OPŠTA KNJIZEVNOST II 1 Frančesko Petrarka Kanconijer Đovani Bokačo Dekameron ŠEKSPIR stvaralatvo tra!e"i#e Fransoa Ra$le Gargantua i Pantagruel knjiga I %i!el "e Servant Don Kihot
1
&'%ANIZA% I RENESANSA U nauci o knjiž. postoji dilema da li se humanizam i renesansa posmatraju kao dva ili kao jedan pokret, zadržalo se mišljenje da se tu ipak radi o dva pokreta koji su usledili jedan, za drugim. Humanizam (od “humanis” o!eležava 1". vek, a o!eležen je a#irmacijom $oveka (što u sumnju dovodi nasle%ena pravila iz srednjeg veka renesansa (od #r. “rantr” kao pokret o!eležava 1&. i 1'. vek, zna$i “preporod”, o!navljanje anti$ke anti$ke tradicije, tradicije, preispitivanje preispitivanje tradicije tradicije srednjeg veka i uspostavljan uspostavljanje je novog pogleda na svet. olevka renesanse je )talija, jer se jedino u njenoj ekonomskoj i kulturnoj situaciji mogla mogla stvori stvoriti ti pogo pogodna dna klima, klima, za izrast izrastanje anje tako veliko velikogg pokreta pokreta kao što je !ila !ila renesan renesansa. sa. U italij italijans anskim kim gradovi gradovima ma 1". veka !ila !ila je !eoma !eoma razvije razvijena na trgovi trgovina, na, !ankarstvo, manu#akrura, što omogu*ava otvaranje )talije prema najudaljenijim krajevima +vrope i zije. -ok se u ve*i -ok ve*ini ni evro evrops pski kihh u ran rancu cusk skoj oj i +ngl +ngles esko koj, j, živi živi u uslo uslovi vima ma pu puno nogg #euddalizma, u )taliji se s ranim kapitalisti$kim o!licima proizvodnje stvaraju i rani !uržoaski odnosi me%u ljudima. /vi oni koji imaju novac ili ugled nastoje da svoj život u$ine u$ine što prijat prijatnij nijim im 0 zidaju zidaju veli$a veli$anst nstven venee dvorce, dvorce, koje ukrašava ukrašavaju ju skupoce skupocenim nim nameštajem i slikama, prire%uju raskošne goz!e i vesele sve$anosti i okružuju pažljivo oda!ranim i otmenim prijateljima. ni postaju mecene koji pomažu kulturu i umetnost, otvaraju muzeje, !i!lioteke i akademije. 2i ljudi, kao nosioci celokupnog kulturnog života, dakle, više nisu sveštenici i monasi, ve* slo!odni gra%ani plemenitog porekla. ni se isti$u kao am!asadori i državnici, kao nastavnici u školama i pro#esori na univerzitetima, kao #ilozo#i, pesnici, nau$nici i umetnici. /e!e nazivaju humanistima, pa otuda celo duhovno i intelektualno strujanje koje oni propagiraju prozvano je humanizam. U središte svog interesovanja oni su postavili studije o $oveku (studia humana sa ciljem da se!e i svoje !ližnje oplemene i usavrše i tako postignu svoj vrhun vrhunski ski idea ideall 0 humani humanita tas, s, tj. tj. najv najviš išuu mogu* mogu*uu meru meru $ove $ove$n $nost osti. i. 3o tome tome su se humanisti odvojili od mraka i tame srednjovekovlja, u kojima su se nauka i ljudska misao usredsre%ivale samo na teološke studije. 4a novo shvatanje $oveka presudno su uticali i doga%aji vanknjiževne prirode (geogra#ska otkri*a merike (olum!o, i drugih drugih udaljen udaljenih ih krajev krajevaa (5a (5asko de 6ama, 6ama, 7agela 7agelan, n, dostig dostignu* nu*aa u o!last o!lastii #izike #izike (8runo, tehnike (otkri*e štamparstva 0 otkriva se kultura )ndije i -alekog )stoka (ine, (ine, 9apana. 9apana. :ahvaljuju*i :ahvaljuju*i tako zna$ajnim zna$ajnim otkri*ima otkri*ima šire se vidokruzi vidokruzi i uspostavlja uspostavlja se novi pogled na svet i na pojedinca. -a !i postigli svoj cilj, humanisti se nisu mogli osloniti samo na se!e, a nisu se hteli osloniti osloniti na literaturu literaturu i #ilozo#iju #ilozo#iju i srednjeg srednjeg veka. :ato su se oni, u svojoj !or!i za nove o!like i na$ine mišljenja o!ratili svetu antike. )stina, i srednji vek je $itao i prevodio anti anti$k $kee pisc pisce, e, ali ali je imao imao svoju svoju ideol ideolog ogij ijuu (mem (mement entoo mori mori,, ko koja ja u cent centar ar svog svog interesovanja nije stavljala $oveka i njegov život, nego je naglašavala !ezvrednost svakog individualnog nastupanja. nti$ka kultura u srednjem veku !ila je uskla%ena ;
&'%ANIZA% I RENESANSA U nauci o knjiž. postoji dilema da li se humanizam i renesansa posmatraju kao dva ili kao jedan pokret, zadržalo se mišljenje da se tu ipak radi o dva pokreta koji su usledili jedan, za drugim. Humanizam (od “humanis” o!eležava 1". vek, a o!eležen je a#irmacijom $oveka (što u sumnju dovodi nasle%ena pravila iz srednjeg veka renesansa (od #r. “rantr” kao pokret o!eležava 1&. i 1'. vek, zna$i “preporod”, o!navljanje anti$ke anti$ke tradicije, tradicije, preispitivanje preispitivanje tradicije tradicije srednjeg veka i uspostavljan uspostavljanje je novog pogleda na svet. olevka renesanse je )talija, jer se jedino u njenoj ekonomskoj i kulturnoj situaciji mogla mogla stvori stvoriti ti pogo pogodna dna klima, klima, za izrast izrastanje anje tako veliko velikogg pokreta pokreta kao što je !ila !ila renesan renesansa. sa. U italij italijans anskim kim gradovi gradovima ma 1". veka !ila !ila je !eoma !eoma razvije razvijena na trgovi trgovina, na, !ankarstvo, manu#akrura, što omogu*ava otvaranje )talije prema najudaljenijim krajevima +vrope i zije. -ok se u ve*i -ok ve*ini ni evro evrops pski kihh u ran rancu cusk skoj oj i +ngl +ngles esko koj, j, živi živi u uslo uslovi vima ma pu puno nogg #euddalizma, u )taliji se s ranim kapitalisti$kim o!licima proizvodnje stvaraju i rani !uržoaski odnosi me%u ljudima. /vi oni koji imaju novac ili ugled nastoje da svoj život u$ine u$ine što prijat prijatnij nijim im 0 zidaju zidaju veli$a veli$anst nstven venee dvorce, dvorce, koje ukrašava ukrašavaju ju skupoce skupocenim nim nameštajem i slikama, prire%uju raskošne goz!e i vesele sve$anosti i okružuju pažljivo oda!ranim i otmenim prijateljima. ni postaju mecene koji pomažu kulturu i umetnost, otvaraju muzeje, !i!lioteke i akademije. 2i ljudi, kao nosioci celokupnog kulturnog života, dakle, više nisu sveštenici i monasi, ve* slo!odni gra%ani plemenitog porekla. ni se isti$u kao am!asadori i državnici, kao nastavnici u školama i pro#esori na univerzitetima, kao #ilozo#i, pesnici, nau$nici i umetnici. /e!e nazivaju humanistima, pa otuda celo duhovno i intelektualno strujanje koje oni propagiraju prozvano je humanizam. U središte svog interesovanja oni su postavili studije o $oveku (studia humana sa ciljem da se!e i svoje !ližnje oplemene i usavrše i tako postignu svoj vrhun vrhunski ski idea ideall 0 humani humanita tas, s, tj. tj. najv najviš išuu mogu* mogu*uu meru meru $ove $ove$n $nost osti. i. 3o tome tome su se humanisti odvojili od mraka i tame srednjovekovlja, u kojima su se nauka i ljudska misao usredsre%ivale samo na teološke studije. 4a novo shvatanje $oveka presudno su uticali i doga%aji vanknjiževne prirode (geogra#ska otkri*a merike (olum!o, i drugih drugih udaljen udaljenih ih krajev krajevaa (5a (5asko de 6ama, 6ama, 7agela 7agelan, n, dostig dostignu* nu*aa u o!last o!lastii #izike #izike (8runo, tehnike (otkri*e štamparstva 0 otkriva se kultura )ndije i -alekog )stoka (ine, (ine, 9apana. 9apana. :ahvaljuju*i :ahvaljuju*i tako zna$ajnim zna$ajnim otkri*ima otkri*ima šire se vidokruzi vidokruzi i uspostavlja uspostavlja se novi pogled na svet i na pojedinca. -a !i postigli svoj cilj, humanisti se nisu mogli osloniti samo na se!e, a nisu se hteli osloniti osloniti na literaturu literaturu i #ilozo#iju #ilozo#iju i srednjeg srednjeg veka. :ato su se oni, u svojoj !or!i za nove o!like i na$ine mišljenja o!ratili svetu antike. )stina, i srednji vek je $itao i prevodio anti anti$k $kee pisc pisce, e, ali ali je imao imao svoju svoju ideol ideolog ogij ijuu (mem (mement entoo mori mori,, ko koja ja u cent centar ar svog svog interesovanja nije stavljala $oveka i njegov život, nego je naglašavala !ezvrednost svakog individualnog nastupanja. nti$ka kultura u srednjem veku !ila je uskla%ena ;
prema skolasti$kim s kolasti$kim idejama crkve, i tek sa padom
ovek koga a#irmiše renesansa o!daren je neograni$enim sposo!nostima stvaranja, on je “kao neki smrtni 8og”. Humanisti ne*e, poput popu t srednjovekovnih mislilaca, da $oveka degradiraju isticanjem njegovih sla!osti i !ede, ve* slave $ovekovo dostojanstvo i njegovu sposo!nost. -a !i se pri!ližio idealnom, $ovek onoga vremena morao je da !ude slo!odan (ro%en u slo!odnom gradu i plemenitog roda, da svoj duh oplemenjuje u školama klasi$ne starine i da !ude svestran $ovek (uomo universale, kakav je npr. !io ?eonardo da 5in$i (arhitekta, slikar. 2o je !io $ovek koji je aktivan, stalno u centru z!ivanja, a ne $ovek koji se povla$i u osamu svoje isposni$ke pe*ine $ovek koji je graditelj vlastite sud!ine i kova$ svje sre*e (homo #a!er. 2o je $ovek koji nije grešan ako traži li$nu sre*u i ne odri$e se ni$ega 0 po humanistima, on tre!a da živi dok je još ovde, na zemlji, umesto da o$ekuje sre*u kad ga više ne !ude. li taj $ovek, pred kojim su se naglo otvorile mnoge mogu*nosti i koji se oslo!odio mnogih stega nije postao !aš onakav kako su želeli humanisti. 4jegovo uživanje i ne!riga za ono što *e do*i sutra, ponekad su se izo!l izo!li$ i$ava avali li u tota totaln lnii hed hedon oniz izam am u kome kome su se za!o za!orav ravlj ljal alee sve sve no norm rmee moral morala. a. slo!o%en crkvenih stega, $ovek toga vremena zauzeo je prema verskim pitanjima stav potpune ravnodušnosti ravnodušno sti i $ak otvorenog paganskog paga nskog !ez!ožništva, ali to je ipak važilo za pojedince, a ne za renesansno društvo druš tvo u celini. /tvarala$ke snage $oveka, oslo!o%enog i poletnog, o!ogatile su kulturu i život velikim !rojem izvanrednih dostignu*a, koja predstavljaju osnove modernog razvoja $itavog $ove$anstva. 2o su !ili veliki nau$ni i tehni$ki pronalasci i ogromna dostignu*a u svim o!lastima umetnosti (u slikarstvu 0 8oti$eli, -a 5in$i, 7ikelan%elo, @a#aelo, 2icijan, u vajarstvu 0 7ikelan%elo, -onatelo, u graditeljstvu 0 8runeleski. njiž. nji ž. je !ila !ila samo samo jedna jedna struj strujaa u tom tom opšt opštem em nap napre retk tku, u, ali ali svakak svakakoo jedn jednaa od najdragocenijih. d najranijih po$etaka renesanse neguje se knjiž. na latinskom jeziku 0 zato što su njeni autori verovali da joj to daje #ino*u i eleganciju kakvoj su se oni divili kod anti$kih pisaca, a osim toga, hteli su da se svesno odvoje o dvoje od o!i$nih i !ezli$nih narodnih narodn ih masa. -ela na latinskom jeziku !ila su povlastica u$enih i !ogatih, pa su narodne mase i dalje živele u svom primitivizmu i neznanju kao i u vreme srednjeg veka. )pak, pojedini humanisti su pisali i na narodnom jeziku (vulgarnom jez. pokušavaju*i da na njemu dostignu eleganciju i pre#injenost kojima su se odlikovali latinski tekstovi. 4ajve*i stva stvara raoci oci ital italij ij.. renes renesans ansne ne knjiž knjiž.. po$evši po$evši od -ante -anteaa su 0 3etr 3etrar arka, ka, 8ok 8oka$ a$o, o, 7akijaveli, 2aso.
=
-o!a renesanse o!eleženo je i mnogim poetikama (3etrarka, 8oka$o, 7ikelan%elo, ?eon ?eonard ardo o i teori teorija jama ma knji knjiž. ž. (ren (renti tino no,, 5ito, to, 2aso. so. 3oet 3oetik ikee se maho mahom m !ave !ave prou$avanjem poezije i njene suštine, razmatraju svrhu poezije i njeno mesto u $ovekovom životu, !ave se teorijom knjiž. rodova i vrsta. /vi književnici !orili su se za isti ideal 0 poezija tre!a da !ude umetnost re$i koja !i dostigla najviši stepen #ormalnog savršenstva 0 !esprekorno po izradi, prepuna meta#ora, !ogata rimom i zvucima, harm harmoni oni$na $na i sve$a sve$ana na,, eleg elegan antn tna. a. 2akav stav stav je, je, zapra zapravo vo,, !io !io preu preuzet zet iz nek nekih ih srednjovekovni srednjovekovnihh gledanja gledanja na poeziju poeziju i iz stavova anti$kih anti$kih pisaca (Horacija. (Horacija. 2eorijska 2eorijska misao misao humanis humanista ta se svodil svodilaa na po!ožno po!ožno i skoro skoro ropsko kopiranj kopiranjee uzora, $ime su nastajale kompilacije (spajanje pozajmljenog u novo delo. @etorika postaje veština koa se najviše ceni i u poeziji (3etrarka A kao retorika, poezija hvali i u!e%uje, pisana je “!iranim jezikom”, samo sažeto i u stihovima. ) poezija ima za cilj da pou$i i uz!udi, i da zadivi uzvišenoš*u i izvrsnoš*u govora. ao i klasi$ni pisci (3laton, renesansni poeti$ari smatrali su da su pesnici !liski prorocima jer poseduju “!ožansku inspiraciju” i govore po unutrašnjem zanosu i po !ožjem nada nadahnu hnu*u *u.. 3orekl 3orekloo poezi poezije je je prem premaa tome tome,, u “!o “!oža žansk nskom om zanos zanosu”, u”, a pesni pesni$k $kee tvorevine su “darovi s ne!a”. vakve 3latonove ideje o poeziji i o pesnicima našle su pristalice i posle pojave ristotelove ristotelove 3oetike. risto ristotel telova ova 3oetik 3oetikaa izazva izazvala la je pravu pravu revolu revolucij cijuu u renesans renesansnim nim razmišl razmišljan janjim jimaa o poeziji. /rednji vek skoro da nije ni znao za ovo delo u ara!ljanskim i sirijskim verzijama ono je !ilo znatno skra*eno. 2ek 1"BC., kada je štampan prevod na latinski i 1&DC. kada je štampan gr$ki prevod, 3oetika 3oetika po$inje da prodire prodire u +vropu. 3ostepeno po$inju po$inju sistematska sistematska prou$avanja prou$avanja i kriti kriti$ka $ka preisp preispiti itivanj vanjaa rist ristote otelov lovog og spisa, spisa, tumale tumalenja nja sa estets estetskog kog i ... stanovi stanovišta šta.. -iskusije o pravoj prirodi i suštini poezije sada su polazile od $uvenog ristotelovog u$enja o mimezisu mimezisu 0 osnovno svojstvo svojstvo poezije poezije je podražavanje podražavanje stvarnosti (prirode, (prirode, ali pesnik ne n e mora govoriti samo s amo o onome što se s e zaista dogodilo, ve* v e* on može da piše i o stvarima kakve su one, prema kazivanju i verovanju ljudi, ili kakve !i tre!alo do !udu. 8ilo šta od toga da iza!ere, pesnik je dužan da se upravlja po zakonima verovatnog i nužnog, njegova #ikcija tre!a da izgleda kao mogu*na, njegova istina mora da zvu$i kao verovatna. 3oredivši 3oredivši istoriju istoriju i poeziju ristot ristotel el kaže da “pesništvo “pesništvo pokazuje pokazuje ono što je opšte, a istoriogra#ij istoriogra#ijaa ono što je pojedina$no” pojedina$no” (za pesništvo nije !itno !itno ono što je pojedina$no, pojedina$no, sporedno i slu$ajno, ve* ono što je idealno i opšte. ristotel nije razjašnjavao koji je cilj poezije i s kakvom namerom pisci pišu svoja dela, Horacije Horacije je tvrdio da knjiž. knjiž. tre!a i da podu$i i da za!avi (pedagoška (pedagoška i esteti$ka esteti$ka #0ja 0 ovakvo shvatanje ciljeva knjiž. prihvatili su mnogi humanisti. 3edagoško (moralisti$ko shvatanje poetskog dela datira iz srednjovekovnih poetika, gde se isti$e da se pouka krije ispod vela alegorije i da $italac tre!a da je razotkrije. /hvatanje o za!avnom
"
karakteru literature me%u renesansnim teoreti$arima stvorilo je jednu struju koja je zadatke poezije svodila na puko zadovoljstvo A hedonisti$ka teorija literature. 3od uticajem ristotela, ve*ina poeti$ara ipak prihvata mišljenje da korisnost poetskog dela leži u pro$iš*avanju ljudske duše, katarzi, koja se više ne nalazi samo u tragediji, nego u celokupnoj knjiž. @enesansni teoreti$ari nisu !ili saglasni ni po pitanju položaja poezije u sklopu svih pojedina$nih disciplina ljudskog duha. 5e*ina njih je, oslanjaju*i se na ristotela i 3latona, smatrala da je poezija najvrednija mani#estacija ljudskog duha i da je superiorna nad svim drugim intelektualnim i prakti$nim disciplinama. /vi oni govore o pesni$kom geniju, o pesni$kom zanosu i imaginaciji kao neophodnim preduslovima za nastanak poetskog dela, o umetniku i umetnosti kao ne$emu što je !ožanskog porekla. 3odela poezije na rodove i njihovo podro!no de#inisanje !io je za humaniste zadatak od prvorazrednog zna$aja. -eli*i poezije po “na$inima podražavanja”, ristotel je govorio o podražavanju koje se postiže pripovedanjem i o onom koje se postiže prikazivanjem lica angažovanih u nekoj radnji. od prvog, pesnik može da govori ili “na usta neke druge li$nosti” ili u svoje ime (to je epopeja, ali može !iti i lirika, koju ristotel nije pominjao. od druge vrste podražavanja, pesnik se uopšte ne javlja i to podražavanje odre%uje dramu. 2eoreti$ari renesanse su se složili sa ristotelovom podelom, ali su !ili u nedoumici kako liriku, koju ristotel nije uopšte pominjao da usklade sa teorijom o podražavanju. 3o njima, sve ono što se podražava, $ini se na tri na$ina, prema tome, i poezija je trojaka 0 u jednoj se prikazuje, a li$nost pisca u tome nikad ne u$estvuje 0 to su drame, u drugoj se ne prikazuje nego pesnik li$no pri$a o stvarima A to je ditiram!ska i lirska poezija, u tre*oj, koja predstavlja mešavinu prethodne dve, $as govori pesnik, $as li$nosti u delu 0 to je epska (herojska poezija. li dok je ristotel na prvo mesto isticao tragediju, renesansni poeti$ari su epopeju smatrali vode*im knjiž. rodom. Eto se ti$e tragedije, renesansne poetike se slažu sa ristotelom A “2ragedija je podražavanje nekog strašnog i sažaljenja dostojnog slu$aja koji se dogodio slavnim i uzvišenim li$nostima” (za njih su to !ili kraljevi i kneževi. 2i karakteri ne !i tre!ali da !udu ni suviše do!ri, ni suviše zli, ve* ljudi “po sredini”, kako !i njihovo stradanje izazvalo kod gledalaca strah i sažaljenje. 2ehni$ki zahtevi tragedije su 0 atmos#era mora da se do$arava uvek na istoj, uzvišenoj liniji, stil mora da !ude odmeren i elegantan, $itav tok tragi$ne radnje mora da stane u pet $inova, ni jedan manje ili više.
3rimarno u tragediji, po renesansnim poetikama, nije radnja, ve* ose*anje, radnja je samo predmet ili oru%e u #a!uli, a cilj je ose*anje (a#ekat. )zazivaju*i strah i sažaljenje
&
onim što se odigrava na sceni, tragedija u!lažava i $isti ova dva ose*anja, a time i ostale strasti i duševne pometnje (katarza. omedija se shvata kao antiteza tragedije, imaginacija nekog veselog i smešnog doga%aja iz kruga gra%anskih, doma*ih ili privatnih stvari. 9unaci komedje su li$nosti iz srednjih i nižih slojeva (sluge, kuvari, vojnici. :a razliku od tragedije, u komediji su li$nosti i radnja izmišljeni, ali ona ipak tre!a da pruži imitaciju života, “ogledalo istine” 0 to je
'
domašaja renesanse (od sredine 1&. veka za njih po$inje period mnogovekovnog mraka i teškog nazatka. 5elike evropske knjiž. pokazivale su tokom 1'. veka veliko interesovanje za teoriju poezije. 7e%utim, teorijski spisi o poeziji u rancuskoj, +ngleskoj i Epaniji zaostaju za spisima o poeziji koji se istovremeno izdaju u )taliji. ) tamo se kao osnovno merilo u poeziji preuzimaju na$ela ristotelove 3oetike, ali u rancuskoj je ovo delo prvi put izato tek 1&&B. god. a u +ngleskoj 1&B&. )talijani su tada ve* uveliko prevodili i tuma$ili ovo delo, pa se u engleskim, #rancuskim i španskim poetikama nije moglo na*i ništa što ve* nije postojalo u italijanskim (-e 7ontenj, 8ekon, /ervantes. d sredine 1'. veka, mnogi pisci po$inju da osporavaju pravila u knjiž. koja je porpisao ristotel (retino 0 najodlu$niji protivnik podražavanja klasi$nih pisaca, isticao je da je poezija slo!odna igra duha i #antazije. Fordano 8runo 0 nema pravila koja !i o!uhvatila sve pesnike i sva njihova dela 0 nagoveštaji romantizma, astelvetro 0 nema poezije !ez izmišljanja, Eekspir, ?ope de 5ega. 3od dejstvom književnih i istorijskih okolnosti, od sredine 1'. veka polako po$inje da se gasi renesansna knjiž. )z umetnosti i knjiž. nestajali su oduševljenje i opijenost životom, stvarala$ka radost i slo!odoumlje, a umesto njih su se sve više uvla$ili zamorenost i klonulost, o!novljeni strah pred smr*u i prolaznoš*u svega zemaljskog. -o!rim delom taj preokret prouzrokovali su o!novljeni nazori katoli$ke crkve ($uveni crkveni koncil u 2ridentu (1&"&.01&'=. imao je za posledicu osnivanje strogih sudova i strahovlade. :a kontrolu knjiž. sastavlja se “)ndeks za!ranjenih knjiga” u kome mesto do!ijaju -ante, 7akijaveli, opirnik, pojavljuje se $uveni svemo*ni jezuitski red, koji postaje kontrolor politike i svakodnevnog života. 3romenjene prilike u ekonomskom životu, izazvale su i osiromašenje umetnosti, ona se svodi na uzak krug doživljaja i ideja i sve !rže prihvata o!eležja epohe kojoj je osnovni ton davala katoli$ka o!nova. 2aj proces je trajao nekoliko decenija, kad se on završio, !ilo je gotovo i sa renesansom.
G
Frančesko Petrarka ( Kanconijer ratak vremenski razmak deli 3etrarkin anconijer od najplodnijeg razdo!lja -anteovog stvaralaštva. 3a ipak postoje ogromne razlike izme%u dva reprezentativna dela italijanskog pesništva 1". veka. -ante je univerzalan pesnik, sav predan pro!lemima $ove$anstva, okrenut prema spoljašnjem svetu. 3etrarka je, naprotiv, prvi individualista u evropskoj poeziji, sav u su!jektivnom, intimnom proživljavanju, lirski introvertan pesnik. 8ez njega se ne !i mogla zamisliti istorija celokupne lju!avne lirike, jedan je od najvažnijih pesnika svih vremena, po kome je “petrarkizam” kao pose!na pojava u teoriji knjiž. i do!io ime. 7ada nije ro%eni irentinac, život i stvaralaštvo ran$eska 3etrarke neodvojivo su vezani za irencu. tac mu je !io !eležnik koji je prognan iz irence 1=D;. )ste godine kada je iz grada izgnan -ante ligijeri. 7ada mu je 1=DB. priznata nevinost, 3etrarkin otac se nikad nije vratio u irencu. 3rve godine svog života 3etrarka je proveo u 3izi, a zatim se seli u 3rovansu, u vinjon (gde se z!og politi$kih !or!i preselio papa, mesto u kom su se okupljali cenjeni ljudi iz cele +vrope. 8oravak u vinjonu ostavio je dosta traga na kasnije 3etrarkino stvaralaštvo 0 dosta toga prihvata iz provansalske tradicije (liriku tru!adura i truvera, ali i iz sicilijanske (pre svega sonet. /tudirao je prava u 8olonji, ali je !rzo napustio studije i vratio se u vinjon, gde se uklju$io u otmeni i pre#injeni život papske kurije. U tom periodu piše stihove jezikom nasle%enim od pisaca “slatkog novog stila” (6vida avalkatija i -antea. 4jegova izvanredna knjiž. aktivnost donela mu je ogromnu slavu i uspeh u !ogatim avinjonskim krugovima (do!io je zaštitu mo*ne rimske porodice olona. U tom periodu 3etrarka se intenzivno posve*uje pisanju velikih knjiž. dela, uve*avaju*i još više naglo ste$eni glas velikog pisca. 3ošto mu je priznato da je dostojan te visoke po$asti 1="1.god. postaje “poeta laureatis” (!iva oven$an lovorovim vencem na apitolu u @imu. 5eoma rano se zamonašio i ostao svešteno lice do kraja života. /a *erkom ran$eskom se povukao u jedno mesto !lizu 3adove i tamo umro jula 1=G". 3etrarka je pisao poeme (#rika 0 u kojoj se uzdiže slava @ima i )talije, delo je na latinskom jeziku, u heksametrima (pod uticajem
3adove, koja je umrla za vreme epidemije kuge. li za nas nije važno da li je ona zaista postojala kao živo !i*e, jer postoji kao stvarni lik poezije kojom *e se nadahnjivati mnogi poštovaoci i oponašatelji 3etrarkinog pesništva tokom slede*ih vekova. anconijer je z!irka pesama posve*enih ?auri. 3isana je narodnim italijanskim jezikom i pisac ju je nazvao “rerum vulgarium #ragmenta” (sitnim i pristim stihovima. 4aziv anconijer nije dao autor ve* kasniji prire%iva$i prema vrsti pesama koje su ovde zastupljene (kancona 0 vrsta italijanske narodne pesme koja se peva, sastavljena od neodre%enog !roja stro#a, a one su sa$injene iz neodre%enog !roja jedanaesteraca i sedmeraca. >esto se završava jednom kra*om stro#om upu*enoj oso!i kojoj je kancona posve*ena. :!irka o!uhvata ='' pesama me%u kojima su naj!rojniji soneti (pesni$ki o!lik strog po kompoziciji, sastavljen od 1" stihova uglavnom jampskih jedanaesteraca. /astoji se od dva jasno podeljena dela 0 prvi se sastoji od dva katrena sa rimom a!!!a, a!!a, a drugi deo od dve tercine sa rimama cdc, dcd, ali i cdc, cdc, kancona sestine (nerimovana pesma sastavljena od ' stro#a od po ' jedanaesteraca i jedne tercine na kraju, vodi poreklo od provansalske lirike, !alate (pesma za igru, šaljive ili lju!avne sadržine. /astavljena je od kratkog uvodnog re#rena i nekoliko (naj$eš*e $etiri stro#a, sa kom!inacijom jedanaesteraca i sedmeraca, madrigali (pesma narodnog porekla, sastoji se od ;0= terceta i 10; rimovana distiha, mešovitih stihova. 7ada je najve*i !roj pesmama lju!avnog karaktera u 3etrarkinoj z!irci ima i prigodnih, politi$kih i rodolju!ivih pesama. ne nisu komponovane po hronološkom, ve* po #a!ularnom principu (prvi deo $ine one koje se odnose na živu ?auru, a druge koje se odnose na period posle njene smrti A estetski kriterijum raspored pesama, preko gradacijskog porasta pesnikovih ose$anja. 3rva pesma je uvodni sonet u kome pesnik s ose*anjem prolaznosti života sagledava svoje mladala$ke grehe uvi%aju*i koliko se z!og toga stidi i kaje, poslednja pesma je neka vrsta molitve 8ogorodici, sagledavanje životnog puta i pokajanje pred smrt. )ako je ?aura i motiv lju!avi najupe$atljiviji u pesmama, ipak je glavni junak anconijera sam pesnik. 7ada se u 3etrarkinom veli$anju gospe ?aure mogu nazreti tragovi ranije tradicije slavljenja žene kao sim!oli$kog ili alegorijskog otelotvorenja !ožanske lepote i duhovnog savršenstva, ?aurin lik u anconijeru veoma se razlikuje od lika -anteove 8eatri$e. ?aura nije kao 8eatri$e, !estelesno, ezoteri$no !i*e niti alegorijska #igura. na je lik iz zemljaskog života, o$aravaju*e lepote koja op$injava zalju!ljenog pesnika. 4jeno prisustvo u pesnikovoj stvarnosti ispoljava se najviše kroz ose*anja koja ona u njemu izaziva. 3etrarkina lju!av prema ?auri nije poput -anteove, izraz duhovne težnje ka !ožanskom savršenstvu, ve* je to zemaljska strast, koja u njemu !udi nemir, duševnu !or!u i složena promenljiva raspoloženja. U nekoj vrsti lirske isposvesti, pesnik iz pesme u pesmu otkriva razli$ite trenutke svog unutrašnjeg života, razli$ita duševna stanja nastala iz lju!avne strasti koju je ?aura u njemu pro!udila. 2a drama koja nastaje u pesniku ima jedan opštiji zna$aj , ona nastaje kao suko! ose*anja i razuma, strasti i savesti, kao plod tragi$nog nesklada izme%u težnje ka ne!eskom !ožanstvu i miru i ose*anja vezanosti za svet ovozemaljskog života. ?aurin lik je tako%e protivre$an. na je oli$enje !ožanske lepote, $ednosti i vrline, ali je i slatka dušmanka, $aro!nica koja zalju!ljenom nudi samo neizvesnost, stalna kole!anja izme%u nade i o$aja, izme%u sre*e i želje za smr*u. ?ju!av je za 3etrarku izvor $ežnje koa se nikad ne zadovoljava, on je ro! te lju!avi u kojoj istovremeno i pati i uživa. ) posle smrti, ?aura je isto tako telesna kao i za života0mada !oravi na ne!u ona se sada,
B
humana i milostiva, pesniku javlja u zemaljskom o!liku, u punom sjaju nekadašnje lepote. :ahvaljuju*i 3etrarkinoj nepomu*enoj hriš*anskoj veri, o$aj z!og ?aurine smrti !iva u!lažen uverenoš*u da je njena duša nsatavila da živi u carstvu !laženih, ali pesnik ipak nastavlja da je traži na zemlji u svojim uspomenama. ?ju!av o kojoj 3etrarka peva je tipi$na i vanvremenska i nadrasta ?auru. ?aura, dakle, nije samo izvor lju!avi koja je o!uzela pesnika, ve* je postala sim!ol, ideja (na to ukazuje i njeno ime ?aura0?auro0slava, lju!av prema ?auri je “pesni$ka epizoda preo!raženja u pesni$ki mit”. 7otivi i teme koji su o!ra%eni u anconijeru veoma su !rojni 0 ideja o prolaznosti života (“život kao kratak san” i ljudskog tela, ve$nost lju!avi, promenljivost ljudske sud!ine i sre*e, egzistencijalna !ezizlaznost i nemo*, meta#izi$ke teme, suko! realnog i irealnog, nagonskog i duhovnog. se*anja pesnika neposredno su povezana sa prirodom (npr. ?aura se poredi sa detaljima iz prirode, opisana je upravo onako kako su izgledale renesansne dame na slikama 8oti$elija 0 plodne žene sa #rizurom u o!liku krune i sa dva zlatna pramena koja padaju niz lice, o!rijanih o!rva. :a opis ?aure koriste se srednjovekovni am!lemi (#igure koje imaju alegori$no zna$enje i !liske su sim!olima, npr. “!elo lice”, “zu!i kao !iseri”, “o$i kao sunce”, “$elo kao ne!o”, “ja!u$ice kao ruže”. /vaki deo tela se pojedina$no opisuje (osmeh, pogled, ode*a, hod ali dalje od toga se ne ide, nema erotskih slika (osim što pesnik ponekad se!e zamišlja kao deo nakita koji leži na ?aurinim grudima, !lizu srca. /tilska o!eležja 3etrarkine lirike su tako%e !rojna 0 kontrasti i oksimoroni (dovo%enje u vezu dva opre$na pojma po$ivaju na antitezama (život0smrt, prolaznost0ve$nost, oganj0led, san0java, ne!o0zemlja, sladak0gorak, duh0telo, #igure na!rajanja i ponavljanja (asident, polisident, ana#ora, epi#ora, simploha, asonanca, aliteracija, epiteti i pore%enja. “5i što slušate rasut u stihove”0 va pesma je neka vrsta prologa napisana je 1="C. ili 1="B. god. u o!liku soneta. 3etrarka je u kasnim godinama razmišljao o svojim gresima iz mladosti i video koliko ga je to udaljilo od drugih plemenitih ciljeva. Uprkos stidu i kajanju i spoznaji o prolaznosti svih ovozemaljskih stvari (“život je kratak san”, pesnik shvata da nije dovoljno jak da prevazi%e sve svoje grehe i da u se!i ugasi žar strasti koji ga $itav život prati. 11. “4eka je !lažen dan, mesec i do!a” 7ada pati u slatkim mukama, pesnik ipak !lagosilja mesto i vreme prvog susreta s ?aurom, kad ga je zaro!io njen pogled. n slavi svoje lju!avne patnje i stihove koje piše u slavu voljene žene. 3esma je prepuna ponavljanja i na!rajanja re$i iste gramati$ke kategorije (asidenti i polisidenti i oksimorona (slatke rane. <=". “mira mi nema, a nema ni rata” 3esnikova lju!av ne da mira njegovom srcu. n nije ni na zemlji, ni živ, ni mrtav, postoji samo kao senka. @o! je svoje lju!avi, u kojoj istovremeno i uživa, priželjkuje spas, a zapravo ga ne želi. 3esma sva po$iva na kontrastu (rat0mir, ne!o0zemlja, život0 smrt i to na likovnom, ver!alnom i logi$kom planu.
1D
sre*e 0alegorija pesnikovog nemirnog života. ao !rod u oluji, pesnik je izložen opasnostima telesne lju!avi, iz koje ne može da ga spase ni $ista lju!av prema ?auri.
Đovani Bokačo Dekameron
8oka$o je ro%en 1=1=. god. kao van!ra$no dete jedne #rancuske plemkinje i trgovca. tac ga šalje u 4apulj da stekne trgova$ka znanja, a završio je prava. 4jegovoj umetni$koj prirodi naro$ito je pogodovao !oravak na anžujskom dvoru, gde je !io prihva*en zahvaljuju*i vezama svoga oca. U pre#injenom društvu u$enih i !ogatih ljudi, u atmos#eri sve$anih za!ava i duhovnih užitaka. 4aro$ito du!ok trag u 8oka$ovom životu i knjiž. radu ostavila je lju!av prema kraljevoj k*eri, 7ariji nžujskoj. na je !ila pesnikova ijameta, opevana u stihovima i u prozi, lepa, vatrena i nepostojana žena, s kojom je 8oka$o doživeo $asove sre*e u lju!avnom zanosu, ali i !olne trenutke, kad ga je 7arija ostavila. 9edan od najvažnijih podataka iz 8oka$ovog života jeste njegovo prijateljstvo sa 3etrarkom, s kojim se susretao u irenci, 3adovi, 7ilanu i 5eneciji, s kojim su ga povezivale spone intelektualnog razumevanja, zajedni$ko humanisti$ko interesovanje za klasi$nu starinu i za pesništvo uopšte. ao i drugi, humanisti, i 8oka$o je !io “homouniversale” (!avio se razli$itim delatnostima, pisao je dela na latinskom i narodnom italijanskom jeziku, lju!avnu liriku i !iogra#ije slavnih ljudi (prvi -anteov !iogra# i tuma$ 8ožanstvene komedije. n je pre svega prozni pisac, nije !io sklon meditacijama o lju!avi koje su karakteristi$ne za njegove prethodnike -antea i 3etrarku. U njegovim delima se prvenstveno prepoznaje pripoveda$, koji $ak i u liriku unosi narativne elemente. -ekameron je prvo me%u malo!rojnim delima pripoveda$ke proze u italijanskoj knjiž. 4astalo je posle pet godina rada, izme%u 1="C. i 1=&=. kao plod svestranog životnog iskustva i neposrednog dodira sa živom #irentinskom sredinom, odakle je pisac preuzeo i umetni$ki o!likovao anegdote i kazivanja, prostor i likove, živ narodni jezik, skolonost poruzi i šali, a prvenstveno slo!odan i otvoren mentalitet trgova$kog staleža. U svom z!orniku 8oka$o je o!javio pri$e, !ajke, anegdote, sicilijanske narodne pri$e, ali i tradiciju srednjeg veka (srednjo0vekovna moralisti$ka kratka pri$a presudno je uticala na razvoj novele kao knjiž. vrste. -ekameron je sinteza prethodnih tradicija (srednjovekovne, latinske i italijanske i može se shvatiti kao neka vrsta “ljudske komedije”, jer je u njemu naslikan kolorit razli$itih italijanskih gradova, stvarni likovi i doga%aji, a sve to uz o!ilje humora, ironije i sarkazma. 8oka$ov pogled na svet nije moralisti$ki, kao kod -antea, ve* potpuno realan i o!jektivan 0 on uzdiže spontan prirodni nagon, životnu sposo!nost i inteligenciju, koji 11
su jedina norma iskrenosti, odmerenosti i kulture. 8oka$o slika razli$ite karaktere i isti$e tipi$ne oso!ine odre%enih slojeva ljudi (njihovo ponašanje, maniri i govor vezani su za staleške pripadnosti, doga%aji opisani u pojedina$nim pri$ama direktno su vezani za karaktere junaka što se može shvatiti kao po$etak postupka psihologizacije u knjiž. -elo je pisano na narodnom jeziku, i više nego kod -antea i 3etrarke, odiše svežinom narodnog govora, pose!nu draž u delo unose situacije i anegdote iz svakodnevnog života. 4aslov dela -ekameron poti$e od gr$kih re$i deca (deset i mera (dan i zna$i “knjiga deset dana”, jer je knjiga, koja ima stotinu novela, podeljena na deset dana. 2a kompoziciona sli$nost sa anti$kom tradicijom (sim!olika !roja sto doprinosi samo spoljašnjem, #ormalnom jedinstvu i simetriji dela i nema du!lji zna$aj. 4ovela je vrsta knjiž. dela, koja ima dugu i !ogatu tradiciju. 2o su dela u kojima je sažeto prikazan neki doga%aj, pripovedanje se koristi sli$nom tehnikom kao drama (ekspozicija, zaplet, peripetija, rasplet i kraj, pri $emu dužina nije važna (postoje kra*e i duže novele. 8oka$ov -ekameron je !io uzor za mnoge kasnije pisce, on je u 1B. veku postao delo na osnovu kog se $esto tuma$ila teorija novele. 4ovela naj$eš*e sadrži samo jedan doga%aj, jedan ili dva karaktera, a z!ivanje je ograni$eno u vremenu i prostoru. 4ajviše se !avi pojedina$nom ljudskom sud!inom, a njen se sadržaj $esto proširuje autorskim komentarima, lirskim izlivima, upotre!om sim!ola i alegorija. >esto se naglo završava, naglim komentarom ili apelom autora. 3ostoje razne vrste novela 0 istorijska, realisti$ka, romanti$ka, impresionisti$ko0naturalisti$ka, psihološka, satiri$na, pustolovna i dr. 6ete je novelu de#inisao kao “doga%aj koji se dogodio neo$ekivano”0 naglašava ono što je novo, neo!i$no i zanimljivo, što izaziva $u%enje i pokre*e #antaziju. ono što je u noveli odlu$uju*e, to je A o!rt. @omanti$ari su novelu iskoristili za uvo%enje motiva !ajki (“umetni$ka !ajka” 0 narodna !ajka, realisti$ne sadržine, po strukturi sli$na !ajci, trag nalazimo još u indijskim z!irkama (Hiljadu i jedna no*, u anti$koj knjiž. (gr$ki lju!avni roman sa pustolovnim epizodama, u sveta$kim legendama i egzaltima. -oga%aji, sami po se!i nisu #antasti$ni, ali se novela, teže*i zanimljivosti, $esto duhovitim o!rtima drži neo!i$nog i iznenadnog. 2i o!rti se, nasuprot !ajci, zasnivaju na psihološkom razvitku likova, na uzro$no0posledi$noj povezanosti doga%aja, na jedinstvu epizoda .4aglašene i preuveli$ane situacije moraju !iti verovatne, mogu*e i naj$eš*e proisticati iz svakodnevnog života. 9unak novele uvek uspeva da iz!egne smrt, ali ne zahvaljuju*i natprirodnim silama, ve* sopstvenom snalažljivoš*u, visprenim odgovorom ili domišljatosti “svojih pomaga$a”. 2eme su !rojne 0 ženid!a ili udaja s preprekama, prevaren muž, oklevetana žena i dr. >esto u prvi plan dolazi duhovito i ver!alno nadmudrivanje ili takmi$enje u podvaljivanju, pa se novela pri!ližava šaljivoj pripoveci (izo!li$avanje pikarskog romana, npr. lik +re u našoj knjiž.. U 1B. veku novela je postigla najve*e umetni$ke domete (u delima /tendala, 3uškina, >ehova, 6ogolja i 2olstoja. 7odernu novelu karakterišu unutrašnji monolozi, “tok svesti”, a tema je tragi$na sud!ina usamljenog $oveka u sivom svetu (ekspresionizam 0 a#ka, 7an. :a 8oka$a su karakteristi$ne novele gde je u centru z!ivanja “dovitljivi prevrtljivac”, ali ih ima i sa druga$ijom tematikom (npr. sa motivima iz anti$ke i srednjovekovne tradicije ili da nekim tragi$nim doga%ajem. :a 8oka$a je, me%utim, karakteristi$an nov na$in uo!li$avanja novela A nova prezentacija života i jezi$kog uo!li$avanja (koje po$iva na jezi$kim o!rtima. 4ovela može da za!avi, ali i da pou$i, u njoj se mire
1;
tragi$no i komi$no (novina koju je uveo 8oka$o i mešaju razli$iti vidovi stvarnosti, izmiruje se ono što pripada visokom (uzvišenom, tragi$nom stilu i ono što pripada o!i$nom (niskom, humoristi$nom stilu. 8oka$o zapo$inje pripovedanje realisti$nim opisom tragi$ne epidemije kuge koja zaista je harala irencom 1="C. god. li pesnikova reakcija na strašan doga%aj, nije misti$na skrušenost u strahu od nesre*a i kazne 8ožje na drugom svetu, nije pesimisti$no poricanje vrednosti i lepote života, naprotiv, to je pohvala vitalnoj mladosti i neuništivoj svežini prirode. U opustošenom gradu u crkvi /anta 7aria 4ovella, sastaje se sedam devojaka i tri mladi*a 0 3an#ilo (sretan lju!avnik, ilostrato (prevaren i o$ajan lju!avnik, -ioneo (veseo i !ez skrupula 0 sva trojica sim!olišu = aspekta piš$eve li$nosti, 3ampina (razumna i sretna u lju!avi, vatrena ilomena, +liza (devoj$ica koju mu$i strasna lju!av, 4ej#ila (naivna i $ulna, narcisoidna +milija, lju!omorna ?aureta, ijameta (sretna i !rižna z!og uzvra*ene lju!avi A tipovi žena koje je 8oka$o sretao u životu. ni odlu$uju da napuste grad i da se sklone u idili$nu i zdravu prirodu, gde provode dane u goz!ama, plesu, igrama i razgovoru. -a !i im !rže prošlo vreme, pri$aju razli$ite i vesele pri$e, svako od njih mora ispri$ati svakog dana po jednu novelu na zadatu temu koju zadaje “kralj”, odnosno “kraljica” družine. 0 3rvi i deseti dan nemaju odre%enu temu, 0 u drugom se pripoveda o prevrtljivosti sre*e, 0 u tre*em o ostvarenim, pretežno lju!avnim željama, 0 $etvrti sadrži uglavnom tragi$ne novele o lju!avi i smrti, 0 a peti o lju!avima koje završavaju sretno nakon mnogih nezgoda, 0 sedmog dana pri$a se o prevarama što ih prave spretne žene na ra$un glupih muževa, 0 u osmom danu ponovo se govori o razli$itim šalama i podmetanjima u kojima stradaju glupaci ili muževi rogonje, a trijum#uju lukavi i okretni ljudi, 0 deveti dan o!uhvata novele o velikim i plemenitim delima. U 8oka$ovom delu preovladava telesna lju!av, prikazana u najrazli$itijim situacijama i epizodama, iako ima elemenata erotike i lascivnosti, oni ni ne prelaze granice vulgarnog i niskog, ve* ostaju u nagoveštajima, aluzijama. 4a tim detaljima naj$eš*e i po$iva o!rt u 8oka$ovim novelama. / druge strane, ne iscrtava je pesnikova sklonost za šalu i porugu na ra$un onih koji nisu dorasli zakonitostima gra%anskog sveta 0 s uživanjem i simpatijom, 8oka$o opisuje inteligenciju ljudi. -ve osnovne pokreta$ke snage dominiraju -ekameronom A tema lju!avi i tema inteligencije, i one su prikazane kroz mnoštvo likova i situacija. 8oka$o je dao mnoštvo neposrednih, psihološki istinitih likova iz svih društvenih slojeva, i opisao je niz sredina, od #eudalnih dvorova i samostana do gradskih ku*a, ulica i trgova. 2o su spoljašnji okviri u koje su smeštene pesnikove eti$ke poruke, koje se mogu protuma$iti kao o!nova svega ljudskog, spontanog i prirodnog, kao širok, slo!odan smeh nad licemerjem lažnim moralom 0 o tome naj!olje svedo$e mnogo!rojne komi$ne zgode najrazli$itijih tipova pa i sveštenika, redovnika i redovica. 3esnik se opredeljuje za prirodnu jednakost ljudi koji se razlikuju samo po vrlini i inteligenciji. ?epota 8oka$ovog stila i njegova renesansna shvatanja !ili su razlog što je -ekameron za italijansku prozu postao ono što i 3etrarkin anconijer za poeziju. 9ezik je raznolik i realisti$no prilago%en likovima i situacijama (jezi$ko ponašanje likova poja$ava e#ekat
1=
humora, putem jezika stvara se neka vrsta preseljenja stvarnosti u knjiž. delo, pripovedanje je jednostavno, sažeto, a re$enice i stil 0 ritmi$ni i precizni, izrasli iz poznavanja anti$ke i srednjovekovne tradicije. Humor u -ekameronu po$iva na stvarnim odnosima iz života (npr. u slikama vezanim za polni život ili za pražnjenje karnevalski humor i nova a#irmacija, karakteristi$ni za @a!lea. 1. dan 0 /er epeleto (*eperelo0panj, cepanica, lažnom ispoveš*u prevari jednog po!ožnog kalu%era. 3remda je za života !io najgori $ovek (lažno je svedo$io, zava%ao prijatelje i rod!inu, u!ijao, krao, kockao se, pio, nikada nije išao u crkvu i ismejavao je njene svete tajne, posle smrti je smatran za sveca i nazvan sveti epeleto. /uština novele leži u jezi$kom o!rtu 0 epeleto se ispovedi i kaže kalu%eru da se redovno ispoveda i odlazi u crkvu i da redovno posti, svoje !ogatstvo razdelio je siromašnima i zgrešio je samo zato što je jednom pljunuo u crkvi i što je kao dete grdio svoju mater. alu%er hvali epeleta z!og njegove po!ožnosti i pita ga da ga kad umre sahrane u manastiru. 3ri$a je ironi$na, tre!a da posvedo$i koliko je do!ar 6ospod !od, koji oprosti i najve*e grehe. ;. dan 0 2ri mladi*a osiromaše preterano rasipaju*i svoja do!ra. 9edan od njihovih sinovaca, vra*aju*i se o$ajan ku*i, na!asa na jednog igumana i otkrije da je on ustvari k*i engleskog kralja. na se za njega uda i stri$evima vrati ono što su stra*ili, tako da oni opet postanu imu*ni ljudi. U centru z!ivanja nije jedna radnja ve* nekoliko pustolovina (tradicija viteškog i gr$kog lju!avnog romana. =. dan 0 9edan radnik odlazi u ženski manastir, pretvaraju*i se da je mutav i ne !aš zdrav. /vojim izgledom on privla$i monahinje, pa one spavaju sa njim. 4a red do%e i monahinja koja je najstarija me%u njima, igumanija, pa 7azeto progovori da !i iz!egao da spava sa njom. 7onahinje veruju da se dogodilo $udo i zahvaljuju milosti !ožijoj na takvom doga%aju. ". dan 0 +liza!etina !ra*a u!ijaju njenog lju!avnika, on joj se javi u snu i kaže joj mesto na kom je sahranjen. na krišom iskopa njegovu glavu i stavi je u jednu saksiju sa !osiljkom, i pošto je svaki dan nad njom plakala, !ra*a joj tu saksiju oduzmu, te ta jadnica u!rzo potom umre. 3ri$a ima elemenata preuzetih iz #olklorne tradicije, iz !alada, romansi i galantne provansalske lirike. &. dan 0 3ietro 8okamapa po!egne s njolelom i nai%e na raz!ojnike. -evojka utekne kroz šumu i do%e u jedan zamak. 3ietra raz!ojnici zaro!e, ali im on umakne i nakon mnogo godina neprilika stigne u zamak u kome je !ila njolela. 2u se ven$aju i vrate u @im (elementi pikarskog romana. '. dan 0 6vido avalkanti, italijanski pesnik i -anteov sagovornik jednom duhovitom opaskom dosko$i nekolicini #iorentinskih plemi*a, koji su hteli da ga nasamare. 3itali su ga šta *e raditi pošto !ude dokazao da 8og ne postoji, a on, pošto su se tada nalazili na gro!lju, kaže im da tu u njihovoj ku*i oni mogu da mu govore šta ho*e (anegdota0 avalkanti je hteo da im kaže da su oni i druge neznalice, u pore%enju sa njim i drugim u$enim ljudima, gori od mrtvaca, pa su prema tome u svojoj ku*i.
1"
G. dan0 2o#ino je jedne no*i zaklju$ao vrata i svoju ženu ostavio napolju da !i je kaznio za prevaru. ada je na njene mol!e nije pustio da u%e, ona u !unar !aci kamen, i kao da je to!ož sko$ila sama. 2o#ino istr$i iz ku*e da je spase, a žena utr$i u nju i zaklju$a se, te njega ostavi pred vratima i žestoko ga izgrdi i osramoti, nazivaju*i ga pijancem i nevernikom. C. dan 0 9edan %ak voli neku udovicu, a ona njega, pošto je zalju!ljena u drugog, ostavi da celu zimsku no* prestoji na snegu. n ipak kasnije podesi da ona u julu ceo dan provede na nekoj kuli, izložena muvama, o!adima i pripeci. B. dan 0 )gumanija jednog manastira uhvati jednu kalu%ericu u krevetu sa lju!avnikom, ali u !rzini umesto poveza$e stavi na glavu ga*e sveštenika s kojim je spavala. ad je to zapazila optužena kalu%erica igumanija je oslo!odi krivice i pusti joj da zadrži svoga lju!avnika. 1D. dan0 3o!edonosni kralj arlo /tariji odlazi kod jednog viteza i tamo se zalju!i u jednu od njegovih k*eri !liznakinja, koja je !ila veoma mlada. ralj se poveri jednom svom prijatelju, a on ga savetuje da iz poštovanja prema gostolju!ivom vitezu sputa svoju strast. @azumni i pemeniti kralj se postidi svoje glupe namere, pa $asno uda o!e devojke za uvažene vitezove i !arone.
Fransoa Ra$le ransoa @a!le je prvi veliki satiri$ar moderne evropske knj. 4jegovo stvaralaštvo nastalo je kao odraz korenitih promena koje su se krajem 1&. veka izvršile u o!lasti #ilozo#ije, nauke, religije i umetnosti. U periodu u kom je stvarao ovaj veliki #rancuski humanista, tradicija srednjeg veka je izgu!ila svoj smisao. )deja o slo!odnom $oveku, koji je apsolutni gospodar prirode i društva, zamenila je srednjovekovno shvatanje $oveka kao !ožjeg sluge, !ez ikakvih individualnih o!eležja. 4ovi društveni poredak o!eležen kao renesansa, oštro se suprostavlja apsolutizmu katoli$ke crkve i a#irmisao slo!odan na$in mišljenja i delanja, ismevaju*i i negiraju*i one tekovine $ove$anstva koje je svojim idejama nametala crkvena tradicija srednjeg veka. @oman 6argantua i 3antagruel napisan je u $ast velikog i slo!odnog $oveka, a njegova humanisti$ka priroda !azirana je na ismevanju i degradaciji pojedinih o!lika ljudskog ponašanja. @a!le se školovao u #ranjeva$kim i !enediktinskim manastirima,što mu je omogu*ilo da se rano upozna sa onim na$inom života koji *e se kasnije pokazati kao omiljeni predmet njegove satire. /voje naj!olje delo roman 6argantua i 3antagruel, napisao je 1&'".
1&
)zvori teme i likova @a!leovog romana preuzeti su iz #olklorne tradicije (srednjovekovnih legendi, pripovedaka i kratkih govornih žanrova, ali ih je autor preradio na sasvim originalan na$in. n je ustvari samo pokušao da legendarne hronike o junaku 6argantui i stvori delo svoga vremena, sa mnoštvom realisti$kih pojedinosti o društvu i prlikama 1'. veka. /vojim idejama ono je potkopavalo crkvenu srednjovekovnu ideologiju i zato je u vreme u kome je nastalo proglašeno kao jereti$ko. @oman je sklopljen iz " dela 0 prvi deo $ini pripovedanje o životu junaka 6argantue, a preostala tri dela imaju za predmet životnu istoriju njegovog sina 3antagruela. njiga o 6argantui zapravo je rodoslov ovog legendarnog junaka, gde do!ijamo podatke o njegovom ro%enju, školovanju i ratnim podvizima. 6argantua je sin neukog, ali do!rodušnog 4ezajeza i majke 6argamele. 4jegovo ro%enje je nesvakidašnje i #antasti$no 0 rodio se za vreme jedne goz!e, kad se 6argamela prejela škem!i*a. d majke je on nasledio gurmanske sklonosti, a od oca že% za vinom. -a se ne !i prepustio raspusnom i dokoli$kom životu otac ga daje na nauke. 3ošto je promenio nekoliko vaspita$a, 6argantua kona$no dospeva u ruke u$itelja 3anokrata, koji ga odvodi u 3ariz i upoznaje sa drugim u$enim ljudima. /luže*i se ironijom i sarkazmom, @a!le iznosi ceo program skolasti$kog o!razovanja kao na$ina da se jedan “prirodno o!dareni ljudski duh” unazadi i zaglupi, s druge strane stoji humanisti$ka koncepcija o!razovanja (u$enje klasi$nih jezika i #ilozo#ije, muzi$ko i #izi$ko o!razovanje, koja uzdiže i oplemenjuje pojedince. vi @a!leovi pogledi podudaraju se sa 3latonovim vi%enjem o!razovanog $oveka, sposo!nog da služi zajednici i državi. 3ošto je izneo sve zgode iz 6argantuinog vojni$kog života (epizode u kojima se prikazuje od!rana zemlje od neprijatelja $emer0žutice @a!le govori o osnivanju 2elemske opatije. U ovim poglavljima, dosta je koncepcija @a!leovog ideala društvenog života, nastala kao vrhunac 6argantuinog ( a u stvari piš$evog humanisti$kog o!razovanja i razmišljanja. 2o je utopijska vizija jednog idealnog manastira, slika koja predstavlja potpunu suprotnost tadašnjih crkvenih ustanova. 3o @a!leu, sre*na ljudska zajednica može da opstane samo ako u njoj nema nikakvog ograni$enja koje je protivno ljudskoj prirodi i $ove$nosti. 2u život te$e po prirodnim, a ne crkvenim zakonima i sve je prepušteno naho%enju pojedinaca. /vi se o!la$e i ponašaju onako kako žele, veruju*i jedino u zakon prirode. 7ada je @a!leova koncepcija društvenog i manastirskog života krajnje slo!odna ona je ipak u sprezi sa religijom, a ne protiv nje. U 2elemsku opatiju mogu da u%u samo oni koji su pošteni i puni lju!avi za druge. ?icemerima i lošim ljudima je tu za!ranjen ulaz. @eligioznost ransoa @a!lea po$iva na ljudskim, a ne na !ožanskim zakonima. 3o ugledu na @oterdamskog, on je želeo da se hriš*anstvo vrati svojim osnovnim na$elima, da se odvoji od crkve i da se rukovodi na$elima humanosti, a ne dogmatskim u$enjima o prolaznosti i ništavnosti ovozemaljskog života. @a!leov roman se !avi pitanjima morala, religije i to sa stanovišta slo!odnog $oveka, oslo!o%enog svih srednjovekovnih predrasuda i hriš*anskog idealizma. ) mada je njegovo vi%enje po prirodi utopijsko @a!le je ipak veliki realista. roz usta svog junaka i njegove postupke, on se !avi stvarnim pitanjima svog vremena i slika karaktere koji su tada zaista postojali0seljake, ratnike, intelektualce, sveštenike. @a!le postavlja
1'
pitanja iz svih o!lasti društvenog života i ljudskog delovanja 0 #ilozo#ije, religije, morala, pedagogije, politike. 4jegovo interesovanje zaokuplja ljudska svakidašnjica i zato !i se moglo re*i da je on jedan od prvih renesansnih pisaca koji je knjiž. vratio životu i realnosti. ) na polju jezika @a!le je prekinuo sa starom tradicijom. Umesto uzvišenog latinskog koji je !io jezik crkvenih velikodostojnika, on koristi živ i so$an narodni jezik, a on je i omogu*io humoristi$ke e#ekte romana. 4a po$etku svog romana, pisac je sam o!razložio karakteristike svog humora 0 on služi kao odušak i ima oso!a%aju*u “katarzi$ku” ulogu, sredstvo je uz pomo* koga se $ovek lakše održava u napornoj svakodnevici. li @a!leov smeh nije sam se!i svrha. n je maska kojom se prikriva stvarnost, sredstvo da se iskažu istine koje mogu i da !ole. Humor u 6argantui ima zapravo, pedagošku, didakti$ku ulogu, a ispoljava se u razli$itim vidovima 0 kao ironija, satira, groteska, pa $ak i sarkazam. Usmeren je na sve i svakoga, a naro$ito na one pojave $ije je vreme prošlo i koje zaustavljaju napredak ljudske misli (skolastika, iskrivljena slika religioznosti, pohlepa vladara 0 sve ono što je negativno i neusaglašeno sa humanisti$kom #unkcijom pojedinaca i društva, sa prirodom. 6argantua i 3antagruel je roman ponikao na temeljima narodne kulture i narodnih izvora. smehovnim #ormama koje je @a!le koristio u svom delu pisao je ruski teoreti$ar knjiž. 8ahtin. n kaže da osnovi @a!leovog humora leže u tekovinama tzv. karnevalske kulture, porodi$ne knj. i uli$nog govora. arnevalska atmos#era predstavljala je nali$je služ!ene, o#icijalne atmos#ere i na ver!alnom planu, imala je speci#i$an stil, sim!oli$an i podrugljiv. arnevalski svet je svet naopa$ke i za razliku od služ!enog, on je prizeman, telesan i $ulan. 4jegovo osnovno oruže je smeh i to “opštenarodni i univerzalni”, koji je propagirao jednakost i !liskost me%u ljudima. 2aj karnevalski elemenat, njegov jezik i humor prikazan je u @a!leovom stvaralaštvu. 4jegov roman je prepun slo!odnih izraza i psovki i to u cilju snižavanja i okretanja ka telesnom i materijalnom (8ahtin je to nazvao “grotesknim realizmom”. @a!le daje aluzije na delove tela (6argantuino ro%enje i na $ulna zadovoljstva (proždrljivost, suprotsavljaju*i ove pojave onome što je gore, što je !ožansko i uzvišeno. /ve je u @a!leovom romanu “spoj nespjivog” grotesknog i izokrenuto naopa$ke, zasnovano na suprotnosti (duh0telo, gore0dole, život0 smrt. 2u se sudaraju stvarno i #antasti$no, smešno i oz!iljno, groteskno i prirodno. Hiper!olizacija i sim!oli$nost omiljeni su @a!leovi postupci 0 on predstavlja sve ono što odudara od prirodnog i normalnog (priroda je za njega, primarno na$elo života i zato on slavi ljudsko telo i nagone $oveka. /a svojom realisti$kom osnovom i satiri$nim uo!li$avanjem @a!le je romanom 6argantua i 3antagruel proslavio i uo!li$io ideje humanizma i renesanse, a#irmisao $oveka kao slo!odno !i*e i vratio ga prirodi. :a #rancusku knjiž. on je u$inio ono što i @oterdamski za nema$ku i /ervantes za špansku.
1G
ŠEKSPIR)Stvaralatvo Eekspir je pisac o kome se najviše raspravljalo u istoriji knjiž. asnije pisci su ga i hvalili i osporavali (5olter, 2olstoj, +liot, ali mu se svakako mora priznati da je u$inio revolucionarne promene na polju dramske knj. 4jegova dela su i danas predmet mnogih prou$avanja, a njegovi komadi se i dalje izvode s nesmanjenim interesovanjem. Eekspirovom životu se malo zna (najviše se o njegovoj !iogra#iji saznaje u 1B. i ;D. veku. @o%en je u /trast#ordu, u +ngleskoj, !io je sin gradona$elnika koji je z!og optuž!e da je lovokradica morao da po!egne u ?ondon. 2amo je mladi Eekspir pristupio jednoj pozorišnoj grupi i po$eo izvoditi pozorišne predstave. 2o je druga polovina 1'. veka, vreme poznato kao eliza!etanska epoha (karakteristi$na po suko!u protestantske (anglosaksonske i katoli$ke crkve, kraljica +liza!eta !ila je prosve*ena vladarka koja $ini ogromne napore za uspon +ngleske u pomorstvu i trgovini, ali i za a#irmaciju kulturnog života, naro$ito pozorišta. +ngleska doživljava procvat renesansne kulture (ali kasnije nego u drugim evropskim zemljama. 3ozorišna umetnost proisti$e iz srednjovekovne tradicije, ali dok su se u srednjem veku predstave izvodile na dvorovima, u +ngleskoj one postaju za!ava i za široke narodne mase. 8aš je to vreme u kulturni život zemlje uklju$uje se Eekspir. 3rva svoja dela (epske pesme tmica ?ukrecije, 5enera i donis i sonete (tzv Eekspirovske sonete od tri katrena i jedne tercine, ukrštenom rimom i duga$ijem razvojem teme nego kod 3etrarke, stvara na samom po$etku 1G. veka, ve* 1&BC. god. pominje se kao slavan pisac 1&BB. god. osnovan je 6lo! teatar, najpopularnije pozorište Eekspirovog do!a. 3ozornica je !ila kružnog o!lika i sastojala se od tri nivoa koja su lepezasto pore%ane radi !oljeg pogleda i akusti$nosti. 2o je !ilo pu$ko pozorište, za široke narodne mase 0 pozorište društvenog karaktera (!ogataši su pla*ali da im se predstave izvode prvatno, na dvorovima. 3ostojale su pozorišne trupe 0 glumci su mogli da !udu samo muškarci, pa su oni igrali i ženske uloge (otuda u Eekspirovim dramama malo ženskih lica i morali su imati de$iji glas, kostimi su !ili raskošni, ali je scenogra#ija !ila siromašna (nije se toliko pažnje pridavalo e#ektima, koliko radnji i likovima. 2ekstovi drama su neodvojivi od izvo%enja na pozornici, pisani su za izvo%enje a ne za $itanje. Eekspir je i sam glumeo u svojim predstavama. /ižei njegovih drama nisu originalni, #a!ule su poznate od ranije, ali ih je Eekspir tako prera%ivao da je stvarao potpuno nova dela. 4apisao je =G drama razli$ite tematike (tragedije 0 9ulije
1C
delima Eekspir se javlja kao veliki psiholog, genijalan poznavalac $ove$je duše, veliki moralista. /ve na sceni, !ilo da je smešno ili tužno, dovodi se u vezu sa karakterom junaka 0 radnja proisti$e iz njihovog karaktera, iz psihologizacije. 2ome su podre%eni i postupci junaka, $ija se psihološka stanja do$aravaju naro$itim jezi$kim sredstvima 0 govor kao sredstvo za do$aravanje li$nosti (junaci sami pri$aju o svojim emocijama. 2a jezi$ka upe$atljivost postiže se npr. razli$itim govorima, oponašanjem govora odre%enog kraja, tipa ljudi i njihove klasne pripadnosti (visokoparni, retorski govori (npr. Hamletovo izražavanje dato u jampskim desetercima sa puno meta#ora i slikovitosti, što njegovim re$ima daje dvosmisleno zna$nje, ili npr. svakodnevni govor gro!ara u Hamletu, sa o!i$nom leksikom i izražavanjem. U tu svrhu Eekspir upotre!ljava i kovanice, neologizme i nove re$i. 9unaci se, ponašaju u skladu sa svojim karakterom, o!razovanjem i klasnom pripadnoš*u, a sve se to izražava putem govora, što poja$ava upe$atljivost dela i pri!ližava ga realnosti. ?ikovi su šarenoliki, iz svih društvenih slojeva 0 kraljevi, plemi*i, vitezovi, sluge, ro!ovi, gro!ari, dadilje, $ak i lude kao pose!na društvena pojava 0 sve su to upe$atljivi i živi likovi. Eekspir svoje likove produ!ljuje psihološki (naro$ito negativne likove, zlikovce 0 u 7ak!etu se prikazuje razvoj od poštenog $oveka do zlikovca, u Hamletu njegova neodlu$nost, u ralju ?iru 0 sud!ina kralja kao žrtve stvarnosti. 2o su li$ne tragedije Eekspirovih junaka, koje se zatim prenose i na njihovu okolinu. !ra%uju se ve$ne ljudske teme, stavljene u krug porodice i društvenog života svakodnevice, prikazuje se kako se porodi$ni ili društveni mir narušava z!og karaktera jednog od njihovoh $lanova (kontrast ostvaren paralelnim prikazivanjem dvaju porodica, jedne nesre*ne (npr. Hamletove i druge sre*ne (npr. 3olonijeve. Eekspirovi stihovi puni su sentencioznosti (lako se pamte, sadrže mnoštvo mudrih izreka i re$enica.
Tra!e"i#e Eekspirova tragedija pred gledaoce izvodi veliki !roj likova (mnogo više nego helenska tragedija, ali ona je prevashodno pri$a o jednoj ili najviše dvema oso!ama junaku i junakinji. @adnja postepeno vodi ka smrti glavnog junaka, ali u se!e uklju$uje i uz!urkani deo života koji prethodi smrti i vodi u nju. 2o je, zapravo, pri$a o stradanju i zlom udesu koji vode u smrt. 3o pravilu, takva strašna nesre*a je uvek neo$ekivana i odudara od ranije sre*e i slave (kad se takva izuzetna patnja i propast svale na junaka, i šire*i se sve više i više, pretvore u potpuni užas, oni prestavljaju pravi sastojak tragedije i glavni izvor tragi$nih ose*anja, naro$ito sažaljenja. od Eekspira se takva tragedija uvek odnosi na ljude “visokog položaja”, na kraljeve ili plemi*e, na pravnike u državi ili $lanove velikih porodica $ije su sud!ine od javnog zna$aja. 2eške nesre*e u tragediji proisti$u uglavnom iz radnje, a ona iz postupaka junaka. )zvestan !roj lica stavljen je u odre%ene okolnosti, iz sadejstva njihovih karaktera u tim okolnostima nastaje izvesna radnja, ta radnja ra%a neku drugu radnju, a ona opet seled*u, dok niz me%uso!no povezanih doga%aja ne krene neiz!ežnim tokom propasti. 2u se ljudi pojavljuju prvenstveno kao pokreta$i ili “tvorci sopstvenog jada”, pa središte tragedije leži u radnji koja proisti$e iz karaktera, ili u karakteru koji se utapa u radnju Eekspirove tragedije nam predo$avaju kako $ovek sam odlu$uje o svojoj sud!ini. 4i jedan od junaka, doduše, nije želeo da ih zadesi nesre*a, koja ih na kraju snalazi, ali svi oni (osim 7ak!eta $uvaju*i svoje ljudsko dostojanstvo ili od!ijali da se!e spasu $ine*i
1B
podlost, ili su joj se, nadmo*noj, suprostavili i herojski podlegli. /vi ti ljudi su stavljeni pred pitanje kako da prožive svoj život. 3re Eekspirovog vremena, odgovor na to pitanje glasio je 0 svoj život $ovek tre!a da proživi propremaju*i se za “onaj svet”, za spas i život svoje duše. li sada, s propadanjem #eudalizma i opadanjem autoriteta crkve, iš$ezavala je i vera u posmrtnu nagradu za !ogo!ojažljivo življenje na zemlji, sla!io je i strah od pakla i ljudi su hteli da im telo na ovom svetu do!ije sve što im on može pružiti. 4ova shvatanja dolazila su uglavnom iz )talije, pradomovine renesanse. 3rožeti tim novim idejama, mnogi ljudi nisu priznavali nikakvo ograni$enje u zadovoljavanju svojih prohteva, osim granica svoje mo*i. Upravo takve ljude slika Eekspir u svojim tragedijama 0 kako su ljudi Eekspirovog vremena želeli da žive do!ro i da ostvare svoje ciljeve na ovom svetu, mnogi od njih su savest terali od se!e ($ini to i Hamletov stric laudije, a naro$ito 7ak!et. 4i jedan od njih nije sasvim !ez savesti, ali svi su oni rešeni da se ne o!aziru na nju. Eekspir prikazuje razne likove s raznovrsnim savestima 0 kod 7ak!eta je to najpre samo savest o podani$kim prijateljskim, ro%a$kim, doma*inskim o!avezama, kod ?ira savest autokrate, koja mu dopušta da liši nasledstva i progna k*er koja nije pokazala dovoljno odanosti suverenom ocu. Hamletova savest je najosetljivija 0 on $ak i suviše misli na sve mogu*nosti ishoda, ose*a se odgovornim za ishod svog $ina, za svoje želje i namere. kao što se Eekspirovi likovi menjaju u toku z!ivanja, tako se razvija i menja i njihova savest 0 preterano skrupuloznom Hamletu ona na kraju nalaže da u!ije u!icu, ?ira njegova autokratska savest kasnije mu$i kajanjem z!og njegove svireposti prema ordeliji, kod 7ak!eta kao da se ona na kraju svodi na savest ratnika0koja mu ne dopušta da podlegne !ez !or!e. /avest ne donosi sre*u ni jednom od Eekspirovih tragi$nih junaka, ni Hamletu, kod koga savest postaje ko$nica za delanje, ni ?iru $ija kraljevska savest tek kroz patnju i ludilo pro!ražena u $ove$ansku, ne može spasiti život voljene k*eri. Eekspir želi da pokaže kako $ovek koji nikako ne dopušta da ga savest ko$i i koji dosledno ide svom cilju, neminovno skon$ava okružen strahom i mržnjom, napušten od svih i najdu!lje razo$aran u život. /vaki tragi$ni junak ima neku svoju tragi$nu krivicu z!og koje mora da odgovara. Hamletova je 0 njegova kole!ljivost, nastala iz skrupuloznosti, ?irova 0 što je verovao starijim k*erima, a nije verovao najmla%oj, orelija mora !iti o!ešena jer je prema ocu !ila iskrena iz ponosa i jogunstva. /mrt tragi$nog junaka je neiz!ežna 0 nju ne zahteva uspstavljanje narušenog kosmi$kog poretka, volja !ogova, niti predodre%enost $ovekove sud!ine (kao u helenisti$kim tragedijama, ve* volja junaka, njihov karakter, nemanje snage da se suprotstave svojim sla!ostima i porocima. Eekspir ponekad prikazuje poreme*ena stanja duha 0 ludilo, mese$arstvo, privi%enja, kao i natprirodne pojave 0 duhove i veštice koji raspolažu natprirodnim znanjima. 2e natprirodne sile uvek stoje u najtešnjoj vezi sa kareakterom A daju o!eležje unutarnjim porivima junaka i vrše ogroman uticaj na njihova psihološka stanja (zastrašuju*e ose*anje krivice kod 7ak!eta, podozrevanje kod Hamleta. /ile koje deluju u ljudskom duhu, !ile one do!re ili zle, li$na strast ili !ezli$ni princip, sumnje, želje, o!ziri, ideje, prikazane su kako delaju u ljudima i stvaraju suko!e me%u njima, stvaraju nemire i suko!e u duši junaka. )zdajni$ka 7ak!etova am!icija sudara se sa odanoš*u i rodolju!ljem 7ekda#a i 7elkolma A to je spoljni suko!. li te sile ili na$ela podjednako se !ore i u samoj 7ak!etovoj duši0 to je unutrašnji suko!.
;D
6lavni lik Eekspirovih tragedija je uvek neka izuzetna priroda, razli$ita od svoje okoline. 2o su izrazito jednostrane li$nostti, potpuno posve*ene nekoj naro$itoj ideji, potpuno nesposo!ne da se odupru sili koja ih vu$e u tom pravcu, o!uzeti težnjom da celo svoje !i*e poistovete sa jednim interesom, predmetom, straš*u ili željom. 2o je #atalna oso!ina, ali je istovremeno i uzvišena 0 kad se ona udruži sa plemenitoš*u ili sa ogromnom snagom, li$nost poprima onu veli$inu koja ne po!u%uje samo simpatiju i sažaljenje nego i divljenje, strah i strahopoštovanje. U ololnostima u kojima se našao takav junak, njegova tragi$nost, koja je tako%e i njegova veli$ina, ko!na je po njega. n greši zato što dela ili ne dela i njegova pogreška zajedno sa drugim uzrocima odnosi mu pogi!iju. 2o je junak koji je ina$e pozitivan, ali svojom sla!oš*u ili propustom u datim okolnostima izaziva nesre*u. U tom smislu on je sam uzro$nik svog tragi$nog kraja. U tragedijama ima i likova koji predstavljaju “glas zdravog rzmuma” (Horacio u Hamletu, luda u ralju ?iru. :a raliku od negativnih likova oni su pasivni posmatra$i i nisu u stanju da uti$u na tok tragi$ne radnje, ali su nosioci postojanosti i pokazatelji normalnosti u proreme*enom svetu tragi$nih krajnosti. >ak i govor tih likova odudara od jezika protagonista. -ok re$iti izlivi glavnog junaka o!iluju hiper!olama i grozni$avom retorikom, oni se oglašavaju neukrašenim jednostavnim izrazima, a u onome što govore naglasak je stavljen na uo!i$ajeno, na životnu stvarnost, na trajne vrednosti kolektivne svesti. U novije vreme neki kriti$ari pokušavaju da Eekspirov tragi$ni o!razac o!jasne pomo*u antropološkog pristupa. ni smatraju da Eekspirove tragedije odražavaju proces preo!ražavanja o!redne tradicije u književnu tradiciju. 2ragi$ni junak je ustvari oso!a koja se prinosi na žrtvu. /uština tog žrtvenog o!reda je u tome što se zlo u jednoj društvenoj zajednici prenosi na odre%enog pojedinca, a zatim se njegovim uništenjem ili progonstvom to zlo iskorenjuje iz zajednice. 2akav o!red uti$e na koklektivnu svest zajednice, pa tako tragedija dovodi do produ!ljivanja “gledao$evog ose*anja zajedništva sa !ližnjima”. 5eliki Eekspirovi tragi$ni junaci odrekli su se na$ela ljudske me%uzavisnosti i odvojili se od normalnog tkiva zajednice. 4jihova propast tako posredno potvr%uje zna$aj zajedni$kih vrednosti. Hamlet
Hamlet je verovatno naj$itanija drama svih vremena, jedno od najve*ih dela svetske knjiž. (mada ima i opre$nih mišljenja 0 5olter u 1C. veku naziva je “prosta$kom i varvarskom dramom, kao delo nekog pijanog divljaka”, +liot je nazivao “umetni$kim promašajem”. 3raizvor Hamleta !ila je jedna istorija iz varvarskih vremena. “-anska istorija”, nastala je verovatno u 1;. veku, a koja sadrži skoro sve zna$ajnije likove i neke važne delove zapleta Eekspirovog dela. /lede*u verziju pri$e o Hamletu predstavlja jedna anonimna engleska drama koja nije sa$uvana, a koja se ponekad naziva “3ra0Hamlet”, da !i se
;1
razlikovala od Eekspirove tragedije. 3rvi podatak i Eekspirovoj drami o Hamletu poti$e iz 1'D;. godine iz vremena Eekspirove pune stvarala$ke zrelosti (što se vidi po izvrsnoj kompoziciji, po na$inu na koji je vo%en zaplet, po stilu i po karakterizaciji. ?ikovi su veoma raznovrsni i upe$atljivi A pored pripadnika kraljevske porodice, tu su velikaši, studenti, mornari, glumci, dvorani, vojnici prosti gro!ari. /koro svaki od njih ima neku individualnu crtu koja je u skladu sa ulogom tog lika u zapletu i s društvenim položajem koji zauzima. /redstva kojima se Eekspir služi za slikanje karaktera vrlo su raznovrsna. 3onekad pri!egava uproš*enom postupku opisane karakterizacije (jedan lik pri$a o drugom, npr. kada #elija opisuje 3oloniju Hamletovo duševno stanje. 7nogo $eš*e, me%utim, Eekspir koristi stilsku karakterizaciju, odnosno variranje na$ina izražavanja prema liku (npr. arhai$ni -uh, uzdržani Horacio, priprosti gro!ari. 2ako sam dramski govor i stil postaju projekcija karaktera. Eekspir primenjuje i monolog, koji je najviše vezan za Hamletovu karakterizaciju A monolozi daju du!inu njegovom liku koja se ne !i mogla nazna$iti drugim dramskim sredstvima kao što su tu%i komentari, dijalozi, ili $isto #izi$ko ponašanje. Hamletova psihološka stanja iznose se najviše putem njegovih monologa. 4jihovim uklanjanjem tok radnje ne !i se skoro nimalo poremetio, ali !i drama !ila lišena nekih najtipi$nijih trenutaka, a Hamlet !i izgu!io svoje unutrašnje !ogatstvo. arakterne oso!ine likova u drami isti$u se i pomo*u kontrasta sa drugim likovima (npr. Hamlet A ortin!ras, Hamlet A ?oert, Hamlet A Horacio, laudije A stari Hamlet. Eekspir retko koristi samo jedan metod karakterizacije i naj$eš*e svoje likove gradi kom!inacijom raznih postupaka, koriste*i $ak i neka never!alna sredstva karakterizacije (hod, !oja glasa, mimika, gestikulacija, kostimi. U tom mnoštvu živih i individualizovanih likova Hamletu pripada pose!no mesto. n je u središtu pažnje i sve ostale li$nosti su njemu podre%ene. 2o je lik koji je veoma složen, protivre$an i nedoku$iv. /koro uvek je pod teretom nekog snažnog ose*anja, pod velikim psihološkim pritiskom, na ivici rastrojstva. 7e%utim, iz primed!i drugih li$nosti i iz njegovih re$i, može se naslutiti jedna sasvim druga$ija oso!a A Hamlet kakav je !io pre nego što je na se!e prihvatio teret osvete (#elija govori o njegovoim vojni$kim sposo!nostima, o!razovanju, mudrosti A !io je uzor svima. 3a $ak i kad ga snalazi tragi$an period njegovog života, on povremeno pokazuje nekadanašnje oso!ine svoje li$nosti. /ve Hamletove oso!ine ispoljene su s toliko psihološkog realizma i izražajne snage da on deluje toliko upe$atljivo kao kakvo stvarno ljudsko !i*e. 4ajizraženije crte Hamletovog lika su sklonost ka razmišljanju, ose*ajnost, odvratnost prema ženama izazvana ponašanjem njegove majke i #elije, duhovitost, inteligencija, sposo!nost za iskreno divljenje drugima, sklonost ka samoispitivanju i samooptuživanju i visoko razvijena moralna svest. 7e%utim, iako nam pokazuje mnoge vidove svoje li$nosti (kroz odnose sa drugima, on ipak skriva li$nost kao celinu. 4ajuo$ljiviji primer njegove $udne li$nosti je pro!lem neodlu$nosti. Hamlet odlaže izvršenje onoga što je nauimo A pošto se zakleo da *e osvetiti podlo u!istvo svog oca, on dva meseca kasnije prekoreva se!e što ništa nije uradio. 3roverivši krivicu svog strica i zati$u*i ga pri molitivi, on ponovo odlaže svoju osvetu, odlazi na put u +nglesku i vrativši se, pristaje na dvo!oj. 2ek u poslednjem trenutku, smrtno ranjen, u!ija zlo$inca. Uzrok tog odlaganja !io je i ostao pro!lem za istraživa$e. 4ajprostije
;;
o!jašnjenje je tehni$ko dramaturško 0 po njemu, Hamlet odlaže svoj $in zato što ina$e ne !i !ilo drame. -a je energi$an i odlu$an, on !i smesta u!io u!icu svoga oca, i drama !i se završila ve* posle prvog $ina. :ato je Eekspir od njega morao na$initi kole!ljivca, neaktivnog mislioca, mozgalo. )ma, me%utim, kriti$ara koji tvrde da je Hamlet kada tre!a vrlo odlu$an, hra!ar i e#ikasan (on !ez trunke oklevanja polazi za -uhom, u!ija 3olonija, sakrivenog iza zavese, prema #eliji je uvredljiv i agresivan, iz!avlja se iz ropstva gusara, pored #elijinog gro!a izaziva ?aerta, i na kraju u!ija samog kralja. Hamlet je u stanju da u$ini sve samo ne ono što je njegov zadatak, samo za jedan $in mu nedostaje energija A za to da u!ije u!icu svoga oca. n nije neaktivan, po svojoj prirodi, ve* osvetu odlaže iz straha od pakla, jer mu savest ne dozvoljava da izvrši taj $in (sam Hamlet više puta pominje re$ “savest”. /vest o zna$aju njegovih postupaka razmišljanje o tome šta *e mu taj $in doneti do!ro ili zlo, !lagoslov ili prokletstvo, nagradu ili kaznu 0 to je uzrok Hamletovom kole!anju. 4jemu savest ne dozvoljava da izvrši smrtnu presudu koja !i se zasnivala isklju$ivo na iskazu duha. 4jemu je potre!an dokaz, i on ga do!ija kad otvori zape$a*enu poruku koju nose @ozenkranc i 6ildensteri i kad iz nje sazna da po nare%enju laudijevom on sam tre!a da !ude u!ijen, $im stigne u +nglesku. 2ek tada Hamlet može da od!aci sve svoje skrupule i da veruje da je “savršeno po savesti” da u!ije laudija. -akle, Hmlet nije drama o $oveku nesposo!nom na akciju, to je drama ispunjena Hamletovom !or!om za savla%ivanje skrupula, koje poti$u otuda što se preuzeti zadatak isuviše poklapa s njegovim li$nim interesom (nasledstvo prestola, s težnjama koje on smatra za se!i$ne i poro$ne, i ta unutrašnja aktivnost, koja dugo spre$ava njegovu glavnu spoljnu akciju upravo je najplemenitija crta Hamletovog karaktera. 2ek kada je u se!i po!edio $astolju!lje, osvetolju!ivost i li$nu osvetu i postao rešen da $asno ispuni svoj $ove$anski zadatak, pošto je pregoreo i svoj život A tek tada je Hamlet mogao da u!ije laudija. 3ro!lem Hamletovog ludila predstavlja još jedno pitanje na koje se daju razli$iti odgovori. 3o nekima, Hamlet je sve vreme prise!an i samo se pravi da je lud. / takvom koncentracijom samo prividnog ludila u skladu je ponašanje -uha s po$etka drame. -uh o$igledno smatra da je to pouzdano sredstvo koje *e Hamletu pomo*i da izvrši osvetu, pa zahteva da se Horacio i 7arcelo zakunu da ne*e odati da je Hamletovo ludilo samo pretvaranje. li, u toku razvoja radnje, simulirano ludilo postaje Hamletu oduška u nervnoj i duhovnoj prenapregnutosti i njegova nesta!ilnost i nekontrolisano ponašanje ponekad deluju kao da su istiniti. :a vreme izvo%enja predstave Hamlet se ponaša neo!i$no, i to je o$igledno deo njegove taktike, jer se nalazi pred o$ima celog dvora. li pošto kralj prekine izvo%enje i svi osim Hamleta i Horacija odu, Hamlet se ipak ne vra*a u normalno stanje. 4jegovo ponašanje je i dalje $udno, naro$ito u pore%enju sa mirnom pri!ranoš*u Horacija, tako da se njegov neo!i$ni govor i postupci mogu najpre o!jasniti kao povremeno zastranjenje pod pritiskom silne uz!u%enosti. >ini se zato da je Hamletovo ludilo povremeno maska, koju navla$i radi sopstvene !ez!ednosti, a povremeno stvarna nesta!ilnost u kojoj njegov potpuno napeti duh nalazi oduška. 7e%u mnogo!rojnim temama koje se pronalaze u Hamletu, tema glume je jedna od središnjih 0 ne samo gluma$ka trupa koja dolazi u +lsinor, ve* i ve*ina li$nosti kojima je Hamlet okružen 0 oni na razne na$ine pokušavaju da prikriju svoja prava ose*anja,
;=
svoje prave namere, pa i svoju pravu prirodu. ralj laudije ni jednom u tragediji ne razgovara sa Hamletom nasamo, jer je njemu naro$ito stalo da njegov odnos sa Hamletom !ude odnos jedne javne #igure prema drugoj, dok !i svaki razgovor u $etiri oka morao pokazati šta se u stvari krije iza javne uloge koju kralj igra. ) u svom govoru laudije se pokazuje kao glumac, koji smišljeno igra ulogu mudrog državnika i do!rog strica, ali i kao retor koji želi da svoje slušaoce, prvenstveno Hamleta, zaseni i o!mane sjajno skovanim raskošnim #razama. 2ako, kad u svom govoru do%e do najosetljivije teme, do svog !raka sa 6ertrudom, on kraljicu naziva prvo “snahom”, zatim “kraljicom”, i najzad “juna$ke zemlje naše naslednicom” i tako skriva li$nost o kojoj je zaista re$, iza niza titula. lasi$nom so#isti$kom veštinom o!manjivanja. laudije saopštava Hamletu da se oženio njegovom majkom. 2u i 6ertruda na svoj na$in glumi, pokušavaju*i da doga%aje prikrije maskom prirodnog toka stvari. U sceni u kojoj Hamlet i #elija razgovaraju, i njih dvoje glume 0 o!oje znaju da ih kralj i 3olonije prisluškuju i zato se ta scena odvija na dve ravni 0 na jednoj je stvarni odnos Hamleta i #elije, na drugoj odnos koji o!oje glume za one koji slušaju. li re$i koje Hamlet govori nisu upu*ene samo onima koji slušaju iza zavese, one su upu*ene i #eliji. n joj kaže da ide u manastir (dvosmislenost re$i “nunnernj0manastir i javna ku*a”. Hamlet sada glumi ludilo, o!ilato se služe*i dvosmislenostima i igrama re$i, ali one su sve upu*ene u jednom pravcu (aluzija na to da je kraljevska postelja -anske postala “ležište za !lud i sramno rodoskrnavljenje” i da se i #elija, od $edne devojke, pretvorila u !ludnicu. U vezi kraljice i kralja Hamlet vidi nešto prljavo i animalno, i slike kojima on opisuje taj !rak uglavnom su uzete iz životinjskog sveta A “U smrdljivome znoju živeti Postelje masne, sladiti se tu I pariti u svinjcu poganom”..
Hamlet i #eliju sad stavla na istu ravan na koju se za nega nalaze kralj i kraljica i njihov !rak. 3osle javne lju!avne scene sa Hamletom, u kojoj je #elija pretvorena u !ludnicu, ona menja svoje mesto u strukturi drame. @azenkranc i 6ildenstern glume prijateljstvo i naklonost prema svom drugu iz detinjstva, a ustvari su laudijevi špijuni. U laudijevim rukama oni više nisu li$nosti, ve* !ezli$ne i uzajamno zamenljive maske ($ak i kralj meša njihova imena. ) kada je +lsinor prikazao kao jedno veliko glumište, Eekspir u dramu uvodi prave glumce i time tema glume u drami do!ija svoju drugu stranu i zna$enje. /ada na pozorišnoj predstavi koju Hamlet prire%uje da !i uhvatio kraljevu savest u klopku, na pozornici, vidimo dve vrste glumaca 0 na jednoj strani su oni koji se glumom sakrivaju, a na drugoj oni koji glumom otkrivaju. 3re same predstave, Hamlet daje upustva glumcima, govore*i im da je cilj glume da ona !ude “ogledalo prirode 0 da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, a poroku njegovu ro%enu slik”. no na šta kralj, za vreme predstave reaguje nije samo sli$nost situacije na sceni sa onim što se z!ilo u životu, ve* i du!oka istovetnost prirode zlo$inca na sceni i njegove sopstvene prirode sakrivene iza maske lju!aznog strica i mudrog državnika.
;"
4ajve*i pro!lem za reditelje i tuma$e predstavlja pojava duha Hamletovog oca u drami. U evropskoj knjiž. ne doga%a se $esto da neko vodi razgovor sa !i*ima iz drugog sveta 0 to je !ilo dozvoljeno diseju, +neju, -anteu, austu. /cena sa duhom Hamletovog oca nije !itna samo z!og otkrivanja zlo$inca, ona je i scena u kojoj su prisutna dva sveta 0 nejasni svet u kome se nalazimo i jasni svet sa one strane. Eto je najvažnije, ona nam pokazuje jaz koji postoji izme%u ta dva sveta. ada duh ode, mi znamo da Hamlet ostaje sam, da *e morati sam da se snalazi i sam da odlu$uje, i da mu niko ne može pomo*i da razazna šta je stvarnost a šta privid. :a Hamleta duh njegovog oca je o!jektivna, realna pojava, kao nešto što stvarno psotoji. 2o je Hamletova veza sa drugim svetom, koja je osnovni uzrok što je on tako mnogo razmišljao o smrti, i o prirodi sveta 0 samo na drugom svetu ljudi postižu ispunjenje prave prirode svoga !i*a i Hamlet zato odgovore na “ovozemaljska” pitanja morala i savesti i traži “sa one strane”, u svetu koji mu je duh njegovog oca dopustio da zaviri. -o vremena kada je po$eo da piše ovu dramu, Eekspir je u potpunosti izgradio svoj dramski jezik i stil. /til Hamleta se neprekidno menja i može !iti svakodnevan i neusiljen, kao u razgovoru Hamleta sa stražarima, svesno poeti$an, kao u opisu jutra na kraju prve scene, divlje žestok, kao u sceni u kralji$inoj odaji, prirodan i neposredan, kao u monolozima. 7nogi izrazi iz Hamleta prešli su u svakodnevni govor (“!iti il ne !iti, pitanje je sad”, “ima nešto trulo u državi -anskoj”, “sla!osti, ime ti je žena”. 4eke slike se provla$e više puta u drami (slike raspadanja, zaraze, !olesti, truljenja kao meta#ore trulog državnog organizma i sumnji koje razdvajaju Hamletovu li$nost. 4eke slike imaju $ak i moralnu, eti$ku vrednost. Hamlet se razlikuje od ostalih Eekspirovih drama i po $estoj upotre!i proze. na je pokazatelj 0 ljudi iz nižih slojeva (npr. gro!ari, li$nosti poreme*enog uma (Hamlet u trenucima ludila i #elija pošto izgu!i razum, proza se koristi i u pismima, i prozni izraz se sli$no stihovima menja zavisno od konteksta A nekad je jednostavan i prirodan, a nekad više retori$an.
Kralj Lir
ralj ?ir je napotresnija Eekspirova tragedija. 2o je tragi$na vizija $ovekovog položaja u odnosu na svet, na svoje !ližnje i na se!e samoga. 3ri$a o kralju ?iru !ila je poznata dugo pre Eekspira (u “)storiji !ritanskih kraljeva” (1==G. javlja se prva verzija te pri$e, a zatim i kasnije u okviru “gledala za vlastodršce” (1&G", Holinšedove “Hronike”, u /pensovoj “5ilinskoj kraljici”. 6lavni Eekspirov izvor !ila je anonimna drama pod naslovom “)stinita istorija kralja ?ira”, o!javljena 1'D&. ali prikazaivana još BD0tih godina 1'. veka. U svim pomenutim izvorima ?ir ponovo zado!ija kraljevsku vlast posle vojne po!ede svoje najmla%e *erke. 3osle toga, on vlada neko vreme i umire od starosti, a nasle%uje ga ordelija. asnije, protiv nje ustaju njeni sestri*i i !acaju je u tamnicu, gde se ona u!ija. 7ogu*e
;&
je da su na Eekspira uticali i neki istorijski doga%aji iz njegovog do!a. U vreme kada je pisan ralj ?ir, mnogim ?ondoncima je !ila poznata sud!ina 8rajana nezija, dvoranina kraljice +liza!ete. 49egove dve starije *erke pokušale su da ga sudski proglase ludim kako !i se do$epale njegovih poseda, ali najmla%a *erka po imenu ordela, zauzela se za njega kod državnih vlasti. 2a pri$a mogla je pove*ati Eekspirovo interesovanje za donekle sli$nu legendarnu pri$u o kralju ?iru i dati mu ideju za ?irovo ludilo o kome nema pomena u njegovim knjiž. izvorima. Eekspir žestoko radikalizuje izvore od Eekspira ?ir nije samo star, nego veoma star, ima CD godina, samo u Eekspirovoj drami on umire, samo Eekspirovu rdeliju u!ijaju u svim ranijim verzijama ona vrši samou!istvo. U izvorima ?ir strpljivo podnosi svoju nesre*u, a kod Eekspira gu!i razum. /amo kod Eekspira su religiozni elementi tako dramati$no redukovani da se i danas vodi rasprava o tome da li je ralj ?ir paganska ili hriš*anska drama. U pogledu strukture ova tragedija pore%ena je sa Eekspirovim komedijama. /cene u središnjim delovima drame u kojima se glavni junak pojavljuje u divljoj prirodi odgovaraju !oravku protagonista komedije /an letnje no* u zelenom svetu gde sti$u nova iskustva i mudriji uvid u pravo stanje stvari. -ruga kompoziciona sli$nost s komedjama jeste postojanje glavnog zapleta (pri$a o kralju ?iru i nezahvalnosti njegovih k*eri i sporednog zapleta ( 6losteru i njegova dva sina. )zme%u ova dva toka radnje postoji i tematska povezanost Amotiv koji se javlja u glavnom zapletu razvijen je i u sporednom. nalogije su o$igledne u o!a zapleta u središtu je starac koji pogrešno procenjuje svoju decu i ukazuje poverenje onima koji *e ga svirepo izneveriti, o!a starca su iz!a$ena iz ku*e i ostavljena da lutaju, jedan je kažnjen ludilom, drugi slepilom, i jednom i drugom u najtežim trenucima utehu pruža od!a$eno dete, i jedan i drugi posle velikih patnji uvi%aju istinu. Uprkos ovako !liskom paralelizmu izme%u dva zapleta, postoji i zna$ajna razlika. -a se drama ti$e samo ?irove sud!ine gledaoci !i ose*ali sažaljenje samo prema njegovoj li$noj nesre*i. li kada im se predo$e dve takve pri$e koje se dešavaju istovremeno onda one postaju o!lici trajnih zakonitosti ljudskog ponašanja koje deluju svuda, !ez o!zira da li su u pitanju kraljevi ili podanici, i !ra$na ili van!ra$na deca. 2ako tema o za!ludi roditelja, nezahvalnost dece i tragedije starosti do!ija širi zna$aj i opštu primenljivost. ko kralja ?ira nalazi se više zla nego oko ma kog lika Eekspirovih junaka. 3olovina !ritanskih velikaša su oso!e $udovišne zlo*e 6onerila, @egana, +dmund, arinval. li ipak, ni pozitivni ni negativni likovi, ma koliko !ili upe$atljivi, nemaju ljudsku vitalnost kao junaci drugih tragedija. ni su arhetipske ili simvoli$ne #igure, $ija se psihološka i emocionalna sadržina više naslu*uje nego što je ispoljena u dramskoj radnji. 4ajteže je govoriti o samom ?iru. U izvesnom smislu on je i veliki duhovni usamljenik, najpre vlastitom krivicom, jer ne može da razume ili ne*e da sasluša ljude oko se!e, a potom zato što je poremetio umom. Utoliko dirljivije deluje trenutak njegovog sastanka s ordelijom kada najzad ulazi u svet me%uso!nog razumevanja i toplih odnosa. ?irovo ludilo postalo je predmet podro!nijeg ispitivanja tek u 1B. veku. omentatori su se ustru$avali da ga analiziraju, smatraju*i, verovatno, da je za to potre!no stru$no
;'
znanje psihijatara, pa su se uglavnom zadovoljavali usvajanjem i citiranjem njihovih zaklju$aka. 3sihijtri koji su ?irov slu$aj naro$ito ispitivali došli su do rezultata da je ?irova !olest u osnovi stara$ka izlapelost, da je ?ir lud ve* od po$etka tragedije (od trenutka kad je a!dicirao i kad je prognao ordeliku i enta i da njegovo kasnije ozdravljenje nije potpuno, nego samo delimi$no, s izvesnim trajnim de#ektom. 7e%utim, ne može !iti nikakve sumnje da je Eekspir ?ira zamislio i prikazao kao $oveka izvanredne telesne snage i sasvim izuzetne #izi$ke o$uvanosti u du!okoj starosti, pre !i se moglo sumnjati u svežinu i snagu njegovog duha. 4aviknut da mu se uvek daje za pravo i da se svaka njegova želja zadovoljava, on ne trpi protivljenje. n, dakle, uopšte nije sara$ki izlapeo, jer neo!uzdan po svojoj *udi i po ste$enim navikama, on može i u starosti da se o!uzda kad ho*e i kad za to vidi potre!u. od njega nema one za!oravnosti koja je neizostavni pratilac senilnosti, njegovo rasu%ivanje kad nije pod uticajem a#ekta, oštro i !isto, on je uopšte veliki lik izvanrednih sposo!nosti, pravi šekspirovski lik. ?ir je uvek !io samovoljan i samouveren, prek, *udljiv a tvrdoglavo uporan pogotovu kad nije !io u pravu, uz to on je i veoma star, ali nije senilan. ada je odlu$io da progna enta, ovaj ppokušava da ga urazumi i mada ga voli, naziva ga ludim starcem. li, on se prema njemu ne odnosi kao prema ludaku, nego prema $oveku koji ga je silno razo$arao Aono što je ?ir u$inio ne može se pravdati nikakviom njegovom neura$unljivoš*u. 2ako se sa $ovekom koji se voli i poštuje ne postupa kad je !olestan, kad ga je !olest onesposo!ila, !ilo telesno ili duševno. ada ?ir zaista postane lud i neura$unljiv ent *e mu se o!ra*ati s najve*om mogu*om nežnoš*u kako se to zaista $ini pema !olesnicima, 7ilorde, kako steI 3rilegnite pa se odmorite na ovim jastucima. ?ir je autokrata, oli$enje autokratizma.
;G
2ako%e, ?ir se!e prisiljava da !ude oprezan i o!ziran, kriti$an i nepoverljiv prema samom se!i, a uvi%avan i popustljiv prema drugima, prema onima koji ga vre%aju. ada @egana i njen suprug ne*e da ga prime u ku*u, izgovaraju*i da su !olesni, ?ir samom se!i govori da je prenaglio kad im nije verovao i da mora $ekati, kad se!e uverava da je @egana i do!ra i nežna, kad se!e primora da ipak pristane na 6oneriline uslove i da joj se vrati. 2o više nije nekadašnji ?ir. ad ga 6onerila i njena posluga presre*u s nepoštovanjem, on se!i ne dopušta da veruje u ono što je video, nego umesto njihove nelju!aznosti okrivljuje svoju cepidla$ku sumnji$avost. doga%aju s ordelijom vrlo malo govori, ne*e da govori i ne da ni drugima da mu o tome govore. 4i ?uda ni jednom prilikom ne pri$a o ordeliji. n svoju tugu ne pokazuje, nego se pravi veseo, šali se i peva više nego ikad, prikrivaju*i tko svoj jad. ?ir ne govori o ordeliji zato što ga je stig i što se kaje kad se seti nje i toga kako ju je oterao. 2ek sada on vidi da nije nepogrešiv, da je po$inio strahovitu okrutnost i ludost, i zato se sad sputava, zato je o!azriv strog prema samom se!i, zato je tako izmenjen. 49egova nepravda prema ordeliji 0 to je crv koji ga nagriza, mnogo više nego nepravda 6onerilina i @eganina prema njemu. 7isao o k*erima koje su se ogrešile o njega neminovno vodi ka misli na k*er o koju se on ogrešio, koja je otišla i koja sad njega s pravom mrzi (tako on veruje0ta misao ne može se u!lažiti nikakvim psovkama i prolinjanjem, od njenog nesnosnog pritiska nema oduška, ve* samo !ezizlazno kajanje , teško onome ko se dockan kajeJ ?ir je odagnao ordeliju iz roditeljskog doma, u stranu zemlju,ali iz svoje pameti i svog srca ne može da je odagna. ) tako ovo dvoje, de$ja nezahvalnost i još više, kajanje z!og sopstvene svireposti i nepravde postepeno podrivaju ?irovo duševno stanje. onda iskrsne +dgar, i tek ojava tog skoro golog, naizgled ludog prosjaka jadnog 2oma, koji je za ?ira, onako prerušenm potpuni stranaslomi ?ira, pomuti ga i rastroji mnogo više nego što je doživeo od svojih najro%enijih. 2ada ?ir potpuno poremeti pame*u. 49egovo ludilo nije iz!ilo ni kad se on kajao što se odvojio od ordelije, ni kad se !ojao da *e poludeti z!og !ezdušnosti drugih k*eri, nego kad se upitao šta je u suštini $ovek i kad je odgovor koji mu je prišaputala +dgarova pojava ispao verovatno, druga$iji nego što ga je on zamišljao. 4ekada se pitanje o tome ko je i šta je ?ir nije ni postavljalo, jer niko nije osporavao da je ?ir veli$anstveni zmaj ( i sam se!e je tako nazivao, $ija je volja zakon za celu zemlju, !ezgrešan i nepogrešiv. 2o pitanje je ?ir mogao se!i postaviti onda kada mu je ordelija na njegovo pitanje o veli$ini svoje lju!avi prema njemu dala onako neo$ekivan odgovor, kad mu je pred svima koji su pred njim padali ni$ice, rekla da je i on samo $ovek, jedan od mnogih i da ima i drugih ljudi koji se mogu isto tako voleti. ?ir je od!acio ordelijinu istinu, i nju prognao kao hulnika, ali sumnja je ostala. /ada je on zaista o!i$an $ovek, sirotan !ez krava, i svu nesre*u svoje sud!ine, kao u ogledalu, vidi u liku !ednog prosjaka. 2ome kome do!acuju milostinju kao psu kosti koga svako prezire i goni. /ve što je ?ir u svom dugom životu verovao i $inio sve je samo jedna strahovita za!luda i o!mana, i jedina stvar za koju se dad još može uhvatiti0 to je ta gonjena zver, taj pravi $ovek jadni 2oma. 7isli na ordeliju se ?ir i plašio najviše zato što je ona vukla ka pitanju ko je ?ir i šta je $ovek, on je svoje k*eri pitao koliko ga vole, traže*i jedan odgovor i nikakav drugi, jer taj odgovor je !io tlo na kome je stajao. )pak, negde u dnu svoje duše ?ir je ose*ao da je to tlo nesigurno, slutio da sam se!e o!manjuje, da je kralj samo $ovek i da je $ovek samo nemo*an !ednik. :ato ga je ordelijin odgovor i uznemirio, toliko što je ga%ao u njegovo najose0tljivije
;C
mesto, u njegovu hilovu petu. /lomilo ga je pakleno saznanje da on, u svojoj suštini nikad nije !io pravedan, premudar i svemogu* kralj, nego nemo*na i ništavna dvonoga životinja. Užasu tog saznanja ?ir ne može odoleti ali se ne može ni pomiriti s njim. n ne može tako lako da se odrekne za!lude u koju je $itav život verovao. :ato se u njegovom ludilu vidi neprekidna unutrašnja !or!a, rastrzanosti rascep, kole!anje izme%u suprotnih krajnosti, u kome ipak jasno preteže strasno poricanje nemo*i $oveka i njegovog ništavila. 3ošto je ?ir doveden ordeliji, po$inje le$enje njegove rastrojenosti i to snom i muzikom. ad se pro!udi ?ir više ne !esni, jer je nestalo one nekadašnje ogor$ene unutrašnje !or!e. n prvo misli da je umro, da je u paklu privezan za ognjeni to$ak kako !i !io kažnjen za svoje grehe. ad vidi da je živ, i da je pored njega ordelija, a ne neko privi%enje, on o$ekuje otrov od nje, a kad se uveri da ona, dirnuta, pla$e, ?ir ponizno moli za ooproštaj. 2o više nije ogor$eni, uvre%eni i osvete željni ?ir, niti vladalac koji ne odstupa od svojih povlastica. 2o je potišten pokajnik koji ose*a da je ništavan i priznaje da je nemo*an. 4ekadašnju megalomaniju veli$anstvenog zmaja zamenila je mikromanija skrušenog, deprimiranog nemo*nika. /cena sa ordelijom je jedna od najpotre0snijih scena u celoj dramskoj literaturi, i kulminiacija dramskog z!ivanja, ta$ka koja se poklapa sa preokretom u ?irovom ludilu n je prošao kroz pakao i sada se zaputio ka višim i svetlijim s#erama. 3osle scene sa ?irovim !u%enjem i ordeliju susre*emo ponovo tek kao zaro!ljenike posle !itke u kojoj su pretrpeli poraz. ordelija, !ez o!zira na svoj položaj traži da se suo$i sa sestrama, ali ?ir je sada staložen. 3omirio se s onim što ga je snašlo, više ne žudi za osvetom i jedino mu je stalo do ordelije. 2u više ne nalazimo ni traga neke duševne ili umne sla!osti, ni nekadašnje neuravnoteženosti i naprasitosti. ?ir je najzad otkrio veliku istinu da veli$ina, mudrost i mo* $oveka nisu u spoljnjem veli$anstvu, nego u njegovoj sposo!nosti da herojski ustraje protiv ne$ove$štva. -a vi se ova nova vera mogla usaditi, vera u mo*, mudrost i pravednst nepogrešivog kralja moraka je !iti razorena. pošto je ona stara vera !ila du!oko i $vrsto ukorenjena u ?irovom !i*u ona nije mogla !iti razorena i iš$upana !ez teškog poreme*aja, !ez ludila. ona$ni slom ?ir doživljava onda kada izgu!i svoju veliku sre*u, ordeliju, taj strahoviti udar potpuno je pomutio njegovu svest i ona se gasi. ?ir ne umire od stara$ke iscrpljenosti, kao što ni njegovo ludilo nije !ilo posledica senilnosti. ?irovo ludilo nas potresa jer ono nije etapa u duhovnom umiranju jedne li$nosti, nego je nerazlu$an i neophodan deo dramskog, tragi$nog z!ivanja i razvoja ?irovog karaktera, njegovog preo!ražaja od veli$anstvenog kralja u velikog $oveka. U ralju liru se ose*a uticaj sheme srednjovekovnih moraliteta, kojisu u Eekspirovim detinjstvu i mladosti !ili još uvek živa dramska tradicija. ?ir i 6loster predstavljaju ljudski rod, ostale li$nosti su nedvosmisleno pozitivne ili negativne (sim!oli suprostavljenih snaga do!ra i zla, koje delaju na sim!oli$nog predstavnika ?9udskog roda. ) ?ir i 6loster se najpre na drugu stranu uništavaju*i zlo u se!i. 5rhuncem ?irovog preo!ražaja smatra se njegov susret sa ordelijom (ona je sim!ol lju!avi i samopožrtvovanja, ponekad $ak i tuma$enja i kao sim!ol Hrista, koja mora umreti da !i iskupio grešnike.
;B
9edna izuzetna li$nost koja iska$e iz kompizicione i karakterne sheme moraliteta jeste ?uda. na govori u zagonetkama i paradoksima i optro, mada indirektno, komentariše teku*a z!ivanja. ada se u$ini da je pretrpeo on po$ne da pri$a !esmislice i da se ludira, ali se iza tog ludiranja uvek ose*a o$ajanje. n ne dopušta gledaocima da za!orave ?irovu nepromišljenost, njegove primed!e u stvari odslikavaju ?irove svesne ili polusvesne misli i ose*anja, koja se ina$e ne !i mogla iskazati dramskim sredstvima. ?uda je i vizuelni izraz ludosti koja je staroga kralja navela da podeli kraljevinu i progna svoju k*er. ?uda je odan ?iru, a li od samog po$etka on ima zrelij pogled na celu situaciju i od samog ?ira. 4a trenutke, ipak, deluje kao maloumna oso!a, koja se kao dete plaši samo*e i mraka i potpuno je zavistan od svoga ujka ?ira iako ga ovaj povremeno kažnjava !i$em. ?uda ima i ose*ajnu dušu i po$inje da kopni kada je ?ir prognao ordeliju. 4estaje sa scene kada ?ir poludi, pa je mogu*e da umire od tuge za ordelijom. 3o nekim teoreti$arima ralj ?ir je jedna od naj!oljih antipastorala u svetskoj knjiž. (vlada tamno i mra$no raspoloženje i opisi, kao i disharmonija u porodi$nim odnosima i porodi$na tragedija. 3una je žestoke dramati$nosti, nasilja, telesnih i duševnih stradanja, zverske okrutnosti, ali i an%eoske nežnosti. !uhva*ene su krajnosti društvene (kralj0prosjak, i emocionalne (mudrac0luda, moralne (zveri0svetitelji, i emocionalne (ushi*enost0o$ajanje A tako drama pruža složenu sliku $ovekove potpune ništavnosti i velikih mogu*nosti. 4e postoji dosledno razvijena i jasna koncepcija likova, motivacije nema, zaplet je pun praznina, nema vremenskih i prostornih odrednica, $ime se poja$ava #olklorni i arhetipski karakter drame, verske ideje su tako%e neodre0%ene (pominju se !ogovi, ne!esa, anti$ka !ožanstva0koncentrisanje radnje na ovozemljaski život, psihologiju i karaktere ljudi. /til je veoma izražajan, raznovrsan i meta#ori$an (naro$ito su prisutne analogije sa životinjskim svetom0 pominju se $ak '" životinje, ne retki $ak i paradoksalan (crni humor u govorima ?ude, pun o!rta, pore%enja, apsurdnih dosetki i paradoksa. Ma!et
2ekst 7ak!et je verovatno pripremljena za izvo%enje na dvoru prilikom za!ava u $ast posete danskog kralja risitjana " -žemsu, 1'D'. god. 3redmet tragedije je uzet iz škotske istorje, što je verovatno !ilo zamišljeno kao kompliment ?9emsu koji je !io opsednut svojom rodnom zemljom i njenom prošloš*u. U istom smislu može se shvatiti i uvo%enje veštica za koje se zna da ih je monarh progonio, ispitivao i podvrgavao mu$enju (prve godine svoje vladavine doneo je zakon po kome *e sve oso!e koje se !ave vešti$ijim $inima !iti kažnjen smr*u. Eekspirov glavni izvor !ila je Holinšedova Hronika. )storijski 7ak!et se po!unio u !ici protiv kralja -ankana i prognao ga oko 1D"D. god, a posle toga je se!e proglasio kraljem. 5ladao je Ekotskom do 1D&G. kada je poginuo u !ici protiv 7alkolma. Eekspir degradira i moralno i ljudski istorijskog 7ak!eta. n njega i ledi 7ak!et izdvaja kao jedine krivce oslo!a%aju*i 8ankova i druge škotske velikaše krivice za zaveru i sau$eš*e u -ankanovom u!istvu. 7ak!etov zlo$in je utoliko ve*i šta je kod Eekspira -ankan star i !lag i poštovan vladar, koga krase vrline zahvalnosti i velikodušnosti.
=D
7ak!et je drama upadljivo $istog o!lika ujedna$enog tona i jedinstvene atmos#ere. 49ena kompozicija je pregledna, oslo!o%ena suvišnosti, a ipak o!uhvatna i smisaona. U centru jednostavne dramske strukture su dva lika i jedan $in0radnja prikazuje sazrevanje, izvršenje i posledice u!istva -ankana. 3relomni doga%aj dešava se srazmerno (-ankan je u!ijen u drugom $inu, a tome je razlog što Eekspir želi da se usredsredi na ono što ga najviše interesuje, a to je postepen razvoj posledica u!istva. 4a u!ice je usmerena najve*a stvarala$ka koncentracija, pa su z!og takve koncepcije sporedni dramski likovi pri$)$no površno skicirani. 6lavna pažnja posve*ena je liku samog 7ak!eta. n je tragi$ni protagonista koji je zlo$inac i u!ica, a po aristotelovskoj koncepciji tragi$nog, negativna li$nost ne može !iti tragi$ni junak, jer sažaljenje izaziva samo onaj ko nezaluženo pati, a strah onaj koji je nama samima sli$an. 7ada se saživljuje sa zli$inom u!ijanja i svesno srlja iz zlo$ina u zlo$in, 7ak!et ipak ima mnoge crte ljudskog !i*a. 4a po$etku drame on je ugledan i $astan velikaš, meustrašiv vojskovo%a koi svoju zemlju i svoga kralja spasava od poraza. / te sjajne visine po$inje njegov pad u zlo$in, moralnu pustoš i duševni pakao. 2ragedija prikazuje moralno i duhovno propadanje $oveka koji je nekada !io pun mleka ljudske do!rote, i tako njegova sud!ina izaziva ono katarti$no dejstvo o kome govori ristotel. 7nogi Eekspirovi savremenici ovu tragediju tuma$ili su u okviru renesansnog psihološkog ideala i teorije strasti, kada jednom strast vlastolju!lja ovlada 7ak!etovim razumom, ona izaziva potpun poreme*aj u njegovom !i*u i nezadrživo ga odvla$i u sve ve*i i ve*i zlo$in. 3o tom tuma$enju, 7ak!etova sud!ina je pou$na slika onoga što se dešava kad se naruši 8ogom odre%ena hijerarhija u mikrokosmosu i politi$kom organizmu. li shvatiti dramu kao delo s takvim naravou$enijem zna$ilo !i nedopustivo je upropastiti, zanemariti njeno neo!i$no jako delovanje na ose*anja gledalaca i $italaca, Eekspir stavlja 7ak!eta u situacije kkoje same po se!i po!u%uju u gledaocu razumevanje, strepnju, samilost pa i ose*anje sau$esništva. U strahu da *e !iti otkriveno ono što želi da sakrije, 7ak!et je sve napušteniji, trpi neprekidni pritisak nepo0voljnih okolnosti i neprijateljski raspoložene sredine, pati od nesanice, sa ze!njom o$ekuje starost, neprekidno je mu$en sveš*u o !ezizlaznosti svog položaja i uopšte se nosi s teškim mislima. 2e teške misli deluju donekle iskupljuju*e uprkos tome što je 7ak!et zlo$inac. 9er on ima samo zastranjenu, a ne a!normalnu moralnu svest, a ulogu krvnika niti prima niti snosi lako. 49egova drama je drama $oveka koji se, kao i svi normalni ljudi, gnuša u!istva, a ipak postaje u!ica. 49egovo trpljenje je toliko da on pati od svojih žrtava, a to je tako sugestivno predo$eno gledaocima da oni njegove patnje primaju kao iskupljene, pa $ak na trenutke i saose*aju sa zlo$incem. Kele*i da 7ak!eta što više pri!liži gledaocima, Eekspir je pose!nu pažnju posvetio njegovim govorima, koji su puni snažnih i !ogato asocija0tivnih stihova. 2o se naro$ito odnosi na njegove monologe, koji na gledaoca prenose, više pesni$kim slikama nego doslovnim zna$enjem re$i, 7ak!etova psihi$ka stanja i njegove uz!urkane misli. Eekspir prkazuje kako se zlo s naporom pro!ija iz du!ina ljudskog !i*a do svog ostvarenja u spoljašnjem, #izi$kom $inu zlo$ina. 3ripreme za izvršenje prvog zlo$ina protežu na više po$etnih scena, koje prikazuju nastanak zamisli o u!istvu, 7ak!etov užas što u se!i otkriva takve zle porive, snažne spoljašnje podsticaje, koi delaju na njega (veštive, ledi 7ak!et, njegov sve sla!iji otpor i kona$no opredeljenje za zlo$in. ada se upu*uje da u!ije svog usnulog gosta, 7ak!et polazi kao uklet $ovek, a to u!istvo je zapravo i
=1
najhra!ije delo koje on $ini. 3osle toga po$inju strah i svest o tome da više nikada ne*e !iti pomiren sa so!om. 7ak!et srlja u dalja u!istva ili zato što je gonjen strahom ili zato što ono što je u njemu ljudsko !rzo odumire. /voju slede*u paklenu odluku, da u!ije 8ankova i njegovog sina, on donosi sam, !ez spoljašnjih #aktora, podsticaja, i !ez unutrašnje !or!e. U!istvo -ankana je samopreo!ražavaju*i $in posle koga 7ak!et i ne pokazuje želju da se vrati na put do!ra. 49egov drugi susret sa vešticama nije, kao prvi, slu$ajan0u!ica sada sam odlazi da potraži ne$astive sile. 3okolj 7akda#ove žene i dece pokazuje 7ak!eta kao zver u ljudskom o!li$ju, a u 7akda#ovom opisu stanja u Ekotskoj. 7ak!et je vi%en kao apokalipti$no zlo od kog krvari cela zemlja. U svojim razmišljanjima o ledi 7a!et, komentatori su dugo !ili prili$no jednodušni korz dva veka smatrali su je %avolom u liku žene. U tom smislu naro$ito je to zna$ajan njen prvi monolog, koji po$inje pošto je pro$itala 7ak!etovo pismo, a nastavlja se pošto joj je glasnik javio -ankanov dolazak. 5rlina je za nju ostvariti svoje želje ne prezaju*i od toga da se izvrši pakost i podvala. 7ak!etova priroda je suviše !laga, pa ona smatra da je njen zadatak da mu u dušu ulije pakost i zlo!u koju mora da ima jedan $astolju!ljivi vladar. /aznavši od glasnika da *e joj se uskoro pružiti jedinstvena prilika da zadovolji svoju am!iciju ona prikuplja svoje mo*i da !i dorasla tom velikom trenutku, i priziva više sile, sile zla da joj u tome pomognu. 49u prožima neo!uzdana želja i tvrda rešenost da svoju želju ispuni po svaku cenu, da ukloni sve što !i moglo predstavljati prepreku, da se oslo!odi i svakog ose*anja, svake $ove$nosti ili ženskosti. /urovija je od listemestre ili 7edeje. 3re svega nagovara muža na zlo$in. 3ored toga što raspaljuje njegov muški ponos, podsmevaju*i se njegovim skrupulama, koje naziva kukavištvom, ona mu uskra*uje i svoju lju!av sve dok se on ne dokaže time što *e postupiti po njenoj volji. 7ak!et se, izgleda, pred njom jedanput nepromišljeno zakleo da *e u!iti -ankana0verovatno ne misle*i oz!iljno, ona ga sad podse*a na tu zakletvu i opet ga prekoreva, govore*i kako muškarac tre!a da održi datu re$, kako !i $ak i ona, žena, to u$inila da je na njegovom mestu. posle u!istva, kad je 7ak!et toliko klonuo da više ne pomaže ni ulivanje njenog duha u njegov, ona sama odnosi noževe kojima je zlo$in izvršen i svojim rukama namaže zaspale stražare krvlju s leša. li, uskoro posle u!istva -ankana, njena u!ila$ka i podstreka$ka priroda se menja. 2o više nije uzor neustrašivosti, ona hra!ra žena, kojom je 7ak!et !io zadivljen, ona sada saose*a sa 7ak!etom i predose*a da i sama može poludeti. 49ene re$i i postupci pokazuju kako je sada savest neumoljivo podse*a na zlo$in kjim je okaljala svoje ruke. :ato je jedan deo njenog ogranizma, dok drugi spava, osu%en da vrši jedan /izi#ov posao, stalno pere ruke od neoperljivog greha. U tom stanju ledi 7ak!et ponovo preživljava doga%aj od one ko!ne no*i i uvek ponovo pokušava da na%e izlaz iz *orsokaka u koji ih je doveo njihov $in, i nju i 7ak!eta. U njenoj prirodi ipak nije da u!ija, ni da podsti$e na u!istva, pa ni da !ude neosetljiva prema griži savesti i njenim posledicama. 49eno !i*e se pokazalo sla!ijim nego što je 7ak!etovo. 4a kraju kod nje, kao kod nekog plašljivog deteta, no*u mora neprestano da gori sve*a. /av njen dalji unutrašnji život, i njeno duševno rastrojstvo, i samou!istvo na kraju 0 otkrivaju koliko je u njoj !ilo savesti i kajanja. 7ak!et i ledi 7ak!et su uzajamno tesno povezani, uti$u jedno na drugo i menjaju se pod tim uticajem. U po$etku je ona, svojim neprezanjem od zla, ne samo podstreka$ i
=;
pomaga$ nego i uzor za 7ak!eta. Ukoliko se on više pri!ližava njenom idealu velikog $oveka, $oveka koji ima i zlo!u pored $astolju!lja te najkra*im putem ide ka cilju, utoliko više ona od 7ak!eta prima i u se!i sve više razvija onu savesnost i one skrupule koje je u po$etku on imao, a ona suz!ijala. na je snažna samo dotle dok je to potre!no za 7ak!eta, a splasne i onemo*a $im on stane na svoje noge. Eto dalje, 7ak!et je sve samostalniji, a ona sve više u njegovoj senci, ona je zapravo to uvek i !ila, jer joj je zadatak !io da mu utire put ka vrhu, i da mu pokaže pri uklanjanju prepreka na tom putu, da !ude 7ak!etov verni saputnik i pratilac. 7ak!et je drama izuzetno !rzog toka, doga%aji sustižu jedan drugi, a radnja je puna napetosti. :gusnutost dramske materije najizrazitija je u onim delovima koji prikazuju unutrašnja preživljavanja. :astoj u toku radnje naro$ito predstavlja duga$ka scena u kojoj 7alkoli i 7akda# razgovaraju u +ngleskoj 0 ona o!razuje moralno središte drame i sim!oli$no iskazuje prouku da je legitimni kralj izvor zdravlja svog naroda, dok je zao i uzurpatorski vladar !olesti za celu državu. /im!oli$ne scene pojavljuju se i u drugim delovima 7ak!eta0dolazak -ankana i njegove pratnje u 7ak!etov zamak, scena !ogata tragi$nom ironijom, govori o miru i uskla%enosti izme%u $oveka i prirode, o ceremonijalnom redu i o društvenoj hijerarhiji zasnovanoj na me%u0so!noj o!zirnosti0 što su sve vrednosti koje *e 7ak!et uskoro razoriti. ) atmos#era tame koja o!avija najve*i deo z!ivanja sim!olizuje pustošenje izazvano mra$nim silama i zlo$ina$kim porivima. /koro sve klju$ne scene dešavaju se no*u. 4ajstrašnija je ona no* u kojoj je u!ijen -ankan. na po$inje 7ak!etovim dugim kole!anjem i kona$nom odlukom da izvrši u!istvo, a dalje proti$e u dramati$nim doga%ajima07ak!et vidi nestvarni !odež, u!ija -ankana i vra*a se užasnut onim što je u$inio, ledi 7ak!et odlazi po !odeže, pojavljuje se vratar, otkriva se leš, 7alkolm i -onal!ejn !eže. 2o je no* koja se neprirodno produžava i ne da suncu da grane. )sto tako, jeziva je i no* u kojoj je u!ijen 8ankovo i u kojoj se na goz!i u 7ak!etovom dvorcu pojavljjue 8ankvov duh. U mraku, osvetljenom samo svetloš*u sve*e, dešava se i scena u kojoj doktori i dvorikinja posmatraju kako ledi 7ak!et pomra$enog uma hoda u snu. 7ak!et ilustruje jednu moralnu ideju koja se javlja i u drugim Eekspirovim dramama, a to je da zlo$in neminovno vodi u usamljenost i otu%enje. 4a po$etku, 7ak!et i njegova žena su vrlo !liski, do u!istva -ankana, oni $ak delaju kao dva vida jednog !i*a, ledi 7ak!et je duhovni pokreta$, a 7ak!et je #izi$ki izvršilac. li njihova o$ekivanja *e se posle toga potpuno izjaloviti0oni ne*e uživati u zajedni$koj sre*i koju su planirali. 4aprotiv zlo$in, ih postepeno ali nezaustavljivo razdvaja. 3osle prvog u!istva, koje su izvršili zajeno, 7ak!et se povla$i u se!e, o planovima za drugo u!istvo ne želi ništa re*i svojoj ženi, a pred tre*e savetuje se s vešticama, a ne sa njom. /vako od njih je dad svet za se!e0svako od njih proživljava odvojeno svoje dugo putovanje u nespokojstvo, o$ajanje i duhovnu samo*u. $ak i kad su sa drugima, oni ostaju zatvoreni u svoj pomra$eni svet. )zme%u njih se otvara tako du!ok jaz da 7ak!et $ak i vest o smrti svoje žene prima poluodsutno. U drami se govori o porodi$noj sre*i, o porodu, potomstvu i !lago0rodnim odnosima ali 7ak!et je potpuno svestan da se tako ne$emu on uopšte ne može nadati. Usamljen, napušten, i povu$en u se!e, posle u!istva 8ankova, 7ak!et gazi sve du!lje u zlo, a
==
samim tim u njemu raste ose*anje duhovne pustoši, sve dok, u sve guš*em mraku, ne utrne i poslednji zrak0iskonska želja za životom, odnosno svest da život nešto zna$i LKivot je samo lutaju*a sen. /til 7ak!eta je ujedna$eno oz!iljan, !ogat pesni$kim slikama i elipsama, $esto nerazumljiv na racionalnom planu, ali snažan generator ose*ajnih i podsvesnih reakcija. 3esni$ke slike asociraju na svepri0sutnost zla i užasa (pominju se krv, !olest, poreme*aji u prirodi, i naro$ito ode*a koja loše stoji0time se poja$ava sumorna atmos#era drame. omedije d =G pozorišnih dela, koliko ih je Eekspir napisao, u komedje se o!i$no u!raja njih 1G. 7e%utim, poznato je da Eekspir nije poštovao pravila za pisanje pozorišnih komada (što mu je izme%u ostalog, zamerio i 5olter, nego je u istom delu mešao tragi$no i komi$no. :ato je teško razgrani$iti koja su od njegovih dela zaista komedije, a koje tragikomedije ili $ak tragedije. )pak, za komedije se smatraju dela omedija za!una, Ukru*ena goropad, 7nogo !uke ni o ko $ega, 7leta$ki trgovac. U Eekspirovovo do!a pozorišni komadi pisali su se po potre!i i poruM!ini, otprilike kao danas novinski $lanci, i tako su se i cenili. omad !i poru$ila gluma$ka družina $iji !i se rukvodioci sastali s piscem u kr$mi, tu !i mu izložili kakav im komad tre!a, i posle $etiri pet nedelja sastali !i se ponovo radi $itanja gotovog dela. 2akav je slu$aj sa Eekspirovim komedijama. 4a stvaranje Eekspirovog komi$nog o!rasca uticali su mnogi elementi, od #olklornih do dvorskih i knjiških. Eekspirove komedje mahom su povezane s iskonskim proslavama po!ede leta nad zimom i života nad smr*u. 2a tematika !ila je poznata još u ranijoj engleskoj tradiciji, u narodnim za!avama, svevetkovinama, igrama u slavu dolaska prole*a, prerušavanjima, itd. prisutni su elementi koji su u Eekspirove komedije dospeli i iz $isto dramske tradicije, iz latinske komedije, italijanske komedije dela arte, dramatizacija #olklornih i pusto0lovnih romanti$nih pri$a i za!avlja$kih predstava putuju*ih glumaca. Eekspirov komi$ni svet je veoma raznovrstan 0 u njemu se javljaju vojvode i sluge, u$enjake i neuke pastire, trgovce i moreplovce, duhovnike i lakrdijaše, proste zanatlije i energi$na vilinska !i*a. 2i raznovrsni likovi izražavaju isto toliko raznovrsna raspoloženja i životne stavove, karakteristi$ne za njih kao pojedince, ali i za društveni krug iz koga poti$u. 3ri tome, niko od njih nije izložen preziru, niti je strogo kažnjen z!og greške ili ludosti koju je po$inio. Eekspirov smeh nema socijalnu #unkciju da popravlja ismejanog, dodakti$ka #unkcija je tu podre%ena drugim ciljevima, komedija je za Eekspira o!lik koji istražuje razli$ite mogu*nostim postizanja sre*e pri $emu se ni jedan životni stav potpuno ne od!acuje niti se !espogovorno name*e, a kona$ni cilj je uspostavljanje opšte atmos#ere vedrine, otklonjenih nesporazuma i spokojne pomirenosti sa ljudima i sa životom. Eekspir napušta klasicisti$ka merila komedije izvedena iz drama0turške prakse 3lauta i 2erencija i poetskih koncepcija Horacija (komedija tre!a da za!avi, ali i da pou$i. U srednjem veku komedija je oslo!o%ena te društvene didakti$nosti i shvatana je samo
="
kao opšti knjiž. o!lik koji tako stilizuje životnu gra%u da pokazuje uzlaznu liniju od oz!iljnog po$etka do vedrog kraja, od tuge do radosti, od patnje do sre*e. 3ri tome, delo je moglo prikazivati li$nosti iz razli$itih sredina (a 3lautovo je npr. prikazivalo samo život o!i$nih gradskih žitelja i izražavati razli$ita raspoloženja. ) Eekspirova komedja je po !ogatstvu likova, doga%aja i raspoloženja, po slo!odnom kretanju radnje u prostoru i vremenu, po oz!iljnim po$ecima i vedrim završecima izdanak srednjovekovnog shvatanja komedije. /rednji vek je snažno uticao i na atmos#eru i zaplet Eekspirovih komedija. 2ako je velika tradicija srednjovekovnih viteških, egzoti$nih i #a!uloznih romana u prozi i u stihu, ostavila znatan trag u Eekspirovom stvaralaštvu. 4eo!i$ne situacije, neverovatni doga%aji, za$u%uju*e pustolovine, zamene li$nosti i prerušavanja0sve su to elementi koji su u Eekspirovu komediju ušli iz te knjiž. 3rvenstveno je tradicija viteških romana uticala na zna$aj koji se u Eekspirovim tragedijama pridaje motivu lju!avi. ?9u!av je glavna pokreta$ka snaga ve*ine Eekspirovih komi$nih zapleta, otuda su u njihovom središtu mladi muškarci i žene, njihova zalju!ljivanja, lju!avni jadi, razdvajanja, sjedinjavanja, nesporazumi i kona$na sre*a, dok zrele i starije li$nosti ostaju u pozadini tog komi$nog sveta mladih lju!avnika. U skladu s tradicijom romanti$nih pri$a, lju!av se dešava na prvi pogled, uzajamna je i savladava sve prepreke koje pred nju stavljaju nepovoljne okolnosti ili protivljenje starijih.2a lju!av nije samo starost i požuda, ve* je i uzvišeno ose*anja s elementima petrarkizma i platonizma. U tome je i jedna od glavnih razlika izme%u šekspirovske romanti$ne komdije i kasi$ne komedje u kojoj, kako je prime*eno, ima seksa ali ne i lju!avi. Uprkos tom osnovnom stavu u Eespirovoj komediji ima mestai za realisti$ni ugao posmatranja i za antiromanti$ni stav prema lju!avi (ona je ponekad ograni$ena ili iracionalna. )pak, lju!avni zanos se nikad ne dovodi u pitanje i potvr%uje se u ushi*enju samih lju!avnika i radosti kojom oni ispunjavaju celu svoju okolinu. ?9u!av na kraju po!e%uje i uvek vodi istom ishodu0ispunjenju u !raku ili predskazanju !raka. 4ezakonita lju!av se ne prihvata i put svih pozitivnih lju!avnika vodi do oltara. 2ako dolazi do ispunjenja prethodnog emocionalnog razvoja junaka i nagoveštaja da je život o!oga*en i da *e se produžiti u novom naraštajima sre*nih ljudi. 2akav opšti tok Eekspirovih komedija od oz!iljnog po$etka, preko nesporazuma i za!luda, do sre*nog razrešenja ispoljen je i u njihovoj strukturi. 5e*ina tih komada ima tri jasno nazna$ena dela. @adnja po$inje u svakodnevnom dvorskom ili ur!anom svetu. 2u se javlja kriza koja dovodi do raz!ijanja postoje*ih društvenih i porodi$nih odnosa0 do suko!a, patnji, razdvajanja i izolovanja. U drugoj #azi radnja se prmešta u neur!anizovani svet prirode. 4astaju nesprazumi, pometnje, neo$ekivani susreti ili zamene identiteta, ali !oravak u zelenom svetu ima pre$iš*uju*i, moralno i duhovno preo!ražavaju*i uticaj. 2aj proces regeneracije povezuje komedije s iskonskim o!redima koji slave vegetacione cikluse i po!ede leta nad zimom. U tre*oj i poslednjoj #azi suko!i i nesprazumi se razrešavaju, dolazi do pomirenja, uspostavlja se društveni sklad, kristališu se novi društveni i porodi$ni odnosi (što se o!eležava ven$anjem, goz!om ili plesom i li$nosti se vra*aju u ur!ani svet svakodnevnih odnosa i o!aveza. )zdvajanje iz društva i odlazak u idilii$an svet nenastanjene prirode iz koga su isklju$ene svakkodnevne o!aveze i u kome se ljudi samo susre*u, razgovaraju, vode
=&
lju!av, praznuju0ne zna$i !ežanje iz stvarnosti u svet mašte. @ealnost u tim komedijama postoji i u tom idili$nom svetu, što se vidi po tome što se na kraju svi likovi vra*aju ku*i, u društvenu zajednicu, gde prihvataju drduštveni poredak i svakidašnje dužnosti. 2o je povratak !ez kkoga li$nosti, ma koliko im !ilo lepo u zelenom svetu ne !i !ile potpuno sre*ne. tuda je pose!no svojstvo Eekspirovih romanti$nih komedja, to što su u njima poeti$nost i maštovitost dovedeni u skladnu ravnotežu sa realnoš*u i stvarnoš*u. 7e%utim, potpune idealizacije nema $ak ni u zelenom svetu. U njemu uvek ima li$nosti koje svojim prisustvom podse*aju gledaoca na realni svet i koje svojim primed!aa dovode u pitanje stavove ili idealne ljudi oko se!e. 2ako se do!ija slika u kojoj istovremeno ima i romanti$nosti i realisti$nosti, i idealizma i skepticizma. )stori$ar i teoreri$ar drame ransis ergason je taj postupak nazvao usaglašavanjm komple0 mentarnih perspektiva, a njime se do$arava složenost i celovitost ljudskog iskustva. 2akvom povezivanju i uzajamnom dopunjivanju mašte i z!ilje doprinosi i šarenilo likova u Eekspirovim komedijama. 9ednu grupu $ine ljudi plemi*kog roda, koji žive u svetu romanti$nih ideala i koji su nosioci glavnog zapleta. -ruga grupa likova su oso!e iz nižih staležla0pastiri, zemljoradnici, sluge, šaljivMije, lude dvorkinje0koji su u$esnici umetnutih komi$nih scena ili sporednog zapleta. U nekim slu$ajevima postoji tematski paralelizam izme%u glavnog i sporednog zapleta, pa motiv uzvišene lju!avi me%u aristokratskim li$nostima do!ija realisti$ni groteskni ili $ak apsurdni odjek u sporednom zapletu. @ealisti$ki likovi svojim potvr%ivanjem neuzvišenih uživanja kao što su jelo, pi*e, #izi$ka lju!av i sitna svakodnevna zadovoljstva $ine protivtežu eteri$noj liri$nosti, povezuju*i tako svet komedje s o!i$nom stvarnoš*u. 4aro$ito su interesantni ženski likovi 0 mlade junakinje kod kojih nije izražena o!i$na ženstvenost, naro$ito ne #izi$ke draži žena, pa ni strasna erotika ili požuda. Kene su u Eekspirovim komedijama u prvom planu i ve*inom su ljupke, skromne, odane, iskrenem ali i odlu$ne, pronicljive i snalažljive, sve su one snažni karakteri, do!ro znaju šta ho*e i od toga lako ne odustaju. U pore%enju s njima, muškarci se uglavnom ponašaju kao uo!raženi ili hvalisavi i ograni$eni derani i najpromu*urniji me%u komi$nim likovima kad pokuša da se uhvati u koštac sa $estitim ženama, r%avo se provede. 7e%u li$nostima iz nižih slojeva naro$ito zna$ajnu ulogu imaju lude. 9edne od njih su prosto lude, lakrdijaši, neuki, komi$ni likovi, a druge su pro#esionalne dvorske šaljivije istan$anog humora. omika i jednih i drugih zasniva se pretežno na ver!alnim sredstvima, s tim što prosta luda izaziva smeh pogrešnom upotre!om re$i ili nespretnim izražavanjem, a dvorska luda duhovitim primed!ama, oštroumnim odgo0 vorima i za!avnim pripovedanjem. /cene sa lakrdijašima naj$eš*e su samostalne epizode u okviru dramskog teksta, a dvorske lude su neposredniije uklju$ene u radnju, ili kao aktivni u$esnici ili kao !liži posmatra$i koji daju pronicljive komentare o li$nostima iz svoje sredine i o njihovim postupcima. ni su oli$enja narodnog duha i narodne mudrosti, a#irmacija pesme, prirodnosti, smeha i životne radosti, uopšte. /an letnje no*i
='
4aslov komedije odnosi se na no* ;=. juna, najkra*u u godini, koja je u engleskom #olkloru !ila povezana s odlascima u prirodu, za!avama na otvorenom prostoru i s raznim praznovericama, uklju$uju*i one o vidovitim snovima (devojka tada, po narodnom verovanju, sanjaju svog !udu*eg životnog saputnika i o živom delovanju natprirodnih !i*a u to do!a godine. omedija je verovatno napisana kao prigodna za!ava za svad!eno slavlje u nekom velikaškom domu (pri$a o ven$anju 2ezeja i Hipolite može se shvatiti kao kompliment aristokratskim mladencima, 2ezej i Hipolita su pu!lika za koju se prikazuje igra o 3iramu i 2iz!i, kao što su pravi mladenci pu!lika za koju se prikazuje cela kkomedija, prikazivanje komedje je tre!alo da ispuni vreme izme%u svad!ene goz!e i odlaska na po$inak. )ma i drugih elemenata z!og kojih se pretpostavlja da je /an letnje no*i napisan za svad!enu svetkkovinu u nekom velikaškom domu živopisni kostimi, egozti$no mesto radnje, ven$anje kao središnji doga%aj, ples, pojava natprirodnih !i*a i motiv završnog !lagosiljanja mladenaca. /an letnje no*i je jedna od malo!rojnih Eekspirovih drama za koje nije na%en nepsredan izvor. 7e%utim, iako zaplet kao celina nije pozajmeljen, Eekspir za svoju komediju prikuplja pojedina$ne motive iz raznih knjiž. tradicija. )z klasi$ne knjiž. su likovi 3irama i 2iz!e, $iju je istoriju vidije uklju$io u svoje 7etamor#oze i ime 2itanija verivatno poti$e od vidija, kod koga je to jedan od naziva za irku. 4ajviše nanosa ima, me%utim, iz engleske knjiž. i #olklorne tradicije (pri$u o 2ezeju i Hipoliti Eekspir je mogao na*i u $oserovim anter!erijskim pri$ama, izvesnog uticaja imali su i +dmund /penser (5ilinska kraljica i @o!ert 6rin (drama Nejms ", kao i ranija dela samog Eekspira. :na$ajan je i uticaj engleskog usmenog predanja (3ak je još od anglosaksonskih vremena !io u engleskoj naziv za nestašnog ponekad i zlonamernog duha, drugi njegov naziv kod Eekspira i u engleskim narodnim pri$ama je @o!in -o!ri$ina. 5ile i vilenjaci nižeg reda, pratioci !erona iz 2ipanije, tako%e, su li$nosti iz narodnih pri$a rado slušanih u Eekspirovo vreme. -rama /an letnje no*i nazvana je $udom kompozicije. 4ikada Eekspir nije veštije povezao raznovrsne niti zapleta u jednu jedinstvenu celinu. U gustoj radnji komedije mogu se razlu$iti pet pri$a ven$anje atinskog vojvode 2ezeja i amazonske kraljice Hipolite, doživljaji mladih atinskih lju!avnika Hermije, Helene, -emetrija i ?isandra, sva%a vilinskog kralja !erona i kraljice 2itanije oko paža, priprema amaterske predstave o 3iramu i 2iz!i, tragi$na lju!av samog 3irama i 2iz!e, koja $ini sadržaj te drame u drami. /ve te pri$e su me%uso!no povezane. 3rve dve scene se dešavaju u tini, gde se pojavljuju 2ezej, Hipolita, mladi zalju!ljenici i Hermijin otac koji stoji na putu mladena$koj lju!avi. :atim se radnja premešta u šumu u okolini tine, gde se pojavljuju preostali likkovi i gde se pojavljuju i neki od ranije pomenutih likova0najpre stižu mladi atinski lju!avnici, a onda zanatlije, koje pripremaju predstavu. U daljem razvoju zapleta po$inju pometnje u šumi. 5ratilio je preo!ražen i do!ja magare*u glavu, kraljica vila se pod uticajem $aro!nog soka zalju!ljuje u njega, a me%u mladim lju!avnicima se ni$u nesporazumi. onda svi*e zora, $ari se skidaju, svi dolaze se!i. !eron i 2itanija se mire, a 2ezej i Hipolita stižu u šumu na jutarnji lov. 4a kraju se smrtnici vra*aju u tinu. 5ratilo se ponovo sastaje sa svojim za!rinutim drugovima, a u
=G
poslednjoj sceni radnja do!ija potpuno ispunjenje i zaokruženje. /vi zalju!ljeni se ven$avaju, zanatlije prikazuju na dvoru dramu oko $ije pripreme je !ilo toliko uz!u%enja, a vilinska !i*a !lagosiljaju !ra$ne postelje mladenaca, prolaze*i igraju*i kraoz usnulu ku*u, unose spokojstvo u sve njene odaje, a zatim odlaze dalje u tamu. /ve ove zaplete u radnji povezuje sveprisutni emocionalni i kompozicioni okvir za ostale pri$e u kojima se dešavaju nagli skokovi i padovi erotske temperature, promene, sva%e, pometnje, ludosti. $in ven$anja 2ezeja i Hipolite je središnji doga%aj $ijim najavljivanjem drama po$inje, s kojim su povezane druge niti radnje i kojim se drama završava. -o dana odre%enog za to ven$anje Hermija mora da odlu$i ho*e li se povinovati o$evoj želji i udati se za -emetrija, u $ast tog ven$anja atinske zanatlije pripremaju komad o 3iramu i 2iz!i, z!og njega su vilinski kralj i kraljica !eron i 2itanija, došli sa svojom pratnjom iz dalekih krajeva. 3o unutrašnjen toku /an letnje no*i ilustruje uo!i$ajeni o!razac šekspirovske komedije. @adnja je iz tri dela. 3o$etak je u dvorskoj sredini i skoro je tragi$an, jer se Hermiji dosu%uje okrutna kazna ukoliko od!ije da posluša oca. U drugom delu li$nosti odlaze u šumu, u kojoj iz!ijaju nesporazumi, pometnje i na kraju, nastaje otrežnjenje. U tre*em delu radnja se ponovo prenosi u tinu, uspostavlja se sklad i o!razuju novi društveni odnosi, sklapaju !rakovi, koji o!e*avaju trezvenost, sre*u i plodnost u !udu*nosti. 8ogatstvu i zanimljivosti ove drame u mnogome doprinose likovi koji su ne samo raznovrsni nego se i nalaze na $etiri razli$ita nivoa realnosti jednu grupu $ine volše!na stvorenja, drugu romanti$ni lju!avnici, tre*u realisti$ne zanatlije, a $etvrtu #iktivni likovi 3irama i 2iz!e. /vaka od tih grupa o!razuje mali svet za se!e i ti svetovi retko dolaze u me%uso!nu vezu, a i kada se to desi, pokazuje se da su me%uso!no neuskladivi. /vaki od njih ima svoje unutrašnje ludosti, ali i svoje prihvatiljive težnje i pogled na svet koji se do$ekuje sa razumevanjem. 2ako se konstituiše sveukupna komi$na vizija $iji se svaki pojedina$ni vid prima s !lagonaklonoš*u i humorom, ali se nijednom ne prihvata s potpunim odo!ravanjem. 3ošto komedija ima toliko likova, oni su uglavnom površno okarakterisani. )zvesne razli$itosti ipak postoje. neževski par odlikuju aristokratkska dostojanstvenost i autori0tativnost. 49ihova veza je emocionalno disciplinovana, mada se naslu*uje da su i oni nekada znali za ludosti lju!avi. 7ladi atinski lju!avnici su me%uso!no veoma sli$ni, devojke ipak imaju nekih pose!nosti, verovatno izvedenih iz #izi$kih oso!ina de$aka u Eekspirovoj gluma$koj družini kojima su te uloge !ile namenjene. Helena je visoka, plava, plašljiva0 konvencionalni tip zalju!ljene devojke koja je odana u lju!avi, iako joj je dragan neveran, njena drugarica iz detinjstva Hermija je crnpurasta, mala svojeglava i svadljiva još od školskoi dana. 6ru!oruke atinske zanatlije , koji pripremaju predstavu u $ast 2ezeja i Hipolite, prostodušni su, do!ronamerni i uvi%ajni ljudi. ni su realisti$ni, ovozemaljski likovi i nose engleska narodna imena, a prezimena su im povezana sa zanatom kojim se !ave tka$ je 4ik 8otom (!ottom0vratilo ili kalem na raz!oju, stolar je 3iter vins(ljuince0 daska, tesar je /nag(snug0$vrsto spojeno i sl. )ako se javljaju samo u nekoliko scena,
=C
zanatlije ostvaruju protivtežu svetu romanti$nih lju!avnika i svetu vilinskih !i*a. :ahvaljuju*i njima drama deluje kao skladna mešavina mašte i stvarnosti, sna i jave, romantizma i realizma. 49ihovoj grupi pripada i Eekspirovo najve*e ostvarenje u ovoj drami0tka$ 5ratilo. n je priprost, ali do!rodušan, samouveren i pun stvarnog života, mada pomalo karikiran, dopadljivo nametljiv i sklon da se!i pripiše veliki zna$aj. n daje upustva i prosu%uje vrednost drame koja *e !iti prikazana, oddre%uje proceduru po kojoj *e te*i sastanak zanatlija i želi da igra sve uloge. n $vrsto stoji na zemlji, nije mnogo maštovit, ali ne dozvoljava nikom da dovede u pitanje njegovu samouverenost. Uprkos tome, zna za skromnost, pun je o!zira i zahvalan za sitne usluge. 2rpeljivo prihvataju*i o!ožavanje vilinske kraljice, on to smatra izrazom opšte ljudske sla!osti i nalazi da nije uljudno da ulazi u motive tog neo!i$nog ponašanja, a u opštenju sa si*ušnim vilinskim stvorenjima koja su odre%ena da ga dvore zra$i lju!aznoš*u i prostodušnim humorom. U dva maha se ta do!ri$ina javlja u ulozi lju!avnika0kao predmet 2itanijinog o!ožavanja i kao 2iz!in 3iram 0 i u o!a slu$aja njegova pojava neodoljivo komi$no naglašava suprotnost izme%u realnog i idealnog, izme%u stvarnosti i privida. 3iram i 2iz!a parodi$ni su likovi iz ranijih eliza!etanskih tragedija, a možda i karikature Eekspirovih vlastitih veronskih lju!avnika @omea i 9ulije. U stvari ceo komad koji zanatlije prikazuju zamišljen je kao komentar na primitivne drame izvo%ene u engleskim pozorištima CD0tih godina 1'. veka. U umetnutom prikazanju koriste se, u groteskno prenaglašenom vidu, konvencije tih ranijih drama, prolog u kome se prepri$ava cela radnja, opširno samoprestavljanje i o!jašnjavanje, naivno shvatanje dramske iluzije, žestoka retorika (apostro#e, aliteracije, hiper!ole, retorska pitanja, uzvici i !om!asti$ni iskazi ose*anja. vom dramom Eekspir je uveo i korente promene u popularne predstave o vilama i vilenjacima. od njega su ta stvorenja minijaturna0 ona vešaju kapi rose o latice cve*a i mogu da se sakriju u kapicu žira. :a razliku od ranijih volše!nih !i*a, ona su do!ronamerna uslužna i povezana s cve*em i insektima. 4eka od njih imaju klasi$no poreklo, originalne tvorevine, a neka, kao 3ak, u dramu su ušla iz dugove$nog narodnog predanja. 3ak je jedan od o!ešenja$kih doma*ih duhova koji o!avljaju ku*ne poslove, $uvaju !lago, vode ra$una o uku*anima i uopšte imaju ulogu zaštitnika doma. 4anosi #olklora ose*aju se u njegovoj nestašnoj želji da izaziva nesporazume i zaprepaš*enje, ali Eekspir je u!lažio te njegove oso!ine i pretvorio ga u !lagonaklonog seoskog šaljivMiju. /vaka grupa likova ima svoj svet i svoj na$in izražavanja. 6ovori 2ezeja i Hipolite su puni dostojanstvenog tona, izlivi mladih lju!avnika su povišene lirske temperature, likovi iz vilinskog carstva govore stihove prepune slika cve*a, trave, otvorenih polja i mese$ine, zanatlije razgovaraju jezikom neukih ljudi, a 3riam i 2iz!a govore u naivno0 retorskom stilu junaka popularnih drama prešekspirovskog pozorišta. 2akva stilska karakterizacija likova ima du!lje korene i u stvari doživljavaju svet oko se!e. /vi prethodni o!rasci komedje (klasi$ni, romanti$ni, #olklorni, ovde su sliveni u jedan potpuno nov, samo šekspirovski o!lik, u kome se raniji sastojci naslu*uju, ali su postali neodvojivi deo nove celine.
=B
/vi kriti$ari se slažu da je lju!av središnji motiv drame. U skoro svim likovima prikazano je delovanje lju!avi, pri $emu se naglašava neuskla%enost stvarnosti i privida. ?9u!av se razli$ito mani#estuje kod razli$itih li$nosti. :alju!ljenost mladih tinjana je romanti$na, strastvena i snažna, ali i puna nepromišljenosti. 2ezej i Hipolita su vezani zrelom, staloženom lju!avlju. ao što je njihova lju!av osnov skalda u državi, tako lju!av !erona i 2itanije osnov je sklada u svetu prirode. 49ihova sva%a oko malog paža izaziva metereološke poreme*aje i pometnju godišnjih do!a, a njihovim pomirenjem i prisustvom u domu mladenaca nagoveštena je sre*na !udu*nost. 3orodi$no i !urleskno vi%enje motiva lju!avi oli$eno je u prikazivanju predstave o 3iramu i 2iz!i i nar$ito u scenama udvaranja vilinske kraljice 5ratilu, preo!raženom u poluživotinjsko o!li$je. U tom prizoru, koji nastupa u trenutku kada opšte lju!avne ludosti, pometnje i zastranjenja dostižu vrhunac rezimea komi$ne vizije lju!avi koju drama izražava. /til drame je raskošan i !ogat pesni$kim slikama (naro$ito onima povezanim sa mese$inom, vodom i o$ima, što sim!olizuje ludosti lju!avi (7esec i voda su smatrani sim!olima prevrtljivosti i nestalnosti i kontrast izme%u sna i jave, privida i realnosti, onoga što se visi i onoga što jeste. 4ajve*i stilski domet dostignut je u scenama u kojima se prepli*u razli$ita izražajna sredstva. 2akvi su prizori 2itanijinog udvaranja 5ratilu i naro$ito, poslednja scena u kojoj se javljaju dostojanstven stih, neuka proza, kultivisana proza, parodi$ni retorski stil, rimovani stihovi, razli$ite dužine složeni u razli$ite stro#i$ne o!like, da !i se sve okon$alo vilinskom muzikom i 3akovim neposrednim o!ra*anjem pu!lici, kojim se gledaoci vra*aju iz no*i u dan i iz svetlucavog sveta mašte u o!i$ni svet z!ilje.
%i!el "e Servantes) Don Kihot ad je po$eo da piše svog -on ihota, /ervantes je se!i postavio jednostavan cilj0hteo je da oružjem satire zada udarac književnosti riterskih romana, koja je u to do!a cvetala. /ervantes to i sam kaže u predgovoru. 7e%utim, da je -on ihot nešto mnogo više nego parodija na stare viteške romane svedo$i i $injenica da je ova knjiga i danas tako aktuelna. U vreme u kom je /ervantes živeo, pisati jedan ovakav roman !io je ogroman knjiž. podvig. padanjem riterstva tru!adurska knjiž. je po$ela sve više i više da opada. sim crkve, mo*an #aktor srednjovekovnog društva !io je i #eudalizam, društveni poredak iz $ijeg krila se stvorila nova klasa0riteri. ni su predstavljali red vojnika A hriš*ana koje je crkva se!i prisvojila i tako do!ila idealnu vojsku za svoje ciljeve. 3od uticajem ova dva #aktora, crkve i #eudalizma, stvoren je tip knjiž. junaka kojima se !avila knjiž. srednjeg veka. @iter je !io dužan da $uva crkvu, da štiti sla!e, da se hra!ro !ori protiv nevernika, i da !rani do!ro. ) iznad svega, piteri su poštovali kult dame 0 !ili su to zalju!ljeni ratnici koji sanjaju o svojim damama i u njihovu $ast izvršavaju neo!i$ne podvige.
"D
rajem srednjeg veka uloga ritera se menja0zaštita sla!ih i služenje damama pretvorilo se u avanturisti$ku žudnju za doga%ajima i riteri sve više gu!e svoja idealna o!eležja. -e#initivan udarac knjiž. koja se !avila ovim tipom heroja zadao je /ervantesov roman -on ihot. 3osle njega, u Epaniji nije izašao ni jedan novi roman o vitezovima.
"1
njegov um prost /an$o ume ponekad da kaže i poneku mudru re$enicu. ako vreme prolazi, /an$ovi odnosi prema ihotu se menjaju. Umesto koristo0lju!ivih ra$una sve više do izražaja dolazi /an$ovo iskreno saose*anje prema umišljenom vitezu i on uskoro zavoli svog gospodara, iako ga i dalje smatra ludim. 3onekad ga $ak i hvali z!og njegove do!rote i hra!rosti. ad se /an$u ostvari san i on postane guverner jednog ostrva, mo shvatamo da se on potpuno promenio0izgu!io se svaki trag kori0 stolju!lja i on se trudi da vlad kao pravi gospodar, mudro i sposo!no. ?ikovi i situacije u koje oni dospevaju do$arani su u romanu na komi$an na$in, ali to nije prosto smeh radi smeha, ve* komika koja sa so!om nosi i jedno du!lje zna$enje (kao kod @a!lea. -on ihot nije samo o!i$na lakrdija, komika u romanu $esto prelazi u nešto što je mnogo oz!iljnije, što u $itaocima izaziva sažaljenje prema junacima, a što !i se moglo nazvati setom. /ituacije u koje dospevaju vitez i njegov konjušar stvaraju kod $italaca ose*aj simpatije za ove junake, i ma koliko da su oni ismejani, prema njima se ose*a izvesna prisnost. 9er, ma koliko lud, -on ihot $esto veoma mudro i racionalno sudi o stvarnosti. to što on kaže u stvari govori sam pisac. /ervantes je svojim -on ihotom kritikovao ne samo odre%ene pojave u knjiž. svog do!a, nego je kritikovao i samo to do!a. 49egov roman nije više samo parodija romana o vitezovima, ve* i knjiga prepuna #ilozo#skih razmišljanja, para!ola i životnih istina, !laga ali temeljna kritika celog $ove$anstva. :!ir piš$evih sudova i doživljaja realnosti najupe$atljivije je dat u re$ima /an$a 3anse0u njegovim neprestanim !r!ljanjima, i, naro$ito u savetima koje on daje gra%anima svog ostrva. :ato /an$o i jeste tako simpati$an lik, i piscu i $itaocima. 3a $ak i ludom -on ihotu. 3isac $esto staje na stranu svojih glavnih likova i posredno kritikuje one koji njih kritikuju. 2o su nemaštoviti i !ezdušni likovi, umišljenih umetnika (/amson arasko, trgovaca, kr$mara, !ogataša. /ervantes dovodi u pitanje sve postoje*e vrednosti društva u kome živi, suprostvavljaju*i ludost svog nesre*nog junaka !olesnoj trezvenosti i dvoli$nosti onih koji ga okružuju. ao i za Eekspirovog Hamleta, ne može se sa sigurnoš*u re*i da je -on ihot zaista lud. ao i za +razma @oterdamskog, za /ervantesa je ludost relativna kategorija. -on ihot je $as lud, $as normalan0on je stalno negde na granici izme%u mudrosti i ludosti, što sim!oli$no zna$i d se i društvo u kome on živi ne može zasigurno svrstati u jednu od te dve kategorije. drekavši se svog ludila, u koje je skoro svesno verovao kao u jedini na$in da ne !ude deo lažljive stvarnosti, -on ihot umire poražen. )ako su !ili pogrešni ideali za koje se !orio i živeo, nestali su i zato je nestao i on sam. ?ik -on ihota je ekscentri$ni i do!ro*udni ludak, koji samo želi da je svet !olji. n je idealista koji veruje da može da doprinese opštem do!ru $ove$anstva i da u$ini da se vrate dani velike slave. 5itez u koga on veruje hra!ar je, do!ro%udan je, pošten i plemenit, a takav je i sam -on ihot, onaj seoski plemi* koji se upušta u viteške avanture. ?epa -ulsineja je za njega sim!ol svega lepog, i on je zato stavlja ispred se!e kao zvezdu vodilju. -on ihot želi smo da mu život ima svrhu, ali njegova okolina to nerazume. 3održava ga samo prosti i priglpi /an$o, kome je vitez veoma drag, iako je lud. 9er /an$o i sam teži jednom cilju0da postane guverner. -ok je /an$o pohlepan i
";