Zoran Lj. Nikolić
Masonski Simboli u Beogradu
KRATAK ISTORIJAT I SIMBOLI SLOBODNOG ZIDARSTVA I Veoma je teško govoriti o tajnim ili diskretnim društvima i tvrditi za nešto da
je nesporno. Tako se mnogi proučavaoci masonerije u nekim oblastima ograđuju, iznoseći obilje hipoteza, priznajući da, ili ne postoji precizan odgovor na pitanja koja su sebi postavili, ili da ga, makar, oni nisu pronašli. Zato će, da bi i neupućeni čitalac mogao lakše da prati priču, biti izneti neki od osnovnih podataka iz istorije slobodnog zidarstva, oko kojih postoji opšte slaganje onih koji su se bavili istraživanjem masonerije.
II lako je izvesno da je ovakav način udruživanja „izabranih” u različitim
formama postojao tokom istorije, svi se slažu da se kao datum osnivanja slobodnih zidara u današnjem obliku smatra 24. jun po novom, odnosno 7. jul po starom kalendaru, 1717. godine. Tada se u Londonu ujedinjuju četiri do tada postojeće lože, a budući da je to bio dan svetog jovana Krstiteija, ova masonerija se i danas naziva „jovanovskom”. Ovakav način udruživanja masona danas je najrasprostranjeniji u svetu. Ogroman deo ikonografije i simbola masoni preuzimaju iz srednjovekovnog cehovskog, građevinskog zanata, pa odatle i sam naziv pripadnika ovog pokreta, koji etimološki potiče od reči „zidar”, odnosno „slobodni zidar”. U to doba se u Evropi i Engleskoj razvija
građevinski zanat, i zidari se međusobno udružuju, baš kao što su svoje asocijacije pravile i druge zanatlije. Najpre su postojala bratstva, i u njima su se „ukrštale” i religijska i socijalna uloga. Zajedno su obavljali religijske ceremonije, ali su se i međusobno pomagali i udruživali da bi lakše, zajednički mogli da izgrađe veće građevine. Oruđa kojima su raspolagali tadašnji zidari bila su znatno skromnija od današnjih, pa je ovakav način njihovog organizovanja bio potpuno logičan. Taj milje bio je idealan kliše za nastanak slobodnih zidara. Podsećamo, osnovni principi masonstva jesu upravo pobožnost i međusobna pomoć. Jedan od
prvih i najvažnijih dokumenata takozvane „spekulativne” masonerije koja, u stvari, izvire iz dotadašnje, „radne”, a nastaje 1717, godine, jeste Andersonova konstitucija, koja je i danas jedan od osnovnih kodeksa u slobodnih zidara. Džejms Anderson bio je sveštenik škotske crkve u katedrali Sv. Jakova. Upravo njemu je bio dodeljen zadatak, posle formiranja Velike lože, da napravi jednu vrstu ustava, jer je razvoj masonerije iz takozvane operativne u spekulativnu očigledno zahtevao i određenu preciznost. Uz Andersona je na kodifikovanju ovih praviia radio i Džordž Pejn, ali i odbor od 14 članova, koji je bio zadužen
za redakturu i proveru ovih pravila, te su se Načela konačno pojavila 1723. godine, i bila su sastavljena od tri dela Istorije masonerije, Dužnosti i Propisa. Da bismo objasnili elementarne stavove koje su uobličili Pejn i Anderson, možda je najbolje uzeti citat iz dela Dužnosti. U poglavlju O Bogu i religiji naročito se naglašava kako je „mason dužan da se povinuje moralnim zakonima”, a ako valjano shvati masonsku umetnost, nikada neće postati ateista...” Takođe, kod Andersona je naglašeno i ovo: „Premda je u drevna vremena masonima u svakoj zemlji bilo naloženo da prihvate religiju te zemlje ili naroda, kakva god ona bila, sada se
smatra prikladnijim da se masoni obavežu samo na onu religiju koju prihvataju svi ljudi, to jeste da budu dobri i iskreni ljudi, časni i pošteni, bez obzira kakvom se veroispovešću i ubeđenjima odlikovali, a da njihova lična mišljenja budu prepuštena njima samima, a to znači da budu dobri i iskreni ljudi, ili časnog i poštenog značaja... Time je slobodno zidarstvo postalo središte udruživanja i sredstvo pomirljivog i vernog prijateljstva među ljudima, koji bi, inače, ostali zauvek razjedinjeni.”
Veliki arhitekta Takođe je neobično važan onaj deo Konstitucije u kojem je reč o tome da se
u masonske lože ne mogu unositi nikakve privatne uvrede i razmirice, a posebno politička i religiozna neslaganja, budući da su masoni protiv svake politike, jer „ono što do sada nikada nije doprinelo dobrobiti lože nikada i neće”. I, posebno je važno to da je prema Andersonovoj konstituciji mason „miroljubivi podanik građanske vlasti, gde god živi i radi, i nikada se neće mešati u zavere i pobune protiv blagostanja naroda”. Konstitucija savetuje slobodnim zidarima da se dobrovoljno prilagode svakoj zakonitoj vlasti i da revnosno rade na napretku svoje zemlje. Dakle, masoni su, po svom osnovnom kodeksu, prvenstveno patriote.
III Neophodno je da se naglasi to kako je prvobitni cilj masonerije bio da oslobodi ljudski duh bilo kakve tiranije i mentalne torture, za koji je u srednjem veku, prema stavu masona, uglavnom bila zadužena katolička crkva. Neki smatraju da je to bio i osnovni razlog nastanka reda slobodnih zidara da se suprotstave katoličkoj crkvi i njenoj nedodirljivoj moći. I upravo su tamošnji oštri religiozni sukobi bili razlog nastanka masonerije u Engleskoj. Masonski obredi, ili „radovi”, kako ih zovu slobodni zidari, odvijaju se u
loži. Još iz vremena radnog masonstva loža je označavala posebnu prostoriju gde su se sastajali klesari, zidari i druge zanatlije iz esnafa, tu su imali svoje obrede, učili veštinu građenja, i na taj način jednim delom ostavili milje koji su preuzeli masoni. Tako su od radnog masonstva preuzeti i osnovni hijerarhijski stepeni, poznati u Jovanovskoj masoneriji. Prvi stepen je učenički, drugi je pomoćnički, dok je treći majstorski. Laički preneseno, ovo je hijerarhija koja podseća i na našu viševekovnu zanatsku tradiciju, u kojoj je postojao sistem koji su činili šegrt, kalfa i majstor. Ovakva masonerija naziva se još i „plava” zbog plave boje koja dominira
obredima, kao i na ritualnim predmetima. Od sredine 18. veka nastaje i sistem takozvanih visokih stepena, pa je tokom daljeg razvoja masonerije danas u svetu aktivna i hijerarhija od 33 stepena, poznata kao škotski ritual. Važno je napomenuti da unutar jedne države, po pravilu, posloji samo jedna Velika loža, koja je vrhovna po hijerarhiji, tako da ne može nijedna druga loža da postoji izvan njenog okvira i znanja. Prema nekim definicijama, Velika loža je skup svih loža koje imaju zajedničke ciljeve, ali i zajednički nastup i prema onima koji nisu njihovi članovi, kao i prema državi uopšte.
Konstituisanje Velike lože mora da se odvija po masonskim principima koji nalažu da ona bude oformljena samo tako što će u nju simbolićno da „unese" svetlo neka Velika loža koju su do tada vec priznali drugi i ima takve atribuite. Lože koje su nastale na drugačiji način, po pravilu, smatraju se nepriznatim i nazivaju se „divljim” ložama.
IV Da bi neko postao član slobodnozidarskog reda, mora u potpunosti da poštuje neka osnovna pravila. To je čovek koji, kako se kaže u
masonskom žargonu, „traži svetlost” i mora da bude „slobodan čovek l dobrog glasa", Prijem nije jednostavan, već se među članovima lože koji najbolje poznaju „tražioca” određuje jemac koji garantuje da je ovaj dostojan prijema, Ako članovi lože procene da je onaj koji traži prijem dostojan toga, na sednici se čita njegova biografija, dok se njegova fotograftja objavljuje na takozvanoj „Crnoj tabii onih koji traže", Posle toga, obrazuje se komisija koja ima zadatak da ispita prošlost kandidata, kao i verodostojnost podataka koje je priložio, ali i dostojnost da ovaj postane jedan od braće. Ako ovaj proces protekne povoljno
po kandidata, prislupa se takozvanoj „balotaži", odnosno glasanju kuglicama crne i bele boje, Balotaža predstavlja poseban vid tajnog glasanja i povoljna je po kandidata koji traži prijem ukoliko se nije pojavila nijedna crna kuglica. .Ako su u posebnu kutiju spuštene tri crne kuglice, prijem se odbija, a ako su članovi lože glasali jednom ili dvema crnim kuglicama, tada je prijem odložen na određeno vreme, kada se balotaža ponavlja. Ukoliko se postigne potpuna saglasnost među svim članovima lože, može se pristupiti prijemu, a to je, po pravilu, posebna svečanost u loži, koja je i poseban ritual. Jedan interesantan obred posebno se
neguje u tradiciji masona, a to je primanje u red takozvanih „luftona”, To su sinovi već poznatih masona, a ova tradicija se veoma često u svetu u mnogim porodicama duboko poštuje.
V Sam prijem u stepen učenika dovodi čoveka iz svetovnog okruženja u prvi pravi kontakt sa masonskim znanjima, pa tako on ulazi u posebnu prostoriju u kojoj ostavlja sve predmete od metala, novac, ukrase, jer je cilj rituala da upozori kandidata na to da mora da se odrekne svega „što sija lažnim sjajem”. On se suočava sa istinom da zlato i
njegova isprazna svojstva nisu ono čemu učenik treba da teži. Mason se, međutim, ne primorava da položi zakletvu siromaštva. On treba da shvati da je novac samo sredstvo, ali nikako cilj. Kako objašnjava Anri Dirvil u knjizi „Masoni" ovaj sjaj je, prema masonskom verovanju, veštački i lažan. „Odvojen od metala, svetovnjak se odvodi u sobu za kontemplaciju, sa povezom na očima. Sama soba deluje zloslutno. Zidovi su potpuno crni i ukrašeni skeletima, lobanjama mrtvaca i suzama koje se vide na mrtvačkom pokrovu. Tu su, takođe, kosa, pevaci peščani sat. Lažne simbole je lako razumeti: to je misao o smrti. Između pevca i mrtvačkog pokrova stoje
napisane reći: ’Budnost i istrajnost'. Pevac kaže onome koji treba da razmišlja: ja objavljujem dan; ne gubi ni časa, nastoj da te potpuno shvate. Vežbaj budnost na manama, ispravljaj se jer blizu je čas kad ćeš primiti prosvetljenje, i njega moraš biti dostojan. Ovo prosvetljenje je istinski dan, besmrtna želja. Očisti se da bi mu ukazao poštovanje. Peščani sat koji bejaše prvobitni sat govori o onome što prolazi; vreme teče brže nego moj prah, budi istrajan u svome delanju, znaš li koliko si čist da bi se usavršio? Oko ovih predmeta poređanih na zidovima, da bi nateraii svetovnjaka na korisna razmišljanja, napisane su sledeće reči:
Ako te ovamo goni znatiželja, uđi! Ne strahuj da se prosvetliš na svojim greškama, bićeš poučan za nas! Ako si sklon dvoličnosti, strahuj, mi ćemo te prozreti i to pročitati u dubini tvoga srca! Ako držiš do razlika među ljudima, ovde ih nećeš upoznati! Ako je tvoja duša znala za strah, više neće! Ako budeš istrajan, očistićeš se, izaći ćeš iz ponora tame i ugledati svetlost! Od tebe će se možda zahtevati najveće žrtve, pa i sam život, da li si spreman da ih podneseš?’ Kandidat zatvoren u sobu mora uložiti napor da spozna svoju trenutnu situaciju i da o njoj dobro razmisli. Ono
što mu valja činiti jeste neprestano traganje za mudrošću. Delo što mu je pripalo u udeo doista je ozbiljno. On najpre treba da upozna svoje mane, s čvrstim ubeđenjem da ih prevaziđe i zameni vrlinama. Sve te promene mogu da potraju godinama"
VI Masonska loža prostire se od istoka prema zapadu, dok joj je širina od severa prema jugu. Prijem kandidata iz spoljnog sveta zato prikazuje čoveka koji ritualno ulazi u masonski hram sa zapada, Njegov status se vremenom menja, ukoliku adekvatno napreduje, pa
u stepenu majstora dolazi do istoka. Istok je, u masonskom poimanju sveta, ona strana sa koje dolazi svetlost. Na simboličan način, kandidat u ložu ulazi kao dete, iz mračnog sveta, sa zapada, da bi tražio prosvećenje putujući ka večnom istoku. Za simboličko značenje lože važno je i to da je „duboka do središta zemlje, a visoka do neba”. Ona je skup braće koja su u njoj okupljena da naširoko raspravijaju o misterijama saveza u koji su se ukijučiii, ali je i, po mnogim masonima, sama sebi simbol. Njena gornja granica je čist nebeski svod posut zvezdama. Takođe je veoma važno da je pod lože u obliku pravougaonika čija je jedna stranica dvostruko duža od druge,
što prikazuje dvostruku Ijudsku prirodu jednu fizičku i drugu eteričnu. Istok Iože predstavlja duhovnost. Za Ijudski razum, pogotovo za njegovu sklonost materijalnom, ”Zadužen” je zapad. Sever je tu da simboliše mrak i neznanje, a jug da bude mesto gde se susreću istok i zapad, i on je simbol intuicije i razuma. Pod lože čini crnu-belo Šahovsko polje koje takođe ima jaku simboliku u različitim stepenima, i bez njega se ne može zamisliti masonski hram. Za masona ovakav pod predstavlja harmoniju koja se rađa iz ravnoteže suprotnosti, kao i narode i doktrine iz kojih je ova ravnoteža nastala. Veoma važan deo masonskog rituala
jesu bele rukavice koje nose svi prisutni masoni, i one su simbol čistote. Uz niih, svi masoni nose kecelje, kao i značke lože kojoj pripadaju. Još jedan bitan deo masonske lože jeste simbolička crtaća tabla koju zovu još i tapis, tepih ili sag. U Jovanovskim ložama on je razastrt na sredini hrama, i na njegovim ivicama nalaze se takozvane "tri male svetlosti". To su sveće koje simbolizuju ono što svaki pojedinac dobija rođenjem - Sunce je simbol spiritualne svesti, viših aspiracija i emocija duše, Mesec je simbol Ijudskog razuma, dok je starešina lože, u stvari, simbolički mala svetlost. On je ujedno i simbol volje koja mu upravo pomaže da bude gospodar svog
života. U četvrtom uglu tapisa nalazi se ložinska zastava. Neki kažu da je upravo simbolika tapisa zamenila crtanje ugljem po podu, što je trebalo da simboliše crtanje legende o Solomonovom hramu, koje je tokom nekadašnjih masonskih ceremonija bilo rađeno ugljem na podu lože. Ovaj tepih oivićen je trakom koja je ornamentisana crnim i belim trouglovima. Simbolikom svoje snage štitila ga je od neupućenih i neprosvećenih. Posle njega, sa zapadne strane postoji polje crno-belih kvadrata i na kraju stepenici na čijem vrhu su stubovi J i B. Ovi stubovi u masona imaju veliki
simbolićki znaćaj i zovu se Jakin i Boaz. Bezbrojna su tumačenja njihovog značenja, od toga da su simbol ulaska u sam Solomonov hram, da su to, u stvari, i m e n a Solomonovih sinova, preko simbolike vezane za dvojnost sveta, muškog i ženskog principa, do toga da su to simboli koji podsećaju na dva egipatska kraljevstva, dakle, stubove Donjeg i Gornjeg Egipta pre ujedinjenja u skladnu i neprikosnovenu državu onog doba. Ili su, kao u mnogim drugim masonskim legendama, bili sve to, zajedno?
VII
Simbolika koju prate masoni, njene legende i predanja vezani su za daleku, prethrišćansku prošlost, ali i za neke potonje redove, kao što je Red vitezova templara, pa je tako veoma teško biti precizan u tumačenju svih znamenja ovog reda, kao i njegovih ceremonija. Važno je, ipak, objasniti osnovnu legendu na kojoj svoja učenja i predanja zasnivaju masoni, a to je Iegenda o Hiramu Abifu, graditelju Solomonovog hrama. O izgradnji Solomonovog hrama piše i Biblija, a neke od tumača masonske istorije, upravo organizacija arhitekata, klesara, zidara i ostalih, asocira na prvu pojavu slobodnozidarske organizacije, i u njoj nalaze uporište. Uglavnom, ovo je
centralno mesto u slobodnozidarskoj organizaciji Jovanovske lože: kada je Solomon Hiramu iz Tira poverio izgradnju hrama. Pripreme su bile opsežne, jer, kako je zabeleženo, jevrejski radnici su sekli kedrovo i čempresovo drvo, a feničanski car ga je slao morskim putem u okolinu današnjeg Tel Aviva, odakle su ga radnici dovlačili do Jerusalima. Hananski radnici su, u isto vreme, u brdima Jordana vadili i obrađivali blokove koje su prenosili na brdo Morija, koje je „zbog gradnje hrama bilo srubljeno i poravnano”. (Vidi poglavlje o Avali!)
Solomonov hram Kako su to, na prirner, u knjizi „Hiramov ključ” objasnili autori koji za sebe tvrde da su prošli inicijaciju u status majstora, „kada se prvi put kandidatu predstavlja ovaj drevni lik, Poštovani majstor izgovara sledeče reči: ”U smrti nema užasa koji bi bio
ravan mrlji krivokletstva i beščašća. O toj velikoj istini anali masonstva pružaju slavne primere i o nepoljuljanoj vernosti i prevremenoj smrti našeg Velikog majstora, Hirama Abifa, koji je izgubio život neposredno pre završetka gradnje hrama kralja Solomona, građevine čiji je on, čega ste nesumnjivo svesni, bio glavni arhitekt.” Naime, sve se odigrava zbog velike tajne koju je ovakav majstor mogao da zna, a ona nije bila dostupna onima koji je nisu bili dostojni. To su bili neki od njegovih učenika, podanika, koji su želeli da doznaju tajnu na silu. I sklopljena je zavera tako što je bilo 15 učesnika izgradnje koji su na silu želeli
od Hirama da saznaju tajnu, ali ih je 12 odustalo, veče uoči odlučne akcije. Ostala trojica su ostala istrajna u svojoj nameri, i desilo se sledeće: „Kada je završio sa molitvom, uputio se prema južnoj kapiji. Tu mu je prišao prvi od ovih nasilnika, koji se, u nedostatku boljeg oružja, naoružao zidarskim viskorn, i zahtevao od našeg Gospodara da mu oda istinske tajne, preteći mu da će ga ubiti ukoliko na to ne pristane. Veran svojoj zakletvi, ovaj mu odgovori da su tajne poznate samo trojici u svetu, i da bez saglasnosti druge dvojice on niti može, niti želi da ih otkrije. Ali, da on lično ne sumnja da će strpljenje i istrajnost, kada za to
dođe vreme, zidaru koji zavredi, dopustiti da učestvuje u njima. A što se njega tiče, on bi radije umro no izneverio sveto poverenje koje mu je dato. Pošlo odgovor nije zadovoljio napasnika, on je usmerio silovit udarac ka čelu našeg Gospodara, ali iznenađen njegovom odlučnošću, samo je zakačio desnu slepoočnicu, ipak dovoljno snažno da se ovaj zateturao i posrnuo na levo koleno. Oporavljajući se od zadatog udarca, požurio je ka zapadnoj kapiji, gde mu se isprečio drugi siledžija, kome je odgovorio isto kao i prethodnom, a ipak sa nesmanjenom čvrstinom kada mu je grubijan, naoružan libelom,
zadao strahovit udarac u levu slepoočnicu, što ga je oborilo na desno koleno. Shvativši da je put za bekstvo u oba ova dela hrama odsečen, naš Gospodar se, slab i obliven krvlju, posrćući odvukao do istočne kapije, gde se nalazio treći grubijan. Dobivši sličan odgovor na svoj drski zahtev, jer je naš Gospodar ostao veran svojoj zakletvi čak i u ovom trenutku najvećeg iskušenja, nasilnik mu je zadao snažan udarac posred čela teškim kamenim maljem... Tako je umro naš gospodar...” Postoje varijacije na ovu temu - da je Hirama jedan od ubica udario nožem ali suština ostaje slična...
Uskoro je i kralj Solomon čuo za zloslutne vesti o nestanku svog najvažnijeg graditelja, pa je, iz istog izvora, ovako protumačen dalji tok događaja: „Čuvši to, kralj se još više zabrinuo za bezbednost svog glavnog umetnika. Stoga je izabrao 15 zanatlija u koje je imao poverenje i naredio im da krenu u potragu za našim Gospodarom, nadajući se da je još živ, a strahujući da je možda stradao kao žrtva pokušaja da se iz njega izvuku tajne njegovog uzvišenog položaja. Nakon što je određen dan njihovog povratka u Jerusalim, oni su formirali tri Zanatlijske lože, i krenuli u potragu sa tri ulaza u hram. Proveli su mnoge
dane u besplodnom traganju. Jedna grupa se vratila a da nije otkrila ništa značajno. Druga grupa je imala više sreće. Jedne večeri, kada su već svi bili iscrpljeni, a namirnice istrošene, jedan od braće se, da bi se podigao, uhvatio za žbun pored koga je ležao, a koji se, na njegovo iznenađenje, lako odvojio od zemlje. Podrobnijim ispitivanjem, otkrio je da je zemlja bila sveže iskopana. Pozvao je svoje saputnike i zajedničkim naporom su otvorili grob u kome su pronašli nečasno zakopano telo Gospodara. Ponovo su ga zakopali sa dubokim poštovanjem, a grob obeležili bagremovom granom (akacijom), kako bi kasnije mogli da ga pronađu. Potom su požurili u Jerusalim
da bi kraiju Solomonu saopštili bolne vesti.” Akacija je kasnije, po povratku zanatlija, ponovo dobila zelenu boju, grane su prolistale, a ovo drvo je postalo specifično „drvo života” u masonskim predanjima.
VIII Bilo kakva priča o istoriji masonerije bez pominjanja veoma važnog mesta koje u njoj zauzimaju vitezovi templari bila bi lišena svakog smisla. Templarske legende i njihova istorija najdirektnije se vezuju za nastanak reda slobodnih zidara, iako je nastanak ovog viteškog
reda vezan za vreme koje je čak nekoliko vekova prethodilo oficijelnom nastanku slobodnozidarskog reda. To je samo još jedan od pokazatelja koji govore da je ideja masonerije i udruživanje slobodnih zidara u ovom ili onom obliku postojala znatno pre njenog obelodanjivanja pred javnošću 1717. godine. Ta godina i ujedinjenje četiri londonske lože očigledno je samo početak faze u kojoj su se slobodni zidari jasnije otvorili prema svetu i dali mu preciznije znakove svog postojanja, naravno, onoliko koliko su oni to procenili za shodno. Sam templarski red nastao je znatno ranije, u vreme krstaških ratova. Hrišćanskim hodočasnicima iz Evrope
Palestina je postala nedostupna posle invazije Turaka Seldžuka koji su pokorili ovu svetu hrišćansku zemlju 1076. godine. To je neminovno izazvalo Prvi krstaški rat, započet 1096. godine, na poziv pape Urbana Drugog. Na čelu ogromne vojske nalazila su se najuglednija viteška imena tog doba predvođena biskupom od Le Pija Ademarom. Godfroa Bujonski je posle osvajanja Jerusalima bio proglašen za kralja. On je ipak insistirao da ga oslovljavaju isključivo kao čuvara Svetog groba, što mu je, očigledno, pričinjavalo znatno veću čast od samog kraIjevanja. To je bilo vreme kada nastaju različiti viteški redovi, čija misija je
uglavnom bila usmerena na zbrinjavanje hodočasnika u Svetoj zemlji, kao i na brigu o njihovom bezbednom dolasku i povratku kući. Godfroa Bujonski 1099. godine osniva Sionski red, nedugo zatim oformljen je Red hospitalaca svetog Jovana Jerusalimskog, a oko stotinu godina kasnije i Tevtonski red. Godine 1118. osnovan je Red vitezova templara ili, kako su se još zvali, Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama. Red je, navodno, osnovao Ig de Pejen, sa još osmoricom prijatelja, sa kojima se zakleo da će braniti Svetu zemlju, istovremeno se zavetujući na siromaštvo, čistoću, neporočnost i poslušnost. Ovo bratstvo imalo je poseban pečat
koji je simbolizovao dva konjanika koji na istom konju jašu istovremeno, što je p r e d s t a v l j a l o znak apsolutne solidarnosti, dok im je znak raspoznavanja bio beli plašt sa velikim crvenim krstom. Neki tvrde da današnja zastava Švajcarske ima veze sa ovim redom i da je napravljena na uzorku templarske, aii sa obrnutim rasporedom boja. Uzgred, Švajcarska zastava je najstarija u Evropi, i potiče upravo iz doba krstaških ratova. Templari su bili smešteni u takozvanoj Omarovoj džamiji, na mestu gde se nekada nalazio Solomonov hram, da bi im kasnije kralj Boduen Prvi, rođeni brat Godfroa Bujonskog, ostavio na raspolaganje celokupno zdanje koje
se nalazilo na prostoru nekadašnjeg hrama. Tako su ovi srednjevekovni vitezovi i dobili ime po kome su i danas prepoznatljivi - vitezovi „hramovnici” „templari” (engl. temple-hram). Interesantnu istoriju ovog reda predano su izučavali i slobodni zidari Kristofer Najt i Robert Lomas i svoja istraživanja objavili u knjizi „Hiramov kljuć” ali oni nisu jedini koji su se dvoumili oko toga odakle devetorici vitezova moć i ambicija da se bave tako složenim i delikatnim poslom kakav je obezbeđivanje hodočasnika koji su krenuli put Jerusalima. Oni se pitaju „zašto bi ovi Francuzi postaviii sebi zadalak koji se, u najboljem slučaju, može smatrati optimističnim, a u
najgorem predstavlja čistu ludost?” Štaviše, niih dvojica zaključuju, posle dugogndišnjeg istraživanja, da „ne postoje nikakvi dokazi da su prvi templari štitili hodočasnike”. Jedino za šta su postojali pouzdani dokazi o njihovom delovanju bilo je mnoštvo činjenica da su vitezovi ovog reda, prvih godina po osnivanju, vršili temeljna iskopavanja ispod ruševina Irodovog hrama. Ukratko, mnogi autori zakljućuju da su templari tražili neku vrstu blaga ili svetinje, koje je, prema njihovim informacijama postojalo podno hrama cara Solomona. Godinama su bili posvećeni iskopavanjima, tražeći nešto u mreži brojnih tunela koji su se tu nalazili. Te
tunele moderni arheolozi našli su tek 1876. godine. Templari su znali šta traže u Jerusalimu, i to je, navodno, bio svitak pergamenta koji je otkriven u Kumranu na Mrtvom moru 1947. gođine. Bio je to spisak grobnica u kojima su bili sačuvani raziičiti predmeti koji su mogli da budu deo takozvanog blaga jerusalimskog hrama. Mnoga predanja govorila su u prilog tome da su upravo templari bili čuvari Svetog grala, što je pojačavalo mističnost ovog reda i dramatično mu podizalo ugled u Starom svetu. Vitezovi ovog reda uskoro postaju neobično moćna družina. Organizaciono su bili superiorni u odnosu na sve druge konkurente, čak su ovladali bankarskim
poslovanjem i plaćanjem „na daljinu”, jednom vrstom menica, pa su postali, po svojoj ekonomskoj snazi, „najjača država bez države” u Evropi. Imanja su im bila nepregledna, riznice prepune, a moć je sve više rasla. Kreditirali su države i crkvu, pa ih neki autori smatraju i pretečama današnjih multinacionalnih kompanija. Moć templara naročito je smetala francuskom kralju Filipu Lepom (12681314). Istoričari kažu da je bio prezadužen kod njih, kao i to da templari nisu uvažili njegovu molbu za prijem u njihov red, što ga je nagnalo na žestoku osvetu koju je dugo i pažljivo pripremao. Kada je uspeo da na papsko mesto dovede svog čoveka, pokazao je
svoje pravo lice i namere, i mogao je da brutalno stupi u akciju. To se desilo u petak, 13. oktobra 1307. godine, kada je uhapšen tadašnji veliki majstor ovog reda Žak de Mole, kao i 60 najuglednijih vitezova. Interesantno, „crni petak 13.” u stvari je za mnoge malerozan dan, ali većini nije poznato da je ovaj datum vezan za pogrom templara. Akcija je započela u jednoj krčmi gde su zaverenici protiv vitezova zaštitnika Hristovog hrama čekali signal za pogrom, a to je bio trenutak kada je prvi među zaverenicima trebalo da okrene hleb naopako. Od tada važi predanje, sačuvano i u mnogim srpskim krajevima, da se hleb nikako ne sme okretati naopako. Predanja su ušla
duboko u tradiciju iako je poreklo takvog ponašanja mnogima nepoznato. Doduše, u srpskim krajevima hleb je često doživljavan kultno, pa ga narodna predanja pominju uz najdublje poštovanje. De Mole je dan posle javno spaljen na lomači, a tada formalno nestaje sa istorijske scene i čitav templarski red. U predanju je ostalo zapisano da je, tokom stravične ceremonije spaljivanja, sa lomače prokleo zaverenike i da im je prorekao zlu sudbinu, odnosno da neće poživeti više od jedne godine posle njegovog umorstva. Legenda kaže da se to i dogodilo. Veliko bogatstvo monaha vitezova uglavnom je prigrabio francuski kralj,
ali veliki deo nikada nije pronađen. Deo vitezova je sa 18 galija otplovio uglavnom za Škotsku, dok je deo otišao u Portugal. U Škotskoj su dočekani dobronamerno i srdačno, jer su Škoti, na čelu sa Robertom Brusom, već bili ekskomunicirani iz katoličke crkve, budući da su se pobunili protiv kralja Edvarda Drugog. U Portugalu templari su prihvaćeni u novi red Vojske Isusa Hrista, među čijim velikim majstorima se izdvajao Henri Moreplovac, a tu su bili i Vasko da Gama, Bartolomeo Dijaz i Fernando Magelan. Kristofer Kolumbo, takođe vitez ovog reda, otisnuo se „ka Indiji” noseći karte Martina Bahajma, templara
i kartografa iz Nirnberga. Posle mnogo objavljenih knjiga o vitezovima templarskog reda postaje izvesno da je Kolumbo krenuo na put ka Americi koju su uveliko posećivali Evropljani pre njega. To dokazuju i dekoracije unutar poznate Roslinske kapele, čudnovatog zdanja u Školskoj, izgrađenog u 15. veku. Unutra, postoje neobični delovi isklesani na stubovima koji prikazuju klipove kukuruza, kao i biljku aloju. Ne bi to bilo neobično da se pouzdano ne zna da su kukuruz i aloja tada rasli isključivo na američkom kontinentu, a da Roslinska kapela nije izgrađena pre ovog Kolumbovog putovanja, tobože ka Indiji. Ili je, poučen templarskim mapama, dobro znao šta radi?
U velikom delu Škotske i danas postoje sačuvani templarski grobovi koji su tako prepoznatljivi po tome što nemaju zapisano ime pokojnika, već su vitezovi sahranjivani ispod ravne ploče. Jedino obeležje bio je otisak mača koji je vitez za života posedovao. To je bila jedina njegova imovina, dok je za naredna pokolenja bilo dovoljno to da je bio templar, ali ne i njegovo ime. Templari bivaju posredno uključeni u Seljački ustanak u Engleskoj 1381. godine, a njihovo pojavljivanje je često bilo misteriozno, o čemu iscrpno govori Džon Robinson u knjizi „Rođeni u krvi”. On kao navodne razloge za sukob pominje i animozitet između hospitalaca i templara, jer su ovi prvi nasledili
veliki deo templarske imovine po ukidanju reda. Uglavnom, ostatak vitezova Hristovog groba očigledno je nastavio da radi unutar svojih tajnih krugova, ljubomorno čuvajući svoje pripadništvo ovom redu kao najsvetiju tajnu. Možda je i veliki požar u Londonu 1666. godine, kada je izgoreo bezmalo ceo grad, bio pogodno tle za ponovno okupljanje zidara u velikom broju i na značajnim poslovima, pa je i to bio interesantan sticaj okolnosti koji je omogućio da templari ponovo zaseju svoje seme snažnije nego do tada. Možda je, kako tvrde neki istoričari masonerije, ovog puta bilo značajno to što je zidarski esnaf bio simbolički pogodan da se templari transformišu u
masone. Tu već dolazi do različitog tumačenja pojedinih autora: jedni tvrde da je zidarski esnaf oduvek bilo jasan „teren” za simbole masonerije, dok su drugi okrenuti tezi da su se templari veštom mimikrijom samo preobratili u masone. Važno je reći i to da je pripadnike ovog reda anatemisala katolička crkva zato što su prihvatali ezoterična i hermetična razmišljanja do kojih su dolazili logikom svog postojanja na Mediteranu, kao i zato što su uvažavali platonistički i pitagorejski način poimanja sveta, što se razlikovalo od strogih crkvenih dogmi onog doba. Tek, templari i danas postoje, o njima postoje mnoga predanja, a u narednim
poglavljima biće ponovo reči o njima i njihovom uticaju na slobodne zidare. I danas, kako tvrde autori „Hiramovog ključa”, postoji jasno odredište koje povezuje templare i masone i ukršta njihova predanja, a to je već pomenuta Roslinska kapela. Ovo zdanje je sačuvano tokom vekova bez obzira na besomučne borbe i razaranja u njegovoj okolini. Kapela je, prema mišljenju mnogih, u stvari, jedna vrsta rekonstrukcije Irodovog hrama, a interesantno je to da na njoj nema hrišćanskih obeležja, već su simboli na njenim fasadama i unutrašnjosti isključivo templarski i masonski.
IX Mnogo prostora bi bilo potrebno da bi se prikazale sve legende i svi obredi koji su bitni za razumevanje slobodnozidarske organizacije, ali ovi osnovni koje smo pomenuli važni su da bi se jasnije razaznalo sve ono što smo videli na pojedinim beogradskim građevinama. Pre toga, nekoliko reči o tome kako su masoni došli na ovaj prostor, odnosno ko su sve u Srbiji, odnosno na Balkanu bili istaknuti masoni. Na Balkanu, među prvima i sigurno značajnijim masonima onog doba bio je grof Ivan Drašković, koji je u Glini osnovao ložu „Ratno prijateljstvo” još
davne 1764. godine. Budući da je masonerija zvanično osnovana 1717. godine, ovo je jasan dokaz koliko se brzo širila Evropom, i koliko je brzo postajala značajna. Grof Ivan Drašković, hrvatski plemić, kasnije osniva ložu u Otočcu, koja je, kao i prethodna, bila oficirska, što pokazuje da su naši zemljaci na teritoriji ondašnje Austrije, u Lici i Krajini, na obodu Carevine kojoj su bili granićari, među prvima došli u kontakt sa slobodnozidarskim redom. Kasnije, a pod patronatom Draškovića, dolazi i do ujedinjenja četiri postojeće lože u Veliku hrvatsku ložu. Istovremeno, Srbi iz Vojvodine kontaktiraju sa masonerijom i preko
Budimpešte, pa se tako pominju Josif Jovanović Šakabenta, vladika novosadski, krušedolski arhimandrit Stefan Stratimirović i drugi.
Značka lože "Mitropolit Stratimirović" Veliki društveni potresi u Evropi s kraja 18. veka brzo se šire i sve više je antiklerikalaca i prosvetitelja koji se
oštro suprotstavljaju feudalizmu i crkvenoj dominaciji. Na tom talasu, verovatno, masonerija i stiže u Srbiju koja je na razmeđi vekova pod turskom dominacijom. Među masonima je i danas veoma uvaženo delo velikog narodnog prosvetitelja Dositeja Obradovića. Njeega neki nazivaju i prvim modernim srpskim piscem, a njegov udeo u masoneriji ocenjuju značajnim, Budući da nije lako utvrditi da li je neko bio mason ili ne, oslonili smo se na tvrdnje samih masona, argumentovane i činjenicom da je jedna loža u međuratnom periodu čak i nosila njegovo ime.
Dositej Obradović Dositej je bio veoma blizak i sa
Vukom Karadžićem, za koga neki istraživači, doduše, bez preciznih dokaza tvrde da je postao mason na svojim putovanjima po Evropi. Podsećamo, u Evropi tog doba stvarala se jedna nova kultura, kao i jedan novi naučni milje, kojima su poseban ton davali masoni. Uticaj na naše prosvetitelje bio je od velikog značaja, pogotovo kada se zna da su tadašnje evropsko mnjenje formirali umovi kao što su bili Gete, Betoven ili Mocart, slobodni zidari čije je delo i danas neprikosnoveno. Postoje nagoveštaji da je i vladika Petar Petrović Njegoš bio, ako ne mason, a ono sigurno u veoma bliskom kontaktu s njima. To se tumači na
različite načine, ali onaj, pretežan potiče od činjenice da je među njegovim prvim učiteljima bio provereni i oduševljeni slobodni zidar Sima Milutinović Sarajlija. Nije zgoreg pomenuti da su u predvečerje Prvog srpskog ustanka u Beogradu radili masoni koji su bili organizovani unutar lože čije ime istoričari nikada nisu saznali. Među „braćom” toga doba bili su Petar Ičko, vojvoda Janko Katić, braća Popovići Čardaklije, svi potonji vođi srpskog ustanka i svi, očigledno, slobodni zidari, zajedno sa velikim grčkim patriotom Rigom od Fere i samim Mustafa-pašom, koji je bio veoma pravedan vladar naklonjen narodu, pa su ga zato zvali i
„srpska majka”. U dahijskom zulumu su našli motiv da se spoje i naprave ložu koja je okupljala i Turke i Srbe, koji su, eto, imali zajedničke ciljeve.
Avram Petronijević, 1792-1852
U godinama koje nastupaju, do kraja 19. veka, masonerija doživljava novu ekspanziju i iz redova srpskih viđenijih ljudi regrutuje veliki broj članova, pa tako nastaje i prva isključivo srpska loža „Svetlost Balkana”, formirana 1876. godine. Među istaknutim članovima te lože bili sli profesor Velike škole Mihailo Valtrović, kao i Ivan Đaja.
Ivan 1884-1957
X
Đaja,
Uz simbole koje sada pominjemo, neka tumačenja ćemo komentarisati kada budemo opisivali zgrade na koje ćemo nailaziti tokom ovog beogradskog putopisa posvećenog slobodnozidarskoj gradnji i „potpisivanju” Za UČENIČKI STEPEN važno je da kandidat simbolički doživljava novo rađanje, pa navlačenje belih rukavica ima posebno značenje, baš kao i opasavanje bele kecelje, kojom, kao simbolom čistote, ulazi u kraljevsku umetnost. Simboli ovog statusa jesu neobrađen kamen i čekić kojim kandidat počinje njegovu obradu. Z a POMOĆNIČKI STEPEN bitna je moralna ispravnost koju posvećenik pokušava da dostigne. U ovoj fazi je
značajan simbolički princip uglomera, libele i viska. Za MAJSTORA, masona uzdignutog na treći stepen, važno je to da je na simboličan način prešao preko sopstvenog mrtvačkog kovčega, spoznajući tako svoju Ijudsku, animalnu prirodu. Postajući majstor, mason u ovom stepenu postaje nalik samom Hiramu Abifu, čiji je naslednik, i po čijem uzoru je obavezan na zavet večnog ćutanja. Majstorska kecelja obrubljena je plavom trakom, a krase je i tri ruže koje znače da je priroda čoveka, ono animalno u njemu, preobraženo i pobeđeno sa tri svetla. Majstor je mason koji je, radeći uglomerom i libelom, uskladio svoju trostruku prirodu.
XI Simboli koji se izdvajaju u masonskoj ikonografiji jesu: ŠESTAR i UGLOMER koji su u simboličkom kodu češće viđani zajedno nego odvojeno. ŠESTAR je simbol duha, njegove vlasti nad materijom. Masonski majstor, kako kaže „Rečnik simbola”, „između uglomera i šestara u ulozi je posrednika”. Istovremeno, šestar i uglomer se, u uzajamnim kombinacijama, prikazuju kao komplementarni sklad nebeskih i zemaljskih običaja. Saglasno
simbolizmu kruga, koji čini šestar, odnosno četvorougla, koji nastaje radom pomoću uglomera, šestar se dovodi u vezu i sa određivanjem vremena, a uglomer sa određivanjem prostora. Značajno je i to da u masonstvu stepeni otvorenosti šestara simbolišu mogućnost i stepene spoznaje. Tako, 45 stepeni odgovara osmini, 60 stepeni šestini, a 90 stepeni četvrtini. Ograničavajući otvor šestara na najviše 90 stepeni, masoni pokazuju granice koje čovek ne može da prekorači. Istovremeno, ugao od 90 stepeni oponaša uglomer, a on je, opet, simbol materije. Šestar je simbol duha i njegove dominacije nad materijom. Otvor šestara od 45 stepeni pokazuje da materija nije
potpuno savladana, a otvaranje od 90 stepeni - potpuno ostvarenje ravnoteže između dve snage, jer šestar postaje tačan uglomer. Međusobni položaj šestara i uglomera simbolišu i različita stanja u kojima se nalazi slobodni zidar naspram materijalnih i duhovnih snaga. Ako je uglomer položen na šestar, materija vlada duhom. Ako su šestar i uglomer ukršteni, te dve snage su uravnotežene, a ako je šestar položen na uglomer, to je znak duhovne nadmoći. Najzad, ako se otvor šestara podudara sa otvorom uglomera, to je najviše usklađenje materijalnog i duhovnog nivoa. UGLOMER (UGAONIK), prema
rečima autora Rečnika simbola, budući da označava više dimenzija, horizontalnu i vertikalnu, simbolizuje prostor. Ali, pošto služi samo za crtanje četvorougaonih i pravougaonih likova, istovremeno simbolizuje i ispravnost i poštovanje zakona i pravila. U masonstvu, uglomer obešen o uže velikog majstora označava da odluka poglavara lože može da bude samo u skladu sa pravilima reda i da on može da deluje samo na ispravan način. VlSAK je oruđe operativnih masona i gotovo uvek se vezuje za libelu. To je komad olova obešen o konac i pokazuje vertikalan položaj koji se proverava upravo pomoću viska. U masonskim radovima visak je taj
koji sprečava svako skretanje i iskrivljenost, a simbolizuje dubinu znanja i ispravnost. Pomoću njega slobodni zidar spoznaje svoje greške, u prilici je da ih lakše otkloni, a na taj način u mogućnosti je da oprosti ljudske nedostatke, uzdižući se iznad ostalih. Tokom masonskih radova viskom manipuliše drugi nadzornik koji je zadužen za šegrte okupljene oko severnog stuba u loži. Njegov zadatak je i da ih u potpunosti razume, da im oprosti ako pogreše, pa da ih, na taj način, uputi kako da isprave dela proistekla iz sopstvenih zabluda. TROUGAO, prema stavovima slobodnog zidarstva, bitan je kao „svetleća delta” (od velikog grčkog
istoimenog slova). Osnovica masonskog trougla, prema Rečniku simbola, označava Trajnost, a strane koje se sastaju u vrhu Tminu i Svetlost. To su elementi koji određuju Kosmičko trojstvo. „Svetleća delta” je jednakokraki trougao kojem je osnovica duža od krakova, kao zabat na hramu. Sa uglom od 108 stepeni na vrhu i po 36 stepeni na svakoj strani osnovice, takav trougao odgovara „zlatnom broju”. Osim toga, u takav trougao može savršeno da bude upisana plamteća zvezda petokraka. Naravno, za trougao je vezana i simbolika broja tri. Naime, i „3” i trougao simboli su duha. Broj tri u masonskom svetu nosi vrhunsko
simboličko značenje. Postoje tri osnovna stepena: učenički, pomoćnički i majstorski. Veliki neimar svih svetova predstavljen je u trouglu. Svaka loža ima tri velike svetlosti - Bibliju, moralni zakon koji vezuje sve ljude, uglomer, koji ovog puta simbolizuje ljudski zakon koji rukovodi svim njihovim delima, i šestar, koji predstavlja pravičnost i tačnost. Tu su i takozvane „tri male svetlosti”, a to su Sunce, Mesec i starešina, koji simbolizuju, pored ostalog, mudrost, snagu i lepotu. Nadalje, sa tri koraka ulazi se u ložu, a tri brata rukovode njenim radom. PENTAGRAM je jedan od najvažnijih masonskih simbola, i on,
suštastveno, predstavlja masoneriju. Pentagram je u masona simbol Genija, onoga ko uzdiže dušu do velikih stvari, Ne samo da je ovo bio omiljeni simbol kod poklonika Pitagore, jednog od njihovih preteča, čije delo slobodni zidari veoma uvažavaju i usvajaju, već je bitno to da se ovaj simbol kod masona zove „plamena zvezda”. Njena važnost je nepobitna, a pored ostalog, „braća” je vezuju i za stare Egipćane, jer je ova zvezda bila simbol, odnosno slika Izidinog i Sunčevog sina, kao tvorca godišnjih doba, ali i amblem kretanja. Ona je slika onog Horusa, „pramaterije”, nepresušnog izvora života, slika one svete vatre koja je univerzalno seme svih bića.
Za pentagram je vezan i broj pet, koji ima simboliku i pomoćničkog stepena, a na rad na tom stadijumu ulazi se sa pet koraka. Istovremeno, slovo „G” je veoma značajan simbol kod masona, a on je peti konsonant i simbol „pete nauke” geometrije. Najzad, petokraka nastaje iz tri trougla, i predstavlja prelazak u majstorski stepen. SOLOMONOV PEČAT je šestokraka zvezda, sačinjena od dva jednakostranična, međusobno ukrštena trougla. Sama simbolika vezana za kralja Solomona veoma je bitna u slobodnih zidara, ali je značajno šta sve ovaj znak nosi. Trougao sa vrhom nagore, u
hermetičkoj misli, simbol je vatre, a onaj, okrenut nadole - vode. Trougao vatre, okrnjen osnovicom trougla vode, označava vazduh, a isti takav, samo obrnut, trougao vode okrnjen osnovicom trougla vatre, odgovara zemlji. Kako kažu autori Rečnika simbola, sve to ujedinjeno u šestougaoniku predstavlja sveukupnost elemenata univerzuma. DVA STUBA su već bila pominjana u ovom tekstu, ali im se valja vratiti još jednom, zarad preciznosti. Naime, pomenuli smo njihovu simboliku, ali je potenciramo još jednom zbog toga što su to stubovi koji nose masonski hram. Ta dva stuba, Jakin i Boaz (najčešće obeleženi sa „J” i „B”), zauzimaju
najznačajnije mesto u hramu. „J” je muški, aktivan, vatren, dok je „B” pasivan, ženski i vazdušan. Sunce odgovara stubu „J”, dok je Mesec onaj koji karakteriše stub „B”.
Slobodnozidanki simboli iz masonskog časopisa „Šestar”
PRVE SLOBODNOZIDAR LOŽE U BEOGRADU I Današnja Galerija Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu dobro je poznata Beograđanima, ali je njen nastanak za mnoge nepoznanica. Kako napominje istoričar Marinko Paunović u knjizi „beograd večiti grad”, nije isključeno da je podignuta na temeljima
koji potiču još iz doba rimskog Singidunuma, odnosno Kastruma, kako su Rimljani nazivali tvrđavu koja je dominirala ovim delom tadašnje pokrajine Mezije.
Galerija Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu: šta li se sve događalo u ovoj zgradi?
Ova građevina, iako danas izgleda očuvano, nastala je tridesetih godina 19. veka i spada u starije koje su posle silnih razaranja ostale u Beogradu, ali ono što je posebno interesantno jeste to da je bila prva namenski građena masonska loža u ovom gradu. Baš kao što masoni to znaju da istaknu, mnoge simbole nije lako prepoznati ako posmatrač baš nije tome vičan, ili ako nije jedan od posvećenika. Na ovoj građevini pilastri su tu da asociraju na stubove Jakin i Boaz, a pet stepenika na ulazu predstavljaju pet simboličnih koraka kojima članovi pomoćničkog reda ulaze u hram. Jakin i Boaz, u masonskom viđenju, prikazuju dvojnost sveta, simboličko viđenje dva
„pola” prirode, poznata u vaskolikim filozofijama sveta. Ulaz u hram orijentisan je prema severu, što je pravilo u gradnji slobodnozidarskih hramova, mada je svaka od strana sveta za masone simbolički važna. Zgrada današnjeg Prirodnjačkog muzeja ima dve simetrično raspoređene prostorije u odnosu na ulaz u zdanje do kojih vodi isti hodnik, dok je centralna prostorija u osi sa ulazom u zgradu. Ovakav raspored prostorija jasno pokazuje da je zdanje namenski građeno kako bi postalo masonski hram, tim pre što je centralna odaja, pravougaonog oblika, jasno orijentisana prema stranama svela. Posebna simbolika bila je posvećena istoku, gde tokom
slobodnozidarskih ceremonija sedi veliki majstor ili starešina lože, a sama loža je počivala na tri stuba, u konkretnom slučaju tri drvena direka, koji u masoneriji označavaju mudrost, snagu i lepotu. To su stubovi koji, po uzoru na staru grčku tradiciju, svojim izgledom asociraju na dorski, jonski i korintski stil. Uz zapise iz predratnih masonskih časopisa koji opisuju ovo zdanje, značajno je mišljenje masona Sretena J. Stojkovića koji u knjizi „Slobodno zidarstvo” pominje ovu građevinu i tadašnji Kalemegdan. „Nema podataka o pojedinim ložama u Beogradu prvih decenija prošloga (19 - prim. Z. N.) veka, ali se zna da je do
1848. godine postojala u samom gradu turska loža 'Ali koć’, koju su posećivali i gdekoji Srbi. Ona je bila u onoj zgradi između prve i druge gradske kapije, u kojoj je bila gradska ambulanta, a čiju fasadu ukrašavaju trougao i egipatski stubovi na ulazu. O ovoj loži postoje i pismeni podaci. Ima pisama iz burne 1848. godine koja potvrđuju posredovanje i zauzimanje te lože kod vođa ugarske revolucije, da se tadašnja krvava borba izmedu Srba i Mađara otkloni ili ublaži.” Časopis „Šestar”, službeno glasilo Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija”, od maja 1927. godine pominje beleške Sretena Stojkovića. On piše, misleći na zgradu u kojoj je bila
smeštena ova loža, da je „docnije premeštena iz grada i do bombardovanja 1862. godine nalazila se u varoši ispod Glavne policije”. Stojković dalje dodaje: „Više od ovoga piscu ovih redova poznato je, da je u ambulanti visio o zidu jedan uramljeni crtež čovečje lobanje. Pokušavano je bilo kod vojnih vlasti da kućicu fotografišemo, a crtež Iobanje ponesemo u Ložu, jer je govoreno da na poleđini crteža postoje neki zapisi. Vojna vlast nas je odbila, a po svršetku rata crtež nije više visio u kancelariji. Međutim, ima se razloga verovati da je on zaista od nekadašnje Lože, jer je izgledao veoma oveštao.” Tako 1927. godine dr Vojislav Kujundžić, poznati slobodni zidar,
beleži čak i to da su se na razmeđi 18. i 19. veka među članovima beogradske lože, koja je postojala u današnjoj Galeriji Prirodnjačkog muzeja, nalazili Mustafa-paša, Janko Katić, Petar Ičko, braća Čardaklije (Popovići), kao i veliki grčki revolucionar Riga od Fere. Kujundžić ovoj grupi ljudi dodaje i Dositeja Obradovića, pa ceo skup deluje veoma proevropski i prosvetiteljski. U to vreme političku atmosferu ovog dela Balkana umnogome određuje antagonizam među samim Turcima, koji će kasnije i ubrzati podizanje Prvog srpskog ustanka. Jako neprijateljstvo nastalo je između Mustafa-paše, u narodu poznatog i kao „srpska majka” s obzirom na to da je bio veoma sklon
reformama tada aktuelnog sultana Selima Trećeg i kao takav blagonaklon prema Srbima, i Osmana Pazvanoglua, čoveka koji je bio na čelu janičara koji su se potpuno odmetnuli od sultana. Oni su u međuvremenu postali toliko jaki da su se osetili moćnim da se suprotstave i samom sultanu. Ta obest išla je dotle da je Pazvanoglu na sebe preuzeo i borbu protiv Beogradskog pašaluka, tako da je na kraju ubijen Mustafa-paša, a ozloglašene dahije su svojom bahatošću i nemilosrdnošću prema narodu, izazvale Prvi srpski ustanak. Tako zgrada Prirodnjačkog muzeja, sudeći po masonskim izvorima, ima veliko istorijsko značenje, a koliko su je predratni slobodni zidari doživljavali u
tom svetlu pokazuje podatak da je tu bio planiran i prvi masonski muzej u Beogradu. Ovu je građevinu, do 1935. godine, koristio jedan sanitetski major Vojske Kraljevine Jugoslavije, da bi 1936. godine Velika loža donela odluku da se zgrada pokloni Upravi varoši Beograda, pa da se tu otvori Muzej masonstva. Za postavku su bila zadužena dva slobodna zidara - i to elitni istoričari - Milan Prelog iz Zagreba i Vladimir Ćorović iz Beograda.
Vladimir Ćorović, 1885-1941 Vrtlozi potonjih ratnih vremena sprečili su ostvarenje ove ambicije, ali su i danas jasan pokazatelj kako je slobodno zidarstvo bilo doživljavano u Beogradu pre Drugog svetskog rata, a
kako se sve dramatično izmenilo u posleratnim previranjima. Predratna masonerija je potpuno izgubila značaj, osim u egzilu, pa tako i priliku za bilo kakve forme organizovanja u Beogradu. O nekim njenim „ekstremnim” varijantama govorićemo u posebnom delu knjige. Danas je u ovom zdanju smeštena Galerija Prirodnjačkog muzeja. Na našu sramotu, Beograd je jedan od retkih gradova u Evropi čiji Prirodnjački muzej nema svoju stalnu postavku, već su ovde izloženi samo izabrani eksponati, dok su hiljade drugih „sakriveni" u depoima i nedostupni su javnosti.
II Iako prva, loža na Kalemegdanu nije i jedina u kojoj su se okupIjali masoni u Beogradu pre drugog svetskog rata. Slobodni zidari su imaii još nekoliko mesta gde su se sretali na „radovima" kako zovu svoje obredne skupove. Nažalost. najveći deo tih zgrada nije sačuvan. Jedno od ovakvih mesta bilo je Staro zdanje koje se nalazilo preko puta današnje Osnovne škole „Kralj Petar” u istoimenoj ulici )nekadašnja .7. jula), u neposrednoj blizini Saborne crkve. U ovoj zgradi je od 1883. do 1900. godine svoje radove održavala Ioža „Sloga, rad i postojanstvo”, čiji je starešina bio
Mihajlo Valtrović. Prostorije lože nalazile su se tačno naspram stana u kojem je Valtrović živeo. Tako je bilo do 1900. godine, kada su prostorije lože pretvorene u službene odaje Direkcije državnih železnica. Interesantno, veliki hroj slobodnih zidara ove lože upravo je radio u ovoj direkdji.
Staro zdanje
Kako beleži Divna Đurić Zamolo, skupljajući sećanja različitih hroničara, hotel „Staro zdanje” prvo se zvao „Kod jelena”, a potom „Grand hotel”. Zauzimao je ceo blok između današnjih ulica Kralja Petra, Gračaničke, Ivanbegove i Čubrine, a nosio je ulični broj 10 današnje ulice Kralja Petra. „Staro zdanje” je zidao knez Mihailo Obrenović za vreme svoje prve vladavine, a još 1850. godine Sigfrid Kaper beleži kako „knez Mihailo nije žalio izdatke, da ga i po obimu i po njegovoj raskoši sagradi, da bi se mogao podičiti pred ma kojim hotelom takozvane civilizovane Evrope”. Knez Aleksandar Karađorđević, koji je bio na čelu Srbije između dva perioda
vlasti kneza Mihaila Obrenovića, potom gradi drugi evropski uređeni hotel, „Srpsku krunu”, koji Beograđani često zovu i „Novo zdanje”. Tako je „Grand hotel”, ponovo postao „Staro zdanje”, kakvim su ga znali stari Beograđani do rušenja, 1938. godine. Kao što će se videti iz daljeg teksta, ovi prvi „evropski” hoteli u Beogradu bili su i veoma važna sastajališta slobodnih zidara. Hotel se izdavao u zakup, i u njemu su se smenjivali različiti zakupci. Deo njegove istorije koji je nama bio interesantan jeste onaj gde Branislav Nušić pominje svoja sećanja vezana za ovu, u svoje vreme najveću građevinu u Beogradu. On beleži da je „dugo
g o d i n a Grand hotel držao pok, Miličević, otac g. Dušana Miličevića, koji je docnije, kada je država zauzela ovu zgradu za žielezničku direkciju, nazidao novi Grand hotel u Knez Mihailovoj ulici kod Zore”. Nažalost, nije poznato ime projektanta ove zgrade. Međutim, o njenoj važnosti u društvenom životu varoši opet govori Nušić koji je zabeležio i kako je „Grand hotel" bio najotmenija kafana i hotel u Beogradu. „Tu su se još od vremena ustavobranitelja zbirali uvek političari i odatle je mnogi pokret nikao." Ko zna da je Branislav Nušić bio slobodni zidar, razumeće i zašto je reč „pokret” bila sasvim dovoljna za ovakav opis.
Za ovaj hotel karakteristično je i to da se u njemu, nedugo posle otvaranja, obrela i grupa pristalica ilirskog pokreta. Kako beleži Divna ĐurićZamolo, tu je boravio Ljudevit Gaj, a u istoriji llirskog pokreta zabeleženo je da je u Beogradu 1844. godine osnovano tajno društvo za propagiranje jugoslovenske ideje, čiji su članovi bili i neki najbliži Gajevi saradnici. Tako je, u skladu sa svojim imenom, „Grand hotel” imao zaista raskošnu istoriju, tokom koje je čak i goreo u požaru koji je, po svemu sudeći, bio namerno izazvan. Proveravajući podatke iz jedne pripovetke Ljubomira Nenadovića, Divna Đurić-Zamolo nalazi lice po imenu Benda, poreklom iz
Banata. Dok se ispovedao svešteniku, Benda je navodno priznao kako je 1849. godine zapalio „Staro zdanje" zbog nagrade koju je za obavljeni posao dobio. Navodno je objasnio kako se „jedan bogataš u madžarskom logoru bio opkladio sa jednim pukovnikom u veliku sumu novca da će u Beogradu biti luminacija i da će ova varoš biti osvetljena kada Madžari osvoje Banat". To je bilo vreme mađarske bune predvodene Lajošem Košutom, u kojoj je imao uspeha tokom borbi u Banatu. I Košut je bio mason. . Tako su 1900. godine masoni iz lože „Sloga, rad i postojanstvo” morali da napuste ovo istorijski značajno beogradsko zdanje. Potom su neko
vreme održavali sastanke u Valtrovićevom stanu, ali se takav način rada pokazao nekomfornim. Ova loža je posle nove seobe imala sve češće sastanke u jednoj od prostorija Narodnog muzeja, čiji je Valtrović bio osnivač i upravnik.
III Slobodni ziđari su imali svoje skupove i u nekadašnjem hotelu „Srpska kruna”, u zdanju na početku ulice Kneza Mihaila, gde se sada nalazi Biblioteka grada Beograda. S tim vremenom, kada su se masoni tu okupljali, u vezi je i pikantna anegdota u kojoj je glavni učesnik bio jedan nesrećni policijski
špijun.
Nekadašnji izgled hotela „Srpska kruna” U nameri da otkrije ko su srpski masoni (ili „farmazoni”, kako su ih često Beograđani zvali u nesrećnoj adaptaciji francuskog termina „framason”), agent, po nalogu šefa policije Tase Milenkovića, nameri da se sakrije u jedan od šifonjera koji se nalazio u sali
u kojoj je trebalo da se održi skup slobodnih zidara. Ne lezi vraže, njegove informacije o vremenu odvijanja događaja nisu baš bile naročito precizne, tako da je „promašio” datum za jedan dan. Zbog svoje netačne informacije, bio je primoran da puna 24 sata provede u šifonjeru, čekajući da se masoni najzad pojave, a on, jadan ali odan, konačno sačini toliko važan izveštaj svojim šefovima... Zgrada „Srpske krune” nije bila primamljiva samo slobodnim zidarima. Još jedna asocijacija koja okuplja isključivo elitu građanskog društva rotarijanci, takođe je često organizovala svoje skupove u ovom zdanju. To je bilo tridesetih godina 20. veka.
Hotel „Srpska kruna” izgrađen je 1867. godine. U to vreme bio je najbolji hotel koji je Beograd imao. Ovo zdanje građeno je po ugledu na hanove, koji su nekada bili najčešća odmorišta u gradu, pa je i „Srpska kruna” imala veliko centralno dvorište. Pritisnuta burnim vremenima, menjala je namenu, pa je tako u njoj bila smeštena i Narodna biblioteka Srbije od 1945. do 1970. godine, kada je preseljena u današnju zgradu na vračarskom platou pored hrama Svetog Save. Namena ovog zdanja ni posle toga nije bitno promenjena jer je u njoj danas Biblioteka grada Beograda.
IV Još jedno važno sastajalište masona na razmeđi vekova bilo je neposredno pored Skadarlije, u zgradi koja se nalazila u Zetskoj ulici. Danas nije lako prepoznati koja je to zgrada, ako se sudi samo po izgledu fasade. Nama su bili dostupni samo podaci o tome da su se slobodni zidari tu okupljali, ali nije sačuvan podatak o broju zgrade, kao ni o tome da li je zgrađa sačuvana ili je srušena u bombardovanju. Tako su se masonski radovi odvijali u zdanjima koja uglavnom nisu bila pravljena kao namenske slobodnozidarske lože. Najčešće su pojedine prostorije unutar zgrade bile
naknadno adaptirane u tu svrhu. To je razlog što danas na fasadama takvih zgrada ne postoje vidljiva obeležja slobodnih zidara, jer one nisu ni građene kao masonska sastajališta.
V Pre Drugog svetskog rata slobodni zidari su se okupljali i u zgradi koja se nalazila u neposrednoj blizini zdanja Narodnog pozorišta, na današnjem Trgu Republike. U to vreme nije postojala današnja zgrada „Jugodrva”, koja se nalazi tik uz pozorište, već je na njenom mestu bilo drugo zdanje koje su izvesno vreme koristili masoni kao svoju ložu.
Pored Narodnog pozorišta nalazila se zgrada u kojoj su se okupljali predratni masoni, 1932.
VI Još jedna po masoneriju veoma značajna građevina predratnog Beograda srušena je, a nalazila se na uglu ulica Prote Mateje i Njegoševe. I u njoj su se
odvijali slobodnozidarski obredi, a tu je stanovao Jova Aleksijević, sekretar Novog saveta škotskog rituala Srbije i veliki sekretar Velike lože Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Aleksijević je bio i dugogodišnji glavni urednik masonskog časopisa „Neimar”, koji je počeo da izlazi 1912. godine u Beogradu. Redakcija časopisa se nalazila upravo u ovoj kući, sa preciznom adresom: Prote Mateje broj 23. Kako je pisalo na „Neimaru”, administracija lista nalazila se u Studeničkoj broj 46A. To je zgrada koja je takođe veoma značajna za istoriju međuratne masonerije, ali pod drugim imenom. Naime, Studenička ulica je u međuvremenu promenila ime i postala
Garašaninova. Tamo se kasnije nalazila Velika loža „Jugoslavija”, a bila je u istoj zgradi, do Drugog svetskog rata sa adresom - Garašaninova broj 8.
VII Posebno interesantnu prošlost imala je građevina koja je pripadala Vojislavu Kujundžiću, a nalazila se u Jakšićevoj ulici broj 9. Kujundžić je bio poznat predratni slobodni zidar, a pored ostalog, ostao je zabeležen u istoriji i po tome što je bio jedan od osnivača društva krematista „Oganj”. Ova zgrada je srušena u drugoj polovini 20. veka, a stariji Beograđani je pamte kao raskošno zdanje. Na njenom mestu nije niklo ništa
osim parkinga, pa je ostalo pitanje ko je i zašto rešio da je sruši. Navodno je namera bila da se ovde sagradi Arhiv SANU.
Plan zgrade dr Vojislava Kujundžića
Dok jedni tvrde da se to desilo
upravo zato što je zdanje imalo masonsku namenu, upućeniji sve to tumače običnim gradskim javašlukom, tako karakterističnim u posleratnom, a bogami i potonjem Beogradu. Zgrada je bila napravljena 1921. godine, a na građevinskim planovima je kao autor bio potpisan građevinski inženjer Nikola Matejić. U ovom zdanju dugo se nalazio bioskop „Korzo” koji su posećivali Beograđani, ne znajući da posle projekcije ova sala postaje masonska loža.
VIII Slobodnozidarski radovi odvijali su
se i u zgradama koje nisu ni projektovane ni sagrađene s namenom da budu masonski hramovi. Sticaj okolnosti im je ipak „podario” i tu namenu, pa su se tako izvesno vreme beogradski masoni skupljali i u Kapetan-Mišinom' zdanju, na današnjem Studentskom trgu.
Izgled Kapetan Mišinog zdanja u doba nastanka
Ovo nije bilo neobično, s obzirom na to da je kapetan Miša Anastasijević bio slobodni zidar. Zgrada „dunavskog kapetana” napravljena je 1863. godine, a prvobitno je Miša Anastasijević planirao da to bude njegova privatna palata. Za projekat prelepe građevine, a u ono vreme i jedinog monumentalnog beogradskog zdanja, bio je zadužen Čeh Jan Nevola koji je istovremeno bio i glavni inženjer u građevinskom odeljenju „Popečiteljstva vnutrenih dela”. Kako tumači dr Branko Vujović, u knjizi „Beograd kulturna riznica”, građevina je oblikovana u duhu romantizma, pa njena arhitektura predstavlja stilsku mešavinu romanogotskih, renesansnih i srpsko-
vizantijskih graditeljskih tradicija. Na središnjem delu glavne fasade, u posebno oblikovanim nišama, nalaze se skulpture Apolona i Minerve.
Miša Anastasijević, 1803-1885 Tokom izgradnje, kapetan Miša je
odustao od prvobitne namene da zgrada bude privatni dvorac i odlučio da to postane njegova zadužbina „otečestvu”, kako i danas piše na zdanju. Interesantno, posle silnih društvenih promena od 1863. godine, kada je i zvanično postala zadužbina, zgrada je i do danas sačuvala tu namenu. Mnoge druge građevine čiji su vlasnici imali istu ideju, to nisu doživele, već su često menjale vlasnike posle zlosrećne komunističke nacionalizacije posle Drugog svetskog rata, čije posledice su i danas više nego vidljive. U zdanju kapetana Miše Anastasijevića bili su smešteni Gimnazija, Velika škola, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka, Narodni
muzej, da bi se danas u njemu nalazio Rektorat Beogradskog univerziteta, deo Filološkog i deo Filozofskog fakulteta.
Deo fasade Kapetan Mišinog zdanja
Simbol na vrhu fasade
Deo glavne fasade ovog zdanja privukao nam je pažnju, jer se iznad prozora uočava simbol koji nije bio čest u ondašnje vreme na ovakvim zgradama, a odavao je, možda, slobodnozidarski stav Miše Anastasijevića. To su stilizovano upleteni dvojni trouglovi, koji tvore Solomonov pečat ili Davidovu zvezdu, kako je neki nazivaju. Ovaj simbol često je viđan u jevrejskom
folkloru, ali je zbog Solomona imao snažnu simboličku vrednost i kod slobođnih zidara. Ovog puta, možda baš da ne bi privukao preveliku pažnju, ovaj simbol nije napravljen na tipičan način, već je rotiran za 90 stepeni. Doduše, tako postavljena zvezda, kažu upućeni, bila je prisutna u ornamentici hrišćana još iz vremena Nikejskog sabora, pa o ovom simbolu treba suditi krajnje obazrivo.
IX Istorijski gledano, verovatno najbitnije zdanje slobodnih zidara u Beogradu pre Drugog svetskog rata nalazilo se u današnjoj ulici Svetozara Markovića, kod broja 46. Ovde se u
dvorišnoj zgradi nalazila slobodnozidarska loža u kojoj su se okupljali međuratni masoni. Kako smo već pomenuli, i u periodu između svetskih ratova ova ulica je menjala ime, pa je tako zgrada bila, prvo na adresi Studenička broj 46 A, a zatim Garašaninova broj 8. Dozvolu za gradnju na ovom placu najpre je u svojstvu pravnog lica dobila slobodna zidarska loža „Pobratim” iz Beograda. U svedoćanstvu koje je izdao Sud opštine grada Beograda, 27, juna 1923. godine, piše kako je ova loža vlasnik placa u (tada) Studeničkoj ulici. Kao zastupnik ove lože naveden je Đorđe Vajfert, industrijalac. O javnosti rada masona između dva rata govori i
deo ovog svedočanstva u kome se jasno objašnjava pravni status placa.
Pečat
lože
„Pobratim” Tu piše da je „imanje ozgo u tapiji prava svojina Vrhovnoga Saveta Srba, Hrvata i Slovenaca koje je Vrhovni Savet pribavio ujedinjenjem svih slobodnozidarskih Loža u Kraljevstvu, a koje je bilo svojina slobodnozidarske
lože ’Pobratim’ po tapiji br. 8208/12 god. i koje je rešenjem ovog suda od 27II-23. br. 10640 oglašena za nevažeću”
Svedočanstvo Suda Opštine grada Beograda o vlasništvu nad kućom u Studeničkoj ulici
U Arhivu grada Beograda ostali su dokumenti koji govore o lome kako je od
Građevinske direkcije Suda opštine grada Beograda traženo nadziđivanje 1933. godine. Ovlašćeni arhitekt koji je nadgledao radove bio je Đura Bajalović, takođe mason i ugledni beogradski građevinar, koji je iza sebe ostavio brojne upečatljive građevine. U njegovom tehničkom opisu, koji se čuva u Arhivu grada Beograda, piše kako se „popravka zgrade u Garašaninovoj br. 8 sastoji od nadziđivanja sprata na zgradi u dvorištu”. Upravo u tom prostoru odvijali su se najbitniji radovi srpskih slobodnih zidara pre Drugog svetskog rata. To je bilo vreme kada je nacistička Nemačka vidno napredovala. Uskoro je počela da pokorava jedan po jedan
narod u Evropi, ne krijući jak animozitet prema masonima. Tada je postalo sasvim izvesno da će, pre ili kasnije, krenuti i u progon jugoslovenskih, odnosno srpskih slobodnih zidara. Upravo u zgradi u Garašaninovoj broj 8, godine 1940. doneta je odluka o takozvanom „samouspavljivanju” Velike lože „Jugoslavija”. Zahuktala nacistička antimasonska propaganda nameravala je kasnije da u istom zdanju, tokom prve dve godine Drugog svetskog rata, bude organizovana antimasonska izložba, kojoj je posvećeno posebno poglavlje ove knjige.
Unutrašnji izgled lože Jugoslavija pre „samouspavljivanja”
X Da su neke od masonskih ideja bile ostvarene do kraja, sve pomenute lože, odnosno zgrade u kojima su se odvijali masonski skupovi, bile bi mnogo manje
važne od zdanja koje je trebalo da ponese ime „Kuća slobodnih zidara”. Ta bi građevina verovatno bila najupečatljivije slobodnozidarsko zdanje u Beogradu. Tako je, sudeći po nacrtu koji je sačuvan u Arhivu grada Beograda, a predstavlja projekat zgrade iz 1923. godine. Bilo je izvesno da su slobodni zidari želeli da naprave veliki masonski hram u prestonici, ali iz nepoznatih razloga on nije izgrađen. Ostalo je zabeleženo da je nacrt za ovu građevinu uradio poznati arhitekt onoga doba Nikola Krasnov, ličnost koja je umnognme uticala na beogradsku arhitekturu između dva svetska rata.
Krasnovljev projekat za Dom slobodnih zidara u Beogradu, 1923.
SPOMENICI PODIGNUTI ONIMA ZA KOJE SE TVRDI DA SU IMALI VEZE SA SLOBODNIM ZIDARIMA
Ličnosti koje ćemo pomenuti u ovom poglavlju, a pogotovo njihovo delo, istorijski ne mogu biti dovedeni u pitanje. Njihov značaj je nesporan. Njihova pripadnost slobodnozidarskom redu samo je pokazatelj njihove neobičnosti.
Spomenik Rigi od Fere Spomenik ovom grčkom pesniku i revolucionaru podignut je 14. maja 1994. godine i nalazi se na početku ulice koja nosi njegovo ime. Jedan je od revolucionara svog doba (1757-1798), sa jakim vizijama i idejama o oslobođenju balkanskih naroda. Riga od Fere je rođen u Grčkoj, ali je život
okončao u Beogradu, gde su ga Turci pogubili u kuli Nebojša. Njegovo pripadništvo slobodnozidarskom redu vezuje se za grčku Heteriju, oslobodilačku grupu koja je bila bliska sa slobodnim zidarima, ali i za članstvo u prvim beogradskim ložama, kao i za poznanstvo sa srpskim masonima onog doba, poput Dositeja.
Spomenik Rigi od Fere To je bilo vreme kada je slobodno zidarstvo tek prodiralo na balkansko podneblje. Slobodni zidari su među prvima pronosili duh ravnopravnosti i slobode koji je neposređno pre smrti Rige od Fere već doneo revoluciju u Francusku. Sve se odvijalo pod
masonskom parolom „slobodajednakost-bratstvo”. Zadojen istim idejama, stradao je od turske ruke, koja je bila najveća balkanska prepreka takvom društvenom sistemu.
Spomenik Dositeju Obradoviću Prvi srpski moderni prosvetitelj, Dositej Obradović, dobio je spomenik 1914. godine u Univerzitetskom (Studentskom) parku. Dositej je živeo od 1742. do 1811. godine, a večito nemirnog duha i beskrajno radoznao, u masoneriju je najverovatnije stupio u Trstu.
Spomenik Dositeju Obradoviću U skladu sa Dositejevim karakterom, prelepu skulpturu posvećenu prosvetiielju napravio je hrvatski vajar Rudolf Valdec, takođe slobodni zidar, prikazujući ga u pokretu sa štapom u ruci, gde mu se dolama širi pod udarima vetra. dok je zagonetnim pogledom zagledan pred sebe. Pod skulpturom piše
njegov moto „Iduć uči - u vekove gledaj!” Kao i život Dositejev, i sam spomenik je imao neobičnu istoriju. U Srbiji 19. veka, osim Dositeju, razmišljalo se još samo o podizanju spomenika Karađorđu. Tek nekoliko decenija kasnije, a u vezi sa stogodišnjicom Dositejeve smrti, beogradska opština je raspisala konkurs za izradu monumenta. Između dvanaest autora pobedio je Rudolf Valdec, kome je povereno da spomenik i napravi.
Valdec jeste bio slobodni zidar, ali masoni tvrde da to nije bio razlog što je upravo on pobedio autore kao što su bili
Toma Rosandić i Simeon Roksandić. Postoji anegdota o tome da je pokušao da „aktivira” svoje slobodnozidarske kontakte da „poguraju” njegov izbor, ali je oštro odbijen, uz napomenu da će najbolja ideja pobediti. Valdec se čak pismeno obratio Andri Đorđeviću, diskretno naglašavajući kako bi upravo njegovo članstvo u slobodnozidarskom redu trebalo da bude od značaja prilikom dodeljivanja autorskog prioriteta, ali je Đorđević oštro odbio ovakvu molbu, uz objašnjenje da će najbolji pobediti. Valdecova ideja je, a to se danas vidi u Studentskom parku, zaista bila upečatljiva, a sudeći po pravednosti komisije i - najbolja. Njegovo
slobodnozidarsko članstvo ovog puta nije bilo od presudne važnosti.
Venčanje kralja Aleksandra i kraljice Marije Pominjanje Rudolfa Valdeca u vezi je i sa plaketom koju je Velika loža SHS „Jugoslavija” uputila njihovim veličanstvima kralju Aleksandru i
kraljici Mariji na dan njihovog venčanja 8. juna 1922. godine u Beogradu. Povelju prepunu lepih reči i želja za budućnost države i dinastije potpisao je veliki majstor Đorđe Vajfert. Kako j e preneo masonski list „Neimar” „na koricama je u srebrnom okovu srebrna povelja sa likom Njihovih Veličanstava, izrađena od skulpture profesora Rudolfa Valdeca, a na pergamentu ispisano je: Njihovim Veličanstvima Kralju Aleksandru Prvom i Kraljici Mariji, Velika loža Srba, Hrvata i Slovenaca Jugoslavija”.
Povelja koju su slobodni zidari poslali kralju Aleksandru i kraljici Mariji povodom njihovog venčanja
Spomenik Karađorđu Vođi Prvog srpskog ustanka spomenik je podignut na zapadnom delu Svetosavskog platoa, a postavljen je na to mesto 1979. godine. Skulptura na kamenom postamentu nalazi se na humci koja bi trebalo da predstavlja zemljani bedem šanca sa kojeg je vožd posmatrao Beograd 1806. godine, pre nego što je oslobodio grad od Turaka. Možda nije zanemarljiva ni činjenica da je ova humka postavljena na piramidalnu osnovu, što bi moglo da ima veze i sa slobodnozidarskim pretpostavkarna da je Đorđe Petrović
bio jedan od „braće", mada za to ne postoje precizni dokazi, Oni koji zastupaju ovu tezu kažu kako je Karađorđe u kontakt sa slobodnim zidarima mogao da stupi pre Prvog srpskog ustanka kada je bio u austrijskim frajkorima, među čijim starešinama je masonska ideja bila široko rasprostranjena. Tačno je da ne postoji nikakav materijalni dokaz o Karadorđevom članstvu u ovom redu, ali je isto tako činjenica da je njegovo delanje, odnosno ustanak u Srbiji protiv Turske, bio pandan evropskim stremljenjima ka ostvarenju parole „sloboda-jednakost-bratstvo”, odnosno pokušaj da ovaj deo Balkana krene ka buržoaskoj Evropi. Utoliko je
Karađorđevo deio išlo naruku slobodlnim zi darima onog doba.
Spomenik Knezu Mihailu Iako za jednog od najprosvećenijih srpskih vladara, kneza Mihaila Obrenovića, ne postoje podaci koji bi ga definitivno uvrstili među slobodne zidare, mnogi srpski masoni tvrde da je on nepobitno bio mason. Ovakav zaključak se uglavnom donosi na osnovu njegove proevropske, prosvetiteijske orijentacije, ali i s toga što je bio veliki pobornik Garibaldijevog dela. Garibaldi je bio slobodni zidar i jedan od najznačajnijih ljudi u italijanskoj istoriji.
Spomenik knezu Mihailu Obrenoviću
U zvaničnom časopisu Velike lože SHS „Jugoslavija”, „Šestar”, navode se beleške Sretena J. Stojkovića, koji kaže: „Spram jakih intimnih veza koje je knez Mihailo imao sa talijanskim slobodnim zidarima i patriotima, Macinijem i Garibaldijem, misli se da je i on slobodni zidar. On je mogao da bude primljen u Parizu, Londonu ili Lajpcigu.” Sreten Stojković analizira Mihailove kontakte sa Napoleonom Trećim, ali zaključuje i „da je knez poznavao vrlo dobro strogost i konzervativnost svoga oca, pa je usled toga bio načisto da bi mu se za ulazak u masonsku organizaciju strahovito osvetio u slučaju saznanja. Biće dakle da je knez Mihailo bio primljen u Savez
u najužem krugu. Uostalom to se dešava i danas u zemljama gde masonska organizacija nije simpatična i gde se ona jedva toleriše. Brat se registruje pod pseudonimom, brojem ili nekim osobitim znakom”. Spomenik knezu Mihailu napravio je takođe Italijan, Enriko Paci, a otkriven je 1882. godine. Za svečanost prilikom otkrivanja spomenilca vezana je priča koja je dugo kružila Beogradom. Naime, navodno je izbio skandal zbog toga što je knez bio prikazan bez kape. U to vreme bilo je teško zamislivo da se odrastao čovek pojavi gologlav na ulici, a kamoli da tako izgleda konjanik. Beogradska čaršija je dugo brujala o tome kako se Paci zbog toga silno
razočarao da je, navodno, izvršio samoubistvo. Istina je, naravno, bila potpuno drugačija. Paci je poživeo još dugo posle postavljanja spomenika, a navodno je bio toliko zaljubljen u Srbiju i njene ljude da je čak i svojoj deci, u Italiji, nadevao srpska imena.
Spomenik Moši Pijade Postavljen je na Novinarskom trgu, ispred zgrade Politike. Njegovo delo biće još pominjano tokom ovog pisanija, ali ovde samo digresija da je ovaj spomenik beleg još jednom od slobodnih zidara.
Spomenik Moši Pijade na Novinarskom trgu
Spomenik Ivi Andriću Veliki pisac, ovenčan Nobelovom nagradom, ostavio je izuzetan trag u literaturi. Njegovo literarno stvaralaštvo uticalo je na generacije čitalaca. Za Andrića postoji podatak da je bio
slobodni zidar, ali i da je na krajnje neobičan način napustio ovu organizaciju. To se, navodno, desilo pre Drugog svetskog rata, kada je bio „previše blizak” sa suprugom Gustava Krkleca, takođe masona. U slobodnom zidarstvu se neverstvo smatra velikim prestupom, a pogotovo kada je takav greh učinjen sa suprugom nekog od „braće”.
Spomemk Andriću
bardu
literature
Ivi
Spomenik Branislavu Nušiću Spomenik Branislavu Nušiću nalazi se na Trgu Republike. Priča o Nušiću tek predstoji...
Spomenik Branislavu Nušiću
MAGIJA AVALE, KRALJ ALEKSANDAR, MEŠTROVIĆ I UTICAJ FRANCUSKE I Avala je „jedva” planina. Tek malo je nadmašila 500 metara nadmorske
visine, odnosno uslove da više ne bude brdo, ali to je bilo dovoljno da ostane toliko važna i dominirajuća nad ovim gradom. Vekovima je bila zaštitni znak Beograda, pa je to i danas. Bez obzira na civilizacije i vladare koji su bili gospodari grada, ona mu je bila neka vrsta „kapije”. Ali baš kao što ovaj grad podseća na „kapiju Evrope”, tako Avala asocira na kapiju Beograda. Baš na tom mestu, na vrhu Avale, dogodilo se nešto što smo želeli da razotkrijemo, a potom i protumačimo...
II Avala
svojim
izgledom
zaista
podseća na piramidu. I sada su za nju vezana različita predanja, poput onog da posle Drugog svetskog rata nikada nije okončano istraživanje koje bi pokazalo šta se zaista nalazi podno ove planine, ali ostalo je zabeleženo da jedan mineral po njoj nosi ime i da je sama planina, baš kao i cela njena prošlost, dostojna knjige samo njoj posvećene. Samo ime, ,Avala”, nastalo je od turskog „havala”, što bi trebalo da obeleži branu, „prepreku, pregradu, mesto ili objekat koji ima pod sobom vidik koji dominira okolinom”. Ali je, takođe, sigurno da su na njenom vrhu često bivali oni koji su pravili utvrđenja baš zarad očuvanja grada na ušću Save u
Dunav. Najzad, tu je bilo utvrđenje i Porče od Avale, a sam grad Žrnov, koji se nalazio na njenom vrhu, oslao je zabeležen kao veoma važan još u srednjem veku.
Avala, srednjovekovni grad kolorisana razglednica, 1910.
Žrnov,
Možda je bolje vratiti se suštini našeg istraživanja, jer je baš takva kakva je bila, Bogom dana, Avala mogla da
posluži masonima za interesantnu simboličku igru u „predvorju” Beograda. Oni su, a to nije tajna, umeli u mnogim svetskim prestonicama da ostave svoj trag, a taj običaj je i danas najviše uvrežen u Sjedinjenim Američkim Državama. SAD su bukvalno krcate simbolima slobodnih zidara, a masoni su ih, dabome, ostavljali upravo na kapitalnim zdanjima. Naravno, ovakvi simboli postoje i širom sveta. Piramida je, podsećamo, veoma važan simbol masonske ikonografije, jer slobodni zidari se često oslanjaju na tradiciju antičkog graditeljstva, pogotovo na sedam svetskih čuda. Tu postoji i mnogo značajnija vezanost još za stari Egipat i njegovu građevinsku
tradiciju, pa čak i za one kulture koje su joj prethodile, ili se uplitale u istoriju ove veoma istaknute države starog sveta. Pogotovo je važna zarubljena piramida koja na vrhu, kao centralnom mestu, podrazumeva prostor za „oko svevideće”, jedan od osnovnih simbola u slobodnih zidara. Avala je trebalo da bude upravo takva... Uz pomoć i podršku prijatelja, tražio sam vezu ove planine i simbola koji podrazumeva piramida u masonskoj ikonografiji. Trebalo nam je malo vremena, ali na kraju priče mislim da ne samo da smo je našli, nego nam je bilo potrebno neko vreme da shvatimo koliko je očigledna, a o tome bezmalo niko nije
pisao; u javnosti je nisu pominjali čak ni oni koji slove za poznavaoce istorije. Na putovanje ka Avali potaklo nas je razmišljanje Predraga Batinića, koji je pretpostavio da postoji veza između jednog spomenika na Avali i još jednog u Beogradu. Posle razgovora s njim sve je delovalo logično, ali previše jednostavno da bi toliko dugo Beograđanima bilo potpuno nepoznato. Poučeni iskustvom da je u ovom gradu sve moguće, krenuli smo ka Avali.
III Autor spomenika Neznanom junaku jeste Ivan Meštrović, što dobro upućenima već dovoljno govori, a za
one koji to nisu, poznati vajar je bio i uvaženi mason. Veoma cenjen u Kraljevini Jugoslaviji, a na osnovu ponašanja i stavova kralja Aleksandra Karađorđevića prema njemu, bio je i jedan od onih u koje je vladar imao ogromno poverenje.
Ivan Meštrović, 1883-1962 Upravo je Ivanu Meštroviću bila poverena gradnja nekoliko kapitalnih
spomenika koji su obeležili ne samo ondašnji Beograd, već i predratnu Kraljevinu. Sada, kada je sve to uveliko prošlost, značajno je to da je upravo Ivan Meštrović bio jedan od rodonačelnika rasturanja bivše države, a da je njegov sin Mate bio i duhovni pratilac oca, budući da je bio jedan od vođa ustaške emigracije. Ivan Meštrović je tokom Drugog svetskog rata otvoreno komunicirao sa Antom Pavelićem, vođom ustaške ideje, dok je Mate ostao veran istim principima.
IV Meštrović
je,
očigledno,
imao
odrešene ruke, novac i moć da svoje ideje sprovede u delo. Činjenica je da se i sam kralj Aleksandar duboko slagao s tim. U protivnom, došlo bi do nesuglašica, a kralj je imao vlast kojom je znao takve nesuglasice da spreči. Uz dogovor je postojao i način - plan na koji će biti podignut spomenik Neznanom junaku, ali tako da prikrivena masonska simbolika ostane velika tajna za laike, ali i dalje snažan razlog da ovde dolaze Ijudi na poklonjenje nepoznatom koji je u Prvom svetskom ratu izgubio život braneći domovinu.
Prilaz spomeniku Neznanom junaku U to vreme, posle Prvog svetskog rata, u Evropi su nicali slični spomenici, pa su takvi monumenti bili već podignuti
u Pragu i Parizu. To je bio jedan od načina da se uz pijetet sačuvaju sećanja na žrtve Prvog svetskog rata, a neznani junak je bio simbol svih ratnika koji su u borbama poginuli. Možda nije zgoreg da pomenemo i način na koji je spomenik nastao...
V Prvobitno, vojnik koji je poginuo od granate austrougarske haubice sahranjen je u krateru u kome je skončao, na mestu gde ga je eksploziia i zatekla. On je pronađen u grobu u kojem se, pored posmrtnih ostataka, nalazio i deo granate koji ga je, očigledno, usmrtio.
Novi spomenik niče iza starog Uz sebe je imao i uprtače, fišekliju, 90 metaka i dva srebrna srpska dvodinarca. Današnji istoričari pretpostavljaju da
je nesrećnik bio trećepozivac, dakle, relativno vremešan čovek. Kada je donesena odluka da se posmrtni ostaci neznanog junaka sahrane kako je to red nalagao, uz dužne počasti, predsednik odbora bio je ondašnji predsednik Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, dr Ivan Ribar. Interesantno, kada je bio okončan Drugi svelski rat i takozvana „narodna revolucija” koja je donela potpuno novi režim na teritoriju Jugoslavije, na mesto predsednika Skupštine DFJ ponovo je izabran dr Ivan Ribar. Doktor Ivan Ribar je bio mason.
Broz i dr Ivan Ribar Zanimljivo je i to da je i taj prvi spomenik, koji je bio nad posmrtnim ostacima neznanog junaka, mogao da se dovede u vezu sa masonskim simbolima... Iako je posvećen nekom nepoznatom ratniku, napravljen je tako da asocira na
piramidu, što još jednom potvrđuje pretpostavku da je sve ovo bilo deo masonskog „potpisivanja”. Neznanom junaku su se poklonili mnogi važni masoni ondašnjeg sveta, pa tako izdvajamo posetu Beogradu američkog generala Daglasa Makartura. On je položio venac na prvi spomenik, u svojstvu „načelnika Đeneralštaba Sjedinjenih Američkih Država” 1931. godine.
Američki general Makartur sa srpskim oficirima ispred starog spomenika Neznanom junaku Od masona koji su položili venac na ovaj spomenik časopis „Šestar” je 1927. godine izdvojio Ivana Palandačića, člana lože „Garfild” iz Čikaga, U „Šestaru” piše kako je Palandačić jedan
od uglednih članova naše kolonije u SAD i vlasnik dva masonska lista koji se štampaju na našem jeziku. On je bio i predsednik Kluba Jugoslovenskih slobodnih zidara u Americi. U „Šestaru” je zabeleženo kako je Palandačić na grob neznanog junaka na Avali položio „divan venac od prirodnog cveća okićen dvema trakama sa državnom trobojnicom. Na trakama je natpis na našem i engleskom jeziku u tri reda - Neznanom junaku Jugoslovenski Klub slobodnih zidara u Americi”.
VI Mnogo puta pomenuta reč „piramida” imala je jasno mesto i u Meštrovićevoj
ideji. Naime, od 1934, do 1938. godine trajali su obimni radovi na izgradnji novog spomenika. Ali, da bi Avala potpuno poprimila oblik piramide. odnosno da bi dobila jasno masonsko obeležje, morala je da bude zarubljena na vrhu, Samo na tom mestu mogao je da bude podignut spomenik. A da bi to bilo realizovano, morala je da bude uklonjena jedna značajna prepreka utvrđeni grad Žrnov. Vojska Kraljevine lugoslavije dobila je delikatan posao da staru građevinu eliminiše sa vrha planine. Oficiri i vojnici brzo su izvršili zadatak i plahinom su odjeknule strašne eksplozije, a drevni grad pretvoren je u gomilu kamenja. Tek posle toga mogli su
da otpočnu obimni radovi na izgradnji novog spomenika.
Vojnici Vojske Jugoslavije tokom radova
Kraljevine
Srednjevekovni grad Žrnov, nekoliko minuta pre rušenja
Eksployija koja je odnela Žrnov sa vrha Avale Kamionima su dugo odvoženi kamenje i šut, dok je istovremeno bio pravljen prilaz budućem monumentu. Brojni vojnici godinama su Meštrovićevu ideju pretvarali u delo, dok Žrnov nije nasilno
„prekomandovan” u istoriju. Sada Meštroviću ništa više nije stajalo na putu ka realizaciji njegove zamisli. Samo, šta je on to uradio, a da drugima nije bilo vidljivo?
VII Nije važno samo to što je morao da zauzme sam vrh planine, već i to što je odlučio da „dopiše” planirane simbole kako bi njima obeležio ceo grad. Ovog puta tragao je za vezom kojom bi pokazao jednu vrstu tajne dominacije svoje ideje prestonicom, a koju bi mogli da razumeju samo njegovi istomišljenici. To nije neobično kod masona, naprotiv, to je jedan od načina na koji
masoni međusobno komuniciraju, ističući značaj slobodnog zidarstva, ali tako da laicima, odnosno „profanima” to ne privlači pažnju. Najzad, to je i ideja zbog koje je nastala ova knjiga. Možda je uputno baš ovde podsetiti na to da u Vašingtonu, na primer, postoji pet važnih masonskih zdanja koja međusobno tvore pentagram koji bi bio uočljiv ukoliko bi se na ove građevine gledalo iz aviona. Slične ideje nisu bile zapostavljene ni u prethodnoj kraljevini. Jedino su česte smene vlasti sprečavale srpsku masoneriju da učini nešto slično, pa su prevagnule ideje pojedinih slobodnih zidara da obeleže svoje privatne kuće.
Plan Vašingtona Dakle, ovaj način „građevinske komunikacije” i odnosa simbola Meštroviću je svakako bio jasan. On je ovog puta očigledno imao drugačiju
ideju. Podsećamo da u periodu između dva svetska rata ovakvo masonsko „potpisivanje” na građevinama nije bilo nimalo neobično. Naprotiv, većina zdanja koja će ova knjiga pomenuti, jesu građevine nastale upravo u tom periodu. Taj međuratni period se smatra i vremenom kada je slobodno zidarstvo doživelo najveću ekspanziju u Srbiji, i kada je veliki deo srpske elite, bila ona politička, duhovna ili je pripadala industrijalcima i trgovcima, bio uključen u red slobodnih zidara. Najzad, poznavaoci masona i njihove istorije skreću pažnju i na već pomenutu arhitektonsku i duhovnu komunikaciju savremenih zgrada sa simbolima Starog
sveta, pa je tako, a sada je to očigledno, bilo i u Meštrovićevoj viziji...
VIII Dva najpoznatija spomenika koji krase današnji Beograd jesu Pobednik na Beogradskoj tvrđavi, odnosno „Vesnik pobede”, kako je pre Drugog svetskog rata ovaj spomenik nosio ime, i spomenik Neznanom junaku na Avali.
Tada se ovaj spomenik zvao „Vesnik pobede" Oba su delo lvana Meštrovića. On je gradeći ove monumente, imao uzore među građevinama Slarog sveta, koje spadaju među sedam svetskih čuda, pa je tako, osmišljavajući spomenik posvećen neznanom junaku, imao simbolički uzor
u mauzoleju u Halikarnasu, današnjem Bodrumu, dok je gradeći Pobednika aludirao na Aleksandrijski svetionik, takođe jedno od sedam svetskih čuda. Očigledno je da je Meštrović hteo da se „potpiše” dovodeći svoja dva spomenika, jedan crni a drugi beli, u međusobnu vezu. Ostaje pitanje zašto je to radio?
IX Odgovor smo potražili od Predraga Batinića koji duže od dve decenije proučava ovu oblast i koji nas je upoznao sa nastankom simbola iz ove priče. Prema njegovim rečima, „bitno je da
je helenizam zapravo bio vrhunac starogrčke kulture, sa svim atributima uspesima i neuspesima - pravog klimaksa”. Aleksandar Makedonski je nastojao da objedini sva kulturna i materijalna bogatstva helenskog sveta. Kao i mnogi drugi moćni Ijudi, bio je samoljubiv, pa je gde god je stigao osnivao gradove kojima je davao svoje ime. U Aleksandriji, u Egiptu, pokušao je da objedini sve vredno u kulturi, nauci, filozofiji, arhitekturi, građevinarstvu i urbanizmu helenskog sveta, što verovatno najbolje ilustruje riznica ondašnjeg naučnog i literarnog blaga Grka i istočnih naroda - Aleksandrijska biblioteka, u kojoj su, pre nego što ju je
uništio požar, bile pohranjene stotine hiljada pisanog materijala. Međutim, osim ove biblioteke, Aleksandar je ceo svoj grad pokušao da izgrađi u skladu sa vrhunskim helenskim principima. U Joniji, u Maloj Aziji, nedaleko od Efesa i Halikarnasa (današnjeg Bodruma), gradova u kojima su bila dva svetska čuda - Artemidin hram i grobnica od crnog kamena kralja Mauzoleja (po kome se sve monumentalne građevine naročito značajnih Ijudi zovu mauzoleji) - nalaze se ruševine antičkog grčkog grada Prijene. Taj grad sagrađen je po planovima Hekataja, prvog svetskog urbaniste. Ulice su se sekle pod pravim uglom, a sistem podzemnih bodnika
omogućavao je posebnim službama da pale vatru pod podovima stambenih zgrada, što je prvi oblik centralnog grejanja. Postojao je i centralni kanalizacioni sistem. Nedaleko od tog dela jonijske obale nalazi se ostrvo Rodos, na kojem je bio izgrađen čuveni Kolos, još jedno od sedarn svetskih čuda, koji je zapravo bio svetionik, baš kao i onaj na ostrvu Faros. Među mnogim drugim rešenjima, Aleksandar je primenio Hekatajeve urbanističke obrasce, pa je Aleksandrija, uz Pirej, prvi grad u kojem su se, po ugledu na Prijenu, ulice sekle pod pravim uglom. Po ugledu na Halikarnas, u centru Aleksandrije veliki
vojskovođa je izgradio sebi mauzolej crni spomenik, a po ugledu na Rodos Aleksandar je na obali podigao svetionik - beli spomenik. To su bile međe grada. Tako je i Meštrović, u stvari, nastavio da prati istu ideju i da takav simbolički zapis ostavi i Beogradu. Pored simboličkog postavljanja mauzoleja i svetionika u okrilje jugoslovenskog prestonog grada, Meštrović je za uzor spomeniku Neznanom junaku uzeo grobnicu persijskog kralja Kira, na koju avalski spomenik neobično podseća.
Monument asocira persijskog vladara Kira
na
grobnicu
X Međutim, veza između dva Meštrovićeva monumenta nije bila samo u ovoj duhovnoj relaciji sa spomenicima starog, antičkog sveta, već se vajar potrudio da među njima sprovede još jednu, fizičku komunikaciju. Po Batinićevom savetu, pri odlasku na Avalu poneli smo kompas, tada još ne znajući koja će mu biti namena. Uskoro smo biti zaprepašćeni jednostavnosću onogu šlo je očigledno. Kada je posmatrač teđima okrenut spomeniku Neznanom junaku, pogled bi neizostavno morao da mu završi na spomeniku Pobednik. Poznati vajar i slobodni zidar tako je
postavio mauzolej da je pravilno okrenut ka njegovom drugom monumentu. Cmi spomenik okrenut je ka belom, a verovatnoća da je sve slučajnost veoma je mala.
Pogled
ka
Beogradu: ovom trasom stiglo bi se do srca prestonice Nažalost, narasla šuma i nepristupačan reljef sprečavaju radoznalog posmatrača da se lično uveri u ovu komunikaciju, i to je bio razlog što smo uz sebe morali da imamo kompas. On nam je samo potvrdio ovu pretposlavku, Kada smo odredili pravac i ucrtali ga na kartu, pronašli smo imaginarnu liniiu koja vodi ka srcu Beograda. Čak i činjenica da je Meštrovićeva prvobitna ideja bila da se Pobednik postavi na Terazijama, u ovom slučaju nije od velike važnosti. Podsećamo, toj ideji su se svojevremeno usprotivile
beogradske dame, oštro odbijajući da im centralni gradski trg krasi razgolićeni muškarac. Pa opet, gledano sa Avale, udaljene više od 20 kilometara od Beograda, ova razlika u uglu posmatranja potpuno je zanemarljiva. Tako su Meštrovićevo delo i doprinos ideji slobodnog zidarstva ovog puta bili očigledni.
Još jedan snimak za uspomenu Međutim, postoje i argumenti koji su
među mnogim srpskim masonima izazvali gnev zbog Meštrovićevih potonjih ideja i postupaka...
XI Po mišljenju mnogih istoričara masonerije, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom Jugoslavija, bila je masonska tvorevina. Kroz ideju okupljanja južnoslovenskih naroda Evropa je, pored ostalog, trebalo da dobije jedan vid političke stabilnosti na Balkanu, pogotovo jer je „stara dama” bila iscrpljena prethodnim ratom. Upravo zbog toga što je masonerija u toj i takvoj Kraljevini SHS, a zatim Jugoslaviji doživela procvat i upliv u
sve bitne segmente društva, mnogi masoni su kasnije bili kivni na poteze Ivana Meštrovića. Jer, tokom Drugog svetskog rata Meštrović kontaktira sa Antom Pavelićem, Stepincem, odlazi kod rimskog pape i definitivno se zauzima za ustašku stvar. Prema zapisima Životija Đorđevića, posle rata čak i Moša Pijade analizira Meštrovića, pominjući njegovu umetnost, i naglašava kako se ovaj „nije oslanjao na tradiciju, bar ne na našu. On je bez osećaja prema srpsko-vizantijskoj tradiciji. On za nju ima samo preziranje, ali u isto vreme je baš zbog toga nesposoban da razume narodnu pesmu, jer je ona srpsko-vizantijska. Njemu sve to izgleda suviše pravoslavno, on hoće
'novu religiju’... on je nacionalista, ali hrvalski, on je religiozan, ali je katolik. Njegova najbolja dela su skroz gotska. Ničim, dakle, spoljašnom formom ili misaonim životom ne pripada Meštrovićeva stilska umetnost našoj sredini, našem narodu...” Ovako je razmišljao Moša Pijade, takođe mason. Životije Đorđević pasionirano analizira Meštrovićev rad i tako iznosi neke neobične detalje s niim u vezi. Nije zgoreg pomenuti da je Ivan Meštrović bio finansijski veoma spretan čovek, i da je, u najmanju ruku, spadao u dobrostojeće. Đorđević istiće kako je sve do1950. godine vajar imao redovnu pomoć države u iznosu od 80.000
francuskih franaka godišnje, ali da je, bez obzira na to, sva svoja dela posebno naplaćivao. Samo za spomenik na Avali bilo mu je isplaćeno 120 miliona ondašnjih dinara, i to iz ličnih sredstava počivšeg kralja. O Meštrovićevoj „finansijskoj ambicioznosti” upečatljivo govori i ideja da na obe strane Mosta kralja Aleksandra u Beogradu (građevine koja je prethodila današnjem Brankovom mostu, preciznije - građevine na čije temelje je sa obe strane Save oslonjen današnji most) postavi skulpture. Spomenik je podrazumevao skulpture cara Dušana i kralja Petra Prvog na desnoj obali Save, odnosno Tvrtka i
Tomislava uz levu obalu.
Gradnja spomenika Neznanom junaku bila je duga i naporna
Za ove radove Meštrović je tražio ni manje ni više nego 24 miliona ondašnjih dinara, a tadašnje Namesništvo odbilo je ovakvu veliku investiciju. Razlog je bio očigledan - za toliki novac, kako beleže hroničari, u Beogradu je mogla biti izgrađena i zgrada opere i zgrada
umetničke akademije.
XII Priča o Avali, kao piramidi, odnosno Ivanu Meštroviću, kao tvorcu najupečatljivijih beogradskih spomenika, možda i ne bi izgledala tako autentično da svoj pečat na nju nije stavio i prvi čovek Kraljevine Jugoslavije, kralj Aleksandar Karađorđević. O njegovom pripadništvu masoneriji mnogo se govorilo, nagađalo i spekulisalo, ali je konačno izveštaj francuskog poslanika Leona Dekoa definitivno potvrdio kraljevo članstvo u slobodnozidarskoj organizaciji. O tom
periodu obimno i precizno piše dr Ljiljana Aleksić-Pejković u knjizi „Odnosi Srbije sa Francuskom i Engleskom 1903-1914”. Zahvaljujući dokumentaciji Vojnog muzeja u Beogradu, kao i predusretljivosti kustosa Marine Zeković, došli smo do fotografija koje neumitno pokazuju kralja Ujedinitelja kao nespornog masona, jer postupci uvek govore više od reči. Fotografije je napravio danas nepoznati autor koji je pratio kralja tokom ceremonije polaganja kamena temeljca spomeniku Neznanom junaku. Sve se dešavalo na Vidovdan, 28. juna 1934. godine, po očigledno veoma toplom danu.
Poslednji snimak ispred Žrnova
Budući da je samo nekoliko meseci posle toga Aleksandar ubijen u Marselju, ove fotografije spadaju među poslednje koje su obeležile njegov životni put.
Radovi na Avali: prilika da navijači „Partizana” vide kako je zaista izgledao parni valjak Danas ostaje pitanje da li je Meštrović samo poštovao ideju kralja
Aleksandra da se na „masonski način” potpiše na Avali, ili je, možda, sam bio tvorac takve ideje. Sudeći po postupcima koji su usledili, kralj je morao da zna šta to, u stvari, Meštrović radi.
Slova koja su pisala na spomeniku: ,Aleksandar kralj jugoslavije neznanom junaku” danas su sastrugana...
Podsećamo i na to da je u ondašnjoj javnosti, a pogotovo u onoj beogradskoj, vođena vrlo žučna rasprava o tome gde bi trebalo da bude postavljen spomenik Neznanom junaku. Na kraju, bez obzira na mnogobrojne otpore toj ideji, upravo je kralj „presekao” debatu donevši lično odluku da crni monument zauzme mesto na vrhu najbliže beogradske planine. Među najvećim i najžučnijim protivnicima ove Meštrovićeve i Aleksandrove ideje bio je Branislav Nušić, koji je često isticao kako je heroju nastradalom u Prvom svetskom ratu mesto negde u centru grada, i predlagao je da to bude mesto ispred Ratničkog doma, posleratnog Doma
armije, odnosno današnjeg Centralnog kluba Vojske SCG. Dalje je Nušić govorio o tome kako je besmisleno da takav spomenik bude postavljen tako daleko od centra grada, čak na Avali, jer su tamo odlazili samo imućni Beograđani, sa ljubavnicama, kojima je, zarad diskrecije, ponajmanje važno da se šepure pred tako važnim spomenikom. Najzad, odlazak na Avalu tih predratnih godina, bio je privilegija samo dobrostojećeg sloja ljudi koji su imali svoje automobile. Doduše, ni danas nije mnogo drugačije. Eto, to je bio Nušićev argument, ali nije bilo po njegovom. Eto tipične nušićevske ironije, danas se tamo nalazi spomenik posvećen
upravo — njemu.
XIII Na Vidovdan 1934. godine kralj Aleksandar je došao na Avalu praćen oficirskom svitom u specijalnom automobilu. Gardisti su već bili tu. Postrojeni su čekali da počne svečana ceremonija.
Kraljevska svita stiže na Avalu
Kralj Aleksandar dolazi na ceremoniju polaganja kamena temeljca Posebnu dokumentarističku snagu ovim fotografijama daje trenutak početka svečanosti kada kralj Aleksandar drži srebrni čekić u ruci. A srebrni čekić spada u osnovne simboličke alatke masona. Štaviše, u skladu sa simbolima
slobodnih zidara, čekić ima posebno značenje, pa čak i kada mason umre, odnosno, kako kažu njegova „braća” kada „ode na večni istok”, za njega se kaže i „kako je ostavio čekić”.
Kralj Aleksandar sa srebrnim čekićem u ruci počinje ceremoniju Tako je, na specifičan način, posredno, kralj pokazao svoju masonsku
pripadnost, kao i simboličnu slobodnozidarsku crtu - da obeleži i sam budući spomenik. Tu postoje još neki detalji koji privlače pažnju. Na primer, polaganju kamena temeljca prisustvovali su i pravoslavni sveštenici, što još jednom skreće pažnju na masonska pravila koja govore da se slobodno zidarstvo i pobožnost ne potiru, već naprotiv. Masoni moraju da budu verujući Ijudi. Ovog puta pravoslavni običaji nisu ni u kom slučaju ometali masonski obred.
XIV To nije bilo sve. Na fotografijama su ostali zabeleženi još neki upečatljivi
detalji koji su prethodili događaju. To su menzura sa uljem, posuda sa vinom, kao i srebrni čekić i kamen temeljac, koji su ceremonijalno, na bezmalo isti način, bili deo protokola kada je polagan kamen temeljac za Kapitol u Vašingtonu, kao i za Kip slobode u Njujorku spomenici koji su već dobro poznati i tipični simboli svetske masonerije.
Vino, ulje, kamen temeljac i srebrni čekić Doduše, ne vidi se jasno da li je tu bila i posuda sa žitom koja je redovno simbolički prisutna u ovakvim prilikama. Sve je to deo takozvane „konsekracije” poslova koji prethode prvom ritualnom radu u novootvorenim prostorijama lože.
Tako se može zaključiti da ovaj ritual nepobitno dokazuje slobodnozidarski milje koji Meštrovića i kralja Aleksandra dovodi u vezu sa ostvarenjem ove simbolične ideje.
XV Samo nekoliko meseci kasnije kralj Aleksandar je stradao u Marselju, u atentatu koji je uzbunio celu Evropu i ostavio dubok Trag na ondašnjim političkim previranjima starog kontinenta. Postojale su bezbrojne polemike o tome zašto je do atentata došlo. U analizi tog događaja kobnog po Kraljevinu Jugoslaviju, isticao se tadašnji analitičar
masonerije Milan Banić, dajući njegov prikaz u knjizi „Masonerija i Jugoslavija” koju je izdao početkom Drugog svetskog rata. Jedni tvrde da se prema Baniću treba odnositi obazrivo, jer iz nekih segmenata njegovog pisanja izvire žestok animozitet prema masoneriji, mada je, navodno, i sam izvesno vreme bio član ovog reda. Zlobnici kažu i da je tako pisao jer nije brzo napredovao u slobodnozidarskoj hijerarhiji kao što je očekivao. Banić je čak bio i jedan od inspiratora Antimasonske izložbe koja je 1941. i 1942. godine održana u Beogradu. S druge strane, Milan Banić je očigledno bio veoma dobro informisan o
tadašnjim događajima u slobodnozidarskim tokovima Evrope, pogotovo o sukobu koji je nastao između kralja Aleksanđra i francuskih masona. On to objašnjava na ovaj način...
XVI „Francuska je imala dominantnu ulogu u razvoju Jugoslavije posle Prvog svetskog rata. Gotovo da je raspolagala Jugoslavijom a u potpunosti je davala ton društvenom životu u Beogradu.” Pored ovih reči, Banić beleži i kako je Francuska imala monopol na naoružavanje Jugoslavije, kao i da je „gotovo demonstrativno” bio podignut Spomenik zahvalnosti Francuskoj na
Kalemegdanu. {Gle čuda, autor je Ivan Meštrović! - prim. Z. N.)
Spomenik zahvalnosti Francuskoj podignut je na mestu gde je nekada bio spomenik Karađorđu i njegovim ustanicima Iako je tada procvat slobodnozidarskog reda u Jugoslaviji bio izrazit, Banić ga tretira kao „upliv francuskog Velikog Orijenta” u našu masoneriju koja je, posebno posle Šestojanuarske diktature, imala snažno uporište u mnogim ministarstvima. Masoni zauzimaju mesta ministara unutrašnjih poslova, finansija, trgovine i prosvete, socijalne politike... Bitna za Banićevu analizu bila je teza po kojoj je, navodno, kralj Alcksandar i pre 6. januara 1929. godine preuzeo
obavezu da Jugoslaviju neće trajno uvesti u autoritativni sistem vladavine. Prema Baniću, kralj nije uspeo da odgovori svemu na šta se obavezao. Uvidevši njegovu slabost, francuska masonerija mu je okrenula leđa, pogotovo posle donošenja Ustava 1930. godine. Krenula je velika kampanja po francuskoj štampi nazivajući Aleksandra „kraljem krivokletnikom”. Poslednji sati njegovog života, prema Banićevom opisu, izgledali su tako što je brod „Dubrovnik” uplovio u marseljsku luku. Tamo su ga dočekali mnogi iseljenici koji su uzvikivali parole „Dole kralj krivokletnik” , „Dole ubica” i slične, da bi, navodno, Aleksandar odgovorio
rečima: ,Ako odavde izvučemo žive glave, živećemo sto godina.” Ponos mu nije dozvolio da se povuče na „Dubrovnik”, već je krenuo automobilom na mesto gde je trebalo da bude otkriven spomenik francuskim herojima sa Solunskog fronta. „Po ranijem rasporedu, automobil u koji su seli kralj i njegov domaćin, francuski ministar inostranih poslova Bartu, trebalo je da opkoli desetak policajaca na motociklima. Ovakva pratnja bi, dabome, smetala izvođenju atentata. Zato su motociklisti pred samo kretanje automobila, dobili naređenje da ga ne prate, nego da zaobilaznim putem dođu pred spomenik koji je trebalo da bude otkriven, i da tamo sačekaju dalja
naređenja. I tako su na prolazu iz luke u varoš, kraljev automobil pratila samo dva konjanika koji nisu - a to je vanredno značajno - jašili paralelno sa automobilom, pored njega da bi ga zaštitili, nego su izmakli par koraka ispred njega!" Kako dalje piše Banić, „već sutradan ujutru, 10. oktobra 1934. godine predveče, francuska desničarska štampa se istakla da je masonerija pokroviteljstvovala zaveri protiv života savezničkog viadara i francuskog ministra inostranih poslova. Tada su posebno istakli ministra unutrašnjih poslova Francuske republike Albera Saroa, tvrdeći da je on mason i
najodgovorniji krivac za uspeh atentatora. Na Saroa je potom vršen toliki pritisak, da je morao da napusti ministarski položaj”. Docnije, kako tvrdi Banić, zvanična isleđenja po predmetu marsejskog atentata utvrdila su da su gotovo svi bili „ustaše”, i da su svi došli iz Mađarske, sa čehoslovačkim pasošima, na čijem čelu je bio mason Eduard Beneš. Konačno, Banić pominje i činjenicu da je „najžešća paljba posle atentata bila osuta na marsejsku policiju, ali da su se oni branili upravo 11. oktobra (dva dana nakon atentata), kroz kominike, u kome su izneli da su bili obavešteni o mogućnosti atentata i da su zatražili pomoć vojske, ali se ministar unutrašnjih
poslova Saro tome najenergičnije odupro, sprečio asistenciju vojske, i uputio u Marsej dva svoja najintimnija saradnika, šefa 'Nacionalne bezbednosti' Bertoena i generalnog inspektora policije Sistrona, da bi oni na licu mesta preuzeli rukovodstvo celokupne službe bezbednosti. Stigavši u Marsej, Bertoen i Sistron zbacili su sve sigurnosne mere što ih je marsejska policija već bila preuzela. Njih dvojica sprečili su da automobil s kraljem prate policajci motociklisti, a usprotivili su se čak i tome da ga prate dva počasna oficira. Betroen i Sistron, šefovi francuske javne bezbednosti, bili su nesporno masoni, baš kao i sam Saro!” Tako je ove događaje predstavio
Milan Banić, a i danas su sve gušće zavese koje natkriljuju istinu o tome šta se zaista desilo posle ulaska kralja Aleksandra u Marselj. Ovo je bila samo jedna od verzija o tome kako je kralj Ujedinitelj „ostavio” svoj srebrni čekić...
XVII Nesporno je da je Francuska imala ogroman uticaj na razvoj slobodnog zidarstva, ali i na samo stvaranje Kraljevine SHS. Budući da je detaljna analiza tog uticaja ogroman posao koji nije osnovna tema ove knjige, možda je ipak važno pomenuti i one koji su precizno analizirali sve što se događalo
u prvoj polovini 20. veka. Odnosom Kraljevine Srbije i Francuske u tom periodu detaljno se bavio dr Dimitrije Dimo Vujović, koji je u knjizi „Francuski masoni i jugoslovensko pitanje 1914-1918” ovoj temi pokušao da pristupi bez raspaljenih strasti i znatno objektivnije nego što je to činio Milan Banić. Tako je, upoređujući brojne faktore koji su uticali na političku situaciju u Evropi pre Prvog svetskog rata, najavio kako je „najistaknutiji zagovarač i radnik na uspostavljanju veza sa francuskim masonima bio industrijalac Vasa U. Jovanović, koji je još 1900. godine, kada je boravio u Parizu uspostavio bliske veze sa Velikim orijentom
Francuske. Od istaknutijih srpskih političara, koji su bili masoni, za francusku masoneriju bio je vezan Ljuba Stojanović, prvak Samostalne radikalne stranke”.
Vasa Jovanović
V.
Pojašnjavajući bliskost između srpske i francuske masonerije, Vujović iznosi mnoštvo interesantnih činjenica koje doprinose stvaranju jasne slike o njihovom odnosu. Tako kaže da su srpski masoni tražili i materijalnu pomoć od francuskih masona za građenje svojih hramova. „Tako se beogradska loža ’Pobratim’ obratila 1907. godine Velikoj loži Francuske i Velikom orijentu Francuske za pomoć za izgradnju svog hrama. Molba je naišla na pozitivan odziv.” U vreme Aneksione krize 1908. godine masoni snažno reaguju, dabome preko Pariza, pa je tako Milovan Milovanović bio zadužen da pridobije francuske masone. Milovanović je tada
bio, kako beleži Vujović, ministar inostranih poslova Srbije, blizak Pašićev saradnik i, naravno, slobodni zidar. Ta činjenica mu je izuzetno išla u prilog u trenutku kada ga je primio francuski ministar spoljnih poslova Stefan Pišon koji je, takođe, bio mason. Naravno, ništa se ne dešava slučajno. Tako je Milovanovića u Pariz poslao lično Pašić, znajući za kontakte koje ovaj ima preko slobodnog zidarstva. I Pašić se u celoj priči pojavljuje kao veoma interesantna ličnost, jer sam nije bio mason, ali je zato stalno bio okružen slobodnim zidarima. Još pri osnivanju Radikalne stranke, u njegovom najbližem okruženju bili su ljudi za koje je Pašić pouzdano morao znati da su
masoni. Tako je, pored pomenutog Milovanovića, slobodni zidar bio i Jovan Đaja, suosnivač radikala. Njegova biografija je, takođe, vredna zasebne studije, ali ovde joj, nažalost, nema mesta. Tek, važno je napomenuti da je bio rusofilski nastrojen i da je, pored redovnih državnih poslova, radio za rusku tajnu obaveštajnu sltižbu, da bi posle Oktobarske revolucije samo nastavio isti posao - ovog puta za novoformiranu sovjetsku vlast. Za Pašića, koga definitivno smatraju jednim od najvećih srpskih političara, vezuje se i jedan od najegzotičnijih opisa masonerije. Kada su ga jednom prilikom pitali šta misli o slobodnom zidarstvu, odgovorio je da je
„masonerija poput vatre u hladnoj, zimskoj noći. Pored nje se može lepo ogrejati, ali onaj ko joj se previše približi mogao bi gadno da se opeče”.
XVIII Aktivnost srpskih masona pre Prvog svetskog rata nastavio je uz Milovanovića i Svetomir Nikolajević, ugledni srpski političar i mason, angažujući svoj ugled i uticaj. On je bio profesor Velike škole i osnivač Katedre za svetsku književnost. Istovremeno, neumorni Vasa U. Jovanović krenuo je za Pariz, dok se loža „Pobratim” odvajala od patronata Ugarske, jer su, spram političkog razvoja situacije,
odnosi dve lože postali napeti.
Svetomir Nikolajević, 1844-1922 Jovanović je pokušao ložu „Pobratim” u potpunosti da približi Velikom Orijentu Francuske, ali kako to
nije uspeo, istupio je iz ove lože i osnovao novu - „Ujedinjenje”. Već je samo ime lože dovoljno govorilo o Jovanovićevom opredeljenju, a ona se u potpunosti vezala za Veliki Orijent Francuske. Kao što je bilo realno očekivati, njen starešina bio je Jovanović. Uz njega, veliku ulogu i angažman u okviru lože „Ujedinjenje” imao je upravo francuski poslanik u Beogradu Leon Deko. Istorijski je veoma značajno da su i ostale lože bile svesne ogromnog uticaja Francuske na većinu događaja u Evropi onog vremena, naročito na pitanje rešavanja nacionalnih planova. U srpskom slučaju, to je jasno pokazalo formiranje lože „Ujedinjenje”. Kako
naglašava Dimitrije Vujović, „i ostale srpske lože održavale su tesne veze sa francuskim masonima, posebno loža ’Pobratim’, a posle formiranja i Veliki savet Srbije. I dalje se od francuskih loža traži materijalna pomoć za uređivanje masonskih hramova, i one se odazivaju takvim zahtevima, a osim toga međusobno se pozivaju na različite manifestacije i sastanke”.
XIX Značajna je uloga Vase U. Jovanovića u procesu srpskim zatvorenicima 1917. godine, tzv.
„Banjalučkom procesu”, kada je više od trideset Srba bilo osuđeno na smrt. Žalba koju su podneli austrougarskom monarhu nije izazvala nikakvu simpatiju - naprotiv. Niko nije mogao da im pomogne. Kraj je bio jedino što im sleduje. Kao u filmu, na scenu stupa Vasa U. Jovanović, koji putuje u Švajcarsku, gde uz pomoć slobodnozidarskih veza uspeva nesrećnike da oslobodi zlehude sudbine.
ISTORIJSKI DOGAĐAJI KOJI SU OBELEŽILI „MASONSKI” BEOGRAD I Dva puta u 20. veku Beograd je bio neobično važna tačka na masonskom planu Evrope. Tokom svega 15 godina bio je domaćin najpre velikog
međunarodnog masonskog kongresa, 1926. godine, da bi već krajem 1941, odnosno u proleće 1942. godine, bio mesto u kojem je organizovana velika antimasonska izložba. Oba događaja pobudila su pažnju, i oba su, kako se iz svega da naslutiti, bila od velike važnosti, ne samo za masoneriju, već i za celokupnu evropsku istoriju, kao i politiku tog doba. Ponovo se pokazalo koliko je Beograd bio važna tačka za međuratnu Evropu, već prema tome koliko je znamenitih ljudi, okupljenih pod okriljem ili protiv slobodnog zidarstva, bilo u tadašnjoj prestonici.
II Kongres masona održan je u Beogradu od 11. do 16. septembra 1926. godine. Pun naziv ovog okupljanja bio je „Manifestacija svetskog „stobodnog zidarslva u korist mira”, a rad Kongresa se odvijao pod predsedništvom „presvetlog brata” Đorda Vajferta. Ostalo je zabeleženo da su Kongresu prisustvovali delegati i zastupncii Velikog Orijenta Francuske i Velike lože Francuske, Velike lože Švajcarske, Velikog Orijenta Španije, Velikog Orijenta Grčke, Velike lože Mađarske, Velikog Orijenta Turske, Velike lože Bugarske, Velike Iože Beča, Velike lože Poljske, Velike lože Rumunije, kao i
velikih loža Čilea, Meksika, Nemačke, Česke i Portugala, zajedno sa domaćinom Velikom ložom SHS „Jugoslavija". Tadašnji novinski jzveštaji pomenuli su i to da su se velike lože Holandije i Engleske izvinile što nisu mogle da pošalju predstavnike. Zanimljivo je da je Velika loža Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija” ponela to ime punih deset godina pre nego što je kralj Aleksandar Karađorđević i definitivno odlučio da država dobije to ime. Koliko je ovo bio važan slobodnozidarski skup, pokazuje podatak o tome koje su zemlje bile zastupljene i kolika je važnost data mogućnosti da se, još rovita Evropa,
izmučena tragičnim iskustvima Prvog svetskog rata, okupi u jednom vedrijem i pozitivnom svetlu. Najzad, i sam naziv ovog masonskog okupljanja govori upravo tome u prilog. Drugi značajan vid uvažavanja manifestacije jeste onaj koji mu je posvetio i sam kralj Aleksandar Karađorđevič, kao i Momčilo Ninčić, tadašnji predsednik Skupštine Društva naroda u Ženevi. Obojici je bio poslat telegram iz Beograda, i obojica su se odmah, uljudno i sa uvažavanjem, obratili učesnicima skupa.
Momčilo Ninčić, 1886-1949
Kralju Aleksandru Karađorđeviću masoni su poslali telegram u kojem je pisalo: „Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Prvom, Bled. Predstavnici
18 slobodnih masonerija od kojih je 16 iz Evrope, sakupljeni u cilju mira u Beogradu, mole Njegovo Veličanstvo Kralja slobodnih građana Srba, Hrvata i Slovenaca da primi uz njihovu blagodarnost za prijem koji im je bio učinjen u Njegovoj prestonici, uverenje o njihovoj dubokoj odanosti.” Ista braća upućuju diplomati Momčilu Ninčiću telegram sledeće sadržine: „Predstavnici 18 slobodnih masonerija sakupljeni u cilju mira u Beogradu, upućuju svoje čestitke g. Ninčiću povodom njegovog izbora za predsednika Skupštine Društva naroda. Oni izražavaju svoje najtoplije želje za uspeh vaših napora.” Ninčićeva pozicija je bila jedna vrsta
visokog međunarodnog priznanja Kraljevini SHS, a mesto predsednika u ovoj međunarodnoj instituciji prestižno i jasan znak da je tadašnja država dobila važnu ulogu u novoformiranoj evropskoj hijerarhiji. Uostalom, već je dobro poznato da je i Društvo naroda, baš kao kasnije i njegov naslednik - Ujedinjene nacije, bilo organizacija za čije osnivanje su zaslužni mnogi masoni, tako da su obe institucije, u suštini, smatrane masonskim tvorevinama. Odmah pošto su masoni 1926. godine poslali pozdravne telegrame kralju i Ninčiću, dobili su otpozdrav od svojih domaćina. Odgovor, odnosno zahvalnost obojice na lepim rečima stigla je istog dana.
Na dan kada je Kongres završio rad, doneta je i deklaracija, u kojoj je istaknuto: „Verna načelima socijalnim i moralnim, na kojima masonerija počiva, Skupština izražava želju da ideje slobode i demokratije, koje su jedine kadre da osiguraju pravdu i poštovanje među građanima, postanu pravilo u odnosima među narodima koji su sada emancipovani i koji su jednodušno rešeni da izbegnu povratak ranijih stanja stvari koje su bile ruglo civilizovanog sveta. Da bi se postigao ovaj cilj kome teži celo čovečanstvo, Skupština želi da masonerija, koja je strasno prožeta duhom mira, preporuči i podrži svaki
pokret koji je kadar da osigura ideju arbitraže prilikom međunarodnih sukoba. Skupština je za to da se pomažu svi napori koje je u ovome pravcu učinilo Društvo naroda - kao i napori za razoružanjem, a koji se imaju završiti potpunim uništenjem naoružanja. Ali, opasnost sukoba izgleda da se osobito razvija na ekonomskom terenu i zato je potrebno da se potraži miroljubivo rešenje takvih sukoba. Izbeći ili predvideti te sukobe znači delimično ih rešiti. Skupština smatra da treba u svakoj zernlji da se obrazuju masonski odbori (po inicijativi nacionalnih masonerija, a u sporazumu sa međunarodnim) koji će
istraživati načine da se mirnim putem reše ekonomski problemi. Posredstvom Međunarodnog Masonskog Udruženja (IMA) sva potvrđena i postignuta rešenja mogu se posle predavati na upotrebu celoj masoneriji. Rastajući se, masonerija se raduje što je doprinela međunarodnom približenju i ona želi da joj se ovakve prilike pruže što češće.” Najbližoj beogradskoj planini - Avali već je posvećeno celo poglavlje ove knjige, ali sigurno nije nimalo slučajno to što su se predstavnici svih masonskih redova prisutnih na ovom skupu fotografisali upravo na Avali, još jednom dajući planini pored prestonog grada tadašnje Kraljevine SHS posebno
simboličko značenje.
Slobodni zidari okupljeni na masonskom kongresu u Beogradu 1926. godine, fotografija sa Avale
Kako pominje francuski istoričar masonerije Danijel Ligu, „u to vreme, jugoslovensko masonstvo bilo je sastavljeno od elite svih društvenih klasa, bez obzira na veru. Zahvaljujući tome, mogla je da se razvije delatnost u filantropskoj oblasti, po ugledu na engleske, američke ili skandinavske
slobodne zidare. U svom članstvu imalo je katoličke sveštenike, pravoslavno više sveštenstvo, rabine”.
III Okupljanje slobodnih zidara bilo je propraćeno u beogradskoj štampi pisanjem bez senzacionalizma i prenaglašene misterioznosti, koje bismo mogli da očekujemo recimo danas, prilikom nekog sličnog okupljanja. Ruku na srce, takav slobodnozidarski skup, sa javnim predstavljanjem masonskih visokodostojnika, više se nije ni održao u jugoslovenskoj prestonici. Tako list „Vreme” od 11. septembra 1926. godine izveštava kako su „juče
prispeli u Beograd iz svih evropskih krajeva, a danas otpočinju kongresni rad, delegati pojedinih slobodnozidarskih organizacija... A značaj ovakve jedne manifestacije tim reljefnije se ispoljava, kad se ima na umu, da baš u ove dane zboruju na Ženevskom jezeru Skupština i Savet Društva Naroda, čiji se napori usredsređuju na delo opšteg mira”. Izveštač naglašava i kako su „raznim vozovima u toku celoga jučerašnjeg dana stizali delegati za masonski kongres. Dočekivali su ih beogradski masoni vrlo srdačno”.
Doček na stanici: u sredini, g. Grusje, predsednik Saveta Reda
Neke stvari se ipak nisu promenile. Opisujući prispele delegate, izveštač dalje beleži da ovi odaju utisak „povučenih, skromnih, ali i dostojanstvenih ljudi, koji nerado govore o sebi i svojim poslovima, a izbegavaju koliko god mogu novinare”. Možda je ovo dobro mesto za digresiju koja bi lakše opisala kako je javnost onog vremena poimala masoneriju, jer je takvom stavu utro put, nekoliko decenija ranije, poznati političar i ministar ondašnji Andra Đorđević. Sve se dešavalo u. novembra 1898. godine, kada je na jednom od zasedanja Narodne skupštine opozicioni poslanik Stevan Veselinović predložio
zabranu tajnih društava, posebno aludirajući na „farmasone”. Među sličnim udruženjima kojima je, prema njegovom mišljenju, trebalo zabraniti rad bili su i „Nazareni i spiritizam”, „jer negativno utiču i rastaču pravoslavlje”. Treba pomenuti da je u to vreme slobodno zidarstvo bilo na udaru, a s njim se dolazilo u sukob i preko skupštinske govornice.
Andra Đorđević Tada posebno mesto u istoriji srpskih slobodnih zidara preuzima profesor
Andra Đorđević, u to vreme ministar prosvete i crkvenih đela. On je istupio pred sve okupljene poslanike i jasno im predočio da je član ove organizacije. I ne samo to, panagirično je govorio o srpskim masonima i njihovim ciljevima izadacima, a posebno o tome kako slobodno zidarstvo „kao čisto humano društvo deluje u mnogim prosvećenim zemljama, ne samo pod zaštitom državne vlasti, već i samih vladalaca, a to je najbolji dokaz da ono nije opasno ni za nacionalnu crkvu ni za državu”. Osvrćući se na odnose sa crkvom, tvrdio je kako slobodni ziđari ne rade protiv crkve, a da se i on lično bavio „pitanjima mirenja zavađenih arhijereja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i sprečio
dalje razvijanje nemile pojave zaoštrene zavade između sveštenika”. To je bilo vreme kada su slobodni zidari mnogo jasnije obznanjivali svoje članstvo u ovom redu, pogotovo kada bi osetili da je na bilo koji način bio ugrožen ili na udaru. Navođenje ovog istupa AndreĐorđevića pokazuje da je javnost uveliko bila informisana i o postojanju i o delovanju slobodnih zidara.
Naslovna strana "Neimara" Istoričar masonerije Sreta Stojković tada je zabeležio: „mada je istupanje Andre Đorđevića bilo protivno pravilima slobodnog zidarstva, koje zabranjuje odavanje takvih podataka u nemasonskim krugovima, Đorđević je primio čestitke sa različitih masonskih strana, a posebno iz Zagreba, od Spiridona Brusine”. On dodaje i to da su se „od tog doba slobodni zidari u Srbiji osećali mnogo bezbrižniji”.
Spiridon Brusina, 1845-1908 Iako je teško porediti ondašnje i sadašnje javno mnjenje, kao i načine na koje se dolazilo do informacija, vidljivo je da su masoni onog doba bili poznatiji u javnosti.
Protokol masonskog Beogradu 1926. godine
kongresa
u
Baš zato, diskrecije tokom održavanja Kongresa 1926. godine gotovo da nije ni bilo. budući da je „Vreme” objavilo čak i satnicu Kongresa, uključujući mesta gde borave svetski masoni, kao i do tančina objašnjavajući kad i gde će ovi obedovati. Tako je prvog danai rada izašla jasno odštampana satnica u kojoj je pisalo kako su slobodni zidari odseli u hotelu „Palas", dok su na ručak i večeru odlazili u holel „Srpski kralj”. Isto je objavio i slobodnozidarski časopis „Šestar”.
Naslovna strana „Šestara” Sastanke iza zatvorenih vrata slobodni zidari su održavali u Studeničkoj 46a. U ono vreme nije bilo neobično da cela varoš zna gde se nalazi masonska loža, pa i sami izveštači govore kako su se u „devet sati izjutra sastali u Domu naših masona”. Tog, prvog dana, posle pozdravnog govora Đorđa Vajferta, izabran je predsednik ove prijateljske konferencije, a to je bio veliki majstor Velike lože Francuske Reveršon, predsednik Međunarodnog masonskog saveza. Veoma pozitivan ton i atmosferu koja je javnosti bila predočena sa ovog zbora novinari „Vremena” su prenosili uz
nacionalni optimizam i oduševljenje. Tako su pisali i „u toku prijateijskog konferisanja primetilo se da svi, ali osobito Francuzi, obraćaju najveću pažnju na zgodan izbor Beograda na vulkanskom Balkanu kao simboličkoga mesta odakle treba opet da se čuje reč izmirenja među narodima. Postoji nada da će Beograd u analima masonstva imati isti onaj značaj koji ima Lokarno u evropskoj politici’'. Ne bez oduševljenja, autori citiraju masone koji tvrde: „Hoćemo da stvorimo masonski Lokarno, to će biti Beograd.” Simbolika Lokarna, grada u Švajcarskoj, bila je još sveža tih dana, jer je tamo 1925. godine bio potpisan pakt koji je podrazumevao pet ugovora i
arbitražnih komisija između Nemačke, s jedne, i Velike Britanije, Francuske, Italije, Belgije, Čehoslovačke i Poljske, s druge strane. Značaj sporazuma bio je u tome što je definisao načine izvršenja Versajskog ugovora i precizirao granice na Rajni i demilitarizaciju rajnske zone. Nemačkoj je tim paktom bio zagarantovan ulazak u Ligu naroda, pa su sporazum u Lokarnu mnogi tumačili kao način da se stvori stabilan mir u Evropi. Upravo kada su se slobodni zidari okupljali u Beogradu, Nemačka je i zvanično bila primljena u Ligu naroda, pa je skup u Lokarnu dodatno dobijao na snazi i ulivao veru da će mir na starom kontinentu biti dugotrajan. U tom svetlu masonski kongres u Beogradu posebno
je bio značajan. Svečarskoj atmosferi u prestonici Kraljevine SHS doprinelo i to što su svi slobodnozidarski veliki majstori koji su prisustvovali Kongresu izabrani za njegove počasne predsednike, a u krugovima naših masona vladalo je „veliko oduševljenje za rad Kongresa, i velika gordost što je Beogradu suđeno da postane tako važno istorijsko mesto u analima slobodnog zidarstva”. Posebno mesto u beogradskoj štampi tog vremena zauzimala je informacija o tome kako je ovo bio prvi međunarodni kongres masona, „posle onog neuspeloga 1914. godine u Frankfurtu na Majni, do koga, usled rata nije moglo ranije doći. Trebalo je da prođe čitavih 12 godina
da se jedan nov međunarodni kongres ostvari”. Ovaj skup nije mogao da prođe bez negativnih komentara, a oni su stizali iz Italije, od Musolinija. Tako je u maju naredne 1927. godine masonski časopis „Šestar" pisao: „Kako je poznato, gromovnik Italije g. Musolini ogorčen je neprijatelj slobodnog zidarstva. U svojoj borbi protiv ove institucije on se laća sredstava vrednih inkvizicije srednjeg veka. O ovim progonima bilo je u našem listu opetovano govora, a u 4. broju od prošle godine, strana 67, mi smo javili, kako je Musolini oklevetao veliku ložu talijansku, da je ona spremala atentat na njega... Čini se da Musolinijevom fašizmu nije dovoljno
blato, što ga je sasipao na italijanske slobodne zidare počev od prvog početka, što je stupio na političko poprište. Od novijeg doba baca se na slobodno zidarstvo i u našoj domovini. Bolo ga je osobito, što je prošle godine u septembru održan internacionalni masonski kongres u Beogradu, pa sad sipa i podvale i uvrede punom pregršti. Onaj kongres prikazan je najprije kao jedna opća zavjera, koja ide za podjarmljenjem cijeloga Balkana.” Osim na zahuktalog Musolinija, beogradski masonski kongres je ostavio traga i na evropsko slobodno zidarstvo, pa je tako „Šestar” u broju od novembra 1927. godine objavio „Izveštaj Saveznom Veću o boravku delegacije
naše Vel. Lože u Parizu prilikom završenih radova konvenata Vel. Orienta i Vel. Lože održanim 24. i 25. septembra 1927. godine”. Da utisci iz Beograda nisu izbledeli ni posle godinu dana pokazuje i uvodni tekst „Šestara”: „Delegacija naše Vel. Lože bila je dočekana veoma usrdno od celokupnog broja Braće Vel. Orijenta, a naročito od one Braće koja su učestvovala na našoj beogradskoj Manifestaciji od 1926. godine. Tom bratskom predusretanu su se pridruživala i sva strana Braća koja su takođe na manifestaciji bila. Moglo se jasno videti da je doček u Beogradu kao i sama Manifestacija učinila dubok i trajan utisak. Pa i pri ritualnom dočeku i
ulasku u Hram učinjena je našoj Delegaciji od strane Vel. Or. Francuske izvanredna počast jer je primljena bezobzira na starost naše Vel. Lože prekoreda među najuglednijim Obedijencijama.” O istorijskom značaju ovog kongresa za masoneriju možda najbolje govori podatak da su se 1934. godine masoni ponovo okupili u Beogradu, ovog puta u znak sećanja na svetski kongres održan 1926. godine. Pod pokroviteljstvom Međunarodnog masonskog udruženja ponovo je došlo 60 predstavnika iz oko 40 evropskih i američkih zemalja, dok je tema bila ista kao na kongresu održanom osam godina ranije - zajednički plan delovanja u službi mira.
IV Koliko je politika neumorna u iznalaženju novog prostora za konflikte, toliko je istorija primorana da ih sve „pohvata” i zabeleži, što nije nimalo lak zadatak. Jer, u vreme procvata slobodnog zidarstva u Beogradu, te 1926. godine, malo ko je mogao i da nasluti da će već za 15 godina u istom gradu biti organizovan jedan od najvećih antimasonskih skupova koje Beograd pamti. I to ne samo Beograd, već i Evropa, jer je to bila manifestacija posvećena ne samo antimasonstvu, već su organizatori uz slobodno zidarstvo povezali jevrejstvo i komunizam, tvrdeći da su ovo tri lica iste pojave.
Uz duge najave kroz tadašnju štampu, u kojoj je ubedljivo prednjačilo „Novo vreme”, javnost je bila dugo upućivana u to šta je masonerija, dabome, u krajnje pogrdnom svetlu, da bi na kraju, insistirajući na spektaklu, bila otvorena izložba, i to u zdanju gde je i „samouspavana” Velika loža „Jugoslavija”, a gde su se do tada održavali masonski radovi.
„Novo vreme" izveštava antimasonske izložbe
o
otvaranju
Loža se nalazila u tadašnjoj Garašaninovoj ulici broj 8 (današnja Svetozara Markovića), a manifestacija je otvorena u sredu, 22. oklobra 1941. godine. U vatrenom tekstu protiv masonerije, autor Stevo Kluić, dan posle otvaranja izložbe, piše kako su se „sticajem upravo fantastičnih prilika i događaja, našle pod istim krovom Velike lože 'Jugoslavija’ tri komponentne sile organizovanog jevrejskog kapitalizma, koji je izazvao današnji nezapamćeni sudar naroda”. Kluić dalje dodaje: „Ma koliko su ta tri misaona smera prividno u međusobnoj protivnosti, ona su stvarno
jedno isto. Masoni će uvek tvrditi da nisu nikakvo oružje jevreja, komunisti će se isprsiti kako su baš oni protivnici kapitalizma, koji je već odavna sinonim jevrejske svetske moći. Pa ipak, kujna je jedna ista - kujna tajnog jevrejskog vođstva, koja danas ima svoje sedište u anglosaksonskim zemljama. Organizovanom talmudizmu svesno ili nesvesno služe sve međunarodne organizacije, s levice i desnice - bez izuzetka. Organizacije kapitala, kao i organizacije rada ” Koliko je skupu bio dat veliki značaj pokazuje činjenica da su otvaranju prisustvovali nemački feldkomandant Fon Kajzenberg, kao i predstavnici nemačkog Ministarstva inostranih
poslova, ali i veliki deo ondašnje Nedićeve srpske vlade predvođen ministrom prosvete Veliborom Jonićem, ministrom poljoprivrede Milošem Radosavljevićem, ministrom pošta generalom Josifom Kostićem, ministrom narodnog zdravlja i socijalne politike Jovanom Mijuškovićem. Tu su bili i izvanredni komesar za činovnička pitanja Tasa Dinić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Cvetan Đorđević, kao i pomoćnik ministra prosvete gospodin Velmar Janković. Izložbu je tačno u podne otvorio šef državne propagande Đorđe Perić, rečima kako „masonstvo, ta veoma razgranata međunarodna organizacija hoće preobražaj sveta u kome više ne bi
bilo ni prirode, ni otadžbine ni religije. Umesto svih tih dragocenih tekovina čovečanstva, postojale bi, po zamisli masona, njihova nadvlada i milioni zarobljenih ljudskih bića. To je, u suštini, smisao hrama koga masoni tajno zidaju po svojim ložama širom celog sveta”.
V Kampanja koja je pratila ovu manifestaciju dobila je podršku i državne pošte, pa su ovom prilikom štampane četiri poštanske marke, na kojima je pisalo ,Antimasonska izložba”, a ispod je stajao datum - 22. oktobar 1941. Na sve četiri marke
prikazana je borba Srba protiv slobodnog zidarstva, na jednoj od njih je sunce sa četiri srpska ocila, koje svojim sjajem zaslepljuje čoveka na čijim grudima je šestokraka zvezda, dok se na drugoj srpski grb pobednički pomaljao iznad petokrake koja je, simbolišući poraz, bila ispod njega. Najupečatljivija je bila marka na kojoj čovek u srpskoj nošnji stoji na šestokrakoj zvezdi i s naporom razdvaja dva stuba koja ga sputavaju. Na već naprslim stubovima stoje slova „J” i „B” koja jasno aludiraju na stubove masonske Iože Jakin i Boaz.
Poštanska marka izdata povodom otvaranja antimasonske izložbe u Beogradu 1941. godine
„Misija” ovih poštanskih maraka nije se završila činom propasti Trećeg rajha i Nedićeve vlade u Srbiji, već je bila aktuelna nakratko i tokom ratova na teritoriji bivše SFRJ na samom završetku 20. veka. Tako je u međusobnom „hakerskom” ratu bilo promuslimanskih i hrvatskih sajtova koji su se domogli ovih maraka i puštali ih u javnost, kako bi pokazali tobožnju srpsku netrpeljivost prema masonima i Jevrejima. Time su želeli da podstaknu dodatni animozitet Amerikanaca prema Srbima, budući da je svima jasno koliko su masonska uporišta u SAD jaka. Priprema antimasonske izložbe u
Beogradu 1941. godine bila je organizovana veoma pedantno i temeljno. Beogradskim novinarima bio je obezbeđen obilazak postavke pre njenog početka, pa izdvajamo opis iz „Novog vremena” u kojem se čitaocu dočarava ambijent. Autor naglašava da su u prvom, manjem delu posvećenom Sovjetskom Savezu istaknuti eksponati koji govore „šta su Sovjeti počinili za 20 godina svoje vladavine, a posredno rečito govori o njihovim današnjim neuspesima na frontu” („Novo vreme” 17. oktobar 1941. godine). U prizemlju je bila izložena engleska loža iz Džersija. Kako je objašnjeno u listu, to je bila loža „Princ od Velsa” koja je zarobljena kada su, tokom ratnih
operacija, nemački vojnici izvršili prepad na englesko ostrvo i tada preuzeli sve što se u loži nalazilo. Oni su je kasnije izlagali u Nemaćkoj, da bi je ovom prilikom doneli i u Beograd, kako bi na taj način nastavili antimasonsku kampanju. Na gornjem spratu Garašaninove ulice broj 8 bila je izložena rekonstruisana Velika loža „Jugoslavija”. Kako navodi autor, to je bio „majstorski hram, onakav kakav je izgledao do rata, ili još bolje do propasti naše zemlje, sa svim svojim rekvizitima, i celom svojom egipatskoasirskom ornamentikom”. Opisujući izložbu, izveštač dalje piše: „Tu, u ovom crno-šarenom ambijentu, sa mrtvačkim
glavama, čekićima, uglomerima, mačevima i svećnjacima, upotpunjenim petokrakim jevrejskim zvezdama, čovek zaista dobija sliku uske povezanosti koja je vladaia između masona i jevreja". (U svakom od tekstova reč „Jevrej” napisana je isključivo malim slovom prim. Z. N.) „Engleska loža iz Džersija koja je do sada bila izložena samo u Nemačkoj, obuhvata najglavnije delove ornamentike, dekoracije i dokumenta. U odeljenju posvećenom masoneriji nalazi se i jedna odaja sa arhivskim dokumentima jugoslovenske masonerije, kao i odaja sa naročitim vitrinama, u kojima su izložene različite dekoracije jugoslovenskih masona.” Poseban prostor na izložbi bio je
posvećen jevrejskom delu, a unutar njega, opet, naročitu pažnju privlačila je soba Gece Kona. Na njega su organizatori izložbe sa posebnom strašću osuli drvlje i kamenje. U tekstu koji je potpisan inicijalima „M. Đ.” naglašava se da je Kon bio mađarski Jevrejin Geza Kun, koji je tek dolaskom u Beograd promenio ime. Autor je oštro osudio Kona da je uzurpirao srpsko izdavaštvo, a optužbe su išle do toga kako su „neki autori o svom trošku štampali knjige i plaćali mu da se na knjigama sme staviti kako su izdanje Gece Kona...” Autor teksta čak pominje duhovitu karikaturu Pjera Križanića, koja je bila izložena na izložbi, na kojoj je tobože u
šali predstavljeno kako Kon vuče za nos pegaza na kome su „malne svi naši literati”. ,Ah”, kuka on, „da je sve to samo pusta šala, a ne gorka istina...” Međutim, „M. Đ.” iz „Novog vremena” nije dobro poznavao sve što se dešavalo u njegovom okruženju. Ruku na srce, verovatno nije ni mogao da zna, jer onda svakako ne bi navodio Pjera Križanića, autora pogrdne karikature o Geci Konu. Pjer Križanić je bio mason.
ZGRADA DRUŠTVA SVETOG SAVE NA DORĐOLU I Oličenje masonske prosvetiteljske uloge u srpskom životu prve polovine 20, veka bilo je Društvo svetog Save na Dorćolu, smešteno u zdanje u Dušanovoj ulici broj 13. Odmah uz ovu zgradu nalazi se i Dom svetog Save, građevina u kojoj je danas Fizički fakultet
Univerztteta u Beogradu, koji u tom konteksiu ima svoje mesto.
Zgrada Društva Dušanovoj ulici
svetog
Save
u
Zgrada Društva svetog Save saziđana je 1914. godine, po projektu arhitekte Petra Bajalovića, masona. U
arhitektonskom smislu, ovo zdanje je kombinacija više stilova, ali dominira srpsko-vizantijski stil, u to doba veoma zastupljen u beogradskoj arhitekturi. Zgrada ima dva portala prema ulici Cara Dušana i jedan prema ulici Braće Baruh. Vrh fasade plitko zasečen završava se natpisom „Društvo svelog Save”, Preciznije, tamo je samo nekoliko rasklimanih slova iz kojih proiaznik ne može da nasluti tačan smisao onoga što je tu nekada pisalo.
Rasklimana slova dodatno ruže izgled zdanja Masonska važnost ove zgrade je višestruka. Iako je danas u veoma lošem stanju, dotrajalom fasadom i dalje odaje utisak dostojanstvene građevine, kakva je nekada bila. Doduše, iz Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda dobili smo potvrdu da je i ova zgrada na spisku onih koje treba da budu renovirane, pa se nadamo da će nedugo posle izlaska ove knjige u javnost i ona povratiti makar malo od starog sjaja, kojim je nekada zračila.
II
U ovoj zgradi bilo je sedište društva koje je sav svoj stvaralački trud usmerilo na školovanje siročadi iz srpsko-turskih ratova. To je bllo doba kada su masoni pokazivali apsolutni patriolizam i privrženost državi kroz humanitama društva, pa je niklo još nekoliko dobrotvornih ustanova. Valja pomenuii onu koja je bila posvećena gluvonemoj deci - „Kralj Dečanski”, kao i Fond za pomoć ratnim invalidima i deci „Sveti Đorđe”. Udruženje „Nasušni hleb” organizovalo je besplatnu podelu hleba nezaposlenima, a stvoren je i Antituberkulozni savez, kao i Savez za borbu protiv prosjačenja. Istovremeno je u Zemunu bio organizovan dom za slepe,
ali i obrazovni omladinski centar.
Žalostan zgrade
izgled
nekada
prelepe
U listu „Šestar” glasilu Velike Iože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija” od maja 1927. godine, u tekstu „Slobodnozidarska delatnost” koji je napisan u Zagrebu piše: „...čim je u osmoj deceniji prošlog stoljeća (19. vek-prim. Z. N.) počelo slobodno zidarstvo jače da se širi, osnovali su slobodni zidari ’Društvo i zavod za siromašnu i zapuštenu djecu’ i u tu svrhu sagradili dom, koji još i danas blagotvorno djeluje. Kasnije osnovali su „Društvo sv. Save” koje je osnivalo i uzdržavalo škole u neoslobođenim krajevima južne Srbije, te za te škole
štampalo knjige. Ovo društvo sagradilo si je lijepi dom i u njem otvorilo večernju školu i pansionat, gdje se je izdržavalo na stotine đaka, od kud su polazili u razne škole u Beogradu. Osobito je lijep dokaz slobodnozidarske humanosti ’Društvo kralj Dečanski’ i njegov dom za gluhonijemu djecu, komu je kroz punih 29 godina stajao na čelu brat Svetomir Nikolajević, dok je danas predsjednik tog društva brat Đorđe Vajfert. Tako isto i 'lnvalidski dom sv. Đorđa', slobodnozidarska ustanova, kojom i danas upravljaju sve sama braća zidari na diku i ponos zidarstva i na dobrobit mnogih nevoljnih.” Slobodni zidari koji su učestvovali u humanitarnom radu veoma su precizno
podnosili izveštaje gde su utrošili ili investirali novac. Ta preciznost je bila i publikovana, a osim masona u humamtarnom radu učestvovali su svi dobronamerni Beograđani. Tako je u izveštaju koji je društvo „Stefan Dečanski” podnelo u masonskom časopisu „Neimar” od 16. marta 1926. godine navedena strategija razvoja i rada društva. „Rad društvene uprave kretan je uglavnom u dva pravca: na jednoj se strani uprava brinula da pojača materijalnu osnovu samoga Društva, kako bi na drugoj strani mogla što intenzivnije pomagati svoju školu i rad u njoj... Uprava je uspela da povisi i utvrdi mesečnu kiriju za društveni Dom
koji se nalazi u ulici Vojvode Milenka sa 15 na 20.000 dinara mesečno. Državna pomoć našem društvu ostala je i dalje 40.000 dinara mesečno... Beogradska Opština pritekla je Društvu novčanom pomoći od 10.000 ditiara. Koliko radi potpunosti ovog dela izveštaja, da na ovom mestu pomenemo i to: da je Opština rešila da vrati Društvu 11.830 dinara, koliko je austrijska okupaciona vlast, u svoje vreme, konfiskovala, pa docnije predala na rukovanje Beogradskoj Opstini. Društvo je tako neto primilo od Beogradske Opštine i obveznice 2,5 odsto ratne štete u vrednosti nominalnoj od 54.890 dinara. Ove su obveznice primljene na ime dosuđene naknade štete, koju je
Društvo za vreme rata pretrpelo... Ukupan broj svih učenika na početku prošle godine bio je 62, na kraju 60. Muških je bilo 51, a devojčica devet. U zavodskom internatu bilo je 49. Dva su bila poluinternirci, a devet eksterni. Od ukupnog broja pitomaca, njih 33 plaćali su izdržavanje, šest su plaćali samo školarinu, a 22 su bili besplatni društveni pitomci... .. .U toku prošle godine Društvo je primilo sledeće uloge i priloge: Njegova Svetost Patrijarh Dimitrije priložio je na dan prošlogodišnje slave društvene 500 dinara, vračarska zadruga upisala je pokojnog Kostu Riznića za člana velikog dobrotvora sa 5.000 dinara, G-đa Milica Nešić član našeg upravnog odbora
upisala je svog pokojnog brata Nauna Naunovića za člana dobrotvora sa 1.000 dinara...”
III Društvo svetog Save u najvećem broju sačinjavali su slobodni zidari i svi su pripadali loži „Pobratim”. Iako zgradom danas ne dominiraju masonski simboli koji bi odmah privukli pažnju, pažljivijem posmatraču oni neće promaći. Tako su tri ulaza portala urađena tako da su oivičena sa po dva stuba, dok između njih postoji jasan piramidalni deo koji se nalazi neposredno iznad ulaznih vrata. Diskretno, a sudeći po ljudima koji su
bili angažovani u Društvu - dovoljno jasno.
Ulaz u zdanje koje su sagradili
slobodni zidari Kamen temeljac zgrade Društva svetog Save položio je princ prestolonaslednik i potonji kralj Aleksandar Karađorđević, što je celom zdanju dalo posebnu važnost i istorijsku težinu. Zgrada Doma svetog Save, gde se danas nalazi Fizički fakultet, takođe ima određenu istorijsku vrednost među beogradskim slobodnim zidarima, jer je upravo u njoj održana konferencija na kojoj je doneta odluka o istupanju Svetomira Nikolajevića i Đoke Milovanovića iz lože „Sloga, rad i postojanstvo”, kako bi uz braću Andru Đorđevića, Đorđa Vajferta, Stevana
Mokranjca i druge oformili ložu „Pobratim” Kratko pošto je ova loža došla pod zaštitu Velike lože Ugarske „radovi” su održavani u kući dr Vojislava Đorđevića, u Gračaničkoj ulici, preko puta tadašnjeg hotela „Grand”. I sama zgrada Doma svetog Save nosi neke od simbola koji bi mogli da budu povezani onovremenskim slobodnim zidarstvom. Ona je sagrađena 18891890. godine, po planovima tada tridesettrogodišnjeg arhitekte Jovana Ilkića. Zdanje je projektovano u duhu romantičarske arhitekture sa elementima rane renesanse u kombinaciji sa romansko-vizantijskim motivima. Ova prvobitno dvospratna zgrada je 1923.
godine nadzidana za sprat po projektu arhitekte Petra Bajalovića.
Šahovnica na fasađi zgrađe u ulici Cara Dušana
Pored ostalih simbola, na ovom zdanju je jasan znak šahovskog polja, koji u slobodnom zidarstvu ima izuzetan značaj, jer predstavlja pod svake masonske lože. U simboličnom značenju, „mason istinski hoda po mozaičnom temelju egzistencije i po sukobljenim tendencijama svoje više materijalne prirode” Neki od istoričara arhitekture ovaj medaljon sa fasade vezuju za grb Hrvatske. Iako nam je prvobitno ostalo nejasno da li je jugoslovenska ideja bila toliko razvijena u doba kada je ova zgrada napravljena da bi hrvatski nacionalni simbol bio tako vidno istaknut na Domu, stručnjaci tvrde da
jeste tako. Tim pre što je na istoj fasadi grb vezan za Šumadiju, odnosno glava vepra prostreljena strelom, ali i simbol sa tri kune u trku, koji je opet predstavljao simbol Slovenije. Dakle, moguće je da je na ovai način loža „Pobratim” već na ulasku u poslednju deceniju 19. veka nagoveštavala posvećenost jugoslovenskoj ideji.
Aluzija na Sloveniju Ostavljamo mesto za sva tumačenja, budući da su mnogi autori, pogotovo oni
koji su analizirali arhitekturu u Beogradu posle Drugog svetskog rata, manje-više nezgrapno izbegavali analizu fasada koje su na sebi imale utkane slobodnozidarske simbole. Očigledno je bilo da su to radili namerno, jer su želeli da izbegnu komentarisanje ovih znakova. Drugo objašnjenje ne postoji, budući da je domaća arhitektonska škola bila izuzetno kvalitetna, i da prenebregavanje ovakvih tumačenja ne može biti protumačeno pukim neznanjem. Ali možda i zato današnje predstavljanje ovakvih obeležja jeste rad koji podrazumeva mnoge teškoće i veliki broj pretpostavki. Tek, različitog prostora za neka tumačenja, izvesno je, ima...
Sama loža „Pobratim” zauzima značajno mesto u istoriji srpske masonerije, možda ponajpre time što se njenim osnivanjem 1890. godine ostvaruje cilj slobodnih zidara da se „stupi u što tešnju vezu sa zapadom”. U izveštaju lože „Pobratim” iz 1892. godine, dakle, dve godine po osnivanju, objašnjava se potreba da se masoni približe mađarskoj loži. U izveštaju se navodi da je „udaljenost Velikog orijenta u Rimu, pod čijom su zaštitom stajale dosadašnje slobodnozidarske radionice u Srbiji, otežavala je u mnogom pogledu razvijanje i napredovanje ove najplemenitije ustanove celog čovečanstva u našem narodu, i ako su odnosi sa Rimom u
izvesnim prilikama mogli da pokažu sjajne rezultate”. Autori izveštaja tumače kako je protekao dugi niz godina, a da srpski slobodni zidari nisu uspeli da „ovoj uzvišenoj ustanovi daju življeg poleta i većeg maha u našem građanstvu, kakvog ona u istinu treba da ima...” Tako su srpski slobodni zidari rešili da stupe u kontakt sa Velikom ložom Mađarske, koja je unela svetlo u ložu „Pobratim”. Interesantno je da se sve dešavalo u Austrougarskoj, u kojoj je zakonom bilo zabranjeno delovanje slobodnih zidara u austrijskom delu monarhije. Istorijski, tu su se isprepleli mnogi činioci, poput onog da je Velika loža Ugarske bila među najvatrenijim protivnicima primata Austrije u ovoj
dvojnoj državi, do toga da su i sami srpski masoni bili svesni toga da su u dotadašnjoj istoriji Srbi i Mađari imali mnogo sukoba, Ali, eto, to je po njima bio način da se i takve stvari zaborave i prenebregnu. Loža „Pobratim” okupljala je mnoge značajne ljude tadašnjeg Beograda i Srbije i sačinjavali su je, uglavnom, visoki intelektualci. Na njenom čelu bio je Đorđe Vajfert, ali su se svojim delanjem isticali i Jovan Aleksijević, Stanislav Binički, Andra Đorđević, Nikola Hadži Toma, Dušan Miličević, Stevan Mokranjac, Svetomir Nikolajević, Laza Paču, Stevan Sremac, Sreten Stojković, Petar Ubavkić...
Verovatno najčešće upotrebljavana fotografija Đorđa Vajferta Dok su jedni od njih svojim delom i dotadašnjim angažmanom već stekli visoku reputaciju, drugi su se tek
spremali da svojim delima ostave trag u srpskoj kulturi, politici i diplomatiji.
KUĆE U VEZI SA PORODICOM PIJADE U Uzun Mirkovoj ulici nekoliko zgrada napravljeno je gotovo u isto vreme i sve imaju sličnu simboliku vezanu za slobodne zidare. Nalaze se u delu ulice bližem Kalemegdanu, između mesta gde se Uzun Mirkova ukršta, sa jedne strane, sa ulicom Cara Uroša, a sa druge, sa ulicom Kralja Petra (bivša 7. jula).
Skulptura boga Hermesa na fasadi zgrade na
raskršću uluca Kralja Petra i Uzun Mirkove Prema mišljenju koje iznosi Branko Vujović u knjizi „Beograd kulturna riznica”, četiri petospratnice sa brojevima 6, 8,10 i 12 predstavljaju stilsku i prostornu graditeljsku celinu. Radovi na izgradnji trajali su od 1922. do 1927. godine, a ove zgrade su urađene u duhu akademizma, sa elementima „art dekoa”. Prema podacima do kojih je došao Vujović, izgleda da je sve četiri zgrade projektovao i radove izvodio inženjer Samuel Sumbul, ovlašćeni arhitekta, uz saradnju sa inženjerom H. Isakovićem. O tome svedoče natpisi na pločama od
mermera koje su ugrađene na fasadama zgrada sa brojevima 6, 8 i 12. Fasade su oživljene plastičnim dekorativnim motivima i balkonima sa ogradama u obliku balustrada. Uz ovo Vujovićevo tumačenje treba dodati da se na zgradama sa brojevima 6 i 12 pojavljuje lik boga Hermesa na dva razllčlta načina. Tako se na uglu zgrade broj 6, koja je ugaona, pa zahvata deo ulica Uzun Mirkove i Kralja Petra, nalazi skulptura ovog mitološkog lika, dok je na zgradi sa brojem 12 Hermes prikazan u reljefu na vrhu fasade. Zgrada u Uzun Mirkovoj broj 12 imala je interesantan udeo u beogradskom životu pre Drugog svetskog rata i zbog toga što je u njoj bila smeštena Kolonijalna
banka. O tome svedoče i inicijali ove institucije, sa dva upletena slova „K” i „B” (dabome, ćirilična). Kako nam je posvedočio nekadašnji žitelj ovog dela Dorćola Radoslav Stojanović, na višim spratovima zdanja stanovali su, uglavnom, Jevreji, a i kapital ove banke navodno je bio jevrejskog porekla. U samom prizemlju dugo je bila frizerska radnja Ilije Orbanovića, u kojoj je radila i njegova majka, pa zato pamti živost koja je nekada krasila ovu zgradu.
Bog Hermes na fasadi zdanja u Uzun Mirkovoj O samom Hermesu, antičkom bogu i veoma čestom simbolu kod slobodnih zidara, biće posvećen značajan deo pogovora ove knjige, pa ćemo ga ovom prilikom samo pomenuti kao dekoraciju zgrada sa brojevima 6 i 12 u ovoj ulici. Na poslednjoj, sa brojem 8, odnosno na vrhu njenog čeonog dela, istaknut je
reljef sa dve biljke oko kojih je uvijena lenta u tri nivoa. Hermes je bio grčko božanstvo, jedini koji je imao pravo komunikacije između dva sveta, bog koji ima značajan udeo i u slobodnozidarskoj simbolici. Istina, pre Drugog svetskog rata skulpture boga Hermesa uglavnom su bile na zgradama banaka i osiguravajućih društava, jer su ga u najvećoj meri „prizivali” kao zaštitnika finansijskih institucija. To masonima nije smetalo. On je i unutar slobodnozidarske ikonografije bio veoma bitan.
Detalj sa zgrade u Uzun Mirkovoj uiici
Kako starosedeoci ovog dela Dorćola kažu, ceo ovaj kraj od Uzun Mirkove ulice, pa naniže, duž ulice Kralja Petra nastanjivali su Jevreji. Tu se danas nalazi i zgrada Jevrejske
opštine. Oni su tu živeli vekovima, a po tradiciji su bili vešti trgovci. Ovaj trgovački deo prostirao se i naniže, prema ulici Cara Dušana, i bio je trgovinska žila kucavica, a tu su svoje radnje imali Dubrovčani koji su se bavili istim poslom, pa odatle i naziv jedne od dorćolskih ulica - Dubrovačka. Među beogradskim Jevrejima početkom 20. veka regrutovano je i dosta masona. Oni su bili ravnopravni građani Srbije, što je bilo potvrđeno i Ustavom iz 1888. godine, a u Beogradu nije bilo nikakvih antisemitskih ispada. Jevreji su u Evropi onog vremena imali i svoje zasebne. takozvane Bene Berit lože, koje su mogli da čine samo pripadnici ove konfesije, ali su bili
članovi i drugih loža koje nisu bile isključivo jevrejske. Među takvima, s kraja 19, veka, bio je prijatelj kneza Miloša Haim Davičo, kao i Avram Ozerović, član Glavnog odbora Napredne stranke. Problemi sa Jevrejima masonima javljaju se od 1905. godine, što se poklapa sa obnavljanjem rada lože „Pobratim” koja počinje saradnju sa hrvatskom ložom „Ljubav bližnjega”. U to vreme u Hrvatskoj narasta antisemitska struja izazvana delovanjem katoličke crkve i njenim odnosom prema Jevrejima. Verovatno je i to bio jedan od razloga što se u Beogradu osniva prva beneberitska loža, sačinjena od Jevreja.
Loža je počela da radi 19. januara 1911. godine, Uz još neke istorijske razloge, Jevreji često bivaju na udaru, pa u loži „Pobratim” raste antijevrejsko raspoloženje. Tada je zabeleženo i nekoliko kurioziteta, nesvojstvenih masoneriji, a to je da su neki slobodni zidari Jevreji ušli u ložu „Pobratim” tako što su bili primorani da koriste pseudonim. Jedan od Ijudi koji je to učinio, ispostavilo se kasnije, bio je i Moša Pijade, čovek koji je u velikoj meri uticao na razgradnju Kraljevine Jugoslavije i potonje uspostavljanje komunističkog režima. Pijade se „ušunjao" u ložu „Pobratim” tako što se
predstavio lažnim imenom - kao M. Porobić, ali ni tada njegov ulazak među slobodne zidare nije bio lak. Na nekoliko sednica ove lože razmatran je njegov prijem, tokom 1910. i 1911. godine, da bi tek u junu 1911. godine Porobić, odnosno Pijade, bio primljen među tadašnju beogradsku „braću”. Njegova vezanost za srpske, a ne za jevrejske masone izgleda pomalo neobično, ali možda i nije tako, ako se sve sagleda sa ove vremenske distance i uzme u obzir delo Moše Pijade koje je usledilo.
Jasip
Broz
i
Moša
Pijade
u
kaznionici u Sremskoj Mitrovici On je očigledno bio zakleti neprijatelj Kraljevine, jer je, pored ostalog, lično u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici potpisao sporazum sa Miletom Budakom o međusobnom nenapadanju komunista i ustaša. Ovaj sporazum detaljno navodi Milan Banić u svom referatu, napisanom 1943. godine, koji je sačuvan u Nedićevoj građi, i suštinski definiše odnos komunista i ustaša, a samim tim i sudbinu Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i države koja ih je nasledila. Dva člana sporazuma Milan Banić decidno navodi, a i danas, posle toliko godina, tekst može čitaocu da sledi krv u
žilama. Radi doslednosti, navodimo ih u potpunosti: „Član 2) Vođstvo jugoslovenske komunističke partije svesno svoje uloge, priznaje da se Balkansko poluostrvo neće tako dugo moći komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kičma, pošto je poznato da su upravo ova dva faktora uvek sprečavala kako prodiranje Osmanlija na zapad, tako i komunizma i Austrije prema istoku. Radi toga ovo vođstvo složno je u tome da pripremi zajednički teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva i za uništenje svega onoga što je srpsko i pravoslavne
vere. Vođstvo hrvatske ustaške organizacije predoseća da će u slučaju da ne nastupi brza promena, hrvatski narod podleći jugoslovenskoj podlozi i srpskoj hegemoniji. te nudi svoju saradnju svima podjarmljenim narodima Kraljevine Jugoslavije, a pogotovo komunističkoj partiji, kako bi se požurio tok događaja svima sredstvima, a pod uputima ovoga vođstva. Član 3) Vođstvo hrvatske ustaške organizacije obavezuje se da će potpomagati i učestvovati u svima materijalnim izdacima, demonstracijama, manifestacijama i raznim štrajkovnim akcijama koje
provode komunističke formacije. Vođstvo komunističke partije smatra hrvatsku ustašku organizaciju kao važnog faktora i kao pomagača u uništenju postojećeg stanja, u postizanju ustaških ideala obećava svaku svoju pomoć. Vođstvo ovih partija obvezuje se da će između sebe izbegavati sve nesuglasice i rasprave, na primer: putem javnih proglasa, privatnih razgovora itd. te da će se obostrano bezuslovno potpomagati u slučajevima demonstracija, revolucije ili rata, a osobito što se tiče uništenja svega onog što je srpsko ili pravoslavno, kao što je to naglašeno u tački 2. ovog
Sporazuma.” Priča o Moši Pijade samo naizgled ne pripada ovom mestu. Navodno je živeo u zgradi sa brojem 6, a starosedeoci kažu kako je i njegov otac bio jedan od vlasnika ovih zdanja. Možda je i zato Moša sa toliko strasti želeo da uđe među slobodne zidare?
DELO VELIKOG MOMIRA KORUNOVIĆA Bez ikakve sumnje, najveće masonsko zdanje nastalo u Beogradu između dva svetska rata jeste zgrada današnjeg Poštanskog muzeja u Palmotićevoj ulici broj 2. Ta zgrada je napravljena kao Ministarstvo pošta, a rekonstruisana je tokom poslednje decenije 20. veka.
Jedna od najvećih građevina sa masonskim simbolima u Beogradu Restauratori su, očigleđno, poštovali originalni izgled zdanja, pa je i danas vidljiva vaskolika masonska simbolika ove građevine, i to u
Poštanski muzej
punom sjaju, kao što je to, očigledno, autoru i bila namera. Sa vrha zgrade koja dominira ovim delom grada jasno „gledaju’, naizmenično, simboli trougla i viska, dok su šestar, visak i trougao dominantni i sa svih ostalih segmenata
ograde. Stilizovani deo šare koja krasi veliki deo zdanja takođe pokazuje iste isprepletene simbole, što ovu prelepu zgradu, očigledno i bez ikakve sumnje, svrstava među najupečatljivije objekte sa masonskim obeležjima u Beogradu.
Neobične poruke jednog zdanja
Na samoj fasadi upleteni i ostali simboli Ispred ulaza u zgradu iz Palmotićeve ulice (pošto se samo zdanje nalazi na uglu ove i ulice Majke Jevrosime), ostali su simboli primereni duhu vremena u kojem je građevina i nastala. Tako danas na ulazu u zgradu stoji grb sa simbolima Kraljevine Jugoslavije.
Simbol na ogradi ispred Poštanskog muzeja Zdanje Ministarstva pošta projektovao je poznati međuratni arliitekt Momir Korunović, još jedan među istaknutim članovima masonske organizacije tog doba. Izgradnja je okončana 1930. godine. Korunović je, inače, među tadašnjim arhitektama imao istaknuto mesto i bio je rodonačelnik takozvanog srpskovizantijskog stila, kojim je pokušavao da očuva deo estetske tradicije građevinarstva našeg podneblja. Uz taj stil, u prvoj polovini 20. veka, Beogradom su dominirali akademizam i secesija, a kasnije i moderna.
Mnogobrojni su Korunovićevi arhitektonski potpisi u gradu, a jedan od najupečatljivijih bila je zgrada koja je prethodila današnjoj Pošti broj 6, koja se nalazi pored beogradske železničke stanice. Ta zgrada je imala neobičnu
sudbinu, jer su veliki delovi fasade stradali tokom nemačkog i savezničkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Posle toga, ostala je konstrukcija Korunovićevog zdanja, ali je njena spoljašnjost bila značajno osiromašena. Sada je to tipična socrealistička građevina, po izgledu daleko od onoga što je moćni arhitekt zamislio i ostvario. Uzgred, i to zdanje je bilo prepuno slobodnozidarskih simbola, pa je i danas ostalo predanje kako mnogi predratni Beograđani nisu tačno znali šta su sve predstavljali znakovi na tadašnjim fasadama pošte.
Impresivno zdanje pošte pored zgrade železničke stanice Korunović svoje poštovanje i pripadnost masoneriji nije vizuelno pokazivao samo putem javnih građevina, već je isto uradio i na svojoj porodičnoj kući, u naselju Kotež Neimar. I tamo je, dosledno svojoj ideji, na samoj ogradi
terase prikazao trouglove ukrštene u šestar, čineći svoje masonstvo nezaobilaznim i u segmentima svog privatnog života.
Korunovićev potpis na ogradi terase u kući u kojoj je živeo Veoma je bitno to da je Momir
Korunović među današnjim arhitektama jedan od malobrojnih neprevaziđenih učitelja i da je njegov autoritet ogroman. Iako je u posleratnom periodu bio često na udaru modernih kolega i kritičara, vreme je dokazalo njegove vizije i smisao autentičnog gledanja na stvari, a u monografiji posvećenoj ovom velikom arhitekti, dr Aleksandar Kadijević napominje i ovo: „Iako je (Korunović) dobro poznavao savremenu svetsku arhitekluru, u kojoj su tada prednjačili arhitekti Bauhausa i francuske purističke avangarde, Korunović kao pravi romantičar, ali i kao istinski stvaralac, nije želeo da zarad vrlina aktuelnosti i avangarde odstupi od vlastitih graditeljskih ubeđenja.
Da bi se bolje razumeo Korunovićev stvaralački lik, valja naglasiti da on umetnost nije shvatao kao teoriju, a arhitekturu kao nauku ili tehniku. Korunović je smisao graditeljstva video u nečem višem i svetijem. Ono je za njega bilo ’čin vere’, moralni i duhovni akt kojim se odaje pošta duhu predaka i doprinosi ostvarenju ideala narodnog oživotvorenja.
INICIJALI "B.I" I Na nekim beogradskim fasadama očigledna je saglasnost projektanta i vlasnika da simbol slobodnih zidara čak i dominira građevinom. Doduše, na takav način da ma koliko znak bio krupan, ipak ne privuče pažnju neupućenih posmatrača.
Građevina je prepoznatljiva mogim Beograđanima Ovog puta govorimo o zgrađi koja danas postoji na raskršću ulica Nušićeve i Majke Jevrosime. U Nušićevoj ulici nalaze se dva ulaza sa brojevima 22 i 24, a u Majke Jevrosime je još jedan ulaz, sa brojem 50. Pažnju privlači i činjenica da u obe ulice postoji još nekoliko zgrada sa sličnim, slobodnozidarskim obeležjima, ali ovu građevmu izdvajamo kao dominantnu. Nije teško pretpostaviti da su u predratnom Beogradu upravo ovo bile ulice gde su stanovali moćni i ugledni ljudi, a mnogi među njima bili su poznati i zaslužni masoni.
Vrh fasade zgrade na raskrsnici Nušićeve i Majke Jevrosime
Simbol kojem su pridodati inicijali vlasnika Tako je zgrada u Nušićevoj 22-24 (tada je ulica nosila naziv Pašićeva) napravljena po ideji arhitekte Jovana Novakovića, dok je vlasnik bio Ilija Bogdanović. Odatle i inicijali B.I. na vrhu sfernog čela građevine.
Bogdanović nije krio svoje slobodnozidarsko pripadništvo, pa je na samom vhu čeone fasade utisnuo veliki medaljon sa svojim inicijalimaj i upletenim šestarom i trouglom, ističući svoje masonstvo. Štaviše, pogled na planove po kojima je ova petospratnica napravljena govori da je medaljon koji dominira zgradom bio brižljivo planiran još na samim nacrtima. U tehničkom opisu zgrade piše i da je fasada od domaće teranove, sa delimičnim ukrasima od pravog mramora". Izvođač radova bilo je preduzeće Jovana Milovanovića.
Još na planu kuće Ilije Bogdanovića bilo je važno da budu ucrtani slobodnozidarski simboli
II U blizini ove zgrade, tek nekoliko stotina metara dalje, nalazi se još jedno zdanje čija fasada govori o posvećenosti
vlasnika slobodnom zidarstvu. Ova zgrada nalazi se na mestu gde se ulica Strahinjića bana spaja sa Francuskom ulicom. Beograđani je lako prepoznaju pošto je tu smešten Konzulat Grčke, a tu se dugo nalazila i Grčka ambasada.
Pročelje zdanja konzulata
današnjeg
grčkog
U vreme kada je zgrada nastala Francuska ulica se zvala Pozorišna. Prvobitno je građevina bila przemna, ali je vlasnik Miladin Đorić 1921. godine dozidao još jedan sprat, pa je tako kuca dobila izgled kakav ima i danas. Projekat je ispred Društva za tehnićka preduzeća „Pionir” potpisao S. Vaci. Kuću krase dva velika medaljona, jedan okrenut ka Francuskoj, a drugi ka ulici Strahinjića bana. Medaljoni su identični i prikazuju gotovo sve simbolične alatke karakteristične za slobodno zidarstvo. U mreži upletenih građevinskih oruđa dominiraju šestari, uglomeri, visak...
Medaljon sa zgrade gde se danas nalazi grčki konzulat
ŠETNJA OD TEHNIČKOG FAKULTETA DO NARODNE BANKE I Zgrada Tehničkog fakulteta danas predstavlja zdanje koje bi se moglo smatrati tipičnim mestom na kome su jasno ispoljeni slobodnozidarski
simboli. Doduše, ovde postoji kompleks zgrada tehničkih fakulteta, ali smo posebnu pažnju poklonili čeonoj fasadi građevine gde se danas nalaze Arhitektonski, Građevinski i Elektrotehnički fakultet.
Tehnički fakultet u Bulevaru kralja Aleksandra
Ova zgrada je građena u periodu između 1925. i 1930. godine, upravo u doba kada je masonerija u Jugoslaviji okupljala izuzetno uticajno članstvo. Planove po kojoj je izgrađena zgrada napravili su arhitekti Aleksandar Đorđević i Nikola Nestorović. Prema mišljenju današnjih arhitekata, ovaj kolosalni objekat svojim akademskim arhitektonskim konceptom, oličenim kroz perfektno zanatski izvedenu opnu od veštačkog kamena, pretežno zrači jasnoćom i prečišćenošću. Tako daje prepoznatljiv lik perspektivnoj panorami Bulevara kralja Aleksandra od Vukovog spomenika do ukrsnice sa Beogradskom ulicom.
Gotovo da je neverovatno kako niko o tome nije pisao niti govorio tokom posleratnih decenija, kada su simboli toliko jasni i upečatljivi. Pošto je prosto nemoguće da ih nisu videli, izvesno je da nisu smeli „da ih vide”, što je mnogo verovatnije, odnosno da je procena mnogih koji su znali šta ti simboli znače - da je bolje da ćute. Previše umnih ljudi je prošlo ovim prostorom, a mnogo ih je i predavalo na tom fakultetu, da ne bi prepoznali simbole slobodnih zidara na ovoj, na neki način, posebnoj građevini. Simbol koji posebno krasi fasađu Fakulteta jeste šestar sa ukrš lenim trouglom. Ovaj tipičan masonski simbol istaknut je na nekoliko mesta na fasadi
zgrade, upečatljivo upućujući na prisustvo slobodnih zidara tokom izgradnje, kao i poruku koju su hteli da ostave nuslednicima.
Pogled na deo fasade Tehničkog fakulteta
Tipičan simbol slobodnog zidarstva
II Stari dvor je jedna od najznačajnijih reprezentativnih palata starog Beograda. Na njegovim kupolama, koje su krasile ovo prelepo zdanje do bombardovanja, tokom Drugog svetskog rata nalazili su se simboli slobodnih zidara: devet pentagrama na svakom od sedam zidova četiri kupole. U posleratnim obnovama kupole nisu restaurirane. Pentagram, ili zvezda pektokraka tek kasnije, za vreme rata, uzima primat u simbolici koju počinje da proklamuje novonastala država.
Deo nekadašnje kupole Starog dvora koju su krasili pentagrami U masoneriji, opet, pentagram odnosno „plamena zvezda” ili „plamteća zvezda” jeste jedan od osnovnih i najvažnijih simbola. Nalazi se često i na pečatima ili amblemima loža. Pentagram je široko rasprostranjen simbol koji se, prema „Rečniku
slobodnog zidarstva” Danijela Ligua, zove i „pentalfa”, „ako se crta unutrašnji petougaonik u stvari se dobija pet velikih alfa”. Ovaj simbol se nalazi često među pitagorejcima koji su ga izuzetno poštovali, a koriste ga i Sjedinjene Američke Države, ali i nekadašnji Sovjetski Savez. Ligu citira i Obrednik Vrhovnog saveta Francuske u kojem se pentagram pominje na stepenu nadzornika građevina (8. stepen Starog i prihvaćenog Škotskog obreda) gde se objašnjava: „Da bi se prikazalo pet arhitektonskih stilova, korišćenih za izgradnju Hrama, da bi se pokazalo pet stubova Blaženstva, da bi se simbolizovalo pet čula bez kojih nijedan
čovek nije savršen, da bi se personifikovalo pet svetlosti masonstva.”
III Da li je taj pentagram bio prikazan na kupolama Starog dvora, pitali smo se, istovremeno svesni da ne možemo da dođemo do sigurnog odgovora. Kao što su porušene kupole ove palate, tako su traženja po nekim slobodnozidarskim idejama onog vremena danas teško moguća. Palata Starog dvora delo je barda srpske arhitekture Aleksandra Bugarskog. Začeta je 1881. godine, a dovršena tri godine kasnije. Ovo zdanje
akademskog arhitektonskog koncepta postoji gotovo vek i po. Tokom istorije menjalo je namenu, pa se tu nalazila palata dinastije Obrenović, Prezidijum Narodne skupštine, do današnjeg sedišta Skupštine grada Beograda. Posle Drugog svetskog rata usledila je obnova zgrade koja je trajala do 1947. godine, i tada je zdanju značajno izmenjen izvorni lik. Sa namerom ili bez nje, u to ne ulazimo. Ali, ostaje pitanje da li je obilje pentagrama napravljenih na njoj imalo i simboličku ulogu u ondašnjem slobodnom zidarstvu. Ne bi bilo neobično da jeste.
IV
Beogradska lepotica: zgrada Narodne banke Zgrada Narodne banke u ulici Kralja Petra broj 12 (nekadašnja 7. jula) po mnogima je najlepša od svih u Beogradu sa „sačuvanim” enterijerom iz doba
kada je nastala. A napravljena je davne 1889. godine po planovima Konstantina A. Jovanovića. Nastala je kao upravnoadministrativna palata Narodne banke Kraljevine Srbije. kako sa velikim pijetetom i uvažavanjem beleži Branko Vujović, u knjizi „Beograd kulturna riznica” današnji oblik zgrada je dobila posle proširenja i dogradnje izvedene od 1922. do 1925. godine, a prema projektima istog autora. „Zapravo”, beleži ovaj eminentni stručnjak „Narodna banka je Jovanovićevo poslednje i najznačajnije životno delo. Ona zauzima ceo jedan manji blok koji formiraju ulice Kralja Petra, Cara Lazara, Nikole Spasića i Gračanička.” Ono što nam je privuklo pažnju dok
smo posmatrali fasadu zgrade jeste njen vrh koji ukrašava nekoliko neobično obrađenih, zarubljenih piramida, stilski urađenih tako da možda odmah ne asociraju na piramidu kojoj je „uskraćen” vrh.
Vrh fasade Narodne banke u ulici Kralja Petra gdej e neko vreme stolovao i Đorđe Vajfert Da li je Konstantin Jovanović mogao
da ima kontakte sa slobodnim zidarstvom onog vremena, ili je, možda, u pitanju obična zabuna nas koji smo posmatrali fasadu ove zgrade? Da li je odgovor u tome što je prvi mason onog doba Đorđe Vajfert bio prvo veliki majstor Ujedinjene Velike lože SHS, a potom Jugoslavije? A da je u to vreme bio guverner i viceguverner Narodne banke.
KUĆE VELIKIH GRADITELJA I U ulicama Svetog Save, Zmaj Jovinoj, Internacionalnih brigada, Hilandarskoj, Kneza Miloša... stoje zdanja koja i danas nose očigledne simbole svojstvene slobodnom zidarstvu, iako je vreme njihove izgradnje vezano za prvi deo prošlog veka. To je bilo vreme kada je masonerija u Beogradu imala veoma buran život, i kada je doživljavala jednu vrstu
ekspanzije u kojoj nije bila retkost da se vlasnici zgrada veoma jasno potpisuju na fasadama, odajući na taj način svoju pripadnost slobodnim zidarima.
Pogled na zgradu u ulici Svetog Save 10
Na čeonoj fasadi kuće u ulici Svetog Save broj 10, koja je jedna od porodičnih kuća izgrađenih u tom periodu, iznad obe terase jasno stoji simbol trougla ukrštenog sa šestarom. Bezmalo isti takav simbol, takođe na vrhu fasade, nalazi se na zgradi Damjana Brankovića, svega stotinak metara odatle, u Bulevaru JNA broj 2.
Upečatljiv slobodnozidarski iznad terase
simbol
Ova kuća pripadala je Stojanu Veljkoviću, predratnom arhitekti i inženjeru, a izgradnja je trajala od 1927, do 1929. godine. Na rukohvatima originalnih vrata, koji se i danas nalaze na ulazu u ovu lepu kuću, ostali su ispisani inicijali „S” i „V” naravno, ćirilićnim pismom. Veljković je, prema rečima njegove unuke Branke Pavlović završio Veliku školu, kako se tada zvao univerzitet, i bio je veoma lojalan i vatren član Demokratske stranke Ljube Davidovića. Jedan od istorijskih događaja koji je u vezi sa ovom kućom bila je poseta dr Vlatka Mačeka Beogradu, kada je Veljković ustupio upravo ovo zdanje da
u njemu budu održani važni politički razgovori ondaašnjeg državnog političkog establišmenta sa hrvatskim političarom i njegovim najbližim saradnicima. To su bili razgovori koji su prethodili konačnom potpisivanju sporazuma „Cvetković-Maček”. Ogroman broj ljudi koji je prisustvovao celom činu pokazivao je, kako znake sklonosti ka mirnom rešenju „priče”, tako i optimizam koji je bio neopravdan pred Drugi svetski rat.
Politički lideri 1938. godine na terasi ove kuće
Demonstracije ondašnje opozicije pred kućom Stojana Veljkovića u ulici Svetog Save
Kao danas: večito su se Ijudi nadali da će im političari doneti boljitak Međutim,
Veljkovićeve
kćeri
Nadežda i Jovanka žive u ubeđenju da njihov otac nije bio mason, i da nije imao nikakve kontakte sa slobodnim zidarima. Kako tvrde, čak ni prilikom selekcije njegovih ličnih stvari, posle Veljkovićeve smrti, a prilikom ostavinske rasprave, nisu primetile nijedan neobičan garderobni deo, poput masonske kecelje ili belih rukavica, koji bi na bilu koji način povezivao predratnog arhitektu i političara sa redom slobodnih zidara, iako se Stojan Veljković, rođen 1873, upokojio jula 1941. godine, ostavivši članovima svoje porodice tajnu zašto je tako jasno istaknut masonski simbol na fasadi njegovog doma. Napustio je ovaj svet slomljenog
srca, jer mu je iste godine, odmah po početku rata, umrla kćer Ružica, da bi on sklopio oći u julu iste, okupacione 1941. godine. Prema svedočenju njegovih najbližih, gledao je kako jedna za drugom nestaju zgrade koje je projektovao i koje su oličavale njegov život. Samo jedno od njih bilo ie zdanje koje je stajalo na mestu današnje palate Politika. Kako su se, jedna po jedna, rušile pod aprilskim bombama, tako je i on kopnio, gledajući propast svog živolnog dela, A to je najteža sudbina za čoveka koji je svoj život posvetio građevinama i građenju, kako u duhovnom, tako i u materijalnom smislu. Međutim, na osnovu podataka do kojih smo došli daljim istraživanjem,
kao i iz albuma sa fotografijama koje nam je ljubazno ustupila njegova unuka Branka Pavlović, lako smo zaključili da je Veljković bio značajan član slobodnozidarskog reda.
II Možda je prilika da napomenemo nekoliko događaja nastalih tokom gradnje pojedinih zdanja, a bili su karakteristićni za masone onog doba. Tada nije bila retkost da se sami izvođači radova, ili građevinci koji su se bavili plastičnim dektiracijama i reljefima, dakle, najdelikatnijim delovima fasade, na supiilan način „potpišu", tako da ni sam vlasnik zgrade
nije stoprostotno siguran šta takva „dekoracija” znači. To je bilo moguće kada su graditelji vlasniku zdanja hteli, uslovno rečeno, da „podmetnu” masonski potpis, kojeg ovaj ne bi bio svestan. I takav gest mogao je da se desi neprosvećenim a bogatim trgovcima, kojih je bilo i tada, kao što ih ima i danas. Međutim, teško je poverovati da je tako bilo sa Veljkovićem koji je i sam izučio najviše građevinske škole u ondašnjoj državi. Najzad, čak i da je bio u tolikoj meri neobazriv, ne bi moglo da se desi da mu takav „detalj” promakne dva puta, kao što je to slučaj sa njegovom kućom. Ako bismo doveli u pitanje
autentičnost takvog simbola, onda nju sigurno opovrgava zgrada Damjana Brankovića, koja ima isti takav znak, a o Brankovićevom lojalnosti masonima posebno ćemo govoriti. Primera o tome kako članovi domaćinstva nisu znali za slobodnozidarsko članstvo glave porodice bilo je i ranije, a pogotovo početkom Drugog svetskog rata, u vreme oštrog nacističkog obračuna sa masonima. Jedan od upečatljivih objašnjen je u knjizi Jare Ribnikar „Život i priča", kada u memoarskom kazivanju objašnjava kako je njenog supruga Vladislava Ribnikara iz zatvora na Banjici izbavilo upravo članstvo u slobodnozidarskom redu. Ona beleži:
„Mnogo kasnije sam se zapitala šta li su značile te rukavice. Da nije Vlada pripadao nekoj grupi ljudi kojima su bele rukavice nekakav simbol? I setila sam se čudnog Švajcarca. Setila sam se i doktora Vajnmana. Da nije i on, pre rata, bio povezan nekim tajnim međunarodnim vezama sa nepoznatim ljudima? Ne znam ništa o masonima, da li su postojali u mojoj blizini? To bi bilo nekakvo objašnjenje pojave Švajcarca i njegovog nepokolebljivog stava da odem što pre kod Vajnmana i da samo on može Vladu da izvuče. To bi mogao da bude razlog što je Vajnman otišao na Banjicu.” Ovakva tajnovitost, čak i prema bračnom drugu, danas nije uobičajena, čak ni poželjna u redu slobodnih zidara.
Naprotiv, smatra se da kandidat ne može da pristupi masoneriji ako nema izričitu saglasnost supruge da to uradi. Takođe, slobodni zidari među svojim redovnim godišnjim skupovima organizuju i takozvane „bele večere”, na kojima neizostavno prisustvuju i njihove žene. Ajedan od najvećih grehova, kako prema supruzi, tako i prema „braći” sa kojim sedi u loži, slobodni zidar može da počini ako prevari ženu da je na „radovima" u loži, a to koristi kao objašnjenje za neki nedoličan i neveran čin. Tokom godina koje su prethodile Drugom svetskom ratu očigledno nije uvek bilo tako, o čemu govori i svedočenje Jare Ribnikar. Mnogi su
slutili nepovoljan razvoj događaja za slobodne zidare. Uostalom, zato je Velika loža „Jugoslavija” „samouspavana” 1940. godine, znatno pre samog početka ratnih sukoba. U takvom okruženju nije bila retkost da se pojedini među braćom ogluše o neka pravila, i da svoje slobodnozidarsko pripadništvo ne odaju čak ni svojim najbližim članovima porodice. Tako nije do kraja moguće biti izričit kada se komentariše kuća Stojana Veljkovića u ulici Svetog Save, kao što nije moguće biti potpuno precizan prilikom traženja „krivca” koji je odgovoran za masonska obeležja na fasadi ove kuće. Možda baš zbog burnih vremena koja
tako često „protutnje” kroz Beograd, nije lako pronaći sve uzročno-posledične veze koje su prouzrokovale neki događaj. Ali, izvesno je to da je Veljkovićeva kuća bila jedno od mesta koje je predratno slobodno zidarstvo u Beogradu poznavalo.
III U naselju Kotež-Neimar nalazi se još nekoliko porodičnih zgrađa koje su nastale tokom prvih decenija 20. veka, koje su vlasnici ili graditelji obeležili simbolima slobodnog zidarstva. Pored doma Momira Korunovića, koji je već pomenut i čija se porodična kuća nalazi u Lamartinovoj ulici broj 10,
jedna zgrada posebno privlači pažnju, sa adresom Internacionalnih brigada broj 30. Ova porodična kuća na ugaonom spoju dve fasade ima dva istaknuta medaljona, od kojih na jednom piše godina izgradnje - 1925. Simbol u vezi sa kojim je greška nemoguća jeste onaj koji se nalazi na uglu zdanja i na kojem su istaknuti, osim inicijalna autora, ukršteni šestar i uglomer. Ispod njih se nalaze tri tačke, raspoređene kao da tvore jednakostranični trougao.
Izgled kuće u ulici Internacionalnih brigada 30 i masonski znak i godina kada je kuća sagrađena Kada se ovako postave tri tačke, one jasno ukazuju na to da je potpisnik mason. Štaviše, i prilikom korespondencije u ono doba, bio je uvrežen običaj da slobodni zidar koji se obraća nekome za koga nije pouzdano siguran da je mason, uz potpis stavi i tri tačke, raspoređene tako da čine ovakav trougao. Tako je onaj koji šalje pismo testirao primaoca, a ovaj bi u odgovoru ili dao do znanja da razume smisao potpisa, ili, jednostavno, ne bi prepoznao da te tri lačke bilo šta znače, a pošiljaocu bi već posle prvog
odgovora bilo jasno da li mu je korespondent „brat” ili nije. Ovakav raspored tri tačke našli smo na vrhu čeone fasade, na znatno starijem zdanju u Zemunu, u Ičkovoj kući, domu jednog od prvih srpskih masona Petra Ička.
Ičkova kuća u Zemunu
Detalj sa fasade Vlasnik kuće u Internacionalnih brigada broj 30 bio je profesor Dragomir Tadić koji je ovo zdanje i projektovao kao svoj porodični dom. Ovaj čovek je imao burnu biografiju, a ispostavilo se da je bio izuzetno principijalan i odan Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To ga nije ometalo da bude član slobodnozidarskog reda, što je jasno pokazao i na fasadi svog doma. Rođen je 1893. godine, a studije je
započeo u Drezdenu. Početkom Prvog svetskog rata napušta studije i kao jedan od nezaboravnih 1300 kaplara prolazi pakao sa srpskom vojskom, kao i njen legendarni povratak kući. Po završetku ratnih sukoba Tadić odlazi u Torino, pa u Italiji okončava studije, a nedugo zatim i doktorira. Po povratku u zemlju bio je profesor Arhitektonske škole od njenog osnivanja, 1924. godine. U biografiji ovog arhitekte neobične energije i predanosti ostalo je zabeleženo da je projektovao 151 crkvu, uključujući i obnovu poznate Voždovačke crkve u Beogradu. Izradio je i mnogo zvonika i crkvenih portala, a prema njegovoj ideji izgrađen je i ulaz u Botaničku baštu „Jevremovac” u Beogradu.
Posle okončanja Drugog svetskog rata potpuno se posvetio restauraciji manastira. Tadić nije imao nikakve političke nedoumice, te je „glatko” odbio da uđe u Komunističku partiju, što mu je sigurno zatvorilo vrata Arhitektonskog fakulteta, iako je imao znanje i kvalifikacije kakvi su tada bili potrebni ovoj prestižnoj naučnoj ustanovi. Kako nam je objasnila njegova unuka Gordana Tadić, ovaj arhitekta je tokom svog radnog veka projektovao i kraljev letnjikovac u Miločeru, ali i pravoslavnu crkvu u Engleskoj, u Birmingemu, gde se nalazio kao bolesnik ratne 1942. godine. Tadić je prvo bio nemački zarobljenik Vojske Kraljevine
Jugoslavije, jer je rat dočekao u uniformi, da bi se kasnije, bačen nepredvidljivom ratnom sudbinom, obreo u Velikoj Britaniji. Dragomir Tadić je umro 1976. godine, a u znak priznanja za projektovanje i restauraciju brojnih manastira, sahranjen je u porti manastira u Rakovici.
IV Kotež-Neimar, čijom ulicom Internacionalnih brigada dominira Tadićeva zgrada sa brojem 30, arhitektonski je veoma značajan za Beograd, a mnogi ga po kvalitetu i umetničkim dometima svrstavaju ispred
Dedinja i njegovih palata. Sam naziv „Kotež-Neimar” potiče od francuske reči cottage što znači vila, a „Neimar” je bilo ime preduzeća koje je u ovom delu grada pravilo neke od zgrada. Naziv „Kotež” kasnije je bio prevođen i kao „predgrađe sa vilama”, što je bio i najispravniji naziv za ovo mesto, u vreme kada su takve zgrade nicale. I danas se vide predratni natpisi na mnogim kapijama, sa imenima koje su vlasnici nadevali svojim vilama. Masoni onog doba, gotovo bez razlike, bili su imućni ljudi, a u Beogradu ih je bilo dosta, pa nije neobično što nisu bili retki u ovom, tada ekskluzivnom delu grada. Jedna fasada, takođe, privlači pažnju, a nalazi se sa dvorišne strane vile
„Nešić”, na uglu Internacionalnih brigada i ulice Petra Kočića. Preciznije, zgrada se nalazi na adresi Petra Kočića broj 3. Na delu kuće koji je okrenut ka dvorištu reljefno su prikazana tri mališana koji liju beton i pokušavaju da naprave svoju građevinu. Na samom medaljonu vide se dva dečaka koji zdušno, zajedničkim snagama prelivaju beton koji su zahvatili velikom kašikom, dok se treći nalazi pored minijaturne građevine koja na reljefu podseća na atinski Partenon, a tu slikovito kako simbolizuje hram.
Mali neimari grade hram Ovakva simbolika i alegorije vezane za slobodnozidarski red nisu bile retkost, pogotovo stilizovane figure dečaka, kakve smo viđali i na zgradi Damjana Brankovića. Mališani su prikazani u pokušaju da ovladaju graditeljskom veštinom, a simbolički put
njihovog duhovnog stasavanja, po pravilu, nije ni kratak ni jednostavan. Pogled na fasadu ove zgrade nagoveštavao je to da je vlasnik bio povezan sa slobodnim zidarima, ali ovo zdanje nema drugih simbola koji bi govorili u prilog masonskom statusu vlasnika. Međutim, i ova „misterija” je bila veoma brzo rešena. Vlasnik ove kuće bio je Milan Nešić, ugledni slobodni zidar prve polovine 20. veka. Istini za volju, svaki put kada bi priča počela da nas vodi ka nekoj od porodica koje su imale veze sa masonerijom, ispostavilo se da su autori zdanja bili ljudi od velikog značaja za onovremeni Beograd. Tako se i ovog puta ispostavilo da je supruga Milana Nešića
bila gospođa Angelina Nešić, druga dama arhitekta u istoriji Srbije. Prva je bila Jelisaveta Načić. Kako nam je ispričala njihova kći Olga Aleksić, rođena Nešić, vila „Nešić” završena je 1926. godine. Prema njenom saznanju, njen otac Milan u to vreme još nije bio slobodni zidar. Kasnije je saznala da je pripadao loži „Istina”. Tada devojčica, Olga je zapamtila kako je njen otac imao ormar u kojem su se nalazile uredno opeglane košulje. Kao i svako dete, i ona je želela da se poigra očevim stvarima i jednom je nepozvana „zavirila” tamo gde je našla, kako je zaključila, beskrajno interesantne stvari. Pažnju joj je privukla omanja kutija teget boje na
kojoj je pisalo ime lože - „Istina”, dok joj je posebno zanimljiva bila kecelja koja se tamo nalazila. Devojčica je, sva ponosna, otkrivši ovaj neobičan garderobni deo, otišla u grad opasavši kecelju kako bi se pohvalila. Povratak kući joj je upriličio ogromnu neprijatnost, jer je otac bio veoma besan, i, kako se seća gospođa Olga, tada je doživela strašnu grdnju. Više joj nije padalo na pamet da priđe očevim stvarima. Za razliku od onih koji kriju da su potomci slobodnih zidara, ili jednostavno kažu da o tome nisu ništa znali, Olga Aleksić, rođena Nešić, o masonima kojima je pripadao njen otac ima izuzetno visoko mišljenje. Ona se sa
pijetetom seća oca koji je, pored ostalog, bio predsednik Jugoslovenskopoljske lige, a to je na njega, odmah po okupaciji, skrenulo pažnju Nemaca. Kako je posvedočila Olga Aleksić, nacistički vojnici su napravili premetačinu u kući, „sve su preturili i odneli mnoštvo depeša i knjiga”. Ono što nisu pronašli, pamti gospođa Olga, njena majka je brižljivo zakopala u bašti svoje kuće, i sav taj materijal je istrulio. Pričajući o predratnoj masoneriji, Olga Aleksić kaže kako je veoma ponosna na očev status u toj organizaciji, ali i da je, prema njenom mišljenju, tada u masoneriju bilo nemoguće ući „nekome ko nije častan i pošten”. „Tada je u Beogradu, koji je
bio mnogo manji nego danas, moglo na prste jedne ruke da se nabroji ko krade.” Kako se ona seća, to je bio drugačiji grad od ovog danas. „Sada odavno nemamo dovoljno prstiju da nabrojimo sve koji bi poneli taj epitet.”
V Još jedna porodična zgrada obeležena je na sličan način, a nalazi se u samom centru grada, u Zmaj Jovinoj broj 6. U vreme kada je zgrada napravljena, 1926. godine, ova ulica je nosila ime Kneginje Ljubice. Zdanje je sazidano prerna nacrtima beogradske filijale arhitektonske radionice Matije Bleha, koja se nalazila u Čika Ljubinoj
ulici.
Zgrada u Zmaj Jovinoj ulici Već po običaju, zgradom dominiraju skulpture koje privlače znatno više pažnje nego sami masonski simboli. Tako su u samom vrhu glavne fasade glomazne skulpture nazvane „Srbijanac i Srbijanka” sa industrijskim točkom. I muškarac i žena obučeni su u narodnu nošnju, s tim da žena u rukama ima preslicu, a čovek gusle. Uz ovu skulpturu, na njenom centralnom delu, nalazi se industrijski točak koji bi mogao da bude simbol poštovanja trenda, a istovremeno i uklapanja u ondašnje ritmove savremenog, industrijskog sveta.
„Srbijanac i Srbijanka” i danas gledaju na prolaztiike ove zgrade U sredini pročelja ove zgrade nalazi se medaljon u reljefu, na kome se još može razaznati otvorena knjiga, uz nekoliko ucrtanih masonskih alatki koje su simbolički prisutne prilikom obavljanja slobodnozidarskih rituala.
Medaljon na čeonom delu
VI U Hilandarskoj ulici sa brojem 11, na samom spoju sa ulicom Đure Daničića, stoji kuća čiji je vlasnik bio arhitekta Milan Antonović. Zgrada je građena tokom 1907. i 1908. godine prema projektu samog vlasnika. Na njoj je
vidljiv masonski simbol koji prikazuje trougao i visak, mada ti detalji arhitektonske plastike nisu toliko upečatljivo i kvalitetno urađeni, kao što je to na ostalim kućama koje smo pomenuli u ovom poglavlju. Doduše, možda je tome krivo i vreme, odnosno gotovo pun vek od kada je kuća napravljena, pa je i ono uticalo da se znakovi blago istroše.
Pogled na zgradu u Hilandarskoj 11
Detalj sa Antonovićeve zgrade Kuća tog uglednog arhitekte menjala je vremenom, kako vlasnike, tako i namenu. U Drugom svetskom ratu navodno su je koristile nemačke okupacione snage, dok je sada vlasništvo Komercijalne službe Radio-
televizije Srbije. Antonović nije bio autor samo tog zdanja, već je neposredno preko puta i danas veoma lepa kuća koja je napravljena približno u isto vreme, i u kojoj je živeo njegov brat. Na tom zdanju, sa adresom Hilandarska broj 9 nema tako upečatljivih masonskih simbola, ali je građevinski kvalitetnije izvedena, pa je proglašena spomenikom kullure. U tom zdanju sada se nalazi ambasada Brazila. Antonović je bio poznati i priznati arhitekta onog doba, pa je, na primer, njegovo delo i palata ,Anker” na Terazijama broj 28, kao i zdanje u Njegoševoj ulici broj 1, koje je sagrađeno namenski za „Društvo za
ulepšavanje Vračara”. Strastveni graditelj ipak je bio najpoznatiji kao autor projekata za više od stotinu privatnih beogradskih zgrada, što ga dovođi u red najproduktivnijih i najpoznatijih beogradskih arhitekata. Još jedan elitni deo grada nije mogao da ostane bez vile na kojoj bi se našli slobodnozidarski simboli, a to je ulica Kneza Miloša. Taj deo grada i danas je rezidencijalni, i u njemu se nalazi veliki broj diplomatskih predstavništava, uglavnom smeštenih u vile koje su gradili ugledni predratni Beograđani. Prelepe porodične i poslovne zgrade su, dabome, posle „narodne revolucije" „nacionalizovane” - kako je bio zvaničan termin za državnu otimačinu.
To je, u prvo vreme, omogućilo novonastaloj državi da u ta zdanja smesti tek pridošle komunističke moćnike koji su, međutim, uskoro pokazali mnogo više ambicija za rešavanje stambenog pitanja na Dedinju, pa je tako taj deo grada postao najpogodniji za diplomate.
Zdanje velikog arhitekte u ulici Kneza Miloša Jedna od kuća koja je i danas pod zaštitom države nalazi se u kneza Miloša broj 40. Sedamdesetih godina 20. veka je restaurirana, pa joj je vraćen prvobitni sjaj, što je samo pojačalo i upadljivost simbola koji se pojavljuju u arhitektonskim dekoracijama na njenoj fasadi. Doduše, prolaznik može da vidi ukršten trougao sa šestarom jedino u kasnu jesen i zimu, jer krošnje stoletnog drveća gotovo da urastaju u fasadu zdanja, i tako, u danima bujne vegetacije, kriju delove koje smo tako dugo tražili.
Simboli na kući Nikole Nestorovića To je delo poznatog arhitekte Nikole Nestorovića, čoveka čija smo zdanja pominjali u ovoj knjizi, jer je on, očigledno, bio blizak sa slobodnozidarskim redom, ali i sa stvaranjem sličnih građevina u Beogradu onog vremena. Kuća je napravljena kao porodična vila porodice Nestorović, naravno, prema projektu samog vlasnika. Gradnja je započeta 1901, ali je okončana tek 1903. godine. Uz raskošne plastične dekoracije na samoj zgradi, na vrhu čeone fasade dva simbola su tu kao diskretan a važan potpis. Nikola Nestorović je bio jedan od
najpoznatijih beogradskih arhitekata, a predavao je i na Arhitektonskom fakultetu. Njegov sin Bogdan je krenuo očevim stopama, pa je sam bio i arhitekta, i profesor, i poznati autor mnogih beogradskih zdanja. Zanimljivo je to da je ta zgrada jedna od prvih koju je za zaštitu zvanično predložio Zavod za zaštitu spomenika grada Beograda prvih godina po svom osnivanju. Kako nam je objasnila gospođa Gordana Gordić, istoričar umetnosti i stručnjak Zavoda, to je bio jedan od prvih objekata u Beogradu koji je građen u duhu secesije. Na njemu se izdvajala dekorativna plastika u terakoti pored prozora, ograde od kovanog gvožđa, a poseban ton davala je raskošna bašta iza
zdanja, kao i prelepa kućna česma koje danas više nema. Nikola Nestorović je autor koji se na mnogo mesta „potpisao” na gradu svojim prefinjenim ukusom i veštinom, pa je priča o njemu nepotpuna ako ne pomenemo zgrade u ulici Kralja Petra broj 41, hotel „Bristol” čuvenu „Beogradsku zadrugu” koju je Nestorović projektovao zajedno sa Androm Stevanovićem i koja, tako prelepa, kao dokona ali strpljiva dama, čeka da joj se vrati stari sjaj.
JEDNA ZGRADA SA DVA STUBA U ulici Kralja Petra 16 danas se nalazi robna kuća „Grateks”, koja obazrivom oku posmatrača zainteresovanog za našu temu teško može da promakne. Zdanje napravljeno 1907. godine nalazilo se i u to vreme u ekskluzivnom delu Beograda, i oduvek je privlačilo pažnju.
Zdanje današnje „Grateksove’ robne kuće i simboli na stubu Građevinu je projektovao Viktor David Azriel koji je, a to je makar po izgledu njegove zgrade očigledno - bio
mason. Bio je član lože „Srbija”, a interesantno je da mu je u istoj loži „brat” bio Moša Pijade. Neobičan je podatak i to da je Azriel, u stvari, bio inženjer, i da mu je ovo jedini projekat koji je ikada napravio u Beogradu. Stručnjaci kažu da je ova zgrada sagrađena po uzoru na flamansku secesiju, na razmeđu 19. i 20. veka, i da, bezmalo, identične zgrade postoje baš u tom, belgijskom delu Evrope. Pročeljem zgrade dominiraju dva simetrična ugaona pilastera koji simbolično podsećaju na one koji se nalaze na ulazu u masonski hram, i zovu se Jakin i Boaz. Već smo pominjali njihovu višestruku simboliku, ali je interesantno i to da se u njihovom vrhu
nalazi trougao, ali i upletene alke sa gajtanima u produžetku koje simbolizuju slobodnozidarsko jedinstvo i povezanost.
Palilulska pijaca U Beogradu postoji još jedna lepa porodična kuća sa čije fasade na prolaznike gledaju simboli slobodnih zidara. To je građevina koja se nalazi na uglu današnjih ulica Ilije Garašanina i Aberdareve, neposredno preko puta Palilulske pijace. Kuća je podignuta 1932. godine, a zabeleženo je da je njen autor bio Branko Manojlović. Diskretno, ispod prozora, zapažamo simbole slobodnih
zidara, odnosno ukršteni trougao i šestar, koji nam jasno govore o prisustvu masonerije u tadašnjem Beogradu.
Znakovi na kući preko puta Palilulske pijace
SIMBOLIČNI MEDALjONI Ivana Milutinovića broj 86 Na fasadama beogradskih zgrada postoji nekoliko medaljona koji posmatrača upućuju na precizan zaključak o tome kako je vlasnik imao čvrste kontakte sa slobodnim zidarstvom. Ovo je prilika da prikažemo neke od njih, kako bi se još jednom videla veština diskretnog potpisivanja predratnih masona na beogradskim građevinama.
Zdanje u ulici Ivana Miiutinovića
U ulici Ivana Milutinovića broj 86 nalazi se jedna od takvih zgrada. U doba kada je ona bila građena, ova ulica je nosila ime kneginje Zorke. Na bočnoj fasadi ove zgrade dominiraju tri medaljona, od kojih je centralni veoma jasno posvećen slobodnom zidarstvu. Na njemu je prikazan lik atlete koji u ruci drži šestar, dok mu se iza ramena promalja obris hrama koji siluetom podseća na grčki Partenon.
Medaljon na kojem atleta držt šestar dok mu se hram pomalja iza leđa Gradnja ove kuće počela je još 1914. godine, da bi zbog ratnih događanja bila prekinuta. Završena je 1919. godine. Prvi vlasnik i zemljišta i zgrade bio je Jovan K. Nikolić, tadašnji činovnik firme „Borna i kompani”. Tokom
gradnje Nikolić je odlučio da proda kuću, tako da je još za vreme zidanja gradnju preuzeo novi vlasnik, kožarski trgovac Nikola Juzbašić, koji je zđanje i završio. Juzbašić je u ono vreme bio poznati slobodni zidar.
Vasina broj 14 U Vasinoj ulici postoji zgrada sa ulazima na brojevima 14 i 16, u kojoj su živeli vrlo zanimljivi stanari i, dabome, neki od njih su bili slobodni zidari. To se vidi po jednom od medaljona koji se nalazi na glavnoj fasadi zgrade, okrenutoj ka ulici. Na njemu je prikazan atletski muški lik sa šestarom u ruci.
Pogled na zdanje u Vasinoj ulici
Šestar kao simbol: medaljon na zgradi u Vasinoj 14 Ova zgrada je bila vlasništvo uglednog Beograđanina dr Nikole
Krstića i njegove supruge Milice. Prethodni vlasnik, od koga je Krstić kupio kuću, bio je beogradski trgovac Jovan Kiki. Projektant ovog zdanja, poznati beogradski arhitekta Petar Krstić, na planu je potpisan kao asistent Univerziteta. Zdanje je napravljeno 1927. godine. Na prvom spratu dugo je živeo Abduselam Džumhur, otac velikog novinara i publiciste Zuhe Džumhura, zabeležen kao slobodni zidar.
Sime Miloševića broj 33 U ovoj ulici se nalazi kuća sa istim simbolom na fasadi: snažna, atletska muška figura sa šestarom u ruci. Možda
je ovo trenutak da priznamo i strah autora od neizvesnosti koju ova priča sobom nosi, kao i nemogućnosti da neki od simbola budu apsolutno pravilno utvrđeni, Prosto, teško je kazati kako ovaj simbol nema veze sa slobodnim zidarstvom.
Zdanje u ulici Sime Miloševića
Akt muškarca sa neizostavnim šestarom u ruci
ZANATSKI DOM I NjEGOV FOND I Pre Drugog svetskog rata jedna od važnih finansijskih asocijacija u Beogradu bio je Fond zanatskog doma. Tada masonerija nije bila toliko velika tajna. Naprotiv, mnogi među beogradskim dobrostojećim ljudima borili su se za mesto u ovom redu. Tako je i u okviru Fonda zanatskog doma bilo masona koji su pokušavali da ime slobodnog zidarstva, shodno njihovim ambicijama, podignu na još viši nivo...
Pored zgrade u Nušićevoj broj 8, ovaj fond je napravio i zgradu Radio Beograda koja je prvobitno bila namenjena školovanju zanatske omladine, a nosila je ime Zanatski dom. Međutim, vremenom je promenila namenu. Prilikom osvećivanja zgrade današnjeg Radija štampana je publikacija „Spomenica prilikom osvećenja Zanatskog doma septembra 1933” sa tekstom povelje koja je stavljena u temelj Zanatskog doma, 21. juna 1932. godine: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Za vlade Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije Aleksandra i praunuka Vožda Karađorđa i Sina Kralja Petra Oslobodioca, Fond zanatskog
doma za zanatlije grada Beograda uz pripomoć zanatlijskih ustanova: Zanatske komore, Zanatskog penzionog fonda, beogradskog zanatlijskog esnafa, kao i plemenitih zaveštanja velikih dobrotvora, prilozima dobrotvora, utemeljača i pomažućih članova postavlja kamen temeljac dana dvadeset prvog meseca juna godine hiljadu devet stotina trideset druge po rođenju Hristovu. Na ovom istom mestu 22. juna 1914. godine bio je osvećen kamen temeljac i otpočeto zidanje Zanatskog doma, ali usled svetskog rata i okupacije zidanje je prekinuto i stari temelji iskopani. Ovoj novoj povelji prilaže se i povelja koja je bila uzidana u kamen
1914. godine.” U Spomenici se dalje navodi kako su povelju potpisali: izaslanik Nj.v. kralja pukovnik F. J.M. Leko, patrijarh Varnava, zastupnik predsednika vlade g. dr Kramer, predsednik Narodne skupštine dr Kosta Kumanudi, potpredsednik Senata J. Altiparmarković, ministar prosvete dr Kojić, ministar trgovine i industrije dr Albert Kramer, ministar građevina dr Stjepan Srkulj, predsednik Fonda zanatskog doma Mihailo Stojadinović, predsednik Zanatskog penzionog fonda Kosta Aćimović, predsednik beogradskog esnafa Jovan Hranisavljević, članovi uprave fonda doma Dragoljub K. Milošević, Anton
Šuster, sekretar Komore R. Dostanić, komesar ministra trgovine i industrije u Zanatskoi banci dr B. Mašić, projektant Bogdan Nestorović, preduzimači Savčić i Slavković, sveštenik K. Milutinović i članovi novosagrađenog odbora Mihailo Stojadinović, Milan Stojanović, Kosta Aćimović, Jakov Simjanović, Jovan Hranisavljević, Stojadin Anđelković, Josif Hranžan i Zoran Vasiljević. Po navedenim imenima vidi se da je elita ondašnje države učestvovala u polaganju kamena temeljca ovog zdanja koje na sebi ipak nosi određena masonska obeležja.
II
Zbog važnih masonskih skulptura koje se na njoj nalaze, zgradu Radio Beograda pomenućemo ponovo, ali znakovi koji ukazuju na masonsko opredeljenje članova ovog Fonda vidljivi su i danas u Nušićevoj ulici.
Današnji izgled zdanja u Nušićevoj 8 Na terasama, čije su ograde od kovanog gvožđa, nalaze se stilizovana slova koja predstavljaju skraćenicu
„FZD” ispisanu ćirilicom. Ali, kako? Svako slovo simbolički predstavlja neku od masonskih skraćenica ili simbola. U medaljonima na fasadi stoje ukršteni trougao i šestar, što samo dodatno naglašava jasno opredeljenje autora prema masoneriji.
Slobodnozidarski znakovi na terasi Fonda zanatskog doma
Prema knjizi Đurđice Sikimić „Fasadna skulptura u Beogradu”, zdanje u Nušićevoj broj 8 podignuto je 1926. ili 1927. godine. Njime su nekada dominirala još dva lika - muškarac sa detetom i muškarac sa sekirom. Đurđica Sikimić beleži kako je fasada urađena u veštačkom kamenu, ali i to da je autor nepoznat.
III Jedna priča o ovom zdanju značajna je i zbog toga što ilustruje sudbinu mnogih beogradskih građevina, uključujući i one, slobodnozidarske, koje su tema ove knjige. Neposredno po okončanju Drugog
svetskog rata i nekoliko godina posle toga, u zgradi u Nušićevoj broj 8 bio je „narodni sud”, mesto gde su se sudije novoformiranog političkog sistema obračunavale sa onima koji takvom poretku nisu bili skloni ili su proveli rat kao „sluge okupatora”, kako su ih u to vreme okarakterisali.
Građevina i danas odiše masonskim simbolima Iza jedne zavese koja je bila na prozoru u zgradi preko puta, na prvom spratu ulaza broj 7, mnogi su dolazili da poslednji put vide svoje najmilije koje
je milicijska „marica”, kako su i tada zvali kamion koji je prevozio uhapšenike, dovodila na suđenje. To je, neretko, bilo i poslednje pojavljivanje optuženih pred svetlom dana. Kako se i danas seća Rajko Zečević, koji je kao mališan proveo ratne i poratne godine u tom stanu, kod njegove majke su dolazili mnogi unesrećeni ljudi koji su molili vlasnicu stana „sa pogledom na pakao” da možda poslednji put vide svoje roditelje, braću ili rođake, makar nakratko, dok prelaze nekoliko koraka između „marice” i ulaza u susednu zgradu. Razumevajući njihovu nevolju, žena im je to dopuštala, ali, zarad sigurnosti, to su radili tek provirujući iza navučene zavese.
Sudbina ovog čoveka bila je određena upravo ratnim događajima koji su prethodili godinama koje tako jasno pamti. Njegovi roditelji su uspeli, kao Srbi izbeglice iz Hrvatske, da pređu Drinu i pobegnu. Posle golgote koju su preživeli, sačekala ih je druga, pa su zajedno sa malim Rajkom završili u Banjičkom logoru. Tada je bilo dozvoljeno Beograđanima da posete logor i od zatočenika uzmu mališane na odgajanje. Rajko Zečević se samo seća lika svoje majke kako moli ženu koja je prolazila logorom da ga uzme, i tako ga spase. Njegovoj usvojiteljki tada nije bilo nimalo lako da na staranje uzme dečaka obolelog od difterije. Ipak, odlučila se na taj korak kako bi spasila
dete. Rajko Zečević je izgubio roditelje u logoru na Banjici, ali mu je u sećanju ostao prozor i zavesa iza koje su neki drugi ljudi očajnički gledali prema ulazu u susednu zgradu. Pamti Rajko i prve posleratne prvomajske parade koje su se odigravale na Terazijama. Tribine su bile postavljene između današnjih hotela „Moskva” i „Balkan”, a Nušićeva ulica je izlazila na Terazije, i nije bila, kao danas, ćorsokak. U vreme parade Rajko nije smeo da ulazi u tu sobu, u stvari, niko nije smeo osim dva čoveka koja su brinula o obezbeđenju. Ovo, naravno, nije priča o slobodnim zidarima. Ali jeste priča o građevinama starog jezgra Beograda, o jednoj od
zgrada koja nosi simbole ovog reda, a koja je posle tog strašnog rata promenila namenu. To je potrajalo i početkom pedesetih godina. Bezmalo nijedna zgrada u ovom gradu nije zadržala namenu zbog koje je sagrađena. Tolike bure i udari, prevrati i ubistva, smene vladara donosile su i ljudskim građevinama neljudske boje i stravična sećanja. Ništa u Beogradu nije trajno, sve je promenljivo, pogotovo ljudi. A građevinu čine ljudi. Oni je stvaraju, spoznaju, menjaju, i, na kraju - ubijaju. Nije to nemoguće. Građevine imaju dušu. Bez nje bi bile sarno hrpa sklepanog kamenja.
STUBOVI JAKOG SVETLA I Dve masonske skulpture posebno krase centar Beograda. Već prema tradiciji koju smo pominjali, ove umetničke figure privlače pažnju samo upućenih. Laicima su potpuno neprepoznatljive. Ovo je priča o jednoj skulpturi koja se nalazi iznad ulaza u zgradu Radio Beograda i o delu koje krasi jednu od zgrada u Knez Mihailovoj ulici. Obe su nastale u periodu između dva svetska rata, u doba koje smo
pominjali kao vreme kada je masonerija u Beogradu doživljavala ekspanziju. Simbolika tog međuratnog perioda podrazumevala je snažne, skladne figure. Masonska arhitektura i vajarska rešenja sledila su obrasce vrhunske grčke antičke kulture - helenizma. Snažne, atletske figure na našim fasadama, posebne su i neobične interpretacije te ideje. Prva skulptura, ona iznad ulaza u zgradu Radio Beograda, predstavlja majstora i kalfu (učenika) ispred kojih stoji nakovanj. Pažljivi posmatrač će na centralom delu nakovnja odmah uočiti šestar, tipičan masonski simbol, koji dominira među ostalim rekvizitima, i zato zauzima centralno mesto. U
pozadini se savršenstva.
vidi
točak,
simbol
Sačuvana masonska skulptura na zgradi Radio Beograda Ova zgrada je sagrađena 1933. godine, kao zdanje ondašnjeg Zanatskog fonda. Projektant je bio Bogdan Nestorović, a prvobitno su na njenoj fasadi reljefno prikazani ukršteni uglomer i šestar koji je kasnije skinut. Ostao je ovaj spomenik, koji očigledno nije privlačio pažnju u vreme Drugog svetskog rata, i to ga je, pretpostavljamo, i spasilo do današnjih dana. Nestorović se pojavljuje kao autor još nekih značajnih masonskih zdanja u Beogradu tog vremena, pa nije teško zaključiti kako je on bio „čovek od poverenja” među „braćom” koja su htela
da sazidaju objekte na kojima bi se vešto potpisali u maniru slobodnog zidarstva.
II Zdanje današnjeg Radio Beograda prvobitno je bilo napravljeno kao Zanatski dom. U njemu je ova izuzetno finansijski jaka predratna organizacija imala sobe u kojima su učenici spavali, dok je velika i danas veoma lepa sala služila kao balska dvorana, gde su bile održavane svečanosti i balovi, o slavama pojedinačnih esnafa. Jedno vreme tu je bio i bioskop. Dugo je na fasađi predratnog Zanatskog doma stajao natpis „Kino”.
Koliko je to bila moćna, a istovremeno i važna masonska institucija, govore i simboli na zgradi koja je pripadala ovom fondu, a nalazi se i danas u Nušićevoj ulici broj 8. To zdanje bilo je od izuzetne važnosti za ondašnji Zanatski fond koji je okupljao veliki broj predratnih zanatlija. Podsećamo na to da je tokom Drugog svetskog rata hajka na masone u Beogradu bila izuzetno oštra i da je bila organizovana Antimasonska izložba, pod patronatom nacista. Oni su bili žestoko suprotstavljeni ne samo slobodnim zidarima, već i svakome ko im je bio blizak. Sa zgrade Radio Beograđa skinuli su uglomere i šestare, kako bi je „razodenuli” masonskih znakova, ali
tada, očigledno, nikome nije pala u oči bista iznad samog ulaza u zdanje. Tako je ova skulptura opstala do danas. Drugi, bezmalo isti spomenik nalazi se na zgradi u Knez Mihailovoj ulici broj 42, na zdanju u kome se nekada nalazila Prva hrvatska štedionica. I na ovoj skulpturi prikazani su snažni autoritativni majstor i mališan pored njega, naravno sa majstorove leve strane. Ovo zdanje je bilo vlasništvo najveće predratne bankarske institucije u Kraljevini Jugoslaviji, a podlgnuto je 1923. godine, u vreme Kniljevine SHS, po projektu arhitekte D.Sunka. Zgrada je imala dvojnu namenu, upravo kao i mnoge druge u Knez Mihailovoj ulici - u priyemlju su bile upravne prostoiije
samog zavoda, prostor gde se radilo sa klijentima i obavljali ostali bankarski poslovi, dok su se na spratovima nalazili slanovi. Stilski, ova zgrada spada u red zdanja koja nose osobine takozvane eklektičke secesije.
Zgrada Prve hrvatske štedionice u Knez Mihailovoj ulici Direktor Prve hrvatske štedionice pre
Drugog svetskog rata bio je Branko Pliverić, mason blizak nelegitimnoj loži „Libertas” za koga je karakteristično da se tokon Drugog svetskog rata veoma približio ustaštvu. Uostalom, „Libertas” je na neki način, pre Drugog svetskog rata, bio prava kolevka ustaškog pokreta. Pliveriću je bilo suđeno u Zagrebu, 1947. i 1948. godine, zajedno sa „križarima” ozloglašenog ustaškog ubice Ljube Miloša.
Pečat
lože
„Libertas” Mnogo je istorijske ironije vezano. kako za ovu instituciju, tako i za njene čelnike. Prva hrvatska štedionica bila je Pečat lože „Libertas" najveći bankarski zavod u tadašnjoj državi u periodu između dva svetska rata. Međutim, finansijska kriza tridesetih godina 20. veka ostavila je nepopravljive tragove i
na njeno poslovanje, pa se 1931, godine Štedionica našla pred kolapsom. Da se to ne bi dogodilo, u pomoć je pritekao kralj Aleksandar Karađorđević. Prema nekim hroničurima, kralj je tada urgirao da se ova institucija spase novcem iz emisije Centralne banke, đok drugi izvori tvrde da je pomoć data iz njegovih ličnih sredstava. Kako god bilo, kralj je učinio ono što je bilo u njegovoj moći, i Prvra hrvatska štedionica se podigla iz mrtvih. Šaljući među mrtve samog kralja. Upravo je tako bilo samo tri godine kasnije, kada je izvršen atentat na kralja Aleksandra Karađorčtevića u Marseju, a sam čin ubistva su u velikoj meri organizovale ustaše - oni isti ljudi koje
je finansirala iz potaje Prva hrvatska štedionica - a potom i raspad njegovog životnog dela - Kraljevine Jugoslavije. Iako nepriznata, loža „Libertas” je radila. Bliskost Josipa Broza Tita sa ovim proustaškim skupom masona bila je od značaja za budućnost tadašnje, a i potonje Jugoslaviie. Ipak, simbolika koja je poslojala na zgradi neskriveno pokazuje uticaj slobodnozidarskog načina da se oglase na zdanjima onog vremena. Sličnost dve skulpture, one sa zgrade Radio Beograda i ove u Knez Mihailovoj ulici, očigledna je. Međutim, uočljiva je i određena razlika, pogotovo u statusu mališana. Naime, na skulpturi iz ulice Kneza Mihaila uočljivo je to da
dečak predstavlja „brata" nižeg stepena, dakle, „šegrta" ili kako slobodni zidari kažu „Učenika” onoga koji je tek stupio u masonsku organizadju i njenu hijerarhiju, i koji se tek upućuje u početnička znanja. Mališan u ruci nosi potkovicu, kao simbol sreće, sada i zato što je u sigurnim rukama.
Muškarac, čekić, potkovica: sve je tu
mališan
i
Na spomeniku postavljenom na zgradi Radio Beograda dečak je već stasao u momka na kojeg majstor očigledno u određenim prilikama može da se osloni. Zato je čekić već u kalfinim, odnosno u rukama pomoćnika, a ne u rukama majstora. To predstavlja status koji govori da je učenik već počeo simbolički da ovladava određenim znanjima, dok je na skulpturi u Knez Mihailovoj čekić još u sigurnim, majstorskim rukama. Možda je još jedna neobičnost vredna pomena, a gotovo da nije skrenula pažnju prolaznika Knez
Mihailovom ulicom. Iznad samog ulaza u zgradu nekadašnje Prve hrvatske štedionice nalazi se medaljon sa dva neobična lika. To su prikazi dvoje mališana, dečaka i devojčice, sa izrazito đavolskim prerogativima. Tako ih oboje krase vražije, izvitoperene uši, kao i minijaturni rogovi na glavi.
Satiri koji gledaju na prolaznike sa pročelja Hrvatske štedionice
Upućeni kažu da su to možda simboli satira, koje smo pominjali u vezi sa Roslinskom kapelom, a uzeti su iz prethrišćanskog doba čije su simbole slobodni zidari takođe usvajali.
ČUDNO Z(I)DANjE DAMJANA BRANKOVIĆA I Neobično bi bilo da zdanje, koje je kao svoju porodičnu kuću podigao Damjan Branković, ne nosi obeležja masonerije, budući da joj je vlasnik pripadao svim srcem. Tako, kuća na samom početku Bulevara Jugoslovenske narodne armije, sa brojem 2, tek
nekoliko desetina metara iznad Slavije, obiluje simbolima slobodnih zidara. Već u dobro poznatom maniru, na zgradi je sve očigledno, ali samo za one koji to „znaju da vide”. A vlasnik kuće je, tokom svog veka, prema hroničarima i istoričarima, zaista video svašta... Damian Branković je još početkom 20. veka bio istaknuti član masonskog reda i jedan od osnivača četničkog pokreta. To je bilo vrerne kada je osnivan ovaj gerilski pokret na jugu Srbije kako bi se suprotstavio Bugarima. Uz Damjana Brankovića tu su bili i istaknuti masoni Miloš Gođevac, Vasa U. Jovanović i Jovan Aleksić.
Boginje ispod oka svevidećeg: iznad ulaza u Brankovićevu kuću, u Bulevaru JNA Do 1933. godine Branković je bio veliki besednik Velike lože „Jugoslavija” i sa tog mesta se povukao ne napuštajući slobodne zidare. Slovio je za veoma snalažljivog čoveka. Izgled
svoje kuće, odnosno njene fasade, u potpunosti je podredio slobodnozidarskom pripadništvu, a samu građevinu je, u duhu akademizma, projektovao poznati arhitekta Dragiša Brašovan. Odmah iznad ulaznih vrata nalazi se upečatljiv medaljon iznad kojeg dominira piramida sa „okom svevidećim” čije je značenje dominantno kod masona. Sunčevi zraci obasjavaju siluete dve žene, od kojih je jednoj na ramenu sova, simbol stalne budnosti, a drugoj ogledalo u ruci, koje predstavlja introspekciju, samospoznaju. To su dve gracije, Lepota i Mudrost, Atina Palada i Afrodita. Na zgradi se nalazi još mnogo medaljona i minijaturnih figura. Među
autorima koji su do sada tumačili simbole na toj fasadi, postoje oni po čijim tumačenjima se medaljoni i figure odnose na različite vidove umetnosti, ali nema onih koji bi se simbolički odnosi l i na masoneriju, odnosno na učeničke stadijume u duhovnom stasavanju slobodnih zidara. Prema mišljenju nekih od slobodnih zidara, te figure bi mogle da predstavljaju duhovni napredak, individuaciju koja je, po pravilu, sastavni deo masonskog stasavanja i mukotrpnog napredovanja.
Likovi mališana na fasadi kuće Damjana Brankovića Tako, fasadom Brankovićeve zgrade dominiraju figure mališana koji deluju zdepasto, odnosno snažno, ali još nisu
sigurni u svoje znanje. Zato su često prikazani u raskoraku, ili sa blago raširenim nogama, što dokazuje njihovu nestabilnost, odnosno činjenicu da im je znanje još skromno da bi moglo da im ulije dovoljno samo pouzdanja. Bitna karakteristika detinjih likova jeste to da često imaju pognut pogled, dakle, da se ne razmeću skromnim znanjima, već da su podložni autoritetu majstora koji ih vodi ka duhovnoj spoznaji.
Medaljoni na Brankovićevoj kući Naravno, kao i na svim masonskim zgradama u Beogradu, i na kući Damjana Brankovića dominiraju upleteni šestar i trougao, kao kruna pripadnosti slobodnozidarskom redu.
Znamenje slobodnih zidara na čeonom delu zgrade Damjana Brankovića
II Biografija Damjana Brankovića bila bi vredna zasebne knjige. Danas mogu da postoje oni koji se slažu sa njegovim delanjem ili ne, ali malo je onih koji će poverovati da je toliko stvari mogao da
uradi u samo jednom životu. Branković, vispren poslovan čovek, još pre Prvog svetskog rata bio je zastupnik za Kraljevinu Srbiju svemoćne nemačke korporacije „Krup”. Potom, beleže različiti hroničari, bio je veoma visoko kotiran u masonskom svetu, ali i u svetu politike, budući da je bio prvi koji je Pašiću 1908. godine nagovestio okupaciju Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske monarhije. Prisustvovao je mnogim razgovorima sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, gde je bio neka vrsta „kurira”, prenosioca poruka između predratnih slobodnih zidara i samog monarha. Uloga Damjana Brankovića bila je neprevaziđena tokom nekoliko decenija,
odnosno celokupne prve polovine 20. veka, sve do 1956, godine kada se upokojio u dubokoj starosti, ali spomenućemo samo neke od njegovih aktivnosti...
III Jedan od izvora biografije Damjana Brankovića jesu policijske arhive od 1945. do 1957. godine koje se bave posleratnim delovanjem slobodnih zidara. Izvode iz arhiva prikupio je i objavio Zoran Petrov, u kojima islednici opisuju Brankovića kao „Velikog majstora Masonske lože". „Igrao je ranije i političku ulogu, kao pristalica Radikalne stranke i poverljiva
ličnost Nikole Pašića. Bio je češće u tajnim misijama u inostranstvu po Pašićevom nalogu” U izjavama koje je Branković dao policiji, izdvaja se ona o tome kako je posle pogibije kralja Aleksandra Kemal Ataturk poslao izjavu saučešća u kojoj kaže kako je izgubio brata, a prema Brankovićevim rečima, Aleksandar je bio član lože Grand Orijent u Parizu. To je bio i general Saraj, komandant Solunskog fronta. „Uopšte”, beleži islednik citirajući reči Damjana Brankovića, „većina šefova država su masoni.” Neupućen u stvarno stanje stvari, islednik se iščuđava i nekim Brankovićevim konstatacijama, pa kaže:
„Po Brankoviću, i Truman je mason.”
Američki predsednik Truman u masonskoj odori Brankovićeva veština i snalažljivost potvrđene su u nekoliko kritičnih trenutaka srpske istorije 20. veka. Iz policijske arhive izdvajamo podatak o
tome da je on imao posebno važne informacije uoči aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine. Branković je tada rekao kako „je to političkoistorijska stvar. O tome se ništa nije znalo kod nas. Direktor Severnonemačkog Lojda, velikog brodarskog društva u Bremenu, fon Pilis koji je bio moj lični prijatelj, dolazio je iz Beča gde je saznao da će na Preobraženje, rođendan Franca Josipa, biti proglašena aneksija Bosne i Hercegovine. To mi je saopštio kad je dolazio u Beograd. I zamolio me je da to saopštim našoj vladi.” U ostalim delovima izveštaja navode se Brankovićeve reči kako se „nerado meša u političke stvari”, pa je zato
ugovorio sastanak svog nemačkog prijatelja i Nikole Pašića. Na sastanku je Pašić ubeđivao Fon Pilisa da se „tako nešto ne očekuje”. Branković dalje govori: „Direktoru je bilo neugodno jer je i za našu ložu doneo tu izvornu vest. Međutim, aneksija je bila izvršena. Kada je posle toga dolazio direktor fon Pilis u Beograd, posetio je Pašića, a on mu se izvinjavao i zahvalio se na tačnom saopštenju i tom prilikom direktor fon Pilis je primetio suze u očima g. Pašića ” Kako je još bilo zapisano u policijskim arhivama, Branković je tada zaključio kako je „to bio dokaz koliko su bili događajima iznenađeni i slabo o njima obavešteni”, „Naša slobodnozidarska loža koja je
do tog doba radila pod zaštitom velike ugarske lože istupila je iz nje u znak protesta za nasilno izvedenu aneksiju”, dalje je govorio Branković. „Brat Svetomir Nikolajević održao je u Berlinu javno predavanje (masonima) da ovaj čin ne može ostati bez istorijskih posledica ”
Dečački dani Aleksandra Karađorđevića
IV Iza kulisa bitnih istorijskih događaja, u koje je na neverovatan način uvek imao uvid, Damjan Branković je zabeležio još neke događaje o kojima nije mnogo pisano u savremenoj istoriji. Tako je službeniku Udbe o ultimatumu 1914. godine ispričao još neke interesantne teze, odnosno najave koje su stigle do njega. „Meni je u poverenju saopšteno u Berlinu da je ultimatum Srbiji spremljen u Potsdamu i da je rat protiv Srbije odlučen u Konopištu, između Vilhelma i
Franca Ferdinanda u januaru mesecu 1914. godine, nekoliko meseci pre atentata. Ovu vest saopštio mi je kao zastupniku Krupove fabrike, njen direktor dr Milon. On mi je između ostalog rekao da je Nemačka dala Austriji slobodne ruke u akciji protiv Srbije, da izabere i uzrok i vreme kad će je napasti. Ja sam to saopštio i našoj slobodnozidarskoj loži i Vladi (Pašiću). Dejstvo lože svojim putem počelo je da rat osujeti. Francuska loža Grand Orijent pokazala je živ interes i njenim posredstvom u većini pariskih listova, u raznim pitanjima, držalo se simpatično prema našoj zemlji, nagoveštavajući time živi interes za našu zemlju. Isto je to bilo i u londonskim listovima.
Tadašnja vlada, zauzeta je bila neprekidno partijskom borbom, odstranila je svaki interes od događaja spoljne politike, tako je ušla u izbornu agitaciju za novi parlament, do čega nije ni došlo objavom ultimatuma.”
V Damjan Branković uoči Prvog svetskog rata nije prestajao da radi. Imao je izuzetno važnu ulogu u sprovođenju mobilizacije i priprema za rat, za čiji početak je on prvi saznao. Informacije o svim tim događajima dobila je Udba posle Drugog svetskog rata od samog Damjana Brankovića. Posećivali su ga u njegovom domu,
preko ubačenih ljudi koji su mu dolazili u posetu u pratnji njegovih proverenih prijatelja. Tako je osamdesetšestogodišnji Branković opisao još neke svoje aktivnosti uoči Prvog svetskog rata. Pred sam početak vojevanja, 1914. godine, uspeo je da podmiti austrougarske činovnike u Zemunu kako bi u Beograd bile prebačene nove železničke mašine. One su tada bile veoma važne za Vojsku Kraljevine Srbije. Bez njih bi se teško izvršila mobilizacija, objašnjavao je Branković. Tako najverovatnije ne bi ni došlo do bitke na Kolubari. Zato je on aktivirao sve svoje veze i dopremio mašine u Beograd.
Još jedan njegov spektakularan uspeh desio se neposredno pre Drugog balkanskog rata, kada je uspeo da dopremi dve hiljade konja iz Rusije. U to doba Srbija je bila relativno spremna za rat, budući da je imala dovoljno topova, ali nije imala ni približno dovoljno konja koji bi ih vukli. Tada je opet Branković stupio na scenu, sa svojim već legendarnim vezama i kontaktima, pa je za samo sedam dana uspeo iz Rusije da dopremi silnu konjicu. Bugari su se kasnije posebno žalili na pokretnost srpske artiljerije. U odnosu na te velike poteze „iz senke”, koje bi u normalnim okolnostima morala da uradi cela jedna solidna obaveštajna služba, neka od
Brankovićevih dela koja je zabeležila Udba deluju gotovo beznačajno. Tako je u policijskoj arhivi bilo zabeleženo njegovo „aktiviranje veza” u Nemačkoj tokom Carinskog rata sa Austrougarskom 1905. godine. Tada je Brankovića angažovao Nikola Pašić, a on je omogućio izvoz srpskog mesa u Nemačku, razbijajući carinsku barijeru. U doprinos predratnoj Jugoslaviji Brankoviću se upisuje i to što je uspeo da izdejstvuje zajam od Francuske. Navodno je ceo posao uradio potpuno sam, i to bez posrednika. Čak se odrekao i dela koji je trebalo da mu pripadne kao provizija za uspešno posredništvo u poslu.
VI U vreme proglašenja diktature kralja Aleksandra 1929. godine, slobodni zidari su tražili prijem kod monarha, na koji se ovaj odazvao i upriličio sastanak. Sa kraljem su razgovarali predstavnici Velike lože „Jugoslavija”, a Branković je ceo tok razgovora zabeležio. Kako citira Ivan Mužić u knjizi „Masonstvo u Hrvata”, u Brankovićevim beleškama je pisalo: „Kralj je razgovarao sa nama kao sa braćom. On zna da smo mi protiv bilo kakve diktature, komunističke ili bilo čije druge, pa i ove njegove. Ali drugog izbora nije imao ako je želeo da sačuva
celinu države. Dodao je da mu je dobro poznato da smo mi za celinu državnu. Govorio je nervozno, ali jasno - ili ’amputacija’ Hrvatske ili diktatura. On lično je jedno vreme bio za amputaciju. Ali su mu predočili posledice, tako da je on promenio mišljenje. Evo zašto amputacija bi donela olakšanje Srbiji i srpskim zemljama u sadašnjoj Kraljevini, koja bi se smanjila ali bi zato bila čvršća, jedinstvenija i kompaktnija. Ali, samo privremeno. Hrvati bi odmah pali u ruke Italiji (ili pod italijanski protektorat ili u zajednicu sa Mađarskom, što je svejedno), pa bi ih opet jednoga dana imali protiv sebe u rovovima jedni prema drugima. Dobro je poznato da su hrvatske regimente bile
srpski najteži protivnik u ratovima. Hrvati su u svojoj istoriji dugo bili ’topovsko meso’ tuđinu.” Prema Brankovićevim beleškama, kralj nije bio za amputaciju i zato što bi od takve Hrvatske Musolini odmah mogao da uzme, i to sve uz pomoć Francuske i Engleske, sve ono što su u Dalmaciji Londonskim ugovorom saveznici dali Italiji 1915. godine. „Jedino smo mi, Srbi”, beležio je Branković kraljeve reči, „to mogli, izašavši ovenčani oreolom slave, preoteti od Italijana 1918. godine” Monarh je, prema tom zapisu, završio zaključkom da on, eto, čuva i brani Hrvatsku time što je nije amputirao i pustio da izađe iz okvira državnog
jedinstva i bude samostalna. Branković je zabeležio i pitanje jednog od „braće”: da li bi federacija mogla da bude izlaz u takvoj situaciji, na šta je monarh odgovorio „možda”. U drugom istorijskom sticaju prilika, ali ne kada zver kakva je Musolini sa šestsedam miliona bajoneta čeka da je ščepa. „Federacija u sadašnjim međunarodnim prilikama znači smrt Hrvatske, a ne Srbije”... „Ja znam da u Hrvatskoj ima političara koji hoće da dođu na vlast po bilo koju cenu. Po cenu cepanja države, po cenu da budu tuđinska kolonija, po cenu da uđu u savez sa nekom drugom državom, čak bilo kako i bilo kojom. Ali to su zaslepljeni ljudi, isti oni koji tvrde da su
bolje živeli pod carom Franjom nego sada. I mi, Srbi, bolje smo živeli bez Hrvatske, pa šta? To će proći, svetska kriza još trese svet. Biće bolje i nama i njima...”
VII Branković nije bio samo hroničar. Naprotiv. Specifičan u svojim stavovima, ali i vrlo određen, neposredno posle ovog razgovora sa kraljem, već 1930. godine u Sarajevu, predložio je da se jugoslovenski katolici otcepe od Svete stolice. Tada je, kako beleži Mužić, izrekao i ove reči: „Nije još dockan, da krv naše krvi, kost naše kosti, čovek od nauke i srca,
pred jesen svog inače plodnog života i rada, pođe stopama slavnog mu prethodnika Vrhovca i pokaže celom svetu da katolička religija nije religija Rima, no religija naše nacije, da istinska služba svome rodu stoji iznad stranih autoriteta i oktroisanih pravila, te da se na izvoru, gde se sa mnogo uzvišenije tačke gledišta posmatra i kultiviše strahopoštovanje prema tvorcu vasione, nadahne večnim istinama i nepodeljenom ljubavlju prema svim ljudima. Tako se stiče oreol čovekoljupca i pravog Hristovog sledbenika, a ne podizanjem verskih ustanova, u kojima se bezazlena mladež napaja srednjevekovnim duhom i stvaraju fanatici, koji život posmatraju
kroz mutnu i usku prizmu religije, nemajući pravog razumevanja za tuđa gledišta i ispovesti. Ja mu od srca želim da učini taj korak, koji od umišljene slave vodi ka pravom božanstvu.” Danas je teško tumačiti te reči, budući da živimo decenijama posle Brankovića. „Tumačenje” često biva u klopci okolnosti u kojima tumač stasava i gradi svoje stavove. U okolnostima u kojima je Branković živeo, postojao i „gradio” svoj put ka velikom arhitekti to je bilo, u najmanju ruku, interesantno i autentično gledanje na stvar. Branković nastavlja i dalje. Razmahnuvši se, on predlaže da se u „cilju socijalne pravde crkvena imanja stave pod udar agrarne reforme, jer u
Slavoniji trećinu oranica poseduje katolička crkva... a u moralnom je interesu da se za katoličko sveštenstvo propiše obavezan brak, i da se ono navede na legalan i normalan seksualni život...” To je bilo previše za ondašnje poimanje politike i života, makar bilo izrečeno iz usta takvog slobodnozidarskog autoriteta kakav je bio Damjan Branković. Zato je 1933. godine bio primoran da napusti položaj velikog besednika Velike lože. Bez obzira na sve, to ga je ponajmanje udaljilo od masonerije čiji je zakleti član ostao do smrti. I posle Drugog svetskog rata, i samouspavljivanja Velike lože
„Jugoslavija”, Branković je, bez obzira na godine nastavio da radi na obnovi slobodnozidarske aktivnosti u novonastalim okolnostima. Među hroničarima, u stvari, samo Branković ostaje zabeležen kao čovek koji je u tom periodu okupio masone, i to početkom pedesetih godina. Tada se oko njega okupljaju stariji slobodni zidari, advokati Ljubiša Trifunović, Vasilije Jovanović, sudija Dobrivoje Branković, a ta loža od 1953. godine uspostavlja veze i sa masonerijom izvan krugova nove Jugoslavije. Ipak, sa Brankovićevom smrću, 1956. godine, videlo se da se ta grupa ugasila, a da je on bio vezivno tkivo bez kojeg se nije moglo.
Priča o ovom čoveku ne može biti jasno okončana nekim konkretnim sudom, a segmenti koje smo pomenuli samo su uvod u priču o njegovom nesvakidašnjem životu.
SIMBOLI RUSKIH GRADITELJA I Prisustvo Rusa u Beogradu između dva svetska rata bilo je i upečatljivo i moćno. Ruski arhitekti su umnogome uticali na današnji izgled ovog grada. Među značajnim graditeljima za našu priču je možda najinteresantniji Nikola Krasnov, po čijem projektu je izgrađena zgrada Vlade Srbije. Reč je, u izvornom nazivu, o
palatama Ministarstva finansija i Ministarstva šuma i ruda, poljoprivrede i voda. Zdanja se nalaze na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine, a danas je u jednoj smeštena Vlada Srbije, dok se u drugoj nalazi Ministarstvo inostranih poslova. Na ovim zdanjima se i danas vidi simbol - čekić uvezan u lentu, što ipak ne može biti použdan dokaz da je graditelj imao veze sa slobodnim zidarima, budući da je ceo kompleks krcat različitim simbolima, tako uobičajenim za predratni Beograd. Tako su mnoge od figura na fasadama napravljene da bi prikazale znakove željenog prosperiteta zajedničke države (Jugoslavije), pa se tu nalaze simboli vezani za industriju, poljoprivredu...
Čekić sa lentom na zgradi Ministarstva inostranih poslova
Osim toga, Krasnov je zaslužan i za izgradnju zdanja današnjeg sedišta Skupštine SCG, a njegovo je i arhitektonsko rešenje enterijera zgrade, ali i neposredno parterno uređenje oko palate.
Jedna od Krasnovljevih zgrada Ipak, postojali su razlozi zbog kojih smo povezali Krasnova sa slobodnim zidarima, a najjači dokaz njegove
bliskosti sa masonima bio je čin poverenja koje je ovaj zaslužio prilikom planiranja da u Beogradu osvane „Kuća slobodnih zidara”, koju je projektovao baš ovaj autor. Ondašnji međuratni masoni svakako ovaj posao ne bi dali nekome u koga nemaju poverenja, a u Krasnova su, očigledno, imali. „Sudarajući se” sa novijom istorijom, opet dolazimo do mesta gde je teško ili nemoguće dokazati kako su neki beogradski događaji već posle nekoliko decenija postali nedokučivi, bez obzira na želju istraživača.
II Priča
o
Nikoli
Krasnovu
nije
slučajno ovde, jer možda može da predstavi jasan uvod u uticaj ruske masonerije na današnji izgled Beograda. Kada je došlo do strašnog egzila Rusa, za vreme Oktobarske revolucije i posle nje, prestoni grad Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca postao je i ruska „bela prestonica” i takav status ga je pratio decenijama posle 1917. godine, Kako se ističe u Zborniku radova Filološkog fakulteta u Beogradu, „Ruska emigracija u srpskoj kulturi 20. veka” „prema ne sasvim pouzdanim podacima, preko naše zemlje je prošlo između pedeset i sedamdeset, a zadržalo se i u njoj živelo nešto više od četrdeset hiljada bivših podanika Ruske carevine”.
Budući da su Rusi koji su pobegli u Beograd bili u velikom broju školovani ljudi, i u velikoj meri baš onaj sloj koji je činio tadašnju rusku aristokratiju, neminovno je nosio i određen broj masona koji su i u najvećoj zemlji sveta, prirodno, bili regrutovani iz najvišeg društvenog sloja. U knjizi „Ljudi i lože”, Ruskinja Nina Berberova koja se pasionirano bavila istorijom ruskih slobodnih zidara u 20. veku navodi kako je posle Oktobarske revolucije u Beogradu radila jedna masonska loža. Kako piše Berberova, „u Beogradu je ložu nazvanu ’Maksim Kovaljevski’ osnovao profesor Čubinski, unapređen u stepen prečasnoga brata”. Preciznije, postojala
su dva prezimenjaka od kojih je jedan bio Arsen M. Čubinski, a drugi Mihajlo P. Čubinski. Obojica su bili profesori, a prema Berberovoj, Arsen M. Čubinski je bio majstor beogradske lože „Maksim Kovaljevski” dok je Mihajlo P. Čubinski (1871-1943) bio prečasni majstor i jedan od osnivača ove lože. Nina Berberova navodi još nekoliko interesantnih imena Rusa koji su bili članovi ove lože, pa je tu i profesor Nikolaj Saltikov, takođe jedan od osnivača ruske lože, koji je i umro u Beogradu 1951. godine, a zapisano je i ime profesora Leonida Taubera koji je predavao političku ekonomiju i bio docent univerziteta u Harkovu, pre nego što je emigrirao u Beograd. Masonski
rad nastavio je u loži „Maksim Kovaljevski”, a na „večni istok” se preselio u srpskom prestonom gradu. Jedan od značajnih slobodnih zidara bio je i Vladimir Maruševski, takođe jedan od osnivača ove lože. Svi pomenuti ruski slobodni zidari su zabeleženi kao članovi ove lože 1925. godine, pa se može naslutiti da je te godine loža obrazovana, odnosno da je tada zvanično počela da radi. Ono što je važno jeste činjenica da je bilo još mnogo ruskih slobodnih zidara koji su postali članovi drugih loža i tako ostavili trag ne samo unutar uskog ruskog kruga.
III
Priča o ruskim masonima bila bi veoma duga i nesvakidašnja, haš kao što je to i sama istorija Rusije, pogotovo ona tokom 20. veka, koja nas ovom prilikom najviše interesuje. Zato će ovde biti pomenuto samo najosnovnije. Ono što je važno za rusko slobodno zidarstvo, koje posle Oktobarske revolucije svoju braću rasejava po svetu, jeste to da je tamošnja masonerija postala znatno otvorenija od 1905. godine. Masoni su postojali i pre toga, ali su formalno bili zabranjeni, dok posle 1905. lože počinju da delaju gotovo potpuno javno. Posle Napoleonovih ratova i u vojsci, među oficirima, pojavljuje se dosta masona. Među slobodnim zidarima bio je i
čuveni filozof Petar Jakovljevič Čadajev, jedan od najvećih ruskih umova, koji je umro 1856. godine. Velike polemike vodile su se i oko Puškinovog članstva u slobodnozidarskom redu, jer su iza njega ostali kontroverzni podaci, naročito oni o njegovom navodnom izlasku iz slobodnog zidarstva. Ali, upravo je Puškin u savez slobodnih zidara uveo Simu Milutinovića Sarajliju. To je bilo u Besarabiji. U carskoj Rusiji masoni izlaze na scenu posle Manifesta od 17. oktobra, donesenog 1905. godine. Tada je cvet inteligencije, umetnika i političara prišao masoneriji. Ogroman doprinos razvoju ruskog slobodnog zidarstva dao
je Maksim Kovaljevski (1851-1916). On je bio profesor Ustavnog prava na Moskovskom univerzitetu, ali mu je bila oduzeta katedra, pa je emigrirao u Francusku. Tamo se približio slobodnom zidarstvu i po povratku u Rusiju, 1906. godine, odmah je osnovao dve lože, u Moskvi i Sankt Petersburgu. Samo dve godine kasnije u Rusiji je radilo još 18 novih loža. Potvrda o raširenosti masonerije u predrevolucionarnoj carskoj Rusiji bila je i u tome da je u sastavu privremene vlade 1917. godine od 11 ministara bilo čak 10 slobodnih zidara. Mason je bio i Aleksandar Fjodorovič Kerenski, predsednik te vlade. Posle revolucije najveći broj
slobodnih zidara emigrira u Francusku, gde su njihov uticaj i organizovana povezanost bili najjači, ali nije zanemarljiv ni onaj broj koji se obreo u Beogradu.
IV Među vrsnim arhitektima u Beogradu, u periodu posle Prvog svetskog rata, pored Krasnova, značajno mesto je zauzeo i Viljem Baumgarten koji je projektovao zgradu Generalštaba u ulici Kneza Miloša broj 33. Kako je istoričar umetnosti mr Snežana Toševa u istom Zborniku opisala ova dva autora, njihove kompozicije su veoma slične „po nekim opštim karakteristikama:
stereotipne kompozicije, raskošne fasade, monumentalnost i reprezentativnost, bogato obrađeni podeoni i krovni venci, balustrade, kamene vaze, balkoni, raskošne kupole, reljefi i slobodne skulpture”. Narednih godina mlađi autori napuštaju stroga pravila svojih prethodnika, pa dolazi do pročišćenijih varijanti akademizma, koje se vide na fasadi hotela „Balkan”, delu Andrije Papkova, na zdanju Studentskog doma u ulici Kralja Aleksandra, koji je projektovao Đorđe Kovaljevski, kao i na zgradi Glavne pošte Vasilija Androsova. Jedna zgrada, koja i danas postoji u Beogradu, Ruski dom, po mnogo čemu je
karakteristična za naš grad onog vremena, ali je posebna njena simbolika koja gradi impresivnu sliku o moći onih Rusa koji su izbegli iz otadžbine, a da nisu zaboravili ni zapostavili snagu i lepotu napuštene carevine.
Ruski dom, 1933 Autor ove zgrade bio je Viljem
Baumgarten, a na njenoj fasadi smo pronašli deo koji bi mogao da bude u vezi i sa slobodnim zidarima. Budući da ih je bilo, nije neobično ako je neko među njima uticao da se, makar u naznakama, pojave slobodnozidarski simboli na fasadi ovog doma. Stilizovani trougao, šestar i ćekić nalaze se na delu fasade okrenutom prema ulici Narodnog fronta, odakle se i ulazi u zgradu Ruskog doma. Iako se uz medaljon nalazi i maska kao simbol pozorišne umetnosti, kao i lira koja simboliše muziku, masonski simboli bi mogli da imaju svoje opravdanje. Uostalom, masonerija se u internoj terminologiji slobodnih zidara zove i „kraljevska umetnost”, pa ovi simboli
sasvim osnovano mogu da zauzmu mesto upravo tamo gde su ga ruski umetnici i postavili.
Ruski dom, 2005.
Medaljon na zgradi Ruskog doma Još jedan simbol vezan za Krasnova upućuje na razmišljanje o ruskoj masoneriji, i ne samo to, već i o simbolici i smislu postojanja velikog dela slobodnozidarskog reda u Beogradu prve polovine 20. veka. To je skulptura koja krasi sam vrh kupole Krasnovljeve Vlade Srbije. Tamo se nalazi skulptura „Jugoslavija”, koja dominira ovim delom ulice Kneza Miloša, a vidi se iz centralnog dela grada. Tu figuru u bronzi
postavio je posle dogradnje sprata, 1938. godine, autor Đorđe Jovanović, a nalazi se na vrhu kupole ugaonog dela zgrade iz ulica Kneza Miloša i Nemanjine.
Ista ideja Tadašnju državu simboliše skulptura žene sa bakljom u desnoj ruci, koju drži podignutu visoko iznad glave. Ovo je bila ona ista ideja koja je estetski rukovodila francuske masone da američkim slobodnim zidarima podare Kip slobode, postavljen na ulazu u njujoršku luku. On je zaštitni znak Sjeđinjenih Američkih Država, ali i jedan od najpoznatijih i najviše isticanih simbola slobodnog zidarstva u svetu. Neka ostane sve u domenu hipoteze, ali ako je Jugoslavija bila masonska tvorevina, ako su i Sjedinjene Američke Države, prva masonska država u svetu, jasno dale do znanja da je Kip slobode
spomenik sa dubokom masonskom simbolikom, ako oba kipa prikazuju siluetu žene sa podignutom desnom rukom u kojoj drži baklju, ako je sve slučajno, šta je onda namerno? Gotovo svi likovni prikazi u vezi sa Francuskom buržoaskom revoluđjom imaju kao simbol figuru žene sa bakljom. Odgovor je jednostavan. Slobodno zidarstvo je u doba stvaranja Jugoslavije imalo, možda, i presudnu ulogu. Međutim, period posle Drugog svetskog rata doneo je veliki zazor od slobodnih zidara. Tako mnoge činjenice govore da je uloga ruske, pa i masonske emigracije nezaobilazna u velikom delu srpske istorije 20. veka, ali zato ni u jednom udžbeniku istorije ne postoji lekcija koja
im je posvećena u onoj meri u kojoj to, verovatno, istorijski zaslužuju.
V Tradicionalnu bliskost sa Rusijom Beograd je doživljavao tako što je i sam osećao potrese unutar ove zemlje. Tako su na ovaj grad u svakom smislu ostavili trag i Rusi i Sovjeti. Još tokom završnih operacija tokom oslobođenja Beograda, od 14. do 20. oktobra 1944. godine, posebna jedinica Crvene armije imala je zadatak da pronađe jednu neobičnu arhivu koja se nalazila u gradu. To je bila arhiva slobodnih zidara iz „samouspavane” Velike lože „Jugoslavija”. Sada se može
samo pretpostaviti da su posle uspavljivanja lože, jugoslovenski masoni sakrivali velike delove svoje arhive na posebnim mestima, sluteći neprijateljstvo, ali i velika ratna razaranja. Činjenica je bila i to da im nisu bili naklonjeni ni nacisti početkom rata, ni komunisti, tokom okončanja ratnih operacija. Tako je ostala samo usmena priča koju je Ljubomir Durković-Jakšić ispričao nekim bliskim prijateljima, a koji su nama otvorili dušu pred nastanak ove knjige. Dakle, Ljubomir Durković-Jakšić se, navodno, našao na drumu koji vodi ka Višnjici, odakle su Rusi nadirali ka Beogradu, u vreme završnih operacija za oslobođenje grada. Zaustavila ga je
ruska patrola i pitala govori li ruski i da li je iz Beograda. Budući da je pozitivno odgovorio na oba pitanja, upravo je on bio čovek koji im je trebao. Rusi su ga angažovali da ih odvede na Kosančićev venac, ne hajući što grad nije bio potpuno oslobođen, a još manje bezbedan. Tamo su tražili tačno određenu adresu, gde se danas nalazi umetnička galerija. Kada su je našli, i samom vodiču postalo je jasno zašto su toliko insistirali da je se što pre domognu. To je bilo mesto na kome je čuvana arhiva slobodnih zidara. Ljubomir Durković-Jakšić nije bio slobodni zidar, niti je mnogo znao o tome, ali je kao mnogi beogradski đaci tokom prve dve godine okupacije morao
da poseti Antimasonsku izložbu. Tamo je video izložene mnoge masonske medaljone, kecelje i druge simbolične rekvizite, koje je i ovog puta prepoznao, kada su sovjetski vojnici počeli da ih iznose na svetlo dana. Dalja sudbina ovih slobodnozidarskih rekvizita, kao i kompletna dokumentacija predratnih jugoslovenskih slobodnih zidara bila je vezana za moskovske arhive. Tamo se preselila arhiva sve do perioda kada su između Tita i Hruščova počeli prvi znaci otopliavanja odnosa. U okviru prvih kontakata u novom svetlu, oko 1956. godine, jedan od sovjetskih dobronamernih gestova bio je povratak ovih dokumenata u Jugoslaviju.
Tako se važna slobodnozidarska arhiva ponovo našla na mestu odakle je i potekla. Najveći deo te masonske zaostavštine i danas se nalazi u Arhivu Jugoslavije, međutim, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da se tamo nalazi sve što su Rusi odneli iz Beograda. Verovatno nikada nećemo saznati šta su vratili, a za šta, možda, nisu želeli da ponovo bude u Jugoslaviji. Pogotovo u svetlu političkih događaja koji su tada određivali svet.
PIRAMIDA U SRCU GRADA I U centralnom delu najpoznatije beogradske ulice, Knez Mihailove, danas stoji simbol koji predstavlja još jedan „jasan” masonski „potpis”. To je piramida koja se nalazi ispred zdanja Srpske akademije nauka i umetnosti. Zvanično, piramida je postavljena 1995. godine, kada je u Velikoj galeriji SANU održana veoma posećena izložba „Svet merenja”. Ona
oficijelno označava geografski položaj Beograda; na njoj su ucrtane strane sveta, gravitaciono ubrzanje i geografska dužina i širina.
Piramida ispred SANU Formalno objašnjenje za postavljanje ovog simbola glasi (a zaista je tako): malo je znamenitosti u našem gradu koje su posvećene nauci, i ovo je jedna od njih.
II Posle svih iskustava želeli smo da pronađemo i „eventualno drugo lice” ovog simbola. Već smo bili podučeni koliko je piramida važan simbol u masona, i, jednostavno, nije nam bilo logično da je ovo objašnjenje, koje smo dobili iz Muzeja nauke i tehnike, jedino dovoljno da utaži našu radoznalost.
Uostalom, već smo bili „progonjeni” iskustvom koje smo imali na Avali, i velikom važnošću piramide, kao bitnog obeležja slobodnih zidara. Tako smo rešili da uporedimo izgled ovog spomenika sa drugim masonskim predstavljanjima piramide. Ovog puta bilo je zaista jednostavno, ali i šokantno u prepoznatljivosti... Uz fotografiju piramide ispred SANU postavili smo novčanicu od jednog dolara. Sličnost je bila očigledna, pa razloga za sumnju gotovo da nije ni bilo.
Navčanica od 1 dolara Poseban dokaz predstavljala je činjenica da je piramida pri vrhu precizno zarubljena na istom mestu gde je to slikovito učinjeno na američkoj novčanici. Na moneti je na tom mestu prikazano „oko svevideće”. Podsećamo
da se u levom uglu novčanice od jednog dolara nalazi masonska piramida od 13 cigala, na čijem se vrhu, u trouglu, nalazi oko. Ono lebdi iznad zaravnjene piramide i simbolički izražava slobodnozidarsku ideju o predodređenosti masonerije da bude neka vrsta elite. Na novčanici je, iznad ove piramide, ispisan masonski moto od (opet) 13 slova, ,Annuit coeptis”, koji potvrđuje da su oni „na vrhu” „izabrani”. Ista moneta sadrži i natpis „Novus Ordo Seklorum”, što u prevodu znači „novi svetski poredak”.
III
Tako je Beograd dobio još jedan od mnogih simbola koji odražava masonsko prisustvo u samom srcu grada. U odnosu na ovu građevinu koja je novijeg datuma, masonski simboli između dva svetska rata, kada je i nastalo najviše slobodnozidarskih „potpisa” na gradu, bili su obično sastavni deo dekorativne arhitektonske plastike na kućnim fasadama. Ova skulptura je izdvojena, i potpuno samostalna. Veoma je važno i to da je piramida postavljena u osi ulaznih vrata u zgradu Akademije i da se veoma vodilo računa o savršenoj simetriji u pločniku prilikom postavljanja tog obeležja. Najzad, masoni su, po ko zna koji put,
dali jasan znak svog prisustva, ali, po pravilu, neprepoznatljiv za „profane”, odnosno za one koji nisu članovi njihovog reda. Odani svojoj tradiciji, koja očigledno dugo postoji u srpskoj prestonici, oni ne skrivaju svoje simbole na nevešt način, već ih otvoreno plasiraju u najpoznatijem delu grada, ali tako da neupućeni „od drveća ne vide šumu”.
IV Da li je to jedini simbol koji se, kao deo masonskog folklora, vidi na fotografiji piramide ispred Akademije? Postoji li još nešto, možda upečatljivije od same piramide, što skreće pažnju na
potpuno drugu stranu, a upotpunjuje tezu o tome da je kroz istoriju Beograd bio veoma značajan grad masona. Tako pažnju privlače i tri prozora sa zdanja Srpske akademije nauka i umetnosti, koji gledaju na Knez Mihailovu ulicu, odnosno na samu piramidu. Da to nisu tri svevideća oka, ili će opet odgovor nositi „obično” objašnjenje kako je reč samo o „slobodnom stilu” u interpretaciji? Ili je, ipak, u pitanju nešto drugo? Možda je red da pomenemo i činjenicu kako je baš u toj zgradi, među akademicima koji su predvodili ovu državu i naciju, bitisalo, mnogo masona? Samo zdanje SANU koje dominira ovim delom Beograda, građeno je između dva
rata, tokom 1923-i 1924. godine, i predstavlja monumentalnu palatu nastalu prema projektima Dragutina Đorđevića i Andre Stevanovića. Interesantno, projekat je izrađen još 1912. godine. Zgradu je izvelo preduzeće arhitekte Matije Bleha iz Praga, dok su za njenu spoljašnjost, odnosno dekorativnu arhitekturu bili zađuženi,Jugman i Sunko” iz Zagreba. Ova palata je stilski rešena u duhu eklekticizma, uz različito koncentrisane primese neobaroka i secesije.
V Kroz Srpsku akademiju nauka i umetnosti tokom istorije prošao je veliki
broj masona. Tu su bili: Miša Anastasijević, Ivo Andrić, Aleksandar Belić, Spiridon Brusina, Mihailo Valtrović, Vladimir Varićak, Dragomir Vasić, Mihailo Vujić, Vale Vouk, Mihailo Gavrilović, Jovan Dučić, Ivan Đaja, Stefan Đelineo, Andra Đorđević, Niko Županič, Franjo Zah, Vladimir Jovanović, Slobodan Jovanović, France Kidrič, Petar Kolendić, Marko Leko, Ivan Meštrović, Đorđe Milovanović, Dragutin Milutinović, Stevan Mokranjac, Svetomir Nikolajević, Branislav Nušić, Veljko Petrović, Avram Petronijević, Pavle Popović, Bogdan Popović, Mihailo Pupin, Milan Rakić, Stevan Sremac, Ljubomir Stojanović, Fran Tućan, Petar Ubavkić,
Vladimir Ćorović, Filip Hristić, Ksenofon Sahović, Ferdo Šišić, Viktor Novak... O velikim umovima Akademije nije se mnogo govorilo u javnosti kao o masonima, ali je ipak povremeno provejavala i takva informacija. Možda se u tom svetlu izdvajao Aleksadar Deroko, poznati arhitekta i publicista. On je svoj zaista buran život literarno uobličio u knjizi svojih sećanja. Ali, nije se libio da svog stariieg rođaka Stevana Sremca opiše kao masona. U svojim opisima iskazuje duboko poštovanje prema Sremcu. U knjizi ,A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom” Aleksandar Deroko ovako opisuje Sremčevu sahranu i poslednje
prebivalište, ali i razmišljanje o smrti: „...on kaže nešto kao eto, kad čovek pođe sa ovog sveta, najbolje tako tu pod drvo, pod zemlju, bez sanduka, pa se sve pretvori najzad u to prostrano zeleno lišće... u cvrkut ptičica...” Kasnije Deroko dodaje kako „Sremac nije bio religiozan. Leži, ipak, pod kamenom sa krstom, ali na pogrebu su, sećam se, bili neki ljudi u crnom, koji su nosili neke čudne znake (kao trougao, kao šestar, kao mistrija?). A deca sve vide i za sve pitaju. Nisu im baš sve objasnili, ali smo razaznali da su to izaslanici nekakve ’lože’ i razumeli docnije da je bio mason.”
Stevan Sremac, književnik , 1855-1906 Deroko na sličan način deklariše i svog prijatelja Rastka Petrovića. Za njega je napisao: „Rastko je bio i mason. Kad je pošao u Ameriku, ostale
su tu, uz još neke druge stvari, i jedna keceljica i rukavice. Međutim, to on nije uzimao suviše ozbiljno. Sigurno je tamo ušao pod uticajem jednoga od svojih najintimnijih prijatelja još iz detinjstva, a možda i dva svoja docnija prijatelja iz Ministarstva: Ivana Frangeša iz Zagreba i Alberta Ilića iz Splita.” Za ovu Derokovu knjigu recenziju je napisao Bogdan Bogdanović, autor knjige „Zaludna mistrija”.
NOVA ZDANjA VELEGRADA I I u savremenom Beogradu, građenom posle Drugog svetskog rata, nastajala su zdanja koja asociraju na masonsku simboliku. Za sve te zgrade nije lako sa sigurnošću tvrditi da su u njihovom stvaranju udeo imali i slobodni zidari, ali neke koincidencije su, u najmanju ruku, neobične. Možda je od suštinske važnosti prikaz slobodnog zidarstva koje je prethodilo Drugom svetskom ratu, kao i onog koji
joj je, po svemu sudeći, usledio. Stoga postoje brojne pretpostavke, pa i čista nagađanja oko važnosti masonerije u Titovo vreme. Način na koji je slobodno zidarstvo funkcionisalo pre 1940. godine (odnosno do „samouspavljivanja” Velike lože „Jugoslavija”, što je očigledno bio kraj jednog velikog istorijskog ciklusa), uglavnom je bio opisan u prethodnim poglavljima uz građevine koje su u to doba i nastajale. Za potonji, posleratni period, iako je reč o relativno bliskoj istoriji. postoje gotovo oprečne teze od toga da je Josip Broz, pa samim tim i njegovo blisko okruženje, imalo tesan kontakt sa masonima, do toga da su masoni, u suštini, u posleratnom periodu
proganjani i da je pravo slobodno zidarstvo na našem podneblju i zamrlo 1940. godine. U ranom posleratnom periodu, doduše, postojale su ambicije da se masonski pokret obnovi na predratnim postulatima, ali je u tim ambicijama ostao uglavnom usamljen neusahli Damjan Branković. On je posle rata pokušao sa obnovom slobodnozidarske ideje koja bi nastavila da funkcioniše u Beogradu, ali okolnosti mu nikako nisu išle na ruku, baš kao ni duboka starost u koju je bio uveliko zagazio. Ostao je samo njegov entuzijazam, ali on, očigledno, nije bio dovoljan. Da bismo opisali period posle Drugog svetskog rata bilo je uputno
prelistati policijske arhive. Tadašnji policijski analitičari zaključuju kako „je masonerija Jugoslavije od okupatora i njegovih kvislinga bila u celosti razbijena. Znatan deo pripadnika predratnih masonskih loža okupator je streljao ili je pod njihovim stalnim pritiskom, a obzirom na njihovu starost izumro. Jedan manii deo pred Drugi svetski rat emigrirao je u inostranstvo, što je slučaj i pred oslobođenje nase zemlje. U stvari, po oslobođenju ostalo ih je u zemlji neznatan broj živih i to su mahom bili oronuli starci” U izveštaju se napominje da su se još 1946. godine ovi masoni okupijali, ali da ta aktvnost (makar po mišljenju onih koji su ih uhodili) nije poprimila
ozbiljan i organizovani karakter. Ta aktivnost vezivala se za usku grupu starih masona, među kojima policija navodi Svetozara Tomića, bivšeg senatora u penziji, dr Ljubomira Tomašića. bivšeg predsednika Senata u penziji, Nikolu Tomašića, bivšeg divizijskog generala u penziji, Predraga Lukića, bivšeg bana u penziji, i Mojsija Stojkova, bivšeg podžupana u penziji. Pod budnim okom Udbe nije moglo da ostane sakriveno delovanje posleratnih masona, pa oni beleže kako 1953, godine „masonerija poprima ozbilljan i organizovan rad”. Te godine bile su otkrivene dve masonske grupe. Jedna je nosila naziv „Beogradska loža”, i njome je rukovodio Damjan
Branković, dok je druga bila „Jugoslovenska loža slobodnih zidara" na čelu sa dr Ljubomirom Tomašićem i njegovim zamenikom Tomislavom Paljićem, bivšim sudijom Apelacionog suda. U Beogradskoj loži, koja je po mišljenju policije bila aktivnija, osim Brankovića bili su jovan Aleksić, bivši senator u penziji, dr Vasilije Jovanović, advokat i bivši niinistar, Jovan Veljić, profesor u penziji, dr Vojislav Arnovljević, lekar, bivši profesor univerziteta, Dimitrije Branbović, sudija u penziji, Toma Smiljanić, profesor. i drugi. Ove grupe masona radile su u znatno drugačijim uslovima nego pre rata i
njihova delatnost je postepeno jenjavala. Doduše, do 1956. godine pokušali su da ostvare nekoliko akcija, od kojih je propala ona o ujedinjenju obe lože, i tako ojačaju svoje pozicije. Počeli su i sa uspostavljanjem mreže u drugim gradovima Jugoslavije, a radili su i na prikupijanju pomoći iz inostranstva. U tom pravcu su imali pomoć američke ambasade sa kojom su održavali kontakt, ali sve je to bilo pod budnim okom Udbe, koja je pažljivo pratila svaki njihov korak. Neki od masona koji su bili aktivni pre Drugog svetskog rata pozivani su na saslušanja u policiju, gde su sa njima vođeni razgovori o slobodnom zidarstvu. Tako su se u izveštaju Udbe našli: Andrej
Andrejević, Milan Antić, Vasilije I. Jovanović, dr Milan Bartoš, Jovan Veljić, Antonije Šokorac, Petar Šoć, Laza Marković, Dušan Tomić Lala, dr Ulmanski, Damjan Branković... Najveći uticaj posleratnog masonstva Udba nalazi u Srpskoj akademiji nauka i Beogradskom univerzitetu. Policija zaključuje kako se „vodeća grupa u Beogradu u svom radu orijentiše na infiltriranje svojih liudi u visoke naučne i kulturne ustanove, kao i na uticajnije Ijude slobodnih profesija.„ Tako vodeća grupa preko svog člana akademika Vojislava Miškovića intenzivno radi na stvaranju što većeg uticaja i uporišta u SANU, Rektoratu Beogradskog univerziteta, Filozofskom fakultetu i
nekim drugim fakultetima. Srpska akademija je najozbiljnije uporište masona u Beogradu i u njoj se nalazi većina istaknutijih predratnih masona na čelu sa pomenutim Miškovićem, zatim eminentnim naučnicima Radivojem Kašaninom, Jakovom Hličijevim, Antunom Bilimovićem, Kostom Perovićem, Milankovićem, Avakumovićem i drugim.” Udba komentariše i njihove sastanke koji se često održavaju u Miškovićevom kabinetu, gde navodno diskutuju o mogućnostima infiltriranja njihovih prijatelja na vodeće položaje visokih naučnih ustanova. Takođe, pominje se i jak uticaj masona na Filozofskom fakultetu gde se, prema mišljenju Udbe,
naročito ističu Miloš Đurić i Viktor Novak. Ovaj potonji i zato što je pre rata bio u Vrhovnom savetu jugoslovenske masonerije. Obojica su imala jak uticaj na ostale profesore, i, prema mišljenju policije, svoje zamisli su lako plasirali preko profesorskog saveta. Izveštaj Udbe završava se zaključcima i predlozima, prema kojima je „rukovodeća grupa masona iz Beograda ilegalna organizacija koja aktivno deluje protiv socijalističkog uređenja SFRJ”. Na taj način se lako može zaključiti da su uskoro u potpunosti prestali da deluju. U policijskom izveštaju napisanom 1957. godine stoji predlog da se „realizacija
razrade nad grupom odgodi na neko vreme", To je bilo s toga što policija još nije u celosti obuhvatila sve njihove kontakte i veze u Beogradu i unutrašnjosti zemlje. Ako se za to ukaže potreba, Udba predlaže hapšenje samo četiri najaktivnija člana, a to su prema njenom mišljenju bili Vojislav Paljić, Boža Pavlović, Vojislav Mišković i Robert Cihler Gašparević. Autori izveštaja Udbe, za kraj prilažu i svoje mišljenje: „U slučaju potrebe, prema situaciji mogli bi preduzeti i druge konkretne mere. To bi samo došlo u obzir da ova mera koju predlažemo ne uspe, tj, ne bude dovoljna da se grupa privremeno pasivizira.”
II S druge strane, postojao je jedan vid slobodnog zidarstva na koji ukazuju Ijudi poput Vjenceslava Cenčića, i koji su tvrdili kako je Tito bio veoma blizak sa masonerijom. Šta je od svega toga islina? Neke građevine, relativno nove, ipak zaslužuju određenu pažnju i pogied kroz ovu „masonsku" optiku. lako je u nekim situacijama jednostavno neminovno ostati u domenu hipoteye, ipak se nameću neka pitanja na koja nije lako dati pravi odgovor. Beograd ima dve kapije. Jednu dvodelnu i drugu trodelnu građevinu, koje oficijelno nose naziv Zapadna i
istočna kapija Beograda. U slobodnozidarskoj simbolici istok i zapad su neobično važni.
Zapadna kapija Beograda
Istočna kapija Beograda
Kada se vratimo simbolici ovih beogradskih kapija, lako se uočava kako ona zapadna asocira na dva stuba, dok je
istočna sazdana od tri stepenasta solitera koji međusobno tvore simbol piramide. Doduše, ne idealne, četvorostrane, već one koja izvire iz tri dela. Geneksove kule, ili Zapadna kapija Beograda, nalaze se uz trasu autoputa i dočekuju sve putnike koji u Beograd dolaze iz pravca Zagreba. Zgrade bliznakinje građene su u periodu od 1970. do 1980, godine, prema projektu arhitekte Mihaila Mitrovića, sa ukupno 30 spratova i 115 metara visine. O simbolima Jakin i Boaz već je bilo reči, baš kao i o važnosti piramide u slobodnozidarskoj simbolici. Tek, ovakav pogled na beogradske kapije možda nije beznačajan. Na ovom mestu ponovo se postavlja
već poznato pitanje: kako dokazati takvu tezu? Čitalac ne dobija potpun odgovor, već zbir pretpostavki koje nisu neosnovane, ali sigumo jesu tema za razmišijanje. Takva odvažnost autora potiče upravo iz teza koje je izneo Vjenceslav Cenčić, a koje su i drugi autori i poznavaoci skloni da potvrde. Tito jeste bio mason i njegovo učešće u masoneriji i politici sveta u 20. veku nesporno je, ali isto tako uz krajnju podozrivost treba porediti te i takve slobodne zidare iz perioda posle Drugog svetskog rata, sa onim predratnim masonima, a na kraju, i sa ovim današnjim. Uy burnu promenu političkog sistema, „narodnu revoluciju” i sve druge
političke turbulencije koje su prodrmale svest, a unakazile srpsku populaciju tokom Drugog svetskog rata, došlo je i do likvidacije masonskog pokreta. To se prvo desilo već pomenutim samouspavljivanjem Velike lože „Jugoslavija” a zatim i besomučnim proganjanjem slobodnih zidara tokom okupacije, da bi sve kulminiralo Antimasonskom izložbom koja je za ono vreme je imala strahovit publicitet. Prema oficijelnim istoričarima slobodno zidarstvo je u posle ratnom periodu ugaslo, uz nekoliko iskri za koje ie bio zadužen „nepopravljivi” Damjan Branković. Tako je izgledalo svima, pa čak i zagriženim masonima. Dolaskom komunizma, masonstvo je bilo
iskorenjeno kao kategorija koja je naizgled bila potpuno nespojiva sa marksističkim idejama tadašnjeg savremenog sveta i nastupajuće kulture. Prema nekim hroničarima, ipak su masoni imali i te kako veliki upliv, odnosno najvažniji uticaj na posleratnu budućnost i politiku Jugoslavije, odnosno njenog političkog vrha. Na ovakav stav navodi pitanje o tome ko su bili predratni slobodni zidari koji su i posle rata zauzeli važna mesta u eliti novonastale jugoslovenske države? Doktor Ivan Ribar je bio predsednik Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije pre Drugog svetskog rata i predsednik Skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije neposredno po
okončanju rata. Moša Pijade je bio mason, Edvard Kardelj je po mnogima bio „Titovo drugo ja”, čovek bez kojeg ni Broz nije donosio odluke. (Navodno je bio član rimskog Velikog Orijenta gde je bio predstavljen kao Eduardo Kardeli.) Veoma značajan akter cele priče bio je i Vladimir Bakarić, jedan od onih iz hrvatske elite tadašnje SFRJ. Ovakav spisak ne može da bude potpun, ali je neobično važno ne preskočiti Miroslava Krležu i Ivu Andrića. Dakle, bardove literature i svetski uvažene pisce. Ako su oni našli način da iz međuratne masonerije, koju bismo ovom prilikom mogli da nazovemo „građanskom” pređu u jednu vrstu
komunističke - „crvene” masonerije, onda imamo razlog da se zapitamo zašto je tako. Ono što je važno jeste to da je takva vrsta slobodnog zidarstva postojala, odnosno da sve nagoveštava kako je takva, „crvena” masonerija bila prisutna u Beogradu. Iako je bila nespojiva sa onom predratnom - delovala je i kao njena direktna negacija.
III Očigledno je da se enigma rešavala, ili makar počinjala zaplet jednim imenom - Tito. Josip Broz je, po svemu sudeći, bio u bliskom kontaktu sa slobodnim zidarima u godinama pre
Drugog svetskog rata. To beleži Zoran Nenezić, u knjizi „Masoni u Jugoslaviji 1764-1999”. Nenezić navodi kako je Broz prve ozbiljne dodire sa slobodnim zidarstvom imao sa masonima lože „Libertas”, i to preko advokata Ive Politea i dr Srećka Šilovića. U prilog toj tezi govori podatak da su bili bliski još kada je Politeo branio Broza na famoznom „Zagrebačkom procesu”, 1928. godine, dok je dr Šilović, inače lekar, prvo bio član Iože „Vrhovec”, a potom i lože „Libertas” od 1929. godine. Tito je u „Libertas” stupio 1926. godine. Istorijski je veoma važno da su pod tom ložom radile tri iregularne lože, budući da su se van elementarnih
masonskih kodeksa odvojile ispod zaštite Velike lože „Jugoslavija”. To znači da „Libertas” nikada nije bio priznat ni od jedne velike lože. Tako je ova loža nastavila da radi vrlo perfidno. Jedni, skloni očuvanju jugoslovenske ideje, bili su pod okriljem Velike lože „Jugoslavija”, dok su drugi ostali u „Libertasu” koji je nauštrb svemu nastavio sa radom i okupljanjem članova. Potonja istorija pokazala je da je iz ove lože, kasnije, regrutovana bezmalo sva elita ustaškog pokreta, dok Ivan Mužić u knjizi „Masonstvo u Hrvata” kaže da je došao do podataka iz jednog nemačkog obaveštajnog izvora u kojem se tvrdi da je jedan od organizatora
atentata na kralja Aleksandra, Eugen Kvaternik, bio član ove lože. Uz njega su tu bili dr Budak, dr Puk, Benak, Dušan Kralj, dr Tot, koji su već tokom Drugog svetskog rata pokazali svoje jasno ustaško opredeljenje, stvorivši Nezavisnu državu Hrvatsku. Rušenje Kraljevine Jugoslavije, odnosno njenog državnog uređenja, obavljano je u komunikaciji između Josipa Broza i pomenutih ustaških ideologa. Iako naizgled nespojivi, ustaše i komunisti su tada imali i te kako jasan zajednički cilj koji je i dokumentovan potpisima Mileta Budaka i Moše Pijade u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, kada su napravili sporazum o nenapadanju u budućim sukobima koji su, očigledno,
pretili Evropi. Drugi segment u Brozovom izvanrednom poznavanju masonerije bio je početkom Drugog svetskog rata. O tome govori i njegova izjava koja se odnosi na upozorenje koje je uputio Sovjetskom Savezu neposredno pred Hitlerov napad. Tito se sećao kako „ ...smo upozorili Sovjetski Savez. Ja sam se, na primer, sastao sa sovjetskim vojnim atašeom i rekao mu da se nemačka vojska kreće prema njihovoj granici i da će sigurno doći do napada. Imao sam informacije iz Zagreba od nekih slobodnih zidara koji su bili upoznati sa onim što se sprema. Sve sam mu to saopštio i kazao da to treba primiti ozbiljno...”
- Očigledno je da je Tito veoma dobro znao ko su bili predratni masoni, dabome, prvenstveno oni hrvatski, kao da je, po sopstvenom priznanju, sa njima imao intenzivne, a sudeći po kvalitetu informacija, i izuzetno važne kontakte.
IV Istovremeno, masonerija je, makar u ovom slučaju, bila važna maska iza koje se rađala kratkotrajna NDH, dok su se Velika loža „Jugoslavija” kako je već pominjano u delu posvećenom kući Damjana Brankovića i njemu samom, i svi ostali slobodni zidari Kraljevine Jugoslavije upirali kako bi sačuvali državu. Opet je važno napraviti razliku
između masona i „masona”. Jedni su, u „Libertasu”, dakle, nepriznatoj loži, radili intenzivno na jednoj, a drugi, unutar Velike Jože „Jugoslavija”, na drugoj ideji. U suštini, zbog takvog statusa „Libertasa” bilo bi potpuno osnovano pitanje da li su oni uopšte bili masoni, ako ih niko nije priznavao. Titov slobodnozidarski angažman ipak je ušao u najvažniju fazu Drugog svetskog rata, a sve zbog intenzivnog, a kasnije se pokazalo, i bliskog kontakta sa britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom. Prema nekim izvorima, upravo je Čerčil bio taj koji je promovisao Broza u 33. stepen, u Napulju, tokom njihovog susreta 1944. godine. To se odigralo u loži „Džasters”
koja je brojala 250 članova, vrlo visoko kotiranih u masonskoj hijerarhiji. Od tada je počeo Titov streloviti napredak kroz svetsku politiku. Ser Vinston Spenser Čerčil je bio mason od 24. maja 1901. godine, kada je iniciran u masoneriju u Londonu. Tada je imao 26 godina. Do drugog stepena dosegnuo je 19. jula 1901. godine, a do trećeg - 25. marta 1902. godine. U vreme Drugog svetskog rata već je bio visokorangirani mason iz svetske elite, a kada je kreirana nova karta sveta, na Jalti, uz Čerčila mason je bio i Ruzvelt. Ruzveltovo članstvo je bilo do te mere otvoreno da je i danas poznata fotografija na kojoj je on opasan masonskom keceljom i okružen
simbolima slobodnog zidarstva. U dugom nizu američkih predsednika koji su bili članovi slobodnozidarske organizacije on je bio 12. po redu. U Matinekok loži u Njujorku dobija prva tri simbolična stepena, 2. januara, 27. marta i 24. aprila 1901. godine.
predsednik keceljom
Ruzvelt
sa
Američki masonskom
Koliko su Titovi i Čerčilovi kontakti
bili važni, najbolje govori uloga Broza posle rata, ne samo u našoj, već i u svetskoj istoriji. Na planetarnu politiku bitno je uticalo kreiranje i vođstvo Pokreta nesvrstanih zemalja. Taj pokret je bio važan za balans između dva suprotstavljena bloka u vreme takozvanog hladnog rata. U to doba Zapadu je pretila latentna opasnost približavanje zemalja „trećeg sveta” Sovjetskom Savezu. Neke od njih su sa simpatijama počele da gledaju na doktrine o ravnopravnosti i druge socijalističke parole kojima je prva zemlja socijalizma manipulisala. Međutim, članstvo ovakvih država u Varšavskom ugovoru dovelo bi do strahovite strateške neravnoteže. Upravo
je tu Titova uloga bila neprevaziđena, a ustanovljavanje Pokreta nesvrstanih obezbedilo je Zapadu, pokazalo se, dobitak na vremenu, a samim tim i uslove za miran san. Za mnoge simboličan čin odigrao se upravo na Samitu nesvrstanih u Havani 1979. godine, kada se Tito pojavio sa belim rukavicama na rukama, belim šeširom i štapom, što je jedan od osnovnih simbola slobodnih zidara za vreme masonskih radova. Rukavice su tu da simbolišu čistotu duha onoga koji ih nosi. Ritam ovog događaja prvo je odredilo izlaganje kubanskog lidera Fidela Kastra koji je predložio da se nesvrstane zemlje približe Istočnom
bloku. Potom je usledilo Titovo izlaganje u kojem je on, uz neprikosnoven autoritet, to jasno odbio. Sa govornice je otišao praćen frenetičnim aplauzom. Još jedan argument u prilog Brozovom pripadništvu slobodnozidarskom redu jeste grobnica u kojoj je sahranjen. Bela mermerna ploča, ispod koje danas počiva, u mnogima rađa slikovitu asocijaciju, tako čestu u masona, koja se odnosi na obrađeni kamen. Najviši simbolički cilj svakog slobodnog zidara jeste da „svoj” kamen obradi, da se što više približi velikom arhitekti svih svetova. Možda je Brozov nadgrobni kamen tu da pokaže baš takvu simboliku.
Titov grob u Kući cveća Ispod slične ravne ploče danas počivaju, na primer, Dositej Obradović i Vuk Karadžić u porti Saborne crkve u Beogradu. Brozova sahrana bila je interesantna i po tome što je to bio, kako beleže hroničari, „najveći skup visokih svetskih dostojanstvenika u dotadašnjoj istoriji”.
Međutim, bitno je i to da je takav skup morao da bude i jedno od najznačajnijih masonskih okupljanja tih godina. Kako se Titovo slobodnozidarsko angažovanje odražavalo na tadašnje unutrašnjopolitičke prilike u zemlji, verovatno najbolje govore kazivanja Vjenceslava Cenčića. On ne samo da tvrdi da je Broz bio slobodni zidar, već to dokazuje nekim interesantnim citatima i dokumentima, koji privlače veliku pažnju, a ujedno predstavljaju, sa ove istorijske distance, putokaz kojim je vredelo tragati za istinom. Ono što je on napisao prošlo je kroz ruke mnogih obaveštajaca onog vremena, i niko ga nije demantovao. Možda je tu jedan deo odgovora na pitanje zašto je posleratna
masonerija u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji bila tako tajanstvena, znatno više nego ona koja joj je prethodila. I zašto je jedan njen veliki, predratni, nazovimo ga „srpski”, deo bio u tolikoj meri zapostavljen. Srpska predratna elita je toliko duboko prihvatila tadašnju masoneriju, da bi njen prelazak u novu „Titovu” ili uslovno rečeno „crvenu”, kako smo je ranije nazvali, bio nedosledan ideji koju su zastupali pre 1940. godine.
V Jedan od najupečatljivijih Cenčićevih tekstova bio je onaj o pismu koje je general Ivan Gošnjak uputio lično
maršalu Josipu Brozu Titu. Sve se dešavalo posle Gošnjakove smene, koju je on, što će se iz pisma videti, primio sa nevericom i razočaranjem. U burnoj vojničkoj i ratničkoj karijeri Ivan Gošnjak je dostigao do najvišeg čina u JNA - generala armije. Od 1933. bio je član Komunističke partije, a od 1935. upućen je u SSSR, gde je pohađao Lenjinsku partijsku školu, a zatim i oficirski kurs. Bio je veoma aktivan u Španskom građanskom ratu, a od 1939. do 1941. godine interniran u logore u Francuskoj. Tokom 1942. godine vraća se u zemlju i uskoro postaje komandant Glavnog štaba NOV Hrvatske. Od 1953. do 1967. godine bio je i državni sekretar za narodnu odbranu SFRJ, i autor knjige
„Tito, strateg revolucije i tvorac narodne armije”. Gošnjak je, očigledno, bio upućen u neka događanja koja, navodno, Brozu nisu prijala i, što je bilo važno, gotovo da se nije usudio da poveruje u njih, a to ga je koštalo karijere, odnosno preranog penzionisanja. Pismo je bilo napisano 27. juna 1975. godine, Gošnjak ga je uputio direktno Brozu, ali ga ovaj nikada nije dobio. Na pismu je dopisano, kako beleži Cenčić, Kardeljevom ili Dolancovom rukom: „Ne treba ga dati Titu jer je bolestan i u godinama. O tome treba da razgovara posebna komisija sa Gošnjakom.” Ispod ove napomene, pored potpisa ove dvojice, slede i potpisi Vladimira
Bakarića, Petra Stambolića, Nikole Ljubičića i Jovanke Broz. Pismo je imalo 60 stranica, i u njemu je Gošnjak tražio odgovore na 20 pitanja. Navodimo deo pisma koji je interesantan za naše istraživanje: „Druže Tito, pišem ti ovo pismo, prvi put ovakvog sadržaja i sa ovakvim naslovom. Od mog prisilnog odlaska u mirovinu, osjećam potrebu da bih želio razgovarati s Tobom u četiri oka. Jer, nakon sastanka Vojnog savjeta, na kojem sam dobio podršku od Džemila Šarca, Radojice Nenezića i Đoke Jovanića, a mislio sam da ću je dobiti i od Tebe, a nisam, osjećam se ljudski povrijeđen, jer je uz Tvoju ’dobronaklonost’ pobjedila Kardeljeva linija, a ja sam
umirovljen, pa se sve okrenulo, zavaljujući Tebi, u korist konzervativaca, onih koji su i do sada oponiranjem vladali zemljom, i onih koji me godinama ogovaraju.” U pismu Gošnjak predlaže Titu da pozove Koču (Popovića), Kostu (Nađa), Josipa (Kopiniča) i njega, i da ga oni informišu „šta se zaista događa u zemlji”. Takođe, Gošnjak traži odgovor na pitanje zašto je pao Aleksandar Ranković. „Tito, ja znam da ćeš mi zameriti što Ti s mojim smenjivanjem povezujem Marka (misli na Rankovića), koji je prije devet godina prošao još gore od mene. Samo nas nekoliko, Ti, Koliševski, Kopinič, Koča, Jovanka i ja
znali smo zašto si naprosto oterao Marka. I sam znaš da je prisluškivanje laž... Razlog smenjivanja je, to Ti druže Tito dobro znaš, jeste njegov izveštaj o masonima u Jugoslaviji, odnosno konstatacija i tvrdnja autora izveštaja da masoni vladaju Jugoslavijom. Druže Tito, znaš i to da sam imao prilike pročitati taj izvcštaj, ali poslije Plenuma, a pisali su ga naši najbolji obaveštajci i imao je dva dijela. U prvom dijelu izveštaja piše se o masonima koji su djelovali u Jogoslaviji do 1941. godine, a u drugom, ’strogo poverIjive naravi’ - Masoni i njihova aktivnost u SFRJ. Taj izveštaj Markove policije kaznio je Rankovića, posebno deo izveštaja gde
se pominje i tvoje ime. Naime, tebe se spominje sa 1961. godinom, kada je došlo (a ti si bio na putu mira po afričldm zemljama), do sukoba između Jovanke i Koliševskog, koji je sprečio da ideš na skupštinu masona koju je organizovao marokanski suveren kralj šef ’Velike masonske lože’. Taj, i drugi podaci ubili su Marka, mislim ’politički ga ubili’. Mislim da to i druge ’bisere’ tog izveštaja Ti dobro znaš. Nisam znao, druže Tito, dok nisam pročitao izveštaj (a dao mi ga je Marko), da su Kardelj, Bakarić (pod imenom ’Kuperštajn’, zbog tajnosti), (cuper - bakar - prim. Z. N.) braća Dizdarević, Krleža, Vidmar, dr Novak, dr Savić, Koća, Velebit, Augustinčić, Z.
Kunc, dr Kocbek, Ivan Ribar, Ivo Andrić, A. Belić, Ivan Krajačić - Stevo, Srđan Budisavljević, Crnjanski, Vasa Čubrilović, Oskar Davičo, Džemal Bijedić, M. Đilas, P. Gregorić, Hristić, Isaković, Mladen Iveković, Ribnilcar, braća Levi, Moša Pijade, H. Macanović, Ivo Mihovilović, Krajger, Ivo Politeo, Srđan Prica, Smodlaka, Velimir Terzić, Aleš Bebler, Mika Tripalo, Milan Bartoš, Gustav Krklec, Krešimir Baranović, da ne nabrajam i druge, masoni lože ’Nova Jugoslavija’ kojom je rukovodio Ivan Ribar, a posle njega Krleža. Druže Tito, sada mi je jasno zašto je Marko morao otići, zašto sam ja morao da budem smenjen!” Ime ili nadimak Tito nije uobičajeno
kod naroda koji su činili bivšu zajedničku državu. Prema tumačenju jednog od najpriznatijih autora o ovoj oblasti, Danijela Ligua, tvorca „Rečnika slobodnog zidarstva”, „ovakvo ime ili naziv nije slovenskog porekla, već se njegov nastanak najverovatnije prvenstveno može vezati za mediteransko podneblje pre Hrista. U masonskoj simbolici ovo ime srećemo na sedmom stepenu Starog i prihvaćenog Škotskog obreda, gde se pod imenom Tito pojavljuje poglavar i sudija, knez Harodimski, vođa 3300 nastojnika koje Solomon odredi da posluju nad Hramom”. Ligu i njegovi saradnici jasno i nedvosmisleno zaključuju kako „u svakom slučaju ovo ime nije
jugoslovensko”.
VI Ovaj nešto duži istorijat Titovog angažovanja u slobodnozidarskom redu može naizgled da odudara od teme, odnosno od samih građevina koje danas dominiraju Beogradom, na posredan način naznačavajući određen masonski kod ovog grada. Međutim, tumačenje veza tih zdanja sa masonerijom bilo bi teško ostvarljivo ako bi se u tom kontekstu osvetlio Brozov uticaj na vreme u kojem su nastajale. A taj uticaj bio je neprikosnoven. Uz dužnu distancu u odnosu na Gošnjakovo pismo koje, kao i mnoge druge informacije, nije stiglo do
Tita, mora se imati u vidu da je veliki broj događaja tog doba bio iniciran baš od samog Tita, a tada pogovora u izvršenju nije bilo, niti ga je smelo biti. U vreme Brozove vlasti, uostalom, gotovo sva važna dešavanja odigravala su se upravo u Beogradu, pa nije nelogično što je prestoni grad SFRJ poneo i neka obeležja koja su bila poznata samo malom broju upućenih. Takođe, neka zdanja koja ukazuju na masonsko prisustvo podignuta su posle njegove smrti, ali se ona vezuju za masoneriju koja i sada postoji u Beogradu, a nastala je 1990. godine, obredom koji je predstavljao „buđenje” „samouspavane” lože „Jugoslavija” čiji je rad zvanično zamro zbog pretnji koje
je sobom nosio Drugi svetski rat. Očigledno je da ta masonerija pokušava da probudi onu, „građansku” kako smo je laički nazvali, odvajajući je od „crvene”, kako smo krstili slobodno zidarstvo Titovog vremena. Razlike su očigledne i primerene političkom trenutku u kome se promenio kompletan sistem. Tako, današnji slobodni zidari ili tvrde da Tito jednostavno nije bio mason (jer, zašto bi onda proganjao posle rata slobodne zidare koji su to bili u predratnom periodu), ili je, opet, bio slobodni zidar jednog sasvim drugog kova od onog koji je danas zastupljen u Beogradu. Iz do sada navedenog postaje izvesno da je reč i o jednom i o drugom.
VII Danas se u Beogradu lako uočava piramida koja se nalazi na krovu hotela „Slavija luks”, kao i stilizovana piramida na zdanju Radio-televizije Srbije. Naravno, postoje još mnoga zdanja čiji su oblik arhitekte odlučile da završe stilizovanom piramidom na vrhu, što ne znači da su autori bliski slobodnim zidarima, ali su mogućnosti često prisutne. A da bi se svako zdanje ponaosob proučilo, potrebno je ogromno vreme. Neke ideje i pretpostavke, ipak, ostavljamo samom čitaocu. Za neke od njih možemo lako da pružimo jasne materijalne dokaze, kao što je to bilo sa piramidom ispred Srpske akademije
nauka i umetnosti, gde je to više nego očigledno, ali neke ostavljaju dovoljno upečatljivu naznaku...
Krov hotela Slavija luks
Piramidalna konstrukcija koja krasi zgradu Radio televizije Srbije Baš kao što je i nagovešteno na početku ove knjige, Beograd nije moguće na ovakav način analizirati u potpunosti, i za takav posao bi bili potrebni i tim i vreme, koji autoru nisu bili dostupni ni mogući. Međutim, ovo je način da se mnoga pitanja makar otvore, a to je, najzad, i zamisao ove knjige: da se osvetli jedan i te kako bitan deo
beogradske istorije, i da važnost grada, kako bi to rekli masoni, bude obasjana još jednim jakim svetlom.
POGLED BESMRTNIH SA MONETA Suptilnost masonskog potpisivanja ogleda se na još jedan način koji jasno govori da su upokojena „braća” ostala prisutna i u mislima današnjih masona. Naravno, a u skladu sa načinom na koji su se slobodni zidari potpisivali na građevinama, i ovog puta korišćen je isti „recept” - prepoznavanje obeležja masonerije jasno je samo onima koji dobro znaju šta znače pojedini simboli, ili, opet, likovi koji su predstavljeni.
Tako, u vreme izlaženja ove knjige monete koje su u opticaju u Srbiji obiluju likovima nekadašnjih masona. Na novčanici od 10 dinara nalazi se lik Vuka Stefanovića Karadžića, za koga ne postoje pouzdani podaci da je bio član slobodnozidarske organizacije, ali ga mnogi srpski masoni pominju kao mogućeg „brata” Na to nagoni njegovo delovanje, posebno bliskost sa onima koji su tada bili u masoneriji. Uticaj na Vuka imao je Dositej Obradović, pored kojeg i sada počiva u porti Saborne crkve u Beogradu. Pored toga, koristeći upravo prosvetiteljske evropske kanale ondašnje Evrope, Karadžić je nesporno morao da bude u kontaktu sa slobodnim zidarima. Tako neki tumače i činjenicu
da je Gete preveo baš „Hasanaginicu” na nemački. Gete je bio jedan od najuglednijih slobodnih zidara svog vremena.
Vuk Karadžić Na novčanici od 20 dinara nalazi se lik crnogorskog vladike Petra Petrovića Njegoša, oko čijeg članstva među
slobodnim zidarima postoje mnoga nagađanja, ali malo sigurnih podataka. Tako se i o vladikinoj eventualnoj vezi sa masonskim redom najviše zaključuje po tome što je Njegoša vaspitavao i bio mu lični učitelj Sima Milutinovič Sarajlija, jedan od prvih i najposvećenijih masona novije srpske istorije. Bespogovorno je to da je Milutinović bio u prilici da utiče na mladog Njegoša. Ponovo, masoni kao argument koji govori u prilog vladikinom masonskom angažmanu često pominju Njegoševe stihove „brat je mio koje vjere bio”, koji su tipičan masonski moto, a ovaj stih se nalazio i na pečatima nekih slobodnozidarskih loža u nas.
Vladika Petar Petrović Njegoš Na novčanici od 50 dinara nalazi se lik Stevana Mokranjca, odanog slobodnog zidara lože „Pobratim". Ako za Vuka i Njegoša ne može sa sigurnošću da se tvrdi da su bili masoni, za Mokranjca je to potpuno izvesno. Ovaj muzički genije je bio slobodnozidarski posvečenik, veoma odan masonskoj
ideji. Jedan od najdirljivijih zapisa koji je ostao vezan za prijateljstvo i poverenje izmedu beogradske braće bilo je pismo koje je Mokranjac poslao Đorđu Vajfertu, a neposredno pred odlazak u Beč na operaciju žuči, oko 1900. godine. Tada se on obraća Vajfertu oslovivši ga sa „brate". i napominje kako odlazi „u Vijenu, na lečenje i sečenje". Pa kasnije dodaje da. „ako tamo bude falio” moli brata Đorđa da se pobrine o dečici koja bi tako ostala bez njega. Mokranjac posebno moli za brigu o bratovljevoj deci koju je, pored svoje, podizao, budući da mu je brat umro.
Stevan Mokranjac Portret Nikole Tesle nalazi se na novčanici od 100 dinara. Za njega je teško tvrditi da je bio slobodni zidar, ali mnogi na osnovu njegovog ponašanja tvrde da je to moguće, pa čak i izvesno. Ipak, materijalni dokazi koji bi nam to potvrdili ne postoje, niti je on tako nastupao pred srpskom javnošću.
Doduše, masonerija je i u vreme njegovog života u SAD bila jedna od najjačih organizacija, pa ne bi bilo čudno da je i Tesla bio njen član, budući da je slobodni zidar bio i Mihajlo Pupin, Teslin savremenik. U prilog ovoj tezi mogla bi da bude i činjenica da je Teslin blizak prijatelj Mark Tven, legendarni američki pisac, takođe bio slobodni zidar.
Nikola Tesla Na novčanici od 200 dinara nalazi se portret Nadežde Petrovič koja je jedina žena čiji je lik zauzeo mesto na jednoj moneti, i za čiju braću se kaže da su bili slobodni zidari.
Nadežda Petrović Najpoznatiji i najuticajniji veliki majstor iz Jugoslavije bio je sigurno Đorđe Vajfert, poznati industrijalac, osnivač lože „Pobratim”, kao i veliki majstor Velike lože „Jugoslavija”. Vajfertov lik se nalazi na novčanici od 1000 dinara. Kada se moneta pojavila
delovalo je čudno da se na tada najvećoj novčanici nađe industrijalac iz prve polovine 20. veka. Međutim, njegov najviši status među srpskim slobodnini zidarima tog doba opravdava to mesto.
Đorđe Vajfert Monetu od 5000 dinara krasi lik Slobodana Jovanovića. On je bio jedan
od naših najvećih istoričara, političara i slobodnih zidara. Često je njegovo ime u predratnoj štampi bilo pominjano upravo u tom kontekstu. Jovanović je ulagao veliki napor i u emigraciji da se očuva kako Jugoslavija i njen dotadašnji poredak, tako i samo masonstvo.
Slobodan Jovanović
PUT VEČNOG ISTOKA I Upućeni ka\u da je Novo groblje, u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, zbog izuzetne vrednosti spomenika koji se tamo nalaze, najveći muzej na otvorenom na Balkanu. Stoga nije slučajno da država ovai prostor štiti kao kulturno dobro od velikog značaja za Republiku Srbiju. Tamo se preselila elita Srbije prošlih vekova, ali na groblju je postavljeno i mnogo nadgrobnih spomenika čiji je
zadatak da dostojno i u skladu sa idejama sa kojima je pokojnik proživeo svoj vek, obeleže mesto gde njegovi ostaci počivaju. Inače, istorijat Novog groblja umnogome podseća na istorijat Srbije, odnosno Beograda. U stalnim sukobima i nadmudrivanju sa Turcima, koji su i obeležili 19. vek, i groblja su menjala svoja mesta. Kako beleži istoričar umetnosti Bratislava Kostić u monografiji „Novo groblje u Beogradu", opisujući period u doba donošenja Hatišerifa kada je Srbija dobila punu nacionalnu upravu a knez Miloš nasledno kneževsko dostojanstvo, povoljniji razvoj srpskoturskih odnosa omogućio je i radove na
proširenju i izgradnji srpskog dela Beograda, „Izmeštena su i stara groblja". beleži Bratislava Kostić. „Godine 1830, prestalo je da funkcioniše groblje oko stare Srpske crkve, a četiri godine ranije bilo je premešteno na Tašmajdan i srpsko groblje koje se nalazilo odmah uz naselje izvan Šanca." Tako je prvo tašmajdansko groblje nosilo ime „Novo", dok i ono nije postalo pretesno i dok gradske vlasti nisu donele odluku da 1886. godine bude olvoreno Novo groblje u Ruzveltovoj ulici. Ono na Tašmajdanu postalo je Staro groblje, ali je na njemu nastavljeno sahranjivanje skoro do samog kraja 19, veka. Kasnije je bila
donesena odluka da se posmrtni ostaci tamošnjih pokojnika presele na groblje u današnjoj Ruzvekovoj, a nekada Grobljanskoj ulici.
II Nije nimalo retko da su upokojeni masoni i na svom počivalištu putnicima namernicima, kao i „braći” koja su ostajala iza njih, ostavljali simbole po kojima bi se i po odlasku sa ovog sveta deklarisali kao slobodni zidari. Simbolika nekih od nadgrobnih spomenika, čini se da je očigledna. Zato ćemo šetnju najlepšim beogradskim grobljem početi obilaskom nadgrobnog spomenika posvećenog
Živojinu Mišiću, velikom srpskom vojskovođi iz Prvog svetskog rata. Uz njegovo poprsje stoji skulptura žene koja slavu stratega pozdravlja granom akacije, inače uobičajenim masonskim simbolom.
Akacija pored biste Živojina Mišića na Novom groblju Podsećamo, u masonskoj ikonografiji akacija ima posebno mesto i nosi simboliku drveta života, zbog toga što je ova vrsta mediteranskog bagrema večito zelena, i vezuje se za graditelja Solomonovog hrama Hirama Abifa. Naime, pošto su pronašli njegov grob hiramovi sledbenici su na njega stavili suvu granu akacije, koja je čudesno olistala i ozelenela. Tako, ova biljka ima izuzetno jaku simboličku vrednost kod slobodnih zidara. Živojin Mišić primljen je u masoneriju 29. decembra 1908. godine, u ložu „Pobratim”. Podsećamo, Mišić je 1909. godine
postao pomoćnik vojvode Radomira Putnika, tadašnjeg načelnika Glavnog generalštaba, a tokom balkanskih ratova, posle Kumanovske bitke, dobio je čin generala. Bio je jedan od najvećih stratega Kolubarske bitke, 1914. godine, a tokom povlačenja kroz Albaniju teško se razboleo. Od 1919. godine nalazio se u Francuskoj na lečenju, ali je dve godine kasnije umro. Tada je i uređen njegov grob, čiji je autor bio akademski vajar Đorđe Jovanović. Živojin Mišić je bio, kako tvrde masoni, jedan od istaknutih i cenjenih slobodnih zidara svog vremena. Zato se ova ikonografija na njegovom grobu smatra potpuno prirodnom. Još nekoliko spomenika pobuđuje
pažnju, pogotovo u svetlu naše priče. Ovde ćemo pomenuti samo nekoliko, jer bi samo šetnja Novim grobljem bila vredna cele knjige...
III Jedna porodična grobnica deluje krajnje tipično za ovu našu priču i nju karakterišu bezmalo svi simboli uobičajeni kod masona. Na vrhu nadgrobnog spomenika posvećenog porodici Đukanović nalazi se mrtvačka glava sa ukrštenim butnim kostima, simbol koji je sastavni deo simbolike slobodnih zidara. Ovaj simbol je u prvo vreme bio vezan za Hiramov grob, međutim, vremenom postaje
simbol vezan za grob bilo kog masona koji je stigao do majstorskog stepena. Takođe, ovaj znak je često bio u vezi i sa vitezovima lemplarima, što još jednom pokazuje povezanost masonskog i templarskog reda, kao i njihovu isprepletenost.
Nadgrobni Đukanović
spomenik
porodice
Na ovoj grobnici važno mesto zauzimaju ponovo grane akacije. dakle, iste biljke koja krasi i grob vojvode Mišica. Nadalje, tu su i pentagrami
(laički petokrake), koji su masonima izuzetno važni. Oni su simbol masonerije, jedan od njihovih osnovnih simbola, a „braća" ovu zvezdu zovu „plamena zvezda", Ova petokraka sazdana je od tri trougla, a njen postanak na taj način simboliše prelazak iz učeničkog u majstorski stepen. Baš ovaj spomenik je prilika da podsetimo kako su masoni, po praviiu, veoma religiozni ljudi. Kako to oni tvrde i propovedaju među sobom, različite vere se ne potiru, već je sve u skladu sa Njegoševim stihom „brat je mio koje vjere bio”. To dokazuje upravo ovaj spomenik na kojem se vidi i ikona pravoslavnog sveca, što određuje pokojnika i kao pripadnika pravoslavne
vere.
IV Pominjući velika imena srpske kulture i književnosti, teško je zaobići komediografskog barda kakav je bio Branislav Nušic. Ben Akiba, što mu je bio omiljeni pseudonim, rođen je kao Alkibijad Nuša, poreklom Cincar. Bio je veliki zaljubljenik u Beograd. Pored toga što zauzima značajno mesto u srpskoj komediografiji, Nušić je proveo punu deceniju radeći kao diplomata, uglavnom u Makedoniji, a kao vicekonzul - u Prištini. Takođe, bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, a jedno vreme i novosadskog
pozorišta. Sa srpskom vojskom prošao je pakao povlačenja preko Albanije, kada mu je poginuo sin. Period posle Prvog svetskog rata proveo je u Beogradu, u kojem je i umro 19. januara 1938. godine. Nušić je bio mason, što, kako kažu upućeni, nije preterano krio, ali dela uvek govore više od formalnih zapisa. Prema poznavaocima masonerije, on je zainteresovanima davao odgovor da je član ovog reda. Međutim, manirom iskusnog čoveka kome je igra reči posao, umeo je da odagna od sebe one koji nisu razumeli njegovo učešće u slobodnozidarskoj organizaciji. Jedna od najrabljenijih
beogradskih priča koja se tiče grobalja i pokojnika, odnosi se upravo na Branislava Nušića i njegovo opravdanje pred ljudima od pera - zašto mu je grobnica u obliku piramide. U literaturi gotovo da nije pomenut pravi i razlog, dok je sam Nušić imao objašnjenje, već u svom duhu: On ne bi voleo da mu se drugi pogane na grobu, a evo, ovakav nadgrobni spomenik, odnosno njegov oblik, svakako će ih u tome sprečiti.
Piramida na grobu Branislava Nušića Zaista, retorički, ovaj odgovor bio je primeren velikanu srpskog teatra, ali se mora pohvaliti i njegova domišljatost koja mu je obezbedila diskreciju u vezi sa redom slobodnih ziđara. Ono što je na ovaj način potvrdio jeste to da je spomenik u obliku piramide bila njegova ideja.
V Možda je još jedan segment, a u vezi je sa spomenikom Branislavu Nušiću, vredan pažnje... Reč je o sličnosti sa prvim spomenikom Neznanom junaku koji je bio postavljen na Avali. Kada se
dovedu u vezu, ova dva monumenta neobično asociraju jedan na drugi... Kao što smo već pominjali, Branislav Nušić je oštro bio protiv ideje Ivana Meštrovića da Neznani junak ostane da počiva na Avali, gde je i poginuo, ali njegovi argumenti nisu bili uvaženi. Ipak, sličnost prvobitnog spomenika na Avali i Nušićevog, na Novom groblju, verovatno ima značajnu simboliku, jer ih spaja ista ideja.
VI Ne želeći da remetimo ničiji večni mir, u šetnji Novim grobljem prošli smo pored još nekih porodičnih grobnica koje nose obeležja slobodnozidarskog
reda. Kao što ideja nije bila da pomenemo sve zgrade koje direktno ili posredno nose obeležja masonerije, tako nam nije bila namera ni da ih sve obiđemo na groblju. Prosto, hteli smo da pokažemo simboliku samo onih koji su svoju lojalnost i privrženost ostavili kao spomen, bez obzira na njihov položaj u slobodnozidarskoj hijerarhiji. Tako je na porodičnoj grobnici Nikole I. Stamenkovića pored piramidalnog spomenika ostala slika, ali i otvorena knjiga, iza koje jasno vire šestar, čekić i uglomer.
Porodična grobnica Nikole Stamenkovića sa otvorenom knjigom iza koje vire masonski simboli Nad porodičnom grobnicom Nikole Lukića, preduzimača, našli smo bezmalo iste simbole, samo malo drukčije raspoređene.
Šestar i uglomer kao jasan simbol Na spomeniku Jovanu Jovanoviću napisano je da se upokojio 1909. godine i da mu zuhvaljuje Srpska kraljevska akademija. Spomenik je neobičan, sa dva stuba sa strane, i na njihovom vrhu dva upletena trougla.
Neobičan spomenik Jovana Jovanovića
Detalj sa Jovanovićevog spomenika
Na „familijarnoj grobnici” porodice Živadinović, pored portreta jednog od pokojnika jasno stoji oko svevideće, tipičan masonski znak.
Grobnica porodice Živadinović
Oko svevideće spomeniku
na
ovom
nadgrobnom
Ovo je, dabome, samo mali broj takvih spomenika na Novom groblju. Tamo ih ima vrednih cele jedne monografije, naravno, u onom starijem delu groblja. Nismo pomenuli ni brojne
grane akacije koje su postavljene na mnogim grobnim mestima. Ova priča „putuje” kao i beogradski slobodni zidari. Kao što na grobljima danas ima najviše Beograđana, tako su i beogradski masoni na njima najbrojniji.
Skulptura Hermesa na fasadi zgrade u Makedonskoj ulici
OD HERONEJE DO OBNOVE HRAMA DUHA (ILI UMESTO POGOVORA) „Osim toga, Svedenborgov život se promenio u tom smislu što je on ostavio sve svoje knjige iz nauke. Smatrao je da su naučna
proučavanja bila božija priprema za suočenje s drugim delima.” H. L. Borhes, „Emanuel Svedenborg” Pogovori su gotovo, po pravilu, jalova stvar, dok oni retki dobri potiču od vanredno darovitih Ijudi. Kako ne želim da pišem jalove stvari i kako mi pisana reč uvek zadaje muke, učinilo mi se kao dobra ideja da ispričam priču o nekim asocijacijama koje me već izvesno vreme neodoljivo privlače. Moram reći, kad je dogovoreno da napišem pogovor za štivo koje je pred čitaocem, nisam to doživeo kao zadatak, već kao zadovoljstvo.
Zapadna kultura, od Aristotela pa nadalje, potpuno je zanemarila potragu za odgonetanjem tajne. Takozvano odgonetanje tajni prirode zapravo je matematički, fizikalni, hemijski, psihološki (i kakav god još) obračun, neretko vrlo uzbudljiv, ali uvek je uistinu isto šlo i sakupljački posao drevnog nomada, a reklo bi se, karakterističan za modernog čoveka, i pre je u službi blagoutrobija, nego duha i duše. Tek, potragom za odgonetanjem tajni bave se filozofi, umetnici i poneki vitez u potrazi za gralom i to upravo u umetničkim delima. Autor ove knjige, svesno ili nesvesno, primenio je zanimljiv princip. Po ugledu na kibernetičarsku „crnu
kutiju" (o čijem sadržaju kibernetičar ništa ne zna, ali analizira izlazne vrednosti pa upoznaje i crnu kutiju), Zoran Lj. Nikolić, novinar „Večernjih novosti", posmatrao je neke izlazne vrednosti - fasade Beograda, i saznao mnogo o uglednim srpskim masonima i slobodnozidarskoj organizaciji. Knjiga se bavi nekim fasadama Beograda, dakle, malim vidljivim delom tajni masonerije. A, potraga za otkrivanjem tajni polazi uvek od nekog (slučajno) otkrivenog dela tajne. Mnogobrojna su i sasvim različita tumačenja masonerije: od optužbi da je organizacija u službi centara moći, preko teorija o jevrejsko-masonskoj zaveri protiv demokratija modernog
sveta do glorifikovanja tog bratstva kao ekskluzivnog induktora pozitivnih promena u zapadnom svetu. Rado bih za trenutak zanemario sve teorije o toj asocijaciji ograničene tajnosti i razmislio o spekulativnom karakteru masonerije. Sve značajne civilizacije pripisuju ogroman značaj inicijaciji, odnosno, ulasku u svet odraslih ili ulasku u svet posvećenih, uopšte - ulasku u svet duhovnog razvoja. Mnogi smatraju da je kolevka zapadne civilizacije antička Jonija. Antički grčki gradovi - države, polisi, s jedne i druge strane Egejskog mora, možda su mogli da se razviju u nekom drugom pravcu; možda je društveni i državni obrazac mogla da bude atinska
demokratija (možda bez robova), a intelektualni obrazac možda je mogao da bude sokratovski ili platonovski. Međutim, neumitne istorijske okolnosti (zapravo, težak poraz koji je savezu Atine i Tebe kod Heroneje 338. pre n. e. naneo Filip Makedonski značio je i kraj samostalnih gradova - polisa) odredile su da se na tim prostorima razvije helenistički svet Aleksandra Makedonskog i duhovni obrazac velikog „kolekcionara” Aristotela. Taj svet izrodio je, posredstvom grčke kolonije na jugu današnje Italije — Velike Grčke, i instrument svog okončanja - Rimsku imperiju. Zapadna civilizacija, naglašeno ekspanzionistička (kao i Aleksandrova Makedonija, a zatim i
Rim) rodila se iz tih tokova i do 21. veka donela tolike vredne plodove. Međutim, zanemarila je, u korist razuma i logičkog, mnogobrojne duhovne i duševne potencijale. Na kraju krajeva, zanemarila je ili profanisala inicijacijsku praksu. Da li je time i zapadna civilizacija stvorila instrument sopstvenog okončanja? Čin inicijacije beskrajno je značajan deo procesa individuacije, samoostvarenja, samoaktuelizacije. Harmoničan razvoj ličnosti teško je zamisliti bez inicijacije, posvećenja u više tajne, ili je bolje reći - u viša duhovna stanja. Inicijacija gotovo, po pravilu, podrazumeva simboličku smrt, misterijski uvid i asocijacije, pa je tako
i u masonskim misterijama. Čak i inicijacija obrezivanjem kod tzv. „primitivnih” naroda predstavljala je čin umiranja deteta i rađanja odraslog. Dakle, inicijacija je uvek metanoja izuzetan, veliki obrt, kako bi rekao Bela Hamvaš. On kaže da je uvek reč o pripremi za metatezu, veliki prelazak, dramatičnu promenu. Dovoljno je da je to simbolički prelazak, duboko lično doživljen. Bez inicijacije proces skladnog unutrašnjeg razvoja ozbiljno je narušen. Inicijacija u svet odraslih činom školskog maturiranja, inicijacija u vojni čin ili sveštenički poziv, inicijacija svetom tajnom krštenja, nažalost, često su tek puke predstave protokolarnog karaktera. Dakako,
potpuno su neuporediva mistička i religijska iskustva. Ipak, jedino su poneka tajna društva mogla da očuvaju tako važan instrument u duhovnom razvoju kao što je inicijacija. U tom pogledu naročito mesto pripada Bratstvu slobodnih zidara. Biblija kaže da je Kain, pošto ga je Bog kaznio da bude potukač i sačinio mu znak zbog ubistva brata Avelja, otišao u zemlju Naidsku i, oženivši se, dobio sina Enoha („mladenca Božijeg”). Lameh, jedan od Enohovih potomaka, s dve žene izrodio je tri sina. Prvi je bio Jovil, čiji su potomci bili nomadi. Drugi sin beše Juval, koji je izmislio geometriju i od njega se „narodiše” gudači i svirači, a treći je bio Tovel,
izuzetno vešt kovač. Oni su svoje znanje zapisali na dva kamena stuba. Takozvano esnafsko tradicionalno predanje o postanku masonerije smatra da je, posle Nojevog potopa, jedan od ta dva stuba pronašao Hermes. Jedna druga trađicija kaže nam da su u drevnom Egiptu postojala dva grandiozna, gotovo istovetna stuba, jedan na severu, drugi na jugu, i da su simbolizovala jedinstvo i ravnopravnost Gornjeg i Donjeg kraljevstva. Hermes je u antičkom grčkom Panteonu bog pastira (pa i nomada) i trgovaca, a kao glasnik bogova i glasnik između neba, zemaljskog i podzemnog sveta, zaštitnik je i govornika. On je zaštitnik rečitosti i duhovne okretnosti.
Kao zaštitnik govorništva, Hermes je, ruzumijivo, zaštitnik i sveštensiva, Njegov krilati šlem otkriva nam kreativnu i brzu inteligenciju. Njegove krilate sandale simbolizuju brzinu promene mesta, okretnost i visprenost, ali (svaki simbol ima više tumaćenja, pa i sasvim suprotnih) i sposobnosti u prakličnom i svakodnevnom pa, shodno tome, on je i zaštitnik lopova, izopačene duhovne sposobnosti za lukavost, podmuklost i prevaru. Hermes posreduje razmenu između neba i zemlje. Ta razmena se može iskvariti (npr., prodaja indulgencija), ali može i da omogući posvećenje. Zbog mogućnosti brze promene mesta Hermes je zaštitnik putovanja, pa su
Grci kamene ploče ugrađene u drumove nazivali hermai, a na raskrsnicama, njemu u čast, dizali spomenike. Na raskrsnicama su se stari Grci klanjali i Hekati, boginji mrtvih, koju često simbolizuju tri žene oslonjene na stub. Hekata je lunarna boginja i, baš kao i veštice u Kelta, i nju često prati tamni pas, vučica ili kobila. Eto, simboličkih veza Hekate, koju stari Grci susreću pored Hermesovih spomenika na raskrsnicama, s tri Gracije, sa grčkim proročicama Pitijama iz Apolonovog svetilišta u Delfima, odnosno, proročicama Sibilama (kod Rimljana, jer se smatra da je u korenu tog imena isti koren kao u imenu konj). Karl Gustav Jung, u delu „Psihologija
i alhemija”, kaže: „Merkur je, međutim, božanski, krilati Hermes, koji se pojavljuje u materiji, bog očitovanja, bog mišljenja i dušovođa par excellence. Naročito važno: Hermes je psihopomp, dušovođa. Kao posrednik između nebeskog, zemaljskog i podzemnog sveta i kao glasnik bogova (nosilac blagovesti), on je vodič duša u boravištu mrtvih. Pošto je i zaštitnik pastira, on je, dakle, dobri pastir. Četiri-pet stotina godina pre Hristovog rođenja, grčki su se putnici susreli sa egipatskom religijom i mitom o Ozirisu. Ozirisa, boga plodnosti, uništio je Set, njegov brat, zli i opasni bog oluja, koji je imao svinjsku glavu, i
rasuo rasparčano Ozirisovo telo. Ozirisova udovica Izejis, kraljica bogova, i ćerka Neftis, uz svesrdnu pomoć boga Anubisa, prikupile su Ozirisove ostatke, a Anubis je balsamovao Ozirisa, što se smatra prvim mumificiranjem, i omogućio Izejis da oživi muža. Anubis je bog s psećom ili šakalovom glavom i u svim egipatskim kosmogonijama bog je volje, inteligencije i psihopomp, dušovođa mrtvih pri poslednjem sudu kad se gresi duše upoređuju na kantaru s perom, koje je simbol lakoće istine. On je takođe čuvar grobova i grobalja. Upravo zato Anubis i ima pseću glavu. Gotovo u svim mitologijama možemo da pronađemo pse čuvare granice između
dva sveta - zemaljskog i podzemnog. U drevnom Egiptu je čak postojao ceo grad, zapravo kompleks nekropola, posvećen psima i grčko mu je ime bilo Kinopolis. Naime, verovatno je tu i nastalo verovanje u posebne moći psa jer su oni raskopavali grobove i odnosili zemne ostatke, pa se starim Egipćanima, kojima animizam nije bio dalek, činilo da psi obavljaju neku posebnu misiju za bogove. Sasvim je razumljivo da je Anubis ličio Grcima na njihovog Hermesa i nesumnjivo su Hermesu dodali poneki atribut po ugledu na Anubisa. Tako Platon na više mesta u dijalozima pripisuje Sokratu zakletvu „tako mi psa, boga egipatskog”. Naš
veliki helenista Miloš N. Đurić napraviće, međutim, dramatičnu pogrešku u komentarima za 7. knjigu Odbrane Sokratove. On objašnjava: „Boga mi, trebalo bi doslovce da se prevede: tako mi psa. Tako se Sokrat zaklinje i u Fedru (328 B), a opširnije u Gorgiji (482 B): 'Tako mi psa, boga egipatskog.’ Ovaj dodatak 'boga egipatskog’ jasno pokazuje ironičan smisao zaklinjanja... To bi se moglo prevesti formulom 'bora mi’ jer se kod nas u zaklinjanju mesto Bog često govori bor.” Dakle, ako je tako mogao da se o stare Helene ogreši jedan takav stručnjak kao što je bio Đurić, ne čudi što je u nas načelno poznavanje značaja tuđih mitologija i kosmogonija, koje su
uticale na duhovno biće našeg naroda, sasvim rudimentarno. Međutim, Hermesa mnogi izjednačavaju s Totom, egipatskim bogom meseca, bogom mudrosti, učenja i magije, koji je pronašao pisanje (Ričard Kenedi, „Enciklopedija religija”). Džejms Džojs, u romanu „Portret umetnika u mladosti”, govori o strahovima glavnog junaka, pa i o strahu od „Tota, boga pisaca, koji je trskom pisao na pločici i na svojoj uskoj ibisovoj glavi nosio srpasti mesec”. K. G. Jung u pomenutom delu u slobodnom prevodu donosi hermetički tekst pripisan gnostiku Zosimu (III vek): „I promatraj ploču koju je pisao i Bitos, i triput veliki Platon, i beskrajno veliki
Hermes, da je prvom hijeratskom rečju Tojt označen prvi čovek, tumač svega postojećeg i imenovatelj svih telesnih stvari.” Bela Hamvaš smatra, u delu „Scientia Sacra” da je zapravo Hermes bio učitelj Totu i da učenika odvodi na svetu goru inicijacije. Učenik doživljava osećaj jedinstva, otkriva jedno i uzvikuje: „Oče, vidim vaseljenu, vidim sebe u nevidljivom.” Hermes mu odgovara: „Sine moj, to je ponovno rođenje.” Pomenimo ovde da Konstantin Filozof u „Životu despota Stefana Lazarevića” (XV vek), u samom početku, u „Opisu srpske zemlje”, pominje „Jermisa Trivelikog” (Hermesa Trismegistosa). Dakako, Konstantin
veličajući Jeline utire put veličanju srpskog naroda i despota Stefana Velikog, a misli pripisane Hermesu tumači u hrišćanskom duhu. Obrazovanome srpskom dvoru nisu, znači, bila daleka znanja o Hermesu, Tukididu i drugima koje Konstantin, međutim, nekorektno i u pogrešnom kontekstu citira. Baš kao što je car Trojan (Trajan) s kozjim (đavolskim) ušima ušao u srpsku tradiciju, tako su, čini se, i mnoge druge tekovine prostora na kojima smo kao narod stasavali „pogrešno” („pogrešno” samo na nivou svesnog) ušle u našu tradiciju, kao i Krilati čovjek iz priča o caru Dukljanu. Vuk Stefanović Karadžić 1852. godine, opredeljuje se da, uz pomoć
Lukijana Mušickog i Pavla Solarića, štampa svoje kapitalno delo - „Srpski rječnik” novim pravopisom. Mušicki je dao predlog za izgled slova Đ; DŽ je osnovu imalo u rumunskoj ćirilici, a Vuk latinično J unosi na predlog Jerneja Kopitara. Veliki zagovornik jugoslovenstva Natko Nodilo čitao je, trideset tri godine posle Karadžićevog kapitalnog dela, svoje misli („Stara vjera Srba i Hrvata”) u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Tu on tumači priču o Krilatom čovjeku, koja se nalazi u Vukovom Srpskom rječniku pod odrednicom Dukljan: „Krilati čovjek izlazi iz jezera sa ‘zlatnijem kosama, dugijem do peta, dohvata nekakvu
sviralu, dugu previjenu i šarenu kao najveća zmija, i poče u nju svirjeti, da se od mila Boga ne može slušati i na ovaj glas počinje se sve kamenje i drveće šikati’. Svak uvigja, da se ovo tačno slaže s glavnim odlomkom priče helenske o prvom kitaredu Orfeju...” Tako, na temelju Karadžića, s najboljim namerama pogrešno zaključuje Nodilo. On će nešto kasnije navesti da Orfej, sin Apolonov, prema legendi sviralu dobija ili upravo od Apolona, ili od „noćnoga Herme”. Mogao je Nodilo nesumnjivo da pronađe uzore za Krilatog čoveka u slovenskoj mitologiji, ali, korisno i vrlo umesno, tragao je po helenskoj, međutim, potpuno prenebregavajući
Hermesa, koji mu je, eto, bio pred nosom. Krilati Hermes izumeo je prvu liru tako što je preko oklopa kornjače (drevni Kinezi su gatali, vračali pomoću kornjačina oklopa) zategao strune od goveđih creva. Muzika se toliko dopala Apolonu da je prisvojio instrument. Kasnije je Hermes načinio frulu i ustupio je Apolonu (ocu boga lekarstva Eskulapa), a zauzvrat tražio poduku iz vračanja i zlatni kaducej (Štap oko koga se svijaju dve zmije gradeći simbol beskonačnosti; taj štap i danas je simbol medicine i farmacije pošto ga je nosio i Eskulap). Ne liči li, simbolički, taj kaducej na stub, jedan od ona dva koja su načitiili sinovi Lamehovi i to onaj
koji je, po esnafskom predanju, pronašao Hermes. Kako je bio zaštitnik pastira, Hermes je česio prikazivan kao kriofor, odnostio, kako nosi jagnje na ramenu. Možda je to zlatno runo koje su pronašli, po nmogo čemu sudeći - u Gruziji ili Jermeniji, Jason i Argonauti. Kako bilo, Hermes je Dobri pastir, ali Praksitel će ga prikazati kako u naručju nosi malog Dionisa. Dionisu (bogu plodnosti i vina, ali i bogu smrti, Zevsovom sinu, koji je umro, ali uz očevu pomoć i oživeo) u slavu, organizovane su u proleće misterije koje su često profanisali pretvarali ili u bahanalije, ali, karakter im je suštinski bio mistički. Herman Hese, u vanredno nadahnutoj noveli
Hodočašće piše kako je glavnim likovima zaštitnik Sveti Hristolor, koji će im i pokazati put iz znatnih opasnosti. Hrisiofor je Bogonosac (baš kao i Hristofor Kolumbo) i on nosi jaganjca na ramenu. Tabula smaragdina (Smaragdna ploča), uzbudljiv kratak hermetićki spis, pripisuje se upravo Hermesu Trismegistosu. Na Smaragdnoj ploči su simbolički i lapidarno ispisane vrhunske mudrosti. Potraga za kamenom mudraca upravo je potraga za smaragdnom pločom. A, muslimanska tradicija nam javlja da je Sulejman, sin Daudov, u svom dvoru imao sto sačinjen od smaragdne ploče po kojoj su bili upisani znaci koji su nosili svu mudrost sveta.
Sulejmanov, odnosno, Solomonov (sin Davidov) hram gradio je Hiram Abif, sin udovice iz Tira. Ispred ulaza u hram dva su stuba što nesumljivo podseća na stubove Lemehovih sinova i na dva egipatska stuba. Solomonovsto u muslimanskom predanju očigledno je Hermesova Tabula smaragdina. Vrhunska umetnost u slobodnih zidara je mu z i k a . (Prilikom naročito važnih radova izvodi se Mocartova „Čarobna frula”,) A, videli smo da je prema legendi muzičke instrtimente - liru i frulu (čarobnu) pronašao Hermes. U ritualnim radovima uvođenja kalfe u majstorski rang ključna je simbolička smrt i novo rađanje sada prosvetljenog majstora, što je zapravo podsećanje na smrt majstora
Hirama Abifa. Novog majstora iz groba diže Veliki majstor i izvesno je njegova uloga ista kao i Hermesova. On je dušovođa mlađeg brata u ritualnom putovanju od simboličke smrti do uskrsnuća u novom, prosvetijenom duhu. Majstorska masonska kecelja izvorno je, pre nekoliko stoleća, bila od jagnjeće kože pa je zapravo majstor, po ugledu na Hirama, bio i kriofor, nosač jagnjeta (ali i Dionisa), baš kao i Hermes. On je, dakle, i Hristofor, Hristonosac. Međutim, pravi je Hristonosac, onaj koji nam je najavio dolazak Hristov i koji ga je krstio u svetoj vodi Jordan, Sveti Jovan Krstitelj, obučen u kostret i jagnjeće kože. A, masonska slava je Sveti Jovan Krstitelj.
Prethodni redovi nastojali su da pokažu značaj i sličnost Hermesa i Hirama, kao i neke zablude umnih ljudi ovih prostora, koje odslikavaju mnoga naša neznanja i zablude. Nisam želeo da napišem apologiju masonske organizacije, već da ukažem na značaj inicijacije i ritualnih misterijskih uvida, koje ta asocijacija ograničene tajnosti primenjuje i koji su dali sjajne rezultate u radovima mnogih svetlih duhova, od kojih sam neke ovde pomenuo, a čiji je doprinos unapređenju ovog našeg ekstrovertiranog i ekspanzionističkog sveta neprocenjiv. Praksitelov Hermes, Aleksandar Makedonski prikazan u junačkim proporcijama (prvi put u helenizmu
primenjen taj obrazac), Efremov „Nerukotvoreni obraz Hristov” iz Hilandara izuzetno liče. Istoričari umetnosti će ovu tezu kritikovati, ili, možda, opravdavati istovetnošću antičkih grčkih uzora. Milenijumi su kratki periodi za ukupnu istoriju čoveka. Poslednje dve-tri hiljade godina čovekovog razvoja kao da su iznedrili arhetip uspelog (poželjnog) duhovnog razvoja čoveka, kojeg, između ostalih, simbolizuju Hermes, Aleksandar i Hristos. Za nas je to značajno jer je Vizantija, pedesetak godina dugovečnija od večnog Rimskog carstva, i nama prenela te tradicije. Dobro bi bilo da ih zbog sebe bolje poznajemo. Hiram je bio veliki graditelj, a
Aleksandar je za svog kratkog života podigao desetine i desetine gradova. S druge strane, u modernija vremena, London posle katastrofalnog požara 1666. godine, Vašington, Brazilija i Beograd (od oslobođenja od Turaka) gradovi su sa jakim slobodnozidarskim potpisima. Od helenizma i počinje pad antičke grčke kulture, ali helenizam je i klimaks te kulture. Kao da su slobodni zidari nastojaii da objedine one svetle duhovne principe Hermesove, Solomonove, Totove, Sokratove, Platonove i krajnjje uzlete duha Aleksandrovog doba. Zoran Nikolić podario je čitaocu nepretenciozno i, rekao bih, zanimljivo štivo. Može se reći publicističko, pošto
Nikolić ulazi u red publicista jer, evo, objavljuje drugu knjigu. Mene su njegova traganja potakla na obnovu nekih ideja i nove potrage za mislima, uspelim ili neuspelim, koje sam, uspešno ili neuspešno, izneo u ovom pogovoru. A, upravo takvi podsticaji su dobri. Radovaću se ako i čitalac zakijuči da je autor bio pod zaštitom boga govorništva Hermesa. Predrag Batinić
