Grčka književnost (kratki pregled)
Sadržaj:
Grčka književnost.................................................................. književnost................................................................................................................................................... ................................................................................. 1 Arhajsko razdoblje.................................................................................................................................................. 3 Epsko pesništvo ................................................................................................................................................. 3 Homer.........................................................................................................................................................4 Lirsko pesništvo ................................................................................................................................................. 7 Elegija .............................................................................................................................................................. 8 Solon ........................................................................................................................................................... 8 Jambografija.................................................................................................................................................... 9 Monodija.......................................................................................................................................................11 Sapfa..........................................................................................................................................................11 Horska lirika ................................................................................................................................................. 12 Pindar........................................................................................................................................................13 Prozno stvaralaštvo ..................................................................................................................................... 14 Klasično razdoblje ................................................................................................................................................ 16 Tragedija ............................................................................................................................................................ 17 Eshil...............................................................................................................................................................17 Komedija ........................................................................................................................................................... 19 Aristofan ....................................................................................................................................................... 20 Menandar......................................................................................................................................................21 Filozofija............................................................................................................................................................22 Sokrat.............................................................................................................................................................23 Aristotel............................................................................................................................................... .......... 24 Istoriografija......................................................................................................................................................25 Tukidid .......................................................................................................................................................... 25 Govorništvo......................................................................................................................................................26 Demosten......................................................................................................................................................27 Aleksandrijsko razdoblje...................................................................................................................................... 28 Pesničko stvaralaštvo.......................................................................................................................................29 Prozno stvaralaštvo..........................................................................................................................................31 Rimsko razdoblje .................................................................................................................................................. 33 Plutarh................................................................................................................................................................34 Lukijan ............................................................................................................................................................... 36
|2|
From Wikipedia
obuhvata književno stvaralaštvo na grčkom jeziku koje započinje Homerovim epovima oko 8. veka pne., a završava se okvirno 529. godine nove ere, kada je vizantijski car Justinijan zatvorio Platonovu Akademiju u Atini, poslednju filozofsku školu u antici. Grčka je književnost ne samo presudno uticala na formiranje rimske književnosti, nego je izvršila ogroman uticaj i na celokupnu potonju evropsku književnost, kako u tematici tako i u oblikovanju gotovo svih književnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici – osam pre nove ere i pet nove ere – stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i kulturom Grci, ali nisu svi rodom bili Grci: osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradovi Aleksandrovih naslednika – Aleksandrija, Antiohija i drugi – postali veća središta grčke civilizacije od starih grčkih polisa. S obzirom na društvene, političke i književne prilike, može se celokupna antička grčka književnost podeliti na četiri perioda: Grčka književnost
1. 2. 3. 4.
Arhajsko razdoblje (od prvih pisanih spomenika spomenika do kraja 6. veka pne.); pne.); Klasično razdoblje (5. i 4. vek pne.); Aleksandrijsko razdoblje (od (od 3. do 1. veka pne.); pne.); Rimsko razdoblje (od 30. pne. do 529. nove ere).
Arhajsko razdoblje razdoblje Najstarije poznato grčko pismo jeste mikenski silabički linear B, koji nam je ostao sačuvan na glinenim tablicama iz toga doba. Te tablice sadrže zapise, najčešće jednostavno u vidu različitih spiskova, koji se odnose na trgovinu: prave književnosti tu nema, a njeno odsustvo objašnjava se na različite načine. Prema jednoj teoriji, mikenska se književnost, kao što je slučaj i s kasnijim Homerovim i drugim delima kiklične epike, prenosila usmenim putem, posebno s obzirom na to da linear B nije bio sasvim prilagoñen glasovima grčkoga jezika. Prema drugoj teoriji, književna dela – budući element društvene elite – bila su zapisana na nekom finijem materijalu, koji se meñutim nije sačuvao.
Epsko pesništvo Na početku grčke književnosti tako stoje dva njena najveća dela, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja , te nekoliko neznatnih metričkih zapisa iz 8. veka pne. Ali te dve pesničke tvorevine svojom složenom strukturom i stilizacijom daleko odskaču od svakoga početništva: jasno je da one, zapravo, predstavljaju vrhunac jedne epske tradicije čiji počeci i razvitak ostaju u tami onih vekova koji se nazivaju mračnim dobom Grčke (od 12. do 8. veka pne.). Homer ( Ὅµηρος) je prvi pisac grčke |3|
književnosti i istovremeno najveći epski pesnik svih vremena. Pretpostavlja se da je živeo negde u 8. veku pne., ali pouzdanih podataka o njemu i njegovom životu zapravo nema. Antička tradicija nam kazuje da je Homer bio slepi pevač, ali to je najverovatnije samo preslikavanje lika slepoga pevača Demodoka iz Odiseje na ličnost samoga pesnika. Stoga se još od antike pa sve do naših dana stvorio čitav korpus veoma različitih teorija o prvom helenskom pesniku, koji obrañuje tzv. homersko pitanje.
Homer
Homerova se dela tako moraju shvatiti kao vrhunac dugogodišnjeg razvoja usmene narodne književnosti u Maloj Aziji. Danas se pretpostavlja da su Homerovi prethodnici možda bili pevači – rapsodi ( ῥάψοδοι), koji su lutali od grada do grada i zabavljali stanovnike pesmama o "slavnim delima junaka" (κλέα ἀνδρῶν) i meñu koje tradicija obično ubraja i samoga Homera, te aedi ( ἀοιδοί), koji bi se smestili na dvoru kakvog vladara i onde na zabavama ili po potrebi pevali o junačkim delima junaka mitskoga razdoblja. Prema nekim razmišljanjima, ti su rapsodi i aedi prenosili junačke pesme kroz mnoge vekove. Da je u Helena i pre Homera cvetala epska poezija, potvrñuju i Homerovi epovi, u kojima nalazimo savršenu epsku tehniku, umetnički izraz, književni jezik, okretan stih, mnoštvo ukrasnih prideva, tzv. stalnih epiteta, za koje nema opravdanja u Homerovom tekstu (npr. "brzonogi Ahilej", premda nijedna scena u epovima ne opravdava taj epitet), oblike (formule) koje se uvek ponavljaju kad god se u pripovedanju doñe do odreñenog mesta u opisu bitke, plovidbe lañe, i na kraju tipične brojeve. Sve te pojave nesumnjivo su plod dugotrajne umetničke prakse. Može se pretpostaviti da su helenskoj herojskoj epopeji prethodile kraće pesme u kojima se uz pratnju muzičkog instrumenta pevalo o junačkim delima. Te su pesme, kako se čini, bile delo Eoljana – Ahejaca, koji su došli iz Tesalije i drugih delova grčkoga kopna i prvi se učvrstili na maloazijskom primorju, u Troadi i susednim ostrvima. Pesme s likovima i motivima iz kopnene Grčke mešale su se s onima u novoj domovini, a bile su podreñene jednoj osnovnoj temi – borbi sa stanovnicima u novom kraju. Negovanjem tih pesama tokom vekova stvoren je čvrst temelj za veliku narodnu epopeju koja je najviše umetničko ostvarenje dobila u Ilijadi i Odiseji otprilike u 8. veku pne. Ilijada ( Ἰλιάς, 24 knjige, 15.693 heksametra) nosi ime po Iliju ( Ἴλιον), drugom imenu grada
Troje. Sadržaj joj je uzet iz ciklusa priča o trojanskom ratu, ali pesnik nije obradio dugo vremensko razdoblje, nego je ograničio grañu prikazavši dogañaje koji su se dogodili tokom 51 dana u desetoj |4|
godini rata. Glavna je tema ovoga epa svaña izmeñu Ahileja i Agamemnona zbog otmice robinje Briseide, a zatim Ahilejev gnev na trojanskog junaka Hektora, koji je ubio Ahilejevog prijatelja Patrokla. Odiseja ( Ὀδύσσεια, 24 knjige, 12.110 heksametara) nosi ime prema glavnom junaku Odiseju i
opeva Odisejev povratak na Itaku. Nakon desetogodišnjeg ratovanja pod trojom Odisej luta deset godina po raznim morima i doživljava mnogo opasnih pustolovina. Izgubivši u brojnim opasnostima sve prijatelje, vraća se na Itaku, gde se uz pomoć sina Telemaha osvećuje proscima koji su maltretirali njegovu vernu ženu Penelopu i na gozbama rasparčavali njegovu imovinu. Tako okosnicu ovoga speva čine Odisejev povratak i osveta proscima, ali su ti motivi obogaćeni sintetičkim i dramatskim prikazom prethodnih junakovih desetogodišnjih lutanja, a pripoveda ih sam junak na dvoru feačkoga kralja Alkinoja (9–12. pevanja). Osim toga, toga, u spev je umetnut i motiv o sinu koji kreće u potragu za ocem (1– 4. pevanje). Prema tome, kompozicija Odiseje je perpletena, za razliku od kompozicije Ilijade , koja je jednostavna, a to je primetio još Aristotel, koji u Poetici 1459b kaže: "Svaka mu je naime od pesama sastavljena: Ilijada jednostavna i puna trpnje, a Odiseja prepletena i mirna". Homer je genijalni pesnik kome je uspelo da narodnu epsku poeziju uzdigne na umetničku visinu, koju otada više niko nije dostigao. Homerova poezija je puna živog pripovedanja, jasnog izražavanja, pažljivog crtanja ljudskih karaktera, sveže životne dinamike i humanizma. Nijedno delo svetske književnosti nije izvršilo tako snažan i dugotrajan uticaj kao Homerovi epovi. Prvobitno su se u antici Homeru pripisivala ne samo ova dva epa, nego gotovo celokupno epsko stvaralaštvo arhajskoga razdoblja, premda je problem Homerovih dela već od 5. veka pne. podstakao ozbiljnu kritiku, koja i danas traje, a naziva se homerskim pitanjem. Pod tzv. Malim Homerom podrazumevaju se manja pesnička dela koja su se pripisivala Homeru. Meñu njima je svakako najznačajniji zbornik od 33 homerske himne ( ὕµνοι) napisane u heksametrima i epskom stilu, u vremenskom rasponu od 7. do 5. veka pne., koje proslavljaju različita božanstva. Ove su se himne prvobitno zvale "uvodi" (προοίµια), što govori da to zapravo i nisu bile himne, nego su služile rapsodima kao uvod u njihovo recitovanje epskih pesama. Neke od njih su po broju stihova prave male poeme. Tako Himna Demetri obrañuje priču o otmici Persefone i teškoj boli Demetre koja luta po svetu tražeći kćerku. Himna Apolonu opeva roñenje ovoga boga na Delosu i njegove doživljaje tokom osnivanja proročišta u Delfima. Himna Afroditi obrañuje ljubavnu avanturu ove boginje s Anhizom, dok je Himna Hermesu puna humora i priča o tome kako je tek roñeni Hermes nestašnim lukavstvom prevario svoga brata Apolona. Pored himni, ovamo pripadaju Boj žaba i miševa (Βατραχοµυοµαχία, 303 stiha) koja parodira sadržinu i stil epske pesme, ali koja je verovatno nastala tek u helenističko doba, Margit (Μαργίτης, od µάργος = budala) koja na podsmešljiv način govori o nekom junaku–budali koji je mnogo znao ali sve naopako, te Kerkopi (Κέρκωπες) koja je prikazivala dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu. |5|
Epska je poezija nastavila da cveta u Joniji i celom helenskom svetu i nakon Homera, tako da je nastao veliki broj pesama koje su se takoñe, bar neko vreme, pripisivale Homeru. Te se pesme nazivaju kikličnim epovima jer čine nekoliko epskih ciklusa: u njima je, naime, hronološki prikazan neprekinut krug (κύκλος) mitskih dogañaja u sadržajnoj celini. Kikličke pesme su se takoñe nalazile na recitatorskom repertoaru rapsoda i pružile su bogatu mitološku grañu lirskim, horskim i dramskim pesnicima. Meñutim, Ilijada i Odiseja potisnule su kiklične pesme u drugi plan, pa su nam se ove uglavnom izgubile i do danas su nam se sačuvale samo u oskudnim fragmentima, premda nam je njihov sadržaj poznat. Tebanskom ciklusu pripadale su pesme Edipodija (Οἰ διπόδεια, διπόδεια, 6.600 stihova) o Edipovom ubistvu vlastita oca, pobedi nad Sfingom, incestuoznom braku s majkom i smrti Edipovoj, zatim Tebaida (Θεβαίς, 7.000 stihova) o ratu sedmorice junaka protiv Tebe i izvršenju Edipovog prokletstva meñusobnim ubistvom Polinika i Eteokla, i najzad Epigoni ( Ἐπίγονοι, 7.000 stihova) o ratu sinova sedmorice junaka protiv Tebe. Trojanskom ciklusu pripadala je Kiparska pesma (Κύπρια, 11 knjiga) koja je opevala dogañaje koji su se dogodili pre radnje Ilijade , zatim Etiopida (Αἰ θιοπίς, θιοπίς, 5 knjiga) koja je opisivala dogañaje nakon Ilijade , uključujući kako Ahilej ubija amazonku Pentesileju, etiopskog voñu Memnona ali i kako sam gine
od Parisove strele, zatim Mala Ilijada ( Ἰλιάς µικρά, 4 knjige) koja je opisivala nadmetanje za Ahilejevo oružje izmeñu Ajanta i Odiseja, Ajantovo samoubistvo, pogibiju Parisa od Filoktetove strele, dolazak Ahilejeva sina Neoptolema koji ubija Telefova sina Euripila, gradnju drvenog konja i pad Troje. Pesma Razorenje Ilija ( Ἰλίου πέρσις, 2 knjige) obuhvatala je prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Enejin
beg, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnjenje Kasandre, podelu plena, požar grada i žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu. Povratak (Νόστοι, 2 knjige) opevala je povratak helenskih junaka iz Troje, dok se Telegonija naslanjala na sadržaj Odiseje i započinjala opisom sahrane Penelopinih prosaca, a nazvana je po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke, koji u potrazi za ocem dolazi na Itaku i u neznanju ubija Odiseja, uzima Penelopu za ženu, a Telemah Kirku. Velike društvene i ekonomske e konomske promene koje su zahvatile gotovo celu Heladu u drugoj polovini 8. veka pne. jasno se ogledaju u delu drugog znamenitog pesnika arhajske epike. Hesiod ( Ἡσίοδος, možda kraj 8. v. pne.), iz sela Askre u Beotiji, prvi je grčki pesnik koji o sebi daje biografske podatke te se može smatrati prvom individualizovanom pojavom u grčkoj književnosti. Njegova Teogonija (Θεογονία = Postanak bogova, 1022 heksametra) predstavlja prvu grčku mitološku sintezu u kojoj je prikazana istorija postanja sveta i genealogija bogova. Ideja joj je da prikaže Zevsa kao simbol pravednosti, koji pobedom nad Titanima i drugim nemanima iz prošlosti postaje svemogući čuvar pravde. Isticanje moralnih problema i težnja za sistemskim shvatanjem sveta najavljuju početak rušenja tradicionalnog pogleda na svet. Moralna pitanja i vladavina pravde u svetu idejna su osnova i |6|
Hesiodovog drugog dela koje nosi naziv Poslovi i dani ( Ἔργα καὶ ἡ ἡµέραι, 828 heksametara). To je poema rada, u kojoj pesnik svome bratu rasipniku upućuje opomene i savete o tome kako će steći imovinu na častan način. Meñutim, pesnikovo obraćanje bratu samo je okvir za pouke koje upućuje svojim savremenicima o tome da se čovek moralnom energijom i radom mora osloboditi bede, a to se ilustruje mitom o Prometeju i Pandori te mitom o pet rodova koji govore da je ljudski život nekada bio sladak, a sada je gorak. Rad i pravda temelj su Hesiodove etike, a u svakoj državi koja želi biti utemeljena na poretku i napretku moraju vladati rad, pravda i moral, a ne laž, prevara i nasilje vladara. Premda je Hesiodov pogled na život pesimističan – velikim delom upravo zbog prilika koje su tada vladale – ipak se on u svojoj duboko vaspitnoj poeziji pokazuje kao nosilac novih, gotovo revolucionarnih društvenih stremljenja u odnosu na prethodni ratnički ideal herojske epohe.
Lirsko pesništvo Postanak i ujedno najviši domet helenske lirike pada u 7. i 6. vek pne., kada je epska poezija bila već na zalasku. Ona je zapravo melodički i ritmički usavršeno narodno pesništvo. Razvoj umetničke grčke lirike uslovila su dva ključna uzroka. Prvi čine nove društvene prilike tokom kojih dolazi do dubokih promena u političkim, socijalnim i ekonomskim odnosima, do pokretanja zamašne grčke kolonizacije širom Mediterana te do izgradnje i učvršćivanja polisa kao osnovnog duštvenog i državnog okvira u Heladi. Drugi uzrok nalazimo u epohalnoj promeni u muzici – otkriće harmonije i usavršavanje muzičkih instrumenata. Kada su Grci prodrli u tajne muzike, ona je kod njih u širem smislu obeležavala razvitak velikog dela duševnog života, pa je izraz ἀν ὴρ µουσικός (= muzički čovek) nasuprot izraza ἀν ὴρ ἄµουσος (= nemuzički čovek) označavao obrazovanog čoveka. Muzika je imala važan položaj u grčkoj kulturi, i sva se grčka lirika razvijala uz nju: u najstarije vreme nema pesme bez muzike niti muzike bez pesme. Celokupna je helenska muzika nažalost propala, ali znamo da su meñu najčešćim muzičkim instrumentima instrumentima bili lira, kitara, forminga i frula. Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i označava prvobitno samo one starogrčke pesme koje su se pevale uz pratnju žičanih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam žica – sami Grci arhajskoga doba umesto ovoga imena koristili su stari naziv melika (od µέλος = pesma). Ta se melika delila na monodijsku liriku i horsku liriku: osim što su se razlikovale po metrima koji su se u njima obično upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je to što je prva bila namenjena solo pevanju, a druga horskom izvoñenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle, u svom kanonu starogrčke lirske poezije obuhvatili samo meliku, tj. monodijske liričare Alkeja, Sapfu i Anakreonta i horske liričare Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilida i Pindara. Meñutim, mi danas u helensku liriku ubrajamo i recitativne oblike poezije: elegiju i jamb.
|7|
Elegija
Spoljašnja oznaka elegije kojom se razlikovala od drugih pesničkih vrsta jeste posebna metrička graña, tzv. elegijski distih. Elegija, kako se čini, nastaje u Maloj Aziji kao tužbalica i naricaljka, da bi se u kopnenoj Grčkoj često preobrazila u svojevrsni bojni poklič. Grčka se elegija najpre i razvila u onom kraju i plemenu gde je epska poezija dostigla vrhunac, tj. kod maloazijskih Jonjana. Iz epa je uzela oblik, a iz svakodnevnog života sadržaj. Ratni užas i navala severnog naroda Kimerana u Malu Aziju podstakli su pesničko stvaralaštvo Kalina (Καλλῖ νος), νος), koji se ubraja meñu najstarije elegičare i koji je živeo negde u prvoj polovini 7. veka pne. Od njega nam se sačuvao, osim nekoliko fragmenata, početak jedne elegije u kojoj je pozivao svoje sugrañane na oružje protiv neprijatelja: to je pravi, glasan i žestok ratni poklič, a sadrži ujedno sjajnu pohvalu dobrom borcu koji se ne plaši smrti, te junački pada u borbi. Ratničku elegiju pisao je i Tirtej (Τυρτα ῖ ος), ος), koji se prema legendi preselio iz Atine u Spartu i tamo tokom drugog mesenskog rata (645–628. pne.) svojim pesmama tako raspalio vojnike da su Spartanci njemu pripisivali zasluge za pobedu nad Mesenjanima. Tirtej je, osim elegija koje je pisao u dorskom dijalektu, pisao i opomene ili savete ( ὑποθ ῆκαι), i to u jonskom dijalektu s nešto dorizama. Njegova je poezija ratna i grañanska: glavni su mu motivi odlučna borba protiv neprijatelja, smrt za domovinu i poreñenje junaka s kukavicom i njihove različite sudbine. Sasvim je drugačiji elegičar Mimnermo (Μίµνερµος, druga polovina 7. veka pne.), najverovatnije iz Kolofona, čija je poezija usredsreñena na lična osećanja koja su bila uslovljena i prilikama u kojima je pesnik živeo. Njegova je poezija melanholična i ljubavna. Ljubav, uživanje i radost za pesnika su željena dobra kojima se on veseli, dok se melanholija uvlači kada on pomisli da je lepoj mladosti suñeno da precvate i proñe, a umesto nje će doći starost, bolest i smrt. Zbirka Mimnermovih intimnih pesama nazvana je po sviračici Nani (Ναννώ) koju je pesnik snažno ljubio. Mimnermovi stihovi, napisani uglavnom epskim dijalektom, puni su čežnje i odzvanjaju muzikom. Solon
Pesmama s društveno-političkom tematikom vraća se Atinjanin Solon (Σόλων, oko 638–558. pne.), veliki zakonodavac i reformator atinskoga ustava. On je u elegijama i jambima izložio svoje etičke ideje i refleksije, objašnjenja i opravdanje vlastitoga političkog rada. Pre no što se 594. pne. kao arhont eponim prihvatio reformatorskoga posla, svojom elegijom Salamina podstakao je Atinjane da zauzmu ostrvo Salaminu koje su tada držali Megarani i suzbijali slobodu atinske trgovine. Ukupan Solonov pesnički rad obuhvatao je oko 5.000 stihova, danas sačuvanih samo fragmentarno, koji su pisani uglavnom u jonskom i epskom dijalektu |8|
s dosta atičkih elemenata. Pored Salamine , u njegov pesnički opus ulaze Opomene Atinjanima , elegije u kojima Solon opravdava i objašnjava svoj reformatorski rad, te Opomene samome sebi , u kojima izlaže svoja etička shvatanja. U drugoj polovini 6. veka pne. živi i deluje Teognid (Θέογνις), elegijski pesnik iz Megare, od kojeg nam je sačuvano 1.389 stihova. To su sentencije i fragmenti koje je neko sakupio iz njegovih elegija, s gnomskom i moralnom tendencijom, ali ni ti stihovi nisu svi Teognidovi, nego su vremenom bili njima dodati i neki stihovi drugih pesnika. O Teognidu se zna tek toliko da je bio aristokratskog porekla i uverenja, te da je učestvovao u sukobima izmeñu aristokrata i demosa koji su razdirali njegovu zemlju. Kako je iz tih sukoba na kraju demokratska stranka izašla kao pobednik, aristokrati su morali bežati iz Megare, a meñu njima i Teognid, koji otada živi na Siciliji, na Eubeji i u Sparti. Sve ove političke borbe i teškoće našle su odraza u Teognidovim elegijama, čiji glavni deo čine ὑποθ ῆκαι (= opomene), koje su upućene mladom plemiću Kirnu, pesnikovom eromenosu, i koje su ponegde ispunjene žarom, strašću i bolom zbog iskustva čoveka koji je život proveo u neprekidnoj borbi, u nevolji i siromaštvu. Moralna pouka Teognidova uglavnom je pesimistična: mladost i sam život su nestalna dobra, smrt i siromaštvo vrebaju na svakom koraku, dobri propadaju, a zli trijumfuju. Ipak, pomisao na smrt izaziva kod pesnika uživanje u radosti i mladosti, pa u njegovoj poeziji nalazimo i veselih trenutaka. Savremenik je Teognidov bio Fokilid (Φωκυλίδης), čije elegije i pesme u tetrametrima imaju didaktički karakter, ali se ne odlikuju dubokim sadržajem kao Solonove ili Teognidove elegije. U sačuvanom fragmentu od osam stihova oponaša Semonida Amorginca i u satiri na žene razlikuje četiri vrste žena: jedna je nastala od kuje, druga od pčele, treća od svinje, a četvrta od kobile, pri čemu je dakako najbolja ona koja potiče od pčele. Na osnovu malog broja fragmenata ne može se dati prava i potpuna karakteristika Fokilidove poezije. U drugoj polovini 6. veka pne. živeo je i prvi helenski pesnikfilozof, Ksenofan iz Kolofona (Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος, oko 565– oko 473. pne.), koji je po tradiciji bio osnivač elejske filozofske škole. Pored epskih poema Osnivanje Kolofona i Naseljavanje Eleje , pisao je elegije te prvi u grčku književnost uveo novu vrstu poezije pod nazivom Σίλλοι (= Rugalice ), gde je na satirički način oštro kritikovao i ironisao narodna verovanja i ljudske mane. Ksenofan nije veliki pesnik, ali je oštrom kritikom tradicionalne percepcije antropomorfnih božanstava i religijskih verovanja i obreda uopšte jačao veru ljudi u njihove vlastite snage i podsticao ih na samopromišljanje. Jambografija
Jampsku poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. παρακαταλογή, tj. ritmička recitacija s muzičkom pratnjom, a muzički instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi jambografi bili su poreklom Jonjani, pa je i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atičkom dijalektu. Jamb dopušta čitav |9|
niz različitih tonova, od smeha do poruge i prezira, s lirizmom u kojem ličnost dolazi do takvog izražaja kakav elegija nije poznavala. Najstariji je i istovremeno najsnažniji pesnik jamba bio Arhiloh ( Ἀρχίλοχος) s ostrva Parosa, koji je živeo u 7. veku pne., burnim i nemirnim životom, punim nevolja i pustolovina, kako se vidi i iz sačuvanih fragmenata. Izgubivši svu imovinu, preselio se na Tasos i tamo stupio kao plaćenik u vojsku Tasošana koji su ratovali s Tračanima, ali bezuspešno, pa se pesnik vratio na Paros. Zna se da je ponovo bio vojnik i da je poginuo u borbi protiv Naksošana. Čovek žestoke ćudi, nagle i iskrene, uvek spreman da napada jambima, često i oštrim, protivnike i sve one koji su mu se zamerili – takav utisak stičemo o Arhilohu iz sačuvanih fragmenata. Pesnik zna biti i duboko osećajan i plemenit, ali strasna i neuzvraćena ljubav prema Neobuli, kćerki paroskog aristokrata Likamba, koja je proizvela istinski nežne i osećajne ljubavne pesme, pretvorila se u besnu mržnju kad je Likamb odbio pesniku dati svoju kćerku za suprugu. Otada ih je Arhiloh oboje napadao tako oštrim i zajedljivim pesmama, da im – prema legendi – nije preostalo drugo do da se obese. Arhilohova poezija bila je raznovrsna i kretala se od dražesnih i plemenitih slika do najžešće ironije i prostote. Arhilohov uticaj na potonje grčke liričare bio je ogroman, a meñu rimskim pesnicima posebno se na njega ugledao Horacije. U 7. veku pne. živeo je i Arhilohov savremenik Semonid Amorginac (Σηµονίδης ὁ Ἀµοργινός), roñen na Samosu i osnivač kolonije na ostrvu Amorgosu. Pisao je elegije i jambe, od kojih su sačuvani fragmenti, iz kojih se vidi da mu je poezija bila poučna i refleksivna. Najpoznatiji je ipak po jampskoj satiri O ženama (Περὶ γυναικῶν), gde duhovito i ironično ocrtava deset tipova ženskog karaktera, koje izvodi iz različitih životinja i elemenata: prljava žena potiče od svinje, lukava od lisice, brbljiva od kuje, troma i lenja od zemlje, prevrtljiva od mora itd. Pogled na život što ga iskazuje ovaj mizogini pesnik prilično je pesimističan: bolest, starost, rat, brodolomi i samoubistva – to je preovlañujući pre ovlañujući okvir njegove životne stvarnosti. Otprilike jedan vek kasnije živeo je Hiponakt ( Ἱππῶναξ) iz Efesa, čije je stvaralaštvo cvetalo oko polovine 6. veka pne. On je prvi sasvim izgrañeni pesnik realista, pravi i iskreni pesnikprosjak, označen kao pesnik najbednijih društvenih slojeva. Od njegove pesničke produkcije najznačajniji su jambi, od kojih su sačuvani samo fragmenti, ali se iz njih može rekonstruisati niz situacija i tipova, npr. gozba gde se pije iz vedra, javne kuće s prostitutkama, smrdljive krčme pune insekata, trg s prizorima telesnih kazni. Pesmama kao glavni likovi provejavaju siromasi, surovi i goli koji drhte od hladnoće, meñu njima i sam pesnik. Hiponaktova poezija je nesporedna, silovita, oštro individualizovana, realistična, gorka, ponekada podrugljiva i ironična, pa se može smatrati dalekim prethodnikom kiničkog morala.
| 10 |
Monodija
Uporedo s elegijom i jambom prilagoñavale su se i druge vrste narodne poezije temama koje je isticalo doba raslojavanja helenskoga društva. Tako se i grčka melika razvijala u vezi sa životom naroda i folklornim pesmama, a korak dalje u obradi subjektivnih osećanja i crta lične biografije načinili su eolski pesnici, čije je književno i muzičko središte bilo ostrvo Lezbos. S ovog ostrva je i Alkej ( Ἀλκαῖ ος, ος, roñen oko 630. pne.), čiji su rodni grad Mitilenu razdirale unutrašnje borbe, te se aristokratska oligarhija jedva odupirala demokratskoj stranci. U tim je borbama učestvovao i aristokrata Alkej, koji se borio protiv demokratskih tirana i učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva tiranina Melanhra 612. pne., ali je novi tiranin Mirsil prognao Alkeja. Kad je i Mirsil pao i na vlast došao mudri Pitak, pesnik je nastavio s borbom i zaverama. Pitak se, meñutim, nakon deset godina dobrovoljno odrekao vlasti, te se Alkej vratio u domovinu gde je mirno živeo do kraja života. Njegove su pesme filolozi podelili na političke i ratničke pesme (στασιωτικά), ljubavne ( ἐρωτικά), vinske (συµποτικά ili σκόλια) i himne bogovima, ali nijedna njegova pesma nije do nas došla potpuna. Ipak, iz oko 150 sačuvanih fragmenata, vidimo da je Alkejev stil bio uzvišen i kratak, dražestan i snažan, posebno u političkim pesmama koje su u sebi imale govorničku žestinu ( plerumque oratori similis , kaže rimski pisac Kvintilijan), ali iskrenu i bez opterećujuće retorike. U političkim pesmama žestok, vatren, neobuzdan i beskompromisan, Alkej u drugim pesmama peva i o veselju na gozbama i o ljubavi: božanska Dionisova tečnost našla je u njemu sjajnoga i vatrenoga pristalicu. Mnoge Mnoge njegove pesme ispevane ispevane su u alkejskoj strofi, nazvanoj nazvanoj po njemu. Sapfa
I najslavnija grčka pesnikinja Sapfa (Σαπφώ, druga polovina 7. veka pne.) bila je s ostrva Lezbosa. Njena je porodica pripadala aristokratiji, pa se Sapfa, kada je oko 596. pne. vladajuća demokratija proterala plemstvo, sklonila na Siciliju, odakle se vratila kada je Mitilenom zavladao Pitak. O Sapfi su kolale mnoge legende: da je ružna, da se bacila s Leukadske stene jer joj mladić Faon nije uzvraćao ljubav, te da je naprotiv bila lezbejka – po njoj je, najzad, i nazvana istopolna ljubav izmeñu žena. Nevezano za legende, iz njene je poezije vidljivo kako je Sapfa znala snažno ljubiti. Okupljala je oko sebe mlade devojke koje je poučavala muzici i poeziji, pa je zato svoj dom nazvala "kućom Muza". Alkej ju je zvao "čistom" ( ἄγνα), Platon ju je nazvao "desetom Muzom", a Strabon "nečim čudnovatim" (θαυµαστόν τι χρ ῆµα). Njene su pesme antički filolozi svrstali prema metru u devet knjiga, uz zasebnu knjigu epitalamija (svadbenih pesama). Najbolje su joj i umetnički svakako najvrednije bile ljubavne pesme, pisane u safičkoj strofi, nazvanoj po njoj. Sapfina poezija odiše dubokim ljubavnim žarom, prožeta je lepim mislima, puna ljupkih slika i ispevana lepim jezikom i | 11 |
savršenim stilom. Ljubav, cveće, noć puna mesečine, priroda, zvuk, boja – to su motivi i slike koji se skladno razlivaju u njenim stihovima. Nakon eolske melike javlja se jonska s Anakreontom ( Ἀνακρέων, roñen oko 570. pne.), Jonjaninom iz grada Teosa na maloazijskoj obali. Kad je Kir Stariji osvojio Teos oko 545. pne., iselio se Anakreont s još nekim sugrañanima su grañanima u grad Abderu u Trakiji, a kasnije ga nalazimo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, koji je tada bio na vrhuncu moći i sjaja. Nakon Polikratova ubistva, doveo je Anakreonta u Atinu Hiparh, Pizistratov sin, a kada je oko 514. pne. i Hiparh pao s vlasti, o Anakreontovu životu ne znamo ništa pouzdano: po nekima je živeo kod Aleuada Ehekratida u Tesaliji, a po drugima opet u Teosu. Po predaji, umro je kao starac u 85. godini u Abderi. Premda Jonjanin, Anakreont je bio pravi nastavljač subjektivne subjektivne eolske poezije Alkejeve i Sapfine, iako ne s tako dubokom osećajnošću. Njegova poezija, od koje je sačuvano samo oko 100 kratkih fragmenata, ima pretežno erotski i simpotički karakter i slavi Dionisa i Erosa. Dva sačuvana fragmenta bila su deo himni posvećenih Dionisu i Artemidi, a pisao je i elegije, jambe i epigrame. Sadržaj Anakreontovih pesama je bezbrižno uživanje života, ali erotika mu nije neposredna i duboko proživljena kao kod Eoljana: žar njegove strasti je veliki, ali brzo gasne. Ipak, Anakreontovo pesništvo vedrog i ugodnog raspoloženja steklo je veliku popularnost već u antici, pa su se kasniji pesnici ugledali na njega pevajući pesme istoga sadržaja: sačuvano je oko 60 takvih pesmica lagodnog sadržaja nazvanih Anacreontea ( Ἀνακρεόντεια). Na njega se ugledao i veliki rimski pesnik Horacije. Horska lirika
Iz Sarda u Lidiji bio je Alkman ( Ἀλκµάν, druga polovina 7. veka pne.), ali je živeo u Sparti, gde je sastavljao himne, peane (svečane obredne pesme u Apolonovu čast), hiporheme (vesele i živahne plesne pesme uz pratnju kitare ili frule), skolije (gozbene pesme) i erotske pesme, ali se najviše proslavio partenijima, pesmama koje su u čast bogova pevali devojački horovi. Od oskudnih fragmenata koji su došli do nas najduži je odlomak od stotinu stihova iz pesme koja je, kako se čini, spevana u čast Dioskura i Artemide, ali u kojoj pesnik od pohvale boginji naglo prelazi na pohvalu ljupke lepote devojaka, učesnica hora, prožetu sjanim slikama iz njihovih svakodnevnih života. Ni o Stesihoru (Στεσίχορος, kraj 7. i početak 6. veka pne.), koji se možda rodio u Metauru u južnoj Italiji ali je živeo u Himeri na Siciliji, nije moguće dati neki odreñeni sud, jer se sačuvalo premalo fragmenata, od kojih najduži ima šest stihova. Ovaj pesnik, kome se pripisuju inovacije u muzici i metrici – meñu kojima je najvažnija bila podela horske pesme na trijade koje čine strofa, antistrofa i epoda – obrañivao je i narodne priče lokalnog karaktera o strastvenim i nesrećnim ljubavima, npr. o pastiru Dafnisu koga je zbog nevere oslepila ljubomorna nimfa. Iz južne Italije bio je i Ibik ( Ἴβυκος, početak 6. veka pne.) iz grada Regija, koji je meñutim veliki deo života proveo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, gde je | 12 |
upoznao i Anakreonta. Uz vrlo oskudne fragmente sačuvan je jedan veći odlomak na papirusu koji sadrži pohvalu Polikratova mladog sina. U antici je Ibik bio cenjen kao pesnik enkomija, tj. pohvalnih pesama u čast znamenitih savremenika, i homoerotskih pesama u kojima je iznosio vatrenu ljubavnu strast prema mladićima. Simonid Kejanin (Σιµωνίδης, 556–468. pne.) rodio se na ostrvu Keosu, živeo na dvorovima različitih tirana (Pizistratidi u Atini, Skopadi u Kranonu i Aleuadi u Larisi u Tesaliji) i umro u dubokoj starosti u Agrigentu na Siciliji. Na početku grčko-persijskih ratova nalazio se u Atini, gde je postao pesnikom borbe helenskog naroda protiv Persijanaca: opevao je sve grčke pobede i proslavio u elegijama junake poginule u borbama kod Termopila, Maratona, Salamine i Plateje. Horske pak pesme zahvatale su sve dotada poznate vrste: enkomije, ditirambe (pesme u čast Dionisa), partenije, peane i himne, a bio je poznat i kao jedan od stvaralaca nove vrste poezije – epigrama. U antici je Simonid bio naročito poznat po dubini osećaja koje je svojim tužaljkama umeo pobuditi kod slušalaca. Pindar
Simonidova lirika s jasnim i jednostavnim stilom te živim slikama i jakim osećajima, zadahnutim blagim pesimizmom, otvorila je u grčkoj književnosti novi horizont na kome blistaju Bakhilid i Pindar. Bakhilid (Βαχυλίδης, oko 518–450. pne.), nećak Simonida Kejanina, rodio se na ostrvu Keosu. O njegovom se životu ne zna mnogo, ali izgleda da je bio u Atini, u Tesaliji, na Egini i u Sirakuzi na dvoru Hijerona, gde se nadmetao s Pindarom u slavljenju Hijeronovih pobeda u grčkim narodnim takmičenjima. Sve do kraja 19. veka od njegovih smo pesama imali tek neznatne fragmente, ali je 1896. na egipatskim papirusima pronañeno 14 epinikija (pesama u čast pobednika na atletskim takmičenjima) i 6 ditiramba, pa nam je sada Bakhilid posle Pindara najbolje poznati horski liričar. Bakhilidov epinikij ima istu strukturu kao i Pindarov, tj. aktuelnost (hvali se pobednik u nekom takmičenju, njegovi preci i grad) – mit (govori se o nekom heroju kao pretku pobednika ili se obrañuje neki mit vezan za grad pobednika ili mit o lokalitetu takmičenja ili o uvoñenju takmičenja) – aktuelnost (gnomski saveti i opomene kojih se pobednik treba držati). Bakhilidovi ditirambi nalikuju baladama jer se u njima epizode iz mitova razrañuju na lirski način. Zanimljiv je ditiram Tezej (Θεσεύς), koji je ceo u obliku dijaloga izmeñu Tezejeva oca Egeja i hora koji čine Atinjani. Pindar (Πίνδαρος, 522. ili 518–442. pne.) iz Kinoskefala kod Tebe poticao je iz ugledne aristokratske porodice, pa mu je čitavo pesništvo duboko prožeto duhovnim idealima helenske | 13 |
aristokratije. Pindarov pesnički rad, vrlo bogat i raznolik, obuhvatao je sve vrste horske lirike: himne, peane, ditirambe, prozodije (ophodne pesme), partenije, hiporheme, enkomije, trenose (tužbalice za mrtvima) i epinikije. U potpunosti je, pored fragmenata, sačuvano 44 epinikija ili oda, koje se prema mestu na kome je postignuta pobeda dele u četiri grupe: Olimpijske ( Ὀλυµπιονῖ και), και), Pitijske (Πυθιονῖ και), και), Nemejske (Νεµεονῖ και) και) i Istamske ( Ἰσθµιον ῖ και). και). Pindarove ode, koje odlikuje velika raznolikost ritma i
metričkih oblika, strukturisane su redovno prema uobičajenoj shemi aktuelnost – mit – aktuelnost. Ali pesnikova pažnja zaustavlja se na spoljašnjim obeležjima atletske pobede: samo takmičenje nikada ne opisuje, jer njega pobeda zanima samo kao ispoljavanje vrline koju slavi kod pobednika. Sledi nagli prelaz u područje mita (tzv. pindarski let), koji zahvata najduži deo ode i gde najviše dolazi do izražaja pesnikov duh, njegovi pogledi na život i njegovi ideali. Duboko religiozan, Pindar iz mita uklanja sve negativne crte heroja i bogova. Veliku slavu postigao je već u antici, smatran često najvećim helenskim liričarem kome je pripalo prvo mesto u kanonu alkesandrijskih filologa, a neposredan njegov uticaj naročito je vidljiv u horskim delovima tragedije.
Prozno stvaralaštvo Počeci književne helenske proze padaju u 6. vek pne., premda se ona upotrebljavala i ranije za potrebe svakodnevnog života, pisanje zakona, ugovora, za spiskove pobednika na narodnim igrama, spiskove sveštenika i činovnika te za natpise svake vrste. Proza je nastala u Joniji, gde su se tada nalazili najnapredniji i najbogatiji gradovi u celom grčkom svetu. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i prvi su, u obliku kratkih sinteza, pokušali ponuditi odgovore na teške probleme koje im je postavljala priroda: tako su nastale filozofija i nauka. Jonski filozofi otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. Jonjani kao prvi prozni pisci pišu svojim jonskim dijalektom, koji se ustalio kao jezik najstarije grčke proze. Već se u antici raspravljalo da li je prvi prozni pisac bio istoričar Kadmo iz Mileta (početak 6. veka pne.) koji je sastavio spis Osnivanje Mileta i cele Jonije ili njegov savremenik, filozof Ferekid sa Sirosa sa svojim kosmogonijskim spisom Heptamih (= Pećina sa sedam skrovišta). Prvi pravi grčki filozofi i začetnici nauke bila su trojica Milećana, čija učenja čine tzv. miletsku školu. Prvi od njih, Tales (Θαλ ῆς ili Θάλης, 624–547. pne) – koji izgleda nije ostavio ništa napisano – kaže da je prauzrok svega u prirodi voda, Anaksimen ( Ἀναξιµένης, sredina 6. veka pne.) smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem i razreñivanjem razre ñivanjem vazduha, dok je najapstraktniji odgovor dao Anaksimandar ( Ἀναξίµανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodreñenu materiju zvanu apeiron ( ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Anaksimandar je nešto stariji od Anaksimena i sastavio je prvi filozofski spis, pod naslovom O prirodi (Περὶ φύσεως), a zatim je i Anaksimen svoje misli zapisao u jednom spisu istoga naslova. Šestom veku pripada i Pitagora (Πυθαγόρας), koji nije ostavio | 14 |
ništa napisano i koji smatra da harmonija, koja vlada svetom, proizlazi iz odreñenih brojevnih odnosa koji vladaju svetom: broj je savršenstvo. Pitagora je izvršio ogroman uticaj na antičku a ntičku filozofiju i nauku, što neposredno što preko svoje pitagorejske škole. Najstariji grčki istoriografi i geografi obično se nazivaju logografima (λογογράφος = prozni pisac), a tako su se u Atini nazivali i oni govornici koji su za svoje klijente sastavljali sudske govore. Najvažniji logograf bio je Hekatej ( Ἑκαταῖ ος) ος) iz Mileta, koji je živeo za vreme persijskog kralja Darija (vladao 525–485. pne.) i koji je napisao dva dela: Genealogije (Γενεαλογίαι) sa pričama o mitskim junacima gde je nastojao uneti i nekog hronološkog reda i naivnim racionalizmom ukloniti pojedinosti koje su mu se činile neverovatnima, te Opis Zemlje (Γ ῆς περίοδος) s geografskim opisima Evrope i Azije te podacima o narodima i njihovim običajima. Prvim piscem evropske basne smatra se Ezop (Αἴ σωπος, σωπος, 6. vek pne.), premda se koreni basne kao književne vrste nalaze u dalekoj prošlosti i možda su nastali u Indiji. Ezop je bio rodom iz Frigije u Maloj Aziji i kao rob služio je više gospodara. Kako se čini, on svoje basne nije pisao, već ih je pričao u prozi, a kasnije su se širile usmenom predajom i u svojoj jezgri sačuvale su se u dosta neiskvarenom obliku. Meñutim, tokom vekova svaka se basna počela pripisivati njemu, pa je pod Ezopovim imenom sačuvan čitav zbornik basana. Svaka Ezopova basna je prava mala drama sa zapletom, kulminacijom i raspletom, često odiše svežim humorom, a svoju etičku i pedagošku vrednost čuva i danas.
| 15 |
Klasično razdoblje
Atinski pomorski pomorski savez oko 450. pne. U drugoj polovini 6. veka pne. Jonija pada pod persijsku vlast i gubi prvenstvo u kulturnom razvoju grčkoga sveta, koje će otada pa tokom čitavog 5. i 4. veka pne. pripadati Atini. Kulturna hegemonija Atine tako se potpuno podudara s njenom političkom hegemonijom, koja je započela sjajnim atinskim pobedama kod Maratona, Salamine i Plateje tokom grčko-persijskih ratova i učvrstila se izgradnjom Atinskog pomorskog saveza. Atička književnost u 5. veku pne. obrañuje različita pitanja koja su postavljale savremene društvene i političke prilike – državnu politiku, moral, vaspitanje, privredu – a u središtu svih tih pitanja nalazi se čovek, njegov položaj i uloga u društvu, kao i njegova moralna odgovornost za odluke koje donosi. Osnovna su obeležja klasične književnosti bliska povezanost s narodom, obrada svakodnevnih životnih problema, monumentalnost i humanizam. Od književnih vrsta glavno mesto zauzima drama – tragedija i komedija – koja, uz Homerove epove, predstavlja najvažniji doprinos Helena evropskoj književnosti. | 16 |
Tragedija Pravim tvorcem helenske tragedije smatra se Eshil (Α ἰ σχύλος, σχύλος, 525–456. pne.), roñen u Eleusini blizu Atine, koji je uveo drugoga glumca i smanjio ulogu hora, a kasnije je od Sofokla preuzeo i trećega glumca. Grañu za svoje tragedije uzimao je iz bogate riznice grčke mitologije, a naročito je rado obrañivao domete ljudske sudbine kojom upravljaju božanska pravda i večni zakoni kojima se ljudi moraju pokoravati. Pored Sedmorice protiv Tebe ( Ἑπτὰ ἐπὶ Θήβας) o borbi Edipovih sinova Eteokla i Polinika i Okovanog Pometeja o kazni koju Prometej trpi od Zevsa zbog svoje pomoći ljudskom rodu, Eshil je autor i jedine sačuvane sač uvane trilogije u helenskoj književnosti, pod naslovom Orestija ( Ὀρέστεια), koja obrañuje tragediju Atrejeva roda, gde grozni zločini uzrokuju nove zločine. Prvi deo trilogije je Agamemnon ( Ἀγαµέµνων) koja govori o tome kako Agamemnona po povratku iz Troje ubijaju njegova
žena Klitemnestra i njen ljubavnik Egist, zatim sledi Žrtva na grobu ili Hoefore (Χοηφόροι) o tome kako Agamemnonov sin Orest na Elektrin nagovor ubija majku da bi osvetio mrtvoga oca, a trilogija se završava tragedijom Eumenide (Εὐµενίδες) koja govori o tome kako Oresta zbog ubistva majke proganjaju Erinije, koje na nagovor Atene i nakon izmirenja i zadovoljenja pravde postaju blage (Eumenide). Eshil
Mlañi savremenik Eshilov bio je Sofokle (Σοφοκλής, 495–406. pne.), roñen u Kolonu blizu Atine, pravi predstavnik Periklova doba. Na scenu je uveo i trećega glumca, čime je povećao dramatiku radnje, a broj članova hora povećao je sa dvanaest na petnaest. U odnosu na Eshila, Sofokle karaktere svojih likova crta s mnogo više pažnje i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava te složeniji i bogatiji duševni život. Tragedija Elektra ( Ἠλέκτρα) govori o Agamemnonovoj kćerki Elektri koja živi za osvetu učekujući brata Oresta da ubije majku Klitemnestru. Najbolja mu je drama Kralj Edip (Οἰ δίπoυς δίπoυς τύραννoς) koja govori o tome kako je tebanski kralj Edip u neznanju ubio svog oca, oženio se vlastitom majkom te na vrhuncu slave i moći, istražujući uzroke kuge, otkriva strašan greh u kojem živi te oslepljuje sama sebe i odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Antigona ( Ἀντιγόνη) govori o Edipovoj kćerki Antigoni koja nakon smrti braće Eteokla i Polinika želi po božanskom zakonu sahraniti brata Polinika koji se borio protiv grada, što kralj Kreont zabranjuje i Antigonu kažnjava smrću, što prouzrokuje i njegovu vlastitu | 17 |
propast. Edip na Kolonu (Oιδίπoυς δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ ) govori o slepom izgnaniku Edipu Edipu koji, po Apolonovom Apolonovom
uputstvu, kod Kolona traži smirenje i očišćenje od greha, i to na samrti i dobija, zahvaljujući i atinskom kralju Tezeju. Sačuvane su još drame Ajant (Αἴ ας) ας) o ludilu koje je spopalo Ajanta nakon što je Ahilejevo oružje dosuñeno Odiseju, Trahinjanke (Tραχίνιαι) o tome kako Dejanira nehotice ubija svoga muža Herakla, te Filoktet (Φιλοκτήτης) o tome kako Grci polazeći na Troju ostave Filokteta na ostrvu Lemnosu jer mu se iz rane širi nepodnošljiv smrad, ali kasnije shvate da ne mogu osvojiti Troju bez Heraklova luka i strela koje se nalaze kod Filokteta, te ga posećuju Odisej i Neoptolem, koji meñutim ne uspeju dobiti to važno oružje, pa se pojavljuje sam Herakle kao deus ex machina i nareñuje Filoktetu da im preda oružje i sam poñe u Troju. Treći veliki tragički pesnik Euripid (Εὐριπίδης, oko 480–406. pne.) rodio se na Salamini, ali je veći deo života proveo u Atini. Euripid je predstavnik novog doba koje nastupa oko sredine 5. veka pne., kada počinje kriza atinske demokratije i kada nastupa nova generacija koja je pod uticajem naprednog učenja sofističke i materijalističko-atomističke filozofije. Čovek i sudbina ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on rešava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta glasi: "Ako bogovi čine nešto sramotno, nisu bogovi": Euripid, dakle, religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih bogova, koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Ali to nije nije ateizam, nego religiozna prosvećenost, koja ima čistije i uzvišenije predstave o suštini božanstva. Euripid prvi u dramu unosi psihološku analizu likova, otkrivajući dotad nepoznat svet duševnog i emocionalnog života, u kome se strast pojedinca sukobljava sa opštim principima već ustaljenog običaja i mišljenja. Poseban Euripidov značaj za svetsku književnost zasniva se na njegovim ženskim likovima. Pored jedne satirske igre, sačuvalo nam se njegovih sedamnaest tragedija, meñu kojima se posebno izdvajaju četiri. Medeja (Μήδεια) obrañuje temu strastvene žene čija se ljubav pretvara u mržnju, koja je podstiče na grozna dela, uključujući ubistvo vlastite dece. Motiv strasti obrañuje i Hipolit ovenčani ( Ἱππόλυτος στεφανοφόρος), koji govori o tome kako Tezejevu ženu Fedru muči ljubav prema svom posinku Hipolitu, koja na kraju i nju i Hipolita odvodi u propast. Ifigenija u Tauridi ( Ἰφιγένεια ἡ ἐν Ταύροις) sagrañena je na intrigi: Agamemnonova kćerka Ifigenija trebalo je da
bude žrtvovana u Aulidi, ali ju je spasila Artemida i učinila je svojom sveštenicom u Tauridi, kamo sad stiže i njen brat Orest u pratnji prijatelja Pilada da bi se očistio od greha zbog ubistva majke Klitemnestre. Ifigenija ga je, kao i svakoga stranca, morala žrtvovati, ali dolazi do prepoznavanja i oni se zajedno vraćaju u domovinu. Zanimljiva je Euripova Elektra jer obrañuje istu tematiku kao i Eshilove Hoefore i Sofoklova Elektra , ali na drugačiji način: Eshil se pita o opravdanosti ubistva majke, Sofokle to opravdava voljom bogova, a Euripid ubice Oresta i Elektru prikazuje ne kao junake nego kao kolebljive i prestrašene nesretnike dostojne sažaljenja. Euripid se ubraja meñu najveće pesnike svih vremena.
| 18 |
Komedija Premda je u antici postojalo i mišljenje da je reč komedija (κωµ ῳδία) postala od dorske reči κώµη (= selo), zbog čega su Dorani iz Megare sebi prisvajali prvenstvo u pronalaženju ove pesničke vrste, ipak je danas opšte prihvaćeno drugo tumačenje, prema kojem taj termin potiče od reči κ ῶµος = bučna družina veseljaka koji pripiti nakon gozbe u dionisijskoj razuzdanosti idu po gradu i pevaju pesme podrugljiva sardržaja. Komedija, dakle, nastaje od improvizovanih početaka, i to od pevanja faličkih pesama tokom ophoda u kojima se nosio falos (φαλλός = muški polni organ, napravljen od duguljastog komada drveta presvučenog crvenom kožom) kao simbol plodnosti i rañanja ljudi, životinja i zemlje. Meñutim, pre razvoja komedije u Atini nezavisno od nje razvila se megarska farsa i dorska ili sicilijska komedija, koje su izvršile odreñeni uticaj i na atičku komediju. Od 6. veka pne. javljaju se u dorskim krajevima tipovi komičkih izvoñača, koji se na Siciliji i u južnoj Italiji zovu flijaci (φλύαξ = brbljivac kojem govor provaljuje na usta). Ti izvoñači prikazivalu su radnju zasnovanu na improvizovanom oponašanju hromih i grbavih staraca i starica, kradljivaca, lekara šarlatana, budala, izjelica, seljaka itd. Tako se radnja i komika flijačke farse zasnivala uglavnom na fizičkim karakteristikama, razuzdanoj šali, prežderavanju, batinanju i svakodnevnim zgodama. Megarska je komedija u osnovi flijačka, anonimna i prilično gruba, ali je dobila i svoju umetničku obradu u delima Epiharma ( Ἐπίχαρµος, 528–438. ili 431. pne.) iz Sirakuze, kojem je Platon davao prvenstvo ispred atičkih komediografa. Od njegovih drama ostalo je 37 natpisa i oko 200 fragmenata. Neke su drame bile inspirisane Heraklom, npr. Herakle na osvajanju pojasa ( Ἡρακλ ῆς ὁ ἐπὶ τὸν ζωστ ῆρα), druge Odisejem, npr. Odisej dezerter ( Ὀδυσσεὺς α ὐτόµολος), a bilo je i drama vezanih za mit o Dionisu, za trojansku priču, kao i za Tezeja, Edipa i druge mitološke likove. Neke drame obrañivale su prizore iz svakodnevnog života, npr. Seljanin ( Ἀγρωστῖ νος), νος), Grabeži ( Ἁρπαγαί), Megaranka (Μεγαρίς) itd. Osnovne razlike izmeñu sicilijske i atičke komedije jesu u tome što sicilijska nema hora i što njen obim ne prelazi 300–400 stihova. Svojevrstan Epiharmov nastavljač bio je Sofron (Σώφρων, roñen oko 480. pne.) iz Sirakuze, o kome znamo vrlo malo. Sastavljao je mime, vrstu narodne lakrdije, u kojoj je oponašao smešne i ponekad ozbiljne prizore iz svakodnevnog života. On je mimu dao umetnički oblik i svoje mime podelio na muške i ženske, prema likovima koji se u njima javljaju. U razvoju atičke komedije razlikuju se tri perioda: stara, srednja i nova komedija. Glavne odlike stare komedije jesu hor kostimiran u neobične kostime, parabaza, oštra lična poruga te obrada tema iz savremenog političkog i društvenog života. Svoj umetnički oblik komedija je dobila nakon tragedije, pa je i njena struktura delimično oblikovana po uzoru na tragediju. O najstarijim atičkim komediografima, | 19 |
Hionidu i Magnetu, ne znamo gotovo ništa, dok je malo bolja situacija sa Kratinom i Eupolidom, starijim Aristofanovim savremenicima. Kratin (Κρατ ῖ νος, νος, 519–423. pne.) iz Atine napisao je 21 komediju, od kojih su sačuvani neki fragmenti. U nekim komedijama oštro je napadao Perikla i krug oko njega, dok u nekima parodira mitološke teme. Najoriginalnija mu je komedija Flaša (Πυτίνη), u kojoj je prikazao samoga sebe: njegova zakonita žena Komedija preti mu razvodom braka jer ju je prevario s ljubavnicom Pijanstvom (Flašom), meñutim posredovanjem prijatelja dolazi do izmirenja. Kratin je bio osnivač političke komedije koga je krasila velika i originalna pesnička snaga. Atinjanin Eupolid (Εὔπολις, 446–411. pne.) napisao je 17 komedija, od kojih su takoñe sačuvani neki fragmenti. Uglavnom je pisao komedije s političkom tematikom, napadajući Perikla i demagoga Hiperbola. Satira na društvene i političke običaje onoga vremena bila je komedija Gradovi (Πόλεις) koja je kritikovala atinsku politiku prema saveznicima. Prema nekima, jedna od najboljih bila mu je komedija Opštine (∆ ῆµοι): iz Hada dolaze Solon, Miltijad, Aristid i Perikle i pomažu teškom položaju Atine kažnjavajući zločince i doušnike. Aristofan
Najveći grčki komediograf bio je Aristofan ( Ἀριστσφάνης, oko 445–385. pne.) iz Atine, glavni predstavnik stare atičke komedije. Po svojim političkim i etičkim shvatanjima Aristofan je konzervativan i brani stare običaje, kritikuje novotarije i sofističku prosvetu. Politički napadi upereni su uglavnom na demokratske državnike, a posebno su oštroj poruzi izvrgnuti demagozi – voñe radikalne demokratije. Predmet komedije ima fantastični karakter: najčešće se ostvaruje neki nemogući plan izmene društvene stvarnosti, a satira se izlaže u obliku utopije, pa neverovatnost radnje stvara izrazito jak komički efekat. Od 44 komedije koje su se pripisivale Aristofanu sačuvano je jedanaest. Komedija Aharnjani ( Ἀχαρν ῆς, 425. pne.) prožeta je jakim antiratnim duhom i pesnikovom strasnom željom za okončanjem peloponeskog rata, a govori o tome kako neki seljak sklapa za svoju porodicu separatni mir sa Spartom i uživa sve životne radosti. U Vitezovima ( Ἱππ ῆς, 424. pne.) oštro se napada voña radikalne demokratije Kleon koji je tada bio na vrhuncu moći. Oblaci (Νεφέλαι, 423. pne.) kritikuju sofističko obrazovanje, predstavljajući Sokrata kao karikaturu
sofistike i prikazujući nadmetanje Pravednog i Krivičnog govora, gde prvi hvali staro i strogo vaspitanje, a drugi dokazuje da nema pravde i da se zakoni mogu kršiti. Ose (Σφ ῆκες, 422. pne.) ismejavaju strast Atinjana za parničenjem prikazujući sudski proces protiv psa koji je ukrao sir. Komedija Mir (Εἰ ρήνη, ρήνη, 421. pne.) prikazana je nekoliko dana pre Nikijinog mira: jedan seljak odlazi na nebo da oslobodi boginju mira koju zarobljenu drži bog rata, oslobaña je i donosi za zemlju uprkos | 20 |
protivljenju proizvoñača oružja. Najduhovitija je komedija Ptice ( Ὄρνιθες, 414. pne.) koja parodira političke, socijalne i verske planove o poboljšanju sveta: dva Atinjanina lete prema pticama i izmeñu neba i zemlje osnivaju ptičje carstvo, odakle će ptice vladati ljudima i bogovima. Ženska skupština u Tesmoforiju (Θεσµοφοριάζουσαι, 411. pne.) parodira moderne tragičke pesnike, posebno Euripida, kojeg žene osuñuju na smrt zbog njegove mizoginije. Lizistrata (Λυσιστράτη = ona koja raspušta vojsku, 411. pne.) prikazana je posle atinskog poraza kod Sirakuze i ima antiratnu tendenciju: žene zaraćenih strana uskraćuju spolne odnose svojim muževima i time ih prisiljavaju na sklapanje mira. Žabe (Βάτραχοι, 405. pne.) su napisane nakon Euripidove smrti: Dionis, zabrinut zbog sudbine tragedije, odlazi u Had da dovede na svet Euripida, a u drugom delu komada nadmeću se Eshil i Euripid citatima iz svojih tragedija, gde pobedu odnosi Eshil. Komedija Žene u narodnoj skipštini ( Ἐκκλησιάζουσαι, 392. pne.) ismeva žene, koje umesto narodnih demagoga preuzimaju državnu upravu i uspostavljaju zajedništvo imovine, žena i muževa: to je jedini eksperiment – kaže pesnik – koji Atina još nije probala. U komediji Pluto (Πλοῦτος = Bogatstvo, 388. pne.) žali se pesnik na nepravedno raspodeljeno bogatstvo, bogatstvo, a naročito
je uspela scena nadmetanja Bogatstva i Siromaštva. Menandar
O srednjoj komediji, koja otprilike obuhvata razdoblje od 385. do 330. pne., ne znamo gotovo ništa, ali je produkcija bila veoma bogata, sa oko 800 komedija od 57 pisaca. Od svega toga, osim sasvim kratkih fragmenata i mnogo naslova, nije nam se sačuvalo ništa. Čini se da su najpoznatiji pisci srednje komedije bili Antifan ( Ἀντιφάνης), Anaksandrid ( Ἀναξανδρίδης) i Aleksis ( Ἄλεξις). Tematika srednje komedija bila je raznovrsna: mitološka parodija, intrige i ljubavne zgode, prizori iz svakodnevnog života. U novoj komediji, koja obuhvata razdoblje od oko 330. pne. do oko 260. pne., hor više ne učestvuje u radnji nego svojim pesmama ispunjava razmake izmeñu činova, lični napadi su reñi i bezazleniji, upereni redovno protiv parazita, hetera i filozofa. Na strukturu radnje nove komedije posebno je uticala tragedija, i to naročito Euripid. Osnovni motivi nove komedije su svakodnevni porodični život i ljubav: zaljubljeni mladić mora savladati razne prepreke kako bi došao do devojke koju voli, a u tome mu pomaže njegov lukavi rob, koji nalazi izlaz iz svake teškoće. Motiv spašavanja devojke spaja se s motivom izloženog i nañenog deteta: silovana devojka raña i izlaže dete koja biva spašeno i na toj osnovi razvija se zamršena intriga koja dovodi do srećnog završetka. Najveći pesnici nove komedije bili su Filemon, Difil i Menandar, ali od prve dvojice sačuvani su previše kratki | 21 |
fragmento da bi se mogla dati ocena o njihovoj umetnosti. Menandar (Μένανδρος, oko 343–oko 291. pne.) iz Atine napisao je 105 komedija, od kojih su sačuvani brojni kratki fragmenti, znatniji odlomci komedija Samljanka (Σαµία), Devojka s podrezanom kosom (Περικειροµένη) i Parničari ( Ἐπιτρέποντες), ali i jedna cela komedija – Čovekomrzac (∆ύσκολος, 317–316. pne.). Osnovni motiv Menandrovih komedija jeste privatni život atinskih grañana, naročito ljubav i savlañivanje raznih prepreka ka srećnom završetku. Pesnikova originalnost sastoji se u pronalaženju neočekivanih rešenja i manevrisanju u strogim okvirima nove komedije. Pesnik uspeva da individualizuje tipske likove (starca, mladića, roba, hetere, parazita itd.) i učini ih umetnički uverljivim. Komedije često odišu sentimentalnošću i romantikom, humor humor je blag i diskretan, s malo čisto akcionih scena. Menandar je, posebno preko svojih rimskih podražavalaca Plauta i Terencija, snažno uticao na evropsku dramsku tradiciju do modernih vremena.
Filozofija U klasičnom razdoblju antička filozofija doživljava svoje najveće vrhunce. Od presokratskih filozofa hronološki je prvi Heraklit ( Ἡράκλειτος, oko 535–oko 475. pne.), koji je smatrao da je praelement svega vatra i da se osnovni zakon prirode sastoji u neprestanom nastajanju, u neprestanoj promeni i kretanju koje se vrši sukobom suprotnosti, i koji – premda je pisao u prozi – svoje misli izražava u pravim pesničkim slikama kratkim i jedrim stilom. Parmenid (Παρµενίδης, oko 515. pne.), glavni predstavnik elejske škole, svoje mišljenje o jednom, večnom, nepokretnom i nepromenljivom bitku izložio je u poemi O prirodi (Περὶ φύσεως), od koje su sačuvani oskudni fragmenti iz kojih se vidi da je bio osrednji pesnik ali veliki mislilac. Zenon iz Eleje branio je i tumačio filozofsku misao svog učitelja Parmenida i u poznatim aporijama nastojao dokazati nemogućnost kretanja. Empedokle ( Ἐµπεδοκλ ῆς, oko 495–435. pne.) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivačem atomizma, a pripisuju mu se dva epa u heksametrima: O prirodi (Περὶ φύσεως) i Očišćenja (Καθαρµοί), gde objašnjava da se sve postojeće sastoji od četiri elementa – zemlje, vode, vatre i vazduha, koje u pokret stavljaju dva suprotstavljena principa – ljubav i mržnja. Na ovu misao naslanja se Anaksagora ( Ἀναξαγόρας, oko 500–428. pne.), ali je razvija u apstraktnije tumačenje: svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih čestica koje on zove homeomerije (τὰ ὁµοιοµερ ῆ ), a koje su nekada bile sastavljene u jednu masu, u celinu, ali ih je u pokret stavio svetski um (νο ῦς), prvi pokretač. Anaksagora je pripremio teren atomizmu Leukipa (Λεύκιππος), o kome ne znamo ništa pouzdano, i Demokrita (∆ηµόκριτος, oko 470– oko 360. pne.), koji za bitak uzimaju atome ( ἄτοµος = nedeljiv, termin koji potiče od njih), koji se razlikuju po obliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Od Demokritovih 60 dela u jonskom dijalektu sačuvani su fragmenti. Svojom materijalističkom flozofijom Demokrit je preko Epikura uticao na sva duhovna strujanja u grčkom svetu do kraja helenizma, a mnogo je pristalica imao | 22 |
i u Rimu. Njegov je savremenik bio i najveći antički lekar Hipokrat ( Ἱπποκράτης, oko 460–oko 377. pne.), otac naučne medicine, pod čijim su imenom sačuvana 52 spisa, ali ne potiču svi od Hipokrata. U njima se mogu naći i genijalna predviñanja koje je moderna nauka potvrdila, npr. teorija o ustrojstvu ljudskog organizma, koja se zanova na teoriji o četiri soka (krv, sluz, žuta i crna žuč) od kojih zavisi karakter i zdravlje svakog čoveka; moderne teorije o hormonima predstavljaju svojevrsni povratak Hipokratu. Znameniti su njegovi Aforizmi ( Ἀφορισµοί), koji su bili rašireni u srednjem velu ("Život je kratak, a umeće dugo") i spis O vazduhu, vodi i mestima (Περὶ ἀ ὶ ἀέρων, ὑδάτων, τόπων) u kojem se ispituju odnosi izmeñu klime i zdravlja. Sokrat
Na dalji razvoj filozofije snažno su uticale društvene, političke i ekonomske prilike. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo živ privredni, politički i prosvetni rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta problematiku prirode i usredsreñuje se na na čoveka ( ἄνθρωπος) i celokupnu društvenu problematiku – time počinje antropološki period grčke filozofije. Društvena previranja unuar same demokratske Atine, zatim peloponeski rat, odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu opštu vrednost itd. U toj situaciji pojavljuju se sofisti (σοφισταί), putujući učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke grañane. Najznamenitiji sofist bio je Protagora (Πρωταγόρας, oko 481–411. pne.) iz Abdere u Trakiji, čiji je stav da je "čovek merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike: jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može spoznati, dok su drugi držali da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izoštravao misli zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine. Taj je moment do krajnjih granica izoštrio sofist Gorgija (Γοργίας, oko 480–oko 370. pne.) iz Leontina na Siciliji, koji je bio više govornik nego sofist. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati, izrazivši time krajnju skepsu u mogućnost dolaženja do istine. Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i skepticizam u etici: nema opštevažećih etičkih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena. Glavni protivnik Sofista bio je Atinjanin Sokrat (Σωκράτης, oko 470–399. pne.) koji je, kao i sofisti, čoveka učinio središtem svoga proučavanja. Čini se da on nikada nije zapisao svoje misli, tako da | 23 |
njegovo učenje poznajemo iz Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih dela. Zainteresovan u prvom redu za etičku problematiku, koja je kao "etička" "e tička" bila ugrožena sofističkim tumačenjem moralnih normi, Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost pojedinih moralnih normi, čime je želeo da pobije sofistički relativizam u etici, koji se zasnivao na čulno-pojedinačnom kriteriju. Postupak je pritom bio dijalektički, što znači da je u toku razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu definiciju odreñenog pojma. Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom "ironije" (εἰ ρωνεία) ρωνεία) iskušavao neproverene etičke stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su oštru kritiku sofističkog načina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevši, bili ideolozi demokratije, koja je tada u Atini predstavljala nastupajuću snagu i upravo proživljavala teškoće uspona. Najgenijalniji Sokratov učenik i jedan od najvećih svetskih idealističkih filozofa uopšte bio je Atinjanin Platon (Πλάτων, 427–347. pne.), utemeljitelj Akademije, koji je uglavnom pisao dela u obliku dijaloga. On nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, ipak je filozofski dijalog pravu umetničku obradu dobio tek u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih, a glavni lik u većini dijaloga je Gozba , Fedon , Fedar ). upravo Sokrat, i ti su dijalozi meñu najuspelijima s književne tačke gledišta ( Gozba Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje grañana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori , gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi , izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru , Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu . Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi meñusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički. Od svih likova najuspeliji je Sokratov. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poreñenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu. Meñu književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova , koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon , u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar , koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba , verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Aristotel
Najuniverzalniji filozof antike bio je Aristotel ( Ἀριστοτέλης, 384–322. pne.), učenik Platonov i osnivač peripatetičke filozofske škole. Napisao je | 24 |
ogroman broj spisa koji su se bavili svim područjima znanja. U njegovom duhovnom razvoju mogu se razlikovati tri razdoblja: u prvom on je sledbenik i nastavljač Platona, u drugom podvrgava Platonovu filozofiju oštroj kritici, posebno teoriju ideja, dok u trećem razdoblju razrañuje svoju vlastitu filozofiju i posvećuje se proučavanju prirodnih nauka. Od filozofskih spisa najznačajniji mu su Organon ( Ὄργανον = Oruñe filozofiranja), gde se pokazuje kao osnivač formalne logike, te Metafizika gde se raspravlja o odnosu materije i forme i o suštini entelehije, dakle o najopštijim principima koji su osnova svega pojedinačnoga. Za istoriju književnosti posebno su značajna dva Aristotelova spisa: Retorika (Τέχνη ῥητορική), gde se daju uputstva za govorništvo, i znamenita Poetika (Περὶ ποιητικ ῆς = O pesničkom
umeću), gde se daje opšti uvod o pesništvu, razmatra se epika i najzad analizira suština i značenje tragedije. Kao i za Platona, i za Aristotela umetnost je oponašanje (µίµησις) ljudi i prirode, ali ne ropsko, nego ono koje je stvaralačko i kreira tipove, dakle ono opšte, koje je bolje i više od pojedinačnoga. Cela Poetika , posebno deo o katarzi, tj. očišćenju afekata sažaljenjem i strahom, čime tragedija postiže svrhu, prožeto je protestom protiv Platonove negacije umetnosti. Najznačajniji je Aristotelov učenik bio Teofrast (Θεόφραστος, oko 372–oko 287. pne.) koji se nakon Aristotela dugo vremena nalazio na čelu č elu peripatetičke škole. Za književnost mu je najznačajnije delo Karakteri ( Ἠθικοὶ χαρακτ ῆρες), u kojem je skicirao trideset tipičnih nosilaca neke ljudske mane ili slabosti (laskavac, brbljivac, klevetnik, pristalica oligarhije, praznoveran čovek itd.), a zatim dao primere kako odreñeni tip postupa u svakodnevnom životu. Ovim su delom udareni prvi temelji karakterologije.
Istoriografija Tukidid
Prvim pravim istoriografom smatra se Herodot (484―oko 425. pne.) iz Halikarnasa. Osnovna tema njegove Istorije ( Ἱστορίης ἀπόδεξις, tj. izlaganje onoga što je ispitivanjem saznao) jeste grčko-persijski sukob, ali u tom okviru priča nam Herodot i ono što je tom sukobu prethodilo i ono što mu je usledilo, unoseći i mnoge ekskurse o drugim narodima i zemljama, od kojih je najpoznatiji onaj o Egiptu, koji zauzima čitavu drugu knjigu. Delo je podeljeno na devet knjiga, nazvanih prema imenima Muza, ali ta podela potiče od aleksandrijskih filologa. Herodot je ovim delom znatno obogatio spoznaje iz etnografije, geografije i istorije onih područja koja opisuje. Opisujući grčko-persijske ratove nastoji prikazati Atinu kao spasiteljicu Helade. Sa stanovišta naučne istoriografije Herodot, i pored svih nedostataka, daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe, a sa književne tačke gledišta, Herodotov se stil odlikuje jednostavnošću i jasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih | 25 |
pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti. Plastičnost slikanja, živa karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorom pripovedanja, što je naročito vidljivo u novelističkim delovima njegove istorije. Pravi naučni istoričar je Tukidid (Θουκυδίδης, oko 460―oko 399. pne.). Naslov njegovog dela: Istorija peloponeskog rata (Ξυγγραφ ὴ περὶ τοῦ πολέµου τῶν Πελοποννησίων κα ὶ Ἀθηναίων) izvodi se iz
prve rečenice uvoda, a podela na osam knjiga pripada aleksandrijskim filolozima. Tukidid je nameravao opisati ceo peloponeski rat, ali ga je u tome sprečila smrt, pa se njegovo delo završava dogañajima iz 411. pne. Tukidid u istoriografsko pripovedanje unosi strogu kritiku, koja razlikuje istinito od lažnoga, dokazano od verovatnoga, te otkriva veze izmeñu različitih dogañaja. Da bi što bolje dokumentovao dogañaje, uneo je u delo i neke isprave. Posebno su važni govori državnika i vojskovoña, jer sadrže komentar istorijskih zbivanja, a piščevom izlaganju daju dramatičnost i živost. Posebnu vrednost daju sažeti i plastični opisi, od kojih je najznamenitiji opis kuge u Atini u drugoj knjizi. Plodan pisac bio je Ksenofont (Ξενοφῶν, oko 430―354. pne.) iz Atine, čiji je život bio obeležen prijateljstvom sa Sokratom, kako se posebno vidi u njegovom delu Uspomene na Sokrata (Άποµνηµονεύµατα). Kao pisac nije samo istoričar, nego i filozof, političar i didaktičar. Učestvovao je u Pohodu deset hiljada koji je Kir Mlañi pokrenuo protiv svoga brata Artakserksa 401. pne., o čemu piše u svom delu Anabaza (Κύρου ἀνάβασις = tj. uspinjanje), u kojem opisuje Kirovu smrt i povratak grčkih plaćenika kroz Persiju. U Helenskoj istoriji ( Ἑλληνικά) nastavlja prikaz grčke istorije na mestu gde je Tukidid završio, tj. od 411. do 362. pne., pne., slaveći Spartu i kralja Agesilaja. Sliku idealnog vladara prikazao prikazao je u delu Kirupedija (Κύρου παιδεία = Kirovo vaspitanje), gde prikazuje život Kira Starijeg (558―529. pne.), osnivača velike persijske države, kao uzora vladara i vojskovoñe. Ksenofont piše atičkim dijalektom, jednostavnim i jasnim jezikom. Njegov je izraz pun elegancije i čistoće, pa su ga zato nazvali atičkom muzom ili pčelom. Samo oskudni fragmenti sačuvani su od dela manjih istoričara 4. veka pne., meñu kojima su se najviše isticali Efor ( Ἔφορος, oko 400―330. pne.), koji je prvi napisao veliku opštu istoriju cele Grčke, i Teopomp (Θεόποµπος, oko 375―306. pne.), koji je, izmeñu ostaloga, u delu Helenska istorija ( Ἑλληνικά) dao nastavak Tukididove istorije od 410. pne. do bitke kod Knida 394. pne.
Govorništvo Najstariji atički govornik bio je Antifont ( Ἀντιφῶν, 480–411. pne.), koji je bio logograf, odnosno pisao je govore za druge ljude, koji su morali govoriti na sudu. Iz sačuvanih petnaest govora, od kojih je njih dvanaest napisano za izmišljene slučajeve, vidi se da je po jezgrovitom stilu i antitetičnošću reči i mislio bio Tukididov preteča. Više istorijski nego književni dokument predstavljaju nekoliko sačuvanih govora Atinjanina Andokida ( Ἀνδοκίδης, 440–385. pne.). Poreklom iz Sirakuze bio | 26 |
je Lisija (Λυσίας, oko 445–oko 380. pne.), koji se rano preselio u Atinu i tu živeo kao metek, tj. stranac bez grañanskih prava. U govoru Protiv Eratostena (Κατ' Ἐρατοσθένους, 403. pne.) optužio je Eratostena, jednog od Tridesetorice tirana, kao ubicu svoga brata. Jednostavnim pričanjem izvranredno jasno izlaže Lisija svu pohlepu, nasilje i okrutnost Tridesetorice. Kao metek i logograf radio je u Atini i Isej ( Ἰσαῖ ος) ος) iz Halkide na Eubeji, koji je bio Iskoratov učenik i Demostenov prijatelj i čija delatnost pada u period izmeñu 390. i 344. pne.. Uzor mu je bio Lisija kojemu je sličan po jasnoći i kratkoći stila, a po snazi izlaganja, sažetosti i izbrušenom izrazu on je bio uzor Demostenu. Meñu najpoznatijim govornicima i najvećim proznim piscima uopšte bio je Isokrat ( Ἰσοκράτης, 436–338. pne.), koji je kao učenik sofista stekao dobro obrazovanje i zatim 390. pne. u Atini otvorio svoju školu, gde se pored opšteg obrazovanja poučavala i teorija i praktična primena govorništva. Od sačuvanih dela (21 govor i 9 pisma) najčuveniji je govor Panegirik (Πανηγυρικός, 380. pne.) u kojem se svi Heleni pozivaju na slogu i podstiču da pod vodstvom Atine krenuo u rat protiv Persije. Govor je pohvala Atine, a u antici je smatran stilističkim remek-delom. U Panatenejskom govoru (Παναθηναικός, 399. pne.) ponovo zanosno hvali Atinu, ali i tašto veliča samoga sebe. Najveća je Isokratova zasluga u tome što je usavršio umetničku prozu i uticao na sve potonje antičke pisce, a posebno na Cicerona. Demosten
Najveći grčki govornik bio je Demosten (∆ηµοσθένης, 384– 322. pne.), koji je meñu prvima naslutio opasnost koju je za nezavisnost Helade predstavljao Filip II Makedonski, pa se strasno upustio u političku borbu i sav život povezao s istorijom svoga grada. Najpoznatija su mu tri govora Protiv Filipa (Κατὰ Φιλίππου), koja su kod nas poznata kao Filipike , u kojima oštro napada makedonskog kralja i podstiče Atinjane na otpor njegovim osvajačkim ambicijama. Protiv Filipa i promakedonske stranke u samoj Atini uperena su i tri Olintska govora ( Ὀλυνθιακός α' β' γ'). Čuveni govor O vencu (Περὶ
στεφάνου) za povod ima odbranu nekog Ktesifonta, koji je bio optužen da je nezakonito predložio da Demosten bude odlikovan zlatnim vencem, ali zapravo ovim svojim najdužim govorom Demosten je ne samo odbranio svoga klijenta, već i sebe samoga i svoju političku delatnost. Govornička veličina Demostenova leži u snazi njegovog patriotizma, usredsreñenosti na cilj dokazivanja, tonu duboke ozbiljnosti i blagoj dramatici, kao i u lucidnoj upotrebi argumenata. Iz Atine je bio i Eshin (Α ἰ σχίνης, σχίνης, roñen oko 390. pne.), govornik i političar konzervativnih ubeñenja, koji je bio pristalica Filipa II i voña promakedonske stranke u Atini. Odlikovao se | 27 |
jednostavnom elegancijom svojih govora, od kojih je najvažniji govor O kršenju poslaničke dužnosti (Περὶ παραπρεσβείας), u kojem se branio, i odbranio, od Demostenovih optužbi da je prekršio poslaničku dužnost pri sklapanju tzv. Filokratovog mira time što se dao podmititi i što je podneo netačan izveštaj. U govoru Protiv Ktesifonta (Κατὰ Κτησιφῶντος) optužio je ovoga da je nezakonito predložio da Demosten bude ovenčan zlatnim vencem, ali se Demosten uspešno odbranio govorom O vencu , pa je Eshin morao otići u progonstvo. Govornik Likurg (Λυκο ῦργος, oko 390–324. pne.) bio je vatreni pristalica Demostenove politike. Od 75 njegovih govora sačuvan je samo onaj Protiv Leokrata (Κατὰ Λεωκράτους), koga optužuje za izdaju. Nedostatak govorničkog dara nastoji da nadoknadi učenošću, pa su mu govori bili puni citata iz pesnika. Od ostalih manjih govornika ovoga razdoblja značajni su još Hiperid ( Ὑπερείδης, 389–322. pne.) čiji je Nadgrobni govor ( Ἐπιτάφιος) značajan kao jedini nadgrobni govor koji je zaista i održan, zatim Dinarh (∆είναρχος, roñen oko 360. pne.), koji je bio pripadnik promakedonske stranke u Atini i čiji je govor Protiv Demostena o Harpalovom blagu značajan jer je pun istorijskih podataka, i najzad Demad (∆ηµάδης) koji je posle atinsko-tebanskog poraza kod Heroneje 338. pne. kao pristalica Makedonaca snažno uticao na političke prilike u Atini, i koji svoje govore nikada nije objavio.
Aleksandrijsko razdoblje razdoblje Carstvo Aleksandra Velikog
Helenizam obuhvata razdoblje od 3. veka pne. do prve trećine 6. veka nove ere, ali u grčkoj književnosti u okviru ovog dugog razdoblja treba zapravo razlikovati dva perioda, od kojih se prvi najčešće naziva aleksandrijskim, zbog toga što Aleksandrija postaje središtem ekonomske i kulturne moći tadašnjeg helenskog sveta, koji traje do osvajanja Egipta od strane Oktavijana Avgusta 30. pne., | 28 |
dok se drugi period naziva rimskim, koje traje sve do 529. nove ere. Porazom kod Heroneje 388. pne. grčka su polisi izgubili svoju nezavisnost i potpali pod vlast Makedonije, koja meñutim nije dirala u kulturne tekovine osvojene zemlje jer je i sama stajala pod njenim jakim uticajem. Osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku kulturu sve do Indije i Etiopije. Nakon Aleksandrove smrti 323. pne. raspala se njegova ogromna država na Egipat Ptolemeida, Siriju Seleukida te mnoge manje državice, od kojih su najznačajnije bile Bitinija, Antiohija i Pergam. Atina gubi sav politički značaj, ali uz Aleksandriju i Pergam, ostaje jednim od kulturnih središta helenizma. Uz izuzetak Atine i demokratske republike Rodosa, sve su helenističke države bile monarhije, u kojima nestaje aktivne uloge grañanina, pa stoga čovek, s jedne strane, od grañanina skučenog polisa postaje "grañaninom sveta", a s druge se okreće samome sebe i svom intimnom životu: tako su kosmopolitizam i individualizam osnovne odlike helenističke kulture i provejavaju kroz sve važne filozofske pravce toga vremena – epikureizam, stoicizam, kinizam. Do velikih promena dolazi i na području religije: tradicionalna mitologija gubi aktuelnost i shvata se kao kulturna vrednost prošlosti, a njeno mesto zauzimaju različiti mistični kultovi koji obećavaju spas nakon smrti. Zato egzaktne nauke doživaljavaju veliki procvat, sve više se izdvajajući iz krila filozofije i stupajući u bliži dodir s naučnim dostignućima Vavilona i Egipta. U ovom je razdoblju naučno zasnovana i filologija, i to pre svega u Aleksandrijskoj biblioteci. Menja se i sadržaj književnosti: u uslovima helenističkih monarhija govorništvo nestaje ili se u retorskim školama bavi izmišljenim predmetima, ali se zato obogaćuje patetikom. Književnost s političkih i društvenih tema prelazi na porodičnu tematiku, privatni život i individualne osećaje.
Pesničko stvaralaštvo Na početku aleksandrijskog razdoblja grčke književnosti stoji poezija koja zbog toga što su njeni najistaknutiji predstavnici živeli i radili u Aleksandriji nosi naziv aleksandrijska poezija. Ta poezija obrañuje učene i mitološke teme s pretežno ljubavnim sadržajem, a začetnikom se smatra Fileta sa Kosa (Φιλητᾶς, oko 340–285. pne.), koji je pisao melanholične elegije posvećene voljenoj Bitidi. Elegije takve sadržine pisao je i njegov učenik Hermesijanakt ( Ἑρµησίαναξ, roñen oko 300. pne.), dok je Fanokle (Φανοκλ ῆς) u elegijama opevao ljubav bogova i heroja prema lepim dečacima. Najznačajniji je elegičar toga doba bio Kalimah (Καλλίµαχος, oko 310–240. pne.), koji u elegijama pod naslovom Uzroci (Αἰ τία, τία, 4 knjige) piše o poreklu običaja i kultova vezanih za mit. Posebno je značajna elegija Berenikina kosa , carm . 66). Smatrajući "veliku sačuvana fragmentarno, ali poznata po obradi rimskog pesnika Katula ( carm knjigu velikim zlom" stvara mali ep, tzv. epilij, Hekala ( Ἑκάλη), u kojem praktično ostvaruje svoje teorijske nazore o književnosti: mali obim, neobičnost i novost predmeta i brižljivu i originalnu tehničku obradu. Kalimah je veliki majstor stila, ali zbog težnje ka "učenošću" i erudiciji već je njegovim savremenicima bio potreban komentar. | 29 |
Meñu najveće pesnike ovoga razdoblja pripada Teokrit (Θεόκριτος, oko 300–oko 250. pne.), koji je stvorio posebne pesničke kompozicije – idile, kojih nam je sačuvano oko trideset i koje se dele na dve grupe. Prvu čine pastirske ili bukolske pesme, u kojima grubi i neuki, ali slobodni i bezbrižni pastiri postaju idealni likovi koji vreme provode čuvajući svoja stada i pevajući o svojim draganama. Ove su idile prava mala remek-dela, u kojima se Teokrit pokazuje kao majstor u slikanju ljubavnih zanosa, ali i u dinamičnom opisivanju prirode. Druga grupa pesama predstavlja male prizore iz gradskog života s običnim ljudima kao glavnim likovima. Teokrit je snažno uticao na Vergilija u njegovim Eklogama , ali i na kasnije pesnike pastoralne lirike. Neposredno se na Teokritovo pesništvo nastavljaju Bion iz Smirne (Βίων, kraj 2. veka pne.), od koga je sačuvano 17 manjih pesama, i Mosho (Μόσχος, oko 150. pne.), koji je pored idila napisao i omanji epilij Europa (Εὐρώπη). Ponovni procvat u ovom razdoblju doživljava i mim, čiji je glavni predstavnik bio Heronda ( Ἡρόνδας, 3. vek pne.). Premda je u svoje mime nastojao uneti odreñenu dozu "učenosti", ipak nije zazirao od vulgarnosti karakteristične za mimsku poeziju. Najčešće su mu teme svodnici, ljubomorne žene, zanatlije, malograñanke itd. Kalimahov učenik Apolonije Roñanin ( Ἀπολλώνιος, oko 300–230. pne.) krenuo je sasvim suprotnim putem od svoga učitelja te je stvorio najobimnije delo helenističke književnosti – spev Doživljaji Argonauta ( Ἀργοναυτικά, 4 knjige sa 5.835 heksametara), koji za osnovu ima priču o putovanju
Argonauta u Kolhidu po zlatno runo i o njihovom povratku. Ep nema unutrašnjeg jedinstva i radnja nije kao kod Homera koncentrisana oko jednog dogañaja. Osim toga, Apolonije u svoje delo unosi mnoštvo "učenih" digresija, fantastičnih geografskih i etnografskih podataka, tumači manje poznate etimologije. Služeći se istovremeno lakim i jasnim pripovedanjem te živim i slikovitim opisima, ova je poema pobudila znatan interes, posebno kod rimskih epičara. Najistaknutiji pesnik didaktičke epike ovog doba bio je Arat ( Ἄρατος, oko 305–oko 240. pne.), koji je napisao astronomski ep Pojave (Φαινόµενα) – delo suvoparno i bez pesničkog zanosa, ali zbog zanimljivosti teme veoma popularno u antici. Nikandar (Νίκανδρος, 2. vek pne.) svojim Preobraženjima ( Ἑτερεροιούµενα), u kojima piše o pretvaranju ljudi u životinje i bilje, uticao je na Ovidija (Metamorfoze), a svojim Georgikama (Γεωργικά) na Vergilija (Georgike). Karakterističan oblik u kome je svoj izraz našla helenistička poezija bio je epigram, koji obrañuje najraznovrsnije teme: filozofske, gozbene, ljubavne. Do nas su epigrami došli u dve velike zbirke nastale u Vizantiji. Prva je i poznatija Palatinska antologija , nastala početkom 10. veka, sa oko 4.000 epigrama na grčkom jeziku od vremena grčko-persijskih ratova pa sve do vizantijskog srednjeg veka. Druga i manje poznata je Planudska antologija , koju je u 14. veku sastavio monah Maksim Planud. Meñu | 30 |
mnogim epigramatičarima aleksandrijskoga razdoblja nalaze se i dve žene: Anita ( Ἀνύτη, oko 300. pne.), predstavnica peloponeske škole, i Nosida (Νοσσίς) čije su pesme uglavnom vezane za kult Afrodite. Uz Asklepijada, Leonidu i mnoge druge, ipak je naveći helenistički epigramatičar bio Meleagar iz Gadare (Μελέαγρος, 1. vek pne.), koji je sastavio zbirku epigrama pod naslovom Venac (Στέφανος). Od oko 130 sačuvanih epigrama većina je ljubavnog karaktera. On je, uz Filodema (Φιλόδηµος, oko 110–40. pne.), takoñe epigramatičara te epikurejskog filozofa i teoretičara umetnosti, izvršio jak uticaj na rimske elegijske pesnike. Od drugih posrednika izmeñu aleksandrijske i rimske književnosti ističu se Euforion (Ε ὐφορίων, roñen oko 276. pne.) koji je pisao epilije i elegije opterećene učenošću i nejasnoćom, i Partenije (Παρθένιος, 1. vek pne.) koji je kao zarobljenik došao u Rim, a zatim bio osloboñen i postao Vergilijev prijatelj, i od koga su nam sačuvane samo ljubavne pripovesti u prozi, pod naslovom Ljubavne patnje ( Ἐρωτικὰ παθήµατα), što ih je sakupio od različitih autora i posvetio Korneliju Galu.
Prozno stvaralaštvo Za razliku od pesničke, prozna produkcija ovoga razdoblja sačuvana je u vrlo malom obimu, pa se naše znanje o njoj uglavnom zasniva na vestima iz antike i na izvodima i odrazima u rimskoj književnosti. U prozi su pre svega pisali istoriografi, geografi, filozofi, govornici, gramatičari, naučnici, dakle uglavnom oni koji su se više zanimali za naučnu stranu nego za umetničku obradu odreñenog predmeta, ali ima i onih koji se i u proznom stvaralaštvu približavaju svojim pesničkim savremenicima. Osvajanja Aleksandra Velikog proširila su znanje Helena o novim i nepoznatim zemljama, pa raste zanimanje za istoriju, geografiju, etnografiju i slične discipline, ali i u tim delima prevladava "učenost" u vezi sa zanimljivim detaljima. Istorija prestaje biti ispitivanje istine i ispunjava se novelističkim, retoričkim i dramatskim elementima. Meñu onima koji su pratili Aleksandra na njegovim pohodima izdvaja se Aristotelov nećak Kalisten (Καλλισθένης), koji u Helenskoj istoriji ( Ἑλληνικά) obrañuje period od 387. pne. do 357. pne., i pod čijim se imenom sačuvao i spis O Aleksandrovim delima ( Ἀλεξάνδρου πράξεις). Ovo PseudoKalistineovo delo postalo je veoma popularno i tokom mnogih vekova prerañeno je na mnoge druge jezike. Tu se Aleksandrov život pretvara u legendu, a njegovi pohodi u putovanja po bajkovitim i legendarnim krajevima. Lokalnu istoriju obradio je Timej (Τιµα ῖ ος, ος, oko 345–250. pne.), čija je Istorija Sicilije (Σικελικά) u 38 knjiga obuhvatala razdoblje od najstarijih vremena do 289. pne. U Atini su tzv.
atidografi analistički beležili dogañaje u Atini i u Atici. Sličnoga su oblika bile i hronike, meñu kojima je važan tzv. Parski mermer (Marmor Parium), mramorna ploča nañena 1627. na ostrvu Parosu, na kojoj su ispisani dogañaji u Atici od mitskog kralja Kekropa do 263. pne. | 31 |
Najznačajniji je istoričar ovoga doba bio Polibije (Πολύβιος, oko 201–120. pne.), jedan od retkih koji je tada shvatio ulogu Rima u svetskoj istoriji. Za vreme trećeg makedonskog rata (171–168. pne.) aktivno je delovao u Ahejskom savezu pa je nakon poraza stigao kao zarobljenik u Rim, gde se upoznao sa aristokratskim porodicama i ušao u krug Scipiona Mlañeg. Uz manje spise glavno mu je delo Istorija ( Ἱστορίαι, 40 knjiga), gde je opisao istoriju Rima i Kartagine od 266. pne. do 221. pne., zatim opštu istoriju Grčke, Azije, Italije i severne Afrike, širenje Rima i sukobe s Hanibalom i Antiohom, te najzad osvajanje Grčke i pad Kartagine. U celini je sačuvano prvih pet knjiga, a ostale fragmentarno. Posebno je zanimljiva Polibijeva analiza ustava Rimske Republike i njegova teorija pragmatičke istoriografije: smatrao je, naime, da je za istoričara osnovno proučavanje dokumenata, ali i lično upoznavanje s poprištem istorijskih zbivanja i lično političko iskustvo. Promenom političkih prilika govorništvo gubi svoj raniji značaj i karakter i povlači se u retorske škole, gde postaje vežba u raspravljanju o temama često sasvim udaljenih od stvarnog života. U nedostatku sadržaja retori teže za formalnim efektima, pa su se na toj osnovi razlikovala dva osnovna pravca u govorništvu: azijski i atički. Prvi se posebno negovao u Maloj Aziji, pa mu odatle i ime, i bio je kićen, pun patetike i traženih metafora. Do velikih promena došlo je i na polju filozofije. Sve filozofske škole toga doba u središte pažnje postavljaju probleme etičkog delovanja čoveka, traženje smisla života i puta do njega. Najsnažnija ličnost helenističke filozofije bio je Epikur ( Ἐπίκουρος, 341–270. pne.), koji je prihvatio Demokritov atomizam i zastupao materijalističpko shvatanje sveta, odbacujući mitološka i religijska verovanja, te smatrajući da samo osloboñen zabluda i neznanja čovek može postići nepomućenost ( ἀταραξία). Izvršio je snažan uticaj na rimskog pesnika i filozofa Lukrecija. Stoicizam, koji je začeo Zenon iz Kitija (Ζένων, 331–264. pne.), u etici je dosta sliča Epikuru, premda polazi od drugačijih osnova. Stoici postavljaju zahtev za povratkom prirodi i spoznajom prirode i njenih zakona kako bi čovek mogao živeti u skladu s njom, jer je i sam deo te stvaralačke i umne prirode. Od brojnih značajnih naučnika, filologa, geografa i drugih učenjaka toga vremena – meñu kojima su matematiku proslavili Euklid (Ε ὐκλείδης, oko 300. pne.) i Arhimed ( Ἀρχιµήδης, oko 237– 212. pne.) – najsvestraniji je bio Eratosten ( Ἐατοσθένης, oko 275–195. pne.), čije je glavno delo Geografija (Γεωγραφικά, 3 knjige), gde je raspravljao i o obliku Zemlje, koju je smatrao kuglom i pokušao
odrediti njen poluprečnik izmerivši luk jednog meridijana od Aleksandrije do Sijene. Na istorijskoj, poluistorijskoj i mitološkoj tradiciji (Odiseja) razvila se pripovedna proza. Euhemer (Εὐήµερος, početak 3. veka pne.) piše Sveti zapis ( Ἱερὰ ἀναγραφή), neku vrstu utopije koja govori o idealnom ureñenju ostrva Panheje, koje je Euhemer navodno posetio. Aristid iz Mileta | 32 |
( Ἀριστείδης, kraj 2. veka pne.) sastavio je jednu od prvih zbirki ljubavnih pripovedaka lascivno-erotskog lascivno-erotskog sadržaja, pod naslovom Miletske priče (Μιλησιακά). Poseban književni oblik, koji je po njemu dobio i ime, stvorio je Menip iz Gadare (Μένιππος, 3. vek pne.), koji je pisao spise sa satiričnom notom, i to mešavinom proze i stiha, pa se taj oblik naziva menipskom satirom. U tom je obliku napisan poznati Petronijev Satirikon .
Rimsko razdoblje Rimsko razdoblje grčke književnosti započinje padom Egipta pod rimsku vlast 30. pne. i traje sve do 529. pne., kada su po Justinijanovom nareñenju u Atini bile zatvorene i poslednje filozofske škole, premda hrišćanske pisce ovoga razdoblja iz više razloga treba zapravo smatrati delom vizantijske književnosti. Već u 2. veku pne., a naročito od 1. veka pne. (Grčka je pokorena 146. pne.) počinje ekspanzija Rima na helenistički Istok. Helenističke države jedna za drugom postaju rimske provincije, a na čelo im umesto dotadašnjih monarha dolaze rimski prokonzuli. Život u provincijama polako zamire, a grčka inteligencija počinje da se seli u Rim i meñu Rimljanima širi interes za grčka kulturna dostignuća. S propašću republike i s osnivanjem principata nastaje dugotrajni mir koji postepeno vraća odreñenu ekonomsku snagu istočnim provincijama. To se naročito osetilo u doba Antonina u 2. veku, kada je Italija izgubila ekonomski primat u Rimskom carstvu. Veliki deo proznoga stvaralaštva u ovom razdoblju pripada istoriografiji. Diodor Sicilijski (∆ιόδωρος, 1. vek pne.), koji je živeo u Rimu, napisao je opsežno delo u 40 knjiga pod naslovom Biblioteka (Βιβλιοθήκη), od kojeg nam je u potpunosti sačuvano samo 15 knjiga, i koje je nazvano tako jer je prenosila odlomke iz različitih drugih dela, a analistički je obrañivala razdoblje od mitskih vremena do polovine 1. veka pne. Meñu grčkim piscima koji su obrañivali rimsku istoriju bio je i Dionisije Halikarnašanin (∆ιονύσιος ὁ Ἀλικαρνασσεύς, 1. vek), koji je napisao Staru rimsku istoriju ( Ῥωµαϊκ ὴ ἀρχαιολογία) koja je obrañivala period do prvog punskog rata, dakle do početka Polibijeve Istorije . Od
20 knjiga sačuvano je prvih deset i prvi deo jedanaeste, iz kojih vidimo da je voleo kićeni stil i da je na istoriju gledao kao na vrelo primera za ljudsko delovanje. Pisao je i spise o istoriji i teoriji govorništva, te rasprave o Demostenu i Tukididu. Teorijom govorništva bavi se i anonimni spis O uzvišenom (Περὶ ὕψους), verovatno s polovine 1. veka, u kome se osuñuje i suvoparnost aticističkog stila i bujnost
azijanizma, pa i "učenost" helenističkih pisaca, te se promoviše povratak na obrasce klasične epohe helenske književnosti. Više geografijom nego istoriografijom bavio se Strabon (Στράβων, oko 64. pne.– 19. n.e.), koji je napisao Istorijske napomene o vremenu pre i posle Polibijeve Istorije , ali koji je mnogo poznatiji po svojoj Geografija (Γεωγραφικά, 17 knjiga) gde je opisao tada poznate krajeve Evrope, Azije i Afrike.
| 33 |
Jevrejsku istoriju obradio je Josip Flavije (Ιώσηπος, oko 37–97), koji je napisao delo O judejskom ratu (Περὶ τοῦ Ἰουδαικοῦ πολέµου), gde opisuje Vespazijanove i Titove pobede u tzv. judejskom ratu
(64–70), te spis Stara judejska istorija ( Ἰουδαικ ὴ ἀρχαιολογία), gde nastoji pokazati kako je Biblija starija od grčke istorije.
Plutarh Jedan od najpopularnijih pisaca, ne samo helenističke, nego čitave antičke književnosti bio je Plutarh (Πλούταρχος, 46–posle 120), iz Heroneje u Beotiji, čija se velika književna baština od preko 120 naslova deli na dve velike grupe. Prvu čine Etički spisi ( Ἐθικά, lat. Moralia ), u kojima sa stanovišta etičke problematike obrañuje najraznovrsnije teme – filozofiju, religiju, književnost, politiku, muziku, vaspitanje – ali bez vlastite misaone orginalnosti, već na osnovi goleme načitanosti. Drugu grupu naslova čine Paralelni životopisi (Βίοι παράλληλοι), paralelne biografije po jedne rimske i jedne grčke istotrijski značajne ličnosti, od kojih je sačuvano ukupno 46 biografija (23 para) i 4 bez para. Ponegde su se poreñenja nametala sama od sebe (npr. Ciceron i Demosten), ali većinom su veštačka (npr. Tezej i Romul), premda to nema značaja jer svaka biografija čini zasebnu celinu. Prema izvorima koje koristi Plutarh se ne odnosi kritički. Meñutim, Plutarh i nije istoriograf, niti je on to sam hteo biti: svaka ličnost čiji život opisuje treba zapravo da poslužio kao jedan moralni primer, bilo loš bilo dobar. Zbog toga su ličnosti koje opisuje previše statične s već izgrañenim karakternim osobinama, ali nadareno pripovedanje, interes za zanimljive anegdotske detalje i isticanje etičkih vrednosti doneli su Plutarhovim Životopisima veliku slavu u potonjim vremenima. Dugotrajni mir i procvat istočnih provincija u 2. veku nove ere doveli su do kulturnog oživljavanja koje se naziva "drugom sofistikom" ili "grčkim preporodom", tokom kojega se budi interes za starinu, za oživljavanje starih kultova i običaja, a otvaraju se i službene filozofske i retorske škole koje potpomaže država. Ponovo se razvija javno govorništvo, a putujući učitelji, koji sebe nazivaju sofistima, poučavaju deklamatorskoj veštini raspravljanja. I premda je druga sofistika podstakla interes za stare atičke govornika, bila je previše sadržajno isprazna i izveštačena da bi značajnije doprinela književnosti. Najpoznatiji sofista toga doba bio je Dion Hrizostom (∆ίων Χρυσόστοµος, umro oko 112), od koga je sačuvano oko 80 govora o raznim moralnim i književnim temama. Filozofska misao ovog razdoblja, pretežno eklektička, životari bez originalnosti u filozofskim školama: novih sistema nema, već se obnavljaju stari pravci. Filon (Φίλων, roñen oko 20. pne., umro izmeñu 41. i 54) pokušao je povezati Mojsijevo učenje s grčkom filozofijom, pre svega Platonom.
| 34 |
Filozof i istoričar Flavije Arijan ( Ἀρριανός, 95–175), Epiktetov učenik, objavio je svoje beleške s predavanja, na kojima se uglavnom i zasniva naše znanje o ovom filozofu. Glavno je Arijanovo delo Aleksandrova anabaza ( Ἀλεξάνδρου ἀνάβασις, 7 knjiga), koja je na trezven način i s osloncem na
pouzdane istorijske izvore obrañivala čitav život Aleksandra Velikog. Indijska istorija ( Ἰνδική) više je geografija nego istorija Indije, Taktika (Τέχνη τακτική) obrañuje vojnu veštinu, dok je spis O lovu (Κυνηγετικός) dopuna istoimenog Ksenofontovog dela. Stoička je filozofija imala mnogo pristalica u Rimu, pa je tako na tragovima stoicizma i car Marko Aurelije (121–180) napisao u obliku aforizama u 12 knjiga delo Razmišljanja sa samim sobom (Τὰ εἰ ς ἑαυτόν). Popularna je bila i filozofija skeptika, čiji je glavni predstavnik Sekst Empirik (Σέξτος, oko 200) koji je prikazao filozofiju Pirona, osnivača skepticizma, u delu Pironove postavke (Πυρρώνειοι ὑποτυπώσεις). Za istoriju filozofije od velikog je značaja zbornik Diogena Laertija (∆ιογένης ὁ Λαέρτιος, 2. vek) Životi i mišljenja znamenitih filozofa (Βίοι καὶ γνῶµαι τῶν ἐν φιλοσοφία εὐδοκιµησάντων, 10 knjiga). Jedan od najjačih filozofskih pravaca ovoga doba jeste neoplatonizam, koji stoji pod jakim uticajem raznih religioznih shvatanja i na kraju zapada u misticizam. Začetnik neoplatonizma je Plotin (Πλωτῖ νος, νος, 204–270), čije je spise sredio i izdao Porfirije (Πορφύριος, 233–304) pod naslovom Eneade ( Ἐννεάδες = devetice, po 9 knjiga). Poslednji značajni neoplatoničari bili su Jamblih ( Ἰάµβλιχος, oko 330), Porfirijev učenik i osnivač neoplatoničke škole u Siriji, zatim Proklo (Πρόκλος, 410–485), koji je uglavnom pisao komentare na Platonova dela, te Simplikije (Σιµπλίκιος, 6. vek), poznati komentator Aristotelovih spisa. Istoriografija 2. i 3. veka dala je, osim Arijana, još nekoliko imena, ali ona nemaju veliku vrednost za istoriju književnosti, premda su za istoriju veoma značajne. Apijan ( Ἀππιανός, 2. vek) napisao je Rimsku istoriju ( Ῥωµαικά) obradivši dogañaje od Enejina dolaska u Italiju pa sve do svoga vremena. Najistaknutiji grčki istoričar carskog razdoblja bio je Dion Kasije (∆ίων, oko 150–235), čija je Rimska istorija ( Ῥωµαικ ὴ ἱ στορία) στορία) u 80 knjiga najopsežnija rimska istorija. Ovo je delo važan izvor za
poznu republiku i rano carstvo i pisano je plastičnim stilom, s očiglednim uticajima Tukidida. Veliki je značaj Pausanijinog (Παυσανίας, 2. vek) putopisnog dela Opis Helade (Περιήγησις τ ῆς Ἑλλάδος, 10 knjiga), koje donosi opis spomenika, grañevina, skulptura, slika itd. iz različitih delova Grčke, koje je većinom sam video. Glavni izvor za istoriju 4. veka je Zosim (Ζόσιµος, 6. vek) koji je obradio rimsku istoriju od Oktavijana Avgusta do Teodosija II.
| 35 |
Lukijan Ovom razdoblju pripada najpoznatiji grčki satiričar Lukijan (Λουκιανός, oko 120–180) iz Samosate u Siriji, koji je kao učitelj retorike proputovao veliki deo carstva. Sačuvano nam je više od 80 njegovih spisa, većinom u dijaloškom obliku, koji obrañuje različite strane života: filozofiju, umetnost, književnost, religiju, moral itd. U početku šaljov i duhovit, Lukijan u starosti postaje oštar kritičar i sarkastičar. Glavni predmeti njegove kritike su glupost, sujeta, licemerje, filozofska pretencioznost, praznoverice, verski fanatici, uključujući i hrišćane. Na primer, Razgovori bogova (Θεῶν διάλογοι) prikazuju bogove kao nemoralne i ništavne ličnosti koji sve vreme samo spletkare jedni protiv drugih; Tragični Zevs (Ζεὺς τραγῳδός) je najsnažnija satira protiv praznoverja gde se prepiru po jedan epikurejac i stoičar; Istinite pripovesti ( Ἀληθεῖ ς ἱ στορίαι) στορίαι) satira su na račun neverovatnih priča raznih romanopisaca o čudesima bogova i heroja. Meñu naučnim piscima ovoga razdoblja važni su geograf Klaudije Ptolemej (Πτολεµα ῖ ος, ος, 2. vek), autor Velikog sistema astronomije u kojem zastupa geocentrični sistem i lekar Klaudije Galen (Γαληνός, 2. vek), uz Hipokrata najpoznatiji antički lekar, čiji spisi sadržinski predstavljaju vrhunac antičke medicine. U 4. veku sofistika je zastupljena još nizom istaknutih imena od kojih su najznačajniji Libanije (Λιβάνιος, 314–393), Temistije (Θεµίστιος), Himerije ( Ἱµέριος, oko 315–386) i car Julijan Apostata ( Ἰουλιανός, 331–363). Tematika privatnog života i intimnih osećaja obrañuje novi oblik, koji su antički teoretičari nazvali "pripovešću o osobama", a koja je danas, pomalo anahrono, dobila naziv roman. Od grčkih romana sačuvani su uglavnom oni koji obrañuju ljubavnu tematiku: tu se većinom opisuju izmišljena lica, i to zaljubljeni par koji se mora rastati, a zatim nakon mnogih pustolovina i muka ponovo nalaze jedno drugo i nastavljaju sraćan život. Najvažniji od sačuvanih antičkih grčkih romana jesu Haritonova (Χαρίτων, 2 vek) Povest o Hereji i Kaliroji (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) te Efeske priče ( Ἐφεσιακά) Ksenofonta iz Efesa (Ξενοφῶν, 2 vek). Sredinom 2. veka na roman počinje uticati druga sofistika, pa on postaje jedan od oblika sofističke proze, kako se najbolje vidi iz dela Longa (Λόγγος, 2–3. vek), autora pastirskog ljubavnog romana Dafnis i Hloja (∆άφνις καὶ Χλόη). Novina u prikazu ljubavnih zgoda sastoji se tu u tome što je za pozadinu radnje uzeta pastirska sredina i što se umesto uobičajenih lutanja i pustolovina opisuju etape otkrivanja ljubavnih osećaja. Meñu sofističke romane pripadaju još
| 36 |
Heliodorove ( Ἡλιόδορος, 3. vek) Etiopske priče o Teagenu i Harikleji i Priče o Leukipi i Klitofontu Ahileja Tatija ( Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. vek). Dominacija proze na gotovo svim književnim poljima potisnula je u drugi plan poeziju. Na kratko je u 4. veku zablistala epska poezija. Kvint Smirnjanin (Κόιντος ὁ Σµυρναῖ ος) ος) sastavio je podužu poemu Posle Homera (Τὰ µεθ' Ὅµηρον) o dogañajima u trojanskom ratu nakon Ilijade , Nono (Νόννος) je napisao veliki ep o Dionisu (∆ιονυσιακά, 48 knjiga), a Muzej sastavio je Priču o Heroji i Leandru (Τὰ καθ' Ἡρὼ καὶ Λέανδρον) – dražesnu priču o mladiću Leandru koji je s azijske obale Helesponta svake noći
plivao na evropsku obalu svojoj voljenoj Leandri, ali se jednom prilikom utopio, pa je u smrt za njim krenula i njegova dragana. Od lirskih vrsta najduže se zadržao epigram, a polovinom 6. veka sastavio je Agatija ( Ἀγαθίας) zbirku njemu savremenih epigrama, od kojih 100 iz njegovog pera, koja je poslužila kao jedan od izvora za Palatinsku antologiju . Škola neoplatonizma bila je uperena protiv hrišćanstva, koje je sve više prodiralo u sve slojeve helenističkog društva, pa je car Justinijan 529. godine naredio zatvaranje filozofskih škola u Atini. Time se završava antička grčka književnost, hrišćanstvo postaje društveni i kulturni pokret novog doba koje je upravo nastupilo, a Evropa ubrzano zaboravlja gotovo svu kulturnu baštinu stare Helade. Proći će skoro hiljadu godinu pre no što će učeni ljudi na Zapadu ponovo otkriti grčku književnost i, oduševljavajući se njome, njene vrednosti odlučno uperiti protiv hrišćanskih dogmi u nastojanju da od religije emancipuju društvo, kulturu, nauku i filozofiju, započinjući tako period humanizma i renesanse.
| 37 |
