanosimo zlo jedni drugima i da nećemo kovati zavere jedni protiv drugih.

Dugo smo razgovarali i general mi je rekao šta će da učini za mene u budućnosti ukoliko prihvatim sporazum. Nisam mnogo verovao generalu Majlsu, ali sam pristao da sklopim sporazum i da ga ne kršim, pošto mi je predsednik Sjedinjenih Drţava poslao poruku. Tada sam pitao generala Majlsa o čemu se radi u sporazumu. On mi je rekao: Staviću te pod zaštitu vlade; sagradiću ti kuću; ogradiću ti veliki komad zemlje; daću ti stoku, konje, mazge i oruĎe za obradu zemlje. Imaćeš Ijude koji će da rade na farmi i sam nećeš morati da radiš. Na jesen ću ti slati ćebad i odeću da zimi ne bi stradao od hladnoće. U zemlji u koju ću te poslati ima puno drveća, vode i trave. Zivećeš sa svojim plemenom i sa svojom porodicom. Ukoliko prihvatiš ovaj sporazum, videćeš svoju porodicu u roku od pet dana. Rekao sam generalu Majlsu: Svi oficiri koji su bili zaduženi za Indijance govorili su isto, i to mi zvuči kao priča; teško mi je da ti poverujem. On je rekao: Ovoga puta je istina. Ja sam rekao: Generale Majls, ne poznajem zakone belaca, kao ni tu novu zemlju u koju me šaljete, i možda ću prekršiti zakon. On je rekao: Niko te neće hapsiti dok sam ja živ.

Tada sam pristao da sklopimo sporazum. (Od tada sam ratni zarobljenik; dva puta sam hapšen i smeštan u vojni zatvor zato što sam pio viski). Stajali smo izmeĎu njegovih vojnika i mojih ratnika. Na ćebe ispred nas stavili smo veliki kamen. Naš sporazum je sklopljen nad tim kamenom i trebalo je da traje sve dok se kamen ne pretvori u prah; tako smo sklopili sporazum i zakletvom obavezali jedan drugog. Ne verujem da sam ikada prekršio taj sporazum, ali general Majls nikada nije ispunio svoja obećanja. Kada smo sklopili sporazum, general Majls mi je rekao: Moj brate, imaš na umu kako da me ubiješ i druge misli o ratu; želim da prestaneš da misliš o tome i da okreneš svoje misli miru. Tada sam se saglasio i poloţio oruţje. Rekao sam: Napustiću ratnu stazu i živeću u miru zauvek. General Majls je očistio deo tla rukom i rekao: Isto ovako će tvoja prošla dela biti izbrisana i započećeš novi život.

RATNI ZAROBLJENIK Kada sam se predao vladi, stavili su me na voz Juţne pacifičke ţeleznice i odveli u San Antonio u Teksasu. Drţali su me zatvorenog da bi mi sudili po njihovim zakonima. Četrdeset dana kasnije, odveli su me u Fort Pikens (Pickens) (Pensacola) u Floridi. Tu sam testerisao debla. Sa mnom je bilo nekoliko apačkih ratnika i svi smo svakog dana morali da radimo. Skoro dve godine su nas tu drţali na teškom prinudnom radu. Svoje porodice videli smo tek u maju 1887. godine. Ovakav tretman predstavljao je direktno kršenje sporazuma sklopljenog u kanjonu Skeleton. Posle toga poslali su nas sa našim porodicama u Vermont u Alabami, gde smo ostali pet godina i radili za vladu. Nismo ništa imali; uzalud sam čekao da me general Majls pošalje na onu zemlju o kojoj je govorio; uzalud sam ţudeo za oruĎem, kućom i stokom koje mi je general Majls obećao. U to vreme, jedan od mojih ratnika, Fan (Fun), ubio je svoju ţenu i sebe. Još jedan ratnik je pucao na svoju ţenu, a zatim na sebe. Umro je, ali se ţena oporavila i još uvek je ţiva.

Apači čekaju da ih prevezu u rezervat

U tom mestu nismo bili zdravi, zato što nam klima nije prijala. Umrlo je toliko naših ljudi da sam dopustio jednoj od svojih ţena da ode da ţivi u rezervatu Meskalera u Novom Meksiku. Prema našim običajima, ovakva rastava je jednaka onome što belci zovu razvod, i ona se preudala neposredno pošto se pridruţila Meskalerima. Zadrţala je i naše dvoje male dece, na šta je imala pravo. Deca, Lena (Lenna) i Robi (Robbie), još uvek ţive u Meskaleru, u Novom Meksiku. Lena je udata. Zadrţao sam jednu ţenu, ali je ona umrla i sada je sa mnom samo moja čerka Eva. Posle razvoda sa Leninom majkom nikada nisam istovremeno imao više od jedne ţene. Posle smrti Evine majke oţenio sam se drugom ţenom (u decembru 1905. godine), ali nismo bili srećni zajedno i rastali smo se. Vratila se svojima kući takav je razvod kod Apača.

Tada je, kao i sada, Indijance nadgledao g. Dţordţ Raton. Uvek je imao problema sa Indijancima, zato što je sa njima loše postupao. Jednog dana, jedan Indijanac je u pijanstvu izbo g. Ratona malim noţem. Deţurni oficir se pobrinuo za g. Ratona, a Indijanac je odveden u zatvor.

Dţeronimo sa svojom ţenom u Fort Silu

Kada smo prvi put došli u Fort Sil, njime je komandovao kapetan Skot koji je za nas sazidao kuće novcem koji mu je za to dala vlada. Vlada nam je takoĎe dala stoku, svinje, ćurke i kokoške. Indijanci nisu imali neke koristi od svinja, jer nisu znali kako da se staraju o njima, pa ih ni danas ne drţe često. Sa kokoškama i

ćurkama bilo je već bolje, ali ni sa njima nismo imali onakvu sreću kakvu imaju belci. Gajenje stoke polazilo nam je od ruke i to smo voleli da radimo. Imamo i nekoliko konja sa kojima nam takoĎe dobro ide. Bilo je mnogo nesporazuma u pogledu prodaje stoke i ţita. Indijanci su mislili da će se stoka prodavati i da će oni dobijati sav novac, ali umesto toga, deo novca odlazio je u „apački fond”, kako su ga oficiri zvali. Za ovdašnje Indijance bila su zaduţena petorica različitih oficira i svi su se oni slično ponašali - Apače nisu ništa pitali, niti im bilo šta objašnjavali. Moguće je da je vlada zaista naredila oficirima da ono malo novca stave u „apački fond” zato što sam se jednom poţalio i rekao poručniku Puringtonu da nameravam da izvestim vladu o tome da je uzeo moj novac od prodaje stoke i stavio ga u „apački fond”, na šta je on odgovorio da mu je svejedno da li ću to učiniti. Posle nekoliko godina prestali su da nam šalju odeću. I to se moţda dogodilo po vladinom nareĎenju, ali Apači to nisu razumeli. Ukoliko uopšte postoji, „apački fond” bi jednog dana trebao da preĎe u ruke Indijanaca, ili bi oni bar trebalo da znaju koliko tog novca uopšte ima, pošto su ga oni zaradili. Kada je general Majls poslednji put posetio Fort Sil zamolio sam ga da me oslobodi od rada zbog mojih godina. TakoĎe sam se setio šta mi je general Majls obećao u sporazumu i to sam mu rekao. Rekao je da ne moram više da radim osim kada ţelim; od tada me nisu terali da radim. MeĎutim, ni tada nisam prestao puno da

radim, jer iako sam star, ţelim da radim i pomognem svom narodu koliko mogu.

NEPISANI ZAKONI APAČA SuĎenja Kada Indijancu neki član plemena nanese zlo, on moţe, ukoliko ne ţeli lično da reši spor, da se poţali poglavici. Ukoliko sam nije u stanju da se obračuna sa počiniocem, a smatra da mu je ispod časti da se obrati poglavici, bilo ko u njegovo ime moţe da obavesti poglavicu o tome; tada je neophodno da se obavi istraga ili suĎenje. I optuţeni i oštećeni mogu da imaju svedoke. Svedoci se ne prekidaju pitanjima, već oni jednostavno kaţu šta ţele o slučaju. Svedoci nisu pod zakletvom, zato što se veruje da niko neće laţno da svedoči o stvari koja se tiče sopstvenog naroda. Poglavica plemena predsedava tokom ovih suĎenja, ali ako je stvar ozbiljna, poziva još dvojicu ili trojicu voĎa plemena da sede s njim. Oni odreĎuju da li je čovek kriv. Ukoliko nije kriv, stvar je završena i oštećeni gubi pravo na osvetu, jer ukoliko ţeli da se lično osveti, to će značiti da se protivi presudi. Ukoliko se optuţeni proglasi krivim, oštećena strana odreĎuje kaznu, koju poglavica i njegovi saradnici najčešće prihvate. Usvajanje dece Ukoliko zbog rata ili iz drugh razloga deca ostanu siročići, što znači da su im oba roditelja mrtva, poglavica moţe da ih usvoji ili da ih da po ţelji. Odmetnuti Indijanci smeju, ako ţele, da vode svoju decu sa sobom,

ali ako ih ostave u plemenu, poglavica odlučuje šta će biti sa njima i tada sramota ne prelazi na njih. Slano jezero So smo dobijali iz jezera u planinama Hila. To je veoma malo jezero bistre, plitke vode, a u njegovoj sredini se uzdiţe breţuljak. Voda je previše slana da bi bila dobra za piće, a dno jezera je prekriveno smeĎim naslagama. Kada se ovaj sloj razbije, na njemu se hvataju kristali soli. Ovi kristali mogu da se isperu u jezerskoj vodi, ali se u drugoj vodi brzo rastope. Prilikom poseta ovom mestu nije nam bilo dozvoljeno da ubijamo divljač ili da napadamo neprijatelja. Sva stvorenja mogu da dolaze na to mesto bez uznemiravanja. Priprema ratnika Da bi bio primljen meĎu ratnike, mladić mora četiri puta da krene u ratni pohod uz ratnike svog plemena. Prvi put dobija samo malo hrane. To mora da prihvati bez gunĎanja. Ni na jednom od ovih putovanja nije mu dozvoljeno da bira hranu kao što to mogu drugi ratnici, već mora da jede hranu koja mu je propisana. Na svakom od ovih pohoda on je u ulozi sluge, stara se za konje, kuva i slično. On sam zna šta treba da se uradi, ne čeka da mu neko to kaţe. Nije mu dozvoljeno da govori sa drugim ratnicima osim da odgovora na pitanja ili kada mu je tako rečeno.

Tokom četiri rata, on mora da nauči sveta imena svih stvari koje se koriste u ratu, jer se, kada pleme krene ratnom stazom, obična imena ne koriste za stvari koje se na bilo koji način odnose na rat. Rat je isuviše ozbiljna stvar za to. Ukoliko su posle ova četiri pohoda ratnici uvereni da je mladič vredan, da je odmeren u svakom pogledu, da je u borbi ispoljio hrabrost, da je bez vajkanja podneo sve teškoče i da nije pokazao nimalo kukavičluka ili bilo kakve slabosti, on glasanjem moţe da bude primljen u veće ratnika; ali ako neki ratnik na njega ima bilo kakvih primedbi, on se podvrgava daljim probama. Ako ih hrabro izdrţi, njegovo ime ponovo moţe da bude predloţeno. Kada pouzdano dokaţe da moţe da podnosi teškoće bez vajkanja i da ne zna za strah, prima se u veće ratnika u najniţem rangu. Posle toga nema formalnih ispita ili unapreĎenja, ali on zajedničkom odlukom zauzima mesto na bojnom polju, i ako časno obavi zadatak, moţe da ostane na tom poloţaju, a od njega moţe da se traţi da preĎe i na neki viši poloţaj, ili on to moţe sam da ponudi, ali nijedan ratnik ne bi predloţio da preĎe na viši poloţaj osim ako voĎe plemena nisu uverene da je njegovo drţanje na tom poloţaju vredno hvale. Od ove tačke naviše, jedini izbor koji veće formalno vrši je izbor poglavice. Starcima nije dozvoljeno da predvode ratnike u bitkama, ali se njihov savet uvek poštuje. Fizička snaga se gubi sa starošću, a to je kobno za aktivno voĎstvo.

Plesovi Svi plesovi se smatraju religioznim ceremonijama i njih vode poglavica i vrač. Oni mogu biti društvene ili vojne prirode, ali nikad bez izvesnih verskih karakteristika. Ples zahvalnosti Svakog leta brali smo plod juke, mrvili ga i mleli i oblikovali ga kao kolač; pleme se tada okupljalo da bi se gostilo, pevalo i veličalo Usena. Svi su izgovarali molitve zahvalnosti. Kada ples počne, poglavice su nose te kolače, i rečima hvale dopunjavali uobičajene tonove muzike. Ratni ples Kada ratno veće donese odluku i počne da se priprema za ratnu stazu, počinje ples. Ovaj ples se sastoji od uobičajene pesme koju pevaju ratnici praćene udaranjem u esadedene, ali je igranje ţivlje a usklici i ratni pokliči često skoro nadjačaju muziku. U ovom plesu učestvuju samo ratnici. Skalpni ples Kada se ratnici vrate iz borbe, prireĎuje se druga vrsta ratnog plesa. Ratnici koji su doneli skalpove iz bitke pokazuju ih plemenu; kada ples počne, ovi skalpovi se stavljaju na koplja ili motke i u toku plesa se nose oko logorskih vatri. Ovaj ples ima nešto više svečanog duha od ratnog plesa. I ovde ima ratnih usklika

i pokliča, koji su često praćeni pucanjem iz oruţja, ali je sve uvek uzvišenije nego u ratnom plesu. Kada se skalpni ples završi, skalpovi se bacaju. Apači ih nikada ne čuvaju jer se smatraju nečistim. Društveni ples Početkom septembra 1905. godine, objavio sam Apačima da moja ćerka Eva, koja se zadevojčila, treba da odbaci dečje stvari i preuzme svoj poloţaj mlade ţene. Trebalo je da bude predstavljena na plemenskom plesu, i tada, ili od tada, ratnici imaju pravo da traţe njenu ruku. Svi Apači, kao i mnogi Komanči i Kiove, pozvani su da se prve noći punog meseca u septembru okupe na velikom plesu na poljani na juţnoj obali Medisin Krika, u blizini sela u kome se nalazio Naiče, bivši poglavica Čokonen Apača. Trebalo je da svečanosti traju dva dana i dve noći. Tokom priprema nije propušteno ništa što bi moglo da doprinese zadovoljstvu gostiju ili savršenstvu verskog obreda. Da bi zemlja bila pripremljena za ples, trava je pokošena sa velike površine kruţnog oblika. Pesmu je poveo poglavica Naiče a ja sam uz pomoć naših vračeva vodio igru. Prvo je Eva istupila i odigrala krug oko logorske vatre; a tada je, praćena jednom drugom devojkom, ponovo istupila i odigrala dva kruga oko logorske vatre; onda je uz druge dve devojke odigrala tri kruga oko vatre; pa je sledeći put sa tri devojke odigrala četiri kruga oko vatre; ovaj obred trajao je oko sat vremena. Tada su nastupili vračevi koji su se skinuli do pojasa;

tela su im bila čudesno ukrašena; posle njih pojavili su se plesači-lakrdijaši koji su silno zabavljali publiku. Onda su se članovi plemena uhvatili za ruke i dugo igrali u krugu oko logorske vatre. Svi prijatelji plemena pozvani su da uzmu učešća u ovom plesu; kada se on završio, mnogi stariji Ijudi su se povukli i tada je počeo „ljubavni ples”. Ratnici su stajali u sredini kruga, a ţene, dve po dve, igrale su naspram njih i odreĎivale ratnike koji će igrati sa njima. Igralo se unapred i unazad po liniji od sredine do spoljne ivice kruga. Ratnici su stajali licem u lice sa po dve devojke, i kada su one igrale unapred ka sredini oni su išli unazad; zatim su igrale unazad prema spoljnoj ivici, a oni su ih pratili. To je trajalo dva ili tri sata, a onda se muzika promenila. Ratnici su se odmah ponovo okupili u sredini kruga, i ovoga puta svaka dama je birala ratnika za partnera. Ples je bio isti kao i prethodni, samo je sada igralo po dvoje, a ne troje. Tokom ovog plesa, koji je trajao do jutra, ratnik, ako je ţena sa kojom igra bila devojka, mogao je da je zaprosi i ako se ona sloţi, posetio bi njenog oca ubrzo posle plesa i sklopio bi pogodbu za nju. U prilikama poput ove, kada se ples završi, svaki ratnik daje poklon dami koja ga je odabrala za partnera i igrala s njim. Ukoliko je ona zadovoljna poklonom, on se oprosti od nje, ali ako nije, pitanje se pokreće pred nekim ko je za to nadleţan (vrač ili poglavica) koji odreĎuje odgovarajući poklon. Za udate ţene vrednost poklona treba da bude dva do tri dolara; poklon za devojku treba da vredi najmanje

pet dolara. MeĎutim, devojke često dobijaju veoma vredne poklone. Za vreme „ljubavnog plesa”, vrač je prisutan meĎu igračima da bi terao zle duhove. Moţda više nikada neću imati priliku da okupim naš narod na plesu, ali ovi društveni plesovi na mesečini bili su u prošlosti veliki izvor naše radosti i verujem da neće biti zaboravljeni, ili se bar tako nadam.

NA SVETSKOJ IZLOŽBI Kada su me prvi put pozvali da posetim Svetsku izloţbu u Sent Luisu, nisam ţeleo da idem. Kasnije, kada mi je rečeno da ću tamo biti primljen s paţnjom i zaštićen, i da je predsednik Sjedinjenih Drţava rekao da se s tim slaţe, pristao sam. Bio sam kod ljudi iz Ministarstva za Indijance, koji su za to dobili predsednikovu dozvolu. Na Izloţbi sam ostao šest meseci. Prodavao sam svoje fotografije za dvadeset pet centi, od čega mi je bilo dozvoljeno da zadrţim deset. TakoĎe sam ispisivao svoje ime za deset, petnaest ili dvadeset pet centi, u zavisnosti od slučaja, i sav novac zadrţavao za sebe. Često bih na dan zaradio i dva dolara, i kada sam se vratio imao sam puno novca - više nego bilo kada ranije. Mnogi ljudi u Sent Luisu pozivali su me u svoje domove, ali je moj čuvar to uvek odbijao. Svake nedelje, predsednik Izloţbe slao je po mene zbog predstave o Divljem zapadu. Učestvovao sam u takmičenjima s uţetom pred publikom. Tu je bilo mnogih drugih indijanskih plemena i neobičnih ljudi o kojima nikada ranije nisam slušao. Kada ljudi prvi put doĎu na Svetsku izloţbu, samo šetaju ulicama gore-dole. Kada se umore posećuju predstave. U tim predstavama bilo je puno čudnih stvari. Kada sam odlazio tamo, po vladinom nareĎenju pratili su me čuvari; nije mi bilo dozvoljeno da se krećem bez njih.

U jednoj od ovih predstava, neki neobični ljudi sa crvenim kapama i čudnim mačevima izgledali su kao da ţele da započnu kavgu1. Najzad im je njihov upravitelj rekao da mogu da se bore meĎusobno. Pokušavali su da udare jedan drugog tim mačevima po glavi; svakog časa sam očekivao da neki od njih bude ranjen ili ubijen, ali nijednom od njih nije se dogodilo ništa loše. Bilo bi ove ljude teško ubiti u borbi prsa u prsa. U jednoj drugoj predstavi bio je neki crnac neobičnog izgleda. Upravitelj mu je čvrsto vezao ruke, a zatim ga je vezao za stolicu. Bio je čvrsto vezan, u šta sam se i sam uverio; mislio sam da je nemoguće da pobegne. Tada mu je upravitelj rekao da se oslobodi. U trenutku je okrenuo stolicu i zatim ustao; konopci su još uvek bili vezani, ali je on bio slobodan. Ne shvatam kako je to učinio. Svakako se radi o čudesnoj moći, jer nijedan čovek ne bi mogao da se oslobodi sopstvenim snagama. Na jednom drugom mestu, izvesni čovek se obraćao publici sa pozornice; u ugao pozornice stavili su korpu i prekrili je crvenim platnom; tada se pojavila jedna ţena i ušla u korpu i čovek je ponovo pokrio korpu platnom. Čovek koji se obraćao publici uzeo je dugačak mač i njime probio korpu, sa svake strane, a onda i kroz krpu koja ju je prekrivala. Čuo sam kako se mač zariva u ţenino telo. Sam upravitelj je rekao da je ţena mrtva; ali kada su sa korpe podigli platno, ona je iskočila napolje, nasmešila se i sišla sa pozornice. Ţeleo bih da znam kako se tako brzo izlečila i kako to da nije umrla od rana. Nikada nisam mislio da su medvedi pametni, osim u svojim divljim staništima, ali nikada ranije nisam

video belog medveda. U jednoj od predstava učestvovao je čovek koji je imao belog medveda pametnog kao čovek. Radio je sve što mu se kaţe: nosio je deblo na ramenu, baš kao čovek; a onda bi ga, kada mu se kaţe, spustio. Radio je mnoge druge stvari i izgledalo je da tačno razume šta mu čuvar kaţe. Siguran sam da grizli ne moţe da se ovako obuči.

Dţeronimo, 1905

Jednom prilikom čuvari su me odveli u malu kuću koja je imala četiri prozora2. Kada smo seli, kućicaje počela da se pomera. Čuvari su mi skrenuli paţnju na neke neobične stvari koje su imali u dţepovima. Zatim su mi rekli da pogledam napolje, a kada sam to učinio uplašio sam se, jer se kućica vinula visoko u vazduh, a ljudi na Izloţbi izgledali su manji od mrava. Ljudi su se smejali tome što sam se uplašio; dali su mi staklo da pogledam kroz njega (često sam imao takva stakla koja

sam uzimao od mrtvih oficira posle borbi u Meksiku i na drugim mestima), i mogao sam da vidim reke, jezera i planine. Nikada nisam bio tako visoko u vazduhu i pokušao sam da pogledam nebo. Nije bilo zvezda, a nisam mogao kroz staklo da gledam Sunce, jer mi je svetlost vreĎala oči. Na kraju sam spustio staklo i, pošto su mi se svi smejali, i sam sam počeo da se smejem. Tada su mi rekli: „IzaĎi napolje”; kada sam se osvrnuo, ponovo smo bili na ulici. Video sam mnogo takvih kućica kako se diţu i spuštaju, ali ne mogu da razumem kako se kreću. To su bile veoma čudne kućice. Jednog dana otišli smo na jednu drugu predstavu. Čim smo ušli, pala je noć. To je bila prava noć, jer sam mogao da osetim da je vazduh vlaţan; ubrzo je počelo da grmi i blesnule su munje; to su takoĎe bile prave munje, pošto su sevale tik iznad naših glava. Uzmakao sam i poţeleo da pobegnem, ali nisam znao kuda da krenem da bih izašao. Čuvari su mi rekli da ostanem tu pa sam tako i uradio. Ispred nas bili su neki čudni mali ljudi koji su izašli na pozornicu; pogledao sam naviše i video da su svi oblaci nestali, pa sam mogao da vidim zvezde. Čovečuljci na pozornici izgledali su neozbiljno šta god da su radili, tako da sam im se samo smejao. Činilo mi se da se svi pristuni smeju meni. Otišli smo na jedno drugo mesto gde nas je upravitelj uveo u sobicu koja je bila nalik na kavez; tada je sve oko nas počelo da se kreće; ubrzo je vazduh izgledao plav, a onda su se pojavili crni oblaci koji su se kretali s vetrom. Za kratko vreme, napolju je bilo svetlo; tada smo videli bele oblačiće; zatim su oblaci postali gušći, i počela je da pada kiša, a zatim i grad, uz munje i gromove. Tada se grmljavina povukla i u daljini se

pojavila duga; zatim je pala noć, izašao je Mesec i pojavilo se na hiljade zvezda. Posle toga izašlo je Sunce i mi smo izašli iz sobice. To je bila dobra predstava, ali je bila toliko neobična i neprirodna da mi je bilo drago kada sam se opet našao na ulici. Otišli smo na jedno mesto gde su pravili predmete od stakla. Oduvek sam mislio da se te stvari prave ručno, ali nije tako. Čovek je imao neobičan mali instrument i kada bi kroz njega duvao u plamičak, staklo bi dobilo oblik kakav god poţeli. Izgleda mi da je u tome bilo neke magije. Verujem da je teško doći do takvog instrumenta, inače bi ih svi ljudi imali. Ljudi na toj predstavi bili su toliko nestrpljivi da kupe predmete koje je izraĎivao, da je ceo dan bio toliko zaposlen da nije stigao ni da sedne. Tamo sam kupio mnogo neobičnih stvari koje sam poneo kući. Na kraju jedne od ulica ljudi su se okupljali u nekakvom nezgrapnom kanuu koji je bio na nekoj vrsti uzvišenja, i klizali dole u vodu. Izgledalo je da uţivaju u tome, ali se meni činilo previše ţestoko. Ako bi neki od ovih kanua iskliznuo iz svoje putanje, ljudi bi se sigurno povredili ako ne i izginuli. Na Izloţbi je bilo i nekih malih smeĎih ljudi koje su vojnici Sjedinjenih Drţava nedavno zarobili na nekim ostrvima daleko odavde.3 Nisu nosili mnogo odeće i mislim da nije trebalo da im dozvole da doĎu na Izloţbu. Ali oni sami izgleda da nisu znali za bilo šta bolje. Imali su mesingane tanjiriće i pokušavali su da na njima izvode muziku, ali meni to nije izgledalo kao muzika, već samo kao

zveckanje. Svejedno, igrali su uz ovu buku i izgledalo je da veruju da daju dobru predstavu. Ne znam koliko je ova vest tačna, ali čuo sam da ih je predsednik poslao na Izloţbu da bi naučili da se vladaju, i da kada se vrate kući nauče svoj narod kako da se oblači i ponaša. Drago mi je što sam bio na Izloţbi. Video sam mnoge interesantne stvari i naučio mnogo o belim ljudima. Oni su veoma ljubazan i miroljubiv narod. Za sve vreme boravka na Izloţbi, niko nije pokušao da mi naudi na bilo koji način. Da je to bilo meĎu Meksikancima, siguran sam da bih vrlo često bio primoran da se branim. Voleo bih da je čitav moj narod mogao da poseti Svetsku izloţbu.

RELIGIJA U našim primitivnim verovanjima, smatralo se da u versku odgovornost spadaju samo naši odnosi sa Usenom i članovima našeg plemena. U odnosu na budućnost, predanja našeg plemena nisu bila precizna, što znači da nismo imali izgraĎenu predstavu o zagrobnom ţivotu. Verovali smo da postoji ţivot posle ovoga, ali mi niko nikada nije rekao koji deo čoveka ostaje da ţivi posle smrti. Video sam smrt mnogih ljudi; video sam mnoga ljudska tela kako trunu, ali nikada nisam video onaj deo koji se naziva duhom; ne znam šta je to; nikada nisam mogao da razumem taj deo hrišćanske religije. Drţali smo da ispunjavanje svojih duţnosti moţe da učini budući ţivot prijatnijim, ali nismo znali da li će taj ţivot biti bolji ili gori; niko nije mogao da nam to kaţe. Nadali smo se da će u budućem ţivotu porodični i plemenski odnosi biti nastavljeni. Verovali smo u to na izvestan način, ali nismo znali sigurno. Tokom našeg ţivota u rezervatu San Karlos, jedan Indijanac mi je pričao da je, dok je leţao u nesvesti na bojnom polju, u stvari bio mrtav i da je prešao u zemlju duhova. Prvo je naišao na dudovo drvo koje je raslo iz pećine u tlu. Ispred ove pećine stajala je straţa, ali kada se bez straha pribliţio, straţa ga je pustila da proĎe. Sišao je u pedinu. Malo dalje staza je postala šira i završila kao strma stena stotinama stopa široka i isto

toliko visoka. Nije bilo mnogo svetla, ali je uspeo da nasluti da se ispod stene nalazi gomila peska koja je dopirala odozdo iz dubine do dvadeset stopa od vrha stene gde je stajao. Drţeći se za ţbun, zaljuljao se preko ivice stene i pao na pesak, brzo klizeći niz strmu stranu u tamu. Zaustavio se u uskom prolazu koji je vodio na zapad kroz kanjon koji je postepeno postajao sve svetliji, sve dok nije mogao da vidi kao po dnevnoj svetlosti; ali nije bilo Sunca. Najzad je došao do dela prolaza koji je na kratkoj razdaljini bio širi, a potom se iznenada suţavao nastavljajući se kao uska staza; na mestu gde se put suţavao bile su upletene dve ogromne zmije koje su podigavši glave siktale na njega dok je prilazio. MeĎutim, nije pokazao strah i kada im se sasvim pribliţio, nečujno su se povukle i dozvolile mu da proĎe. Na sledećem mestu, gde se prolaz otvarao u širinu, stajala su dva grizlija spremna da ga napadnu; ali kada im je prišao i obratio im se, odstupili su u stranu i on je prošao nepovreĎen. Nastavio je da prati uski prolaz. Kada se on treći put proširio, dva planinska lava preprečila su put; ali kada im je prišao bez straha i obratio im se i oni su se povukli. Još jednom je stupio uskim prolazom. Neko vreme je išao njime pojavivši se u četvrtom delu iza koga ništa nije mogao da vidi: udaljeni zidovi ovog dela su se sudarali u pravilnim razmacima uz strahovite zvuke, ali kada im je prišao, oni su se razdvojili sve dok nije prošao. Posle toga činilo mu se da se nalazi u šumi, i prateći prirodne znake koji su vodili na zapad uskoro je stigao u zelenu dolinu gde su logorovali mnogi Indijanci i gde je bilo mnogo divljači. Rekao je da je video i prepoznao mnoge koje je

poznavao tokom svog ţivota, kao i da mu je bilo ţao kada se povratio iz nesvesti. Rekao sam mu da, ako bih znao da je ovo istina, ne bih ţeleo da ţivim više ni dana, već bih na neki način, makar i od vlastite ruke, umro da bih uţivao u ovim zadovoljstvima. I sam sam leţao bez svesti na bojnom polju i u tom stanju imao neke čudne misli i doţivljaje, ali su oni veoma magloviti i ne mogu da ih se setim dovoljno dobro da bih ih prepričao. Mnogi Indijanci su verovali ovom ratniku; ja ne mogu da kaţem da nije govorio istinu. Voleo bih da znam da je to o čemu je pričao nesumnjiva istina. Ali moţda je isto tako dobro i da ne budemo sigurni. Od kada sam postao zarobljenik, slušao sam učenja vere belaca i u mnogim pogledima nalazim da su bolja od religije mojih otaca. Svejedno, uvek sam se molio i verujem da me je Svemoćni uvek štitio. Verujući da je na izvestan način dobro ići u crkvu i da bi druţenje sa hrišćanima unapredilo moju prirodu, usvojio sam hrišćansku religiju. Verujem da mi je crkva mnogo pomogla tokom kratkog perioda otkada sam njen član. Ne stidim se što sam hrišćanin i drago mi je da znam da je predsednik Sjedinjenih Drţava takoĎe hrišćanin, jer bez pomoći Svevišnjeg sumnjam da bi mogao da pravilno sudi predvodeći toliki narod. Savetovao sam svim mojim ljudima koji nisu hrišćani da se uče toj religiji, zato što mi ona izgleda kao najbolja religija koja čoveku omogućava da ţivi ispravno.

NADANJA U BUDĆNOST Zahvalan sam što mi je predsednik Sjedinjenih Drţava odobrio da ispričam svoju priču. Nadam se da će on i drugi koji vladaju uz njega pročitati moju priču i prosuditi da li se sa mojim narodom postupa na pravi način. Postoji veliki nesporazum izmeĎu Apača i vlade. Dvadeset godina smo ratni zarobljenici prema sporazumu koji smo sklopili general Majls u ime Vlade Sjedinjenih Drţava i ja kao predstavnik Apača. Vlada sporazum često nije poštovala na pravi način, mada se u skorije vreme on više poštuje s njihove strane nego ranije. U sporazumu sa generalom Majlsom, sloţili smo se da ćemo napustiti Arizonu i naučiti da ţivimo kao beli ljudi. Mislim da moj narod nije sposoban da ţivi u skladu sa zakonima Sjedinjenih Drţava, i mi bismo, svakako, voleli da imamo slobodu da se vratimo u tu zemlju koja je naša po Boţjem zakonu. Naš broj se smanjio, i naučivši da obraĎujemo zemlju, neće nam biti potrebno toliko prostora koliko nam je trebalo ranije. Ne traţimo svu zemlju koju nam je Svemogući dao na početku, već samo da imamo dovoljno zemlje za obraĎivanje. Nama je drago da belci obraĎuju zemlju koja nama nije potrebna. Sada ţivimo na zemlji Komanča i Kiova koja ne odgovara našim potrebama - ovo tlo i ova klima odgovaraju Indijancima koji su prvobitno nastanjivali ovu zemlju, ali se naš broj ovde smanjuje i nastaviće da

se smanjuje dok nam ne bude dozvoljeno da se vratimo u svoju rodnu zemlju. To je neizbeţna posledica. Po mom mišljenju, nema takve klime ni zemljišta koji su ravni onima u Arizoni. Imali bismo dosta dobre, obradive zemlje, dosta trave, dosta drveća i dosta minerala u tom zemljištu koje je Svemogući stvorio za Apače. To je moja zemlja, moj dom, zemlja mojih očeva za koju sada molim da nam se vrati. Ţelim da tamo provedem svoje poslednje dane i budem pokopan meĎu onim brdima. Ako bi bilo tako, mogao bih da umrem u miru, osećajući da moj narod, smešten u svoj prirodni dom, moţe da se uveća, umesto da se smanjuje kao sada, i da naše ime neće biti izbrisano. Znam da će moj narod, ukoliko se nastani u tom brdovitom području koje leţi oko glavnog toka reke Hile, ţiveti u miru i postupati u skladu sa predsednikovom voljom. Biće uspešni i zadovoljni obraĎujući zemlju i učeći se civilizaciji belih ljudi koje sada poštuju. Kada bih samo mogao da vidim ispunjenje ovoga, mislim da bih zaboravio sve nepravde koje su mi nanete i umrem kao srećan i zadovoljan starac. Ali, u ovoj stvari ništa ne moţemo da uradimo sami - moramo da čekamo dok oni u vlasti ne odluče da nešto učine. Ako se ovo ne desi za vreme mog ţivota - ako moram da umrem u okovima - nadam se da će bar ostatak plemena Apač, onda kada me više ne bude, dobiti jedinu milost koju traţe - da se vrate u Arizonu.

BELEŠKA O KNJIZI Knjiga Geronimo: Moja priča predstavlja neprocenjiv dokument o istoriji američkih Indijanaca autentično svedočanstvo ratnika koji je godinama ratovao sa Meksikancima i vojnicima Sjedinjenih Drţava da bi odbranio svoju zemlju. Tokom 1905. i 1906. godine Dţeronimo (1829-1909), legendarni apački ratnik i čuveni ratni poglavica, uz pomoć svog sunarodnika koji je prevodio, diktirao je sadrţaj ove knjige S. M. Baretu, upravniku škole u Lotonu u Oklahomi. Pošto je Dţeronimo tada bio ratni zarobljenik u Fort Silu, Baret je bio prinuĎen da dozvolu da zabeleţi reči „indijanskog zločinca”, traţi čak i od predsednika Sjedinjenih Đrţava. Na svaki razgovor sa Baretom, Dţeronimo je dolazio spreman, tačno znajući šta će da kaţe. Baretu nije dozvoljavao da mu postavlja pitanja, zahtevajući da tačno zapisuje njegove reči. Svoju priču započeo je apačkim predanjem o postanku sveta i nastavio je opisivanjem svog detinjstva i mladosti, istovremeno prikazujući svakodnevni ţivot i običaje Apača. Srećan ţivot prekinuo je pokolj Meksikanaca u kojem je Dţeronimo izgubio čitavu porodicu. Od tada se njegov ţivot pretvorio u dugogodišnju borbu, prvo sa Meksikancima, a zatim sa belim ljudima koji su došli da Indijancima preotmu zemlju. Zahvaljujući svom broju i nadmoćnom oruţju, ali ništa manje i prevarama i laţnim obećanjima, beli ljudi su zatvorili Dţeronima i preostale Apače u rezervate. Dţeronimo predočava zaista potresnu sliku ţivota i tretmana Indijanaca u ovim rezervatima.

Ukratko opisuje najznačajnije apačke običaje i velike plemenske svetkovine za koje sluti da se više nikada neće ponoviti. Knjiga se završava svojevrsnim Dţeronimovim apelom predsedniku Sjedinjenih Drţava da dozvoli Apačima da se vrate na svoju zemlju u Arizoni, jer će u protivnom izumreti. Dţeronimo je umro 17. februara 1909. godine u Fort Silu.

1

Turci. – Prim. Prev.

2

Panorama, veliki točak u zabavnom parku. – prim. prev.

3

UroĎenici sa Filipina. – prim. prev.