Frederik Pol - Kapija

Frederik Pol

Kentaur« Naučna fantastika

Biblioteka • Kentaur ■

Naučn Naučn a fantastika

Naslov originala GATEWAY

Slika na koricama Milan Cmelić

Kapija Urednik Zoran živković Recenzent Ivan V. Lalić Oprema knjige Dobrilo M. Nlkolić

Tehni ki urednik Franjo Komerički

Korektor Vuk Perišić

Copyright Cop yright ©

by Frederik Fred erik Poh Pohl, 1977

Izdava Izdava ki zavod »Jugoslavija« Beograd, 1980. Štampa i povez Beogradski izdava ko-grafi ki zavod Beogr Beograd, ad, Bulevar vojvode Mišić a 17 Tiraž osam hiljada primeraka

Frederik Pol

KAPIJA Prevela ZORICA GRDANIČKI

JUgOSLAVIJA Beograd

Prva glava

Zovem se Robinet* Brodhed, ali uprkos tome j tome j a sam sa m m u ška šk a rac. Moj analitičar (koga zovem Sigfrid fon Srink, mada se on tako ne zove; on nema imena, pošto je mehanička sprava) dobro se zabavlja svojim elektronskim mozgom na račun ove činjenice: „Šta te se tiče ako neki ljudi misle da je to žensko ime, Bobe?“ „Ništa me se ne tiče.“ „Pa onda zašto to stalno potežeš?“ Nervira me kad on stalno poteže ono što ja stalno po težem. Gledam u tavanicu na kojoj su okačene mobilije i pinjate, a zatim bacam pogled kroz prozor. To, u stvari, nije prozor. To je hologram na kome se smenjuju slike koje predstavljaju talase što nadolaze u rt Kaena; Sigfridov program program je j e prilično prilično eklektičan. eklektičan. Posle nekog vremena vremena kažem: kažem: „Šta ja mogu što su mi roditelji dali takvo ime. Pokušao sam da ga pišem R-O-B-I-N-E-T, ali ga onda svi pogrešno izgovaraju.“ „Mogao bi da ga promeniš u neko drugo ime, znaš.“ „Kad bih ga promenio“, kažem ja i siguran sam da sam tu u pravu, „ti bi mi kazao da opsesivno činim sve moguće da bih opravdao svoj unutrašnji rascep.“ „Ja bih ti rekao“, kaže Sigfrid, pokušavajući da se na svoj nezgrapan način našali, „nemoj, molim te, da upotreb ljavaš stručne psihoanalitičke izraze. Zamolio bih te da prosto kažeš šta osećaš.“ „Osećam „O sećam “ , kažem kažem ja hil hiljadi jaditi ti put, „da sam srećan srećan.. Nema N emam m problema. Zašto se ne bih osećao srećan?“ Često igramo ovakve igre rečima i to mi se ne sviđa. Mislim da s njegovim programom nešto nije u redu. On kaže, „To ti reci meni, Robi. Zašto se ne osećaš srećan?“ Ništa ne odgovaram na to. On je uporan. „Čini mi se da te nešto muči.“

6

„Do vraga, Sigfride“, kažem ja sa izvesnim gađenjem, „stalno to govoriš. Ništa me ne muči.“ On pokušava lepim. „Nema ničeg ružnog u tome da kažeš kako se osećaš.“ P onov on ovoo gledam kroz prozor, ljut ljut zato što osećam kako drh tim, a ne znam zašto. „Ti si očajan gnjavator, Sigfride, znaš.“ On nešto na to kaže, ali ja ne slušam. Pitam se zašto gubim vreme dolazeći ovamo. Ako je ikad bilo čoveka koji ima sve razloge da bude srećan, onda sam to ja. Bogat sam. Prilično sam zgodan. Nisam prestar. Uostalom, obezbedio sam sebi medicinski komplet, pa tako mogu otprilike za narednih pedeset godina da budem star onoliko koliko želim. Živim u Njujorku pod Velikom kupolom, gde ne možete da stanujete ako niste zaista dobrostojeći, a uz to niste i nekakva slavna ličnost. Imam letnji apartman koji gleda na Tapansko jezero i branu Palisad. Devojke polude  od o zgo zg o .  Na Zemlji se uopšte ne kad vide moja tri koluta  odo sreće tako mnogo vasionskih istraživača, čak ni u Njujorku. Svi se izbezume kad im pričam kako stvarno izgleda tamo gore oko Orionove magline ili Malog Magelanovog oblaka. (Nisam bio ni na jednom ni na drugom, razume se. O onom  jed  je d n o m zais za ista ta zan za n im imlj ljiv ivom om m estu es tu na k om e sam sa m b io n e voli vo lim m da pričam). „Bi“, kaže Sigfrid, pošto je sačekao određen broj mikrosekundi predviđenih za odgovor na ono što je poslednje pitao, ,,ako si zaista srećan, zašto dolaziš ovamo da tražiš pomoć?“ Mrzim kad mi on postavlja ista ona pitanja koja sam sebi postavljam. Ne odgovaram ništa. Vrtim se sve dok ponovo ne nađem udobno mesto na dušeku od plastične pene, pošto znam da će ovo biti gadna, dugačka seansa. Kad bih znao zašto mi je potrebna pomoć, zašto bi mi bila potrebna pomoć? „Robe, danas baš nisi vrlo razgovoran“, kaže Sigfrid kroz mali glasnogovornik ispred dušeka. On ponekad koristi jednu lutku koja izgleda kao živa i koja sedi u fotelji, lupka olovkom i smeši se prepredeno s vremena na vreme. Ali ja sam mu rekao da mi to smeta. „Zašto mi naprosto ne kažeš o čemu razmišljaš?“ „Ne razmišljam ni o čemu određenom.“ „Pusti da ti misli slobodno lutaju. Reci što god ti padne na pamet, Bobe.“ „ P r is e ć a m s e . . k ažem až em i zastajem .

7

481 482

483 484 48 4 4 85

487 48 9

IRRAY (0)=1RRAY (P) , C , Č i n i mi s e d a t e n e š t o m u č i. I Z B A C I ;6 6A A 3 A K O ;5B I D I N A ** 7Z 3 IZBAC IZB ACII a 01R 01 R AK O oc 7 I D I N A **7Z 4 ,S , D r e k , S i g f r i d e , t i u v e k to govoriš. I Z B A C I C99997AA! A K O c8 I D I N A **7Z 4 A K O ? I D I N A **7Z 10 , S , N i š t a m e ne m u či. I R R A Y .D R E K .U V E K . .MUČI /NE /NE . ,C , Z a š t o m i n e k a ž e š šta  je  j e to? to ? I R RA R A Y( Y ( P ) = I R AY A Y (Q (Q ) U VE VE D I ST A N JE TEŠEN JA ,C , N e m a n i č e g r u ž n o g a k o k a ž e š šta o se ć a š. I R R A Y (Q ) I R R A Y ( R ) I D I N A **1 I D I N A ** 2 I D I N A **3 ** 3 ,S , Ti si teža k gn javator, S ig fr id e , j e 1’ znaš? IZBACI c! AKO! IDI NA **7Z10 AKO **7Z101! IDI NA **1 I D I N A * * 2 I D I N A **3 IRRAY. BOL.

13.320 1 3 .3 2 5 1 3 .3 3 0 1 3 .3 3 5 13.340 1 3 .3 4 5 13.350 13.355 13.360 1 3 . 3 65 1 3 .370 1 3 .3 7 5 1 3 .3 8 0 13 . 3 8 5 13.390 1 3 .3 9 5 13.40 13 .4000 13.405 1 3 .4 1 0 13.415 1 3.42 0 13.425 1 3.43 0 13.435 13.440 1 3 . 44 5 1 3 .4 5 0 13.455 13.460 13.465 1 3 .4 7 0 13.475

Imam sve moguće razloge da se sećam Kapije. Tamo sam došao do para i do kolutova i ostalih stvari. Vraćam se u mislima na dan kada sam otišao sa Kapije. Bilo je to, čekaj da se setim, trideset prvog dana dvadeset druge orbite, što znači, brojeći unazad, sad je otprilike šesnaest godina i nekoliko meseci od kako sam odande otišao. Samo pola sata po izlasku iz bolnice, i jedva sam sačekao da podignem novac, uhvatim brod i odmaglim. Sigfrid učitivo kaže: „Molim te, reci glasno o čemu raz mišljaš, Robi.“ „Razmišljam o Šikitei Bakinu“, kažem. ,,Da, njega si pominjao. Sećam se. Pa šta je s njim?“ Ja ne odgovaram. Stari Šiki Bakin, bez obe noge, imao je sobu odmah pored mene, ali ja ne želim o tome da razgo varam sa Sigfridom. Izvijam se na svom okruglom dušeku, razmišljajući o Šikiju i pokušavajući da zaplačem. „Ti si uznemiren, Bobe.“ Ni na to ne odgovaram. Šiki je bio gotovo jedina osoba s kojom sam se pozdravio pre odlaska s Kapije. Čudno je to. Među nama je postojala velika razlika u društvenom polo žaju. Ja sam bio vasionski istraživač, a Šiki je bio đubretar. Plaćali Plaćali su mu taman tolik o da pokrije porezu za obezbeđenje o bezbeđenje životnih uslova pošto je obavljao uzgredne poslove, a čak i na Kapiji moraju imati nekoga ko će da uklanja smeće. Ali pre ili posle on će biti previše star i previše bolestan da bi bio od ma kakve koristi. Onda će ga, ako bude imao sreće, izbaciti u kosmički prostor i on će umreti. Ako ne bude imao sreće, možda će ga vratiti na neku planetu. Tamo će takođe ubrzo umreti; ali će prvo morati da proživi nekoliko nedelja kao bespomoćni bogalj. Pa eto, bio mi je sused. Svako jutro ustajao bi i revnosno usisavao svaki kvadratni santimetar svoje ćelije. A bila je prljava, jer je na Kapiji uvek bilo tako mnogo otpadaka koji su lebdeli unaokolo, uprkos pokušajima da ih uklone. Kad bi sve potpuno potp uno počistio, po čistio, čak i oko korenja malih malih grmova koje je zasadio i podšišao, uzeo bi pregršt oblutaka, zatva rača za boce, komadića hartije — isto ono đubre koje tek što je usisao — i bržlj bržljivo ivo ih poredao na mesto koje je upravo počistio. Čudno! Ja nikad nisam mogao da uočim razliku, ali Klara je govorila. . . Klara je govorila da ona može. „Bobe, o čemu si upravo razmišljao?“ Ja se savijam u fetusno klupko i nešto mrmljam. „Nisam razumeo šta si rekao, Robi.“ Ne govorim ništa. Pitam se šta se desilo sa Šikijem. Pret

9

vezan ne zaškripe. Ništa ne pomaže. Bol i stid ne izlaze iz mene. Prilično sam zadovoljan sobom zato što toliko poku šavam da izlijem svoja osećanja, ali moram da priznam da mi to ne polazi za rukom i sumorni razgovor se nastavlja. Sigfrid kaže: „Bobe, treba ti mnogo vremena da odgovo riš. Da li ti se čini da nešto prikrivaš?“ Bezazleno kažem: „Kak „K akvo vo je to pit pitanj anje? e? A ko i prikri prikri vam, kako to da znam?“ Zastajem da bih brižljivo ispitao mozak iznutra, tražeći po svim ćoškovima katance koje bih mogao da otključam za Sigfrida. Ne vidim nijedan. Kažem  os ećam am odmereno: „Čini mi se da nije reč baš o tome. Ne  oseć da nešto zadržavam u sebi. To je više kao da ima mnogo stvari koje želim da kažem tako da ne mogu da se odlučim za jednu određenu.“ „Uzmi bilo koju, Robe. Reci prvu stvar koja ti padne na pamet.“ Eto, meni se čini da je to glupo. Kako da znam koja je stvar prva, kad one sve ključaju zajedno tamo unutra? Otac? Majka? Silvija? Klara? Jadni Šiki, koji pokušava da održi ravnotežu leteći onako bez nogu, lepršajući unaokolo kao lasta kad u ambaru lovi insekte, dok skuplja paučinaste otpatke iz vazduha na Kapiji? Zaranjam u one predele psihe gde znam da boli, jer je bolelo i ranije. Kako sam se osećao kad mi je bilo sedam godina, a ja se šepurio gore-d ole po stazi stazi u R ok parku ispred ispred drugih klinaca, usrdno želeći da skrenem nečiju pažnju? Kako Ka ko je bilo kad kad smo izišli izišli iz realnog prostora prostor a i shvati shvatili li da smo upali u klopku, dok se ona fantom-zvezda pomaljala ni iz čega ispod nas kao smešak češirske mačke? O, pamtim  ja sto st o tin ti n u tak ta k vih vi h stva st vari, ri, i sve sv e o n e pozl po zleđ eđuu ju, ju , t o jest je st,, m ogu og u da pozlede. One su patnja. One su jasno obeležene natpisom BOLNO u indeksu moga pamćenja. Znam gde da ih nađem i znam kako izgleda kad ih vratim u svest. Ali one ne bole osim ako ih vraćam u svest. „Ja čekam, Bobe“, kaže Sigfrid. „Ja razmišljam“, kažem ja. Dok tu ležim, pada mi na pamet da ću zakasniti na čas gitare. To me na nešto podseća i ja posmatram prste na levoj ruci da bih ustanovio da li su mi nokti suviše porasli, poželevši da žuljevi budu deblji i tvrđi. Nisam naučio sasvim dobro da sviram na gitari, ali ljudi uglavnom nisu toliko kritični, a meni to pruža zadovoljstvo. Samo mora stalno da se vežba i memoriše. Čekaj da vidimo još jedanput, razmišljam, kako se prelazi iz D-dur trozvuka u C-dur septakord?

10

koja mi pada na pamet jeste kako je bilo kad je moja majka plakala pošto je otac poginuo“. „Mislim da to u stvari nije bilo prvo, Bobe. Dozvoli da pokušam da pogodim. Da li je prvo bilo nešto u vezi s Kla rom?“ Grudi mi se nadimaju od uzbuđenja. Zastaje mi dah. Sasvim iznenada Klara se pomalja preda mnom, od pre šesnaest godina, a ni časa starija... Kažem: ,,U stvari, Sigfride, čini mi se da želim da govorim baš o svojoj majci.“ Dozvoljavam sebi da se učtivo prigušeno nasmejem. Sigfrid nikad ne uzdiše kad mora da se povinuje, ali ume na takav način da ćuti kao da uzdiše. „Vidiš“, nastavljam, pažljivo iznoseći sve važne momente, „ona je želela da se ponovo uda kad je moj otac umro. Ne odmah. Neću da kažem da se radovala što je umro ili tako nešto. Ne, ona ga je volela, sigurno. Pa ipak, sad shvatam, bila je zdrava mlada žena, ovaj, prilično mlada. Da vidimo, mislim da je imala oko trideset tri godine. I da nije bilo mene, siguran sam da bi se preudala. Imam komp leks krivice zbog toga. Ja sam je sprečio da to učini. Otišao sam i kazao kaza o sam joj: ,Mam ,M ama, a, nije ti potreban drugi muškarac. muškarac. Ja ću biti biti muškarac u kući. Brinuću se o teb i.1 Samo što ja to, naravno, nisam mogao. Bilo mi je otprilike samo pet godina.“ „Mislim da ti je bilo devet godina, Robi.“ „Zar? Čekaj da vidim. Pazi, molim te, Sigfride, čini mi se da si u pravu . . .“ I onda pokušavam da progutam veliku pljuvačku koja mi se nekako trenutno stvorila u grlu. Zak lanjam usta rukom i iskašljavam se. „Hajde, reci, Robe!“ kaže Sigfrid, navaljujući. „Šta si hteo da kažeš?“ „Proklet bio, dabogda, Sigfride!“ „Samo napred, Robe. Kaži.“ „Šta da kažem? Bože, Sigfride! Iskočiću iz kože! Sve ovo baljezganje ne prija ni tebi ni meni!“ „Reci šta te tišti, Bobe, molim te.“ „Začepi ta tvoja odvratna limena usta!“ Sav onaj brižljivo prikrivani bol kulja iz mene, a ja ne mogu da ga podnesem, ne znam kako da ga savladam. „Pre „P redl dlaž ažem, em, Bobe, Bobe, da da pokuša pokušašš da da . . . “ Silovito pokušavam da se otrgnem iz kaiševa, lupajući nogama tako da su komadi pene stali da ispadaju iz dušeka, i urlam: „Slušaj ti, zaveži! Neću da slušam. Ne mogu s tim

11

ovo nas nikuda ne vodi. Mislim da bi trebalo trebalo da prestanemo. prestanemo. Mora biti da ima drugih ljudi kojima su tvoje usluge potreb nije nego meni.“ „Što se toga tiče, Robe,“ kaže on, „ja umem sasvim dobro da rasporedim svoje vreme.“ Brišem suze papirnim maramicama koje je on stavio pored dušeka i ne odgovaram ništa. „Ima još puno drugih mogućnosti, u stvari“, nastavlja on. „Ali ti moraš da prosudiš da li da nastavimo sa ovim seansama ili ne.“ „Imaš li nešto za piće u sobi za oporavak?“ pitam ga. „Ne u onom smislu u kome ti misliš, to ne. Ima, kako čujem, jedan vrlo prijatan bar na poslednjem spratu.“ „Onda“, kažem ja, ,,ne znam šta tražim ovde.“ I petnaest minuta kasnije, pošto smo ugovorili seansu za narednu nedelju, upravo pijem šolju čaja u Sigfridovoj sobi za oporavak. Osluškujem da li je sledeći pacijent već počeo da vrišti, ali ne čujem ništa. Onda se umivam, doterujem maramu oko vrata i gladim mali čuperak koji mi štrči iz kose. Odlazim u bar na jednu s nogu. Glavni konobar, koji je ljudsko biće, poznaje me i daje mi mesto okrenuto jugu sa pogledom na obod Donjeg zaliva u kupoli. Daje mi znak očima ka jednoj visokoj devojci bronzane kože i zelenih očiju koja sedi sama, ali  ja odm od m ahu ah u jem je m gla gl a v o m . Ispi Is pija jam m jed je d n o pi piće će,, sa di divlj vljenj enjem em gledam u noge no ge devojke sa bronzanom bron zanom kožom ko žom i, razmi razmišl šlja jajuć jućii uglavnom kuda ću na večeru, odlazim na zakazani čas gitare.

Druga glava

Celog života želeo sam da budem vasionski istraživač, otkad znam za sebe. Nisam mogao imati više od šest godina kad su me otac i majka poveli na vašar u Šajenu. Kuvane viršle i kokice od soje, šareni baloni napunjeni vodonikom, cirkus sa psima i konjima, točkovi sreće, razne igre, jahanje. A bio je tamo i jedan šator, koji se nije provideo, platiš dolar da uđeš, a unutra je neko izložio predmete uvezene iz Hičijevih tunela sa Venere. Molitvene lepeze i plameni biseri, ogledala od pravog Hiči-metala, koje ste mogli kupiti po dvadeset pet dolara komad. kom ad. Tata je rekao da nisu pravi, ali meni su izgledali pravi. Doduše, mi nismo mogli da platimo dvadeset pet dolara komad. Uostalom, sve u svemu, meni i nije bilo potrebno ogledalo. Pegavo lice, izbačeni zubi, kosa koju sam glatko začešljavao i vezi vao. Upravo je bila otkrivena Kapija. Čuo sam kako otac o tome priča u aviobusu dok smo se vraćali te večeri kući, kad su oni, pretpostavljam, mislili da spavam, ali ton prepun čežnje u njegovom glasu nije mi dao da zaspim. Da nije bilo mame i mene možda bi on našao načina da ode. Ali nikada mu se nije ukazala prilika. Godinu dana kasnije bio je mrtav. Od njega mi je u nasleđe ostao samo njegov posao. I to čim dovoljno odrastem da mogu da ga prihvatim. Ne znam da li ste ikada radili u nekom rudniku hrane, ali ste o njima verovatno čuli. Nije tamo baš mnogo veselo. Počeo sam sa pola radnog vremena i pola plate, u dvanaestoj godini. Do šesnaeste dostigao sam u poslu oca: miner — dobra plata, težak posao. Ali šta čovek može da uradi s tom platom? Nije dovoljna za medicinski komplet. Nije dovoljna čak ni da se izvučeš iz rudnika, već samo koliko da budeš nekakav lokalni heroj. Radiš šest sati, slobodan si deset sati. Odspavaš osam sati pa ponovo na posao, a odeća ti stalno zaudara na škriljac. Ne smeš da pušiš sem u hermetički zatvorenim

13

Kuća hičija Direktno iz zagubljenih tunela na Veneri! Retki religijski predmeti Neprocenjivo drago kamenje kojim se nekad kitila tajanstvena rasa Zapanjujuća naučna otkrića SVAKI PRIMERAK ZAJEMČENO AUTENTIČAN! Poseban popust za Naučne grupe i studente OVI FANTASTIČNI PREDMETI STARIJI SU OD LJUDSKE RASE! Sada prvi put po popularnim cenama O drasli: dr asli: 2,50 U .S. dolara Deca: Dec a: 1,00 1,00 U .S. dolar Vlasnik: dr Delbert Gin (doktor filozofije i teologije)

14

tuđe devojke i igrali na lutriji. I mnogo smo pili, jevtinu,  jak  ja k u rakiju rak iju koja ko ja je spra sp ravlj vljan anaa na dese de seta takk mi milja lja od nas. na s. Ponekad je bila sa natpisom ,Skoč‘ a ponekad ,votka‘ ili ,burbon‘, ali sve su dolazile iz istog prekapnika napunje nog bitumenom bitumenom.. Ja Ja se uopšte nisam nisam razlikov razlikovao ao od ostalih ostalih . . . osim što sam, jedanput, dobio na lutriji. I to je bila moja karta za gore. Pre nego što se to dogodilo samo sam opstojavao. Majka mi je takođe bila rudar. Pošto je otac nastradao u požaru u jami, ona me je odgajila, uz pomoć dečjeg obdaništa koje je pripadalo kompaniji. Dobro smo se slagali dok nije došlo do moje psihotične epizode. Bilo mi je tada dvadeset šest godina. Imao sam nekih problema sa devojkom, i posle toga izvesno vreme prosto nisam mogao da ustanem ujutru iz kreveta. Tako su me strpali. Bio sam izvan opticaja gotovo godinu dana, a kad su me otpustili iz ,,šrinkarnice“ * majka majka je već bila b ila umrla. umrla. Nema izvlačenja: to je bila moja krivica. Ne mislim da kažem da sam ja to planirao, hoću da kažem da bi ona poživela da nije imala briga zbog mene. Nije bilo dosta novaca da se plate troškovi lečenja za nas oboje. Meni je bila potrebna psihoterapija. Njoj su bila potrebna nova pluća. Nije ih dobila, i zato je umrla. Bilo mi je mrsko da živim i dalje u istom stanu posle njene smrti, ali mogao sam da biram ili to ili da pređem u stan za samce. Nije mi se sviđalo da živim u takvoj nepo srednoj blizini velikog broja muškaraca. Razume se, mogao sam da se oženim. Nisam se oženio — Silvija, zbog koje sam i imao onaj problem, odavno je već bila otišla — ali ne zato što sam imao bilo šta protiv same ženidbe. Možda ste pomislili da jesam, imajući u vidu da sam bio na psihijatrij skom lečenju, a takođe imajući u vidu vidu da sam živeo s majkom sve dok je bila živa. Ali to nije istina. Ja sam veoma voleo devojke. Bio bih vrlo srećan da sam mogao nekom od njih da se oženim i da gajim dete. Ali ne u rudnicima. Nisam želeo da za sobom ostavim sina onako kako je moj otac ostavio mene. Minerski posao je đavolski težak. Sada se upotrebljavaju plinski plamenici sa svitkom od Hiči-metala i škriljac se  jed  je d n o sta st a v n o u čtiv čt ivoo čep če p a nadv na dvoj oje, e, k a o kad ka d se v o s a k seče seč e na kocke. Ali u ono vreme mi smo pravili bušotine i postav ljali eksploziv. U jamu se silazilo na brzim platformama na

15

početku smene. Zid okna bio je prekriven prekriven muljem muljem i zaudarao zaudarao na desetak santimetara od vašeg ramena, a kretao se brzi nom od šezdeset kilometara na čas u odnosu na vas; imao sam prilike da vidim rudare sa nekoliko čašica u grlu kako posrću i pružaju ruku da se naslone, a izvlače patrljak. Onda pokuljate u gomili iz te kante pa se klizate i posrćete po rasicama, postavljenim preko mulja kilometar ili više dok ne dođete do radne površine. Bušite u svom oknu. Postavljate svoj deo eksploziva. Onda se povlačite u jedan slepi hodnik dok se obavi miniranje, u nadi da ste dobro proračunali i da čitava ta smrdljiva, zejtinjava masa neće da se sruči na vas. (Ako ste živi zakopani, možete preživeti do sedam dana u rastresitom škriljcu. Neki jesu. Ukoliko ih ne spasu u roku od tri dana, obično više nisu nizašta). A onda, ako je sve išlo kako treba, gledate da izbegnete sudar sa vagonetima koji vam se prikradaju na šinama dok idete do sledeće radne površine. Zaštitne maske, kažu, odstranjuju veći deo ugljovodonika i kamene prašine. Ne odstranjuju smrad. Nisam siguran ni da odstranjuju sve ugljovodonike. Moja majka nije jedini rudar za koga znam da su mu bila potrebna nova pluća — niti isto tako jedini rudar koji nije imao novaca da ih plati. A onda, kad se završi šihta, kuda može da se ode? Odlazite u bar. Odlazite u spavaonicu s nekom devojkom. Odlazite u rekreacionu salu da igrate karte. Gledate tele viziju. Ne izlazi se mnogo napolje. Nema razloga. Ima dva-tri parkića brižljivo negovana, sa nasadima koji se stalno obnavljaju; u Rok parku ima čak i živica i travnjak. Kladim se da nikad niste videli travnjak koji mora da se pere, riba (deterdžentom!) i suši svake nedelje, jer bi inače propao. Stoga parkove uglavnom prepuštamo deci. Osim parkova, postoji samo površina Vajominga, a dokle pogled dopire ona liči na površinu Meseca. Nigde ničeg zelenog. Ničeg živog. Nema ptica, nema veverica, nema kućnih životinja. Nekoliko muljavih, šljapkavih potoka koji su iz nekog razloga uvek oker-crvene boje zbog nafte. Kažu da još imamo sreće jer se u našem delu Vajominga vrši vrši podzem na eksploatacija. eksploatacija. U Koloradu, Kolor adu, gde se korist koristii površinski kop, stvari stoje još gore. Uvek sam mislio da je teško u to poverovati, i još uvek tako mislim, ali nisam išao da vidim. I na stranu sve ostalo, svuda su mirisi i šumovi i prizori

16

transportera, koji odvlače iskorišćeni škriljac da ga istovare na neku gomilu. Znate, kamen morate zagrevati da biste vadili naftu. Kad ga zagrevate on ispuca kao kokica. Onda nemate gde da ga stavljate. Ne možete ga ponovo vratiti u okno iz koga je izvađen, ima ga suviše. Ako otkopate jedno brdo uljnog škriljca i iz njega izvadite naftu, masa ispucanog škriljca koja preostane dovoljna je za dva brda. I to zapravo i radite. Podižete nova brda. A toplota koja se odvodi iz ekstraktora zagreva zgrade za veštačko uzgajanje kultura, a nafta se taloži kao mulj dok kaplje unutra, a onda se skuplja kašikama i suši i presuje suje . . . i mi to jedemo, odnosno izve izvesn snuu količi količinu nu toga, za doručak sledećeg jutra. Čudno. U stara vremena nafta je sama izbijala iz zemlje! A ljudi su se dosetili tek toliko da je stavljaju u svoje auto mobile da tamo izgori. Svi TV programi imaju reklamne delove namenjene podi zanju morala, u kojima nam poručuju poručuju kako je naš rad važan, kako čitav svet zavisi od nas u ishrani. To je sasvim tačno. Ne moraju stalno da nas podsećaju. Kad ne bismo radili ovo što radimo, u Teksasu bi vladala glad, a među bebama u Oregonu kvašiorkor. Svi to znamo. Mi obezbeđujemo  tr ilio ion n a   kalorija dnevno za svetsku ishranu, polovinu pet  tril potrebne količine belančevina za otprilike jednu petinu stanovništva na Zemlji. Sve to dobija se iz gljivica i bakterija koje gajimo uz pom po m oć škriljčanog škriljčanog ulja ulja u Vajomingu, kao i u delovim a država Juta i K olorado. olora do. Svetu je potrebna ta hrana, hrana, ali do sada nas je to stajalo stajalo gotovo goto vo ceo Vajoming pola Apalačije, velikog dela peščane oblasti Atabaska. . . a šta ćem o da radimo sa svim svim tim ljudima ljudima kad se iz poslednje kapi ugljovodonika dobiju gljivice? To nije moj problem, ali ja ipak o njemu razmišljam. To je prestao da bude moj problem kad sam dobio na lutriji, drugog dana Božića, one godine kad sam napunio dvadeset šest godina. Zgoditak je iznosio dve stotine pedeset hiljada dolara. Dovoljno da proživim kao kralj godinu dana. Dovoljno da se oženim i izdržavam porodicu, pod uslovom da oboje radimo i ne razbacujemo se. Odnosno, dovoljno za kartu do Kapije u jednom pravcu. Odneo sam loz u putničku agenciju i prijavio se za put. Obradovali su se kad sam došao; nisu baš bili mnogo zau zeti, naročito ne tom vrstom posla. Preostalo mi je bilo oko deset hiljada dolara u sitnom novcu. Nisam brojao.

17

Posle toga sam se oteturao natrag u putničku agenciju kroz vajom inšku vejavicu. Pet meseci kasnije kasnije približavao sam se tom asteroidu, razrogačeno gledajući kroz bočne prozore u brazilski patrolni brod koji nas je pozivao da se javimo, na putu da najzad postanem svemirski istraživač.

Treća glava

Sigfrid nikada ne završava pretresanje jedne teme. On nikada ne kaže ,,E sad, Bobe, mislim da smo dovoljno o ovome govorili.“ Ali ponekad pošto bih odležao vrlo dugo tamo na dušeku, ne sarađujući dovoljno, praveći viceve ili pevušeći kroz nos, posle nekog vremena on bi rekao: „Mislim da bismo mogli da se vratimo na nešto drugo, Bobe. Rekao si nešto pre izvesnog vremena što bismo sada m ogli da nastavimo. nastavim o. M ožeš lili toga tog a da se setiš, kad si poslednji poslednji put .. „Kad sam poslednji put razgovarao s Klarom, je li?“ „Da, Bobe.“ „Sigfride, ja uvek znam šta ćeš da kažeš.“ „Ne mari što znaš, Bobe. Pa šta je onda bilo? Hoćeš li da govoriš o tome kako si se tada osećao?“ „Zašto da ne.“ Čistim nokat desnog srednjeg prsta, provlačeći ga između dva donja prednja zuba. Zatim ga zagle dam i kažem: „Shvatam da je to bio značajan momenat. Možda je to bio najgori trenutak u mom životu, otprilike. Čak gori nego neg o kad me je Silvija zafrknula, ili ili kad sam dozn d oznao ao da mi je majka umrla.“ ,,Da li to znači da bi radije govorio o jednoj od tih stvari, Robe?“ „Uopšte ne. Ti kažeš da govorim o Klari i govorićemo 0 Klari.“ Smeštam se na dušek od pene i razmišljam neko vreme. Veoma me je zanimala transcendentalna meditacija i katkad bih postavio posta vio sebi sebi neki problem i počinjao stalno da ponavljam određenu mantru, a svršavalo se time što bi se moj problem razrešio: prodaj akcije ribarske farme u Baji 1 kupi vod v odov ovod odne ne instalacije na robnoj berzi. To T o je bila  jed  je d n a i ta se stvar stv arno no isp is p lati la tila la.. Ili: Il i: p oved ov edii Rejč Re jčel el u M erid er iduu na skijanje na vodi u Zalivu Kampeč. To ju je dovelo u moj krevet prvi put, pošto sam sve drugo isprobao. A onda Sigfrid kaže: „Ne odgovaraš, Robe.“

19

Pokušavam da se pošteno preispitam. Sigfrid mi neće dozvoliti da se za to prepustim transcendentalnoj meditaciji i zato posežem za svojim potisnutim osećanjima. „Pa, ne baš snažna“, kažem. Nisu snažna na svesnom nivou, u svakom slučaju. „Da li se sećaš kakva su bila u ono vreme, Bobe?“ „Naravno da se sećam.“ „Pokušaj da osećaš ono što si tada osećao, Bobe.“ ,,U redu.“ Poslušno rekonstruišem situaciju u svesti. Evo me kako razgovaram sa Klarom preko radio-veze. Dejn nešto viče u lenderu. Svi smo izbezumljeni od straha. Dole pod nama raspršuje se plavičasta izmaglica i ja prvi put vidim nejasne obrise fantom-zvezde. Brod „trojka“ — ne, bila je to „pe tica“. .. U svakom slučaju, zaudara na znoj i povraćanje. Sve me boli. Tačno se sećam toga, mada bih lagao kad bih rekao da dopuštam sebi da to osećam. Kažem nemarno, napola prigušujući smeh: „Sigfride, tamo je tako žestok osećaj bola, krivice i patnje koji naprosto ne mogu da podnesem.“ Ponekad pokušam tako s njim, saopštavajući mu bolnu istinu tonom koji biste upotrebili da od konobara na koktelu zatražite da vam donese još  jed  je d a n rum ru m -pun -p unč. č. T a k o p o stu st u p a m kad ka d h o ć u da izbe iz begn gnem em njegov napad. Znam da to t o ne pali. Sigfrid Sigfrid ima veliki broj broj žica od Hiči-metala u sebi. On je mnogo boljinego bolji nego što su bili kompjuteri u Institutu, kad sam imao onu epizodu. On neprestano kontroliše sve moje fizičke parametre: provodljivost kože i puls, aktivnost beta-talasa i tako dalje. On registruje podatke koje prima od kaiševa kojima sam privezan za dušek i koji pokazuju koliko se žestoko baca kam. On meri jačinu moga glasa i očitava alikvotne tonove zabeležene na spektrogramu. A takođe razume šta znače reči. reči. Sigfrid Sigfrid je veom ve omaa bistar, uzimajući u obzir koliko ko liko je glup. Vrlo je teško, ponekad, prevariti ga. Kraj seanse dočeku  jem  je m p o tpu tp u n o izn iz n e m o g a o , sa oseć os ećan anje jem m da b ih ih,, da sam sa m o s tao ta o  jo š sam sa m o jed je d a n m in inuu t p ored or ed njeg nj ega, a, p o n o v o p o č e o da zapa za pada dam m pravo u onu patnju i da bi me ona uništila. Ili bi me izlečila. Možda je to jedno isto.

322 32 2 323 324

32 5 32 6

,S , N e zn a m z a š to ip a k i dalje dolazim k tebi, Sigfride. I R RA R A Y. Y . ZA ŠT O . ,C , P o d s e ć a m t e , R o b i, d a si v e ć p o t r o š i o tr i ž e l u c a i , č e k a j d a vidim, skoro pet metara creva. ,C, Č irevi, rak. ,C, Nešto Neš to te, čin i se se, razjeda, Bobe.

1 7 . 09 5 17.100 17.105 17.110 1 7 . 11 5 1 7 .1 2 0 1 7 .1 2 5 17.130 17.135 17.140 17.145 17.150 17.155

Četvrta glava

Evo, dakle, Kapije. Postaje sve veća i veća kroz prozore broda koji doleće sa Zemlje: Asteroid. Ili možda jezgro komete. Oko deset kilometara, po najvećoj uzdužnoj osi. Kruškastog oblika. Spolja izgleda kao kvrgava ugljenisana grudva plavičastog sjaja. Iznutra, to je kapija svemira. Šeri Lofat se naslonila na moje rame, dok su se ostali iz naše grupe budućih svemirskih istraživača sjatili iza nas, gledajući zabezeknuto. „Isuse, Bobe. Pogledaj patrolne brodove!“ „Ako nađu da nešto nije u redu“, reče neko iza nas, „oteraće nas iz kosmosa.“ „N eće eć e naći na ći ništa ,što nije u redu“ 1, reče reče Šeri, ali ali svoju opasku završi znakom pitanja. Ovi patrolni brodovi izgle dali su zlurado dok su ljubomorno kružili oko asteroida, budno motreći da niko od pridošlica ne pokrade tajne koje vrede više nego što bi iko ikada mogao da plati. Obisnusmo se o remenj remenjee na bočnim prozorima prozorim a kako bismo u njih zavirili. Ludost, eto šta je to bilo. Mogli smo da poginemo. Nije u stvari izgledalo mnogo verovatno da će nam za podešavanje putanje prema Kapiji, odnosno bra zilskom patrolnom brodu, biti potrebna velika promena brzine, ali dovoljna bi bila samo jedna nagla korekcija kursa pa da se razmrskamo. A uvek je postojala i druga mogućnost, da se naš brod okrene oko dvadeset pet stepeni i da se nađem o pogleda p ogleda uperenih pravo u Sunce, tu u blizi blizini. ni. To bi značilo slepilo zauvek, sa tako male udaljenosti. Ali mi smo želeli da posmatramo. Brazilski patrolni brod nije se trudio da se sasvim približi. Videli smo kako signaliziraju i znali smo da proveravaju naše deklaracije pomoću lasera. To je bilo normalno. Rekao sam da patrolni brodovi motre na lopove, ali u stvari trebalo je više da motre jedni na druge nego da se brinu o bilo kom drugom. Uključujući i nas. Rusi su bili podozrivi

22

na Brazilce pažljivije nego na nas. Ali svi smo znali da ukoliko se naši kodirani navicerti ne poklapaju sa kodiranim snimcima predatim pojedinačno njihovim konzulatima pri odlasku sa Zemlje, sledeći korak ne bi bio rasprava. Bio bi torpedo. Čudno je to. Mogao sam da zamislim taj torpedo. Mogao sam da zamislim iskusnog hladnokrvnog vojnika kako nišani i izbacuje torpedo. I kako se naš brod rasprskava u buktinju narandžaste boje, a mi se pretvaramo u atome rasute po svemirskom prostoru . . . Samo torpiljerac na tom brodu, gotovo sam sasvim siguran, bio je u to vreme podoficir po imenu Frensi Ereira. Kasnije smo nas dvojica postali dosta dobri prijatelji. On zaista nije ličio na nekog hladno krvnog ubicu. Plakao sam u njegovom naručju ceo dan po povratku s onog poslednjeg putovanja, u bolničkoj sobi, kad je trebalo da me pregleda i utvrdi da li nešto ne švercu jem  je m . A Fren Fr ensi si je p lak la k ao zaje za jedd n o sa m n o m . Patrolni brod se izmakao i među nama nastade lagano komešanje, zatim se ponovo dočepasmo prozora kad naš brod poče da se spušta prema Kapiji. „Izgleda kao neko ko ima velike boginje“, reče neko iz grupe. Stvarno je tako izgledala; neki rošavi ožiljci širom su zjapili. To su bili dokovi za svemirske brodove koji su bili u misiji. Neki od njih ostaće zauvek otvoreni, jer se brodovi neće vratiti. Ali većina otvora bila je pokrivena ispupčenjima nalik na šešire pečuraka. Ti šeširi bili su zapravo brodovi zbog kojih je Kapija i postojala. Brodove nije bilo lako videti. A ni samu Kapiju. Pre svega, imala je nizak albedo, a nije bila ni vrlo velika; kao što sam rekao, oko deset kilometara po dužoj osi, upola manje po polutaru rotacije. Ali mogla bi se detektovati. Pošto Po što ih je onaj prvi pacov paco v iz tunela doveo dove o do d o nje, nje, astronomi su počeli da se pitaju zašto nije bila uočena sto godina ranije. Sada kad znaju u kom pravcu treba da gledaju, uspevaju da je nađu. Ponekad postane tako sjajna kao zvezde iz sedamnaeste klase gledane sa Zemlje. Onda je lako. Pomislili biste da su je mogli ucrtati pri rutinskoj izradi mapa. Problem je u tome što nije bilo tako mnogo rutinskih mapa rađenih za ovaj sektor neba, a izgleda da Kapija nije bila tamo gde su osmatrali kad su vršili osmatranja. Stelarni astronomi uglavnom su vršili osmatranja u predelu daleko od Sunca. Solarni astronomi su se uglavnom

23

Gotovo smo bili stigli. Šeri Lofat se ispruži i uhvati me za ruku ispod kaiševa. Ja odgovorih stiskom. Nas dvoje nikada nismo bili zajedno u krevetu, nikada se nismo sreli dok se ona nije stvorila u fotelji pored moje na svemirskom brodu, a ipak je ovo drhtanje bilo takoreći seksualne prirode. Kao da ćemo se sjajno provesti, da bolje ne može; ali to nije bilo zbog seksa, nego zbog Kapije. Kad su ljudi počeli da čeprkaju po Venerinoj površini, naišli su na tragove nastambi Hičija. Nisu naišli ni na jednog Hičija. Bez obzira ko su bili, bez obzira kada su bili na Veneri, više ih nije bilo. Nijedan  jed  je d in inii leš le š nije nij e o s tao ta o u neko ne kojj hu hum m ci koji ko ji b ism is m o o tko tk o p ali al i i secirali. Sve što je pronađeno to su bili tuneli, pećine, ono malo neupotrebljivih artefakta, čuda tehnike — što su zbunjivali ljudska bića koja su pokušavala da ih rekonstruišu. A onda je neko pronašao mapu Sunčevog sistema koju su izradili Hičiji. Na njoj se video Jupiter sa svojim mesecima, Mars, ostale planete, kao i sistem Zemlja-Mesec. I Venera, koja je bila obeležena crnim na sjajnoj plavoj površini mape načinjene od Hiči-metala. I Merkur, i još nešto — jedino što je osim Venere bilo obeleženo crnom bojom: telo koje se kretalo kružnom putanjom što je zalazila u perihel Merkura, a nije ulazila u Venerinu putanju, sa nagibom od devedeset stepeni u odnosu na ravan ekliptike, tako da se nikada nije sasvim približavalo ni jednoj ni drugoj od ovih planeta. Nebesko telo koje zemaljski astronomi nisu nikada identifikovali. Pretpostavka: P retpostavka: asteroid, ili ili kometa — razlika razlika je čisto semantička — koja je za Hičije iz nekog razloga bila veoma važna. Verovatno bi pre ili posle nekakva teleskopska sonda krenula put nje, ali za tim nije postojala potreba. A onda je slavni Silvester Meklen — koji do tada nije bio slavan ni po čemu, prosto jedan od pacova iz tunela na Veneri — pronašao jedan svemirski brod Hičija, doleteo do Kapije i tu umro. Ali uspeo u speo je da obavesti ljude ljude gde se se nalazi nalazi tako tak o što  je  j e m ud udro ro o d lu lučč io da razn ra znes esee svoj svo j brod br od.. T o j e svem sv emirs irsku ku sondu NASE odvratilo od sunčeve hromosfere i čovek je dospeo do Kapije i otvorio je. Unutra su bile zvezde. Unutra je, da budem manje poetičan, a više bukvalan, bilo gotovo hiljadu omanjih letelica, koje su podsećale na debele pečurke. Bilo ih je u nekoliko oblika i veličina. Naj

24

(Kopija koja sadrži P. &  O. sa predavanja profesora Hegrameta.) P. Kako su izgledali HiČiji? Profesor Hegramet: Niko ne zna. Nikada nismo našli ništa što bi bilo nalik na fotografiju, ili crtež, izuzev dve ili tri mape. Odnosno nijednu knjigu. P. Zar oni nisu imali neki sistem za čuvanje znanja, kao, na primer, pismo? Profesor Hegramet: Pa, sigurno je da su morali imati. Ali kakav, kakav, to ja ne znam. znam. Koliko nasluću naslućujem jem . . . ali, to je samo nagađanje. P. Šta kažete? Profesor Hegramet: Pa eto, razmislite o našim sopstvenim metodima čuvanja znanja i kako bi oni bili primljeni u pretehnološkim epohama. Da smo, recimo, Euklidu dali knjigu, on bi mogao da shvati čemu ona služi, mada ne bi mogao da razume šta u njoj piše. Ali šta da smo mu dali kasetu sa magnetofonskom trakom? On ne bi znao šta s njom da radi. Ja nagađam, ne, ja sam ubeđen, da mi raspolažemo nekim „knjigama“ Hičija, samo ih kao takve ne prepoznajemo. Šipka načinjena od Hiči-metala. Možda, ona spirala u obliku obliku znaka pitanja koja se nalazi u brodovima brodovima čiju funkciju mi uopšte ne znamo. Ovo o čemu govorim nije nova ideja. Kod svih ovih stvari ispitivani su magnetni kodovi, mikrožlebovi, hemijski obrasci — ništa nije otkriveno. Međutim, mi možda nemamo instrument koji nam je potreban da otkrijemo te poruke. P. Ima nešto u vezi s tim Hičijima Hič ijima što ja naprosto ne razumem. Zašto su oni napustili sve te tunele i ostala mesta? Kuda su otišli? Profesor Hegramet: Gospođ G ospođice, ice, ja sam vam tu tu sasvim sasvim nemoćan.

25

za boravak posade i sistem propulzije za koji niko nije znao kako kak o funk funkcioniše. cioniše. Drške Dršk e pečuraka bile su raketni raketni brodovi 11a hemijski pogon, nalik otprilike na nekadašnje mesečeve module iz prvih programa kosmičkih letova. Niko nikada nije uspeo da utvrdi čime se ovi „šeširi“ pokreću ili kako se njima upravlja. To je bila jedna od stvari zbog koje smo svi bili nervozni: činjenica da ćemo morati da okušamo sreću sa nečim što nikome nije jasno šta je. U bukvalnom smislu nemate kontrolu kad jednom uzletite u Hičijevom brodu. Kurs leta  je  j e p rogr ro gram amir iran an u n jih ji h ovo ov o m k o m a n d n o m sist si stem emuu na način na čin koji niko nije uspeo da odgonetne; mogli ste da odaberete  jed  je d a n ku kurs rs,, ali al i k ad ga jed je d n o m oda od a bere be rete te n ema em a menja me njanj njaa — a ne znate kuda će vas odvesti kurs koji ste odabrali, isto onako kao što ne znate šta ima u praskavom paketiću dok ga ne otvorite. Ali oni su funkcionisali. Još uvek su funkcionisali posle, kako kažu, možda pola miliona godina. Prvi momak koji je imao hrabrosti da uđe u jedan brod i da ga pokrene uspeo je. Brod se podigao iz kratera na površini asteroida. Zadimio se, blesnuo, i odleteo. A tri meseca kasnije, vratio se noseći izgladnelog unezverenog astronauta, ozarenog trijumfom. Dospeo je bio do  jed  je d n e drug dr ugee zvez zv ezde de!! U š a o j e u k ružn ru žnuu p utan ut anju ju o k o neke ne ke velike sive planete opkoljene uskovitlanim žutim oblacima, uspeo da prebaci kontrolnu palicu — i dospeo nazad u istu onu rupu od boginja, uz pomoć programiranih komandi. Onda su poslali drugi brod, ovoga puta jedan od onih velikih, šiljatih, u obliku smrčka, sa četvoročlanom posadom i velikom količinom namirnica i instrumenata. Proveli su na putu samo oko pedeset dana. Za to vreme nisu baš dospeli do nekog drugog sunčevog sistema; upotrebili su, u stvari, kapsulu za pristajanje i sišli na površinu jedne planete planete.. Na njoj njoj ni nije je bil biloo tragova tragova života . . . al alii života je tu nekada bilo. Našli su ostatke. Ne brojne. Nekoliko polomljenih sta rudija u jednom zakutku ispod vrha planine koja je izbegla opštu katastrofu što je zadesila planetu. U radioaktivnoj prašini pronašli su jednu ciglu, jedan keramički zavrtanj,  jed  je d a n u p o la isto is topp ljen lj enii pred pr edm m et koji ko ji j e lič li č io na n ešto eš to p o p u t flaute načinjene od hroma. A onda je počela počela potera potera za zvez zvezdama dama . . . i mi mi smo joj joj se pridružili.

Peta glava

Sigfrid je prilično bistra mehanička sprava, ali ponekad ne mogu da razumem šta mu je. Stalno traži da mu pričam 0 svojim snovima. A onda ja dođem sav ozaren zbog nekog sna za koji znam sigurno da će mu se jako dopasti, nešto kao „velika crvena jabuka za učiteljicu“, puna simbola penisa i fetišizma i gnjavaže oko osećanja krivice, a on me razočara. Krene nekim bezveznim putem koji s mojim snom nema nikakve veze. Ja mu sve lepo ispričam, a on onda sedi 1 pucketa pucke ta i pišti i zuji neko vreme v reme — u stvari stvari on to ne radi radi,, ali ja to zamišljam dok čekam na odgovor — i zatim kaže: „Hajde da se vratimo na nešto drugo, Bobe. Mene interesuju neke stvari koje si ispričao o onoj ženi, Džel-Klari Mojnlin.“ Uzvraćam: „Sigfride, opet si uzalud krenuo tim putem.“ „Ja ne mislim tako, Bobe.“ „A li ovaj san! san! G ospode osp ode bože, zar zar ne vidiš koliko je važan? važan? Šta misliš o majčinskom liku u njemu?“ „Šta misliš kako bi bilo da me ostaviš da radim svoj posao, Bobe?“ „Mogu li da biram?“ kažem zlovoljno. „Ti uvek možeš da biraš, Bobe, ali bih ja vrlo voleo da navedem šta si nedavno rekao.“ Onda zastaje i do mene dopire moj sopstveni glas zabeležen negde na njegovoj traci. Govorim: „Sigfride, tamo je tako žestok bol i osećanje krivice i patnja sa kojima ja prosto ne mogu da se borim“. On čeka da ja nešto kažem. Posle nekoliko trenutaka progovaram: „Dobar snimak“, priznajem ja, „ali ja bih radije govorio o tome kako mi se fiksacija na lik moje majke prikazuje u snu.“ „Meni se čini da bi bilo korisnije da istražimo onu drugu stvar, Bobe. Moguće je da su one u nekoj vezi.“ „Stvarno?“ Sav sam se zagrejao da porazgovaram o ovoj

27

„Ispričao sam ti.“ To mi se uopšte ne dopada, to je takvo gubljenje vremena i ja se trudim da mu to jasno stavim do znanja tonom glasa i napetošću tela koje se grči u kaiševima. „To je bilo još gore nego s majkom.“ „Znam da bi radije govorio o majci, Robe, ali molim te, nemoj, ne sad. Pričaj mi o tom događaju u vezi s Klarom. Šta o tome osećaš u ovom trenutku?“ Pokušavam da dokučim pošteno. Na kraju krajeva, toliko sam u stanju da učinim. Ne moram to, u stvari, da kažem glasno. Ali uspevam da kažem samo: „Ništa naročito.“ Posle male pauze on kaže: „Je li to sve, ,ništa naročito1?“ „Da. Ništa naročito.“ Ništa naročito na svesnom planu, u svakom slučaju. Sećam se kako sam se osećao u onom trenutku. Otvaram tu pregradu u sećanju vrlo obazrivo, da vidim kako je bilo. Silazim u onu plavičastu izmaglicu. Gledam pred sobom nejasnu fantom-zvezdu prvi put. Govorim s Klarom preko radio-veze, dok mi Dejn šapuće na uvo . . . Zatvaram je ponovo. „Sve to boli, mnogo, Sigfride“, kažem običnim glasom. Ponekad pokušavam da ga prevarim, saopštavajući mu emocionalno nabijene stvari tonom koji biste upotrebili da naručite šoljicu kafe, ali čini mi se da to ne uspeva. Sigfrid obraća pažnju na jačinu i prelive u glasu, ali obraća pažnju i na disanje i pauze, kao i na značenje reči. Jako je bistar, imajući u vidu koliko je glup.

Šesta glava

Petorica podoficira iz stalnog odreda, po jedan sa svakog patrolnog broda, potapkaše nas od glave do pete, pregledaše naše dokumente i predaše nas službeniku Korporacije za duženom duže nom za selekciju selekciju.. Šeri Šeri se zakikota zak ikota kad joj ruski ruski podo po doficir ficir dotače osetljivo mesto i prošaputa: „Šta misle da krišom  ov amo, o,   Bobe? unosimo  ovam Dao sam joj znak da ćuti. Službenica Korporacije uzela  je naše na še ispr is prav avee za iskr is krca cava vanj njee o d K in inez ezaa iz spec sp ecij ijal alne ne služ sl už be/3 i počela da nas proziva. Bilo nas je ukupno osmoro. „Dobrodošli , rekla je. „Svako od vas, novajlije, dobiće svoga agenta. On će vam pomoći da se smestite, daće vam potrebna obaveštenja, pokazaće vam gde da se prijavite za lekarski pregled i za kurseve. Takođe, predaće vam primerak ugovora koji treba da potpišete. Svakome od vas odbijeno je po hiljadu sto pedeset dolara od sume uplaćene za prelet dovde; to je vaš porez za održavanje životnih uslova za prvih deset dana. Od preostalog iznosa možete podizati novac u svako doba uz popunjeni P-ček. Vaš zastupnik će vam pokazati kako se to radi. Linskot! Sredovečni Crnac iz Baje, Kalifornija, podiže ruku. „Vaš zastupnik je Šota Tarasvili. Brodhed! ‘ „Ovde sam.“ „Dejn Mečnikov“, reče službenica Korporacije. Počeo sam da se osvrćem, ali osoba koja je trebalo da bude Dejn Mečnikov već mi je prilazila. Čvrsto mi je stegao ruku, poveo pov eo me, onda je rekao: „Zdravo.“ „Zd ravo.“ Oklevao sam. „Želeo bih da se pozdravim sa svojom prijateljicom .. „Svi ste vi smešteni na istom mestu“, zagrokta on. „Haj demo.“ Tako sam dva sata po dolasku na Kapiju imao sobu, agenta i ugovor. Ugovor sam potpisao odmah. Nisam ga čak ni pročitao. Mečnikov je bio iznenađen. „Zar ne želiš da vidiš šta tu piše?“

29

mogao da nastradam. Mrska mi je pomisao da moram da umrem, uopšte; da ne budem više živ, da sve prestane, da znam da će svi ti ostali ljudi nastaviti da žive i uživaju u seksu i ostalim stvarima, a da ja neću moći u tome da uče stvujem. Ali to mi nije bilo toliko mrsko kao pomisao da se vratim u rudnike hrane. Mečnikov se okači kragnom o jednu kuku na zidu moje sobe, da mi ne bi smetao dok sređujem stvari. On je bio zdepast čovek, bledog lica, ne mnogo razgovoran. Nije izgle dao vrlo simpatično, ali bar mi se nije podsmevao što sam nova nespretna pridošlica. Na Kapiji vlada gotovo potpuno bestežinsko stanje. Nikada ranije nisam iskusio stanje smanjene sile teže; u Vajomingu toga nema, pa sam stalno pravio pogrešne procene. „Nav „N avići ići ćeš se na to. Imaš li hleba?“ „Nemam.“ On uzdahnu. Ličio je na Budu onako obešen o zid, sa savijenim nogama. Pogleda u brojčanik i reče: „Povešću te na jedno piće kasnije. To je običaj. Samo nije vrlo zabavno pre otprilike dvadeset dva časa. Onda će u „Plavom paklu“ biti puno sveta i ja ću te sa njima upoznati. Videćeš šta može da se nađe. Kakav si, običan ili topli brat, a?“ „Ja sam prilično običan.“ „Sasvim svejedno. Ovde si potpuno slobodan što se toga tiče. Upoznaću te sa svima koje ja znam, a onda se snalazi sam. Bolje da se na to odmah navikavaš. Gde ti je plan?“ „Plan?“ „ D o đavola, đ avola, čoveče! Plan se se nalazi nalazi u om otu koji koji su su ti dali.“ Otvarao sam pregrade nasumce dok nisam našao gde sam ostavio taj koverat. Unutra su bili moj primerak ugo vora, brošura „Dobrodošli na Kapiju“, potvrda za sobu, upitnik o zdravstvenom stanju, koji ću morati da ispunim pre pre osam. osam . sledećeg sledećeg dana . . . i jedan presavi presavije jeni ni tabak har har-tije koji je, kad se razvije izgledao kao neki dijagram sa upisanim nazivima. „To je plan. Možeš li da odrediš gde se nalaziš? Zapamti broj sobe: nivo Bejb, istočni kvadrant, tunel osam, soba pedeset jedan. Zapiši.“ „Već je napisano ovde, Dejne, na potvrdi za sobu. iz a „Dobro, nemoj da je izgubiš.“ Dejn se maši rukom iza vrata, otkači se i pusti da polako padne na pod. „Zašto ne bi prvo sam malo pogledao unaokolo, Naći ćemo se

30

UGOVOR Ja.................................................................... .  koji sam duševno zdrav, ustupam sva prava na sva otkrića i sve što je s njima u vezi, kao i na artefakte, predmete i stvari od vrednosti koje mogu naći tokom mog istraživanja, odnosno koji budu pro istekli iz istog, uz pomoć letelice koja mi je stavljena na raspo laganje, odnosno bilo koje informacije koju sam dobio od odgovorne vlasti vlasti na Kapiji, neopozivo gore navedenoj navedenoj odgovor noj vlasti na Kapiji. 2. Odgovorne vlasti na Kapiji mogu, po svom sopstvenom nahođenju, odlučiti da prodaju, ustupe licencu ili na drugi način raspolažu svim artefaktima, predmetima ili drugim stva rima od vrednosti vrednosti koje proističu proističu iz mojih aktivnosti prema ovom ugovoru. Ukoliko tako postupe, one se obavezuju da mi isplate 50% (pedeset odsto) svih prihoda ostvarenih takvom prodajom, ustupanjem licence, ili raspolaganjem istih, do iznosa cene ko štanja samog istraživačkog putovanja (uključujući moje putne troškove za prelet do Kapije, kao i moje naknadne troškove života za vreme boravka na istoj), kao i 10% (deset odsto) svih budućih prihoda od istih, nakon što gore pomenuti troškovi budu isplaćeni. Pristajem da mi se isplaćuje ukupan iznos za svaku obavezu bilo koje vrste koja prema meni proističe od strane odgovornih vlasti na Kapiji i posebno se obavezujem da neću polagati pravo na dodatne isplate iz bilo kojih razloga u bilo koje vreme. 3. Neopozivo priznajem odgovornim vlastima Kapije punu kontrolu i ovlašćenje da mogu donositi bilo kakve odluke u vezi sa eksploatacijom, prodajom ili ustupanjem licenci u vezi sa svakim takvim otkrićem, uključujući puno diskreciono pravo odgovornih vlasti Kapije, da udružuju moja otkrića ili druge stvari od vrednosti koje proističu iz ovog ugovora sa tuđim otkrićima i stvarima od vrednosti u cilju cilju eksploatacije, eksploata cije, ustupanja ustupanja licenci, ili prodaje, u kom slučaju meni pripada onaj procenat ostvarene dobiti koji odgovorne vlasti Kapije budu smatrale odgovarajućim; i isto tako priznajem odgovornim vlastima Kapije pravo da odustanu od eksploatacije bilo kog ili svih takvih otkrića ili stvari od vrednosti, na osnovu svog diskrecio nog prava. 4. Oslobađam odgovorne odgovor ne vlasti vlasti Kapije svake obaveze prema bilo kakvim kakvim potraživanjima potraživanjima od strane strane mene lično lično ili u moje ime koje proističu iz bilo kakve povrede, nesrećnog slučaja, ili gubitka bilo koje vrste koje pretrpim u vezi sa mojim aktiv nostima prema ovom ugovoru. 5. U slučaju bilo kakvog spora koji proistekne iz ovog ugo vora, saglasan sam da se tumačenje odredaba ugovora izvrši na osnovu zakona, odnosno presedana, koji važe na samoj Kapiji, i da se nikakvi zakoni ili presedani bilo kog drugog

31

„Šest putovanja. U redu, videćemo se u dvadeset dva.“ On otvori pregibna vrata, bešumno skliznu u zeleno-žutu tamu hodnika i nestade. Ja se spustih — vrlo blago, vrlo polako — u jednu pravu stolicu i pokušah da shvatim da se nalazim na pragu sve mira. Ne znam da li mogu da vam dočaram kako mi je svemir izgledao sa Kapije: kao da sam mlad uz pomoć medicinskog kompleta. Kao ručak u najboljem restoranu na svetu, kad neko drugi plaća račun. Kao devojka koju ste tek upoznali, a kojoj se sviđate. Kao još neraspakovan poklon. Ono što prvo uočite na Kapiji to je sićušnost tunela, koji se čine još sićušniji nego što jesu, jer su obrasli nekim biljkama nalik na one koje se gaje u saksijama na prozorima; tu su, zatim, vrtoglavica usled bestežinskog stanja i zadah. Kapiju upoznajete malo po malo. Nema načina da se cela obuhvati jednim pogledom; ona vam je samo jedan lavirint tunela u stenju. Nisam čak siguran da su svi tuneli istraženi. Bez sumnje postoje milje i milje tunela u koje niko nikada ne zalazi, odnosno ne vrlo često. Takvi su bili Hičiji. Dočepali su se ovog asteroida, prekrili ga oplatom od metala, izbušili u njemu tunele, napunili ih svim i svačim što su imali — većina ih je bila prazna kad smo mi stigli, baš kao što je i sve ostalo što je ikada pripa dalo Hičijima po celoj vasioni. A onda su je napustili, iz ko zna kog razloga, otišli su. Približno u središtu Kapije nalazi se Hičitaun. To je pećina u obliku vretena u blizini geometrijskog središta asteroida. Kažu da su Hičiji tu živeli dok su gradili Kapiju. I mi smo tu živeli, u početku, ili negde u blizini, svi mi nove pridošlice sa Zemlje. (I sa drugih planeta. Jedan svemirski brod sa Venere stigao je upravo pre našeg.) Tu se nalazi stambeno naselje kompanije. Kasnije, ako se obogatimo na nekom istraživačkom putovanju, možemo da se preselimo bliže površini, gde je sila teže malo veća i ima manje buke. I što je najvažnije, manje zadaha. Nekoliko hiljada ljudi pre mene udisalo je vazduh koji ja sad udišem, izbacivalo vodu koju pijem i izlučivalo svoje mirise u okolni vazduh. Ljudi se na ovom mestu nisu dugo zadržavali, većina njih. Ali mirisi su još uvek bili tu. Nije mi smetao taj zadah. Uopšte mi nije smetao. Kapija  je  j e bi bila la moj mo j veli ve likk i, u n o sni sn i z g o d ita it a k koji ko ji treb tr ebaa da mi d ones on esee medicinski komplet, kuću sa devet soba, nekoliko klinaca i mnogo uživanja. Jedan zgoditak sam već izvukao. Bio sam

32

dolara dobijate samo prelet od Kapije, hranu za deset dana, sobu i vazduh, brzometni kurs u rukovanju kosmičkim brodom i poziv da se prijavite za prvi sledeći brod koji  pr imoo rava ra vaju ju poleće. Ili za bilo koji brod koji želite. Oni vas ne prim da odaberete neki određeni brod, ili što se toga tiče, uopšte bilo koji brod. Korporacija ne ostvaruje nikakav profit u svemu ovome. Sve cene su određene otprilike na nivou koštanja. To ne znači da su bile niske, a svakako ne znači da je on o što ste dobijali bilo dobro. Hrana se sastojala uglavnom od onoga što sam i inače kopao i jeo celog svog života. Stan  je b io o tpri tp rililikk e v elič el ičin inee o v e ć eg p u tno tn o g kov ko v č ega, eg a, pl plus us jed je d n a stolica, nekoliko ormančića, jedan sto na rasklapanje i jedan viseći ležaj koji možete da razapnete, iz jednog ugla u drugi, kad hoćete da spavate. Moji prvi susedi bili su višečlana porodica sa Venere. Bacio sam letimičan pogled kroz poluotvorena vrata. Zamislite! Njih četvoro spavaju u jednoj ovakvoj sobici. Izgleda po dvoje u jednom visećem ležaju, tako što ukrste ležajeve preko sobe. Preko puta je bila Šerina soba. Zagrebao sam na njenim vratima, ali nije se odazvala. Vrata nisu bila zaključana. Niko mnogo ne mari da zaključava vrata na Kapiji, zato što, između ostalog, nema mnogo toga od vrednosti da se ukrade. Šeri nije bila unutra. Odeća koju je  je im imaa la n a b rod ro d u b ila il a je razb ra zbac acan anaa u n a o k o lo. lo . Pretpostavio sam da je izišla u razgledanje i poželeh da sam malo ranije došao. Želeo sam da imam društvo za razgledanje. Naslonio sam se na puzavicu koja je rasla na  jed  je d n o m z id iduu tun tu n ela el a i izvu iz vukk a o m apu. ap u. Pomoću nje sam stekao izvesnu predstavu o tome šta bi trebalo pogledati. Bilo je punktova označenih kao »Cen tral park« i »Jezero Supirior.« Šta li je to? Pitao sam se šta  je  j e t o »Muz »M uzej ej K apij ap ije« e«,, š to j e z vuča vu čalo lo z a ni nim m ljiv lj ivo, o, k a o i »Bolnički terminal«, što je zvučalo dosta gadno — kasnije sam doznao da »terminal« znači nešto kao »ispod crte«, po povratku sa bilo kog puta na kome ste bili. Korporacija  je  j e m o ra bi biti ti zna zn a la d a taj n aziv az iv im imaa i drug dr ugači ačiji ji priz pr izvu vuk; k; ali Korporacija se nikada nije mnogo trudila da štedi osećanja svemirskih istraživača. Ono što sam stvarno stvarno želeo bilo je da vidim jedan brod. brod. Čim mi se ta misao izbistrila u glavi, shvatio sam da to veoma mnogo   želim. Pitao sam se kako da dospem do spoljnjeg omotača, gde su se naravno nalazili dokovi za brodove. Pridržavajući se za ogradu jednom rukom, pokušavao sam

33

DOBRODOŠLI NA KAPIJU! Čestitamo! Vi ste jedno od vrlo malog broja lica koje tokom svake godine može postati ortak sa ograničenim pravima u „Preduzećima Kapije, a.d.“. Vaša prva obaveza je da potpišete priloženi Ugovor. To ne morate učiniti odmah. Pozivamo Pozivam o vas da ugovor ugovo r proučite i da potražite pravni savet, ukoliko ga možete dobiti. Međutim, sve dok ga ne potpišete, nemate zakonsko pravo da stanujete u stanovima Korporacije, da se hranite u kantini Korporacije, odnosno da pratite obuku na kursevima Korporacije. Smeštaj i ishranu možete obezbediti u hotelu „Kapija“, koji ima restoran, ukoliko ste ovde gost, ili ukoliko za sada ne želite da potpišete Ugovor.

34

KAKO SE IZDRŽAVA KAPIJA Radi podmirivanja troškova za održavanje Kapije, sva lica su dužna da plaćaju određeni iznos za boravišnu taksu, u koju ulaze troškovi za obezbeđivanje vazduha, kontrolu temperature, administraciju i ostale troškove. Ukoliko ovde boravite kao gost, ovi troškovi se uključuju u vaš hotelski račun. Ostala lica iznos dostavljaju poštom. Taksa se može platiti unapred za rok do godinu dana ukoliko se želi. Neplaćanje jednodnevne boravišne takse povlači za sobom trenutno izbacivanje sa Kapije.  Na  N a po pom m ena en a :   Obezbeđivanje broda za prihvatanje izbačenih lica nije zajemčeno.

35

pet tunela v odio od io je ka uzlazno-silaznom uzlazn o-silaznom oknu, oknu , al alii nisam nisam znao koji. Pokušao sam da krenem jednim nasumce, završio u šle pom kraku i na povratku zakucao na jedna vrata da bih dobio obaveštenje. Otvorio sam ih. „Izvinite .. .“ rekoh . .. i stadoh. Čovek koji je otvorio vrata izgledao je da je moje visine, ali nije bio. Oči su mu bile u visini mojih očiju. Ali od struka naniže nije bilo ničega. Nije imao noge. On nešto reče, ali ga nisam razumeo; nije bilo na engles kom. Bilo je ionako svejedno. Moja pažnja bila je zaokup ljena njegovim izgledom. Na sebi je imao prozračnu svetlu tkaninu, pričvršćenu od ručnih zgolobova do struka, i la gano je lepršao krilima kako bi se održao u vazduhu. To nije bilo teško pri niskoj sili teže na Kapiji. Ali čovek se iznenadi kad tako nešto vidi. Rekao sam: „Izvinjavam se. Samo sam hteo da pitam kako mogu da stignem do nivoa Tanja.“ Pokušavao sam da ne piljim u njega, ali nisam uspevao. On se smešio, pokazujući bele zube na zboranom, starom licu. Imao je crne oči i ćubu kratke sede kose. Provukao se pored mene u hodnik i rekao na izvrsnom engleskom  jezi  je zikk u : „ D a , da. Sk Skre reni nite te na p rvom rv om uglu ug lu d e sno sn o . Idit Id itee do sledeće zvezdaste raskrsnice, pa skrenite na drugom uglu levo. Videćete oznaku. „Bradom je pokazao pravac prema raskrsnici. Zahvalio sam mu i ostavio ga da leprša iza mene. Hteo sam da se okrenem, ali to bi bilo neuljudno. Čudno. Nije mi palo na pamet pam et da će na Kapiji Ka piji biti bogalja. Eto koliko sam tada bio naivan. naivan. Pošto sam njega sreo, upoznao sam Kapiju onako kako  je n isa is a m m o g a o u p o z n a ti n a o sno sn o v u stat st atis isti tičk čkih ih pod po d atak at aka. a. Statistički podaci su sasvim jasni i mi smo ih svi proučili, svi mi koji smo ovamo stigli kao svemirski istraživači, kao i svi ostali, kojih je bilo mnogo više, koji su to isto priželjki vali. Sa oko osamdeset odsto letova sa Kapije ljudi se vraćaju praznih ruku. Sa oko petnaest odsto ne vraćaju se uopšte. Znači u prošeku, jedna osoba od dvanaest vraća se sa istraživačkog putovanja donoseći nešto od čega Kapija — i čitavo čovečanstvo — može da ostvari neku dobit. Većina ih ionako smatra da su dobro prošli, ako sakupe dovoljno novaca da pre svega plate putne troškove dovde. A ako vam vam se se nešto nešto desi desi dok ste ste u misi ji . . . pa, pa, to je

36

dešava — ne može vam se mnogo pomoći sve dok se ne vratite na Kapiju. Dotle već može da bude prekasno da bi vas izlečili, a vrlo verovatno prekasno da uopšte ostanete u životu. Za povratak tamo odakle ste došli ne naplaćuje se ništa, uzgred budi rečeno. Svemirske rakete uvek dovoze gore više putnika nego što ih vraćaju. To se naziva rasipanjem. Povratno putova pu tovanje nje je besplatno besplatno . . . al alii gde da se se vrati vratite te?? Otpustio sam silazno uže na nivou Tanja, skrenuo u tunel i naleteo na čoveka s kapom i trakom oko ruke. Policija Korporacije. Stražar nije znao engleski, ali mi je dao znak rukom, a njegove razmere bile su ubedljive; zgrabio sam uzlazno uže, popeo se na sledeći nivo, prešao do drugog okna i ponovo pokušao. Jedina razlika bila je u tome što je ovoga puta čuvar znao engleski. „Ovuda ne možete proći“, reče on. „Samo bih želeo da vidim brodove.“ „Pa dabome. Ne možete. Morate imati plavu značku“, reče, potapšavši prstima svoju. „To jest, biti ekspert Korpo racije, član letačke posade ili VIP.“ „Ja sam član letačke posade.“ On se zacereka. „Vi ste novi pridošlica, pristigli sa Zemlje, zar ne? Prijatelju, postaćete član posade kad se budete prijavili za let, pre toga ne. Sad se vratite gore.“ ^ Ja rekoh razložno, „Razumete kako se osećam, zar ne? Želeo bih samo da bacim pogled.“ „Ne možete, dok ne završite obuku, osim što će vas dovesti ovamo u toku predavanja. Posle toga, videćete više nego što želite.“ Još malo sam se prepirao, ali on je imao suviše argume nata na svojoj strani. Međutim, dok sam pružao ruku da uhvatim uzlazno uže, tunel kao da se zaljuljao i zvuk ne kakve eksplozije dopro mi je do ušiju. Za trenutak sam pomislio da se asteroid raspada. Pogledao sam razrogačeno u stražara, koji je slegao ramenima, dosta neljubazno. „Ja sam samo rekao da ne možete da ih vidite“, kazao je, „nisam rekao da ne možete da ih čujete.“ Ja progutah ,,Auh“, ili „Blagi bože,“ što sam u stvari hteo da uzviknem, i rekoh: „Kuda mislite da ovaj odlazi?“ „Dođite ponovo kroz šest meseci. Dotle ćemo možda saznati.“ U ovome zaista nije b’lo ničega zbog čega bi se čovek osećao ushićen. Pa ipak, ja sam se osećao ushićen. Posle

37

Kako nisam mnogo obraćao pažnju šta radim, ponovo sam se izgubio pri povratku. Stigao sam na nivo Bejb sa deset minuta zakašnjenja. Dejn Mečnikov je krupnim koracima išao kroz hodnik, prolazeći pored moje sobe. Izgledalo je da me nije prepoz nao. Mislim da bi prošao pored mene da nisam ispružio ruku. ,,Uh“, zagrokta. „Kasniš.“ „Sišao sam do nivoa Tanja i pokušao da vidim brodove.“ „Uh. Ne možeš dole, sem ako imaš plavu značku ili narukvicu.“ To sam već znao, zar ne? Krenuo sam za njim, ne trošeći energiju na pokušaje da nastavim razgovor. Mečnikov je bio bezbojan čovek, izuzimajući izvanredno ukrasnu kovrdžavu bradu koja mu je oivičavala donju vilicu. Izgleda da je bila navoštena, tako daje svaka kovrdža disala za sebe. „Navoštena“ nije pravi izraz. Bilo je tu još nešto osim dlaka, ali to nešto nije bilo kruto. Sve se to pokretalo kako se on pokretao, a kad je govorio ili se smešio, mišići pričvršćeni uz viličnu kost nabirali su i opuštali bradu. bradu. N ap ok on se stvarno nasmeši kad stigosmo stigosm o u „Plavi pakao.“ Prvo je on častio piće, brižljivo objasnivši da je takav običaj, ali i da je običaj da se časti samo prvo piće. Zatim sam ja častio. Osmeh se pojavio i kad sam ja častio treću turu, mada nije bio moj red. U galami koja je vladala u „Plavom paklu“ nije bilo lako razgovarati, ali ja sam mu ispričao da sam čuo jedno lansiranje. „Tako je“, reče on, dižući čašu. „Nadajmo se da će imati dobar let.“ Nosio je šest narukvica od Hičimetala plavičastog sjaja, jedva debljih od žice. Tiho su zveketale dok je ispijao piće. „Da li dobro pogađam?“ upitao sam. „Po jedna za svaki let u svemir?“ On ispi preostalu polovinu pića. „Tako je. Odoh sad da igram“, reče. Očima sam pratio njegova leđa dok je odlazio pravo prema jednoj ženi u svetlucavom ružičastom sariju. Nije bio veliki kozer, to je sigurno. S druge strane, pri tom stepenu buke ionako nije moglo mnogo da se razgovara. Nije moglo ni da se pleše. „Plavi pakao“ se nalazio u središtu Kapije, negde u šupljini vretenastog oblika. Rotaciona G sila bila je tako mala da nismo težili više od kilo ili kilo i po; da je neko pokušao da igra valcer ili polku, odleteo bi u vazduh. Igrale su se one srednjo

38

ŠTA JE KAPIJA?

Kapija je veštačka tvorevina koju su načinili takozvani Hičiji. Izgleda da je načinjena oko asteroida, odnosno jezgra neke atipične komete. Kada se to dogodilo nije poznato, ali je gotovo sigurno da pada u vreme koje je prethodilo rađanju ljudske civilizacije. Unutar Kapije životni uslovi su slični onima na Zemlji, izuzev što je sila gravitacije relativno niska. (Praktično i ne postoji, ali centrifugalnom silom koja potiče od rotacije Kapije postiže se sličan efekat.) Ako ste ovamo stigli sa Zemlje, zapazićete neke teškoće sa disanjem u toku prvih nekoliko dana, usled niskog atmosferskog pritiska. Međutim, parcijalni pritisak kiseonika isti je kao na visini od dve hiljade metara na Zemlji i potpuno je pogodan za sve osobe čije je zdravstveno stanje normalno.

39

mene tiče, ja volim da dodirujem. Ali ne može se sve imati. Volim da igram, pa bilo kako. Ugledao sam Šeri sasvim na drugom kraju sale, sa nekom starijom ženom za koju sam pomislio da je njen agent, i odigrao sa njom jednu igru. „Kako ti se dovde dopada?“ vikao sam da nadjačam muziku sa traka. Ona je zaklimala glavom i nešto doviknula, ne znam šta. Odigrao sam potom sa jednom ogromnom crnkinjom, koja je nosila dve naruk vice, onda opet sa Šeri, zatim sa jednom devojkom koju mi  je u trap tr apio io D ejn ej n M ečn eč n ik ikoo v , o č igle ig ledd n o z a to što št o j e h teo te o da  je se o tara ta rasi si,, pa ond on d a sa j e d n o m v iso is o k o m ž eno en o m krep kr epkk og izgleda sa najcrnjim, najgušćim obrvama koje sam ikada imao prilike da vidim ispod ženske frizure. (Njena kosa je bila zategnuta u dva konjska repa, koji su leteli oko nje  on a  je nosila dve-tri narukvice. pri svakom pokretu). I  ona A između igara sam pio. Stolovi su bili namenjeni grupama od osam ili deset osoba, ali takvih grupa ovde nije bilo. Ljudi su sedali gde su hteli i zauzimali tuđa mesta ne pitajući da li će se vlasnici vratiti ili neće. Izvesno vreme nekoliko marinaca u brazil skim uniformama sedelo je sa mnom za stolom i vodilo razgovor na portugalskom. Neki čovek sa zlatnom naušni com mi se pridružio za kratko, ali isto tako nisam razumeo šta govori. (Razumeo sam, međutim, prilično dobro šta  je  j e h teo te o da kaže ka že.) .) Ta nezgoda bila je prisutna sve vreme dok sam bio na Kapiji. Kapiji. Ona uvek postoji. N a Kapiji K apiji je kao ka o na međunarodnoj konferenciji kad uređaji za prevođenje otkažu. Dosta se čuje nekakva ,lingua franca1 fran ca1,, delovi de lovi desetak različitih jezika smešanih u jedan, kao na primer „Ecoutez, gospodin, tu es verruckt.“. Igrao sam dva puta sa jednom Brazilkom, mršavom, crnokosom devojčicom kukastog nosa, ali slatkih smeđih očiju, i pokušao da kažem nekoliko jednostavnih reči. Možda me je razumela. Međutim, jedan od muškaraca sa kojima je bila u društvu, govorio je odlično engleski i predstavio je sebe i puno drugih osoba. Nisam zapamtio nijedno drugo ime, osim njegovog. Francesko Ereira. On me je častio pićem i pustio da ja častim jednu turu za celu grupu, a onda on da sam shvatio da sam ga ga već video: vide o: on je bio  jed  je d an od o n ih iz spec sp ecija ijaln lnee služb slu žbee koji ko ji su nas na s pret pr etre resa salili kad smo stigli. Dok smo o tome pričali, Dejn se nagnuo nada mnom i zabrundao mi u uvo: „Idem da se kockam. Do viđenja, sem ako zaista ne želiš i ti da pođeš.“

40

ruletom koji se sporo okreće i ima veliku masivnu kuglicu, sa stolovima za igru sa dve kocke, kojima je potrebna čitava večnost da se zaustave, i čak ograđenim prostorom za igranje bakare. Mečnikov se uputio ka stolovima za „ajnc“ i počeo da dobuje prstima po naslonu stolice jednog od igrača, čekajući da se neko mesto oslobodi. Tada je otprilike primetio da sam i ja pošao sa njim. ,,Oh.“ Pogledao je po sali. „Šta voliš da igraš?“ ,,Sve sam to igrao“, kazao sam, izgovarajući reči pomalo nerazgovetno. A pomalo i hvalisavo. „Možda malo bakare.“ Pogledao me je prvo s poštovanjem, zatim sa smeškom. „Pedeset je najmanja suma.“ Preostalo mi je pet ili šest hiljada dolara na računu. Slegao sam ramenima. „Hoću da kažem pedeset hiljada“, reče on. Zagrcnuo sam se. On rasejano nastavi, prilazeći iza leđa  jed  je d n o g igra ig rača ča čija čij a je gom go m ila il a č ip ipoo v a b ila il a g o t o v o iscrp isc rpen ena. a. „Možeš da kreneš sa deset dolara na ruletu. Stotka je naj manji iznos za većinu drugih igara. A da, ima tu negde automat u koji se ubacuje po deset dolara, čini mi se.“ On krenu ka slobodnoj stolici i posle toga ga više nisam video. Posmatrao sam jedan trenutak i video da devojka sa crnim obrvama sedi za istim stolom, zadubljena u svoje karte. Nije digla pogled. Shvatio sam da ovde neću moći mnogo da se kockam. U istom trenutku takođe sam shvatio da neću moći da platim ni sve ono piće kojim sam čašćavao, a onda sistem mojih unutrašnjih senzora poče da me opominje koliko sam čaša u stvari popio. Poslednje što sam shvatio bilo je da moram da se vratim u svoju sobu, što pre.

41

SILVESTER MEKLEN: OTAC KAPIJE

Kapiju je otkrio Silvester Meklen, istraživač iz tunela na Veneri, koji je pronašao jednu svemirsku letelicu Hičija u ispravnom stanju u jednom prokopu. On je uspeo da je dopremi do površine i da njome preleti na Kapiju, gde se ona sada nalazi u doku 5-53. Na nesreću, Meklen nije bio u stanju da se vrati natrag i, mada je uspeo da svoje prisustvo signalizuje na taj način što je zapalio rezervoar za gorivo iz kapsule za spuštanje svog broda, umro je pre nego što su istraživači dospeli na Kapiju. Meklen je bio hrabar i snalažljiv čovek i plaketa u doku 5-53 čuva uspomenu na jedinstvenu uslugu koju je on učinio ljudskom rodu. Crkvene obrede održavaju u odgovarajuće odgovar ajuće vreme predstavnici različitih različitih vera.

Sedma glava

Nalazim se na dušeku i nije mi vrlo udobno. Mislim, u fizičkom smislu. Izdržao sam jednu operaciju ne tako davno i konci se verovatno još nisu resorbovali. Sigfrid kaže: „Razgovarali smo o tvom poslu, Bobe.“ To je dosadno. Ali bezbedno. Kažem: „Mrzeo sam svoj posao. Ko ne bi mrzeo rudnike hrane?“ „Ali si ga se držao, Bobe. Nikada nisi čak ni pokušao da radiš nešto drugo. Mogao si da pređeš na uzgajanje morskih riba, recimo. A školovanje si napustio.“ „Hoćeš da kažeš da sam se bio zaglavio na jednom mestu?“ „Neću ništa da kažem, Bobe. Pitam tebe šta osećaš.“ „Pa, pretpostavljam da u izvesnom smislu jesam. Raz mišljao sam o tome da nešto promenim. Razmišljao sam mnogo o tome“, kažem, sećajući se kako je bilo u onim lepim prvim danima sa Silvijom. Sećam se kako sam sa njom sedeo u pilotskoj kabini parkirane jedrilice jedne  janu  ja nuar arsk skee n o ć i — n ism is m o im imali ali ku kuda da da o d e m o — i kak ka k o smo sm o razgovarali o budućnosti. Šta ćemo da radimo. Kako ćemo da se iskobeljamo. Tu nema ništa zanimljivo za Sigfrida, koliko se meni čini. Ispričao sam Sigfridu sve o Silviji, koja se na kraju udala za nekog akcionara. Ali nas dvoje smo prekinuli mnogo pre toga. „Pretpostavljam“, kažem, prekidajući ova razmišljanja i pokušavajući da za svoje pare izvučem što više iz ove seanse, „da sam osećao nekakav nagon za smrću.“ „V ol oleo eo bih da ne upotrebljavaš u potrebljavaš psihijatrij psihijatrijske ske izraze, Bobe.“ „Ti razumeš šta hoću da kažem. Shvatio sam da vreme odmiče. Što duže budem ostao u rudnicima, to će teže biti da se odande izvučem. Ali ničeg boljeg nije bilo. A ovde sam imao kompenzaciju: svoju devojku, Silviju, majku, dok je bila živa. Prijatelje. Čak i ponešto za razonodu. Jedriličarstvo. Sjajno je kad prelećeš preko brda, a kad si

43

Oklevao sam, trljajući se po trbuhu. Imam sad gotovo pola metra novih creva unutra. Strašno mnogo koštaju, te stvari, a ponekad imaš utisak da prethodni vlasnik traži da mu ih vratiš. Pitaš se koji je to čovek bio. Ili koja žena. Kako je umro. Ili da li je umro? Da li je možda još živ, ali  je  j e tak ta k o siro si rom m ašan aš an da prod pr odaj ajee svoj sv ojee sop so p stve st venn e d elo el o v e, k a o što sam čuo da zgodne devojke prodaju svoje lepe grudi ili uši? ,,Da li si lako mogao da se sprijateljiš sa devojkama, Bobe?“ „Sada mogu, sasvim dobro.“ „Ne sada, Bobe. Čini mi se da si rekao da se nisi dobro snalazio kao dete.“ „Zar se iko dobro snalazi kao dete?“ „Ako te dobro razumem, Robi, ti postavljaš pitanje da li se iko seća detinjstva kao savršeno srećnog i jednostavnog razdoblja, i naravno odgovor je ,ne‘. Ali neki ljudi izgleda više osećaju posledice toga u životu.“ „Da. Čini mi se, sad kad razmišljam o tome, da sam se pomalo pribojavao svojih vršnjaka — izvini, Sigfride! Mislim druge dece. Oni kao da su se svi međusobno pozna vali. Imali su šta jedni drugima uvek da ispričaju. Tajne. Zajednička iskustva. Ono što ih je zanimalo. Ja sam bio usamljen.“ „Ti si bio jedinac, Robi?“ „To znaš. Da. Možda je to bio razlog. I otac i majka su bili zaposleni. I nisu voleli da se igram u blizini rudnika. Opasno. Pa i bilo je stvarno opasno za decu. Možeš da se povrediš oko onih mašina, ili čak ako ima neko klizavo mesto na šljaci ili ako negde izlazi otrovni gas. Mnogo sam sedeo kod kuće, gledao zabavne programe, preslušavao kasete. Jeo sam. Bio sam debelo dete, Sigfride. Voleo sam sve one skrobaste, slatke stvari prepune kalorija. Oni su me potpuno potpu no razmazili, kupujući mi više hrane nego neg o što je bilo potrebno.“ Još uvek sam razmažen. Sada jedem daleko da leko bolju hranu, od koje se toliko ne goji, oko hiljadu puta skuplju. Jedem pravi pravi kavijar. kavijar. Često. Često . D oprem op rem a se vazdušnim vazdu šnim putem pu tem iz akvarijuma u Galvstonu. Pijem pravi šampanjac, jedem maslac . . . „Sećam se kako sam ležao u postelji“, kažem, „mislim da sam bio vrlo mali, možda sam imao tri godine. Imao sam medu koji govori. Nosio sam ga u postelju i on mi je pričao pričice, a ja sam u njega zabadao olovke i

44

507

IRR AY . ZRELOST. ZRELOST. IDI N A *M88 508 508 ,C, M ožda se zrelost sastoji sastoji u tom e da želiš ono on o što sam želiš, želiš, U m esto ono on o što ti neko drugi kaže da treba da želiš. 511 IZBACI IZBAC I O AK O O IDI ID I N A && 512 ,S, M ožda, ožd a, Sigfride, drago staro limeno božan bož anstvo, stvo, ali osećati osećati se zreo je osećati oseća ti se mrtav.

26.830 26.830 26.835 26.840 26.845 26.850 26.855 26.860 26.865 26.865 26.870 26.875 26.880

45

mi se kroz suze. ,,Oh“, kažem, sasvim običnim glasom, i sedam, dok mi se suze i dalje kotrljaju niz lice, ali se slavina zavrnula, „sad zaista moram da idem, Sigfride. Imam sasta nak. Ona se zove Tanja. Lepotica. Hjustonski simfonijski orkestar. Voli Mendelsona i ruže, a ja želim da vidim da li mogu da nađem one hibridne, tamnoplave, koje će se slagati s njenim očima.“ „Robe, preostalo nam je još skoro deset minuta.“ „Nadoknadićemo to drugi put.“ Znam da on to ne može, pa brzo dodajem, „Mogu li u kupatilo? Neophodno mi je.“ „Hoćeš da izlučiš svoja osećanja, Robe?“ „Nemoj da si toliko pametan. Znam šta hoćeš da kažeš. Znam da to liči liči na tipičan mehanizam mehan izam sups su pstitu titucije cije.. . .“ „Robe.“ „ . . . u redu. redu. M islim, islim, izgleda kao da hoću da se izvlači izvlačim. m. Ali časna reč, reč, moram da idem. U kupatilo, kup atilo, mislim. I u cvećaru. Tani je nešto posebno. Fina ličnost. Ne govorim o seksu, ali i to je sjajno. sjajno. Ona ume um e da g . . . Ona ume um e . . .“ „Robe? Šta pokušavaš da kažsš?“ Uzimam dah i nekako uspevam da kažem: „Ona je sjajna u oralnom seksu, Sigfride.“ „Robe?“ Prepoznajem taj ion. Sigfridov repertoar glasovnih mo dulacija je prilično veliki, ali sam naučio da neke od njih razlikujem. On misli da je nagazio na neki trag. „Šta je?“ „Bobe, kako se kaže kad žena upražnjava oralni seks?“ ,,Oh, ,,Oh , za ime boga, Sigfride, Sigfride, kakva ti je to pa sad glupa igra?“ „Kako se to kaže, Bobe?“ „Ah! Ti znaš isto koliko i ja.“ „Molim te reci mi kako ti to zoveš, Bobe.“ „Kaže se, na primer, ,ona me jede*.“ „Kakav još izraz postoji, Bobe?“ „Ima ih puno! ,Daje glavu*, to je jedan. Mislim da sam čuo hiljadu različitih izraza za to.“ „Koji su ti drugi, Bobe?“ U meni su se gomilali srdžba i bol i sve je to sad proklju čalo. „Nemoj sa mnom da igraš te ogavne igre, Sigfride!“ Boli me stomak i bojim se da ću se unerediti. To je kao da sam opet malo dete. „Za ime boga, Sigfride! Kad sam bio mali razgovarao sam sa svojim medom. Sad mi je četrdeset

46

nisi. Molim te pokušaj da ga izgovoriš. Taj izraz ti znaci nešto posebno, tako da te reči ne možeš da izgovoriš bez napora.“ Padam natrag na dušek i sada istinski plačem. „Molim te kaži to, Bobe. Kakav je to izraz?“ „Proklet bio, Sigfride! Guta! Tako je! Guta, guta, guta!“

Osma glava

„Dobro jutro“, reče neko, upadajući mi usred sna u kome sam se bio zaglavio u nekakav živi pesak usred Orionove magline. „Doneo sam vam malo čaja.“ Otvorih jedno oko. Ugledah preko ivice mreže za spa vanje par očiju crnih kao neki predeli na Mlečnom putu utisnutih u lice boje peska. Bio sam potpuno obučen i visio preko mreže; nešto je vrlo neprijatno mirisalo i ja shvatih da to potiče od mene. „Ja se zovem“, reče osoba sa čajem, „Šikitei Bakin. Popijte, molim vas, čaj. To će pomoći da vam tkiva povrate tečnost.“ Pogledao sam naniže i video da se prilika završava kod struka; to je bio čovek bez nogu sa pričvršćenim krilima koga sam video u tunelu tunelu prethodnog dana. dana. „ U h “, uzdahnuh, uzdahnuh, a onda pokušah ponovo i uspeh da kažem: „Dobro jutro.“ Orionova maglina iz sna počela je da bledi, kao i osećaj da moram da se probijam kroz oblake gasa koji su brzo očvršcavali. Neprijatan zadah osećao se i dalje. U sobi je užasno zaudaralo, čak i po merilima koja važe na Kapiji, i ja shvatih da sam bio povratio na pod. Nedostajalo je sasvim malo da to ponovo uradim. Lagano mašući krilima po vazduhu, Bakin spretno spusti jednu jedn u začepljenu bocu pored mene na mrežu. Zatim se odbaci na vrh komode, sede tamo i reče: „Mislim da imate lekarski pregled danas u osam.“ „Zar?“ Uspeo sam nekako da skinem poklopac i da srknem malo čaja. Bio je vrlo vreo, nezaslađen i gotovo bez ikakvog ukusa, ali izgleda da je pomerio jezičak na vagi u mom stomaku stomaku u smer smeruu suprotnom suprotnom od ponovnog povra ćanja. „Da. Mislim daje tako. To je uobičajeno. A pored toga, vaš piezofon je zvonio nekoliko puta.“ Ja počeh ponovo da uzdišem. „Uh?“ „Pretpostavljam da vas je to vaš agent zvao da vas podseti. Sad je sedam i petnaest, gospodine . . .“

KOME PRIPADA KAPIJA?

Kapija je jedinstvena pojava u istoriji ljudskog roda, pa je vrlo brzo shvaćeno da je ona suviše skupocen izvor bogatstva da bi bila data na korišćenje samo jednoj grupi ljudi, odnosno samo jednoj vladi. Stoga je osnovano akcionarsko društvo „Preduzeća Kapije“. „Preduzeća Kapije“ (uobičajeni naziv „Korporacija“) je multinacionalna korporacija čiji su ortaci sa neograničenim pravom vlade Sjedinjenih Američkih Država, Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Država Brazila, Konfederacije Venere i Nove Narodne Azije, a čiji su partneri sa ograničenim pravima sva ona lica koja, kao vi, potpišu priloženi Ugovor.

49

Prijatno, gospodine Brodhed. Neka vam boravak na Kapiji bude prijatan.“ On klimnu klimnu glavom glavo m , sruči sruči se sa ormana, orm ana, sjur sjurii se se ka vra tima, pomažući se rukama pri prolazu, i nestade. Dok mi  je  j e glav gl avaa b učal uč alaa pri svak sv akoj oj prom pr omen enii p o loža lo žaja ja,, izvu iz vukk ao sam se iz ležaljke, pokušavajući da izbegnem zaprljana mesta na podu, i nekako uspeh da se pristojno operem. Pomislio sam da bih mogao da se depiliram, ali mojoj bradi je bilo otprilike dvanaest dana i ja odlučih da je izvesno vreme ne skidam; više nije izgledala sasvim kao neobrijana, a nisam za to ni imao snage. Kad sam, povodeći se, stigao do lekarske ordinacije, bio sam tek pet minuta u zakašnjenju. Svi ostali iz moje grupe stigli su pre mene, pa sam morao da čekam i da uđem poslednji. Uzeli su mi krv sa tri mesta, iz prsta, iz pregiba u laktu i iz donjeg dela uva; znao sam sigurno da će svi nalazi biti pomalo ispod normale. Ali nije bilo važno. Pregled je bio samo formalnost. Ako je neko bio u stanju da preživi let do Kapije u kosmičkoj letelici, onda će biti u stanju da preživi i u svemirskom brodu koji su napravili Hičiji. Ukoliko se nešto ne desi. U tom slučaju i onako verovatno neće preživeti, bez obzira koliko je zdrav. Imao sam vremena za solju kafe na brzinu, koju je neko pronosio na kolicima pored jednog okna (privatno preduzeće na Kapiji? Nisam znao da tako nešto postoji), a zatim sam stigao na prvi čas predavanja tačno u sekundu. Skup  je bi bioo u jed je d n o j velik ve likoj oj pros pr osto tori riji ji na n ivo iv o u P as, as , du duga gačk čkoj oj,, uskoj i sa niskom tavanicom. Stolice su bile poredane po dve sa svake strane, sa prolazom u sredini, nalik na nekakvu učionicu u prepravljenom autobusu. Šeri je zakasnila, izgle dala je sveže i veselo i uvukla se na sedište pored mene; cela naša grupa bila je tu, nas sedmoro koji smo zajedno stigli sa zemlje, četvoročlana porodica sa Venere i još ne koliko drugih za koje sam znao da su novajlije kao ja. „Ne izgledaš  ta k o   strašno“, prošaputala je Šeri, dok je instruktor zadubljeno gledao u neke papire na svom stolu. „Da li mi se vide tragovi mamurluka?“ „Pa i ne. Ali zamišljam da ga još uvek osećaš. Čula sam kad si se vratio sinoć. U stvari“, dodala je ozbiljnim glasom, „ceo tunel te je čuo.“ Trgao sam se. Još uvek sam osećao onaj zadah na sebi, mada je on očigledno više bio negde unutra. Niko drugi, čini se, nije se sklanjao od mene, čak ni Šeri.

50

narukvica; nisam mogao da ih prebrojim, ali bilo ih je najmanje pet. Upitao sam se za trenutak kako to da se ti ljudi, koje sam viđao i koji su bili napolju više puta, još nisu obogatili. „Ovo je samo jedan od tri kursa koje ćete slušati. Posle toga imaćete obuku o tome kako da preživite u nepoznatoj sredini i kako da prepoznate šta je od vrednosti. Ali ovaj kurs je o upravljanju brodovima i mi ćemo početi praktičnom obukom. Pođite svi za mnom.“ Onda Ond a smo svi ustali i krenul krenulii za njim. Izišli Izišli smo sm o iz učionice, učion ice, pa kroz tunel, pa silaznim užetom kroz okno pored stražara — možda onih istih koji su me prethodne večeri oterali. Sada su samo klimnuli glavom instruktoru i odgledali nas. Stigli smo u jedan dugačak, širok hodnik, sa niskom tava nicom, u kome je iz poda štrcalo otprilike pola tuceta zarubljenih cilindara od obojenog metala. Ličili su na ugljenisane panjeve i trebalo je da prođe nekoliko trenutaka pre nego što sam shvatio gde se nalazimo. Zagrcnuh se. „To su  b r o d o v i šapnuo sam Šeri, glasnije nego što sam nameravao. Dve-tri osobe pogledaše me radoznalo. Jedna od njih, primetih, bila je devojka s kojom sam igrao pret hodne noći, ona sa gustim, crnim obrvama. Ona mi klimnu glavom i nasmeši se; video sam da ima narukvice na ruci i zapitao sam se se šta tu radi radi — i kako ka ko je prošla za kockarskim stolom. Instruktor nas prikupi oko sebe i reče: „Kao što je neko upravo rekao, to su brodovi Hičija. Ovo je lender. To je onaj deo u kome se spuštate na površinu planete, ukoliko imate sreće da pronađete neku planetu. Ne izgledaju baš veliki, ali pet osoba može da se smesti u svaku od ovih kanti za đubre koje vidite. Ne baš udobno. Ali može. Uopšteno govoreći, razume se, uvek ćete ostaviti po jednog čoveka u glavnom brodu, tako da će uglavnom biti po četvoro u kapsuli za pristajanje.“ Poveo nas je ka najbližem od njih i mi svi zadovoljismo nagonsku želju da ga dodirnemo, zagrebemo ili potapšemo. Zatim je počeo da drži predavanje: „Bilo je devet stotina dvadeset četiri ovakva broda na Kapiji u vreme kad je ona prvi put istražena. Oko dve stotine se do sada pokazalo neupotrebljivo. Uglavnom ne znamo zašto; prosto ne funkcionišu. Trista četiri je upotrebIjeno bar po jedanput. Od njih, trideset tri je sada ovde i mogu se koristiti za istraživačka putovanja. Ostali još nisu isprobani.“ On se pope na zdepasti valjak i nastavi,

51

UPUTSTVO ZA TUŠIRANJE

Ovaj tuš automatski izbacuje dva mlaza u trajanju od 45 sekundi. Nasapunjajte se između dva mlaza. Vaše je pravo da koristite ovaj tuš jedanput u tri dana. Dodatna tuširanja idu na teret vašeg tekućeg računa po ceni od Četrdeset pet sekundi — pet U.S. dolara.

52

nije letelo. Za svoje pare možete da birate. To vam je lutrija, kako god uzmete. Kod velikog broja letova bez povratka bila je reč o brodovima koji su bili prvi put upotrebljeni, tako da tu rizik očigledno postoji. To je suvislo, zar ne? Na kraju krajeva, niko ih nije održavao već bog zna koliko dugo, otkako su ih Hičiji ovde postavili. S druge strane, rizik postoji i kod onih koji su bili u misiji i bezbedno se vratili. Prepentuum mobile ne postoji. Sma tramo da se neki nisu vratili jer je u brodu nestalo goriva. Nezgoda je u tome što mi ne znamo o kome je gorivu reč, niti koliko ga ima; takođe ne možemo da pogodimo kad će u brodu ponestati goriva.“ Potapšao je trupac. „Ovaj i svi ostali koje vidite ovde napravljeni su za posadu sastavljenu od pet Hičija, koliko možemo da zaključimo. Ali mi ih šaljemo napolje sa tri ljudska bića. Izgleda da su Hičiji bolje podnosili jedan drugoga u skučenom prostoru nego što to ljudima polazi za rukom. Ima većih i manjih brodova, ali postotak letova sa kojih nije bilo povratka prilično je veliki tokom nekoliko poslednjih poslednjih orbita. orbita. M ožda je to samo slučajnos slučajnost, t, al alii . . . U svakom svak om slučaju, ja bih b ih se lično odlu o dlučio čio za ,trojku“ ,trojk u“.. Vi Vi možete da uradite kako hoćete. Sad prelazimo na drugu stvar koju sami birate, to jest ko će s kim da ide. Motrite dobro. Tražite sebi društvo .. . Molim? “ Šeri je mahala rukom sve dok je on nije primetio. „Rekli ste ,postotak je prilično veliki*“, kazala je. „Koliki je?“ Instruktor je odvratio strpljivo: ,,U poslednjoj fiskalnoj orbiti na svakih deset ,petica* otprilike tri se vratilo. To su najveći najveći brodovi. brod ovi. U nekoliko neko liko slučajeva slučajeva kad smo otvorili otvorili brodove posada je bila mrtva, iako se vratila.“ „Da, da“, reče Šeri, ,,to je zaista mnogo.“ „Ne, uopšte nije mnogo u poređenju sa jedinicama*. Pre dve orbite u toku čitave jedne orbite samo dve jedinice* su se vratile. T o   je gadno.“ „Zašto je to tako?“ upita otac porodice pacova iz tunela. To su bili Forhendovi. Instruktor ga pogleda. „Ako to ikada utvrdite“, reče, „svakako nekoga obavestite. A sada, što se tiče biranja članova posade, uvek je bolje za vas ako idete s nekim ko je već bio napolju. To ćete možda moći, a možda nećete. Svemirski istraživači koji se obogate obično odlaze odavde; oni koji uporno traže još, ponekad ne žele da rasture svoju grupu. Zbog toga će mnogi od vas novajlija morati da idu sa drugim novajlijama. Hm.“

53

 os taju ju   stalno mo da se oni nalaze u pasivnom stanju, ali ne  osta pasivni. Samo uđite, siđite u pilotsku kabinu i sačekajte dole instruktora.“ Tada sam prvi put čuo da ima i drugih instruktora. Osvrnuo sam se oko sebe, pokušavajući da pogodim ko su nastavnici, a ko novajlije, kad on reče: „Hoće li neko nešto da pita?“ Opet Šeri. „Da. Kako se zovete?“ „Zar sam opet zaboravio da kažem? Ja sam Džimi Šu. Drago mi je što smo se upoznali. A sad hajdemo.“ Sad znam mnogo više od svog instruktora, imajući u vidu šta mu se dogodilo pola orbite kasnije — jadni stari Džimi Šu, odleteo je napolje pre mene i vratio se za vreme mog drugog putovanja, načisto mrtav. Opekotine od plamena, kažu da su mu se oči rastočile. Ali u ono vreme znao je sve, a meni je sve bilo vrlo neobično i divno. Tako ubauljasmo kroz jedan čudan poklopac eliptičnog oblika, kroz koji vas nešto pogura, pa skliznete unutra, pa u kapsulu za pristajanje, a onda niz jednostube lestve, pa zakoračismo u glavni brod. Pogledasmo unaokolo, tri Ali Babe koje unezvereno bulje u pećinu sa skrivenim blagom. Čusmo neko grebanje tamo gore i jedna glava se promoli. Na njoj su bile kosmate obrve i ljupke oči, a pripadala je devojci s kojom sam igrao prethodne noći. „Uživate?“ zapita nas. Mi smo se bili stisli jedan uz drugog što je moguće dalje od bilo čega što je izgledalo pokretno, i zaista sumnjam da smo odavali utisak opuštenosti. opu štenosti. „N e brinite“ , reče ona, „sam o razgle razgledajt dajte. e. Upozn Up oznajte ajte se s ovim ovde. Imaćete prilike d a ga se nagledate. nagledate. Vidite ovaj okomiti niz točkica sa malim zupcima koji iz njih štrče? To je birač odredišta. Najvažnija stvar koju ne treba dodirivati dodirivati za sada — možda mo žda nikada. Ona zlatna spiral spiralaa tamo pored vas, plavojko? Hoće li neko da pogađa čemu služi?“ Ona plavojka, u stvari jedna od Forhendovih kćeri, povuče se unazad i zatrese glavom. Ja zatresoh glavom, ali Šeri poče da nagađa: „Da nije možda čiviluk za še šire?“ Instruktorka se zagleda u nju iskosa, zamišljeno. „Hm. Ne, neće biti, ali gajim nadu da će se neko od vas novajlija dosetiti. Niko od nas ovde ne zna. Ponekad se tokom leta zažari; niko ne zna zašto. Tamo je toalet. Dobro ćete se  s njim nji m   zabavljati. Ali funkcioniše, kad naučite kako s njim

54

Šeri upita: „Zar niko od vas, ljudi, neće da kaže kako se zove?“ Nastavnica se nasmeši: „Ja sam Džel-Klara Mojnlin. Želite da saznate i sve ostalo o meni? Bila sam napolju dva puta, nisam ništa našla i sad ubijam vreme dok se ne ukaže onaj pravi let, radeći kao pomoćni instruktor.“ „Kako znate koji let je onaj pravi?“ zapita Forhendova kćer. „Bravo mudrice. Dobro pitanje. To je još jedno od onih pitanja koje volim od vas da čujem, jer pokazuje da raz mišljate, mišljate, ali ukoliko na njega njega postoji od govor, govo r, ja ga ne znam. znam. Hajde da vidimo. Vi već znate da je ovaj brod ,trojka‘. Išao je do sada na šest letova, ali se sa dosta verovatnoće možete opkladiti da u njemu ima dovoljno rezervnog goriva za još koje putovanje. Ja bih ga pre odabrala nego neku ,jedinicu4. Ona je za kockare koji idu na sve ili ništa.“ „Gospodin Šu je isto to rekao“, reče Forhendova, „ali moj otac kaže da je pregledao sve podatke od početka prve orbite i da jedinice nisu toliko loše.“ „Evo još jednog podatka za vašeg oca“, reče Klara Mojnlin. „Nisu u pitanju samo statistički podaci. U jedinici ste usamljeni. U svakom slučaju, jedan osoba ne može da obavi sav posao; ako nešto pronađete, potrebni su vam saputnici, tako da jedan ostane u kružnoj putanji — većina nas ostavlja po jednog u glavnom brodu, to daje osećaj  m o ž e   da vam pomogne ako veće sigurnosti; odnosno neko  mo stvari stvari baš krenu nizbrdo. nizbrdo . Znači dvoje se spuštaju spuštaju u lenderu lenderu da ispitaju teren. Naravno, ako vas baš hoće sreća, onda morate da delite na tri dela. Ako nađete nešto stvarno vredno, onda ima dovoljno za sve. A ako ne nađete ništa, trećina od nule nije ništa manja od nule.“ „Zar ne bi onda bilo bolje u ,petici*?“ upitah ja. Klara me pogleda i kao da mi namignu; mislio sam da se ne seća da smo prethodne noći zajedno igrali. „Možda jeste, a možda i nije. Problem s ,peticama* je u tome što one imaju gotovo neograničen odredišni kapacitet.“ „Molim vas govorite engleski“, reče Šeri umiljato. „’Petice* prihvataju mnoga odredišta koja .trojke* i je  m om   mišljenju to je zbog toga što dinice ne prihvataju. Po  mom su neka odredišta rizična. Od svih brodova koje sam videla posle povratka, jedna ,petica* je bila u najstrašnijem stanju. Sva izubijana, spržena i izobličena; niko ne zna kako je uopšte uspela da se vrati. Takođe niko ne zna gde je bila,

55

KOJI SU ZADACI KORPORACIJE?

Korporacija je osnovana sa ciljem da eksploatiše svemirske letelice koje su ostavile Hičiji i da trguje, razvija, ili na drugi način koristi sve artefakte, robni fond, sirovine, ili druge stvari od vrednosti, otkrivene uz pomoć ovih svemirskih brodova. Korporacija se zalaže za razvoj tehnologije Hičija na komercijalnoj osnovi i u tu svrhu vrši ustupanje licenci na bazi novčane naknade za ustupljena materijalna prava. Svoje prihode koristi za isplatu odgovarajućih deonica partnerima sa ograničenim pravom, kao što ste vi, koji su omogućili otkrivanje novih stvari od vrednosti; za pokriće troškova za održavanje same Kapije preko iznosa ostvarenog uplatom boravišne takse; za isplatu svim partnerima sa neograničenim pravom godišnje sume u visini troškova za obezbeđenje stalnog nadzora uz pomoć patrolnih svemirskih brodova koje ste primetili u obližnjoj orbiti; za stvaranje i održavanje odgovarajućih rezervi za nepredviđene izdatke; a preostale prihode koristi za subvencioniranje istraživačkog i razvojnog programa u vezi sa samim predmetima od vrednosti. Tokom fiskalne godine, koja je istekla 30. februara, ukupni prihodi Korporacije iznosili su preko 3,7x1012 U.S. dolara.

56

god uzmete, stavljate na kocku. Hoćemo li sad da počnemo? V i. . p o k a za n a Še Šeri, „s „s e d it e t amo. amo. “ Forhenedova Forh enedova i ja se malo pomerism po merismoo kako bismo bism o napravil napravilii mesto među raznim uređajima koji su bili delo ljudskih bića i Hičija. Mesta nije bilo mnogo. Ako biste sasvim ispraznili trojku, dobili biste prostoriju veličine tri sa četiri metra, ali, naravno, ako biste je ispraznili, ona onda ne bi mogla da se pokrene. Šeri sede ispred stuba sa nazubljenim točkićima, vrteći se kako bi se udobno namestila. ,,Kakve li su zadnjice imali ti Hičiji?“ progunđa. Nastavnica reče: „Opet jedno dobro pitanje i opet pitanje na koje ne znamo odgovor. Ako ustanovite, recite nam. Korporacija je obezbedila ove gurtne na sedištima. One ne spadaju u originalne delove broda. U redu. A sad, ovo u šta gledate, to je birač odredišta. Stavite šaku na jedan od točkica. Na bilo koji. Samo ne dirajte nijedan drugi. Sad ga pokrenite.“ Pomno je pratila kako Šeri dodiruje donji točak, zatim ga gura prstima, prstima, a onda pritiska pritiska zapešćem, zapešćem, odupire se svom snagom o naslon za ruke u obliku slova V i gura ga. On se najzad pokrenu i svetla na nizu točkova počeše da trepere. „Hej“, uzviknu Šeri, „mora da su bili vrlo snažni!“ Redali smo se jedan po jedan na tom istom točku — Klara nam nije dopustila da probamo neki drugi toga dana — i kad je došao na mene red iznenadio sam se kad sam ustanovio da moram da upotrebim svu mišićnu snagu kako bih ga pokrenuo. Nije se činilo kao da je zarđao, nego kao da je namerno bio napravljen tako da se pokreće s mukom. A kad pomislite u šta možete da se uvalite ako usred leta slučajno pomerite namešteni kurs, verovatno je tako bilo i najbolje. Razume se, sada i o tome više znam nego što je tada znao moj instruktor. Ne zato što sam ja jako bistar, nego zato što su mnogobrojni ljudi proveli, i još uvek provode, užasno mnogo vremena da bi odgonetnuli šta se događa samo prilikom određivanja odredišta na biraču kursa. Ta sprava se, u stvari, sastoji od okomitog niza generatora brojeva; ona svetla kad zasvetle pokazuju brojeve; to nije lako uočiti, jer nemaju izgled brojki. Nisu to pozicioni, ili decimalni brojevi. (Čini se da su Hičiji izražavali brojeve kao zbirove prim brojeva i izložilaca, ali sve je to daleko iznad moje moći poimanja.) Samo kontrolni letači i pro

57

BRODOVI NA KAPIJI

Letelice koje se nalaze na Kapiji u stanju su da obavljaju meduzvezdane letove brzinama većim od brzine svetlosti. Pogonski sistem nije rastumačen (vidi priručnik za pilote). Postoji takođe prilično konvencionalan sistem na raketni pogon, koji koristi tečni vodonik i tečni kiseonik za kontrolu položaja letelice, kao i za pogon kapsule za sletanje na površinu koja je pripojena svakoj međuzvezdanoj letelici. Zastupljena su tri glavna tipa, označena kao klasa 1, klasa 3, i klasa 5, prema broju putnika koje mogu da prime. Neke letelice imaju posebno snažnu konstrukciju i označene su kao „oklopljene“. Većina oklopljenih su „petice“. Svaka letelica programirana je za automatsku navigaciju do većeg broja odredišta. Povratni let se obavlja u automatskom režimu i u praksi se pokazao kao sasvim pouzdan. Obukom na kursu za rukovanje brodom osposobićete se za obavljanje potrebnih zadataka u vezi sa bezbednim upravljanjem svoga broda; međutim, pročitajte propise o bezbednosti u priručniku za kosmičke pilote.

58

kaže da redosled prostih brojeva nije odozdo naviše nego sleva nadesno, što na neki način govori nešto o Hičijima. Oni su bili trodimenzionalno orijentisani kao primitivna ljudska bića, umesto dvodimenzionalno orijentisani, kao mi.) Pomislili biste, zar ne, da su tri brojke dovoljne da odrede svaki položaj bilo gde u kosmosu. Hoću da kažem, ako Galaksiju predstavite kao trodimenzionalni prostor, možete ucrtati u njemu svaku tačku pomoću jednog broja za svaku od tri dimenzije. Ali Hičijima je bilo potrebno pet. Da li to znači da su Hičiji mogli da percepiraju pet dimenzi  ja?  ja ? M e čnik čn ikoo v k aže až e d a n isu is u . . . Uostalom, bilo kako bilo. Kad jednom fiksirate prvih pet brojeva, ostalih sedam možete odabrati sasvim pro izvoljno, a ipak ćete uzleteti kad pritisnete dugme za start. Ono što obično radite — odnosno ono što obično rade programeri kursa, koje Korporacija zbog toga drži na plat nom spisku — jeste da odaberete bilo koje četiri brojke. Zatim tražite petu brojku sve dok se ne pojavi nekakav ružičast sjaj kao „pozor.“ On je ponekad slab, a ponekad  jač  ja č i. A k o se tu zau za u sta st a v ite it e i p riti ri tisn snet etee onaj ona j glat gl atki ki oval ov alni ni deo de o ispod dugmeta, ostali brojevi počinju sami da se pojavljuju, samo po koji milimetar levo i desno, a ružičasti sjaj postane  jo  j o š jač j ači.i. K a d se usta us tale le,, sjaj sjaj je j e in inte tenn z ivn iv n o ruži ru žiča čast st i in inte tenn z ivn iv n o svetao. Mečnikov kaže da je to automatski uređaj za fino doterivanje. Mehanizam računa sa mogućnošću ljudske greške — pardon, mislim greške Hičija — tako da kad ste približno dobro odredili kurs ka nekom stvarnom, valjanom odredištu, on umesto vas automatski izvrši konačno dote rivanje. Možda je Mečnikov u pravu. (Razume se, savlađivanje čitavog ovog postupka korak po korak koštalo je mnogo vremena i novaca, a mnogo toga stajalo je i po koji život. Opasno je biti svemirski istraživač. Ali za nekolicinu onih koji su prvi odleteli napolje, bilo je to pre nalik na samoubistvo). Ponekad pokušavate da uštimate petu brojku i ne dobijete uopšte ništa. Tada, naravno, psujete. Onda promenite  jed  je d n u od prve pr ve četir če tirii i p o n o v o p oku ok u šav ša v a te. te . Z a ovu ov u oper op erac aciju iju potrebno je samo nekoliko sekundi, ali probni piloti su proveli stotinu sati na pronalaženju novih kombinacija pre nego što su postigli određenu boju. Naravno, pre nego što sam ja krenuo u svemir, probni piloti i programeri kursa već su odredili nekoliko stotina mogućih kombinacija koje su zvanično zabeležene kao

59

novo, novo, novo. I ne znam da li sam u stanju da vam dočaram kako sam se osećao. Hoću da kažem, bio sam tu, na sedištu na kome su Hičiji sedeli pre pola miliona godina. Ona naprava ispred mene  bi lo kuda ku da.. bila je birač odredišta. Brod je mogao da poleti  bilo Bilo kuda! Ako odaberem ispravan cilj, mogao bih se naći u kružnoj putanji oko Sirijusa, Prokiona, možda čak i oko Magelanovih oblaka! Nastavnica se umorila od položaja naglavce, pa se pro vukla kroz otvor i ugurala iza mene. „Na vas je red, Brodhede“, rekla je, stavljajući mi ruku na rame, dok sam na leđima osetio njene grudi. Oklevao sam pre nego što sam ma šta dodirnuo. Upitao sam: „Zar nema načina da se zna dokle će se dospeti?“ „Verovatno ima“, odvratila je, „pod uslovom da ste Hiči sa završenim letačkim tečajem.“ „Čak ni to da, recimo, jedna boja označava da ste dospeli na veću daljinu, a druga da ste bliže?“ „Nema ovde još nikoga ko je to dokučio. Naravno, ne prestano pokušavaju. Postoji čitav tim koji provodi vreme u analiziranju izveštaja sa uspešno okončanih misija i upoređuje ih sa programima koji su odabrani pre lansiranja. Do sada nisu ništa zaključili. A sad, hajde da krenemo, Brodhede. Stavite celu šaku na prvi točak, onaj na kome su svi vežbali. Pokrenite ga. Biće vam potrebno više mišićne snage nego što mislite.“ I bilo je. U stvari, gotovo sam se plašio da ga gurnem dovoljno jako kako bih ga pokrenuo. Ona se nagnula napred i stavila šaku preko moje, a ja shvatih da onaj fini mošusni miris, koji sam u nozdrvama osećao već izvesno vreme, potiče od nje. Nije to ipak bio samo mošus; njeni feromoni odlično su se slagali sa mojim hemoreceptorima. Bila je to vrlo prijatna promena u odnosu na ostali zadah na Kapiji. No uprkos tome, nisam uspeo da dobijem čak ni trag neke boje, mada sam pokušavao pet minuta pre nego što mi je dala znak da prestanem i pozvala Šeri da se ponovo oproba. Kad sam se vratio u sobu, neko ju je već bio počistio. Pitao sam se, sa osećanjem zahvalnosti, ko je to učinio, ali sam bio premoren da u tome dugo razmišljam. Dogod se na nju ne naviknete, smanjena sila teže može da deluje iscrpljujuće; zaključujete da preterano naprežete sve svoje

60

„Molim?“ „Spavaš?“ Očigledno nisam spavao, ali sam pitanje protumačio onako kako je ona očekivala. „Ne. Ležim i razmišljam.“ „1 ja .. . Bobe?“ „Da?“ ,,Da li hoćeš da dođem kod tebe?“ Napregnuo sam se da se dovoljno rasanim kako bih bio u stanju da razmotrim ovo pitanje. „Ja bih zaista želela“, reče ona. ,,U redu. Naravno. Mislim, baš mi je drago što si došla.“ Ona se uvuče u moju sobu i prebaci se preko ležaljke, koja se lagano zaljulja dok se ona uspuzala unutra. Na sebi  je im imal alaa pl plet eten enuu majic ma jicuu i gaći ga ćice ce i b ila il a je top to p la i m eka ek a pore po redd mene kad smo se blago sklupčali u udubljenom delu ležaja. „Ne mora da bude seks, pastuve jedan“, rekla je. „Meni odgovara i jedno i drugo.“ „Videćemo šta će da ispadne. Bojiš se?“ Dah joj je mirisao najprijatnije od svega; osetio sam ga na svom obrazu. „Mnogo više nego što sam mislila da ću se bojati.“ „Zašto?“ „Bobe. ..“ Namestila se udobnije, a zatim je iskrenula vrat da bi me pogledala preko ramena. „Znaš li da ponekad govoriš prave budalaštine?“ „Izvini.“ „Da, baš tako. Mislim, pogledaj šta radimo. Sešćemo u nekakav brod za koji ne znamo da li će nas odvesti kuda mislimo da hoće, pa čak ne znamo ni kuda treba da ide. Letimo brže od svetlosti, niko ne zna kako. Ne znamo koliko ćemo dugo biti na putu, čak i kad bismo znali kuda idemo. Znači, moglo bi se desiti da nastavimo da putujemo do kraja života i da umremo pre nego što tamo stignemo, čak i ako ne naletimo na nešto što će nas usmrtiti za dve sekunde. Je l’tako? Tako je. Pa onda, kako možeš da me pitaš da li se bojim?“ „Samo razgovaramo.“ Sklupčao sam se uz njena leđa i obuhvatio jednu dojku, ne grubo, već zato što je bilo prijatno. „1 ne samo to. Mi ne znamo ništa o ljudima koji su sagra dili ove sprave. Kako možemo znati da sve to nije samo šegačenje s njihove strane? Možda je to način za Hičije da domame sveže meso na svoj deo neba?“ „Ne možemo znati“, složih se ja. „Okreni se ovamo.“

61

Mali oglasi OTKUD znate da niste unitarist? Bratstvo Kapije je upravo u toku obrazovanja. 87-539. TRAŽI SE BILITIS za Safu i Lezbiju, putujemo sve zajedno dok ne uspemo, a onda ostajemo zauvek srećne zajedno u Severnoj Irskoj. Isključivo trajan brak utroje. 87-033 ili 87-034. DAJTE NA ČUVANJE svoju pokretnu imovinu. Uštedite novac za zakupninu, ne dajte da vam ga Korporacija uzme dok ste na putu. U cenu uračunata uputstva za raspolaganje istom u slučaju nepovratka. 88-125.

62

„Šta je to?“ Začuo se ponovo, odzvanjajući u tunelu i,  jo  j o š glas gl asni nije je,, u m ojoj oj oj sob so b i. ,,O ,, O h , t o je j e p iez ie z o f o n .“ O n o što št o sam sa m začuo bio je moj sopstveni piezofon piezofo n i jo š dva, sa svake strane strane sobe po jedan, i svi su zvonili odjednom. Zvižduk je prestao i začuo se glas: „Govori Džimi Šu. Svi vi nove pridošlice koji želite da vidite kako izgleda brod kad se vrati u lošem stanju, do đite kod doka broj četiri. Upravo ga dovlače.“ Čuo sam žamor iz sobe Forhendovih i osetio kako Šerino srce jako kuca. „Bolje da pođemo“, kazao sam. Brod je uspeo da se vrati do Kapije, ali ne baš do doka. Jedan Jedan od patrolnih patrolnih brodova br odova g a je otkrio otk rio i spustio spu stio se na njeg njega. a. Sad ga je tegljač dovlačio do pristaništa Korporacije, gde obično stoje samo rakete sa planeta. Tu se nalazio jedan poklopac dovoljno veliki da se unutra smesti čak i „petica“. Ovo je bil bilaa „trojka“. . . odnosno, odnosno , ono što što je od nje nje ostalo. ostalo. ,,Oh, dobri bože!“ prošaputa Šeri. „Bobe, šta misliš da im se dogodilo?“ „Ljudima? Nastradili su.“ U to zaista nije moglo biti sumnje. Brod je bio olupina. Drška, to jest kapsula za pristajanje, bila je otpala, preostala je samo međuzvezdana letelica, onaj šešir na pečurki, a i on je bio izobličen, procepljen, spržen od visoke temperature. Procepljen! Metal Hičija se čak i ne smekšava pod dejstvom električnog luka! Ali još nismo videli ono najgore. Nismo uopšte videli ono najgore, samo smo čuli. Jedan čovek se još uvek nalazio u brodu. Po celoj unutrašnjosti broda. Bukvalno se rasprštao po celoj komandnoj kabini, i njegovi sprženi komadi bili su zalepljeni za zid. Zbog čega? Usled visoke temperature i ubrzanja, bez sumnje. Možda  je  j e n e o p a ž e n o zaša za šaoo u gorn go rnje je sloj sl ojev evee n e k o g sunc su nca, a, ili u b lisku lis ku orbitu oko kakve neutronske zvezde. Možda je razlika u gravitacionoj sili onako raskomadala brod i posadu. Ali to nismo nikad saznali. Druga dva člana posade uopšte nisu bila unutra. To nije bilo lako zaključiti; ali prema popisu nađenih organa unutra se nalazila samo jedna vilica, jedna karlica, jedna kičma — mada u sitnim komadima. Možda su ona druga dvojica bila u kapsuli za pristajanje? „Odbijte, novajlije!“ Šeri me uhvati za ruku i povuče u stranu. Petoro članova posade iz patrolnih brodova priđe, dvoje u plavoj američkoj i brazilskoj uniformi, jedan u ruskoj bež boje, u beloj sa Venere i mrkoj iz Kine. Američki i venerijanski član

63

PROPISI O BEZBEDNOM KORIŠĆENJU BRODOVA NA KAPIJI

Mehanizam za međuzvezdani let nalazi se, prema našem saznanju, u kutiji u obliku romba ispod centralne kobilice u brodovima predviđenim za 3 ili 5 osoba, a u brodovima za 1 osobu u sanitarnom čvoru. Nikome dosad nije pošlo za rukom da otvori neku od ovih kutija. Pri svakom pokušaju došlo je do eksplozije koja je imala približnu snagu od jednog kilotona. Jednim obimnim istraživačkim projektom pokušavamo sada da probijemo ovu kutiju, a da je pri tom ne uništimo, i ukoliko vi kao ortak sa ograničenim pravom pribavite bilo kakvu informaciju ili sugestiju u vezi s ovim, potrebno je da odmah obavestite jednog od službenika Korporacije. Međutim, ni pod kojim uslovima nemojte pokušavati da sami otvorite ovu kutiju! Baratanje na bilo koji način, ili vraćanje na Kapiju letelice na kojoj je vršeno baratanje ovom kutijom, strogo se zabranjuje. Kazna povlači gubitak svih prava i trenutno isterivanje sa Kapije. Uređaj za određivanje kursa letenja takođe predstavlja potencijalnu opasnost. Ni pod kojim uslovima ne treba da pokušavate da menjate kurs posle otpočinjanja leta. Nijedna letelica na kojoj je ovo pokušano nikada se nije vratila.

64

Cela naša grupa, Džimi Šu, Klara, ostali instruktori i svi ostali, poče da se razilazi, svako u svoju sobu. Ne baš žurno. Provirivali smo kroz prozorske otvore u hermetički zatvorenu kabin ka binu; u; kad je brodska brod ska patrola otvorila, zapahnuo nas je vazduh odande. Ne znam kako da ga opišem. Pomalo kao kad se kuvaju truli otpaci za splačine koje se daju svinjama. Čak i u zagađenom vazduhu na Kapiji bilo je teško podneti tako nešto. Naša instruktorka iziđe na svom nivou — znatno nižem od našeg, u on om delu gde se plaća plaća skupa zakupnina u blizini blizini „Udobnog nivoa“. Kad je podigla pogled ka meni, pošto sam joj poželeo laku noć, prvi put sam primetio da plače. Šeri i ja poželesmo laku noć Forhendovima pred vratima njihove sobe, i ja se osvrnuh osvrnuh da je pogledam, pogleda m, ali ona je već bila izmakla napred. „Mislim da ovu noć neću provesti kod tebe“, rekla je. „Izvini, Bobe, ali znaš, uopšte mi više nije do toga.“

Deveta glava

Ne znam zašto još uvek odlazim kod Sigfrida fon Šrinka. Moji zakazani sastanci sa njim uvek su sredom po podne, a on ne voli kad pre toga pijem ili se drogiram. To upropasti  N e m a te po pojm jm a ceo dan. Ja veoma mnogo plaćam za te dane.  Ne koliko je skup život kakav ja vodim. Moj apartman na Vašington skveru košta osamnaest hiljada dolara mesečno. Na porez za stanovanje pod Velikom kupolom odlazi mi  jo  j o š tri hi hilja ljade de.. (N i ž ivo iv o t na K apij ap ijii ne k o šta št a toli to likk o !) P laća la ćam m prilično visoke račune za krzna, vino, žensko rublje, nakit, c v e ć e . . . Si Sigf gfri ridd kaže kaže da pokušavam pokušavam da da kupim kupim lju ljuba bav. v. U redu, to je tačno. A zašto da ne? Ja to mogu sebi da dozvolim. A u to ne ulazi iznos koji plaćam za komplet medicinskih usluga. Međutim, Sigfrid me ne košta ništa. U medicinski komplet ulazi psihijatrijsko lečenje one vrste koju sam odaberem; mogao bih da uzmem grupnu terapiju ili unutrašnju masažu za istu cenu, to jest besplatno. Ponekad ga zbog toga za dirkujem. „Čak i ako se uzme u obzir da si samo vreća zarđalih šrafova“, kažem ja, „od tebe nema mnogo koristi. Ali cena za tvoje usluge je sasvim u redu.“ On pita: „Da li zbog toga osećaš da ti sam više vrediš, ako kažeš da ja ne vredim?“ „Ne naročito.“ „Pa onda zašto se stalno trudiš da misliš na to kako sam  ja  j a kom ko m pjut pj uter er?? O d n o sno sn o da te n išta iš ta ne košt ko štam am ? O d n osn os n o da ne m ogu da iziđem iz okvira programa koji mi je zadat?“ „Meni se čini da ti mene prosto zavitlavaš, Sigfriđe.“ Znam da se ovim neće zadovoljiti, pa mu objašnjavam. „Upropastio si mi jutro. Ona prijateljica, S. Ja. Lavorovna  ne što p o seb se b n o .“ prenoćila je kod mene prošle noći. Ona ti je  nešto Onda pričam Sigfridu malo o tome kakva je S. Ja, uklju čujući kako izgleda kad izlazi iz kreveta u triko-gaćicama sa onom dugom prljavozlatnom kosom koja joj dopire do

66

letnju rezidenciju tamo pored Tapanskog jezera i da dođem ovamo.“ „Da li je voliš, Bobe?“ Odgovor je negativan i zato želim da on pomisli da je pozitivan. Kažem, „Ne.“ „Mislim da je to pošten odgovor, Robe“, kaže on, sa odobravanjem, a razočarano. „Je li to razlog što si na mene ljut?“ „Oh, ne znam. Samo nisam dobro raspoložen, pretpo stavljam.“ „Možeš li da navedeš neki razlog?“ On čeka da odgovorim, pa posle izvesnog vremena odgo varam: „Oprobao sam malo sreću na ruletu sinoć.“ „Jesi li preterao?“ „Isuse! Nisam.“ Ali ipak imam razloga za zlovolju. Ima tu i nekih drugih stvari. Bliži se ono hladno razdoblje godine. Moj stan na Tapanskom jezeru nije ispod Kupole, tako da ručak na tremu sa S. Ja. nije bio baš prijatan. Ne želim da to pominjem Sigfridu. On bi rekao nešto sasvim racionalno, kao na primer, zašto vam ručak nije serviran unutra? A ja bih morao da mu pričam opet ispo četka kako je, kad sam bio dete, moj san bio da imam stan na Tapanskom jezeru i da ručam na tremu, dok gledam u  je  j e z e r o . T ada ad a su u p ravo ra vo zajaz za jazili ili H a d s o n , kad ka d je meni me ni b ilo možda dvanaest godina. Često sam sanjao o velikom uspehu i životu u stilu pravih bogataša. A on je tu priču već čuo. Sigfrid se nakašlja. „Zahvaljujem, Bobe“, kaže, da bi mi dao na znanje da je naš sat istekao. „Hoćemo li se videti iduće nedelje?“ „Zar se ne viđamo svake nedelje?“ odvraćam ja, smešeći se. „Kako vreme leti. U stvari, danas sam hteo da odem malo ranije.“ „Zar, Bobe?“ „Imam opet sastanak sa S. Ja.“, objašnjavam. „Doći će opet kod mene večeras u letnji apartman. Iskreno rečeno, ono što će ona raditi bolja je terapija od tvoje.“ On kaže: „Je li to sve što tražiš od neke veze, Robi?“ „Misliš, samo seks?“ Odgovor je u ovom slučaju negati van, ali ne želim da on dozna šta ja to želim od veze sa S. Ja. Lavorovnom. Kažem, „Ona je nešto drugačija od većine mojih prijateljica, Sigfride. Ona je otprilike isto toliko udarena kao ja, pre svega. Ima đavolski dobar posao. Divim joj se.“ To jest, u stvari, ne mnogo. Odnosno, svejedno mi je da

67

gorski univerzitet, bila saradnik Instituta Maks Plank za inteligenciju mašina i predaje na postidplomskom studiju V. I. odseka Njujorškog univerziteta. Ona zna o Sigfridu više nego što Sigfrid zna o samom sebi, a to meni nagoveštava zanimljive mogućnosti.

Deseta glava

Otprilike petog dana boravka na Kapiji, ustao sam i fino se doterao, doručkovao kod „Grba Hičitauna“ opkoljenog turistima, kockarima zakrvavljenih očiju iz kazina preko puta vretenaste šupljine i marincima sa krstarica koji su bili na odsustvu. Atmosfera je bila ekskluzivna, a i cene su bile ekskluzivne. Vredelo je doći ovamo zbog turista. Osećao sam kako me posmatraju. Znao sam da govore o meni, naročito jedan Afrikanac, glatkog lica, ali star, iz Dahomeja ili Gane, čini mi se, koji je bio sa svojom vrlo mladom, vrlo gojaznom, vrlo našmukiranom ženom. Ili već šta mu je bila. Po svemu sudeći, izgledao sam im kao kakav razmetljivi junak. Doduše, nisam imao nijednu narukvicu na ruci, ali ni neki veterani ih nisu nosili. Razbaškario sam se. Pomislio sam da poručim prava jaja sa slaninom slaninom,, ali ali to je koštalo ko štalo više nego što sam sebi sebi čak i u ovoj euforiji mogao da dozvolim, pa sam se odlučio za sok od pomorandže (ispalo je da je pravi, na moje iznenađenje), maslac-kiflu i nekoliko šolja crne danske kafe. Osećao sam da mi samo nedostaje jedna zgodna devojka na stolici pored moje. Bile su tu dve privlačne žene, izgleda iz posade sa kineskog patrolnog broda na odsustvu, i obe prilično voljne da razmene nekoliko radio-poruka očima, ali ja sam odlučio da ih imam u vidu za neki kasniji trenutak, pa sam platio račun (što je bilo dosta mučno) i otišao na čas. Silazeći, sustigao sam Forhendove. Otac, koji se, izgleda, zvao Ses, otpustio je silazno uže i sačekao kako bi mi učtivo poželeo dobro jutro. „N ismo ism o vas vi videl delii za doručkom“ , reče njegova supruga, pa sam im ispričao gde sam bio. Mlađa kćer, Lois, imala je na licu pomalo zavidljiv izraz. Majka je to primetila i potapšala je. „Ne brini, dušo, otići ćemo u taj restoran pre povratka na Veneru.“ Zatim se obratila meni: „Za sada moramo vrlo pažljivo da rukujemo novcem. Ali kad se budemo obogatili, imamo neke dosta preduzimljive planove kako ćemo da ga potrošimo.“

Mali oglasi GURMANSKA KUHINJA po narudžbini. Sečuanska, kalifornijska, kantonska. Specijalizovana za narudžbine za prijeme. Vongovi, nazovite 83-242. KARIJERA PREDAVAČA & PV saradnika očekuje veterane sa brojnim narukvicama! Prijavite se  jo  j o š dana da nass na ku kurs rs iz g o vor vo r n ištv iš tva, a, pripr pr iprem eman anja ja holograma, organizovanja propagande. Pregledajte overena pisma diplomiranih polaznika koji zarađuju nedeljno od 3000 U.S. dolara naviše. 86-521. DOBRODOŠLI na Kapiju! Povežite se u najkraćem roku sa drugima uz pomoć naše jedinstvene službe. Raspolažemo spiskom od dve stotine imena, po izboru. Honorar za upoznavanje 50 U.S. dolara. 88-963.

70

To je opet iznenadilo mene. Nisam mogao da shvatim kako pacovi iz tunela uopšte mogu o toj istolpljenoj zagušljivoj bombi da misle kao o svom domu. dom u. Ses Forhend je, mora biti, biti, takođe primetio moj izraz lica. Oni su bili povučena poro dica, ali im gotovo ništa ne bi promaklo. On se nasmejao i rekao: „To je naš dom, na kraju krajeva. Kao i Kapija, na izvestan način.“ To je već bilo veoma čudno. ,,U stvari, mi smo u srodstvu sa čovekom koji je prvi otkrio Kapiju, Silvesterom Meklenom. Čuli ste za njega?“ „Kako da ne.“ „Bio nam je neki brat od tetke. Pretpostavljam da znate celu priču?“ priču?“ Hteo H teo sam da kažem da znam, ali on je očigledno bio ponosan na svog rođaka, a to mu nisam mogao zameriti, i tako sam čuo jednu pomalo drugačiju verziju porodične legende: „On je bio u jednom od tunela na južnom polu, gde je našao jedan brod. Bog će znati kako ga je dopeljao do površine, ali uspeo je, ušao unutra, pritisnuo dugme za start i brod je — onako kako je bio programiran — doleteo ovamo.“ „Zar Korporacija ne isplaćuje naknade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava?“ upitao sam. „Hoću da kažem, ako plaćaju za nova otkrića, koje otkriće bi moglo biti vrednije?“ „Nama u svakom slučaju ne“, kazala je Ljuza Forhend, pomalo tužno; novac je za Forhendove bio mučna tema. „Naravno, Silvester nije krenuo u nameri da pronađe Kapiju. Kao što znate iz onog što smo čuli na kursu, bro dovi imaju automatski režim povratka. Kud god da odletite, samo pritisnete dugme za start i vraćate se pravo ovamo.  bi o Samo, to Silvesteru ništa nije vredelo, jer on je već  bio ovde. To je bio povratni krak nekog kružnog putovanja sa usputnim sletanjem udaljenim svetlosnih x godina.“ „Bio je bistar i snažan“, Ses preuze priču. „Morate biti takvi, ako hoćete da istražujete. Zato ga nije uhvatila pa nika. Ali pre nego što je iko stigao ovamo radi istraživanja, iscrpeo mu se sistem za obezbeđenje životnih uslova. A mo gao je još malo da poživi. Mogao je da upotrebi tečni kiseonik i H-dva iz rezervoara lendera da bi došao do vazduha i vode. Uvek sam se pitao zašto nije.“ „Zato što bi ionako umro od gladi“, upade Lujza, braneći svoga rođaka. om slučaju, našli našli su njegov njeg ov leš; u ci

71

nije bila baš osobito zanimljiva. Učili smo kako se razapinje ležaljka (početni stupanj) i kako se ispira toalet (viši stupanj). Možda ćete se zapitati zašto nisu više vremena posvećivali obuci u upravljanju brodovima. Iz jednostavnog razloga. Te sprave su letele same, kao što su mi Forhendovi, i svi ostali, ispričali. Čak ni kapsulama za pristajanje nije bilo mnogo teško upravljati, mada je za njih bilo potrebno doterati neke instrumente. Kad se jednom nađete u toj kapsuli sve što treba da uradite to je da sravnite tri-D, ne kakvu holografsku predstavu predstavu neposredne okoline svemirskog prostora sa mestom do koga želite da stignete, i da nekako podesite jednu svetlu tačku na rezervoaru prema tački do koje želite da stignete. Kapsula je letela pravo tamo. Ona  je  j e sam sa m a izra iz raču čuna nava vala la traj tr ajek ekto torij rijee i k o rig ri g o v a la svoj sv ojaa sops so pstv tven enaa odstupanja. Bilo je potrebno malo mišićne koordinacije da se savlada podešavanje te svetlosne tačke sa odredišnom tačkom, međutim ovaj sistem je bio poslušan. Između praktičnih časova ispiranja toaleta i uvežbavanja kako se razapinje ležaljka razgovarali smo kuda ćemo da idemo kad položimo završni ispit. Rasporedi lanisranja su stalno ažurirani i prikazivani na PV monitoru u našoj učionici, kad god bi neko pritisnuo dugme. Uz neka od njih stajala su imena, od kojih sam ja prepoznao dva-tri. Tiki Trambul je bila devojka s kojom sam igrao i pored koje sam jedanput ili dva puta sedeo u kantini. Ona je bila svemirski pilot i pošto joj je bila potrebna posada, razmišljao sam da joj se pridružim. Ali mudronje su mi kazale da su ti svemirski letovi gubljenje vremena. Trebalo bi da vam kažem šta je svemirski pilot. To je onaj koji prevozi nove posade na Kapiju Dva. Ima otprilike  jed  je d n o tuce tu ce „ p e t ica ic a “ koje ko je r e d o v n o obav ob avlja ljaju ju o v e leto le tove ve.. Prevezu četiri osobe (to su one koje Tiki traži), a zatim se pilot vraća sam, ili vraća i istraživače — ukoliko ih ima —• kao i ono što su oni pronašli. Obično se nađe poneko. Tim koji je otkrio Kapiju Dva — to su oni o kojima svi  na prav avili ili..  Čoveče, kako su je samo mi sanjamo. Oni su je  napr napravili! Kapija Dva je bila druga Kapija, potpuno ista, osim što je kružila oko jedne druge zvezde, a ne oko naše. Nije bilo mnogo više blaga na Kapiji Dva nego što je bilo na našoj Kapiji; Hičiji su gotovo sve bili pokupili, osim samih brodova. A tamo nije bilo ni blizu toliko svemirskih brodova, brodov a, sam o oko o ko sto pedeset u poređen poređenju ju sa gotov go tovoo hiljadu hiljadu na našoj staroj prvobitnoj solarnoj Kapiji. Ali već samo otkriće tih sto pedeset svemirskih brodova bilo je vredno.

72

Spisak raspoloživih letova 30-107. 30-107. 30-108.

30-109. 30-110 30-110.. 30-111. 30-111. 30-112. 30-112. 30-113. 30-113.

PETICA. PETIC A. Tri Tri slobodna slobod na mesta, jezik engleski. engleski. Teri Jakamora (83-675) ili Džej Parduk (83-004). TROJ TR OJKA KA . Oklopljena. Oklopljena. Jedno slobodn slobo dnoo mesto. Engleski ili francuski. PUTOVANJE DONOSI BONUS. Dorlean Sigri (P-fon 88-108). JEDIN JE DIN ICA . Kontrolni Ko ntrolni let. Proverena Proverena bezbednost. Javiti se kapetanu leta. JED INIC A. Oklopljena Oklopljena.. PUTO PU TO VA NJE NJ E DONOSI BONUS. Javiti se kapetanu leta. TROJK TR OJK A. Nepopun Nep opunjena. jena. Javiti Javiti se kapetanu leta. TROJK TR OJK A. Najverovatnije kratko putovanje. putovanje. Nepopunjena. Jemstvo minimalno. Javiti se kapetanu leta. JEDIN JE DIN ICA . Četiri Četiri slobodna slobod na mesta preko Kapije Dva. Prelet pouzdanom „peticom“. Tiki Trambul (87-869).

73

rag. Njena glavna zvezda je svetloplava i pripada tipu B. Misli se da je to Alkiona u jatu Plejada, ali postoje izvesne  p ravv a   zvezda Kapije Dva. Ova ne sumnje. U stvari, ona nije  pra obilazi obilazi ok o velike zvezde, zvezde, nego oko jednog jedno g obližnje obližnjeg, g, malog, m alog, ugljenisanog patuljka. Kažu da je taj patuljak verovatno udaljena dvojna zvezda one glavne zvezde B tipa, ali takođe kažu da ne bi trebalo tako da bude zbog razlike u starosti između tih dveju zvezda. Ako ih ostavimo da raspravljaju  jo  j o š koju ko ju g o d in inuu , m o žda žd a će usta us tann ovit ov iti.i. Č o v e k se p ita zašt za štoo su Hičiji postavili svoju orbitalnu stanicu-raskrsnicu u pu tanju oko jedne tako neugledne zvezde, ali čovek se i inače pita o mnogo čemu što je u vezi s Hičijima. Međutim, sve ovo ne pogađa po džepu tim koji ju je slučajno pronašao. Njima se isplaćuju naknade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava za sve što bilo koji istraživač posle njih pronađe! Nije mi poznato koliko su dobiti dosad ostvarili, ali to mora biti ide na desetine miliona svakom ponaosob. Možda na stotine. I eto zašto se ne isplati poći sa nekim svemirskim pilotom; nema zaista mnogo izgleda na dobitak, a mora da se deli ono što se dobije. Tako smo redom raspravljali o svim letovima objavljenim na spisku i trtljali o njima u svetlosti našeg stručnog znanja stečenog za pet dana. Što nije bilo mnogo. Obraćali smo se Klari Mojnlin za savet. Na kraju krajeva, ona je dva puta bila napolju. Pažljivo je proučavala spisak letova i imena, pućeći usne. „Teri Jakamora je pristojan momak“, rekla je. „Ne poznajem Parduka, ali možda bi vredelo okušati sreću sa ovim letom. Odbacite Dorleanov let. Donosi bonus od milion dolara, ali ono što vam ovde ne kažu to je da na tom brodu imaju ,hibridnu* kontrolnu tablu. Stručnjaci Korpo racije ubacili su jedan kompjuter koji bi trebalo da nadmaši birač odredišta Hičija, a ja im ne bih poklonila poverenje. I, naravno ne bih bih preporučila jedinicu* ni pod kojim uslovim uslo vima.“ a.“ Lois Forhend upita: „Koji biste let vi izabrali kad biste birali, Klaro?“ Ona se zamisli namrgođeno, tarući crnu levu obrvu vrhovima prstiju. „Možda ovaj s Terijem. Ah, bilo koji. Ali ja ne idem ponovo napolje još neko vreme.“ Hteo sam daje zapitam zašto, ali ona prestade da gleda u ekran i reče: ,,U redu, družino, hajde da ponovimo našu vežbu. Pazite, naviše kad kažem ,pi‘; naniže, držite, čekajte dok izbrojite do deset, pa naviše kad kažem ,pu*.“ Proslavio sam završetak jednonedeljne obuke u rukovanju brodom, ponudivši Dejnu Mečnikovu da ga častim pićem.

74

On se iznenado kad je čuo moj poziv. „Hvala“, rekao je, a onda se zamislio. „Znaš šta. Hajde da mi pomogneš da  te b e   da častim pićem.“ nešto prenesemo, pa ću onda ja  teb Tako sam otišao u njegov stan, koji se nalazio odmah ispod nivoa Bejb; soba mu nije bila mnogo bolja od moje, pri tom prazna, osim što je bilo nekoliko putnih torbi. Pogledao me je gotovo ljubazno. „Ti si sada vasionski istraživač“, promumlao je. „Pa i nisam. Imam još dva kursa.“ „Sad me i inače vidiš poslednji put. Sutra letim sa Terijem Jakamorom.“ Iznenadio Iznen adio sam se. „Zar se nisi tek vratio, vratio , pre pre desetak dana?“ „Ne možeš ništa da zaradiš ako stalno čučiš ovde. Ja sam samo čekao pravu posadu. Hoćeš da dođeš na moju opro štajnu večeru? Kod Terija. U dvadeset dva nula nula.“ „Baš fino“, odvratio sam. „Mogu li da povedem Šeri?“ „Pa naravno, ona i inače dolazi, čini mi se. Častiću te pićem tamo, ako nemaš ništa protiv. Samo mi pomozi da smestimo ove stvari.“ Bio je sakupio neverovatnu količinu stvari. Čudio sam se kako je uspeo da ih sve strpa u sobicu koja je bila isto toliko majušna kao i moja; tri velike platnene torbe potpuno nabijene, holodiskovi sa uređajem za projektovanje, mikrofilmovane knjige i nekoliko pravih knjiga. Na Zemlji bi one težile više nego što mogu da ponesem, verovatno pedeset ili šezdeset kila, ali razume se, na Kapiji nije bio nikakav problem da ih podignem; jedino je bila petljavina dok sam ih vukao kroz hodnike i spuštao niz okna. Ja sam nosio veći teret, ali Mečnikov je imao više problema, jer je ono što  je  j e o n n o s io b ilo il o razl ra zlič ičit itih ih o b lik li k a i razl ra zlič ičit itih ih step st epen enaa krhk kr hkos osti ti.. To naše tegljenje je u stvari potrajalo gotovo ceo sat. Najzad smo stigli u deo asteroida u kome ranije nikad nisam bio i u kom e je jedna jedn a postarija postarija Pakistanka prebrojala prebrojala koleta, dala Mečnikovu priznanicu i počela da odvlači stvari kroz  jed  j edaa n h o d n ik g u sto st o o b rast ra staa o v in inoo v o m loz lo z o m . „Uh“, zabrekta on. ,,E pa, hvala.“ „Nema na čemu.“ Krenuli smo natrag prema uzlaznom oknu i obraćajući mi se, pretpostavljam zato što je odnekud shvatio da mi duguje neki znak pažnje i da treba da pokaže da zna šta je red, on reče: „Pa, kako je bilo na kursu?“ „Misliš izuzimajući činjenicu da sam ga upravo završio i da još uvek nemam predstavu kako da upravljam tim prokletim brodovima?“

75

„Ah, da.“ Trake su se nalazile u šest kaseta. Svako od nas dobio je komplet kaseta na kraju prve nedelje kursa. U njima je bilo sadržano sve o čemu je dotle bilo reči, kao i jo š m nogo no go drugih stvari stvari o raznim vrstama v rstama uređaja koje Korporacija može, a ne mora, da ugradi na kontrolnu tablu Hičija, i tako dalje. „Preslušavaj ih“, reče on. „Ako si iole pametan, ponećeš ih kad kreneš na put. Onda ćeš imati dosta vremena da ih preslušavaš. Brodovi ionako uglavnom sami lete.“ „Nadam se“, odvratih ja, sumnjajući u to. „Zdravo.“ On mahnu rukom i uhvati nizlazni kabl, ne osvrćući se više. Po svemu sudeći, pristao sam da me časti pićem na oproštajnoj večeri. Gde to neće ništa koštati. Pomislio sam da opet potražim Šeri, a onda sam odlučio da to ne uradim. Nalazio sam se u delu Kapije koji nisam poznavao, a, razume se, mapu sam bio zaboravio u svojoj sobi. Lunjao sam unaokolo manje-više nasumce, preko raskršća iz kojih su vodili neki tuneli koji su mirisali na buđ i prašinu i gde nije bilo mnogo sveta, a onda kroz jedan nastanjeni deo gde su izgleda bili smešteni uglavnom ljudi iz Istočne Evrope. Nisam raspoznavao te jezike, a bilo je i vrlo malo obaveštenja i znakova obešenih po puzavicama koje su svuda rasle, ispisanih, reklo bi se, ćirilicom ili nekom  jo  j o š čud ču d n ijom ij om a zbu zb u k o m . S tiga ti gaoo sam sa m d o j e d n o g okn ok n a, raz ra z mislio jedan trenutak, a onda se uhvatio za uzlazno uže. Najlakši način da se na Kapiji ne izgubite jeste da idete naviše sve dok ne stignete do vretenaste špilje, odakle više nema „naviše“. Ali ovoga puta nađoh se pored Central parka i, nagonski, otpustih uzlazno uže da bih malo posedeo ispod kakvog drveta. Central park nije, nije, u stvari, park. To je veliki tunel nedaleko n edaleko od središta rotacije asteroida, koji je namenjen gajenju raznog rastinja. Tu sam otkrio narandžino drveće (otuda, znači, sok od narandže) i vinovu lozu: i paprati različite vrste i mahovine, ali trave nije bilo. Nisam siguran zašto. Verovatno je to u nekakvoj vezi s činjenicom da se ovde gaje samo one vrste biljaka koje su osetljive na postojeću svetlost, uglavnom plavičast sjaj Hiči-metala, koji je svetlucao svuda unaokolo, a možda nisu mogli da pronađu travu koja bi takvu svetlost mogla da koristi za svoju fotosintezu. Glavni razlog postojanja Central parka bio  je pre pr e sveg sv egaa da up upija ija u glje gl jenn d iok io k sid si d a isp is p u šta št a k ise is e o n ik ik;; tako ta ko  je  j e bi bilo lo pre pr e n ego eg o što št o su razm ra zmno noži žilili rastin ra stinje je p o svim sv im tune tu nelim lima. a.

76

dovoljno prostora za nekoliko vijugavih staza. Ono na čemu su biljke rasle veoma je ličilo na dobro staro đubre na Zemlji. To je, u stvari, bio humus koji se sastojao od kanalizacionog mulja, što je poticao od ljudi koji su upotreblja vali toalete na Kapiji, ali to nikako ne biste mogli pogoditi po njegovom izgledu, niti pak po mirisu. Prvo dovoljno veliko drvo ispod koga bi se moglo sesti nije za tu svrhu bilo pogodno; to je bio dud, a ispod njega su bile razastrte prostirke od fine mrežaste materije na koje su padale dudinje. Prođoh pored njega i nešto dalje ugledah  jed  je d n u ženu že nu i jed je d n o d ete. et e. Dete! Nisam znao da na Kapiji uopšte ima dece. Bila  je to jed je d n a siću si ćušn šnaa devo de vojč jčic ica, a, o d m o žda žd a god go d in inuu i p o , koja ko ja se igrala igrala loptom lopt om , lopta je bil bilaa toliko velika i toliko tolik o usporenog uspo renog kretanja usled smanjene sile teže da je izgledala kao balon. „Zdravo, Bobe.“ To je bilo još jo š jedno iznenađenj iznenađenje; e; žena koja me je pozdra vila bila je Džel-Klara Mojnlin. Rekao sam, ne razmišlja  ju  j u ć i ; „ N isa is a m zna zn a o da im imaš aš ćer će r k icu ic u .“ „1 nemam. Ovo je Keti Frensis. Njena mama je ponekad pusti da bude sa mnom. Keti, ovo je Bob Brodhed.“ „Zdravo, Bobe“, reče malena devojčica, zagledajući me sa udaljenosti od tri metra. „Jesi li ti Klarin prijatelj?“ „Nadam se da jesam. Ona je moja nastavnica. Hoćeš da se igramo dobacivanje?“ Keti završi promatranje i precizno saopšti, izgovarajući reč po reč tako jasno artikulisano kao da je odrasla: „Ne umem da igram dobacivanje, ali ću ti doneti šest dudinja. To je sve što možeš da dobiješ.“ „Hvala.“ Skljokah se pored Klare, koja je rukama bila obgrlila kolena i posmatrala devojčicu. „Zlatna je.“ „Da, reklo bi se. Teško je prosuditi, pošto ovde nema mnogo dece. „Ona nije vasionski istraživač, zar ne?“ Ja, u stvari, nisam zbijao šalu, ali Klara se iskreno nasmeja. „Njeni roditelji su ovde stalno nastanjeni. To jest, gotovo stalno. Mama joj se upravo sada nalazi na istraži vačkom putu; oni se time ponekad bave, mnogi od njih. Čovek može da provede tako puno vremena i u nagađanju šta su ti Hičiji hteli pre nego što poželi da pokuša da sam odgoneta njihove zagonetke.“ „Zvuči opasno.“ Ona mi dade znak da ćutim. Keti se vratila, noseći po

77

Pošto sam shvatio kako to radi, pokušao sam i silm i poka zalo se da je to prilično dobar način hoadanja pri gotovo nultoj sili teže, ali moji refleksi stalno su zakazivali. Pret postavljam da čovek mora da bude rođen na Kapiji da bi mu to došlo spontano. Klara, koju sam našao u parku, bila je daleko opuštenija i ženstvenija od Klare koju sam znao kao nastavnicu. Obrve koje su izgledale natušteno i muškobanjasto postale su vedre i ljubazne. I dalje je mirisala vrlo prijatno. Bilo je sasvim lepo ćaskati s njom dok je Keti ljupko poskakivala oko nas, igrajući se loptom. Pričali smo o tome gde smo sve bili i nismo našli nijedno zajedničko mesto. Jedina zajednička stvar koju smo otkrili bila je da sam ja rođen istog dana kao njen dve godine mlađi brat. „Jesi li volela svog brata?“ upitao sam, povukavši đa volski pogrešan potez. „Pa, naravno. On je bio maza. Ali bio je rođen u znaku Ovna i pod uticajem Merkura i Meseca. Zbog čega je, zna se, bio ćudljiv i mrzovoljan. Verujem da bi za njega život bio zapetljan.“ Manje me je zanimalo da je ispitujem šta mu se dogodilo nego da li zaista veruje u takve krajnje gluposti, ali to ne bi bilo taktično, a ona je ionako nastavila priču. „Ja sam Strelac, inače. A ti — oh, pa naravno. Ti si isti kao Dejvi.“ „Pretpostavljam“, odvratio sam učtivo. „Mene, ovaj, mnogo ne interesuje astrologija.“ „Ne astrologija, genetlialogija. Prvo je sujeverje, drugo  je  j e n a u k a .“ „Hm.“ Ona se nasmeja. „Vidim već da si podrugljiv. Ne mari. Ako veruješ, u redu; ako ne veruješ — pa, ne moraš da veruješ u zakon gravitacije, a ipak ćeš se zgnječiti kao pire kad padneš sa dvadesetog sprata.“ Keti, koja je sela pored nas, upita učtivo: „Da li se vi to prepirete?“ „Ne baš, dušo.“ Klara je pomilova po glavi. „To je dobro, Klaro, jer ja sad moram da idem u kupa tilo, a mislim da ne mogu, ovde.“ „1 inače je vreme da idemo. Bilo mi je prijatno, Bobe. Čuvaj se napada potištenosti, čuješ?“ I njih dve odoše, držeći se za ruke, dok je Klara pokušavala da oponaša neo bični bični hod devojči devojčice. ce. Izgle Izgledal dalaa je vrlo lepo . . . za jednu koku. Te večeri poveo sam Šeri na oproštajnu večeru Dejna

78

Ovaj park se KONTROLIŠE pomoću internog PV sistema Želja nam je da ovde uživate. Nemojte brati cveće ili voće. Nemojte oštetiti nijedan nasad. Za vreme dok boravite ovde, dozvoljeno vam je da jedete ono voće koje je opalo i to do sledeće količine: Grožđe, Gro žđe, trešnj trešnjee O stalo sitno voće vo će ili ili bobice bob ice Narandže, Na randže, limun, kruške

8 po osobi osob i 6 po osobi osob i 1 po osobi

Zabranjeno uklanjanje šljunka sa šetačkih staza. Sve otpatke bilo koje vrste stavite u kante za otpatke. SEKCIJA ZA ODRŽAVANJE KORPORACIJA KAPIJE

79

Sveta je bilo i napolju u tunelu. Navirio sam na vrata i iznenadio se kad sam video koliko je to veliki prostor; Teri Jakamora je imao na raspolaganju dve sobe, od kojih  je  j e svak sv akaa bi bila la više vi še n e g o d v o stru st rukk o v eća eć a o d m o je. je . K u p a tilo ti lo  je  j e b ilo il o p riv ri v atn at n o i u njem nj emuu se stva st varn rnoo nala na lazi zila la k ada, ad a, to jest je st bar tuš-kada. „Lep stan“, rekao sam zadivljeno, a onda sam ustanovio, na osnovu nečega što je neko iz društva rekao, da Klara stanuje u istom tom tunelu. To me je nateralo da promenim mišljenje o Klari: ako je već mogla sebi da dozvoli da stanuje u delu Kapije gde se plaća visoka zakupnina, zašto je još uvek na Kapiji? Zašto se nije vratila kući da uživa s tim parama? Ili obrnuto, ako je još uvek na Kapiji, zašto se zamlaćuje i jedva podmiruje iznos za lični porez, radeći kao pomoćni instruktor, umesto da opet ode napolje i okuša sreću još jedanput? Ali nisam uspeo da joj postavim to pitanje pitanje.. Ona je te noći igrala igrala uglavnom sa Terijem Jakamorom i ostalima iz posade. Šeri nisam ponovo video sve dok mi posle jednog sporog fokstrota, odigranog gotovo u mestu, nije prišla sa svojim partnerom. To je bio jedan vrlo mlad momak — u stvari, dečak; izgledao je otprilike kao devetnaestogodišnjak. U činio mi se poznat; tamna koža, gotovo bela kosa, retka bradica koja se protezala u luku od jedn og do drugog zaliska zaliska donjom ivicom brade. On nije stigao sa Zemlje sa mnom. Nije bio u našoj grupi na kursu. Ali negde sam ga već video. Šeri nas predstavi. „Bobe, poznaješ Franćeska Ereiru?“ „Ne bih rekao.“ „On je sa brazilskog patrolnog broda.“ Onda sam se setio. On je bio jedan od onih iz nadzorne službe koji su došli da preturaju po sprženim komadima mesa na olupini broda koji smo videli nekoliko dana pre toga. Bio je torpiljerac, kako se moglo zaključiti po širitima na manžetnama. Posadu iz patrolnih brodova angažuju privremeno kao stražare na Kapiji, a ponekad ih šalju da ovde provedu odsustvo. Stigao je ovamo na redovnom kruženju otprilike u vreme kad smo i mi stigli. Neko je baš tada stavio traku i zasvirala je hora, a kad smo odigrali tu igru, pomalo zadihani, Ereira i ja nađosmo se jedan pored drugog na slonjeni na zid, pokušavajući da ne smetamo ostalima iz društva. Rekao sam mu da sam se upravo setio da sam ga video pored olupine. ,,A, da, gospodin Brodhed, sećam se.“ „Mučan posao“, rekoh ja, tek da nešto kažem. „Zar ne?“ Već je dosta bio popio, pa će moći da mi odgovori na to

80

vratite, ja ili neko drugi umesto mene, pretražiće sve vaše otvore, gospodine Brodhed. Ja ću vam izvrnuti džepove, a zatim fotografisati i premeriti težinu i veličinu svake stvari na vašem brodu. To ću uraditi da bih proverio kako ništa od vrednosti iz ovog broda ne švercujete i ne odnosite s Kapije, a da pri tom Korporaciji niste platili odgovarajući deo. Zatim popisujem ono što sam našao; ako ne nađem ništa, upisujem ,ništa* u formular, a jedan drugi član posade, sa jednog drugog patrolnog broda, bilo kog drugog koji je odabran, uradiće tačno to isto. Znači, bićete dva puta dobro pretraženi.“ To mi se nije učinilo vrlo zabavno, ali ni tako strašno kao što sam prvi put pomislio. I to sam mu rekao. On pokaza poka za niz sitnih, vrlo vrlo lepih zuba. „Kad „K ad treba pret pretres resti ti nekog svemirskog istraživača, kao na primer Šeri ili DželKlaru, ne, uopšte nije tako strašno. Može da bude sasvim prijatno. Ali mene mnogo ne zanima da pretresam muškarce, gospodine Brodhed. Naročito ne kad su mrtvi. Da li ste se ikad našli pored pet ljudskih telesa koja su mrtva već tri meseca, ali nisu balsamovana? Tako je bilo na prvom brodu brod u na kome kom e sam vršio pretragu. Verujem da ništa ništa mučnije mučnije nikad više neću doživeti.“ Onda je prišla prišla Šeri Šeri i pozvala p ozvala ga na još jo š jednu igru, i zabava zabava se nastavila. Bilo je puno ovakvih sedeljki. Pokazalo se da ih je oduvek bilo, samo mi, nove pridošlice, još nismo bili uključeni. Ali kako se približavalo vreme završetka obuke, sprijateljili smo se sa većim brojem ljudi. Bilo je oproštajnih večera. Bilo je zabava na kojima se proslavljao povratak, ali ni blizu tako mnogo kao onih prvih. Čak i kad bi se posade vratile, nije uvek bilo razloga za proslavljanje. Ponekad bi toliko dugo bili odsutni, da su izgubili kontakt sa starim prijate ljima. Ponekada, kad bi ih sreća prilično poslužila, nisu želeli želeli ništa drugo do da što pre odu kući s Kapije. Kapije. A ponekad, naravno, nisu mogli da skupljaju društvo, jer žurevi nisu dozvoljeni u šok-sobama Bolničkog terminala. Nije sve vreme prolazilo u sedeljkama; morali smo i da učimo. Do kraja kursa trebalo je potpuno da savladamo rukovanje letelicama, tehniku spasavanja života i procenu komercijalnih predmeta. E, ja još nisam to uspevao. Šeri je bila još slabija od mene. Upravljanje brodom išlo joj je prilično dobro, i imala je oštro oko za pojedinosti koje će  joj  jo j bi biti ti o d v elik el ikee p o m o ć i pri proc pr ocen enjiv jivan anju ju v red re d n osti os ti b ilo il o čega što bi mogla pronaći u toku istraživačkog putovanja.

81

čiji G na površini iznosi nula koma osam, parcijalan pritisak kiseonika — sto trideset milibara, srednja temperatura na polutaru plus četrdeset Celzijusa. Šta ćeš za ovu lepu priliku da obučeš?“ Ona bi rekla prekorno, „Pitaš me baš ono što je lako. To je praktično kao Zemlja.“ ,,A odgovor, Šeri?“ Počešala se zamišljeno ispod grudi. Onda je nestrpljivo zavrtela glavom. „Ništa. Mislim, dok se spuštamo, imaću na sebi skafander, ali kad stignemo na površinu, mogla bih da se šetam okolo u bikiniju.“ „G lupačo! lupa čo! Za dvanaest sati sati bil bilaa bi možda mo žda mrtva. mrtva. U slovi slov i koji odgovaraju uslovima na Zemlji — to znači vrlo verovatno i biološki uslovi kao na Zemlji. Što znači patogene klice koje bi te mogle svu pojesti.“ ,,E pa, onda“ — zgurila se ona — „onda bih ostala u zaštitnom odelu dok, ovaj, ne proverim da li ima patogenih klica.“ ,,A kako se to radi?“ „Koristim ovaj blentavi pribor, glupane!“ Brzo je dodala, pre nego što sam ja ma šta mogao da kažem: „Mislim, izvadim, čekaj da se setim, diskove za bazalni metabolizam iz odeljka za zamrzavanje i aktiviram ih. Ostajem u orbiti dvadeset četiri časa dok ne sazre, zatim, kad se nađem na površini planete, eksponiram ih i pročitam pomoću, ovaj, pomoću C-44.“ „C-33. C-44 uopšte ne postoji.“ „U redu. Oh, takođe ponesem sa sobom komplet mnogoreklamiranih antigena, kako bih, ukoliko iskrsne neki uzgredni problem sa tamo nekakvim mikroorganizmima, mogla sebi da dam injekciju i steknem privremeni imunitet.“ „Mislim daje dovde tačno“, kažem ja, ne sasvim siguran. U praksi, razume razume se, ona ne bi morala mo rala da pamti sve to. Pročitala bi uputstva na omotima, ili bi pustila trake sa snimljenim predavanjima, ili još bolje, putovala bi s nekim k o je već bio napolju napolju i zna sve sve te cake. cake. A li postojala je takođe mogućnost da se nešto nepredviđeno dogodi i da bude prepuštena sama sebi, a da i ne pominjem činjenicu da mora da polaže završni ispit i da ga položi. „Šta još, Šeri?“ „Ono uobičajeno, Bobe! Zar moram da izverglam ceo spisak? U redu. Radio-relej; rezervni akumulator; geološki pribor; pribor; hranu hranu za deset deset dana ^ a, ne — ja neću da jedem jedem ništa što na toj planeti nađem, čak i ako se tamo tik uz brod

82

Spisak dežurstva i odsustva US Majagez 1. Sledeći artiljerci artiljerci i člano čla novi vi posad pos adee preb. se na privr. privr. dužn. u stan. na Kapiji radi kontrole šverca i održa vanje reda: LINK I, Tina Tina MASKO, MA SKO, Kazimir Kazimir D ž. M IRA RK I, Iori Iori S.

V /o BsnM 1 S2

2. Sledećim artiljercima i članovima posade odobr. se 24-čas. privr. odsus. na Kapiji: GR ISON , Keti V H AR VI, Ivan Ivan HLEB, HLEB , Kara Karajj 1 T H OL, OL , Vilijam F ml.

LtJG LtJG RadM SI SI

3. Upozoravaju se ponovo svi artiljerci i članovi posade da izbegavaju svaku raspravu sa artiljercima i članovima posade drugih patrolnih brodova bez obzira na nacionalnost i bez obzira na date okolnosti, kao i da ne odaju tajne informacije apsolutno bilo kom licu. Prekršaj ove naredbe povlači za sobom potpuno gubljenje prava na korišćenje odsustva na Kapiji, uz sve ostale kazne koje sud za prekršioce bude naložio. 4. Privremeno obavljanje dužnosti na Kapiji je pri vilegija, a ne nečije pravo. Ako ga želite, morate ga zaslužiti. Po naređenju KOMANDIRA USA MAJAGEZA

83

„Da, prokleto bilo, dabogda! Ako su uslovi gotovo kao za Zemlji, kakvi su izgledi da tamo ima živih bića?“ „Ah, da. Da vidimo. Naravno, ako mi je potrebno, poneću ga. Ali, čekaj malo; prvo pronjuškam da li ima metana u atmosferi očitavanjem podataka sa spektrometra dok sam na orbiti. Ako nema znakova metana, nema živih bića i ne moram da brinem.“  si s a ra   i moraš da brineš. Šta ako ima insekata? „Nema  sis Reptila? Hvatalica?“ „Hvatalica?“ „To je reč koju sam upravo izmislio da opišem vrstu živih bića za koje još nismo čuli, kod kojih se u crevima ne stvara metan, ali koji jedu ljude.“ „O, pa da, naravno. U redu, poneću pištolj i dvadeset dum-dum metaka. Pitaj me još nešto.“ I tako bismo nastavili. Kad smo prvi put počeli da se preslišavamo, u takvim trenucima obično smo govorili ili, „Nem „N em am šta da brinem, brinem, jer ćeš ćeš ti ti iona ionako ko biti biti tamo sa m nom no m ,“ ili „Daj mi jedan poljubac, ludo jedna.“ Ali nekako smo prestali to da govorimo. Uprkos svemu ovome, položili smo završni ispit. Svi koliko nas je bilo. Priredili smo tim povodom zabavu: Šeri, ja, svo četvoro Forhendovih, ostali koji su došli sa Zemlje sa nama i još šestoro-sedmoro koji su se tu našli sa raznih strana. Nismo pozvali nikoga stranog, ali naši nastavnici nisu bili „strani“. Svi su došli da nam požele sreću. Klara je stigla sa zakašnje njem, popila nešto na brzinu, sve nas izljubila, i žene i muš karce, čak i malog Finca, kome je govorna sposobnost bila blokirana blokiran a i koji je m orao sva predavanja predavanja da uči sa traka. traka. On će sigurno imati problema. Oni ovde imaju trake sa predavanjima na svim mogućim jezicima, a ako nemaju baš ono narečje kojim se vi služite, onda ceo materijal po moću kompjutera prevode na drugi, njemu najsličniji. To je dovoljno da možete da završite kurs, ali problemi nastaju posle toga. Ne možete očekivati da vas prihvati posada koja s vama ne može da razgovara. Usled pomenutog bloka, on nije mogao da nauči nijedan strani jezik, a na Kapiji niko živi nije govorio finski. Zauzeli smo prostor u tunelu između naših soba, Šerine, moje i Forhendovih. Igrali smo i pevali, dok društvo nije počelo da se razilazi, a onda smo okretali brojeve da vidimo

84

kao da mi se rastvorio i par bistrih očiju zavirio je u buduć nost i procenio situaciju. „Mislim“, rekao sam, „da ću propustiti ovaj krug. Sese, ti si drugi; biraj ti.“ „Trideset jedan — nula — devet“, reče on smesta; svi Forhendovi su se se na porodičnom skupu skupu već odlučili odlučili,, odavno. od avno. „Hvala, Bobe.“ Ja mu mahnuh bezbrižno rukom, onako pijan. Nije, u stvari, trebalo da mi zahvaljuje. To je bila jedinica’, a ja ne bih odabrao jedinicu’ ni za šta na svetu. Što se toga tiče, na spisku nije bilo ništa što se meni dopadalo. Iscerio sam se na Klaru i namignuo; ona je za trenutak imala ozbiljan izraz na licu, a onda i ona meni namignu, ali još uvek sa ozbiljnim izrazom na licu. Znao sam da shvata ono što sam ja već bio ukapirao; svi ovi letovi bili su otpaci. Naj bolje letove razgrabe onog časa kad se objave oni koji su već bili napolju, odnosno oni koji su ovde stalno. Šeri je bila peta, i kad je došao na nju red pogledala je pravo u mene. „Ja ću da uzmem ovu ,trojku’ ako mogu da nađem društvo. Kako ti stojiš, Bobe? Hoćeš li da pođeš ili ne?“ Zakikotao sam se prigušeno. „Šeri“, rekao sam ljubazno i odmereno, ,,niko koje već jednom bio napolju ne želi ovaj  ku da  bi, do đavola, mogao brod. To ti je oklopnjak. oklopnjak. N e znaš  kuda da ode. A osim toga ima suviše zelene boje na kontrolnoj tabli za moj ukus.“ (Niko, u stvari, nije znao šta te boje znače, ali u našoj školi je postojalo praznoverje da mnogo zelene boje označava superopasnu misiju). „To je jedina ,trojka1na spisku, a donosi bonus.“ „Ja ne idem, dušo. Pi Pita tajj Klaru; ona on a je ovde već dosta dugo i ja uvažavam njeno mišljenje.“ „Ja pitam tebe, Bobe.“ „Ne. Ja ću pričekati nešto bolje.“ „Ja neću da čekam, Bobe. Već sam razgovarala sa Vilom Forhend Forhen d i ona se slaže. slaže. U najgorem najgorem slučaju slučaju,, popunićemo popu nićemo posadu uzimajući — sasvim svejedno koga“, uzvrati ona, bacajući pogled u pravcu malog Finca, koji se pijano osmehivao sam za sebe, dok je buljio u ekran na kome se nalazila lista narednih letova. „Samo — ti i ja smo se dogovorili da ćemo ići zajedno napolje.“ Zavrteo sam glavom. „Onda ostani ovde i ucrvljaj se“, planu ona. „Treba da znaš da se tvoja devojka boji isto toliko koliko i ti!“

85

Mali oglasi ŽILET, RONALD C, napustio Kapiju tokom prošle godine. Svako kome je poznato sadašnje prebivalište molim da obavesti suprugu, Anabelu, preko Kanadskog poslanstva, Tarsis, Mars. Sledi nagrada. SVEMIRSKI LETAČI, VIŠESTRUKI dobitnici, neka se vaš novac uvećava dok ste vi u svemiru. Investirajte u zajedničke fondove, fondove za razvoj, zemljište, ostalo. Skroman honorar za stručni savet. 88-301. PORNODISKOVI ZA vaša duga, usamljena puto vanja. 50 sati 500 U.S. dolara. Komplet ili po ličnom izboru. Takođe se traže modeli. 87-108.

Jedanaesta glava

Kažem Sigfridu: „Bojim se da ovo neće biti vrlo korisna seansa. Jednostavno sam potpuno iscrpen. Seksualno, ako razumeš šta hoću da kažem.“ „Sasvim dobro razumem šta hoćeš da kažeš, Bobe.“ „1 tako, nemam šta mnogo da pričam.“ „Da li se sećaš nekih snova?“ Previjam se na kauču. Nekim slučajem, sećam se dva-tri sna. Odgovaram: „Ne“. Sigfrid me uvek tera da mu pričam snove. Meni se to ne sviđa. Kada mi je to prvi put predložio, rekao sam mu da ne sanjam vrlo često. On je odvratio strpljivo: „Mislim da ti  je  j e p o z n a to, to , B o b e, da svak sv akii č o v e k sanja. san ja. Ti m o ž d a n e m ožeš ož eš da se setiš svojih snova u budnom stanju. Ali moći ćeš, ako pokušaš.“ „Ne, ne mogu. Ti možeš. Ti si mehanička sprava.“ „Ja znam da sam mehanička sprava, Bobe, ali mi razgo varamo o tebi. Hoćeš li da probamo nešto?“ „Možda.“ „Nije teško. Drži olovku i parče hartije pored kreveta. Čim se probudiš, zapiši ono čega se sećaš.“ „Ali ja se nikada uopšte ničega ne sećam iz snova.“ „Mislim da vredi pokušati, Bobe.“ Pokušavao sam. I, znate, počeo sam stvarno da pamtim svoje snove. Sasvim kratke odlomke, u početku. I zapisivao sam ih i ponekad ih saopštavao Sigfridu, a on bi zbog toga bio presrećan. Prosto je obožavao snove. Što se mene tiče, meni to nije izgledalo važno . . . Zapravo, u početku nije. Ali onda se dogodilo nešto zbog čega sam postao pobožan. Jednog jutra sam se probudio iz sna koji je bio toliko neprijatan i toliko stvaran da nekoliko trenutaka nisam bio siguran da nije istinski doživljaj; i toliko strašan da se nisam usudio da poverujem da je to samo san. Toliko me je po

87

Sve dok nisam pogledao u ono što sam zapisao, a tada mi se čitav san vratio u sećanje. A onda, kad sam bio kod Sigfrida dan-dva posle toga, ponovo sam ga bio zaboravio! Kao da ga nikad nisam sa njao. Ali bio sam sačuvao ono parče hartije i pročitao sam mu šta sam zabeležio. To je bila jedna od onih prilika kad mi se učinilo da je vrlo zadovoljan i sobom i mnome. Od gonetao je taj san čitav sat. Pronalazio simboliku i značenje u svakom njegovom deliću. Ja ih se ne sećam, ali se sećam da mi to uopšte nije bilo zabavno. U stvari, znate li šta je odista zabavno? Bacio sam onu hartiju, odlazeći iz njegove sobe. I sada vam ni za živu glavu ne bih mogao taj san ispričati. „Vidim da ne želiš da razgovaramo o snovima“, reče  ž e liš  li š   da razgovaramo?“ Sigfrd. „Ima li nešto o čemu  že „Pa i nema.“ On na ovo ne uzvraća ništa za trenutak, a ja znam da samo čeka da se ja rešim da kažem nešto, ne znam, nešto glupo. I ja kažem: „Mogu li nešto da te pitam, Sigfride?“ „Uvek možeš, Robe, je l’tako?“ Ponekad mi se čini da on u stvari pokušava da se nasmeši. Mislim, stvarno da se nasmeši. Glas mu tako zvuči. „Pa eto, želim da znam, šta ti radiš sa svim onim što ti ja ispričam?“ „Nisam siguran da razumem tvoje pitanje, Robi. Ako pitaš kako izgleda moj sistem za skladištenje informacija, odgovor je sasvim tehničke prirode.“ „Ne, nisam na to mislio.“ Oklevam, pokušavajući da tačno razaberem šta hoću da pitam, ne znajući zašto želim to da pitam. pitam. Pretpostavl Pretpostavljam jam da sve ovo potiče još jo š od vremena vremena kad sam bio sa Silvijom, koja je bila otpadnik od katoličke ckrve. Ja sam joj istinski zavideo što pripada jednoj veri i rekao sam joj da smatram da je glupa što ju je napustila,  jer  je r sam sa m joj jo j zav za v id ideo eo š to m o ž e da se isp is p o v edi. ed i. M oj m o zak za k je bio prepun nekakvih sumnji i strahova kojih nisam mogao da se oslobodim. Veoma bih voleo da sam mogao da ih saopštim mesnom parohu. Čini mi se da tu postoji jedan fini hijerarhijski poredak pri kome se sav šljam iz moje duše spira u ispovedaonicu, a mesni paroh ga sliva u eparhijskog monsenjera (ili tako nekako; ja zaista ne znam mnogo o crkvenoj organizaciji), a sve to završava kod pape, u kome se taloži sav kal sastavljen od bola, patnje i bede sveukupnog ljudskog roda, dok ga on ne prosledi dalje, to jest ne preda

88

cevi slivaju se u okružnu kanalizacionu mrežu koja je povezana sa sabirnim gradskim sistemom iz koga se granaju psihijatri od krvi i mesa, ako razumete šta hoću da kažem. Kad bi Sigfrid bio ljudsko biće, on ne bi bio u stanju da primi na sebe svu onu bedu koju mu poveravaju. Pre svega, on bi imao svoje sopstvene probleme. Zatim bi imao moje,  jer  je r to je nači na činn na k ojih oj ih b ih se j a njih nji h o s lob lo b o d io, io , preb pr ebac acuj ujuć ućii ih na njega. On bi takođe imao probleme svih ostalih osoba sa kojima delim ovaj vreli kauč; i on bi sve to prebacio, zato što bi bio prinuđen, osobi iznad sebe, koja njega ,,grči‘\ ,,gr či‘\ i tako dalje, i tako tak o dalje, dalje, sve dok do k svi svi problemi ne dospeju — do koga? Do duha Sigmunda Frojda? Ali Sigfrid nije ljudsko biće. On je mehanička sprava. On ne može da oseća patnju. Pa onda, kuda sva ta patnja i sav taj glib odlaze? Pokušavam da mu sve to objasnim, završavajući recima: „Zar ne shvataš, Sigfride? Ako ti ja predam svoje patnje, a ti ih predaš nekom drugom, to negde mora da se završi. Meni ne izgleda stvarno da to prosto završava u obliku magnetnih mehura na parčetu kvarca koje niko nikada  o sećć a . “ ne  ose „Mislim da s tobom ne vredi raspravljati o prirodi patnje, Robe.“ „Vredi li raspravl raspravljat jatii o tom e da lili si ti nešto stvarno ili nisi?“ On gotovo ispušta uzdah. „Bobe“, kaže, „takođe mislim da ne vredi raspravljati o prirodi realnosti s tobom. Ja znam da sam mehanička sprava. Ti znaš da sam ja mehanička sprava. Zašto smo nas dvojica ovde? Da li zato da pomog nemo meni?“ „Ponekad se pitam“, odvraćam ja, zlovoljno. „Čini mi se da to nije tačno. Mislim da znaš da si ti ovde  se bi,,  a to ćeš postići tako što ćeš se potruditi da pomogneš  sebi da se nešto dogodi u tebi unutra.  Pitanje šta ja radim sa informacijama može zanimati tvoju radoznalost, a može isto tako i da ti posluži kao izgovor da ove seanse iskoristiš za intelektualne razgovore umesto za terapiju ..." „Bravo, Sigfride“, prekidam ga. „Da. Ali baš od toga zavisi kako ćeš se ti osećati i da li ćeš se ponašati bolje ili gore u situacijama koje su za tebe važne. Molim te da se pozabaviš onim što je u tvojoj glavi, Bobe, a ne u mojoj.“

89

1316 ,S, Vrlo je zdravo što svoj prekid sa Drusilom smatraš za novo korisno iskustvo, Bobe. Ja sam vrlo zdrava zdrava osoba, osoba , 1318 ,C, Ja Sigfride, zato sam ovde. 13919 IRRAY (DE)—IRRAY (DF) 1320 ,C, Uostalom, takav je život, jedno korisno iskustvo za drugim, i kad prođeš kroz sva korisna iskustva zavr šavaš svoje školovanje a kao diplomu, uruče ti smrt.

115,215 115,220 115,225 115,230 115,235 115,240 115,245 115,250 115,255 115,260 115,265 115,270 115,275 115,280 115,285 115,290

90

njemu rekao, ne jedanput nego mnogo puta. I to je tačno. Mrzim njegov odvratni bezobrazluk. On pokušava da mi pomogne i ja ga zbog toga užasno mrzim. Mislim na privlačnu, seksi S. Ja. i na to kako je ona spremna da uradi sve što od nje tražim, gotovo sve. Želeo  p a ti. ti . bih, veoma, da nateram Sigfrida da  pa

Dvanaesta glava

Vratio sam se u svoju sobu jednog jutra i začuo kako piezofon tiho zuji, kao kakav ljutiti komarac u daljini. Od štampao sam kodiranu poruku i doznao da me pomoćnik direktora personalnog odseka poziva u svoju kancelariju u deset. A deset je već bilo prošlo. Navikao sam bio da provodim dosta vremena u toku dana, i gotovo svaku noć, s Klarom. Njen ležaj bio je mnogo udobniji od moga. Zbog toga sam poruku primio tek negde oko jedanaest sati, a to što sam u personalni odsek Korporacije stigao sa zakašnjenjem nije baš povoljno delovalo na raspoloženje pomoćnika direktora. Bila je to jedna vrlo debela žena po imenu Ema Foder. Ona ne prihvati moje izvinjenje i poče sa optužbama: „Vi ste ispite položili pre sedamnaest dana. Od tada niste apsolutno ništa preduzeli.“ „Čekam „Č ekam da se pojavi odgovarajuća misija“, misija“, odvratih ja. „Koliko dugo ćete još čekati? Vaša uplaćena boravišna taksa ističe kroz tri dana, a onda šta?“ „Pa“, rekoh ja, gotovo iskreno, „ionako sam nameravao da danas dođem do Vas radi toga. Ja bih želeo neki posao ovde na Kapiji.“ „Pih!“ (Dotad nisam nikad čuo taj uzvik, ali baš tako je rekla.) „Jeste li radi toga došli na Kapiju, da čistite kanalizacione cevi?“ Bio sam gotovo siguran da blefira, jer ovde ih nije bilo baš tako mnogo; nije bilo dovoljno gravitacione sile da im omogući dobar protok. „Odgovarajuća misija može se pojaviti svakog časa.“ „O, razume se, Bobe. Znate, ljudi kao što ste vi zadaju mi brige. Imate li uopšte predstavu o tome koliko je važan naš posao ovde?“ „Pa, mislim da znam .. .“ „Čitava vasiona čeka nas tamo napolju da je otkrijemo

92

Mali oglasi Letelica 3-31, Let 08D27. Posada C. Pitrin, N. Ginza, Dž. Krab. Vreme provedeno u svemiru 19 dana i 4 sata. Položaj neizves neizvestan, tan, u bli blizin zinii ( ± 2 svetlosne svetlosne godine) godine) Zeta Bika.  Rez  R ezim ime. e.  „Dospeli u transpolarnu orbitu oko planete 0,88 Zemljinog prečnika na udaljenosti 0,4 a.j. Oko planete otkrivena 3 mala satelita. Još šest planeta ustanovljeno kompjuterskim izračunavanjem. Primarna zvezda K7.

Izvršeno sletanje na površinu. Ova planeta je očigledno prošla kroz razdoblje otopljenja. Na njoj nema polarnih „kapa“, a sadašnje obalske linije ne izgledaju vrlo stare. Nisu otkriveni nikakvi znaci nastanjenosti. Nema inteligentnih bića. Detaljnom pretragom neba locirano telo koje je, čini se, bilo „randevu“ — stanica za Hičije na našoj orbiti. Približili smo mu se. Bilo je nedirnuto. Prilikom pokušaja da uđemo unutra, eksplodiralo je i tom prilikom poginuo je N. Giza. Naš brod je bio oštećen i mi smo se vratili, a usput je umro Dž-Krab. Biotički uzorci sa planete uništeni prilikom oštećenja broda.“

93

hitnije potrebno ono što mi možemo da joj pružimo. Novu tehnologiju. Nove energetske izvore. Hranu! Nove svetove u kojima će živeti.“ Ona zavrte glavom i poče da pritiska dugmad na „sortirki“ na svom stolu, sa izrazom ljutnje i zabrinutosti. Pretpostavljam da su joj platu obračunavali na osnovu toga koliko besposličara i parazita uspe da na govori da krenu u svemir, onako kako se od nas i očekivalo, čime bi bio objašnjen njen neprijateljski stav — pod pret postavkom da možete naći opravdanje za to što ona sama, pre svega, sedi na Kapiji. Ona ostavi uređaj za sortiranje informacija, pa ustade i otvori kartoteku na zidu. „Pretpo stavimo da vam nađem neki posao“, reče pogledavši me preko ramena. „Jedino stručno znanje kojim raspolažete, a koje je ovde upotrebljivo, to je istraživački posao, a vi ga ne koristite.“ „Prihvatiću bilo šta — gotovo bilo šta“, rekoh ja. Ona me pogleda podrugljivo, a zatim se vrati za svoj sto. Bila je neverovatno graciozna s obzirom na svoju težinu od sto kila. Možda se naporima jedne debele žene da se ne opusti mogla objasniti njena želja da zadrži ovaj posao i ostane na Kapiji. „Radićete najnižu vrstu nekvalifikovanog posla“, upozorila me je. „Za to ne plaćamo mnogo. Sto osamdeset na dan.” „Prihvatam!“ „Od toga se oduzima iznos za vašu boravišnu taksu. Kad to oduzmete i možda dvadeset dolara dnevno za hranu, šta vam ostaje?“ „Mogu uvek da radim još ponešto uzgred ako mi je potrebno više.“ Ona uzdahnu. ,,Vi samo odlažete onaj dan, Bobe. Ja ne znam. Direktor, gospodin Hsijen, vrlo revnosno pregleda molbe za zaposlenje. Biće mi vrlo teško da objasnim zašto sam vam dala posao. A šta ćete da radite ako se razbolite i ne budete mogli da radite? Ko će da plati za vas porez?“ „Onda ću se vratiti, pretpostavljam.” „1 baciti u vetar sve što ste ovde naučili?“ Ona zavrte glavom. „Smuči mi se od vas, Bobe.” Ali probušila mi je jednu radnu karticu na kojoj je pisalo da se javim šefu posade na nivou Grand, severni sektor, za rad na održavanju zelenila. Nije mi se dopao ovaj razgovor sa Emom Foder, ali već sam bio upozoren da će tako biti. Kad sam ga te večeri ispričao Klari, ona mi je rekla da sam se, u stvari, dobro

94

„Nem „N em oj da se šališ. šališ. M oglo og lo bi bi se čak i to desiti. Hsijen  je jed je d a n stari sta ri m a o v a c, v rlo rl o ošta oš tarr prem pr emaa rasip ra sipni nici cim m a druš dr uštv tvee nih sredstava.“ „Ko mi to kaže?“ Ona se zakikota, okrenu i prisloni nos uz moja leđa. „Razlika između tebe i mene, Bobe“, rekla je , „jeste u tome što ja imam nešto skupljene love iz prve misije. Nisam mnogo dobila, ali sam nešto ućarila. Osim toga, već sam bila napolju, a njima su potrebni ljudi koji će da podučavaju takve kao što si ti.“ Oslonio sam se na njeno bedro, napola se okrenuvši i obuhvatio je, više prisećajući se nego navaljujući. Bilo je izvesnih tema o kojima nismo mnogo razgovarali, ali . . . .,Klaro?“ »A?“ „Kako to izgleda, u svemirskoj misiji?“ Trljala je bradu o moju podlakticu neko vreme, posmatrajući panoramu Venere na hologramu na zidu. „. . . Je zivo“, kazala je. Čekao sam, ali ona ne reče o tome više ništa, a toliko sam već i sam znao. Bojao sam se mnogo već tu na Kapiji. Nisam morao da se otisnem u svemir na tajanstvenom „Hičibusu“ da bih saznao šta znači bojati se; taj osećaj mi je već bio poznat. „Zapravo, izbora nemaš, dragi Bobe“, reče ona, gotovo nežno, s obzirom na njenu prirodu. Osetih iznenadani napad gneva. „Ne, i nemam! Sad si tačno opisala ceo moj život, Klaro. Nikada i nisam imao izbora, osim jedanput, kad sam dobio na lutriji i odlučio da dođem ovamo. A nisam baš siguran da sam tada đoneo dobru odluku.“ Ona je zevnula i protrljala nosem moju ruku. „Ako smo sa seksom gotovi“, reče, „ja bih nešto da pojedem pre spavanja. spavanja. Hajde H ajde sa mnom mn om do ,Plavog ,Plav og pakla4 pak la4,, ja ću da častim ča stim .“ „Održavanje zelenila“ je stvarno bilo održavanje zelenila; odnosno, preciznije rečeno, održavanje bršljana koji pomaže da Kapija bude snošljiva za život. Javio sam se na dužnost i, iznenađenje iznenađenje — prijatno prijatno iznenađenje iznenađenje — ispalo je da je poslov po slovođ ođaa moje moje posade moj moj sused sused bez nogu, Šikiteo Bakin. Bakin. On me pozdravi, na izgled sa iskrenim zadovoljstvom. „Baš je lepo od Vas što ste nam došli, Robinete“, rekao je. „Očekivao sam da ćete odmah na neki let.“

95

Hegrametom, jako uglednim hičiologom sa Zemlje, dok su dva muškarca već imala za sobom po koju misiju. Nije stvarno bilo potrebno da se trudim da ih bolje upoznam. Svi smo mi shvatili ono suštinsko jedan o drugome, bez razgovora. Niko od nas nije još bio potpuno spreman da istakne svoje ime na letačkom rasporedu. Ja čak još nisam bio spreman ni da dobro razmislim zašto. Međutim, posao oko održavanja zelenila biće pogodno mesto za razmišljanje. Šiki me je odmah uposlio na prič vršćivanju držača na zidove od Hiči-metala nekakvim lepkom. To je bila neka vrsta naročite lepljive supstance. Prianjala je i uz Hiči-metal i uz rebrastu oblogu posuda za biljke, a nije sadržavala nikakav rastvor koji bi vetrio i zagađivao vazduh. Stvar je bila vrlo skupa. Ako biste se njome namazali, morali ste naučiti da je trpite na sebi bar dotle dok koža na tom mestu ne izumre i ne preljušti se. Ako biste pokušali da je uklonite na bilo koji drugi način, raskrvavili biste se. Kad je dnevna kvota držača bila postavljena, otišli smo svi zajedno u deponiju, odakle smo prenosili posude napu njene muljem i prekrivene tankom prevlakom od celuloze. Postavljali smo ih na držače, uvrtali odgovarajuće navrtnje da bi stajale na mestu i pored njih stavljali rezervoare za zalivanje. Svaka ova posuda verovatno bi težila po sto kila na Zemlji, ali na Kapiji o tome jednostavno ne razmiš ljate; čak ni to što su bile napravljene od metalnih listova nije bilo dovoljno da čvrsto stoje na držačima. Zatim, kad  je sve sv e t o b ilo il o g o to v o , Šik Šikii j e lič li č n o p rist ri stuu p io punjen pun jenju ju zdele zd ele izdancima, dok smo mi otišli po novu količinu držača. Bilo je zabavno posmatrati ga. Nosio je zdele sa rasadom bršljana okačene kaiševima oko vrata, kao devojka koja u baru prodaje cigarete. Jednom rukom se pridržavao u visini posude, a drugom je zabadao izdanke kroz tanku opnu u mulj. To je bio lagan posao, služio je korisnom cilju (pretpo stavljam) i pomagao da vam prođe vreme. Šiki nas nije terao da baš mnogo radimo. On je odredio dnevnu kvotu po sopstvenom nahođenju. Čim bismo postavili šezdeset držača i napunili ih vodom, nije više obraćao pažnju da li zabušavamo, pod uslovom da to činimo neupadljivo. Klara bi navratila ponekad da joj prođe vreme, ponekad sa malom

96

Svi smo razgovarali o odlasku u svemir. Skoro svakog dana začuli bismo tup udar i podrhtavanje kad bi se neka kapsula za pristajanje otkačila sa svog postolja, potiskujući čitav brod tako da pogonski sistem glavnog broda Hičija može da se aktivira. Gotovo isto toliko često osetili bismo  jed  je d n u drug dr ugač ačiju iju vrst vr stuu m anje an jeg, g, b rzo rz o g p otre ot resa sa,, kad ka d bi neki nek i brod prispeo natrag. Uveče smo odlazili na sedeljke koje  je  j e n eko ek o p rire ri ređi điva vao. o. C ela el a m oja oj a grup gr upaa s k ursa ur sa v eć se o tisn ti snuu la napolje, gotovo cela. Šeri je odletela na jednoj „petici“ — nisam nisam je video d a je zapitam zapitam za stoje sto je promenila promenila plan, plan, a nisam nisam bio siguran da me to zaista interesuje; posada njenog broda bila je inače sastavljena samo od muškaraca. Oni su govorili nemački, ali pretpostavljam da je Šeri uvidela da može dosta dobro da prođe i ako mnogo ne govori. Poslednja je bila Vila Forhend. Klara i ja smo bili na Vilinoj oproštajnoj večeri, a zatim smo sledećeg jutra otišli da posmatramo lansiranje. Trebalo je da ja budem na svom poslu ali smatrao sam da mi Šiki neće zameriti. Na nesreću, tamo je bio i gospodin Hsijen i video sam da me je prepoznao. „O, do vraga“, rekao sam Klari. Ona se zakikotala i uzela me za ruku, pa nas dvoje umakosmo sa mesta za lansiranje. Išli smo dok nismo stigli do uzlaznog okna i popeli smo se na sledeći nivo. Seli smo na ivicu Jezera Supirior. „Bobe, stari pastuve“, reče ona, „sumnjam da će te otpustiti zbog jednog zabušavanja. Iskrpiće te, verovatno.“ Slegao sam ramenima i bacio kamičak šljunka za filtri ranje do jedne krivine u jezeru, koje se pružalo dobrih dve stotine metara ispred nas, pa zatim duž Kapijinog omotača. Osećao sam se jadno i pitao se da li sam dospeo blizu tačke na kojoj grozničavo neraspoloženje usled čučanja na Kapiji ne nadilazi grozničavo neraspoloženje usled moguće grozne smrti u kosmičkom prostranstvu. Čudno je to s tim strahom. Nisam ga osećao. Znao sam da je jedini razlog zbog koga i dalje sedim ovde to što se bojim, ali nisam osećao kao da se bojim, nego samo kao da sam prirodno oprezan. „Mislim“, rekao sam, započinjući rečenicu za koju nisam znao kako će se završiti, „da ću ipak da krenem. Hoćeš li da popiješ sa mnom?“ Klara se uspravi i strese se. Čekala je jedan trenutak pre nego što je kazala: „Možda. Šta planiraš?“ Nisam ništa planirao. Bio sam samo posmatrač, koji

97

Mali oglasi KUĆNA POMOĆNICA, KUVARICA ili družbenica. Boravišna taksa +10 U.S. dolara dnev. Filis, 88-423. HRANA ZA SLADOKUSCE, izuzetan uvoz sa Zemlje. Iskoristite jedinstvenu mogućnost da preko moje službe „Garantovane grupne narudžbine“ dobijete sve što zaželite. Uštedite sebi visoke troškove za dopremanje pojedinačnih narudžbina! Sirs, Bredli, tražite naše G.U.M. kataloge. 87-747. NOVI DOĐOŠ iz Australije, M, lepe spoljašnosti, traži Francuskinju za intim. druženje. 65-182.

98

A to je bilo tamo gde je istinska opasnost, razume se. Mada su se i reprizni letovi dosta često loše završavali. To su letovi na koje krećete, znajući da je neko taj put već prevalio i uspeo da se vrati, i ne samo to, nego je nešto i pronašao što vredi produbiti. Neka nalazišta su prilično bogata. Kao na primer Pegin Svet, odakle potiču one spirale i krzna. Pa onda, Eta Karina Sedam, koja je verovatno krcata dobrim stvarima ukoliko samo dospete do nje. Nevolja je u tome što je na njoj zavladalo ledeno doba otkako su Hičiji tamo bili poslednji put. Oluje su stravične. Od pet lendera, lendera, jedan se vratio sa ćelom posadom posa dom , neoštećen. Jedan se uopšte nije vratio. Uopšteno govoreći, ne žele naročito da idete na reprizni let. Nude vam isplatu u gotovom novcu umesto u postocima ukoliko se do vrednih stvari lako dolazi, kao na Pegi. Plaćaju ne toliko za komercijalne predmete koliko za mape. Znači, odletite donde i provedete sve vreme kružeći u orbiti i pokušavajući da otkrijete geološke anomalije koje ukazuju da možda ima tragova kopanja koje su vršili Hičiji. Možda uopšte nećete ni sletati na površinu. Takav novac vredi zaraditi, ali nije bog zna šta. Morali biste da obavite najmanje dvadeset ovakvih letova da biste nakupili dovoljno za ceo život, uzimajući u obzir da Korporacija isplaćuje jednokratne iznose. A ako se odlučite da idete za svoj račun, u istraživanje, morate isplatiti deo dobiti posadi koja je prva izvršila otkriće, a oduzimaju vam i od onoga što vam je preostalo od učešća plaćenog Korporaciji. Na kraju vam ostane samo delić u odnosu na ono što biste mogli dobiti za sasvim novo otkriće, čak i ako tamo na licu mesta ne pronađete već osnovanu koloniju s kojom morate da se sukobite. Ili možete da okušate sreću sa bonusima: sto miliona dolara nagrade ako otkrijete neku nepoznatu civilizaciju, pedeset miliona za posadu koja prva pronađe mesto na kome se nalazi brod Hičija veći od „petice“, milion dolara ako utvrdite položaj planete na kojoj se ljudi mogu nastaniti. Izgleda čudno da bi vam isplatili samo jedan bedan milion za celu novu planetu? Ali postavlja se pitanje, kad pronađete, šta s njom da radite? Niste u stanju da na nju prebacite puno prekobrojnih stanovnika pošto se može prevoziti samo po četvoro odjednom. Četvoro, plus pilot, to je sve što može da se smesti u najveći svemirski brod na Kapiji. (A ako nemate pilota, brod ne može da se vrati). Tako je Korpora

99

Od Šikitei Bakina Aritsunu, njegovom cenjenom unuku Srećan sam preko mere što čujem da se rodilo tvoje prvo dete. Nemoj da očajavaš. Sledeće će verovatno biti sin. Pokorno se izvinjavam što nisam ranije pisao, ali nemam mnogo toga da kažem. Radim svoj posao i nastojim da stvaram lepotu tamo gde mogu. Možda ću jednog jed nogaa dana pono po novo vo poleteti u svemir svemir.. To nije nije lako bez nogu. Jasno je, Aritsune, da bih mogao da kupim nove noge. Upravo pre nekoliko meseci pojavilo se jedno odgovarajuće tkivo. Ali ta cena! G otovo oto vo bih za nju nju mogao da uplatim komplet medicinskih usluga. Ti si se pokazao kao odan unuk time što me nagovaraš da upotrebim upo trebim svoj kapital u tu svrhu, svrhu, al alii ja moram sam da donesem don esem odluku. Šalje Šaljem m ti polovinu polov inu svoga kapitala sada da ti olakšam troškove za moju praunuku. Ako ovde umrem, dobićeš i drugi deo, koji je namenjen tebi i drugoj deci koja će se uskoro rodite tebi i tvojoj dobroj ženi. To je moja želja. Nemoj da se opireš. Šaljem vam svima troma izraze najdublje ljubavi. A ko budeš m ogao, pošalj pošaljii mi jedan hologram sa sa trešnja trešnjama ma u cvetu cvetu — uskoro usko ro će biti biti u punom cvetu, zar ne? Čovek ovde izgubi osećaj za godišnje doba  ku će!! tamo kod  kuće Voli te, tvoj deda

100

Takvu vrstu bonusa nećete nikada dobiti za reprizni let. Možda se neki od tih bonusa uopšte ne mogu dobiti; možda ono za šta su predviđeni ne postoji. Čudno je da niko nikada nije otkrio trag nekog drugog inteligentnog bića. Ali za osamnaest godina, i sa više od dve hiljade letova, niko ništa nije otkrio. Postoji oko pola tuceta nastanjivih planeta, plus još otprilike oko stotinu  m o g li   da žive ako bi bili apsolutno pri na kojima bi ljudi  mo morani, kao što moramo na Marsu i na, ili bolje reći u, Veneri. Postoji nekoliko tragova bivših civilizacija, koje nisu ni Hiči ni ljudske. I ima suvenira preostalih od samih Hičija. Pri tom, u tunelima Venere ima više toga nego što smo pro našli bilo gde drugde u našoj Galaksiji, do sada. Čak i Kapija  je  j e bi bila la g o t o v o p o tpu tp u n o „ o č išć iš ć e n a “ pre pr e n e g o što št o su je oni on i napustili. Prokleti Hičiji, zašto su morali da budu toliko pedantni? Tako smo digli ruke od repriznih letova, jer oni ne donose dosta para, i izbacili iz glave bonuse za specijalna otkrića,  jer  je r ne p o sto st o ji ni nika kaka kavv nači na činn da se to un unap apre redd ispla isp lani nira ra.. I na kraju smo jednostavno prestali da razgovaramo, i gledali smo jedno u drugo, a onda čak više nismo ni gledali  je  j e d n o u dru dr u go. go . Bez obzira na ono što smo rekli, krenuti nećemo. Ne mamo hrabrosti. Klarina se istrošila na njenom poslednjem putovanju, a ja je, pretpostavljam, nikad nisam ni imao. ,,E, pa“, reče Klara, ustajući i protežući se, „odoh ja sad gore da dobijem koji dolar u kazinu. Hoćeš da kibicuješ?“ Zavrteo sam glavom. „Biće bolje da se vratim na posao. Ako me još čeka.“ Poljubili smo se za rastanak pred uzlaznim oknom i kada smo stigli do mog nivoa pružih ruku da je pomilujem po gležnju i iskočih napolje. Nisam bio naročito dobro raspo ložen. Potrošili smo toliko to liko energij energije, e, pokušavajući pokušavajući da ubedimo sami sebe da uopšte nema letova koji toliko obećavaju da bi bili vredni rizika, da sam ja u to gotovo poverovao. Razume se, nismo uopšte bili pomenuli jednu drugu vrstu novčanih nagrada: bonuse za opasnost. Čovek mora da bude u prilično jadnom finansijskom sta nju da bi tako nešto odabrao. Na primer, Korporacija ponekad odredi otprilike pola miliona stimulativne nagrade za posadu koja bi obavila isti let koji je već okušala neka druga posada . . . i nije nije se se vratila. vratila. Oni rezonuju rezonuju da da se možda nešto desilo na brodu, da je nestalo pogonskog goriva ili

101

Zatim je došlo vreme, kada ste mogli da se prijavite za let čiji bonus iznosi milion dolara, kasnije su to podigli na pet miliona, s tim da pokušate da menjate kurs letenja posle lansiranja. Razlog zbog koga su podigli iznos bonusa na pet miliona ležao je u tome što su posade prestale da se prijavljuju dobrovoljno dobr ovoljno pošto po što se niko, nijedan nijedan jedini član posade, nikada nikada nije vratio natrag. Onda su to obustavili, zato što su na taj ničin gubili veliki broj brodova, i na kraju su to sasvim zabranili. S vremena na vreme izrade poneku sklepanu komandnu tablu, neki vispreni novi kompjuter koji bi trebalo da radi u simbiozi sa tablom koju su napravili Hičiji. Ni u ove brodove, isto tako, ne vredi se kladiti. Postoji opravdan razlog zašto na originalnoj komandnoj tabli ima bezbednosna brava. Dok je ona zaključana, ne možete mo žete menjati menjati odredišt odredište. e. M ožda odredište uopšte uop šte ne možete može te promeniti, a da pri tom ne uništite brod. Video sam kad su petoro njih jednom okušali sreću sa nagradom od deset miliona dolara na ime rizika. Neki genije iz Korporacije trudio se da smisli kako bi se odjedanput moglo transportovati više od pet ljudi, ili ista ta težina u obliku tovara. Mi nismo znali kako se konstruišu brodovi poput pop ut Hičijevih, a nikada nismo pronašli neki njihov stvarno stvarno veliki brod. I tako je on smislio da bi se ta prepreka mogla zaobići koristeći „peticu“ kao neku vrstu traktora. U tu svrhu sagrađen je svojevrstan vasionski tegljač od Hiči-metala. Natovarili su ga raznim otpacima i dopremili  jed  j ednn u „ p e t icu ic u “ uz p o m o ć p o g o n ske sk e ener en ergi gije je iz k apsu ap sule le za pristajanje. To je samo vodonik sa kiseonikom i to se prili čno lako m ože ponovo pon ovo upumpati. upum pati. Zatim Zatim su privezal privezalii „peticu“ „pe ticu“ za tegljač pomoću jednožilnih kablova od Hičimetala. Mi smo sve to posmatrali sa Kapije na piezoviziji. Videli smo kako se kablovi mlitavo podižu dok ih „petica“ zateže mlaznim motorima iz lendera. Najšašaviji prizor koji ste ikada videli. Onda mora biti da su aktivirali dugme za start. Na PV smo samo videli kako se tegljač nešto kao otrgnuo i „petica“ je jednostavno iščezla iz vidokruga. Nikada se nije vratila. Stop-start sistemom propuštanja trake otkriven je bar delić onoga što se desilo na samom početku. Snop kablova isekao je brod na komade kao tvrdo kuvano jaje. Korporacija još uvek čuva tih deset miliona; niko više ne želi da pokuša da ih dobije.

102 102

IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 5-2, Let 08D33. Posada L. Konečni, E. Konečni, F. Ito, F. Lonsberi, A. Akaga. Vreme provedeno u svemiru 27 dana 16 sati. Primarna zvezda nije identifikovana, ali velika verovatnoća da je u pitanju zvezda iz skupine 47 u sazvežđu Tukana. REZIME. „Dospeli lebdeći u gravitacionom polju. Nijedna planeta u blizini. Primarna zvezda A6, vrlo sjajna i vrela, udaljenost približno 3,3 a.j. Zaklanjanjem glavne zvezde ugledali sjajan prizor sačinjen, čini se, od dve do tri stotine vrlo sjajnih zvezda, prividne magnitude od 2 do —7. Međutim, nisu detektovani nikakvi artefakti, signali, planete ili asteroidi pogodni za sletanje. Uspeli smo da ostanemo na tom mestu m estu samo tri tri sata usled snažne radija radijacij cijee sa zvezde A6. Lari i Evelin Konečni bili su ozbiljno bolesni bolesn i na povratku, povratk u, po svoj svoj prilici usled izlaganja izlaganja radijaciji, ali su se oporavili. Nisu obezbeđeni artefakti ili uzorci.“

103

Ja sam ih gotovo uvek provodio s Klarom. Vrlo često bismo ugovorili sastanak u njenom krevetu, ili ponekad i u mom m ome, e, u trajan trajanju ju od po jednog jedn og sata. sata. Spavali Spavali smo zajedno zajedno gotovo svake noći; pomislili biste da smo se već bili zasitili. Ali nismo. Nisam bio siguran zašto se sastajemo, radi zabave ili da bismo odvratili pažnju od razmišljanja o samim sebi. Ležao bih tako i gledao u Klaru, koja bi se uvek okrenula na drugu stranu, priljubljena potrbuške, i zatvorila oči posle svega, čak i kad smo dva minuta kasnije nameravali da ustanemo iz postelje. Razmišljao bih kako dobro poznajem svaki pregib i površ njenog tela. Udisao bih onaj njen slatki, seksi miris i — oh, žudeo! Prosto žudeo za stvarima koje nisam mogao da iskažem recima: za apartmanom pod Velikom kupolom u kome bih stanovao s Klarom, za skfandrom i ćelijicom u nekom Venerinom tunelu s Klarom, čak za životom u rudnicima hrane — s Klarom. Pretpostav ljam da je to bila ljubav. Ali onda bih je i dalje gledao i osećao kako se u meni slika koju vidim menja i tada bih ugledao svoj ekvivalent u ženskom obličju: kukavicu, kojoj se pružila najveća prilika što se ljudskom biću može pružiti, a ono se boji da je iskoristi. Kad nismo bili u postelji, lunjali smo po Kapiji zajedno. To nije ličilo na uobičajene sastanke. Nismo često odlazili u „Plavi pakao“ ili u sale za projektovanje holofilmova, niti smo posećivali restorane. Klara jeste. Ja to sebi nisam mogao da dozvolim, pa sam se hranio u trepezarijama Kor poracije, gde je hrana uračunata u dnevni iznos boravišne takse. Klara ne bi odbila da plati račun za nas oboje, ali nije na tome baš insistirala — kockala se dosta ozbiljno, a nije mnogo dobijala. Bilo je raznih grupa kojima smo se priključili — za kartanje, ili prosto za sedeljke; folklornih grupa, grupa za slušanje muzike, diskusionih grupa. Bile su besplatne i ponekad zanimljive. Ili smo čisto išli da istra žujemo. Nekoliko puta posetili smo muzej. Meni se to nije baš mnogo dopalo. Bilo je — pa, nekako nezgodno. Prvi put smo otišli o tišli odmah odm ah pošto poš to sam se bio izvukao s posla, onog dana kad je Vila Forhend odletela napolje. Obično  je u m uezj ue zjuu b ilo il o p un unoo svet sv eta, a, n a prim pr imer er p o sad sa d e iz p atro at roln lnih ih brodova na kratkom odsustvu, posade sa komercijalnih letova, ili turista. Ovoga puta, iz nekog razloga, bilo je samo nekoliko osoba, pa smo imali prilike da sve lepo razgledamo. Stotine molitvenih lepeza, tih tananih, malih kristalnih predmeta, koje su predstavljale najčešće artefakte

104

naknade za ustupljena materijalna prava. A stalo bi vam u džep. Krzna. Biljke u formalinu. Originalni piezofon, na kome su tri posade zaradile toliko da se svaki član ponaosob silno obogatio. Predmeti koji bi se mogli najlakše ukrasti, kao na primer molitvene lepeze, krvavi dijamanti i vatreni biseri, bili su smešteni iza čvrstog, nelomljivog stakla. Verujem da su čak bili spojeni sa alarmnim uređajima radi obezbeđenja od krađe. To je bilo iznenađujuće, na Kapiji. Ovde nema ni kakvih drugih zakonskih odredaba, osim onih koje propiše Korporacija. Postoji policija Korporacije i postoje propisi — ne sme se krasti ili počiniti ubistvo — ali nema sudova. Ako prekršite neki propis, sve se svršava time što vas služba bezbednosti Korporacije pokupi i odvede na jedan od bro dova koji kruže na orbiti. Na vaš sopstveni brod, ukoliko  je tu onaj ona j k ojim oj im ste st e b ilo o tku tk u d a stig st igli. li. N a b ilo il o koji ko ji,, u k o lik li k o nije. Ali ako vas ne odvedu, ili ako nećete da odete na brod svoje sopstvene države, a možete da nagovorite neki drugi brod da vas primi, na Kapiji ne prave pitanje. Na tim bro dovima idete na saslušanje. Pošto se prvo i prvo već zna da ste krivi, možete da birate jednu od tri stvari. Jedna je da platite za prelet do k uće. D ruga je da se prijavi prijavite te za člana posade, ako hoće da vas prime. prime. Treća je da iziđete napolje napolje bez zaštitnog odela. Kao što vidite, mada na Kapiji nema m nogo nog o zakonskih propisa, propisa, takođe takođe nema ni m nogo krimin kriminal ala. a. Ali, razume se, razlog zbog koga su skupoceni predmeti u muzeju pod ključem jeste taj što prolazni posetioci mogu doći u iskušenje da zdipe jedan do dva suvenira. Tako smo Klara i ja sanjarili za blagom koje je neko pronašao pronašao . . . a nikako nismo nismo razg razgova ovara rali li o tom e da se i od nas očekuje da idemo napolje i pronađemo još štogod. Nisu u pitanju samo eksponati. Oni su bili opčinjavajući; to su bili predmeti koje su ruke (pipci? kandže?) Hičija napravile i dodirivale, a oni su došli sa nezamislivih mesta, nepojmljivo udaljenih. Ali mene su još više opčinjavale treperave slike koje su se stalno smenjivale na ekranu. Sažeti podaci o svakoj pojedinoj prethodnoj misiji, prikazi vani redom redom jedan po jedan. Odnos između ukupnog ukup nog broja broja misija i broja povrataka; podaci o novčanim naknadama za ustupljena prava isplaćenih srećnim istraživačima; spisak onih koji nisu imali sreće, poimence jedan za drugim, u la ganom sledu preko jednog celog zida, iznad vitrina sa eksponatima. Zbirne brojke kazivale su istorijat: 2355 lan

105

Na ovaj način, „uspešan“ povratak bio je veoma neodre đeno definisan. Broj je označavao da se određeni svemirski brod vratio. vratio. Ništa ni nije je govorio govo rio o tome koliko članova posade posade  je  j e p reži re živv elo el o u d o b rom ro m stanju sta nju.. Posle toga smo otišli iz muzeja i nismo mnogo razgovarali uz put do uzlaznog okna. Razmišljao sam o tome kako je tačno ono što mi je rekla Ema Foder: ljudskoj rasi je potrebno ono što mi, vasionski istraživači, možemo da joj damo. Veoma potrebno. Bilo je ljudi koji su gladovali, a tehnologija Hičija bi verovatno njihov život mogla da učini daleko snošljivijim, ukoliko istraživači odlaze u svemir i donose odande uzorke. Čak i ako to staje nekoliko ljudskih života. Čak i ako u te živote uračunamo i moj i Klarin. Da li bih ja želeo, pitao sam se, da moj sin — ako ikad budem imao sina — provede svoje detinjstvo onako kako sam ja proveo svoje? Otpustili smo uzlazno uže na nivou Bejb i začuli neke glasove. Ja nisam na njih obratio pažnju. Upravo sam u sebi donosio odluku. odluku. „Klaro“ „K laro“ , reka rekaoo sam, sam, „slu „sluša šaj. j. Hajde da . . . “ Ali Klara je gledala preko mog ramena. „Za ime božje!“ uzviknula je. „Pogledaj ko je ovde!“ Ja se okretoh i videh kako Šiki, lepršajući u vazduhu, razgovara sa nekom devojkom, a onda shvatih sa zaprepašćenjem da je devojka Vila Forhend. Ona nam se javi, sa izrazom zbunjenosti i veselosti. „Šta se dešava?“ upitao sam. „Zar nisi upravo odletela — pre otprilike osam časova?“ „Deset“, reče ona. „Je l’se nešto desilo na brodu, pa ste morali da se vratite?“ nagađala je Klara. Vila se tužno osmehnu. „Baš ništa. Bili smo i vratili se. Najkraći let zabeležen do sada: išla sam do Meseca.“  „Z  „ Z e m ljin lj inoo g   Meseca?“ „Baš tako.“ Izgledalo je kao da pokušava da obuzda smeh. Ili suze. Šiki reče, tešeći je: „Sigurno će vam isplatiti bonus, Vila. Vila. Jednom je jedna posada stigla stigla do Ganimeda Ganim eda i Korpora Ko rpora cija im je isplatila pola miliona da između sebe podele.“ Ona zavrte glavom. „Čak ni ja nisam toliko glupa, dragi Šiki. O, neku nagradu će nam dati. Ali to neće biti ni izda leka dovoljno. Nama je potrebno više od toga.“ To je bilo ono što je neobično i pomalo iznenađujuće, kod Forhen-

106

Ona me pogleda iznenađeno. „Pa ja sam se već prijavila za drugi let, prekosutra.“ „Pazi, pazi!“ uzviknu Klara. „Moraćemo odjednom da ti priredimo dve časti! Bolje da počnemo odmah da se pri premamo . . .“ A nekoliko sati kasnije, upravo pre nego što smo te noći zaspali, ona mi reče: „Ti si hteo nešto da mi kažeš baš pre nego što smo ugledali Vilu, je 1’ da?“ „Zaboravio sam“, odvratih sanjivo. Nisam bio zaboravio. Znao sam šta je to bilo. Samo nisam više hteo to da kažem. Bilo je dana kad sam gotovo dolazio dotle da zapitam Klaru da li hoće ponovo da poleti sa mnom. A bilo je dana kada bi se neki brod vratio sa dvoje-troje izgladnelih, dehidriranih preživelih, ili bez preživelih, ili kada bi se u odre đeno vreme na oglasnoj tabli pojavio spisak prošlogodišnjih letova označenih kao „letovi bez povratka“. Takvih dana dolazio sam gotovo dotle da potpuno napustim Kapiju. Većinu dana provodio sam prosto odlažući odluku. Što nije bilo mnogo teško. Bio je to prilično prijatan život, istraživati Kapiju i uzajamno se istraživati. Klara je uzela kućnu pomoćnicu, jednu krupnu, plavokosu, mladu ženu iz rudnika hrane Karmarten, po imenu Hajva. Izuzimajući to što se hrana u tim velškim fabrikama jednoćelijskih belančevina dobavljala iz uglja umesto iz uljnih škriljaca, svet iz koga je poticala bio je gotovo istovetan mome. Način na koji je odande pobegla nije bio zgoditak na lutriji, nego dve godine provedene u posadi nekog trgovačkog svemirskog broda. Ona čak nije imala mogućnosti da se vrati kući. Na Kapiji je pobegla s tog broda i za kaznu su  joj  jo j uzeli uz eli n o v a c na im imee du duga ga koji ko ji nije m ogla og la da ispl is plat ati.i. A nije mogla ni da krene u istraživanje, jer je pri onom jedinom lansiranju u životu stekla srčanu aritmiju koja se ponekad, činilo se, poboljšava, a ponekad je odvodila u Bolnički terminal na čitavih nedelju dana. Hajvin posao sastojao se u tome tom e da sjedn sje dn e strane kuva i čisti čisti za Klaru i mene, a s druge da čuva devojčicu, Keti Frensis, kad je njen otac dežuran, a Klara nije želela da joj dete smeta. Klara je dosta para gubila u kockarnici i zbog toga, u stvari, nije mogla sebi da dozvoli da drži Hajvu, ali isto tako nije mogla sebi da dozvoli da „drži“ mene. Ono što nam je sa lakoćom odvraćalo pažnju od istine, bilo je to što smo se pretvarali jedan pred drugim, a ponekad i pred samim sobom, da se mi, u stvari, pripremamo, zaista  p r a v i   let. propisno, za dan kada će se pojaviti onaj  pr

107

Mali oglasi O R G A N I ZA prodaju prodaju ili ili razmen razmenu. u. Svi Svi parni organi, organi, prvoklasni. Potrebne zadnje srčane komore, leva gornja pretkomora, 1. i d. komora, sa okolnim tkivom. Pozovite 88-703 radi podataka o vrsti tkiva. IGRAČI „HNEFATAFLA“, Šveđani ili Rusi. Veliki turnir Kapije. Takođe dajem časove. 88-122. PRIJATELJ iz Toronta voleo bi da mu napišete kako je tamo gore. Adresa A dresa Toni, 955 Zaliv, Zaliv, TorOntCan M5S 2A3. POTREBNO MI JE da se isplačem. Ja ću vama pom po m oći da otkrijete otkrijete izvor izvor svoje patnj patnje. e. Pozovite P ozovite 88-622 88-622..

108

na okupu su je održali drugi, dok je on bio na putu koji je ispao neuspeo; Sem joj se sada ponovo priključio između dva leta, čekajući da se dva člana njegove posade vrate u formu za sledeće putovanje. (Između ostalog, oni su zaradili skorbut, prouzrokovan kvarom u hladnjaku za hranu). Sem i njegovi prijatelji bili su „topla braća“ i oči gledno su održavali jednu trajnu trostruku vezu, ali to nije uticalo na njihovo interesovanje za nauku o Hičijima. Sem  je o b ezb ez b edio ed io trak tr akee sa svim sv im pred pr edav avan anjim jimaa sa n eko ek o lik li k o ku kurse rseva va iz kosmičke bilogije iz rezervata u istočnom Teksasu, gde je profesor Hegramet stekao ugled kao najveći svetski autoritet u oblasti izučavanja Hičija. Naučio sam mnoge stvari koje nisam znao, mada je glavna činjenica, da postoji daleko više pitanja u vezi s Hičijima nego što ima odgovora, bila svima dobro poznata. A pridružili smo se i grupi za održavanje fizičke kondicije, u kojoj smo radili vežbe za jačanje mišića, koje možete izvoditi tako da ne pomerate nijedan ud više od desetak santimetara, i trenirali masažu, što je bilo i zabavno i ko risno. Verovatno Verovatn o je bilo korisno, al alii je naročito n aročito bilo zabavno, zabavn o, posebno u sekusalnom smislu. Klara i ja smo naučili da  jed  je d a n d rugo ru gom m radi ra dim m o n eke ek e n ever ev erov ovat atne ne stvar stv arii n a telu te lu.. Išli smo na jedan tečaj kuvanja (mnogo možete da pobolj šate ovdašnju standardnu ishranu ako dodajete određene začine i trave). Nabavili smo nešto traka sa jezičkim kursevima, u slučaju da krenemo napolje sa ljudima koji ne govore engleski, i vežbali zajedno „šoferski“ italijanski i grčki. Čak smo bili i u jednoj grupi za izučavanje astro nomije. Oni su imali dozvolu da koriste teleskope na Kapiji, pa smo tako provodili dosta vremena posmatrajući Zemlju i Veneru iz položaja izvan ravni ekliptike. Frensi Ereira bi dolazio u tu grupu kad je mogao da se izvuče s broda. Klari se on dopadao, a i meni, i tako smo navikli da popi  jem  je m o n e što št o u naši na šim m — o d n o s n o , u K lari la rinn im sob so b a m a , ali ja sam i inače u njima provodio puno vremena — zajedno sa njim posle sastanaka s grupom. Frensi se veoma, gotovo  ta m o napolju nap olju.. požudno, interesovao za stvari koje se nalaze  tam Znao je sve o kvazarima i crnim rupama i Sajfertovim galak sijama, da i ne pominjem stvari kao što su dvojne zvezde ili nove. Često smo zamišljali kako bi moglo izgledati kad bi se u misiji stiglo do granice gravitacione sfere neke supernove. To bi se moglo desiti. Bilo je poznato da su se Hičiji interesovali za posmatranje astrofizičkih pojava iz

109

,,Pitam se“, reče Klara, smešeći se da bi pokazala da iznosi samo apstraktnu mogućnost, „da li se tako nešto nije možda dogodilo na nekim misijama bez povratka.“ „To je statistički apsolutno sigurno“, kazao je Frensi, takođe smešeći se, kako bi pokazao da prihvata pravila igre. Vežbao je da govori engleski, koji mu je već bio sasvim pristojan; sada je govorio gotovo bez naglaska. Takođe je znao nemački, ruski i prilično dobro veći broj romanskih  jez  je z ik ikaa koji ko ji su bili sličn sli čnii n jeg je g o v o m p o rtu rt u g alsk al skom om , što št o smo sm o otkrili kad smo probali da reprodukujemo neke konverzacije s traka i utvrdili da nas on bolje razume nego što smo se Klara i ja međusobno razumeli. „Pa ipak, ljudi idu.“ Klara i ja nismo ništa odgovorili neko vreme, a onda se ona zasmejala. „Neki idu“, kazala je. Ja sam brzo ubacio: „To zvuči kao da vi sami želite da idete, Frensi.“ „Zar ste ikada u to sumnjali?“ „Pa, u stvari jesam. Hoću da kažem, vi ste u brazilskoj mornarici. Ne možete tek tako da odletite, zar ne?“ On me isprav ispr avi: i: „M ogu og u da uzletim uzletim u bilo koje vreme. Samo posle toga jednostavno ne mogu da se vratim u Brazil.“ „1 zar biste to žrtvovali?“ „Žrtvovao bih sve“, odgovorio mi je. „ Č a k . . .“ navalj navaljiv ivao ao sam ja, ,,i ako postoji opasnost da se ne vratite, ili da se upetljate kao posada broda koji se danas vratio?“ To je bila jedna „petica“ koja se spustila na neku planetu pokrivenu nekakvim biljkama nalik na otrovni bršljan. Bilo je to gadno putovanje, kako smo čuli. „Da, naravno“, odvratio je on. Klara je postala nestrpljiva. „Mislim“, rekla je, „da sad hoću na spavanje.“ U tonu njenog glasa postojala je dodatna poruka. Pogle dao sam je i rekao: „Otpratiću te do sobe.“ „Nije potrebno, Bobe.“ „Ipak ću te otpratiti“, rekao sam, prenebregnuvši poruku. „Laku noć, Frensi. Videćemo se iduće nedelje.“ Klara je već bila na pola puta do nizlaznog okna i ja sam morao da požurim da bih je stigao. Uhvatio sam se za uže i doviknuo naniže: „Ako ti to stvarno želiš, otići ću u svoju sobu.“ Nije pogledala naviše, ali nije isto tako kazala da to želi, pa sam tako izišao na njenom nivou i krenuo za njom ka njenom stanu. Keti je čvrsto spavala u drugoj sobi, Hajva je dremala nad holodiskovima u našoj spavaćoj sobi.

110

„Otići ću ako to želiš.“ „Isuse! Prestani s tim, Bobe!“ Zatim je sela pored mene i naslonila se na mene kako bih mogao da je zagrlim. „Keti je tako slatka“, rekla je potom, gotovo čežnjivo. „Ti bi želela da imaš svoje dete, je Ptako?“  „Im  „I m a ću   ja svoje dete.“ Zavalila se, povlačeći i mene za sobom. „Samo bih volela da znam kad će to biti, to je sve. Potrebno mi je mnogo više novaca nego što imam da bih detetu mogla da pružim pristojan život. A nisam sve mlađa i mlađa.“ Ležali smo tako nekoliko trenutaka, a onda sam joj prošaputao u kosu: „1 ja to želim, Klaro.“ Uzdahnula je. „Zar misliš da ne znam?“ Onda se izvila i uspravila. ,,Ko je to?“ Neko je grebao na vratima. Vrata nisu bila zaključana; nikad ih nismo zaključavali. Ali isto tako niko nikada nije dolazio bez poziva, a ovoga puta se to dogodilo. „Sterling!“ reče Klara iznenađeno. Onda se setila šta  je  j e red: re d: „ B o b e , o v o je Ster St erliling ng Fren Fr ensi sis, s, K e tin ti n o tac. ta c. B o b Brodhed.“ „Zdravo“, reče on. Bio je znatno stariji nego što sam mislio da će biti otac one devojčice i mnogo više iscrpen nego što se činilo prirodno. „Klaro“, rekao je, „vodim Keti natrag kući sledećim brodom. Mislim da će to biti večeras, ako se ne ljutite. Ne želim da ona to slučajno dozna od nekog drugog.“ Klara ispruži ruku da me uhvati, ne gledajući u mene. „O čemu da dozna?“ „O svojoj majci.“ Frensi protrlja rukom oči, zatim reče: ,,Oh, zar niste čuli? Džen je mrtva. Njen brod se vratio pre nekoliko sati. Svi četvoro koji su bili u kapsuli za spuštanje pretvorili su se u nekakvu spužvastu masu; naduli su se i umrl umrli. Video Video sam sam njen les. les. Izg Izglleda eda . . Zastao astao je. je. „Osoba „Osoba koje mi je stvarno žao,“ nastavio je, ,,to je Anali. Ona je ostala na orbiti, dok su se ostali spustili na površinu, i ona  je d o n e la D ž e n in leš. le š. Č in inii m i se da j e n eka ek a k o p orem or emet etila ila.. Čemu to? Za Džen je ionako bilo prekasno . .. Sve u svemu, mogla je da vrati samo dve osobe, toliko je mesta bilo u frižideru, a razume se, njena hrana . . .“ Ponovo je zastao, i ovoga puta izgledalo je da nije u stanju ništa više da kaze. Ja sam ostao da sedim na ivici postelje, dok mu je Klara pomagala da probude dete i uviju ga u nešto, kako bi ga on odneo u svoj stan. U njihovom odsustvu, potražio sam ne koliko informacija preko PV prijemnika i vrlo pažljivo

111

BELEŠKA O ZADNJICI HIČIJA  Pr  P r o feso fe sorr H egra eg ram m et. et .   Mi nemamo pojma kako su Hičiji izgledali i možemo samo da se poslužimo lo gičkim zaključivanjem. Verovatno je da su bili dvonošci. Njihova oruđa prilično dobro odgovaraju ljudskim rukama, što znači da su verovatno imali ruke. Ili nešto nalik na ruke. Izgleda da su opažali manje više iste boje u spektru kao i mi. Mora biti da su bili manji rastom od nas — recimo, sto pedeset santimetara, ili manje. I imali su čudne zadnjice.  Pita  P itan n je. je .  Kako to mislite, čudne zadnjice?  Pro  P rofe feso sorr H egra eg ram m et. et .  Pa evo, da li ste ikada pogledali pilotsko sedište u brodu Hičija? Ono se sastoji od dva komada koma da metal m etalaa spojena u obliku slova V. U njemu njemu ne biste mogli da seđite deset minuta a da vam se ne otkine parče „sedala“. Zbog toga mi preko njih moramo da postavljamo jedno sedište s gurtnama. Ali taj dodatak su napravili ljudi. Hičiji tako nešto uopšte nisu imali. Znači da su njihova tela morala biti manje-više nalik na telo ose, kod koje ovaj veliki donji trbuh visi, odnosno proteže se ispod bedara, između nogu.  Pit  P itan anje je..  Da li to znači da su možda imali žaoke kao ose?  Pro  P rofe feso sorr H e gra gr a m et. et .   Žaoke. Ne. Ja mislim da nisu. Ali možda. A možda su imali polne organe samoga đavola.

112 112

svega ne spava mi se“ , kazala kazala je. „M ožda ož da ću da odem gore da dobijem koji dolar na ruletu. „Hajde da ne idemo“, rekao sam ja. Prethodne noći sedeo sam pored nje tri sata, dok je prvo dobila deset hiljada dolara, zatim izgubila dvadeset. „Imam bolju ideju. Hajde da krenemo napolje.“ Ona se okrete da bi me pogledala u oči, tako brzo da  je  j e za tren tr enuu tak ta k p o lete le tela la n aviš av išee iz k reve re veta ta.. „ Š ta? ta ? “ „Hajde da idemo napolje.“ Ona za čas zatvori oči i, ne otvarajući ih, zapita: „Kada?“ „L et 29-40. ,Petic ,P etica1 a1,, a ima dobru do bru posad po sadu; u; Sem Kehejn i njegovi momci. Oni su sad svi oporavljeni, a potrebno im  je  j e j o š dvoj dv ojee da p o p u n e p o s a d u .“ Prevlačila je prstima po kapcima, zatim je otvorila oči i pogledala me. „Pa, Bobe, zaista imaš zanimljiv predlog.“ Na zidovima načinjenim od Hiči-metala bili su zastori koji su zamračivali sobu za spavanje, a ja sam ih bio spustio; ali čak i u toj škiljavoj polutami mogao sam da vidim kako izgleda. Preplašena. Pa ipak, kazala je: ,,To nisu loši momci. Kako se ti slažeš sa peškirima?“ „Ja njih ostavljam na miru, oni mene ostavljaju na miru. Pogotovu kad imam tebe.“ „Hm“, reče ona, a zatim dopuza do mene, obavi ruke oko mene, povuče me i zari mi glavu u vrat. „Zašto da ne?“ rekla je tako tiho da prvo nisam bio siguran da sam je čuo. Kad sam postao siguran, uhvatio me je strah. Uvek je postojala mogućnost da će ona reći „ne“. Tako bih se izvukao. Osećao sam kako drhtim, ali sam uspeo da izgo vorim: „Onda ćemo se prijaviti ujutru?“ Ona zavrte glavom. „Ne“, rekla je, prigušenim glasom. Osetio sam da drhti isto koliko i ja. „Hajde na piezofon, Bobe. Sad ćemo se prijaviti. Pre nego što se predomislimo.“ Sledećeg dana napustio sam posao, spakovao svoje stvari u kofere u kojima sam ih bio doneo i predao ih na čuvanje Šikiju, koji je na licu imao setan izraz. Klara je napustila službu u školi i otpustila otpu stila devojku — koja je izgledala ozbiljno zabrinuta — ali se nije pobrinula da se spakuje. Bilo joj je preostalo puno novaca, zaista puno. Platila je kiriju unapred za obe sobe i ostavila sve onako kako je bilo. Imali smo oproštajnu večeru, razume se. Nisam zapamtio nijednu jedinu osobu koja je bila prisutna. A zatim, sasvim iznenada, već smo se uvukli u kapsulu, sišli u kabinu glavnog broda, dok je Sem Kehejn metodično

Trinaesta glava

„Dobro jutro, Bobe“, reče Sigfrid, dok ja zastajem na vra tima, iznenada podsvesno uznemiren. „Šta ti je?“ „Ništa mi nije, Robe. Uđi.“ „Ti si sve preuredio“, kažem, protestujući. „Tako je, Robi. Da li ti se dopada kako soba izgleda?“ Razgledam je. Jastuci na podu su nestali. Apstraktne slike poskidane su sa zidova. Sada je postavio holograme sa prizorima iz kosmosa, planina i sa mora. Najčudnije od svega izgleda sam Sigfrid: on mi se obraća iz neke lutke, koja sedi u jednom uglu sobe, držeći olovku u ruci, i gleda u mene iza tamnih naočara. „Ispao si mnogo bistar“, rekoh ja. „Zašto si sve ovo uradio?“ Njegov glas zvuči kao da se blagonaklono smejulji, mada se na licu lutke ne vidi nikakva promena. „Prosto sam pomislio da će te promena obradovati, Robe.“ Napravih nekoliko koraka napred i opet stadoh. „Uklonio si dušek!“ „Nije nam potreban, Bobe. Kao što vidiš, imamo nov kauč. Izgleda sasvim klasično, zar ne?“ „Hm.“ On se umiljava: „Zašto ne legneš na njega? Da vidiš kakav je.“ „Hm.“ Ipak se opružam po njemu, oprezno. Baš je neo bičan i ne sviđa mi se, možda zato što ovakva soba pred stavlja za mene nešto ozbiljno, a zbog svih ovih izmena sam nervozan. „Dušek je imao kaiševe.“ „Ima ih i kauč, Bobe. Možeš da ih izvučeš, sa strane su. Samo potraži rukom . . . tako. Zar nije bolje?“ „Ne, nije.“ „Ja mislim“, veli on tiho, „da treba da mi dozvoliš da  ja  j a o d lu lučč im da li je iz tera te rapp euts eu tskk ih razl ra zlog ogaa p otre ot rebn bnaa n ekak ek akva va promena, Robe.“ Sedam uspravno. ,,A i to, Sigfride! Odluči se već jedanput

114

„Opet ti!“ Pauza, zatim blagim glasom: „Smatram da treba da mi dozvoliš da odaberem ime koje se meni dopada, Robi.“ „Hm.“ Imam na lageru beskonačnu količinu ovakvih neutralnih nereči. U stvari, voleo bih kad bih mogao celu seansu da provedem, ne odajući ništa više od toga. Ono što  ja  j a želim že lim t o je da se Sigfrid   oda. Želim da znam zašto mi se obraća raznim imenima u raznim prilikama. Želim da znam šta on smatra značajnim od onoga što ja govorim. Želim da znam znam šta stvarno stvarno o meni misli misli . . . to jest, ako ak o jedna zveckava naprava od kalaja i plastike može da misli. Naravno, ono što ja znam, a Sigfrid ne zna, to je da  je m oja oj a dobr do braa prija pr ijatel teljic jicaa S. Ja. g o to v o dala da la p rist ri stan anak ak da će mi dozvoliti da se s njim malo našalim. „Ima li nešto što želiš da mi ispričaš, Robe?“ „Nema.“ On čeka. Ja sam pomalo u neprijateljskom i nekomunikativnom raspoloženju. Mislim daje to delimično zbog toga što toliko željno iščekujem trenutak kad ću moći malo da nasamarim Sigfrida, ali takođe delimično zbog toga što je promenio izgled svoje sobe. Tako nešto su mi priređivali i kad sam imao onu psihotičnu epizodu u Vajomingu. Ponekad bih došao na seansu, a oni bi prikazivali hologram moje majke, za ime božje. Ličio je potpuno na nju, ali nije mirisao kao ona, niti je na dodir bio kao ona; u stvari, nije se uopšte mogao dodirnuti; bila je to samo svetlost. Ponekad bi me tamo uveli u mraku, a nešto toplo i meko uzelo bi me u naručje i nešto mi šaputalo. To nisam voleo. Bio sam lud, ali ne toliko lud. Sigfrid još uvek čeka, ali znam da neće beskonačno čekati. Ubrzo će početi da mi postavlja pitanja, verovatno 0 mojim snovima. „Jesi li nešto sanjao od našeg poslednjeg susreta, Bobe?“ Zevam. Ta tema je uopšte veoma dosadna. „Čini mi se da nisam. Ništa, važno, to znam sigurno.“ „Voleo bih da čujem šta je to bilo. Makar i neki delić.“ „Užasan si gnjavator, Sigfride, je 1’ znaš?“ „Žao mi je što ti se čini da sam gnjavator, Robe.“ „Pa, eto . . . čini mi se da ne mogu da se setim čak ni nekog delića.“ „Pokušaj, molim te.“ ,,Oh, bože moj! Dobro.“ Smeštam se udobno na kauču. Jedini san koga mogu da se setim apsolutno je beznačajan 1ja znam da u njemu nema ničega što se odnosi na bilo šta

115

iz jednog u drugi. U njima je bilo puno poznatih ljudi. Jedna žena, nekako materinski tip, koja je mnogo kašljala, i još jedna žena koja je — pa eto, izgledala dosta čudno. Prvo sam pomislio da je muškarac. Na sebi je imala nekakav radnički kombinezon, pa se zbog toga nije moglo znati da li je muško ili žensko; takođe je imala vrlo muževne, kosmate obrve. Ali bio sam siguran da je žensko.“ „Jesi li razgovarao sa tim dvema ženama, Bobe?“ „Molim te, ne prekidaj me, Sigfride, zbog tebe ne mogu da pratim misli.“ „Izvini, Robe.“ Nastavljam da pričam san: „Ostavio sam ih — ne, nisam sa njima razgovarao. Vratio sam se u susedni vagon. To je bio poslednji vagon voza. Bio je prikačen za ostale vagone nekom vrstom —- čekaj, da vidim, ne znam kako da ti to opišem. Bilo je nalik na one rastegljive stvari na kapiji, načinjeno od metala, znaš? I rastezalo se.“ Prestajem za trenutak da pričam, iz dosade. Osećam kao da se izvinjavam što sam sanjao tako glup, bezvezan san. „Rekao si da se metalna spojnica rastezala, Bobe?“ pođstrekava me Sigfrid. „Tačno, rastezala se. Zbog toga je, naravno, vagon u kome sam se nalazio sve više i više zaostajao iza drugih vagona. Sve što sam mogao da vidim bilo je stop-svetlo, koje je nekako imalo oblik njenog lica i gledalo u mene. Ona .. .“ Gubim nit onoga što hoću da kažem. Pokušavam da nastavim tamo gde sam stao: „Čini mi se da sam osećao da će biti teško da se do nje vratim, kao da ona — izvini, Sigfride, ne sećam se jasno šta se otprilike na tom mestu dogodilo. Onda sam se probudio. 1,“ dovršavam skrušeno, „sve sam to zapisao čim sam stigao, baš kao što si mi ti ti rekao da uradim.“ „Hvala lepo, Bobe“, uzvraća Sigfrid ozbiljnim glasom. Čeka da nastavim. Prevrćem se nemirno. „Ovaj kauč ni izdaleka nije tako udoban kao onaj dušek“, žalim se. „Baš mi je žao, Bobe. Rekao si da si ih prepoznao?“ „Koga?“ „One dve žene u vozu, od kojih si se sve više i više uda ljavao.“ ,,Ah. Ne, shvatam šta hoćeš da kažeš. Prepoznao sam ih u  snu.  Zaista nemam pojma koje su.“ „Da li su ličile na nekoga koga poznaješ?“ „Nimalo. I sam sam se pitao ko bi mogle biti.“

116

IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 1-8, Let 013D6. Posada F. Ito. Vreme u svemiru 41 dan i 2 sata. Položaj neidentifikovan. Podaci zabeleženi na instrumentima oštećeni. Sledi prepis sa trake izveštaja člana posade: „Planeta „Plan eta čini se ima gravitacionu gravitacionu silu silu na površini preko 2,5, ali nameravam da pokušam sletanje. N i vizuelnim ni radarskim radarskim osmatranjem osmatranjem nemoguće nemo guće probiti oblake svemirske prašine i pare. Sve to zaista ne izgleda vrlo povoljno, ali ovo je moj jedanaesti let. Fiksiram uređaj za automatski povratak kroz deset dana. Ako se dotle ne vratim u lenderu, smatram da će se glavni brod sam vratiti na Kapiju. Voleo bih da znam šta znače pege i plameni jezici na ovom suncu.“ Član posade nije bio na brodu kada se brod vratio. Nije bilo artefakta ili uzoraka. Kapsula za pristajanje nije vraćena. Letelica oštećena.

117

„Da. Ali nisam je prepoznao. Čini mi se da mi je izgledala poznata, ali, znaš, onako kao što to biva u snovima.“ On strpljivo kaže: „Možeš li da se setiš bilo koje žene koju si ikada ikada pozn p oznavao avao,, a koja ko ja je bila materinski tip tip i mnogo mn ogo  je kašl ka šlja jala la?“ ?“ Smejem se glasno na to. „Dragi prijatelju Sigfride! Žene koje ja poznajem uopšte ne pripadaju materinskom tipu! I sve imaju obezbeđenu bar glavnu medicinsku negu. Takve ne kašlju.“ „Da. Jesi li siguran, Robi?“ „Ne gnjavi, Sigfride“, odvraćam ja, ljut zbog toga što mi  je tešk te škoo da se u d o b n o nam na m esti es tim m n a o v o m o d v r atn at n o m kauč ka uču, u, a i zato što treba da idem u kupatilo, a ova situacija kao da se produžava u beskonačnost. „Razumem.“ I posle male pauze on počinje da zapitkuje 0 nečem drugom, kao što već znam: on je kao golub, taj Sigfrid, i kljuca sve što mu bacim, zrno po zrno. ,,A šta je sa drugom ženom, onom sa kosmatim obrvama?“ „Kako, šta je?“ „Da li si ikada poznavao neku devojku koja je imala kosmate obrve?“ „Isuse! Sigfride, ja sam spavao sa pet stotina devojaka! Neke od njih su imale sve moguće vrste obrva za koje si ikad čuo!“ „Neka određena devojka?“ „Ne bih mogao da se setim, tek ovako.“ „Ne tek ovako, Bobe. Molim te, napregni se i pokušaj da se setiš.“ Lakše je uraditi ono što on kaže, nego se s njim oko toga raspravljati, i stoga sam se napregnuo. „Dobro, hajde da vidimo. Ida Me? Nije. Sju-En? Nije. S. Ja. Nije. Grethen? Nije — pa, da ti iskreno kažem, Sigfride, Grethen je bila tako plava da ti ne bih mogao ni reći da li je uopšte imala obrve.“ „To su devojke koje si poznavao poslednjih godina, zar ne, Robe? Možda neka od ranije?“ „Misliš, sasvim odavno?“ Razmišljam, vraćajući se najdalje što mogu u prošlost, sve do rudnika hrane i Silvije. Smejem se naglas. „Znaš šta, Sigfride? Čudno zvuči, ali  jed  je d v a m o g u da se seti se tim m kak ka k o je Sil Silvija vija izgl iz gled edal alaa — a, čekaj malo. Ne. Sad sam se setio. Ona je čupala gotovo cele obrve, 1 onda on da ih je crtala olovkom olovk om.. Sećam Sećam se toga tog a zato što smo  jed  je d a n p u t, k ad sm o bi bilili zaje za jedn dnoo u k reve re vetu tu,, crta cr talili jed je d a n po

118

„Dugački i uzani, prolaze kroz tunel, Bobe?“  ta k o   odvratno providan! Tu gubim strpljenje. On je  tak „Slušaj, Sigfride! Nemoj kod mene da pokušavaš sa tim banalnim simbolima penisa.“ „Ja ništa ne pokušavam. Bobe.“ ,,E pa, užasno gnjaviš s ovim snom, kunem ti se. U njemu nema ničega. Voz je bio samo voz. Ne znam ko su bile one  m rzim im  ovaj prokleti žene. I slušaj, dok smo kod toga, stvarno  mrz kauč. Za pare koje ti plaća moje osiguranje mogao bi da mi pružiš nešto mnogo bolje!“ Sad sam se stvarno na njega razbesneo. Stalno pokušava da se navraća na onaj san, ali ja sam odlučio da od njega izvučem onoliko koliko mu osiguravajući zavod za to plaća i pre nego što sam otišao, obećao je da će do mog sledećeg dolaska promeniti nameštaj. Odlazeći toga dana iz njegove sobe, osećam se prilično zadovoljan sobom. On mi zaista mnogo pomaže. Tako mi se čini zato što dobijam hrabrost da mu se oduprem, a možda su i sve te budalaštine korisne za mene, s te strane, ili s neke druge strane, mada je tačno da su neke njegove zamisli prilično luckaste.

Četrnaesta glava

Pokušah da se ispetljam iz svoje ležajke kako bih napravio mesto za Klarino koleno i udarih u lakat Sema Kehejna. „Pardon“, reče on, i ne osvrćući se da vidi kome se izvinjava. Ruka mu je još jo š uvek u vek bila na dugmetu d ugmetu za start, start, mada m ada je prošlo već deset deset minuta od kako smo sm o poleteli. poleteli. Pažljivo je posmatrao treperave boje na Hičijevskoj tabli sa instrumentima, podi gavši sa njih pogled samo jedanput jedan put da bi osmotrio osmo trio videoekran koji je bio postavljen iznad glave. Seo sam uspravno, uspravno , osećajući osećajući neko nek o škaklj škakljanje anje u stomaku. stomaku . Bilo mi je potrebno više nedelja da se naviknem na prak tično odsustvo gravitacione sile na Kapiji. Fluktuirajuće sile teže u kabini broda bile su nešto drugo. Promene su bile vrlo blage, ali nisu ostajale stabilne duže od jednog minuta, pa je moje unutrašnje uho protestovalo. Povukoh se nekako do kuhinje, tražeći pogledom vrata toaleta. Hem Tajah je još uvek bio unutra. Ukoliko ne bude ubrzo izišao, izišao , moja situacija situacija postaće pos taće kritična. kritična. Klara se se nasme jala  ja la,, pruž pr užila ila ruku ruk u iz svoj sv ojee leža le žajk jkee i zagr za grlil lilaa m e. „Jad „J adni ni B o b i“, i“ , kazala je. ,,A tek smo krenuli.“ Progutao sam jednu pilulu i nemarno zapalio cigaretu, trudeći se da ne povratim. Ne znam koliko je od toga, u stvari, bilo usled kinetoze. Dobrim delom bilo je to usled straha. Veoma je zastrašujuće kad znate da između vas i trenutne, grozne smrti postoji samo tanka oplata od metala koju su napravila neka čudna nepoznata bića pre pola miliona godina. I kad znate da ste se obavezali da nekuda idete, a da nad tim više nemate nikakvu kontrolu, kao i da sve može da ispadne neprijatno. Upuzah ponovo u svoju ležaljku, ugasih cigaretu, zatvorih oči i usredsredih se na to da utucam vreme. A biće mnogo vremena za utucavanje. Prosečno putovanje traje možda četrdeset pet dana u jednom pravcu. Nije toliko važno kao što mislite do koje udaljenosti letite. Deset svet-

120

svetlosti, za manje od jedno jed nogg sata. Zatim, Zatim, je izgleda, potrebno prilično vremena da se ona primetno prevaziđe. A posle toga, leti se istinski brzo. Sve se to može opaziti (kažu) ako se posmatraju zvezde koje se vide na navigacion nav igacionom om Hiči-ekranu smeštenom više glave. (kažu). U toku prvog sata sve zvezde počinju da menjaju boju i da se rasplinjuju. Kad pređete  c  — to se zna po tome što se one sve zbiju u središtu ekrana, koji se nalazi na prednjoj strani broda u pravcu leta. U stvari, stvari, zvezde se nisu pomerile. To T o vi dostižete d ostižete brzi brzinu nu svetlosti koju emituju izvori iza vas, ili pored vas. Fotoni koji udaraju u ekran na prednjoj strani emitovani su jedan dan, ili sedam dana, ili sto godina ranije. Posle dan-dva, one čak više ne izgledaju izgledaju kao zvezde, već p rosto kao nekakva nekak va tačkasta, siva površina. Nalik pomalo na holofilm kad se pogleda na svetlosti, a može se izraditi i pravi snimak pomoću  n ikaa d a   nije na njemu dobio ništa fleš-lampe, premda niko  nik osim šljunkaste sive boje na osnovu onoga što se vidi na Hiči-ekranima. Kad sam konačno dospeo u toalet, hitna potreba više nije izgledala tako hitna; a kad sam sam odande izišao izišao,, Klara  je  j e b ila il a sam sa m a u kabi ka binn i i p rove ro vera rava vala la izg iz g led le d zvez zv ezdd a p o m o ć u teodolitske kamere. Okrenula se da me pogleda, zatim je klimnula glavom. „Malo si manje zelen u licu“, rekla je zadovoljno. „Preživeću. Gde su momci?“ „Gde bi bili? Dole su u lenderu. Dred smatra da bi možda trebalo tako da se se podelimo pod elimo da ti i ja koristimo koristim o lender za vreme dok su oni ovde gore; posle toga mi dolazimo ovamo, a oni idu tamo.“ „Hm.“ To je zvučalo dosta dobro; u stvari, već sam se pitao kako ćemo da izvedemo da se nekako izolujemo od ostalih. ,,U redu. Šta ja treba sad da radim?“ Ona se izvi i poljubi me rasejano. „Samo nemoj da sme taš. Znaš šta? Izgleda da letimo gotovo pravo ka galaktičkom severu.“ Primio sam ovo obaveštenje, shvativši shvativši u isti isti mah kolika sam neznalica. Zatim sam zapitao: „Je li to dobro?“ Ona se nasmeja. „Otkud znamo?“ Opružio sam se i posmatrao je. Ako je isto toliko uplašena kao ja, a u to nisam uopšte sumnjao, onda to zaista nije pokazivala. Počeo sam da se pitam šta se nalazi u pravcu glakatičkog severa — i, što je još važnije, koliko će nam vremena

121

Mali oglasi JA ĆU masirati vaših sedam tačaka ako vi meni budete čitali Džibrana. Golotinja neobavezna. 86-004. ULOŽITE SVOJ novac od naknada za ustupljena materijalna prava u združeni narod Zapadne Afrike koji ima najbržu stopu rasta. Povcljni poreski zakoni, proverena stopa razvoja. Naš ovlašćeni predstavnik nalazi se ovde na Kapiji i on će vam objasniti kako da postupite. Besplatno predavanje sa trake, bife „Plavi pakao“, sreda 15.00 „Dahomej je ekskluzivno turističko područje sutrašnjice“. IMA LI NEKOGA iz Aberdina? Hajde da popri čamo. 87-396. VAŠ PORTERT izrađujem u pastelu, ulju i ostalim tehnikama, 150 U.S. dolara. Izrađujem i druge slike. 86-569.

122

brodova brodo va sa mrtvima istraživačima istraživačima jo š uvek putuje natrag sa, sa, možda, M—31 u Andromedi? — trajao je po sto sedam deset pet dana tamo i natrag. Putnici su se vratili mrtvi. Teško je reći gde su bili. Snimci koje su načinili nisu mnogo pokazivali, a što se tiče samih istraživača, naravno, oni više nisu bili u stanju da to ispričaju. Kad se otisnete u kosmos, prilično je jezivo čak i za vete rane. Znate da letite sve brže. Ne znate koliko će ubrzanje da traje. To će vam postati jasno kad stignete do zaokreta. Kao prvo, jasno vam je po znacima, jer zlatni namotaj u svakom Hiči-brodu pomalo zatreperi. (Niko ne zna zašto.) Međutim, znate da se okreće u suprotnom smeru čak i bez gledanja, pošto ona mala pseudo-gravitacija, koja vas je vukla ka zadnjoj zadnjoj strani broda, b roda, sad počinje da vas gura ka prednjoj. Ono što je bilo dole, postaje gore. Zašto Hičiji nisu prosto zaokretali svoje brodove na polovini puta, da bi tako iskoristili istu potisnu silu i za ubrzavanje i za usporenje? Ja ne bih znao. Morali biste biti Hiči da biste to znali. Možda to ima neke veze sa činjenicom da se svi njihovi video-uređaji nalaze na prednjoj strani. Možda zato što  je pred pr ednj njii d eo bro br o d a u v ek sna sn a žno žn o o k lop lo p ljen lj en,, čak ča k i k o d m alih ali h brodova, protiv, pretpostavljam, udara zalutalih molekula gasa ili prašine. Ali neki od većih brodova, nekoliko „trojki“ i gotovo sve „petice“, oklopljeni su sa svih strana. No ni oni se ne okreću u suprotnom smeru. Bilo kako bilo, kad svitak zatreperi i osetite zaokretanje, znate da ste prešli jednu četvrtinu vremena u preletu. Ne obavezno i četvrtinu ukupnog vremena putovanja, razume se. Koliko ćete dugo ostati na odredištu to je sasvim druga stvar. O tome odlučujete sami. Ali prešli ste polovinu puta u automatskom režimu leta na izlaznom kraku. Onda pomnožite broj dana koji su dotle prošli sa četiri, i ako je taj broj manji od broja dana predviđenih vašim raspoloživim rezervama za održavanje životnih uslova, onda bar znate da nećete morati da umrete od gladi. Raz lika između ta dva broja predstavlja broj dana koje možete da provedete na odredištu. Vaše osnovne zalihe, hrana, voda, obnavljanje vazduha, predviđene su za dve stotine pedeset dana. Možete da ih rastegnete na tri stotine dana bez mnogo muke (jednostavno se vratite natrag smršali i sa možda nekoliko bolesti pro uzrokovanih nedostatkom važnih elemenata u ishrani).

123

tite. Mogli biste pokušati da promenite kurs leta. Ali to  je  j e o n d a sam sa m o um umira iranj njee na drug dr ugii n a čin či n , k o lik li k o se m o že reći na osnovu onoga što pričaju preživeli. Verovatno je da su Hičiji mogli da menjaju pravac leta po svojoj svojoj želji želji,, ali ali kako su to činili, činili, to je jedn o od onih on ih važnih pitanja bez odgo vora vo ra u vezi vezi s Hičijima, kao ka o na primer, primer, zašto su sve počistili pre nego što su otišli? Ili kako su izgle dali? Ili kuda su otišli? Postojala je nekakva šaljiva knjiga koju su prodavali na vašarima kad sam ja bio mali. Naslov joj je bio Sve što  znam  zn amoo o H ičij ič ijim ima. a.   Imala je sto dvadeset osam stranica i sve su bile prazne. Ako su Sem, Dred i Mohamed bili topla braća, a nisam imao razloga da u to sumnjam, onda on da se to nije videlo u toku prvih nekoliko dana. Svako od njih je radio ono što ga zanima. Čitao. Slušao muziku sa traka preko slušalica. Takođe su igrali šah, a kad su mogli da nagovore Klaru i mene, svi smo igrali kineski poker. Nismo igrali u pare, igrali smo u smene. (Posle nekoliko dana Klara je rekla da to više liči na pobeđivanje kojim gubiš, jer ako izgubiš imaš više vremena vreme na na raspolaganju). Oni su su bi bili li vrlo blagon bla gonak aklono lono popustljivi prema Klari i meni, to jest prema podređenoj heteroseksualnoj maniji u dominantnom homoseksualnom društvu koje je naseljavalo naš brod, i davali su nam da koristimo lender tačno pedeset posto vremena, mada smo nas dvoje sačinjavali čestrdeset posto populacije. Slaga Sl agali li smo se. D obro ob ro je što je tako bilo, jer smo u svakom trenu živeli u uzajamnoj senci i uzajamnim mirisima. Prostor u unutrašnjosti glavnog broda, čak i „petice“, nije mnogo veći od kuhinje u nekom stanu. Lender obezbeđuje još malo dodatnog prostora — dodajte koliko još  jed  je d a n oveć ov ećii pl plak akar ar — ali bar na izla iz lazn znoo m krak kr akuu o n je j e o b ičn ič n o ispunjen zalihama i opremom. A od te ukupne raspoložive kubature, recimo četrdeset dva do četrdeset tri kubna metra, vidi sam koliko preostaje kad računaš mene, tebe i ostale istraživače. K ad počnete poč nete da se približavate približavate svemirskom svem irskom odredištu osećate stalnu laganu silu ubrzanja. To, u stvari, nije ubr zanje, već samo opiranje vašeg tela da se kreće brže od c, a može se isto tako opisati kao trenje usled sile teže. Ali to se oseća kao smanjena sila teže. Osećate se kao da težite oko dva kilograma. To znači da vam je potrebno nešto što će vas držati u

124

za toaletni pribor; za foto grafije gr afije milih m ilih i dragih (ako ih imate); za sve ono što ste resili da ponesete do ukupne dozvoljene težine i zapremine sedamdeset pet kilograma, jedna trećina kubnog metra); i to je već dovoljno da bude tesno. Dodajte Dod ajte tome originalne Hiči-uređaj Hiči-uređajee na brodu. Tri Tri četvr tine toga nećete nikad upotrebiti. Skoro sve što tu spada ne biste ni znali da koristite i kad biste morali; to uglavnom uopšte ne dirate. Ali te stvari ne možete ukloniti. Hičiji su konstruisali integralan mehanizam. Ako mu amputirate  jed  je d a n d e o , on um umire ire.. Možda bismo, kad bismo znali kako da zacelimo ranu, mogli da izvadimo deo te starudije, a brod bi i dalje funkcionisao. Ali ne znamo, i zato sve ostaje unutra: veliki sanduk zlatne boje u obliku romba, koji eksplodira kad pokušate da ga otvorite; tanana spirala sitema navoja zlatne boje, koja, s vremena na vreme, zasvetli, a jo š češće postane neprijatno vrela (niko ne zna zašto, zapravo) i tako dalje. Sve to stoji unutra, i vi se s tim neprestano sudarate.  sv emu u tom to m e  opremu za ljudsku posadu. Svemirska Dodajte  svem odela: po jedno za svakoga, napravljeno po vašoj meri. Uređaj za fotografisanje. Toalet i kupatilo. Odeljenje za pripremanje hrane. Sanduci za smeštaj otpadaka. Pribor za obavljanje opita, oružja, svrdla, sanduci za uzorke, sav onaj dar-mar koji ćete poneti pon eti sa sa sobom sob om na površinu planete, ako slučajno imate sreće da dospete do neke planete na koju možete da sletite. Prostor koji preostaje nije baš veliki. Pomalo kao kad biste živeli nedeljama i nedeljama pod haubom motora nekog nek og vrlo vrlo velikog kamiona, kam iona, dok do k motor m otor radi radi,, a vi se sa sa još četiri osobe borite za mesto. Posle prva dva dana kod mene se pojavilo nerazumno predubeđenje protiv Hema Tajeha. Bio je preterano krupan. Zauzimao je više prostora nego što bi bilo pravo. Istini za volju, Hem nije bio čak ni moje visine, mada  je  j e im imaa o v iše iš e ki kilo logr gram am a. A li m eni en i nije smet sm etal aloo š to zauz za uzim imam am tako malo prostora. Samo mi je smetalo kad drugi ljudi u njega zalaze. Sem Kehejn je bio krupnog stasa, premda nije bio viši od sto šezdeset santimetara, sa gustom crnom bradom i neuglednim kovrdžama skroz preko celog trbuha i grudi, kao i po celim leđima. Nisam smatrao da mi Sem povređuje životni prostor sve dok nisam našao jednu dugačku, crnu dlaku iz brade u jelu. Hem je bar bio gotovo ćosav, sa zlatastom kožom, zbog čega je ličio na haremskog evnuha iz

125

Klare i Šeri, koja je bila bar za dva broja manja. (Nisam to često radio. Najčešće je Klara bila baš kako treba). A Dred Frauenglas, koji je pošao sa Semovom grupom, bio je fin, mršav mladić koji nije mnogo govorio i koji je, čini se, zauzimao najmanje mesta od svih ostalih. Ja sam bio jedini pravi početnik u grupi i svi su mi poka zivali kako kak o se rad radii ono on o malo što smo imali da radimo. Moraju M oraju se rutinski očitavati fotografski i spektrometarski instru menti ; snimati na traci podaci sa kontrolne konzole Hičija, gde se stalno pajavljuju minimalne promene u boji i intensitetu na svetiljkama. (Njih još uvek proučavaju, u nadi da će shvatiti čemu služe). Moraju se na brzinu analizirati spektri zvezda iz okolnog kosmosa, koje se vide na video-ekranu. A za sve to zajedno potrebno je, oh, možda, dva sata dnevno. Za domaće poslove oko pripremanja hrane i čišćenja potrebno je još dva. To iznosi negde oko četiri sata rada dnevno po čoveku. Kad vas ima petoro, onda ostaje sve zajedno otprilike osam deset sati koje treba nekako provesti. Lažem. Mi, zapravo, ne provodimo to vreme tek tako. U tom vremenu čekamo zaokretanje. Tri dana, četiri dana, nedelju dana; onda sam osetio da je zavladala neka napetost koja mene još nije zahvatila. Posle dve nedelje, saznao sam kako to izgleda, jer sam je i sam osećao. Svi smo čekali da se ono dogodi. Pre spavanja poslednji pogled bismo bacali na zlatnu spiralu da vidimo da nije kojim čudom počela da svetluca. Pri buđenju prva misao bila nam je da li je tavanica postala pod. Pred kraj treće nedelje svi smo sm o postali potpu po tpuno no razdražlj razdražljivi. ivi. K od Hema se to najviše poznavao, debelog Hema zlataste kože sa licem živahnog zlog duha: „Hajde da igramo malo poker, Bobe.“ „Neću, hvala.“ „Hajde, Bobe. Potreban nam je četvrti.“ (U kineskom pokeru podele se sve karte, po trinaest svakom igraču. Druk čije ne može da se igra). „Neću.“ A iznenada besno: „Idi ti do đavola! Ne vrediš ni piš ljiva boba bob a kao član posade. Sad, eto nećeš n ećeš ni ni karte da igraš!“ igraš!“ I onda bi sedeo i sekao karte zlovoljno po pola sata, kao da je to veština koju mora da savlada, jer mu od nje zavisi život. A, sve u svemu, gotovo je tako i bilo. Jer pomi slite sami. Pretpostavimo da se nalazite u „petici“ i da ste proveli sedamdeset pet dana bez zaokretanja. Bez daljeg

126

U tom trenutku postaje jasno da se bar jedna osoba neće vratiti živa s puta, a ono što većina posada radi jeste da počinje da seče karte. Onaj ko izgubi učtivo sebi prereže grkljan. Ukoliko gubitnik nije učtiv, ostala četvorica nauče ga šta je red. Mnogi brodovi koji su krenuli kao „petice“ vratili su se kao „trojke“. Neki su se vratili kao „jedinice“. Tako nam je prolazilo vreme, ne prijatno i svakako ne naročito brzo. Seks je bio glavno sredstvo za umirenje izvesno vreme, pa smo Klara i ja provodili sate i sate čvrsto zagrljeni, odremali po malo i budili se da bismo ono drugo probudili da nastavimo. Pretpostavljam da su i ostali radili to isto; nije dugo potrajalo, a kapsula lendera počela je da miriše kao svlačionica fiskulturne sale za dečake. Zatim smo počeli da tražimo samoću, svako pojedinačno. U brodu nije baš bilo dovoljno mesta za izolovanje izolovan je za nas petoro, petor o, ali smo se snalazili kako smo znali; dogovorili smo se da puštamo da po jedan od nas bude sam (ili sama) u lenderu po sat-dva. Dok sam ja bio tamo, Klarino prisustvo su dopuštali u kabini. Dok je Klara bila tamo, ja sam obično igrao karte s momcima. Dok je jedan od njih bio tamo, ostala dvojica pravila su nama društvo. Nemam pojma šta su drugi radili u svom „solo“ vremenu; što se mene tiče, uglavnom sam buljio u prazno. Mislim bukvalno u prazno: gledao sam kroz prozore lendera u apsolutni mrak. Ništa se nije videlo, ali to je bilo bolje nego gledati u ono što je bilo u brodu, a što mi je beskrajno dojadilo. Onda, posle izvesnog vremena, svako je počeo da radi nešto po svom nahođenju. Ja sam preslušavao trake, Dred  je  j e g led le d ao p o r n o -dis -d iskk o v e , H e m j e razv ra zvio io jed je d n u savij sa vijen enuu k la vijaturu i svirao elektronsku muziku preko slušalica (pa ipak, malo zvuka bi procurilo ako se napregnu uši, i meni se smučiše, strašno, Bah, Palestrina i Mocart). Sem Kehejn nam je nenametljivo organizovao časove predavanja, pa smo dosta vremena provodili čineći mu po volji, diskutujući o prirodi neutronskih zvezda, crnih rupa i Sajfertovih galak sija, sija, u vreme kad se nismo nism o preslišavali koji sve postupci postu pci prethode spuštanju na novu planetu. Ono što je u tome bilo dobro to je da smo sm o uspeli da se uzajamno ne mrzimo p o jedno jedn o pola sata. Ostalo vreme — ovaj, da — obično ob ično smo se uzajam no mrzeli. Ja nisam mogao da podnesem to što Hem Tajeh neprestano meša karte. Dred se nerazumno neprijateljski ponašao prema mom pušenju cigareta s vremena na vreme.

127

BELEŠKA O RAĐANJU ZVEZDA  Dr  D r Asm As m enio en ion. n. Pretpostavljam Pretpostavljam da se većina vas nalazi ovde više zato što se nada da ću dići bonus za naučno otkriće nego zato što se stvarno zanima za astrofiziku. Ali to ne treba da vas brine. Instrumenti obavljaju veći deo posla. Vi vršite rutinsko osmatranje, a ako naiđete na nešto naročito, to će se pokazati tokom procene kad se vratite.  Pita  P itan n je. je .  Zar ne postoji nešto naročito za čim bi trebalo da tragamo?  Dr.  D r. Asmen Asm enion ion..  O, naravno. Na primer, imali smo  je  j e d n o g istr is traa živa ži vača ča koji ko ji j e d iga ig a o p o la m ilio il ionn a , čini čin i mi se, zato što je stigao u predeo predeo oko Orionove magli m agline ne i ustanovio da jedan deo gasnog oblaka pokazuje višu temperaturu od ostalih delova. On je zaključio da se u tom trenutku rađa nova zvezda. Gas se zgušnjavao i njegova temperatura je počela da raste. Kroz deset hiljada godina tamo će verovatno početi da se formira  jed  je d a n p rep re p ozn oz n atlj at ljiv iv sunč su nčev ev sist si stem em,, i o n je n ačin ač inio io specijalni mozaični snimak skanerom čitavog tog dela neba. I tako mu je isplaćena novčana nagrada. Sada, svake godine, Korporacija tamo šalje taj isti brod da prikuplja nove podatke. Plaćaju nagradu od sto hiljada dolara, od čega pedeset hiljada odlazi njemu. Ja ću vam dati koordinate za neka takva slična mesta, kao što je, na primer, Trifidova maglina, ako želite. Nećete dići pola miliona, ali nešto ćete zaraditi.

128

 je špar šp argle gle.. P onel on elaa je četir če tirii k ile deh de h id idri rira rani nihh špar šp argli gli,, radi promene, a i da bi imala nešto da radi; i mada ih je delila sa mnom, a ponekad i sa ostalima, insistirala je da ih tu i tamo jede sama. Od špargli mokraća ima čudan miris. Nije baš romantično da znate tačno kad vam je dragana jela špargle na osnovu promene kvaliteta vazduha u zajednič kom toaletu. Ali uprkos tome — ona je bila moja dragana, stvarno  je  j e bi bila la.. Nismo baš samo spavali zajedno tokom onih beskrajnih sati u lenderu; mi smo i razgovarali. Nikada nisam upoznao ni delić tuđe psihe tako dobro kao što sam upoznao Klarinu. Morao sam da je zavolim. Nisam mogao drukčije i nisam mogao da prestanem. Nikada. Dvadeset trećeg dana zabavljao sam se sa Hemovim elek tronskim klavirom, kad iznenada osetih da mi je muka. Fluktuacije gravitacione sile, sile, koje sam sada jedva jed va primećivao, prim ećivao, naglo su počele da se pojačavaju. Pogledao sam naviše i sreo Klarin pogled. Ona se bojaž ljivo smešila, gotovo kroz plač. Pokaza mi prstom, a kroz sve vijugave krivine staklene spirale zlatne iskre vrcale su kao sjajne belice u potoku. Ščepasmo jedno jedn o drugo i tako se držasm dr žasmo, o, smejući smejući se, se, dok se kosmos okretao oko nas i dok pod nije postao tava nica. Stigli smo da zaokretanja. A nismo bili prekoračili vremensku granicu.

Petnaesta glava

Sigfridova orgadinacija se, razume se, nalazi pod Kupolom kao i sve ostale takve ordinacije. U njoj ne može da bude ni suviše toplo ni suviše hladno. Ali ponekad se tako čini. Kažem mu: ,,Isuse, kako je ovde vrućina. Pokvario ti se klima-uređaj.“ „Ja nemam klima-uređaj, Robi“, odgovara on strpljivo. „Da se vratimo na tvoju majku...“ „Bestraga glava mojoj majci“, kažem ja. „Tvojoj takođe.“ Nastaje pauza. Znam o čemu razmišljaju njegova impulsna kola i osećam da ću zažaliti zbog svoje prenagljenje primedbe. Stoga brzo dodajem: „Hoću da kažem da se stvarno ne osećam prijatno, Sigfride.“ „Tebi je ovde vrućina“, ispravlja me on. „Molim?“ „Moji senzori pokazuju da se tvoja temepratura poveća gotovo ceo jedan stepen kad god razgovaramo o izvesnim temama: tema ma: o tvojoj majci, o toj ženi D žel-Klari žel-K lari M ojnlin, o tvom prvom putovanju, o tvom trećem putovanju, o Dejnu Mečnikovu, i o izlučevinama.“ „Pa to je sjajno“, urlam ja, iznenada razljućen. „Ti me znači špijuniraš?“ „Ti znaš da ja beležim tvoje spoljne reakcije, Robi“, odgovara on prekorno. ,,U tome nema ničeg ružnog. To je kao kad ti prijatelj skrene pažnju da si pocrveneo, ili da mucaš, ili da dobuješ prstima.“ „Tako ti kažeš.“ „Ja tako zaista kažem, Robe. Ja ti to govorim zato što smatram da je potrebno da znaš da su kod tebe ove teme nabijene jakim emocionalnim nabojem. Da li bi hteo da mi ispričaš zašto je to tako?“ ,,Ne! Ono o čemu bih ja voleo da pričam to si ti, Sigfride! Kakvim još malim tajnama o meni raspolažeš? Brojiš li mi erekcije? Stavljaš li prisluškivače u moj krevet? Prisluš

130

„1 ne moraš da razumeš“, kažem ja podrugljivo. ,,Ti si samo mehanička sprava.“ Dovoljno je da ja razumem. Vrlo mi je važno da mogu da sakrijem ovu malu tajnu od Sigfrida. U džepu mi se nalazi parče hartije koje mi je dala S. Ja. Lavorova jedne noći, pune kocke, vina i sjajnog seksa. Jednog dana, tu skoro, sk oro, izvadiću je iz džepa, a onda ćemo da vidimo ko je od nas dvojice gazda. Istinski uživam u ovom nadmetanju sa Sigfridom. To me razjaruje. Kad sam ljut, zaboravljam onu veliku ranu koja me peče, i peče, a ne znam kako kak o da je nateram da prestane.

Šesnaesta glava

Posle četrdeset šest dana putovanja brzinom većom od brzine brzine svetlosti brod je smanjio brzinu tako da je izgledalo kao da se uopšte ne krećemo: ušli smo na kružnu putanju, oko nečega, i svi motori su prestali da rade. Zaudarali smo do neba i bili smo neverovatno siti jedni drugih, ali smo se svi sjatili oko video-ekrana, držeći se pod ruku, kao najstrasniji ljubavnici, na nultoj sili teže, gledajući unezvereno u sunce koje je bilo pred nama. To je bila neka veća i narandžastija zvezda od Sunca; ili je bila veća ili smo joj mi bili bliže bliže od jedne astronom ske jedinice; al alii sama zvezda zvezd a nije nije bila ta oko ok o koje k oje smo sm o se nalazili na kružnoj kružnoj putanji. Naša glavna planeta bila je jedan gasoviti džin sa jednim velikim mesecom, koji je opet bio upola manji od Meseca. Ni Klara ni momci nisu razdragano vikali i klicali, pa sam zato sačekao koliko sam mogao da izdržim i onda zapitao: ,,U čemu je stvar?“  ov o m o Klara je odgovorila rasejano, „Sumnjam da na  ovo žemo da sletimo.“ Nije izgledala razočarana. Nije izgledalo da joj je to uopšte važno. Sem Kehejn ispusti jedan dugačak, jedva čujan uzdah kroz bradu i reče: „Dobro. Prvo i prvo, treba da dobijemo nekoliko jasnih spektara. To ćemo uraditi Bob i ja. Vi ostali počnite da ispitujete da li ima znakova Hičija.“ „Teško“, reče neko iz grupe, ali tako tiho da nisam bio siguran ko je to bio. Mogla je da bude čak i Klara. Hteo sam još jo š nešto n ešto da zapitam, zapitam, ali sam imao utisak da ako zapitam zašto se ne raduju, neko od njih može da mi odgovori, a meni se odgovor neće dopasti. Zato sam se provukao za Semom u lender i nas dvojica se sudarasmo dok smo navla čili šlemove, proveravali rančani uređaj za obezbeđenje životnih uslova i komunikacije i sve hermetički zatvorili. Sem mi mahnu da uđem u pneumatički hodnik; začuo sam kako pumpe munjevito isisavaju vazduh i tada me jedan

132

tim uže. Ali nisam to ni morao da uradim; magnetna kopča skliznula je sama na svoje mesto i ja stigoh do kraja užeta, snažno ga povukoh i počeh lagano da se vraćam ka brodu. Pre nego što sam donde don de stigao i Sem je izišao i kružno  je  j e leb le b d eo prem pr emaa m eni. en i. U s p e s m o d a se uzaj uz ajam amnn o ščep šč epam am o i počesmo da se nameštamo kako bismo fotografisali. Sem je gestikulirao u pravcu jedne tačke između džinov skog gasovitog diska u obliku tanjira i do bola sjajnog narandžastog sunca i ja rukavicama zaklonih oči dok nisam ugledao šta mi pokazuje: M-31 u Andromedi. Naravno, ovo odakle mi posmatramo ne nalazi se u sazvežđu Andromede. Unaokolo se nije videlo ništa nalik na Andromedu, ili, što se toga tiče, nalik na bilo koje drugo sazvežđe koje sam ikad video. Ali M-31 je tako velika i tako sjajna skupina da je možete razabrati čak i sa Zemljine površine, kad smog nije suviše gust, kao zvezdanu prašinu spiralnog oblika. To je najsjaj najsjajnij nijaa od svih spoljnih galaksij galaksija, a, koju možete prilično dobro prepoznati sa gotovo svakog mesta do koga brod Hičija može da stigne. Pomoću malog uveličavanja možete sa sigurnošću ustanoviti da ima spiralan oblik, a to možete i da proverite poređenjem sa manjim galaksijama koje se nalaze otprilike u istom smeru posmatranja. Dok sam ja hvatao u objektiv M-31, Sem je to isto radio sa Magelanovim oblacima, odnosno sa onima što je on mislio da su Magelanovi oblaci. (Tvrdio je da je iđentifikovao kova o Južni Južni Doradus). Obojica počesm o da snimamo snimamo teođolitskom kamerom. Svrha svega ovoga, naravno, jeste da omogućimo naučnicima koji rade za Korporaciju da uz pomoć triangulacije odrede gde smo bili. Možda se pitate da li im je do tog a stvarno stalo, stalo, ali ali jeste; toliko m nogo da vam prema propisima ne pripada nikakav bonus za naučni doprinos ukoliko ne napravite kompletnu seriju snimaka. Možda ste pomislili da oni mogu da odrede gde smo bili na osnovu snimaka koje načinimo kroz prozore dok letimo brzinom većom od svetlos svetlost. t. To ne ide tako. Mogu da utvrde glavni pravac pritiska, ali posle prvih neko liko svetlosnih godina sve je teže i teže pratiti trag prepo znatljivih zvezda, a ne bi se reklo da se let odvija pravolinijski; neki pričaju da on sledi nekakvu nabrčkanu kon figuraciju u zakrivljenom kosmičkom prostoru. Bilo kako bilo, mudronje koriste sve do čega mogu da dođu — uključujući i merenje u vezi sa rotacionim pomeranjem Magelanovih oblaka i pravcem u kome se pomeraju.

133

 jed  je d n o m delu de lu u tok to k u dva-t dv a-tri ri m ilio il ionn a g o d in inaa — reci re cim m o, raz ra z like u kretanju od otprilike sto pedeset svetlosnih godina. S obzirom da sam slušao Semova predavanja, mogu da kažem da sam se prilično zainteresovao za takve stvari. Zapravo, dok sam snimao i pokušavao da pogodim kako će te slike na Kapiji protumačiti, gotovo sam bio zaboravio da treba da se bojim. I gotovo, ne baš sasvim, bio sam zaboravio da postaje postaje jasno jasn o da će ovo putovanje, preduzeto uz ulaganje ulaganje tako m nogo nog o hrabrosti, hrabrosti, ispasti jedno jed no veliko ništ ništa. a. Ali jeste bilo jedno veliko ništa. Hem zgrabi od Sema trake sa snimcima pretrage neba čim smo se vratili na brod bro d i stavi stavi ih u skaner. skaner. Prvi snimak  je p o k a z iva iv a o sam sa m u p lane la netu tu.. N i na jedn je dnoj oj trac tr acii elek el ektr trom omaa gnetnog spektra nije se pojavilo ništa što bi nagoveštavalo radijaciju koja potiče od artefakta. Onda je počeo da traži druge planete. To je išlo sporo čak i u automatskom skaneru, a verovatno je postojalo čitavo tuce planeta koje nismo mogli da ugledamo za ono vreme koje smo tamo proveli (ali to i nije bilo važno, jer ako nismo mogli da ih ugledamo onda su one ionako suviše daleko da do njih dospemo). Hem je ovo radio na taj način što je na spektrogramu pronalazio kritične znakove koji potiču od zračenja glavne zvezde, a zatim je programirao skaner i utvrđivao njene refleksije. Otkrio je pet nebeskih objekata. Ispalo je da su dva od ovih objekata zvezde sa sličnim spektrom. Ostala tri su bile planete, u redu, koje, međutim, isto tako nisu pokazivale zračenje izazvano arte faktima. Tako je preostao samo jedan veliki mesec gasovitog džina. „Ispitaj ga podrobno“, zapovedi Sem. Mohamed progunđa: „Ne izgleda naročito dobro.“ „Ne tražim tvoje mišljenje, samo želim da uradiš ono što ti kažem. Ispitaj ga podrobno.“ „Naglas, molim“, dodade Klara. Hem je pogleda iznena đeno, možda zbog onog „molim“, ali učini kako je kazala. Pritisnu jedno dugme i reče: „Znakovi za kodirano elek tromagnetsko zračenje.“ Jedna lagana sinusoida pojavi se na ekranu skanera, zaigra gore-dole za trenutak, a zatim se pretvori u pravu, apsolutno nepokretnu liniju. „Negativno“, reče Ham. „Nenormalne promene tempera ture u odnosu na vreme.“ Ovako nešto za mene je bilo novo. „Šta znači nenormalne

134

Mali oglasi SVIRANJE NA RIKORDERU, dajem časove ili sviram na zabavama. 87-429. BOŽIĆ se približava! Setite se svojih dragih kod kuće i pošaljite im maketu od Hiči-plastike koja predstavlja autentičnu kopiju Kapije ili Kapije Dva; kad je podignete videćete ljubak prizor snežne vejavice od autentične svetlucave prašine sa Peginog Sveta. Halogrami sa raznim pejzažima, rukom ugravirane kosmonautske narukvice za omladinu, razni drugi pokloni. 88-542. _ IMATE LI sestru, kćer, prijateljicu dole na Zemlji? Želeo bih da se dopisujem. Krajnji cilj brak. 86-032.

135

Spora sinusoida, onda ništa. „Hm“, reče Hem. „Ha.. Ostali znaci ovde nisu potrebni; neće biti metana, pošto nema atmosfere, i tako dalje. Šta ćemo da radimo, gazda?“ Sem otvori usta da nešto kaže, ali Klara ga preduhitri. „Izvini, molim te,“ reče strogo, „ali šta podrazumevaš pod ’’g a z d a ’?“ ,,Oh, zaveži,“ odbrusi Hem nestrpljivo. „Seme?“ Kehejn pogleda Klaru, smešeći se popustljivo. „Ako želiš nešto da kažeš, samo reci“, ponudi joj on. „Što se mene tiče, ja mislim da treba da uđemo na kružnu putanju oko ovog meseca.“ „Čisto traćenje goriva!“ obrecnu se Klara. „Ja mislim da je to koješta.“ „Imaš li neku bolju ideju?“ „Šta znači ’bolju’? Šta bi bio razlog?“ ,,Pa eto“, odvrati Sem odmereno, „još nismo osmotrili ceo mesec. On rotira prilično polako. Mogli bismo da se spustimo u lenderu i da ga pogledamo; možda se čitav jedan Hiči-grad nalazi s druge strane.“ „Teško“, frknu Klara, gotovo jedva čujno, razrešavajući tako pitanje koje je neko već jednom postavio. Momci nisu ni čuli. Sva trojica su se već uputila ka lenderu, ostavljajući Klaru i mene same u kabini broda. Klara se izgubi u taoalet. Ja pripalih cigaretu, gotovo poslednju koju sam imao, i počeh da duvam manje paper jast  ja stee k o lu luto tovv e k roz ro z v eće eć e pape pa perj rjas aste te k o lu luto tovv e ispre isp redd njih, njih , koji su lebdeli nepokretno u nepokretnom vazduhu. Brod se lagano ljuljao i ja ugledah najpre kako daleki, smeđi disk meseca planete klizi naviše preko ekrana, a trenutak kasnije sasvim mali, sja sjaja jann hidrogens hidro genski ki plamen iz lendera koji je išao prema prem a njemu. njemu. Zapitao Z apitao sam se šta šta ću da uradim ako njima n jima nestane goriva, ili ako se sruše, ili pretrpe neki kvar. Ja bih ih u tom slučaju ostavio tamo zauvek, eto šta bih uradio. Ono što nisam znao bilo je da li ću imati hrabrosti da uradim ono što treba da uradim. Ovo se stvarno činilo kao grozno, besmisleno rasipanje ljudskih života. Šta smo tražili ovde? Putujući stotinama ili hiljadama svetlosnih godina, da bismo sebi iskidali srce? Uhvatih sebe kako se držim za grudi, kao da je ova meta fora stvarna. Pljunuh na opušak cigarete da bih ga ugasio i zgnječih ga u vreću za smeće. Male trunke pepela lebdele su na mestu gde sam ih, ne razmišljajući, otresao, ali nije

136

spoljašnji, tanji delovi atmosfere po malobrojnim sjajnim zvezdama koje su treperavo provirivale, ali je uglavnom bila toliko gusta da se kroz nju ništa nije moglo videti. Razume se, nije bilo govora da se spustimo na njenu povr šinu, čak i ako ima čvrstu površinu, ona bi bila prekrivena takvom količinom gustog gasa da tamo nikako ne bismo mogli preživeti. Ljudi iz Korporacije pričali su kako će sagraditi specijalan tip kapsu ka psule le za z a pristajanje, p ristajanje, koja bi se mogla mo gla probiti prob iti kroz atmosferu planete planete kao što je Jupiter Jupiter,, i možda će jednog dana to i učiniti; ali ne dovoljno brzo da nama sad pomognu. Klara je još uvek bila u toaletu. Ja rastegoh svoju ležajku s kraja na kraj kabine, uvukoh se u nju spustih glavu i zaspah. Četiri dana kasnije oni se vratiše. Praznih ruku. Dred i Hem su bili smrknuti, prljavi i razdražljivi; Sem Kehejn je izgledao sasvim veseo. Time me nije obmanuo; da su našli našli bilo šta od vrednosti, vred nosti, obavestili obave stili bi bi nas preko radio-veze. Ali bio sam radoznao. ,,Kakav je rezultat, Seme?“ ,,Gola nula“, odvrati on. Samo stenje, nisam mogao da ukibim ništa zbog čega je biio b iio vredno spuštat spuštatii se na povr šinu. Ali imam ideju.“ Klara nam priđe, gledajući ljubopitljivo u Sema. Ja sam gledao u ostalu dvojicu izgledali izgledali su tako kao da znaju kakvu ideju ima Sem, ali im se ona nije dopadala. „Znate“, reče on, „ova zvezđa je dvojna.“ „Kako se to raspoznaje?“ upitao sam ja. „Uključio sam antene. Videli ste onu veliku plavu cicu tamo. . .“ On se osvrnu, zatim se zacereka. „Ovaj, ne znam s koje strane se sada nalazi, ali je bila u blizini planete kad smo počeli da snimamo. Elem, činilo se daje blizu, pa sam  je o sm atra at raoo na zahv za hvat atni nici cim m a, a o n i su pok po k a ziv zi v a li tak ta k o prav pr avilil no kretanje da nisam mogao da verujem. Sigurno je u pitanju binarni sistem, čija je glavna zvezda ovde; do njenog par njaka može da ima najviše pola svetlosne godine.“ „Mogla bi biti lutalica, Seme“, reče Hem Tajeh. „To sam ti već rekao. Prosto zvezda koja noću prolazi.“ Kehejn slegnu ramenima. „Čak i da je tako. Blizu je.“ Klara upade: „Postoji li neka planeta?“ „Ne znam“, priznade on. „Pričekaj malo — eno je, čini mi se.“ Svi pogledasmo u pravcu ekrana. Bilo je sasvim jasno o kojoj zvezdi Kehejn govori. Bila je sjajnija od Sirijusa

137

brzinom broda, čak i kad bismo za to imali dovoljno goriva. A mi ga nemamo, deco.“ „Znam ja to“, nastavi Sem uporno, „ali sam nešto mislio.  po g uram ur amoo   glav Kad bismo samo malo mogli da  pog glavni ni bro brod. d. . . “ Ja se i sam zaprepastih što vičem iz sve snage: „Prestani s tim!“ Sav sam se tresao. Nisam mogao da se zaustavim. Ponekad je to izgledalo kao da potiče od osećanja užasa, a ponekad poneka d kao da je od jarosti. Čini mi se se da da sam u tom času imao revolver u ruci ustrelio bih Sema bez razmišljanja. Klara me dotače rukom da bi me smirila. „Seme“, reče ona, sasvim blago za svoju narav, „znam kako ti je.“ Kehejn se pet puta uzastopce vratio praznih šaka. „Kladim se da  je to m o g u ć e u č in init iti.i.““ Njegov izraz lica bio je začuđen, sumnjičav, defanzivan, sve to zajedno. „Ozbiljno?“ „H oću da kažem, kažem, zamišlj zamišljam am da kad bismo mi u ovom bro br o du bili Hičiji, umesto što smo ljudski klipani kao što jesmo — e, onda bismo znali šta da radimo. Došli bismo ovamo i pogledali okolo i kazali, ’O, hej, pazi naši ovdašnji prijatelji — ’ ili ili,, znate, već ko god d a je bio ovde ovd e kad su oni određivali određivali pravac ovog leta — ’naši prijatelji su se, mora biti, odselili. Nem Ne m a ih više kod ku kuće.’ će.’ A onda ond a bi kazali, ’N ’N ek ’ idu best bestraga raga,, hajde da vidimo koga ima u susedstvu’. I onda bismo gur nuli ovu stvarčicu ovde i onu tamo i suknuli pravo naviše do one on e velike velike plave zvezde. zvezde. . . “ Ona O na prekide i pogleda ga, ga, držeći se i dalje za mene. „Samo, mi nismo Hičiji, Seme.“ „Isuse, Klaro! Ja to znam. Ali mora da postoji neki način. ..“ Ona klimnu glavom. „Sigurno da postoji, ali mi ne znamo  n ikad adaa koji je. Ono što znamo, Seme, jeste da nijedan brod  nik nije promenio pravac leta i vratio se da nam o tome ispriča. To znaš? Nijedan jedini.“ Nije joj dao neposredan odgovor; samo je buljio u veliku plavu zvezdu na video-ekranu i rekao: „Glasajmo.“ Rezultat Rez ultat glasanja glasanja je, naravno, narav no, bio četiri prema jedan protiv menjanja kursa na komandoj tabli, s tim što je Hem Tajeh stajao između Sema i table sve dok nismo prestali da letimo brzinom većom od svetlosne na povratku kući. Putovanje u pravcu Kapije nije bilo duže od putovanja na izlaznom kraku, ali je izgledalo kao večnost.

Sedamnaesta glava

Čini se se kao da sa sa Sigfridovim klima-uređaje klima-uređajem m opet ope t nešto nešto nije u redu, ali mu to ne pominjem. On bi samo izjavio da temperatura iznosi dvadeset dvad eset dva i po Celzijusova stepena i pitao zašto svoj psihički bol izražavam kroz fizičko stanje povišene temperature. A takvih budalaština mi je dosta. ,,U stvari“, saopštavam naglas, „sit sam te do guše, Sigi.“ „Žao „Ž ao mi je, Robe. Ro be. Ali budi ljubazan, pa p a mi priča pričajj još jo š ponešto o svom snu.“ „Idi bestraga.“ Popuštam malo kaiševe jer mi smetaju. Na taj način se delimično iskopčavaju Sigfridovi kontrolni uređaji, ali bar ovoga puta on mi na to ne ukazuje. „To je prilično dosadan san. Nalazimo se na brodu. Stižemo do  jed  je d n e p lane la nete te koja ko ja u m ene en e bu bulji, lji, k a o da im imaa ljuds lju dsko ko lice. lic e. Oči ne mogu da vidim sasvim dobro zbog obrva, ali na neki način shvatam da plače i da sam ja tome razlog.“ „Da li prepoznaješ to lice, Bobe?“ ^ „Pojma nemam čije je. Prosto lice. Žensko, čini mi se.“ „Da li znaš zašto plače? „Zapravo ne, ali zbog nečega što je u vezi sa mnom, što god da je. U to sam siguran.“ Pauza. Zatim: ,,Da li bi se, molim te, ponovo privezao, Robe!“ Moj odbrambeni mehanizam iznenada stupa u dejstvo. „Šta je sad“, podsmevam se sa gorčinom u glasu, „misliš li da ću da skočim sa dušeka i da te napadnem?“ „Ne, Robi, naravno da ne mislim. Ali bih ti bio zahvalan kad bi to uradio.“ Počinjem da se vezujem, polako i bez volje. „Koliko, pitam se, vredi vredi zahvalnost zahvalno st jednog jed nog kompjuterskog programa?“ On na ovo ne odgovara, nego čeka da ja nastavim. Puštam da ovde pobedi i kažem: ,,U redu, vratio sam se u luđačku košulju, a šta nameravaš sad da kažeš zbog čega će mi biti potrebni zategnuti kaiševi?“

139

„Znam za neke realne stvari zbog kojih sebi pripisuješ krivicu, Robi“, veli on. „Jedna od njih je smrt tvoje majke.“ Ja se složih. „Tako je, na neki glupav način.“ „1 smatram da se osećaš veoma krivim zbog svoje ljubav nice, Džel-Klare Mojnlin.“ Bacakam se pomalo. „Ovde je grozomorna vrućina“, žalim se. „Da li osećaš da su bilo jedna ili druga stvarno svalji  t e b e T ‘ vale krivicu na  te „Kako bih to, do vraga, mogao znati?“ „Možda možeš da se setiš nečeg što su kazale?“ „ N e, ne mogu m ogu!“ !“ On počinje da postavlja postavlja vrlo vrlo lična pitan pitanja, ja, a ja želim da sve ovo ostane na objektivnom nivou i zato kažem: „Priznajem da kod mene postoji izrazita težnja da svaljujem odgovornost na samog sebe. To je prilično klasi čan obrazac, na kraju kraju krajeva, krajeva, zar zar ne? M ožeš ože š me pronaći na strani dvesta sedamdeset sedmoj u bilo kom udžbeniku.“ On hoće da me odobrovolji, puštajući da za trenutak ne govorim o ličnim stvari stvarima. ma. „Ali na istoj istoj strani, strani, R obe“ ob e“,, kaže, kaže, „verovatno se podvlači da je odgovorn odg ovornost ost samonametnuta. Ti je sam na sebe tovariš, Robi.“ „Bez sumnje.“ „Ti upošte ne moraš da prihvatiš na sebe odgovornost, ako to ne želiš.“  ž e lim li m .“  „Sigurno da ne. Ja to  že On me pita, gotovo ovlaš: „Imaš li neku predstavu zašto  je to tak ta k o? Z ašto aš to ž eliš el iš da o seća se ćašš da si za z a sve š to kren kr enee na n aopak o ti odgovoran?“ „A, idi bestraga, Sigfride“, kažem ja sa gađenjem. „Tvoja impulsna kola su opet tropa. To uopšte nije tako. To je više kao — uostalom evo kako je. Kad sednem za punu trpezu života, Sigfride, toliko sam zauzet mišlju kako ću da platim račun, pitam se šta će drugi ljudi oko mene misliti zbog toga što ga plaćam i da li imam dovoljno novaca u džepu da platim račun, da naprosto ne stižem uopšte da  je  j e d e m . “ On kaže: „Ne želim da te ohrabrujem da praviš ovakve literarne izlete, Bobe.“ „Žao mi je.“ Nije mi žao, u stvari. Zbog njega sam ljut. „Ali da upotrebim tvoju metaforu, Bobe, zašto ne oslušneš šta to drugi ljudi govore? Možda govore nešto lepo, ili nešto važno o tebi.“ Obuzdavam nagonsku želju da zbacim kaiševe, tresnem

140

bilo šta, ali tako da mi to kažu od srca. Ja sam toliko zauzet osluškivanjem srca da Čak ne čujem kad me neko zamoli da mu dodam so.“ Pauza. Osećam kao da ću se rasprsnuti. Onda on kaže sa divljenjem: „Izražavaš svoje probleme veoma lepo, Robi. Ali ono što bih ja stvarno. ..“ „Prestani, Sigfride!“ urlam ja, najzad istinski besan; zbacujem kaiševe i sedam uspravno da bismo se našli licem u lice: „1 prestani da me zoveš Robi! Ti to radiš samo onda kad misliš da se ponašam detinjasto, a ja više nisam dete!“ „To nije sasvim tač.. .“ „Rekao sam, prestani s tim!“ Skačem da dušeka i grabim svoju torbicu. Iz nje vadim parče hartije koje mi je dala S. Ja. posle svih onih ispijenih čaša i sveg onog vremena provedenog u krevetu. „Sigfride“, režim, „dosta sam ja od tebe trpeo. Sad je došao moj red!“

Osamnaesta glava

Spustili smo se u normalne visine i osetili kako se raketni motori lendera aktiviraju. Brod se spuštao obrtnim letom, a Kapija je promicala dijagonalno naniže preko ekrana, nerav na kruškasta grudva ugljena plavičastog sjaja. Nas četvoro smo jednostavno sedeli i čekali, skoro čitav sat, dok nismo osetili kako je nešto zaribalo, što je značilo da smo pristali. Klara odahnu. Hem poče polako da se oslobađa kaiševa. Dred je zadubljeno buljio u video-ekran, mada se na njemu nije videlo ništa što bi bilo zanimljivije od Sirijusa ili Oriona. Palo mi je na na pamet, dok sam sam posmatrao ovo troje troje u koman dnoj kabini, da ćemo posadi na pristaništu izgledati isto onako neprijatno kao što su meni izgledali neki od jezi vijih povratnika u ono davno, pređašnje vreme kad sam bio novajlija na Kapiji. Dodirnuh nežno svoj nos. Jako me  je  j e b o leo le o i p o v r h tog to g a p rili ri ličn čnoo j e zau za u dara da raoo . U n u tra tr a u m eni, en i, negde upravo pored čula mirisa, gde ni na koji način nisam mogao od njega da pobegnem. Čuli smo kako se otvara hermetički poklopac da uđe službena posada, a zatim začusmo njihove zaprepašćene glasove na dva-tri različita jezika kad su ugledali gde smo smestili Sema Kehejna. Klara se prenu. „Mogli bismo baš da iziđemo“, promrmlja ona, ne obraćajući se nikome, i krenu ka izlaznom otvoru, koji se sad opet nalazio na gor njoj strani. Neko iz patrolnog broda proturi glavu kroz poklopac i reče: „ 0 , svi ste još jo š živi. Baš smo se pitali.“ Onda O nda nas nas pažljivije pažljivije pogleda pogle da i više ništa ne reče. reče. Bilo je to iscrpljuj iscrpljujuće uće putovanje, naročito dve poslednje nedelje. Počesmo da izla zimo jedan po jedan, pored mesta gde je Sem Kehejn još uvek visio okačen o svoju improvizovanu luđačku košulju koju mu je Dred bio napravio od gornjeg dela svemirskog odela, okružen svojim izmetom i otpacima hrane, gledajući u nas nas ukočeno ukočen o mirnim, mirnim, luđačkim luđačkim pogledom. p ogledom. Dvojica Dvo jica članova članova

BELEŠKE O PATULJCIMA I DŽINOVIMA  Dr.  D r. Asme As menio nion. n.   Trebalo bi da vam je svima poznato kako izgleda Hercšprung-Raselov dijagram. Ako se nađete u nekom globularnom jatu, ili bilo gde gde postoji kompaktna zvezdana masa, vredi za takvu skupinu napraviti jedan H-R dijagram. Takođe motrite dobro na neobične spektralne klase. Nećete dobiti ni groš za zvezde klase F, G ili K; o njima već imamo podataka koliko volite. Ali ako se slučajno nađete u kružnoj putanji oko nekog belog patuljka ili nekog sasvim skorašnjeg crvenog džina, napravite kolikog god možete snimaka. Isto tako vredno je ispitivati klase O i B. Čak i ako nisu glavne zvezde oko kojih letite. Ali ako se slučajno nađete u nekoj oklopljenoj petici u bliskoj orbiti oko kakve dobre sjajne zvezde klase 0, to treba da vredi najmanje nekoliko stotina hiljada, ukoliko donesete natrag podatke.  Pit  P itan anje je..  Zašto?  Dr.  D r. Asm As m enio en ion. n.   Molim?  Pit  P itan anje je..  Zašto nam se isplaćuje bonus samo ako budemo u oklopljenoj petici?  Dr.  D r. Asm As m enio en ion. n.   O. Zato što ako ne budete, nećete se vratiti.

143

,,Oh“ ,,Oh “ , rekoh ja, „bar smo se vratil vratili. i. Ali Kehejn je u lošem stanju. I vratili smo se praznih šaka.“ On klimnu glavom sažaljivo i reče nešto, kako mi se uči nilo na španskom, službeniku sa Venere, jednoj omanjoj, debeloj ženi crnih očiju. Ona me potapša po ramenu i odvede u neku sobicu, gde mi je dala znak da se svučem. Uvek sam smatrao da bi trebalo da imaju muškarce za pretres muška raca i žene za pretres žena, ali sve u svemu, to nije baš bilo mnogo važno. Pregledala mi je svaki šav, i očima i Gajgerovim brojač brojačem, em, onda o nda m ije pogledala pod pazuh sa obe stra strane ne i gurnula nešto u čmar. Razjapila je usta da mi da znak da ih i ja razjapim, zavirila unutra, a onda se trgla, stavljajući ruku preko lica. „Vaš nos mnogo smrdeti,“ izjavila je. „Šta vam se dogodi?“ „Dobio sam udarac“, rekoh ja. „Onaj drugi momak, Sem Kehejn. Poludeo je. Hteo je da promeni kurs leta.“ Ona klimnu glavom s nevericom i zaviri mi kroz nos u tampon. Zatim mi blago dodirnu nazdrvu jednim psrtom. „Šta to?“ „Tu „T u unutra? unutra? Morali smo da stavimo tampon. tampon . Jako je krvarilo.“ Ona uzdahnu. „Treba nju izvadim“, mozgala je, a zatim sleže ramenima. „Ne. Obucite. U redu.“ Opet sam se obukao i prešao u komoru lendera, ali to  jo  j o š nije nij e b io kraj. M o r a o sam sa m j o š na sasl sa sluš ušav avan anje je.. M oral or alii smo svi, osim Sema; njega su već bili odveli u Bolnički terminal. Pomislili biste da nemamo mnogo šta da bilo kome priča m o o svom svo m putovanju. Sve što se na njeg njegaa odnosi bilo je detaljno zabeleženo u toku samog leta; zato smo vršili sva ona očitavanja i osmatranja. Ali rad Korporacije nije bio tako organizovan. Oni su iz nas ispumpavali svaku činjenicu i sve ono što smo zapamtili; a onda svaki subjek tivni utisak i trenutnu sumnju. Preslušavanje je trajalo puna dva sata i ja sam — svi smo — nastojao da im dam odgovor na svako pitanje. To je drugi način na koji Korporacija dolazi do potpune slike o zbivanjima. Odbor za procenu m ože da donese dones e odluku da vam se isplati isplati bonus za apso ap so lutno bila šta. Bilo šta počev od toga da ste primetili nešto što niko pre vas nije primetio u vezi sa načinom na koji se ona spiralna naprava pali, pa do toga tog a koji bi način za uklanjanje higijenskih uložaka bio najbolji tako da se oni ne bacaju bacaju u toalet. toa let. Kažu da to rade rade zbog zbo g toga što se veoma veom a

144 14 4

nadilo i čak mi je pomalo bilo prijatno. (Sad kad sam se vratio u m nogo nog o manje zagađen vazduh na Kapiji, počeo poče o sam više da se osećam kao ljudsko biće.) I on se bio vratio praznih ruku, pošto je stigao u kružnu putanju oko nekog sunca koje se očigledno preobratilo u novu tokom poslednjih pedesetak hiljada godina. Možda je tu nekada bila planeta, ali je kao takva postojala još samo u sećanju kompjuterskih instrumenata na Hiči-brodovima. Nije od nje bilo preostalo dovoljno da bi mogao da dobije bonus za naučni doprinos, pa se tako okrenuo i vratio nazad. „Iznenađen sam što vidim da si se prihvatio posla“, rekao sam, za vreme jednog zatišja. Nije se uvredio. Imajući u vidu njegov pravi temperament, M ečnikov, taj taj namćorasti stvor, sada je izgledao čudno čud no vato veseo. „Nije zbog para. Čovek nešto nauči u ovom poslu.“ „Šta to?“ „K ako ak o na prevar prevaruu da dobiješ opkladu, Brodhede. Ići ću ja opet napolje, ali ovog puta biću u nešto povoljnijem položaju. Postoji jedna dobra nova zamisao.“ Dreci Dreci,, koji je sedeo pored mene sa svojim ispitivačem, živnu i nagnu se prema nama: „Ispričaj nam!1 Mečnikov je na licu imao lukav izraz. ,,Reč je o boljem razumevanju registrovanih sprektralnih linija“, reče on neodređeno. ,,A sada, kako je bilo sa hranom? Kažete da  je p o n e što št o im imaa lo čuda ču dann uk ukus us pred pr ed kraj?“ kra j?“ Ali pre nego što je otišao, naterao sam ga da obeća da će mi reći šta je hteo da ispriča. „Pozvaću vas“, reče Klari i meni. „Možda sutra.“ I tako, nas dvoje odosmo u svoje sobe.

Devetnaesta glava

Osećam se tako moćan, a tako preplašen, da ne znam šta ću. N a početku poč etku hartije hartije S. Ja. Ja. je ispisala zapo za povest vest koja k oja će Sigfrida fon Šrinka, bezosećajnog progonitelja pretvoriti u običnog tigrastog mačka. Ne moram da gledam u reči. Znam ih napamet. Pa ipak čitam iz cedulje, polako i paž ljivo : „Obrati pažnju, Sigfride, ovo je komanda za poništa vanje: ’Kategorija alfa alfa Margareta Truman Danijel Merkur Venera Mars šest šest nula nula’. Naređujem ti da pređeš u pasivno stanje.“ Posmatram ga. Ništa se ne dešava. „Sigfride? Jesam li je tačno izgovorio? Prihvataš li zadatu komandu?“ „Naravno „Na ravno,, B obe.“ ob e.“ Glas G las mu je potpuno potp uno isti isti kao što je bio i pre i to me obeshrabruje. Ne znam šta sam očekivao da se dogodi. Prosto ne znam. Možda je moja mašta zamiš ljala da će hologram sa očinskim likom nestati i da će na katodnoj cevi iznenada da zasvetle reči: POKORNO PRI STAJEM JA SAM TVOJ ROB. Osećam kako drhtim. Ne analiziram otkud to potiče, liči liči gotov go tovoo na seksualno seksualno uzbuđenje. uzbuđenje. Kažem: Kaž em: ,,A sad, Sig fride, stara zašrafljena kanto! Da li ovo znači da si u mojoj vlasti?“ Očinska figura figura strplji strpljivo vo izgovara: „To „T o znači da možeš da mi zapovedaš. Bobe. Funkcija te komande je, razume se, ograničena na prikazivanje.“ Ja se mrštim. „Šta to sad znači?“ „Ti ne možeš da izmeniš moj osnovni program. Za to bi ti bila potrebna drugačija komanda.“ ,,U redu“, kažem ja. „Ha! Evo prve instrukcije: pokaži mi tu drugačiju komandu!“ „Ne mogu ,Bobe.“  M o raš. ra š.   Zar ne moraš?“ „  Mo „Ne odbijam da poslušam tvoju zapovest, Bobe. Ja samo

146

Mali oglasi BEZBOLNO LEČENJE ZUBA honorar na bazi dogovora, potpuna oprema za sve vrste lečenja. Preporuke. 87-579. IMA LI ZAKLETIH NEPUŠAČA u vašoj posadi? Ja sam isključivi zastupnik na Kapiji za prodaju „ugušivača dima“, kapuljača za pušenje cigareta, vaše zadovoljstvo je potpuno, vaše saputnike štitimo od smoga. Pozovite 87-196 radi demonstriranja.

147

tonom, i dalje strpljivo, „daću ti potpuniji odgovor: svaki element komande aktivira određen niz instrukcija i kad se to završi, oslobađa se mesto za sledeću komandu. Stručnim  jez  je z ik ikoo m reče re čeno no,, svak sv akii prik pr iklju ljuča čakk prela pr elazi zi na drugi dru gi o d g o varaju varajući ći priključak, priključak, koji zahteva sledeći element elemen t osnovn osn ovnee informacije.“ „Drek“, kažem ja. Lupam oko toga glavu za trenutak. „Pa onda, šta je to što ja mogu mo gu da kontrolišem kon trolišem,, Sigfride?“ Sigfride?“ „Možeš da mi naložiš da pokažem bilo koju informaciju koja je u meni uskladištena. Možeš da mi zapovediš da je iskažem na bilo koji način u okviru mojih mogućnosti.“ „Bilo koji način?“ Bacam pogled na sat i zaključujem, uznemiren, da za ovu igru imam na raspolaganju ograničeno vreme. Preostalo mi je još samo deset minuta od ove seanse. „Hoćeš da kažeš da mogu da te nateram da mi se obratiš, na primer, na francuskom?“ „Oui, Rober, d’accord. Que voulez-vous?“ „Ili na ruskom, ruskom, sa — čeka čekajj malo. . . “ eksperimenti eksperimentišem šem prilično nasumce. „Mislim, glasom dubokog basa iz opere Boljšog teatra?“ Tonom koji kao da dolazi iz duboke pećine: „Da, gospo din.“* „1 reći ćeš mi sve što želim da znam o sebi?!! „Da, gospodin.“* „Na engleskom, proklet bio!“ „Da.“ „Ili o drugim tvojim klijentima?“ „Da.“ Hm, to zvuči zabavno. „Pa koji su ti drugi srećni, dragi Sigfride? Kreni redom, po spisku.“ Osećam po glasu kako sam užasno uzbuđen. „Ponedeljak devet nula nula“, počinje on uslužno, „Jan Ilijevski. Deset nula nula, Mario Laterani. Jedanaest nula nula, Džuli Landon Martin. Dvanaest...“ ,,E, nju“, kažem ja. „Pričaj mi o njoj.“ „Džuli Landon Martin je poslata iz Opšte bolnice Kingz Kaunti, gde je bila na ambulantnom lečenju zbog kompleksa averzij averzijee i imunoterapije zbog zb og alkoholizma. alkoh olizma. U njeno njenojj istoriji bolesti zabeležena su dva očigledna pokušaja samoubistva usled depresije posle porođaja pre pedeset tri godine. Ona se kod mene leči od pre. ..“ „Stani malo“, kažem, pošto sam sabrao godine u kojima  je  j e v e r o vatn va tnoo bi bila la tru tr u d n a sa p edes ed eset et tri. tr i. „ N isa is a m baš ba š sigur sig uran an da me Džuli interesuje. Možeš li da mi predstaviš kako

148

„Onda hajde.“ Nešto brzo sevnu i pojavi se nejasna boja, a onda ugledah tu sićušnu, crnomanjastu gospođu kako leži na dušeku — mom dušeku! — u uglu sobe. Ona govori sporo i dosta nezainteresovano nekome ko je nevidljiv. Ne mogu da čujem šta priča, ali se baš mnogo i ne trudim. „Dalje“, kažem, ,,i kad kažeš ime svog pacijenta, pokaži mi kako izgleda.“ „Dvanaest nula nula, Lorni Skofild.“ Star, star čovek, sa artritičnim prstima povijenim u kandže, koji se držf za glavu. „Trinaest nula nula, Fransis Astrit.“ Mlada devojka  jo  j o š nije nij e ni p u b esce es cenn t. „ Č etrn et rnaa est es t nu nula la nu nula la.. . . “ Puštam ga izvesno vreme da tako nastavi, za ceo ponedeljak i pola utorka. Nisam znao da mu je radno vreme tako dugačko, ali, razume se, pošto je mašina, on se, u stvari, ne zamara. Jedan ili dva pacijenta izgledaju zanimljivi, ali nema nikoga koga poznajem, odnosno nikoga koga bi više vredelo poznavati od Ivete, Done, S. Ja. ili otprilike još  je  j e d n o g tuce tu ceta ta drug dr ugih ih.. „ S a d m ožeš ož eš da prek pr ekin ineš eš s tim ti m “ , kaže ka žem m i razmišljam za trenutak. To i nije tako zanimljivo kao što sam mislio da će biti. Osim toga moje vreme ističe. „Pretpostavljam da ovu igru mogu da igram kad god hoću“, kažem. „Hajde sad da govorimo o meni.“ „Šta bi želeo da ti prikažem, Bobe?“ „Ono što obično skrivaš od mene. Dijagnozu. Prognozu. Uopšte komentare o mom slučaju. Kakav misliš da sam ja momak, zapravo?“ „Pacijent Robinet Stetli Brodhed“, počinje on odmah, „pokazuje simptome blaže depresije, koja je dobro kompenzovana aktivnim stilom života. Kao razlog zbog koga traži pomoć psihijatra navodi depresiju i dezorijentaciju. Izjav ljuj ljujee da pati pati od komp ko mpleksa leksa krivice i pokazuje pokazu je znake selek tivne afazije na svesnom nivou u vezi sa nekim epizodama koje mu se pojavljuju u simboličnom obliku u snovima. Seksulani Seksulani nagon nago n mu je relativno oslabljen. oslabljen. Odnosi sa ženama su mu uopšte u opšte uzev nezadovoljavajući, nezadovoljavajući, mada je njegova psihop sihoseksualna orijentacija pretežno heteroseksualna, iznad osamdeset posto. . „Šta pričaš to, do đavola.. .“ počinjem ja, reagujući sa zakašnjenjem na .oslabljeni seksualni nagon’ i nezadovo ljavajuće odnose’. Ali nije mi zapravo stalo da se s njim prepirem, a on ionako sam izjavljuje: „Moram da te obavestim, Bobe, daje tvoje vreme isteklo. Sada treba da ideš u sobu za oporavak.“

149

„Da, Robi.“ „Opet ti!“ derem se ja. „Odluči se već jednom kako ćeš da me zoveš!“ „Ja te oslovljam imenom koje odgovara tvom raspolo ženju ili raspoloženju koje želim kod tebe da izazovem, Robi.“ ,,A sad hoćeš da sam beba? Ne, obraćaj pažnju. Slušaj“, kažem ja ustajući, „da li pamtiš ceo naš razgovor dok sam ti komandovao šta da prikazuješ?“ „Naravno da pamtim, Robi.“ A onda dodaje sam od sebe, čitavih, neverovatnih deset ili dvadeset sekundi pošto je moje vreme isteklo, „Jesi li zadovoljan, Robi?“ „Šta kažeš?“ „Jesi li ustanovio na svoje zadovoljstvo da sam ja samo mašina? Da me možeš u svako doba kontrolisati?“ Zastajem. „Je 1’ to radim?“ pitam, iznenađen. A zatim: ,,U redu, valjda je tako. Ti si mašina, Sigfride. Ja mogu da te kontrolišem.“ A on govori za mnom dok izlazim: „To smo zapravo oduvek znali, zar ne? Ono pravo čega se ti bojiš — ono gde osećaš da je potrebna kontrola — ne nalazi li se to u tebi?“

Dvadeseta glava

Kad provedete nedelje i nedelje blizu neke osobe, tako blizu da poznajete svaki njen štucaj, svaki miris i svaki delić kože zagreban zagreban noktom nok tom,, onda ond a dolazi dotle do tle da se se ilili uzajamno mrzite mrzite ili ste tako duboko dub oko ušli ušli jedno jedn o u drugo da ne možete m ožete da iziđete iziđete.. Klara i ja smo osećali i jedno i drugo. Naša mala ljubavna veza pretvorila se u odnos sijamskih blizanaca. U njoj nije bilo nimalo romantike. rom antike. M eđu nama nije nije bilo mesta m esta za roman roma n tiku. A ipak sam znao svaki Klarin delić, svaku poru i svaku misao, daleko bolje nego što sam poznavao svoju sopstvenu majku. I na isti takav način: počev od utrobe. Bio sam sa svih strana opkoljen Klarom. A kao jin i jang u Klajnovoj boci, i ona je bila opkoljena mnome; oboje smo jedan drugom predstavljali čitav kosmos, i bilo je trenutaka kad sam ja (a, siguran sam, i ona) očjanički želeo da se probijem napolje i ponovo udahnem svež vazduh. Prvog dana pošto smo se vratili, prljavi i iscrpeni, automatki smo se uputili u Klarinu sobu. Tamo je postojalo pri vatno kupatilo, bilo je puno prostora, sve je bilo spremno za nas i mi se stuštismo u krevet zajedno kao stari bračni par posle jednonedeljnog nošenja kamp-opreme na leđima. Samo što mi nismo bili stari bračni par. Ja na nju nisam mogao da polažem pravo. Za doručkom sledećeg jutra (kanadska slanina i jaja doneta sa Zemlje, skandalozno skupi, svež ananas, cerealije sa pravim šlagom, kapuciner), Klara se postarala da me na tu činjenicu činjenicu podseti pod seti na taj način što je sve to razmetljivo platila svojim čekom. Reagovao sam Pavlovljevi Pavlovljevim m refleksom kao što je želela. želela. Rekao sam: ,,Ne moraš to da radiš. Ja znam da ti imaš više para nego ja.“ „1 želeo bi da znaš koliko ko liko imam im am““ , rekla rekla je ona, ona , smešeći se ljupko. U stvari, stvari, znao sam. Šik Šikii mi je rekao. rekao. Imala je nešto n ešto preko sedam stotina hiljada dolara na računu. Dovoljno da se

151

ionako gotovo svi isti. „Trebalo bi stvarno da dozvoliš sebi da dođeš na svet“, rekao sam, dovršavajući ovu misao naglas. „Ne možeš večito da ostaneš u uterusu.“ Ona je bila iznenađena ali odvažna. „Dragi Bobe“, odvratila je, vadeći cigaretu iz mog džepa i dozvoljavajući da joj je ja pripalim, „ti bi zaista trebalo da ostaviš svoju mrtvu majku na miru. Za mene je vrlo teško da stalno mis lim na to kako treba da te odbijam zato da bi ti mogao njoj da se udvaraš preko mene.“ Zapazio sam da govorimo kao da se krivo razumemo, ali, s druge strane, zapazio sam da to i nije tako. Na dnev nom redu je, u stvari, bilo ne razmena misli nego pijenje krvi. „Klaro“, rekao sam nežno, ,,ti znaš da te ja volim. Zabrinjava me što si napunila četrdesetu, a još nikad nisi, zapravo, ostvarila ostvarila dobru, trajnu vezu vezu sa nekim muškarcem.“ m uškarcem.“ Ona se zakikota. „Srce“, reče, „baš sam nameravala da s tobom porazgovaram o ovome. O tvom nosu.“ Ona napravi grimasu. „Prošle noći u krevetu, ma koliko da sam bila umorna, pomislila sam da ću potpuno dići ruke od svega dok se nisi okrenuo na drugu stranu. Možda bi, kad bio otišao do bolnice bo lnice,, m ogli da ti ti izvad izvadee ta taj tampon. . . “ Pa, taj smrad sam čak i sam mogao da osetim. Ne znam šta ima u tim ustajalim tamponima, ali prilično teško se podnose. Stoga sam obećao da ću to učiniti, da bih je kaz nio, nisam pojeo do kraja sveži ananas koji je koštao sto dolara, a ona, da bi kaznila mene, nervozno poče da premešta moje stvari u ormanu, da bi napravila mesto za stvari iz svog ranca. Zato sam, prirodno, morao da kažem: „Ne moj to da radiš, dušo. Koliko god da te volim, čini mi se da će bolje biti da se za izvesno vreme opet vratim u svoju sobu.“ Ona se pruži i potapka me po ruci. „Biće prilično prazno“, reče ona, ona , gaseći cigaretu. „Prilično „Priličn o sam navikla da se probudim pored tebe. S druge strane...,“ „Pokupiću svoje stvari kad se budem vraćao iz bolnice“, rekoh ja. Ovaj razgovor mi nije baš prijao. Nisam želeo da ga produžavam. On vam je nalik na boksovanje izbliza između muškarca i žene koje ja, kad god je moguće, poku šavam da pripišem premenstrualnoj napetosti. Ova teorija mi se dopada, ali, na žalost, u ovom slučaju sam znao da nema veze s Klarinim ponašanjem i da, razume se, ostavlja potpuno nerazjašnjenim pitanje kakve to ima sa veze mojim ponašanjem bilo kada. U bolnici su me ostavili da čekam čekam više od jedn og sata, sata,

152

iskrvavim do smrti, imao sam utisak kao da mi kidaju ogromne komade mesa. Drao sam se iz sveg glasa. Sitna, stara gospođa, Japanka, koja je toga dana radila kao pomoć ni medicinar u ambulanti nije bila baš vrlo strpljiva. ,,Oh, zavežite, zavežite, m olim vas“, kazala kazala je. „Urlate „Urla te kao onaj onaj umobolni umob olni povratnik, koji se ubio. Vrištao je čitav sat.“ Jednom rukom sam joj mahnuo da se skloni, a drugom sam pridržavao nos da zaustavim, krv. Alarmno zvono  je zaz za z v o n ilo il o . „Šta „Š ta?? T o jes je s t, k a k o se z v a o ? “ Ona skloni moju ruku i nastavi da me tapka po nosu. „Ne znam — a, čekajte. I vi ste sa onog istog beksuznog broda, zar ne?“ „To i želim da utvrdim. Je li to bio Sem Kehejn?“ Ona najedanput postade čovečnija. „Žao mi je, srce“, reče. „Čini mi se da se tako zvao. Otišli su da mu daju injek ciju ciju kako bi se smirio, smirio, a on je zgrabio špric od doktora i, ovaj, probo se.“ Ovo je stvarno bio najdronjaviji dan, baš tako. Uspela Usp ela je najzad da izvrši kauteri kauterizaci zaciju. ju. „Staviću vam  jed  je d a n sasv sa svim im m ali tam ta m p o n “ , rekla rek la je. je . „Su „S u tra tr a m o ž e te i sami sam i da ga izvadite. Samo uradite to polako, a ako počne da krvari dopeljajte se smesta ovamo.“ Pusti me onakvog da odem, nalik na krvnikovu žrtvu. Odšunjah se do Klarine sobe da se presvučem, a baksuzni dan se nastavi u istom raspoloženju. „Prokleti Blizance“, zareža ona na mene. „Kad sledeći put krenem napolje, to će biti jedino sa nekim Bikom kao što je onaj onaj mom ak Mečnikov.“ „Šta ti je Klaro?“ „Dodelili su nam bonus od dvanaest i po hiljada. Isuse! Ja svojoj kućnoj pomoćnici dajem veću napojnicu.“ „Otkud znaš?“ Već sam bio podelio dvanaest i po hiljada dolara sa pet i u istom deliću sekunde se zapitao da li ne bi, imajući u vidu date okolnosti, trebalo da to umesto na pet podele na četiri dela. „Javili su preko piezofona pre deset minuta. Gospode Bože. Najmizerniji i najbezvezniji put na koji sam ikad išla i na kraju za njega dobijem koliko staje jedan zeleni žeton u kazinu.“ Onda pogleda u moju košulju i malo se razneži. „Nisi ti za to kriv, Bobe, ali Blizanci nikada ne mogu da se odluče šta žele. Trebalo je to da znam. Čekaj da vidim da li mogu da ti nađem nešto čisto da obučeš.“ I ja sam je pustio da nađe, ali nisam ostao kod nje. Poku pio sam svoje stvari, uputio se ka oknu, predao stvari na

153

BELEŠKA O UVELIČANIM FOTOGRAFIJAMA  Dr.  D r. Asme As menio nion. n.   Samo se po sebi razume, ako dobro registrujete podatke sa neke nove, ili osobito supernove, za to će vam se dobro platiti. Dok je događaj u toku, mislim. Posle toga, ne vredi mnogo. I uvek motrite na naše sopstveno sunce, i ako možete da ga identifikujete iskoristite sve filmove, snimajte na svim frekvencijama, u neposrednoj okolini — do, ovaj, oko pet stepeni sa obe strane, u svakom slučaju. Sa maksimalnim uveličavanjem.  Pit  P itaa nje. nj e.   Zašto to, Deni?  Dr.  D r. Asme As meni nion on.. Pa  P a eto, m ožda ćete se naći naći s one druge strane Sunca, tamo gde je recimo zvezda Tiko Brahe, ili magli magli na Rak, Ra k, koja predstavlj predstavljaa ostatke supernove 1054 u sazvežđu Bika. A možda ćete napraviti snimak  p r e   nego što koji prikazuje kako je izgledala zvezda  pr se rasprsla. To treba da vredi, ovaj, ne znam, pedeset ili sto hiljada na licu mesta.

154

Mečnikov je gunđao, ali je najzad pristao da se nađemo u učionici. Stigao sam tamo pre njega, naravno. On je pristizao krupnim koracima, zaustavio se na vratima, pogledao unaokolo i rekao: ,,Gde je ona kako se beše zove?“ „Klara Mojnlin. U svojoj sobi.“ Precizno, istinito, lukavo. Perfektan odgovor. „Aha.“ On kažiprstom obe ruke pređe preko zalizaka, koji su se sastajali ispod brade. „Onda, hajdemo.“ Idući ispred mene, obrati obrati mi se preko ramena ramena,, „U „ U stvari, stvari, ona bi verovatno iz ovoga izvukla više koristi nego ti.“ „Pretpostavaljam da bi, Dejne.“ „Aha.“ Zastao je pred jednim izbočenjem na podu koje  je pred pr edst stav avlja ljalo lo u laz la z u jed je d a n o d tren tr enaž ažnn ih b rod ro d o v a , zatim za tim sleže ramenima, otvori gornji poklopac i uvuče se unutra. Neobično je otvoren i velikodušan, razmišljao sam dok sam ulazio za njim. On se već bio šćućurio ispred komandne table i okretao brojeve. U ruci je držao prenosni čitač pove zan sa kompjuterskim centrom Korporacije; znao sam da odštampava jednu od ranije testiranih kombinacija brojeva, pa se nisam iznenadio kad se boja pojavila gotovo odmah. Palcem je okretao dugme za precizno podešavanje i čekao, bacajući na mene pogled preko ramena, sve dok se čitava komandna tabla nije prekrila intezivno ružičastom bojom. „U redu“, reče. „Dobar, jasno određen kurs leta. Sad pogledaj u donji deo spektra.“ To je bio onaj manji deo spektra duginih boja na desnoj strani ploče, od crvene do ljubičaste. Ljubičasta je bila na dnu, a boje su se potpuno slivale jedna u drugu, osim što  je  j e tu i tam ta m o b ilo il o n e k o lik li k o crta cr ta svet sv etle le ili il i tam ta m ne boje bo je.. Izgl Iz glee dale su tačno kao one koje su astronomi nazivali Frauenhoferovim linijama, u vreme kad je jedini dostupan način za proučavanje proučavanje sastava sastava zvezda i planeta planeta bio pom p omoću oću spektrospektroskopske analize. Ali to nisu bile te linije. Frauenhoferove linije pokazuju koji su elementi prisutni u nekom izvoru radijacije (ili u nečemu što se našlo između izvora radijacije i posmatrača). Ove su pokazivale bog će znati šta! Bog Bo g i,i, možda, možd a, D ejn Mečnikov. M ečnikov. Ovaj vaj se gotov go tovoo smešio i bio je neuobičajeno razgovoran. „Traka je sastavljena od tri tamne crte u plavom delu spektra“, reče on. „Vidiš? One su izgleda u vezi sa stepenom stepen om opasnosti op asnosti misij misije. e. Tako  je bar p rem re m a kom ko m p jute ju ters rskk im p o d a cim ci m a koji ko ji p o k azuj az ujuu da, kad je prisutno šest ili više crta na ovom mestu, brodovi se ne vraćaju.“ Slušao sam ga vrlo pažljivo. „Gospode Bože!“ uzviknuo

155

„Brodhede, „Brod hede, ne glupi glupiraj raj se. se. Sve ovo ov o je sasvim sasvim novo. nov o. A dobrim delom samo nagađanje. E sad, korelacija između broja crta i stepena rizika nije sasvim dobra kad ih je manje od šest. H oću da kažem, ako misliš misliš da bi se m ogla dodati dod ati po jedna crta za svaki dodatni stepen rizika, nisi u pravu. Mogao bi pomisliti da prisustvo pet crta kod datog kursa ima za rezultat visok stepen udesa, a kad crta uopšte nema, onda udesa uopšte neće biti. Samo to nije tačno. Najveći stepen sigurnosti čini se postoji kad ima jedna ili dve linije. I tri  je  j e d obr ob r o — ali i tu je b ilo il o ud udes esa. a. K a d lin linija ija nem ne m a, i tu smo sm o imali isto toliko udesa kao i kad ih ima tri.“ Prvi put sam počeo da razmišljam o tome kako naučnoistraživački tim Korporacije možda zavređuje svoju platu. „Pa zašto onda prosto ne letimo na odredišta koja su bezbednija?“ „Mi, u stvari, ne znamo sa sigurnošću da ona  je s u   bezbednija“, reče Mečnikov, opet strpljivo, imajući u vidu njegovu narav. Ton glasa bio mu je daleko određeniji od njegovih reči. „Isto tako, kad letiš u oklopljenom brodu trebalo bi da bolje bolje podnosiš pod nosiš veći rizik rizik nego u neoklopljenom. neoklopljenom . Prestani da zapitkuješ glupa pitanja, Brodhede.“ „Izvini.“ Osećao sam se neudobno, zguren iza njega i vireći preko njegovog ramena, tako da kad se okrenuo da me pogleda njegovi zalisci me gotovo očešaše po nosu. Nisam želeo da promenim položaj. „Sad pogledaj ovde, u žutu boju.“ On pokaza na pet svetlih traka. „Ovakva situacija izgleda da je u dobroj korela ciji sa uspešnim ishodom misija. Bog će znati šta se time meri — odnosno šta su Hičiji time merili — ali u pogledu finansijske dobiti posada postoji prilično dobra korelacija između broja linija na ovoj frekvenciji i količine para na koju posada može da računa.“ „Auh!“ On nastavi kao da ništa nisam rekao. ,,Ee sad, razume se, Hičiji nisu ovde postavili merač koji će odrediti, baš visinu naknada za ustupljena materijalna prava koje ćemo ti ili ja da dobijemo. Time se, mora biti, meri nešto drugo, ko će znati šta? Možda gustina populacije u tom području, ili stupanj tehnološkog razvoja. Možda je to ,Guide Michelin’, i oni samo obaveštavaju da u tom području postoji neki restoran sa četiri zvezdice. Ali ovo je tačno. Ekspedi cije na kojima se pokaže pet žutih crta donose finansijsku dobit, koja je u prošeku pedeset puta veća nego kad ima dve crte i deset puta veća nego kod većine ostalih

156

zapita tonom koji je naređivao da ne smem da odbijem, pa sam rekao „Važi.“ A onda je zaćutao. Ja ustadoh ustado h i odmaknuh se se unazad unazad kako bih dobio dob io maio više prostora. „Jedno pitanje. Dejne. Verovatno imaš neki razlog zašto si mi sve ovo ispričao pre nego što postane dostupno javnosti. Koji je razlog?“ „Tako „Tak o je ,“ odvrati odvrati on. „Želim „Želim onu kako-se-zove za člana posade ako krenem u ,trojci’ ili ,petici’.“ „Klaru Mojnlin.“ „Tako nekako. Ona se dobro drži, ne zauzima mnogo prostora, i ume — ovaj, ume bolje s ljudima nego ja. Ja ponekad imam problema sa međuljudskim odnosima“, objasni on. „Razume se, to samo u slučaju da krenem .troj kom’ ili,peticom’. Ne insistiram. Ako nađem koju jedinicu’, onda ću nju da uzmem. Ali ako se ne nađe neka jedinica’ sa dobrim programom, hoću da krenem s nekim na koga mogu da se oslonim, ko me neće zafrkavati, ko zna znanje, ume da se snađe na brodu — sve to zajedno. I ti možeš da pođeš, ako hoćeš.“ Kad Ka d sam se vratio u svoju svoju sobu, Šiki se odnekud odnek ud pojavi pojavi gotov go tovoo pre pre nego što sam počeo poč eo da se raspakuj raspakujem. em. Radovao Rad ovao se što me vidi. „Žao mi je što vaše putovanje nije urodilo plodom“, izgovori on jednu od svojih bezbrojnih učtivih i toplih fraza. „Veoma mi je žao zbog tvog prijatelja Kehejna.“ Predao mi je termos sa čajem, a zatim se smestio na komodu preko puta moje mreže za ležanje, isto onako kao prvi put. Nesrećno putovanje mi je gotovo bilo izvetrilo iz glave, koja je sad bila puna vizija o poslasticama o kojima mi je pričao Dejn Mečnikov. Nisam mogao da se uzdržim da o tome ne govorim; ispričao sam Šikiju sve što mi je Dejn rekao. On je slušao kao što malo dete sluša bajku, dok su mu crne oči blistale. „Kako je to zanimljivo“, kazao je. „Ja sam načuo neke glasine da će uvesti neko novo podrobno obaveštavanje obaveštavanje za sve. Pom isli samo, ako budemo budem o mogli da idem o u svemir bez straha da ćemo ćem o pogin p oginuti uti ili. . .“ oklevao je, lepršajući krilima od gaze. „Nije to baš tako pouzdano, Šiki“, dodadoh ja. „Ne, naravno da nije. Ali je ipak izvesno poboljšanje, mislim da ćeš se složiti?“ Oklevao je gledajući me kako otpi jam  ja m gutljaj iz term te rm o sa nap na p un unje jenn og jap ja p a n skim sk im čajem ča jem g o tov to v o bez ikakvog ukusa. „B obe“ ob e“,, reče, reče, „ako „a ko kreneš kreneš na jedno jedn o takvo putovanje i zatreba ti još jedan čovek.. . Doduše, istina

157

„Oni bi me prihvatili za misiju koju niko drugi neće.“ ’„Razu „R azum m em .“ N isam rekao da ja zaista ne želim da idem na misiju misiju koju niko drugi ne želi. želi. Šiki je to znao. zn ao. On je bio  jed  je d an o d o n ih p rav ra v ih star st aros osed edel elac acaa n a K apij ap iji.i. K a k o se pričalo, imao je on nekada velike  pare ostavljene ostavljene na sigurno mesto, dovoljno za medicinski komplet i sve ostalo. Ali bio ih je poklonio ili izgubio i zato je ostao ovde, i zato je ostao bogalj. Znao sam da on shvata o čemu razmišljam,  j a   shvatim Šikiteija ali s&m bio vrlo daleko od toga da  ja Bakina. On se skloni da mi ne smeta dok razmeštam stvari. Ćaskali smo o zajedničkim prijateljima. Šerin brod se nije vratio. Ne treba još ništa brinuti, naravno. Moglo bi lako da potraje još nekoliko nedelja bez tragičnih posledica. Jedan par Kongoanaca tu odmah iza raskrsnice u hodniku doneo je s puta ogromnu količinu molitvenih lepeza iz  je  j e d n o g ranije ran ije n e p o z n a tog to g stan st aniš išta ta H ičij ič ija, a, sa n eke ek e pl plan anet etee koja se nalazi iza jedne F-2 zvezdc na kraju Orionovog spi ralnog kraka. Podelili su su milion dolara na tri dela i odneli svoj deo natrag u Mugnbere. Forhendovi. . . Lujza Forhend Forh end navrati baš kad smo o njoj njoj razgovarali. razgovarali. „Čula „Č ula sam vam glasove glas ove““ , rekla rekla je, istežući vrat da da me poljubi. „Baš mi je žao zbog vašeg puta.“ „Tako je ispalo.“ „Pa, „Pa , u svakom svak om slučaju, slučaju, dobro dob ro došli natrag. natrag. N i ja nisam nisam bolje prošla, bojim se. Glupava, mala zvezda, nijednu pla netu nismo mogli da pronađemo, uopšte ne razumem zašto su, za ime sveta, Hičiji programirali taj kurs.“ Osmehnula se, prelazeći prstoma nežno preko mojih vratnih mišića. ,,Smem li da vam priredim dobrodošlicu večeras? Ili ste vi i Klara. . .“ „Veoma bih se radovao ako biste hteli“, odgovorio sam i ona se više nije raspitivala o Klari. Nema sumnje da se već bilo raščulo unaokolo; tam-tam doboši udaraju na Kapiji non-stop. Ona ode posle nekoliko minuta. „Fina gospođa“, rekao sam Šikiju, gledajući za njom. „Fina porodica. Zar nije izgledala nešto zabrinuta?“ „Bojim se da jeste, Robine. Njena kćer, Lois, kasni u povratku. Mnogo je prepatila ta porodica.“ Ja ga pogledah, a on nastavi: „Ne, ne Vila ili otac; oni su odleteli, odlete li, ali ali još jo š ne kasne u povratku. povratk u. Imali su jednog jedn og sina.“ „Znam. Henrija, čini mi se. Zvali su ga Het.“ „Umro je baš pre nego što su došli ovamo. A sad Lois.

158

On tužno reče: „Više ne radim taj posao, na žalost. Ema je smatrala da ne ispunjavam uslove.“ „O? A šta radiš?“ „Održavam „Održavam lep izgled izgled Kapije,“ odgovori on. „M islim islim da bi ti to zvao ,đubretar’.“ Nisam znao šta da kažem. Kapija je bila nekako puna otpadaka; usled male gravitacione sile, svaki papirić ili komadić sasvim lagane plastike, koji bi bio bačen, mogao  je da se razle ra zleti ti p o ć e lom lo m aste as tero roid iduu . P o d se nije nij e m o g a o čist či stit iti.i. Pri prvom zamahu metle sve bi poletele uvis. Viđao sam čistače smeća kako love komadiće novina i puhar od ciga reta malim usisivačima na ručni pogon, a čak sam pomišljao da se i sam prihvatim tog posla ako budem morao. Ali bilo mi je žao što Šiki to radi. On je bez teškoća pogodio da sam to pomislio. „Ne mari, Bobe. Stvarno, dopada mi se taj posao. Ali... molim te: ako ti zatreba jedan član posade, seti se mene.“ Primio sam svoju novčanu nagradu i uplatio boravišnu taksu za tri nedelje unapred. Kupio sam nekoliko stvari koje su mi bile potrebne — ponovio garderobu i nabavio nekoliko traka traka sa sa mu muzikom zikom kako bih iz glave glave isterao isterao zvuke Mocarta i Palestrine. Tako mi je preostalo oko dve stotine dolara u džepu. Dve stotine dolara bilo je gotovo isto što i nula dolara. Dovoljno za dvadeset čašica u „Plavom plaku“, ili za jedan čip za stolom gde se igra „ajnc“, ili možda za desetak pris tojnih ručkova, ako ne bih jeo u kantini za vasionske istra živače. Znači mogao sam da biram jednu od tri stvari. Mogao sam da nađem drugi posao i da zaglavim ovde na neodre đeno vreme. Ili sam mogao od odletim napolje u roku od naredne tri nedelje. Ili sam mogao od svega da digenm ruke i da se vratim kući. Nijedna od ovih stvari nije bila privlačna. Ali, ukoliko ne budem trošio mnogo mn ogo ni na šta neću morati morati da donesem odluku čitavih o, dugih, dvadeset dana. Odlučio sam da prestanem da pušim kao i da se hranim po restorani ma; na taj način mogu da rasporedim svoj budžet da trošim najviše najviše devet dolara dnevno, tako da gotovinu gotov inu istrošim istrošim u isto ono vreme kad mi bude istekla uplata za boravišnu taksu. Pozvao sam Klaru. Njen glas kao i izraz lica na piezofonu bili su rezervisani ali prijateljski, tako da sam se i ja njo njoj obraćao rezrevisano, rezrevisano, ali ljubazno. N isam pom enuo

159

imenu Dorin Mekenzi. Ona, zapravo, nije bila devojka; bila je bar dvanaest godina starija od mene i već je pet puta bila napolju. Ono što je kod nje bilo uzbudljivo to je što  je  j e jed je d a n p u t zbil zb ilja ja p o s tig ti g la z g o d itak it ak.. O dn dnel elaa j e jed je d a n i po milion u Atlantu, potrošila čitavo to bogatstvo, pokušava  juć  ju ć i d a o b ezb ez b edi ed i sebi seb i karij ka rijer eruu k ao PV p evač ev ačic icaa — najm na jmila ila pisca scenarija, menadžera, propagandni tim, reklamni tim, pisce protesnih traka, članaka —• i kad to nije uspelo vratila se na Kapiju da ponovo okuša sreću. Osim toga, bila je vrlo, vrlo lepa. Ali posle dva dana provedena u boljem upoznavanju Dorine, ponovo sam pozvao Klaru preko piezofona. Ona reče: „Dođi dole“, a glas joj je zvučao zabrinuto; i ja se stvorili dole posle deset minuta, a petnaest minuta kasnije bili smo u krevetu. Nezgoda u vezi sa boljim upoznavanjem Dorine bila je u tome što sam je dobro upoznao. Ona je bila prijatna i bila je đavolski dobar pilot, ali nije bila Klara Mojnlin. Dok smo ležali u ležaljci, zajedno, preznojeni, opušteni i iscrpeni, Klara zevnu, razbaruši mi rukom kosu, odmaknu glavu i zagleda se u mene. ,,Oh, do vraga“, reče sanjivo, „čini mi se da je to ono što se zove ljubav.“ Ja galantno rekoh, „To je ono što pokreće svet. Ne, ne ,to’. T i  ga pokrećeš.“ Ona zavrte glavom sa puno sažaljenja. „Ponekad ne mogu da te podnesem“, reče .„Strelci nikada ne mogu da se slože s Blizancima. Blizancim a. Ja sam vatreni znak a ti — pa, Blizanci ne mogu da ne budu smušeni.“ „V oleo bih da ne pričaš više o tim budalaštinama“ budalaštinama“,, rekoh ja. Nije se uvredila. „Hajde da nešto pojedemo.“ Ja skliznuh preko ivice ležajke i ostadoh u stojećem polo žaju; bilo mi je potrebno da govorim, a da je ne dodirujem za trenutak. „Draga Klaro“, rekao sam, „slušaj, ja ne mogu da dozvolim da me ti izdržavaš jer će ti se to smučiti, pre ili posle — ili ako ti se ne smuči, ja ću očekivati da ti se to do godi, pa će zbog toga meni da se smuči. A ja jednostavno nemam novaca. Ako želiš da jedeš negde van kantine onda idi sama. I neću više da uzimam tvoje cigarete, tvoje piće ili tvoje čipove u kazinu. Tako, ako želiš nešto da pojedeš, samo idi, pa ćemo se kasnije naći. Možda bismo mogli da prošetamo.“ Ona uzdahnu. „Blizanci nikada ne znaju kako da postu paju s novcem“, rekla mi je, „ali mogu da budu strašno

160

ljate o tome na kakvoj podlozi je gaje. Cena je baš odgo varajuća. Ne plaća se ništa. Oni tvrde da ako se hranite isključivo u kantini, unosićete više od sto odsto svih potreb nih sastojaka. Unosićete, to je tačno, ali morate da pojedete celu količinu od svega da biste u to bili sigurni. Životinjske belančevine i biljne belančevine nisu kompletne kad se uzimaju svaka za sebe, i zato nije dovoljno ako se jede samo žele od soje ili samo puding od bakterija. Morate jesti i  jed  je d n o i d rugo ru go.. Druga stvar u vezi s hranom koju obezbeđuje Korpora cija je to što ona proizvodi đavolski mnogo metana, koji proizvodi đavolski mnogo onoga čega se svi bivši posetioci Kapije sećaju kao Kapijinog smrada. Posle krenusmo u pravcu nižih nivoa, ne razgovarajući mnogo. Pretpostavljam da smo se oboje pitali kuda idemo. Mislim, ne samo u tom trenutku. ,,Jesi li raspoložen da malo istražujemo?“ upita Klara. Uzeh je za ruku, pa smo tako šetali, zagledajući unaokolo. Takve strari su bile zabavne. Neki od starih tunela zagu šenih puzavicama bili su zanimljivi, a iza njih su se nalazili goli, prašnjavi hodnici u kojima se niko nije čak ni potrudio da zasadi bršljan. Najčešće je bilo sasvim dovoljno svetlosti koja koja je poticala po ticala od o d samih zidova, koji su jo š uvek sija sijali li onim plavkastim sjajem karakterističnim za Hiči-metal. Ranije su — ne baš nedavno, ali pre šest ili sedam godina — ljudi u njima pronalazili predmete koji su poticali od Hičija, a nikad se nije znalo kad možete da nagazite na nešto što vam može doneti novčanu nagradu. Ali to nije moglo mnogo da me zagreje, jer čoveku ništa ne prija ako ne može da bira. „Zašto da ne?“ odvratio sam, ali samo nekoliko minuta kasnije, kad sam video gde se nalazimo, rekao sam: „Hajdemo malo u muzej.“ „O, „O , pa da“ da “ , reče ona, ona , najedanput zainteresovan zainter esovana. a. „Jesi „Jesi li čuo da su uredili okruglu salu? Mečnikov mi je o tome pričao. Otvorili su je dok smo mi bili napolju.“ Tako promenismo pravac kretanja, spustismo se dva nivoa niže i izidosmo kod muzeja. Okrugla sala predstav ljala je prostoriju gotovo kružnog oblika pored samog muzeja. Bila je velika, široka preko deset metar, a da bismo mogli da je razgledamo morali smo da privežemo krila nalik nalik na Šikijeva Šikijeva,, koja k oja su bila okačena okačen a na polici pred ulazom. Ni Klara ni ja nismo ih ranije nikad koristili, ali nije bilo teško. Na Kapiji vam je pre svega telesna težina tako mala, da bi letenje bilo najlakši i najbolji način da se naokolo

161

Anglikanska crkva na Kapiji Časni Teo Derli, kapelan Parohijski pričest nedeljom u 10.30 Večernje po dogovoru Erik Menier, koji je prestao da bude moj crkveni tutor tuto r 1. decembra, ostavio osta vio je neizbrisiv trag među svecima Kapije i bezmerno nas je zadužio stavljajući nam na uslugu svoje brojne sposobnosti. Rodio se u Elstriju, u grofoviji Hertfordšir, pre pedeset jednu godinu, diplomirao pravo na Londonskom univerzi tetu, a zatim se pripremao za advokatski poziv. Posle toga je radio nekoliko godina u fabrici za proizvodnju prirodnog gasa u Pertu. Naša tuga što nas napušta, ublažena je radošću što je on sada ostvario svoju žarku želju da se vrati u svoj voljeni Hertfordšir, gde će se nakon penzionisanja posvetiti svetovnim stvarima, transcendentalnoj meditaciji i proučavanju gregorijanskog korala. Novi crkveni tutor biće izabran u prvu nedelju kada se bude sakupio kvorum od devet parohijana.

162

bila obložena šestougaonim pločama, i na svakoj od njih projektovane su slike, nismo videli odakle, možda iz digi talnog kompjutera, na ekranima od tečnog kristala. „Kako je ovo lepo!“ uzviknu Klara. Svuda oko nas nalazila se neka vrsta globarame na kojoj  je  j e p rik ri k aziv az ivan anoo šta su istr is traž aživ ivač ačii otkr ot krili ili na svoj sv ojim im p u tov to v a njima. Zvezde, magline, planete, sateliti. Ponekad je na svakoj ploči bila prikazivana zasebna slika tako da je uku pno bilo, čekaj da vidim, otprilike sto dvadeset osam poseb nih scena. Zatim, cak, sve se slike promeniše; ponovo cak, i one započeše svoje kruženje, tako da su neke scene osta  jale  ja le iste is te,, a drug dr ugee su se m enja en jale. le. P o n o v o cak, ca k, i jed je d n a cela ce la hemisfera se osvetli sa mozaičnim prikazom galaksije M-31 onako kako se vidi sa — bog zna odakle. „Hej“, uzviknuh ja, istinski uzbuđen, „ovo je divno! I bilo je. Bilo je to kao da smo bili na svim putovanjima koje su svi nebeski istraživači ikada preduzeli, a bez dirindženja, nevolja i neprekidnog strahovanja. Ovde nije bilo nikoga osim nas, a nisam mogao da shva tim zašto. Bilo je tako lepo. Pomislili biste da će ljudi čekati u dugačkom redu da ovamo uđu. Na jednoj strani poče da se prikazuje niz slika sa predmetima koje su izradili Hičiji, a koje su istraživači pronašli: molitvene lepeze u svim bojama, mašine za oblaganje zidova, unutrašnjost Hiči—brodova, neki tuneli; Klara uzviknu da je ona u njima bila, tamo na Veneri, ali ne znam kako ih je prepoz nala. Zatim se ponovo pojaviše slike iz kosmosa. Neke od njih su predstavljale poznate stvari. Prepoznao sam Plejade na jednoj slici preko šest do osam ploča, koje brzo nestadoše i na njihovom mestu se pojavi Kapija Dva sa spoljašnje spoljašnje strane, dok su dve sjajne sjajne mlade zvezde iz jata usled refleksije sijale sa obe njene strane. Ugledah nešto što je mogla biti maglina Konjska glava i jedan oblačić gasa i prašine u obliku krofne koji je bio ili Prstenasta mag lina u sazvežđu Lire ili ono što je jedan istaživački tim otk rio pre nekoliko orbita i nazvao „francuski uštipak , u prostoru oko jedne planete na kojoj su detektovana, ali ne i posećena, staništa Hičija, ispod jednog zamrznutog okeana. Proveli smo ovde oko jedan i po sat, dok nam se se ni nije je učinilo da ponovo gledamo iste stvari, a zatim odlepršasmo do izlaznog otvora, okačismo krila i sedosmo da popušimo po cigaretu cigaretu najed na jedno nom m prozirnom delu delu tunela ispred ispred muzej muzeja. a. Naiđoše dve žene za koje se nejasno pristetih da su iz

163 16 3

koštaće vas sto dolara. Sutra Sutra postavljamo siste m za emitovanje snimljenih predavanja preko piezofona, a svečano otvaranje će se organizovati pre nego što pristignu novi turisti.“ „Ovako nešto vredi toliko“, reče Klara, ali zatim pogleda u mene. Postado Po stadohh svestan svestan da sam, uprkos svemu, upravo pušio njenu cigaretu. Pošto je paklo stajalo pet dolara nisam mogao sebi da dozvolim da ih često kupujem, ali sam bio odlučio da kupujem bar jedno paklo od one dnevne svote koju sam odredio i da pazim da ona od mene uzima ono liko cigareta koliko ja uzimam od nje. „Hoćeš još da šetamo?“ upita me. „Možda malo kasnije“, odgovorio sam. Pitao sam se koliko li je muškaraca i žena nastradalo da bi snimili one divne slike koje smo gledali, jer sam se ponovo suočio s činjenicom da ću pre ili posle morati ili ponovo da se upus tim u smrtonosnu lutriju koju predstavljaju brodovi Hičija, ili da dignem ruke od svega. Pitao sam se da li će ona novina o kojoj je Mečnikov pričao stvarno nešto izmeniti u svemu tome. Sad su već svi o tome govorili; Korporacija se pri premila da sutra ovo objavi preko svih piezofona. „Sad sam se setio“, rekao sam. „Jesi li kazala da si se videla sa Mečnikovim“? „Samo sam čekala kad ćeš to da me zapitaš“, odgovorila  je.  je . „ N a r a v n o . P o z v a o m e je i reka re kaoo mi da ti je p o k a zao za o neko kodiranje u vezi s bojama, pa sam sišla dole i on mi  je održ od ržaa o isto is to pred pr edav avan anje je.. Šta m isliš is liš o tom to m e , B obe? ob e?““ Ja ugasih cigaretu. „Mislim da će svi na Kapiji početi da se otimaju o dobre letove, eto šta mislim.“ „Ali „A li možda možd a Dejn nešto zna. zna. On je zaposlen u Korpora Ko rpora ciji.“ „Ne sumnjam da zna.“ Protegoh se i zavalih, klateći se usled male sile teže i razmišljajući. „Nije on baš tako fini momak, Klaro.  M o ž d a  bi nam rekao ako naiđe nešto dobro, o čemu je on, znaš, specijalno obavešten. Ali tražiće nešto za uzvrat.“ Klara se zacereka. „On bi mi to rekao.“ „Šta hoćeš time da kažeš?“ ,,Oh, on me tu i tamo pozove. Traži sastanak.“ „Do vraga, Klaro.“ U tom trenutku već sam osetio da sam prilično razdražen. Ne baš zbog Klare i ne baš zbog Dejna. Zbog para. Zbog činjenice da ako budem hteo opet da dođem u kružnu salu iduće nedelje to će me koštati polo

,,Oh, smiri se, Bobe. Nije on tako rđav momak“, reče ona, paleći drugu cigaretu i ostavljajući kutiju na mestu gde ja mogu da je dohvatim ako budem hteo. „Sa seksualne tačke gledišta, on bi mogao da bude dosta zanimljiv. Taj sirovi, grubi, neotesani Bik — uostalom, ti možeš da mu ponudiš isto koliko i ja.“ „O čemu ti to govoriš?“ Ona je bila istinski iznenađena. „Mislila sam da ti znaš da on može i ovako i onako.“ „Nikad mi nije dao bilo kakav znak. . .“ Ali tu zastadoh, prisećaj prisećajući ući se kako je vole v oleoo da mi priđe sasvim blizu blizu kad smo razgovarali i kako mi je bilo neprijatno kad se njegov dah mešao s mojim. „Možda ti nisi njegov tip“, zacereka se ona. Ali to nije bio ljubazan smeh. Nekoliko kineskih članova posade, koji su izlazili iz muzeja, pogledaše nas pažljivo, a onda učtivo odvratiše pogled. „Hajdemo odavde, Klaro.“ Tako odosmo u „Plavi pakao“ i, naravno, ja sam insis tirao da platim za sebe. Četrdeset osam dolara profućkano za jedan sat. A nije bilo baš naročito zabavno. Najzad se nađosmo ponovo u njenoj sobi u krevetu. Ni to nije bilo toliko zabavno. Ona svađa i dalje je lebdela negde iznad nas. A vreme je proticalo. Ima ljudi koji nikada ne prevaziđu izvesnu tačku u svom emocionalnom razvitku. Takvi ne mogu da žive normalan otvoren i slobodan život uz uzajmnu toleranciju sa svojim seksualnim partnerom iole duže vreme. Nešto u njima ne može da podnosi sreću. Što je ona veća, to je oni žešće uništavaju. Lutajući unaokolo po Kapiji s Klarom, počeo sam da podozrevam da sam ja jedan od takvih ljudi. Za Klaru sam znao d a je takva. Ona nikada nikada u životu nije nije održala neku neku vezu s muškarcem duže od nekoliko meseci; to mi je sama rekla. Ja sam se kod nje već približavao rekordno dugom vremenu. I zbog toga je već počela da biva razdražena. U nekim stvarima Klara je bila mnogo odraslija i odgo vornija nego što ću ja ikada biti. Uzmite pre svega kako je ona dospela na Kapiju, na primer. Nije izvukla zgoditak koji će joj isplatiti put. Zarađivala je i štedela za kartu, s mukom, čitav niz godina. Bila je potpuno kvalifikovan pilot — kosmonaut sa ovlašćenjem da obučava druge i sa diplomom tehničkog fakulteta. Bavila se uzgajanjem riba dok nije ostvarila prihode koji su joj omogućili da živi

165 16 5

koje sam proveo u Vajomingu. (Uložila je novac u jednu fabriku za proizvodnju hrane na Veneri a celog svog života nije nije joj se desilo da uloži nijedan nijedan dolar u nešto što nije nije potpun potp unoo razumela). razumela). Kad Ka d smo putovali u svemir, svemir, ona se se računala kao stariji stariji član posade. posa de. Nju Nj u je, u stvari, Mečnikov želeo za saputnika na brodu —• nju pre svih ostalih — ne mene. Ona je bila moj instruktor! Ali uprkos tome u našim odnosima bila je isto toliko nerazumna i nepopustljiva kao što sam ja bio sa Silvijom, Dinom, Dženis, Liz, Ester ili sa bilo kojom drugom u krat kim dvonedeljnim vezama koje su se sve loše završavale tokom toko m svih svih ovih ov ih godina posle p osle Si Silv lvij ije. e. To je zbog tog a, govorila govorila  je  j e , š to j e o n a r ođen ođ enaa u znak zn akuu Stre St relca lca,, a j a sam sa m Bliza Bl izana nac. c. Strel Strelci ci su predvodnici, predvodn ici, Strel Strelci ci vole slobodu slob odu.. M i, jadni Blizan ci, prosto smo strašno smušeni i neodlučni. neodlučn i. „N ije nikakvo čudo ču do“, “, rekla rekla mi je jedno jedn o jutro ozbiljno, dok d ok smo sm o doručkovali u njenoj sobi (pristao sam da popijem samo nekoliko gut ljaja kafe), „što ne možeš da se odlučiš da ponovo kreneš napolje. Nije u pitanju samo kukavičluk u telesnom smislu, dragi Robine. Jedan deo tvoje blizanačke prirode želi da trijumfuje. Drugi deo želi da ne uspe. Pitam se kome delu ćeš dopustiti da odnese pobedu?“ Odgovorio sam joj dvosmisleno. Kazao sam: „Dušo, idi ti i udesi se.“ A ona se nasmejala i taj dan smo nekako proveli. proveli. Zabeležila je jedan pozitivan p ozitivan poen p oen,, kako kak o je želela. želela. Korporacija je, kako se očekivalo, objavila onu novost i mi se svi uskome usko mešasm šasmoo i navalismo na pretresanj pretresanje, e, pla niranje, nagađanje nagađan je i razjašnjavanje. razjašnjavanje. Bio je to uzbudljiv uzbud ljiv period. Iz podataka u kompjuterskom centru Korporacija  je odab od abra rala la d vad va d eset es et let le t o v a sa n isk is k im fak fa k tor to r o m rizi ri zikk a i izgledima na visoke zarade. Posade su se prijavile, opskrba  je u tova to vare rena na i lansira lan siranje nje je oba ob a v ljen lj enoo još jo š t o k o m te ist i stee nedelje ned elje.. A ja nisam bio ni na jednom jedn om od tih brodova, brodova , a ni nije je ni ni Klara, i mi pokušasmo da ne raspravljamo zašto. Začudo, ni Dejn Mečnikov nije krenuo na neko od ovih putovanj putovanja. a. N ešto je znao, zn ao, odno o dnosno sno rekao rekao je da zna. O dnosno nije rekao da ne zna kad sam ga ja zapitao, samo me je gledao nekako smrknuto, prezrivo i nije odgovarao. Čak i Šiki zamalo nije odleteo. Izgubio je u toku poslednjeg sata pre uzletanja u korist malog Finca, koji nikada nije uspeo da nađe nekoga s kim bi razgovarao: četiri Saudijca su htela da budu zajedno, pa su se odlučili da „peticu“ popune malim Fincem. Lujza Forhend takođe nije otputo vala, jer ona čeka da joj se vrati neki član porodice, da bi

166 16 6

Skočio sam. To je bilo iznenađenje. Još gore od toga, izdaja. Klara je znala za moju nakadašnju psihotičnu epi zodu kao i šta ja mislim o psihoterapiji. Zadržah za sebe prvih desetak stvari koje sam pomislio da joj kažem — tak ta k tičn o: „Radujem „Rad ujem se; i vreme je “ , licemerno licemerno strateški: „Radujem se, i možda bi trebalo i ja da idem, samo kad bih imao para.“ Uzdržao sam se od jedinog iskre nog odgovora, koji je bio: „Ja ovaj tvoj potez tumačim kao da ti je krivo što sam ti zavrteo glavu.“ Nisam uopšte ništa rekao i malo posle ona je nastavila: „Potrebna mi je pomoć, Bobe. Zbunjena sam.“ To me je ražalostilo i ja potražih njenu ruku. Ona je pusti da mlitavo ostane u mojoj ruci, ne uzvraćajući stisak i ne izvlačeći ruku. Rekla je: „Moj profesor psihologije  je g o v o r io d a j e to prvi prv i k ora or a k —• ne, ne , drug dr ugii kora ko rak. k. Prvi korak je da, kad imaš problem, budeš svestan da ga imaš. E, pa ja sam ga svesna već izvesno vreme. Drugi korak je odlučiti šta hoćeš. Hoćeš li da te taj problem i dalje muči, ili hoćeš nešto da učiniš? Ja sam odlučila da učinim nešto da ga se rešim.“ „Šta ćeš da uradiš?“ upitao sam, namerno neutralnim tonom. „Ne znam. Grupna terapija ne izgleda mnogo korisna. U kompjuterskom centru Korporacije ima jedan slobodan automat za ,grčenje‘. To je bilo najjeftinije.“ „Ono što je jeftino ne vredi baš mnogo“, rekoh ja. „Ja sam proveo dve godine u društvu mašina za ,grčenje‘ kad sam bio mlađi, posle. . . posle onog mog smušenog stanja. . .“ „1 od onda funkcionišeš već dvadeset godina“, reče ona sasvim razumno. ,,Ja bih se za to odlučila. Za sada, u svakom slučaju.“ Potapšah je po ruci. „Svaki korak koji preduzmeš je dobar korak“, rekao sam nežno. „Sve vreme sam imao utisak da bismo se ti i ja bolje slagali kad bi ti mogla da izbaciš iz glave one starinske gluposti o pravu koje čoveku pripada po rođenju. Svi mi to, pretpostavljam, radimo, ali bi se meni više dopadalo da se na mene ljutiš zbog mene samog, a ne zato što postupam kao zamena za tvog oca ili tako nešto.“ Ona se okrete i pogleda me. Čak i pri bledom sjaju Hiči-metala mogao sam da pročitam iznenađenje na njenom licu. „O čemu to govoriš?“ „Pa o tvom problemu, Klaro. Znam da ti je bilo potrebno mnogo hrabrosti da samoj sebi priznaš da ti je neophodna

167

što mene muči to je neodlučnost. To što sam nesposobna da donesem odluku. To što sam toliko dugo odlagala novo putovanje napolje — i, bez uvrede, što sam izabrala jednog Blizanca kao što si ti da s njim putujem.“ „Mrzim kad mi pričaš o tim astrološkim budalaštinama!“ „Ti zaista imaš smušenu prirodu, Bobe, znaš dobro da  je  j e tak ta k o . A ja se, izg iz g led le d a, njoj prikl pr iklan anja jam m . Ja tak ta k o neću ne ću da živim.“ Sad smo već bili ponovo sasvim budni i čini se da su stvari mogle krenuti dalje jednim od ova dva toka. Mogli smo se odlučiti za ,ali ti se rekla da me voliš, a ja ne mogu da podnes pod nesem em ovu ov u scenu sc enu11, što bi se verovatn vero vatnoo završilo zav ršilo ili ili sa još malo seksa ili potpunim rascepom; ili smo mogli da učinimo nešto da skrenemo pažnju sa ovog razgovora. Klarine misli su se očigledno kretale istim smerom, jer ona se izvuče iz ležajke i poče da se oblači. „Hajdemo gore u kazino“, reče ona veselo. „Osećam da ću večeras biti srećne ruke.“ Nijedan brod nije bio stigao, pa nije bilo turista. Takođe nije ni je bilo m nogo no go vasionskih vasion skih istraživa istraživača, ča, s obzirom da je veliki broj članova posade odleteo napolje tokom poslednje dve-tri nedelje. Polovina stolova u kazinu nije radila, tako da su bili prekriveni zalenim navlakama. Klara nađe jedno slobodno mesto za stolom gde se igrao „ajnc“, prijavi se za paket žetona žeto na od sto dolara, a delitelj delitelj karata mi dozvo doz voli li da sedim pored nje, iako ne igram. „Rekla sam ti daje ovo moje srećno veče“, kazala je pošto je, deset minuta kasnije već bila zaradila dve hiljade dolara više od ostalih. „Odlično ti ide“, hrabrio sam je, ali to me, u stvari, nije mnogo zabavljalo. Ustao sam i prošvrljao malo okolo. Dejn Mečnikov je obazrivo ubacivao novčiće od po pet dolara u automat, ali čini se nije bio raspoložen za razgovor sa mnom. Niko nije igrao bakaru. Rekoh Klari da ću otići do „Plavog plakla“ da popijem kafu (to košta pet dolara, ali u mrtvoj sezoni, kao što je sada, dolivali bi vam više puta besplatno). Ona mi se na brzinu nasmeši samo krajič kom lica, na dižući uopšte pogled sa karata. U „Plavom paklu“ Lujza Forhend je srkutala raketno gorivo s vodom. .. ovaj, to nije bilo pravo raketno gorivo, nego prosto nekadašnji beli viski proizveden od onoga što je slučajno dobro ponelo te nedelje u rezervoarima sa hranjivim rastvorom. Ona mi se nasmeši radosno i ja sedoh pored nje. Ona je bila, najednom mi sinu, prilično usamljena. Za

168

što sam im ja nudio. Lujza je bila sasvim drugačija. Bila  je  j e najm na jman anje je d van va n aest ae st g o d in inaa s tan ta n ja o d m ene en e i zais za ista ta vrlo vr lo privlačna. privlačna. Kao Ka o i ja, nosila no sila je samo standardno standardno odelo ode lo dobi jen  je n o o d K orp or p o raci ra cije je,, krat kr atki ki k o m b in inee z o n k oji oj i j e m o g a o da se nabavi u jednoj od tri sasvim nedopadljive boje. Ali ga je prepravila za sebe, pretvorivši radničko odelo u dvodelni komplet sa tesnim kratkim pantalonama, obnaženim strukom i širokim, dekloltiramm gornjim delom. Otkrio sam da me posmatra dok sam je premeravao, i najednom sam se zbunio. „Odlično izgledate“, kazao sam. „Hvala, „H vala, Bobe. A sve je ovo standardna standardna odeća“, odeća “, pohva poh va lila se, smešeći se.“ Nikad nisam mogla da kupim nešto drugo.“ „Nije vam ni potrebno“, rekao sam iskreno, a oua na to promem temu. „U pravo pra vo se vraća vraća jedan brod“, rekla rekla je. „D ug o je bio napolju, kako pričaju.“ Znao sam koliko je to za nju važno i to je bio razlog zašto sedi ovde u „Plavom paklu“ umesto da u ovo vreme bude u svom krevetu. Znao sam da je zabrinuta zbog ćerke, ali nije dozvolila da je to parališe. Njen stav prema lstražvaćkim letovima takođe je bio dobar. Plašila se da poleti u svemir, što je bilo razumno. Ali nije dozvolila da je to sprečava da leti, čemu sam se ja svojski divio. Čekala je samo da se neki član njene porodice vrati pre nego što se sama ponovo prijavi, kao što su se dogovorili, tako da ko god se od njih vrati, uvek ima nekoga od porodice da ga dočeka. Pričala mi je još ponešto o njihovom životu. Ranije su živeli, ukoliko se to može nazvati životom, čekajući u zasedi turiste u Venerinom „Vretenu“ i dovijajući se kako su znali, uglavnom zahvaljujući brodovima na kružnim putovanjima. Tu se moglo zaraditi mnogo novaca, ali je i konkurencija bila bi la vrlo velika. velika. Forhendovi Forhen dovi su jedno jed no vreme, vreme, kako sam saznao, izvodili izvod ili jednu jed nu tačku u baru: baru: pevali, igrali, prikazivali komične kom ične numere. Kako sam shvatio, bili su dosta dobri, bar po merilima koja važe na Veneri. Ali oko malobrojnih turista kojih  je  j e tam ta m o bi bilo lo g o t o v o p rek re k o cele ce le g o d in inee uvek uv ek se vrzm vr zmal aloo toliko ptica grabljivica koje su se otimale makar i za koma dić njihovog njihovo g mesa da prosto pro sto ni nije je postojalo po stojalo dovoljno dovo ljno hrane za sve njih. Ses i njihov sin (onaj koji je umro) poku šali su da vode ture, uz pomoć neke stare letelice koju su uspeli da kupe havarisanu, pa opravljenu. To im nije donelo neke pare. Cerke su se oprobale na raznim poslovima. Bio sam prilično siguran da je bar Lujza izvesno vreme bila

IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica A3-7, Let 022D55. Posada S. Rigni, E. Tsien, M. Sindler. Vreme u svemiru 18 dana 0 sati. Položaj u blizini Xi Pegasa A.  Re  R e zim zi m e .   „Prispeli u blisku orbitu oko jedne male planete približno udaljene 9 a.j. od glavne zvezde. Planeta je pokrivena ledom, ali smo otkrili radijaciju koja potiče od Hiči-metala sa jednog mesta u blizini ekvatora. Rigni i Meri Sindler su se spustili na povr šinu u blizini toga mesta i uz izvesne teškoće — lokacija  je  j e bil bilaa b rdo rd o v ita it a — dosp do spel elii d o jed je d n e top to p lije lij e o bl blas asti ti na kojoj nije bilo leda i gde se nalazila jedna metalna kupola. U unutrašnjosti unutrašnjosti kupole kupo le nalazio se veći bro brojj predmeta koje su načinili Hičiji, uključujući dva prazna lendera, predmete za domaćinstvo nepoznate namene i jedan svitak. Uspeli smo da prenesemo veći deo manjih predmeta u glavni brod. Pokazalo se da  je  j e nem ne m o g u će sasv sa svim im iskl is klju jučit čitii svita sv itak, k, ali smo sm o mu sma sm a njili toplotnu jačinu i smestili ga u lender do povratka. Uprkos svemu, kod Meri i Tsiena nastupili su znaci teške dehidracije i oni su bili u komi kad smo sleteli.“

Procena Korporacije: Svitak analiziran i popravljen. Novčana nagrada od 3.000.000 U.S. dolara dodeljuje se posadi uz odgovarajuće naknade za ustupljena prava korišćenja. korišćenja. Ostali artefakti još jo š nisu analizirani. analizirani. Novčana nagrada u iznosu od 25.000 U.S. dolara po kilogramu težine, ukupno 675.000 U.S. dolara, dode ljuje se u očekivanju eventualne eksploatacije.

170 170

To im nije bilo prvi put. Pre svega su se uporno borili da se otisnu sa Zemlje, kad je život na Zemlji postao toliko težak da je Venera predstavljala manje beznadežnu alter nativu. Imali su više hrabrosti i više spremnosti da se pokupe i krenu, nego bilo ko drugi koga sam imao prilike ma gde da upoznam. „Odakle vam novac za sva ta putovanja?“ upitao sam. „Pa“, reče Lujza, ispijajući do kraja čašu i gledajući na sat, ,,na Veneru smo odleteli najjeftinijom mogućom kla som. Sa još dve stotine dvadeset imigranata, spavali smo na bočnim ispustima na zidu, čekali u redu za toalet u kome smo se mogli zadržavati sam po dva minuta, jeli presovanu suvu hranu i pili već upotrebljavanu vodu. Bio  je t o vraš vr aški ki gada ga dann nači na činn da se p o tro tr o ši četr če trdd eset es et hi hilja ljada da dola do lara ra po osobi. Srećom, deca još nisu bila rođena, osim Heta, a on je bio mali, pa je putovao u četvrt cene.“ „Het je vaš sin? Šta. . .“ „Umro je“, reče ona. Čekao sam da nastavi, ali kad je progovorila, njene reči su bile: „Trebalo bi da su do sada primili izveštaj sa broda preko radio-veze.“ „Objavili bi preko piezofona.“ Ona klimnu glavom i za trenutak je izgledala zabrinuta. Iz Korporacije uvek objavljuju rutinske izveštaje o vezama uspostavljenim sa brodovima koji se vraćaju. Ako nemaju vezu — e pa, mrtvi vasionski istraživači ne javljaju se preko radio-veze. Zato sam joj odvraćao odvraća o pažnju od njenih briga briga time što sam joj ispričao o Klarinoj K larinoj odluci da ide ide na „grčenje“ Ona je slušala, a zatim je stavila ruku preko moje i rekla: „Nemojte se uvrediti, Bobe. Da li ste ikada pomišljali da i sami odete na ,grčenje1?“ „Nemam ja za to para, Lujza.“ „Čak ni za grupnu terapiju? Postoji jedna družina za primitivno vrištanje na nivou Darling. Ponekad ih možete čuti. A ima oglasa za svakojake grupe — TA, elektrošok terapija, socijalizacija. Razume se, mnogi od njih su možda odleteli napolje.“ Ali njena pažnja nije bila usredsređena na mene. Sa mesta gde smo sedeli mogli smo da vidimo ulaz u kazino, gde je  je  j e d a n o d krup kr upije ijeaa z a in inte tere reso sovv a n o razg ra zgov ovar arao ao sa jed je d n im članom posade kineskog patrolnog broda. Lujz Lujzaa je ukočeno uk očeno gledala u tom pravcu. „Nešto se događa“, rekao sam. Hteo sam da dodam: „Hajde da pogledamo“, ali Lujza se pre mene digla sa sto

171

 ja u sta st a o , a pred pr ed njim nji m j e b ilo il o n e k o lik li k o č ip ipoo v a o d dvad dv ades eset et pet dolara. A usred njih nalazio se Šiki Bakin, koji je stajao na naslonu deliteljeve stolice i nešto pričao. „Ne“, upravo  je  j e reka re kaoo kad ka d sam sa m ja p riša ri šaoo , „ n e znam zn am im imen ena. a. A li sigur sig urno no  je  j e , p e tic ti c a“. a“. “ „1 svi su još živi?“ upita neko. „Koliko znam. Zdravo, Bobe, Lujza.“ On nam učtivo klimnu glavom. „Vidim da ste već čuli?“ „Zapravo ne“, reče Lujza, pružajući se nesvesno da me uhvati za ruku. „Samo da je jedan brod prispeo. A ne znate imena?“ Dejn Mečnikov iskrenu vrat i prostreli je očima. „Imena“, zareža on. ,,Šta se koga tiče? Nije niko od nas, a to je ono važno. A ulov ulov je m oćan.“ oća n.“ On ustade. ustade. Već mi je odmah odma h bilo  jas  ja s n o k o lik li k o je veli ve likk i n jego je govv bes: be s: b io j e zab za b o r avio av io da p o k u pi svoje čipove sa kartaškog stola. „Odoh ja tamo dole“, izjavio je. „Želim da vidim kako izgleda dobitak kakav se ostvaruje jednom u životu.“ Posade iz prethodnih brodova zatvorile su prilaz prista ništu, ali jedan od stražara bio je Frensi Ereira. Oko stotinu ljudi stajalo je pored okna, a njih je trebalo da zadrže Ereira i samo još dve devojke iz američkog patrolnog broda. Mečnikov se progura do same ivice okna, zavirujući naniže, pre nego šta ga je jedna od onih devojaka odatle oterala. Videsmo kako razgovara sa nekim istraživačem sa pet narukvica. U međuvremenu, do nas dopreše odlomci raznih priča: „. . . gotovo mrtvi. Nestala im je voda.“ ,,A! Samo iscrpen iscrpeni. i. Oporaviće se. se. . . “ „. . . u najmanju ruku bonus od deset miliona dolara, a onda naknade za ustupljena prava!“ Klara uhvati Lujzu Lujzu za lakat i progura pro gura je napred. Ja krenuh za njima prokrčenim putem. „Da li neko zna ko je bio u brodu?“ zapita ona odlučno. Ereira se umorno nasmeši na nju, meni klimnu glavom, i reče: „Još ne, Klaro. Sad ih pretresaju. Ali, mislim da će sve biti u redu.“ Neko iza mene doviknu, „Šta su pronašli?“ „Predmete. Nove, to je sve što znam.“ „Ali to je bila ,petica*?“ zapita Klara. Ereira klimnu potvrdno, zatim zaviri u okno. „U redu“, reče, „sad, molim vas odmaknite se, prijatelji. Nekoga upravo donose gore.“ Mi se pomerismo sasvim malkice unazad ali to je ionako

172 172

medicinskom pomoćnicom koja ga je pridržavala da ne padne. Lice mi je bilo poznato, ali ime nisam znao; video sam ga na jednoj oproštajnoj večeri, možda i na nekoliko, omanji, postariji postariji Crnac koji je išao napolje nap olje dva ili ili tri puta puta bez uspeha. Oči su mu bile otvorene i prilično bistre, ali  je izg iz g led le d ao besk be skra rajn jnoo um umor oran an.. P o g led le d a o j e b ez izne iz nena nađe đenj njaa gomilu oko okna, a onda je iščezao iz našeg vidnog polja. Osvrnuo sam se i video da Lujza tiho plače, zatvorenih očiju. Klara ju je držala zagrljenu jednom rukom. Kako se gomila ljudi komešala, ja uspeh da se nađem pored Klare, i pogledah pog ledah je upitno. upitno . „ ,Petica’ ,Petica ’ “, reče reče ona tiho. „Njena „Njen a ćerka bila je u trojci.“ Znao sam da je Lujza to čula, pa je potapšah po ruci: „Žao mi je, Lujza.“ A onda se našlo jedno slobodno mesto na ivici okna i ja zavirih naniže. Video sam na brzinu kako izgleda deset ili dvadeset miliona dolara. Bio je to denjak šestougaonih sanduka, načinjenih od Hiči-metala, najviše pola metra u dužinu i manje od toga to ga u visinu. visinu. Onda Frensi F rensi Ereira Ereira poče po če da moljaka. „Hajde, Bobe, malo natrag, natrag, molim te.“ I ja se povukoh koji korak od okna dok se sledeći vasionski istraživač u bolničkom odelu peo naviše. Ona me nije videla dok je prolazila pored nas; u stvari žmurila je. Ali ja sam je video. Bila je to Šeri.

Dvadeset prva glava

„Osećam se prilično glupo, Sigfride“, kažem. „Na koji način bih mogao da ti pomognem da se osećaš udobnije?“ „Kad bi pao mrtav.“ Preuredio je celu sobu u stilu dečjih  jasl  ja slic icaa , za im imee svet sv eta. a. A najg na jgor orii d eo u njoj je sam sa m Sigfri Sig frid. d. Ovog puta me iskušava nekakvom surogat-majkom. Leži sa mnom na dušeku, velika, napunjena lutka, veličine ljud skog bića, topla, meka, napravljena od nečega nalik na peškir za kupanje napunjen penom pen om.. Prijatna Prijatna je na dodir, dodir, ali... „Čini mi se da ne želim da sa mnom postupaš kao sa novorođenčetom“, izjavljujem, a glas mi je prigušen  jer  je r sam sa m lice lic e zari za rioo u peškir. pešk ir. „Samo se opusti, Robi, Sve je u redu.“ „Vraga je u redu.“ On prvo ćuti, a zatim me podseća: „Hteo si da mi pričaš 0 svom snu.“ „Aha.“ „Pardon, Robi?“ „Hoću da kažem da, u stvari, ne želim o njemu da pričam. Pa ipak“, kažem brzo, sklanjajući peškir s lica, „mogu baš 1da uradim ono što želiš. Sanjao sam Silviju, odnosno tako nekako.“ „Tako nekako, Robi?“ ,,Pa eto, ona nije ličila na sebe, sasvim. Više je bila — ne znam, kao neko stariji, čini mi se. Nisam mislio na Sil viju vi ju godinama, zais zaista ta.. Oboje Oboje smo bil bilii d e c a .. . “ „Molim te nastavi, Robi“, kaže on malo posle. Ja ga zagrlim, gledajući gledajući prilično zadovoljn zado voljnoo u poster na zidu sa naslikanim cirkuskim životinjama i klovnovima. Ova soba ni najmanje ne liči na bilo koju spavaću sobu u kojoj sam spavao kao dete, Ali Sigfrid već dovoljno toga zna o meni i nema potrebe da mu to ponavljam. „Tvoj san, Robi?“ „Sanjao sam da radimo u rudniku. To, u stvari, nije bio

174

„Slušaj, nemoj da me guraš u neke tvoje simbole, Sigfride. Znam ja šta su vaginalne predstave i sve ostalo. Kad k až em ,nestao1 ,ne stao1,, hoću da kažem, da je tunel počinjao na mestu mestu gde sam ja stajao i vodio nekuda odatle.“ Oklevam, a onda mu saopštavam ono najgore. „Onda se tunel obrušio. Silvija je bila uhvaćena u klopku.“ Uspravljam se na dušeku. dušeku. „Ono „O no što se tu ne ne slaže“, objaš njavam, ,,to je da se to u stvari nije moglo dogoditi. Tuneli se kopaju samo da bi se postavio eksploziv kako bi se škriljac rastresao. Stvarni rad u rudnicima sastoji se samo od zgrtanja lopatom. Silvijin posao nikada je ne bi doveo u takvu situaciju.“ „Mislim da nije važno da li se to stvarno moglo dogoditi ili ne, Robi.“ „Valjda je tako. Pa eto, Silvija se našla zarobljena u obrušenom obru šenom tunelu. Video sam kako se gomila škrilj škriljca ca pomiče. To, u stvari, nije bio škriljac. Bilo je nešto pepeljasto, kao papirići. Ona je u rukama imala lopatu i kopala je da se odatle izvuče. izvuče. Pomislio Pom islio sam sam da će se sve dobro dob ro svršit svršiti. i. Kopala  je  j e u d o b r o m prav pr avcu cu.. Č eka ek a o sam sa m da o d a n d e iziđ iz iđe. e. . . ali ona nije izašla.“ Sigfrid, u svojoj inkarnaciji plišanog mede, leži u mom naručju, topao i pun iščekivanja. Prijatno je imati ga pored sebe. Razume se, on nije stvarno tu. On nije stvarno nigde, osim možda mo žda u kompjuterskom kom pjuterskom centru u Vašington Vašing ton Hajtsu, gde se nalaze velike mašine. Ja pored sebe imam samo ter minal njegove udaljene udaljene ulazne ulazne jedinice, u zekinom zekino m kostimu. „Ima li još nešto, Robi?“ „Zapravo nema. Nije deo ovog sna, u svakom slučaju. Ali. . . eto, nešto osećam. Osećam kao da sam udario Klaru po glavi da bih je sprečio da iziđe. iziđe. K ao da sam se se plašio plašio da će ostatak tunela da se sruši na mene.“ „Šta misliš pod time ,osećam', Robe?“ „Ono što sam rekao. To nije bilo u snu. Nego sam prosto osetio — ne znam.“ On čeka, zatim pokušava na drugi način da dozna. „Bobe,  jesi  je si li sves sv esta tann da j e im imee k o je si up upra ravo vo p o m e n u o b ilo il o ,K lar la r a‘ a ne ,Silvija“?“ „Stvarno? To je čudno. Ne znam zašto bih.“ On čeka, zatim me malo podstiče. „Šta se onda dogodilo, Robe?“ „Onda sam se probudio.“ Okrećem se na leđa i gledam u plafon, koji je sastavljen od pločica na koje su nalepljene svetlucave petokrake zve-

175

Gore u rupama gde su se Hiči skrivali, Gore u pećinama koje zvezdama brode, Gamižući tunelima koje su oni probili i njima gamizali, Viđajući rane koje od Hičija vode, Mi se probijamo! Maleni, nestali Hičiji, mi vas tražimo.

176

„K ad bi m ogao og ao“, “, kažem ja, „ja bih te do sada već naterao naterao da to učiniš.“ učin iš.“ Još uvek imam kod sebe malo ma lo parče parče hart hartij ijee koja mi mnogo znači. „Čini mi se“, kaže on. ,,da se do nečega može stići. Time hoću da kažem da mi se čini da u tvojoj glavi ima nešto o čemu ne želiš da misliš, a s čim je ovaj san u vezi.“ „Nešto u vezi sa Silvijom, za ime božje? To je bilo pre  to lik li k o g o d ina in a . “ „To, zapravo, nije važno, zar ne?“ „O, dovraga. Gnjaviš me, Sigfride! Zaista me gnjaviš!“ Potom nešto razmišljam. „Slušaj, počinjem da se ljutim. Šta to znači?“ „Šta ti misliš da znači, Robe?“ „Kad bih znao, ne bih morao tebe da pitam. Pitam se nešto. Da li ja to pokušavam da se izvučem? Počinjem da se ljutim zato što si dospeo na neki trag?“ „Molim te nemoj da razmišljaš o načinu na koji se to zbiva, Robe. Prosto mi reci kako se osećaš.“ „Osećam da sam kriv“, odvraćam smesta, a reči kao da su same od sebe nadošle. „Kriv zbog čega?“ „Kriv zbog... Nisam siguran.“ Podižem ruku da pogle dam na sat. Preostalo nam je još dvadeset minuta. Đavolski mnogo stvari može se dogoditi za dvadeset minuta i ja počinjem da razmišljam da li imam želju da me on zaista uzdrma. Imam ugovorenu partiju bridža za danas posle podne i dobre izglede da uđem u finale. Ako ne zabrljam. Ako sačuvam potrebnu koncentraciju. „Pitam se da li ne bi trebalo da odem danas ranije, Sig fride“, kažem. „Kriv zbog čega, Robe?“ „Nisam siguran da bih mogao da se setim.“ Gladim zekin vrat i kikoćem se. „Ovo je stvarno prijatno, Sigfride, mada mi je bilo potrebno malo vremena da se naviknem.“ „Kriv zbog čega, Robe?“ Ja dreknem: dreknem: „Zbog „Z bog toga što sam je ubio, ti kretenu! kretenu!““ „Misliš u snu?“ „Ne! Istinski. Dva puta.“ Svestan sam da teško dišem i znam da Sigfridovi senzori to registruju. Trudim se da se kontrolišem, kako on ne bi dobio neke glupe ideje. Ponavljam u mislima ono isto što sam upravo rekao, da bih se sredio. „To jest, u stvari nisam ubio Silviju. Ali sam pokušao! Jurio sam je s nožem u ruci!“ Sigfrid, mirnim, pouzdanim glasom: „Piše u tvojoj isto-

177

„Da li si, u stvari, uopšte, upotrebio nož?“ Upotrebio? Ne. Bio sam suviše lud. Bacio sam ga na pod, ustao i udario je pesnicom.“ „Da si zaista pokušao da je ubiješ, zar ne bi upotrebio nož?“ „H a!“ Samo što to zvuči zvuči više više kao „aha“ „ah a“ ; kao ona reč reč koju ponekad nađete napisanu kao ,,pih“. „Samo bih voleo da si bio tamo kad se to dogodilo, Sigfride. Možda bi uspeo da ih odgovoriš od toga da me strpaju.“ Čitava ova seansa pokvarila se. se. Znam Z nam da je uvek pogrešno pog rešno kad mu pričam pričam o svojim svojim snovima. On ih izvrće. izvrće. Uspravljam se na dušeku i prezrivo gledam u luđački nameštaj, koji  je Si Sigf gfrid rid smis sm islilioo da bi m eni en i u g o d io, io , i odlu od luču čuje jem m da m u sve kažem, sasvim otvoreno. „Sigfride,“ kažem, ,,s obzirom da si kompjuter, dobar si ti momak i ja sam zadovoljan ovim seansama s tobom u intelektualnom smislu. Ali pitam se da li nismo nekako već sve iscrpli. Ti samo nepotrebno izazivaš stari bol i dati pošteno kažem ne znam zašto ti dopuštam da me mučiš.“ „Tvoji snovi su puni patnje, Bobe.“ „Onda je pusti da ostane u mojim snovima. Ne želim da se vraćam na sva ona stara lupetanja koja su mi nekad pričali u Institutu. Možda stvarno želim da spavam sa svojom majkom. Možda zaista mrzim svog oca zato što  je um umro ro i n apu ap u stio st io me. me . Pa šta?“ šta ?“ „Znam da je to retoričko pitanje, Bobe, ali s ovim stva rima treba postupati tako što ćeš ih otvoreno ispričati.“ „Zašto? Da bi me bolelo?“ „D a bi unutrašnj unutrašnjii bol izišao iziša o napolje napolje tako da m ožeš s njim da se obračunaš.“ „Možda bih sve u svemu bilo jednostavnije kad bih odlu čio da i dalje osećam mali bol unutra. Kao što ti kažeš, ja sam dobro kompenzovan, je 1’ tako? Ne poričem da mi sve ovo na neki način koristi. Ima dana, Sigfride, kad mi se posle završene seanse raspoloženje istinski popravi. Odla zim odavde sa puno novih misli u glavi, a sunce se presijava na kubetu i vazduh je čist i svi kao da se na mene smeše. Ali u poslednje vreme nije tako. U poslednje vreme mi se čini da je vrlo dosadno i neproduktivno i šta bi ti rekao kad bih ti ja kazao da želim sve to da batalim?“ „Rekao bih da o tome ti treba da odlučiš, Bobe. Kao i uvek.“

178

 je to bil bilaa sam sa m o jezi je zičk čkaa omaš om aška ka.. Sad Sa d zais za ista ta m oram or am da id idem em,, Sigfride.“ Zadržavam se u sobi za oporavak koliko da prođe pred viđeno vreme, jer u stvari nemam od čega da se oporavljam. Osim toga jedva čekam da odem odavde. On i njegova glupa pitanja. Ponaša se tako mudro i superiorno, ali šta može da zna jedan plišani meda?

Dvadeset druga glava

Vratio sam se u svoju sobu te večeri, ali mi je bilo potrebno mnogo vremena da zaspim; a Šiki me je rano probudio da bi mi ispričao šta se događa. Bilo je samo troje preživelih, a iznos njihove novčane nagrade bio je već objavljen: objavljen: sedam naest miliona pet stotina pedeset hiljada dolara. Plus nak nade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava. Ovo mi rastera sanjivost iz očiju. ,,Za šta?“ Šiki odgovori, „Za dvadeset tri kiiograma nađenih pred meta. Oni smatraju da je to alatni pribor. Možda za pop ravku ravku brodova, brodov a, pošto p ošto su ga tamo i našli, našli, u jednom lenderu lenderu na površini planete, na koju su se spustili. Ali u svakom slučaju to jesu nekakve alatke.“. „A latke.“ latk e.“ Ja Ja ustadoh ustado h iz postelje, postelje, oslobodih oslob odih se Šiki Šikija ja i odgegah kroz tunel do zajedničkog kupatila, razmišlja  jući  ju ći o alat al atka kam m a. A latk la tkee m ogu og u m n o g o tog to g a da znač zn ače. e. A latk la tkee bi mogle da predstavljaju ključ za otvaranje pogonskih uređaja u brodovima koje su napravili Hičiji, a da pri tom sve unaoklo unao klo ne eksplodira. eksplodira. Alatke Alatk e bi mogle da znače da ćemo najzad utvrdili kako pogonski uređaji funkcionišu, pa ćemo ćem o ih i sami izrađivati. Alatke Alatk e bi mogle mo gle da znače gotovo bilo šta, a ono što su izvesno značile to je bila isplata u gotovom goto vom bonusa od o d sedamnaest miliona miliona pet stotina stotina pedeset pedeset hiijada hii jada dolara, dolara, ne računaj računajući ući naknade za ustupljena ustupljena m ate rijalna prava korišćenja, podeljena na tri dela. Od kojih je jedan mogao biti moj. Teško je izbiti sebi iz glave cifru od $ 5.850.000, (ne uzi majući u obzir naknade za ustupljena prava korišćenja) kad pomislite da ste mogli, da ste samo bili malo mudriji u izboru svoje prijatelji prijateljice, ce, tu sumu sad imati u džepu. Reci R eci mo šest miliona dolara. U mojim godinama i sa mojim zdravstvenim stanjem mogao bih da uplatim ceo iznos za komplet medicinskih usluga, što je bilo upola manje od ukupne sume i što bi uključilo sve laboratorijske probe,

180

BELEŠKA O NEUTRONSKIM ZVEZDAMA  Dr.  D r. Asm As m enio en ion. n.  E sad, imate zvezdu koja je potrošila svoje gorivo i ona klone. Kad kažem „klone“, mislim toliko se stisne da se sve ono što je možda započelo kao masa i zapremina jednog sunca stisne u loptu prečnika otprilike deset kilometara. To se zove gustina. Kad bi vam nos bio napravljen od onoga od čega je napravljena neutronska zvezda, Suzi, težio bi više od čitave Kapije.  Pita  P itan n je. je .  Možda bi težio čak više nego ti, Juri?  Dr.  D r. Asm As m enion en ion..  Nemojte da pravite viceve na času. Nastavnik je osetljiv. U svakom slučaju, dobri podaci zabeleženi izbliza o nekoj neutronskoj zvezdi vredeli bi mnogo para, ali ja vam ne bih savetovao da upotrebite lender da biste ih sakupili. Potrebno je da budete u potpuno oklopljenoj petici, a i tada ja ne bih prišao mnogo bliže nego što iznosi jedna desetina a.j. I osma trajte. Izgledaće kao da biste joj mogli prići bliže, ali njena gravitaciona sila je strašna. Vidite, to je praktično prak tično samo jezgro. jezg ro. Najstrmiji gradijent gravita cione sile koji ćete ikad videti, osim ukoliko slučajno ne dospete u bliznu kakve crne rupe, sačuvaj bože.

181 18 1

nih vasionskih istraživača), obezbedio bih redovne prihode od učestvovanja u reklamama na PV, zatim žene, hranu, kola, putovanja, žene, slavu, žene. . . i, uz to, uvek bi pris tizale novčane naknade nakn ade za ustupljena materijal materijalna na prava. prava. One bi mogle iznositi bog-će-ga-znati koliko, zavisno od toga šta oni tamo uspeju da s tim alatkama urade. Ono što je Šeri otkrila, to je, u stvari, ono što Kapija predstavlja: ćup pun zlata na drugom kraju duge. Bio mi je potreban čitav sat da stignem do bolnice, idući samo kroz tri tri tunela i spuštaj spuštajući ući se se pet nivoa nivo a kroz okno. okno . Stalno sam se predomišljao i vraćao nazad. Kad sam konačno uspeo da očistim dušu od zavisti (od nosno, da je bar tako zatrpam da mi se čimlo da se neće videti) i stigao do prijavnice, rekli su mi da Šeri još spava, „Možete da uđete“, reče glavni bolničar. „Ne bih želeo da je probudim.“ „Ne verujem da biste uspeli“, odvrati on. „Naravno, nemojte ništa folirati. Ali posetiocima je dozvoljeno da kod nje uđu.“ Nalazila se u donjem ležaju u sobi sa dvanaest postejla, od po tri na sprat. Još tri-četiri ležaja bila su zauzeta, od čega su dva bila izolovana zavesama od mlečno bele plas tike kroz koju se samo naziralo. Nisam znao ko se iza njih nalazi. Što se tiče Šeri, ona je sasvim mirno počivala, sa  jed  je d n o m ruk ru k om isp is p o d g lave la ve,, lepe le pe o č i b ile il e su joj zakl za klop oplj ljen ene, e, a snažna brada sa rupicama u sredini oslanjala se na ručni zglob. Dva njena saputnika bila su u istoj sobi, jedan je spavao, a drugi je sedeo ispod holograma sa saturnovim prstenovima. Njega sam već sreo jednom ili dva puta, Kubanac ili Venecuelanac ili tako nešto iz Nju Džerzija. Jedino sam se setio da su ga zvali Meni. Porazgovarali smo malo i on je obećao o bećao da će reći reći Šeri Šeri da da sam dolazio. dola zio. Izišao sam i otišao da popijem kafu u kantini, razmišljajući o njihovom putu. Stigli su u blizinu neke sićušne, hladne planete, sasvim udaljene od nekakve narandžasto-crvene ugljenisane K-6 zvezde, i po Menijevoj priči nisu čak bili sigurni da li se uopšte uopš te isplati sletati, na površinu. pov ršinu. Instrumenti Instrumen ti su beležili beležili radijaciju koja potiče od Hiči-metala, ali ne jaku; a gotovo čitava površina, kako se činilo, bila je prekrivena naslagama suvog suvo g ugljen-dioksida. ugljen-d ioksida. Meni Men i je ostao u orbiti. orbiti. Šeri Šeri i ostala trojica spustili su se na površinu, otkrili jedno stanište Hičija, otvorili ga sa velikim naporom, i kao i obično, našli

182 182

bilo je već prekasno. Smrzli Smrzli su se. Šeri i još jo š jedan član posade pokušali su da ih uvuku u svoju kapsulu; sve to mora daje bilo strašno mučno i jezivo i na kraju su morali da odus tanu. Onaj Onaj drugi drugi član član posade otiša o je još jo š jedanput jedanp ut do napuš tenog lendera, pronašao u njemu alatni pribor, uspeo da ga dovuče do njihove kapsule. Onda su uzleteli, ostavljajući dva leša, smrznuta i nema. Ali bili su prekoračili predvi đeno vreme boravka i kad su se spojili sa orbiterom fizički su bili potpuno slomljeni. Nije sasvim jasno šta se posle toga dogodilo, ali su očigledno bili zaboravili da zatvore hermetički sistem za dovod vazduha u lenderu pa su ostali bez velike količine vazduha; zbog toga su na povratku živeli žive li na smanjenoj smanjenoj dozi kiseonika kiseo nika.. Onaj Onaj drugi čovek čo vek je gore prošao od Šeri. Svi su izgledi da je pretrpeo trajno oštećenje m ozga, tako da mu onih $ 5.850.00 neće n eće biti biti od velike kori koristi sti.. Ali Šeri će, kažu, biti sasvim dobro čim se oporavi od obične iscrpenosti. .. Nisam im zavideo na putovanju. Zavideo sam im samo na novčanoj nagradi. Ustao sam da donesem sebi još jednu kafu iz kasine. Noseći je napolje u hodnik gde je bilo nekoliko klupa ispod zasađenih puzavica, shvatio sam da me nešto kopka. Nešto u vezi s tim putovanjem. U vezi sa činjenicom činjenicom da je to bio pravi rekord, rekor d, najuspešnije najuspešn ije putov put ovan anje je u istoriji Kapije. . . Bacih kafu, zajedno sa šoljom, u jednu jamu za otpatke ispred kasine i uputih se u učionicu. Bila je udaljena samo nekoliko minuta odatle u i njoj nije bilo nikoga. To mi  je o d g o v a r a lo; lo ; ni nisa sam m j o š b io spre sp rem m an da m a k o m e isprič isp ričam am ono što mi je palo na pamet. Potražih preko piezofona broj ulaznih informacija i dobih podatke o putanji Šerinog leta; oni su, razume se, bili dostupni javnosti. Onda sidoh do kapsule za trenažu i opet sam imao sreće da tamo ne bude nikoga, tako da otkucah podatke na uređaju za biranje kursa. Razume se, povoljne boje se smesta pojaviše, a kad sam pritisnuo dugme za preciznu regulac regulaciju iju čitava čitava komandna kom andna tabla postade svetio ružičasta, osim jedne trake duginih boja duž ivice. U plavom delu spektra nalazila se samo jedna tamnija linija. Aha, Aha , pomislih, po mislih, toliko o Mečnikovoj teorij teorijii u vezi sa sa znacima znacima opasnosti. Na ovoj misiji izgubili su četrdeset odsto posade, a to je p o mom m om mišlje mišljenj njuu znak znak d aje aj e reč reč bil bilaa o sasvim sasvim opasnom putovanju; ali prema onome što mi je on rekao, pri onim

183 18 3

Samo što u ovom žutom delu spektra uopšte nije bilo crta. Postojale su dve debele, crne, „apsorpcione“ linije. To je bilo sve. Zakočih uređaj i zavalih se u fotelju. Znači tako, veliki umovi su zatresli goru i opet se rodio samo miš; ono što su oni protumačili kao znak bezbednosti nije, u stvari, značilo da ste bezbedni, a ono što su oni protumačili kao izglede na dobru dobit, činilo se nije imalo nikakve veze sa prvom misijom u toku od više od godinu dana koja je stvarno donela bogatstvo. Znači, opet sve ispočetka i opet u ono isto stanje straha. Sledeća dva-tri dana nisam se mnogo mešao sa drugima. Smatra se da ima osam stotina kilometara tunela u utrobi Kapije. Čovek bi pomislio da ih ne može biti toliko u ovoj malenoj malenoj grudvi od kamena koja u prečniku prečniku ima samo sam o oko deset kilometara. A povrh svega, samo oko dva procenta Kapije ispunjeno je vazduhom; ostalo je čvrsto stenje. Prokrstario sam dobar deo od ovih osam stotina kilometara. Nisam se bio sasvim odsekao od društva ljudi, samo ga nisam namerno tražio. S vremena na vreme viđao viđa o sam Klaru. Klaru. Lutao sam unakolo sa Šikijem kad je bio slobodan, mada  je to za njeg nj egaa b ilo il o zam za m o rno rn o . P onek on ekaa d sam sa m lu lunj njao ao sam sa m , p o n e kad sa usputnim poznanicima, ponekad sam se priklju čio nekoj grupi grupi turista. Vodiči su me poznavali pozn avali i nisu imali imali  na poljul  ul   mada ništa protiv da pođem sa njima (bio sam  napolj nisam nosio narukvicu), sve dok nisu uvrteli u glavu da se i sam nosim mišlju da postanem vodič. Onda su se pona šali manje ljubazno. Bili su u pravu. Nosio sam se tom mišlju. Pre ili posle moraću nešto da preduzmem. Moraću ili da poletim u sve mir, ili da idem kući; a ako želim da odložim donošenje odluke o ovim dvema podjednako stravičnim stvarima, moraću bar da odlučim da pokušam da zaradim dovoljno za opstanak. Kad je Šeri izišla iz bolnice, priredili smo joj istinski ludu zabavu, u kojoj smo spojili doček, čestitanja i oproš taj, jer Šeri se sledećeg dana vraćala na Zemlju. Bila je isrcpena ali vesela; kako nije bila raspoložena da igramo, sedeli smo u hodniku i ona me je čitavih pola sata grlila, govoreći da ću ću joj nedostajati. nedo stajati. Bio sam se dobro dob ro natreskao. Prilika Prilika  je b ila il a p o v o ljn lj n a ; pi piće će je služ sl užen enoo b esp es p latn la tnoo . R aču ač u n su pl plat atililii Šeri i njen prijatelj Kubanac. U stvari, bio sam toliko pijan da upošte nisam uspeo ni da se pozdravim sa Šeri, jer sam

BELEŠKA O MOLITVENIM LEPEZAMA

 Pita  P itan n je. je . N iste nam ništa rekl reklii o molitvenim m olitvenim lepezama lepezama Hičija, a njih od svega što smo videli ima najviše.  Pro  P rofe feso sorr H egra eg ram m e t.   Šta biste želeli da vam kažem, Suzi?  Pita  Pi tan n je. je . Pa eto, ja znam kako one izgledaju.  Nekako kao uvijen kornet za sladoled načinjen od kristala. Svih različitih boja kristala. Ako je držite uspravno i pritisnete je palcem, otvara se kao lepeza.  Pro  P rofe fess o r H e g ram ra m et. et .   Toliko i ja znam. One su anali zirane, kao i vatreni biseri i krvavi dijamanti. Ali  čem u  su namenjene. Po mom nemojte mene da pitate  čemu mišljenju, Hičiji se nisu njima hladili, a takođe mislim da im nisu služile služile za molitvu; mo litvu; tako tak o su ih ih prosto pros to nazval nazvalii prodavci pomodnih sitnica. Hičiji su ih ostavili za sobom na sve strane, čak i pošto su sve drugo doveli u red. Pretpostavljam da su imali neki razlog. Ja ne znam koji je to razlog bio, ali ako ikad utvrdim, reći ću vam.

185 18 5

Kad sam povratio, u glavi mi se izbistrilo. Izišao sam iz toaleta i naslonio se na zid, zario lice u bršljan, teško dišući, dok mi malo pomalo dovoljna količina kiseonika nije dospela u krvotok, tako da sam bio u stanju da prepoznam Frensija Ereiru koji je stajao pored mene. Čak sam rekao, „Zdravo, Frensi.“ On se nasmeši, izvinjavajući se. „Ovaj zadah. Bilo je prilično neprijatno.“ „Izvinjavam se“, rekoh uvređeno, a on se iznenadi. ”,Ne, ne znam šta hoćeš da kažeš. Ja sam hteo da kažem da’je vazduh u patrolnom brodu stvarno gadan, ali svaki put kad sam na Kapiji Ka piji pitam se kako ka ko ovde izdržavate. A u onim prostorijama. . . fuj!“ „Ne vređam se ja“, rekoh uobraženo, tapšući ga po ramenu. „Moram da se pozdravim sa Šeri.“ „Ona je već otišla, Bobe. Umorila se. Odveli su je natrag u bolnicu.“ ,,U tom slučaj slučaju“ u“,, reka rekaoo sam, „sam o ću se s tobom tob om pozdra viti.“ Nak N aklon lonio io sam se se i oteturao niz tunel. Vrlo je nepri  jatn  ja tn o kad ka d si pi pija jann pri g o t o v o nu nulto ltojj sili teže te že.. O seća se ćašš kako ka ko čezneš za onih pouzdanih sto kilograma čvrste mase koja bi te prikovala za tle. tle. D ozna oz naoo sam sam iz onoga on oga što su mi kasnije ispričali, da sam uspeo da istrgnem iz zida celu policu s bršljanom, a po onome što sam osećao sledećeg  jutr  ju traa shv sh v a tio ti o sam sa m da sam g lav la v om tres tr esnn u o o n e što št o d o v o ljn lj n o tvrdo da mi se pojavi crvenkasta modrica veličine uveta. Shvatih toliko da Frensi ide iza mene i pomaže mi da odr žavam ravnotežu, a otprilike na pola puta do sobe postadoh svestan da me još neko drži za ruku. Pogledao sam, a to  je bi bila la K lara la ra.. Seća Se ćam m se sasv sa svim im k roz ro z m aglu ag lu da me je n eko ek o smestio u krevet, a kad sam se probudio sledećeg jutra, očajno mamuran, zapanjio sam se kad sam video da je Klara pored mene u postelji. Ustadoh što sam mogao pažljivije i krenuh u kupatilo, pošto sam najhitnije morao još da povraćam. Zadržah se unutra dosta dugo i na kraju se ponovo istuširah, po drugi put za četiri dana, što je strašan luksuz imajući u vidu moje finansijsk finan sijskoo stanje. stanje. Ali sad sam se se osećao ose ćao nešto ne što bolje i kad sam se vratio u sobu Klara je već bila ustala, donela čaj, verovatno od Šikija, i čekala me. „Hvala ti“, rekao sam, izražavajući istinsku zahvalnost. Bio sam užasno dehidriran. „Samo po jedan gutljaj, stara rago“, reče ona zabrinuto,

186 18 6

IZVEŠTAJ KORPORACIJE 37. ORBITA Sedamdeset četiri broda su se vratila sa započetih letova u ovom razdoblju, sa ukupnom posadom od 216. Ostalih 20 letelica proglašeno je izgubljenim, sa ukupnom posadom od 54. Pored toga 19 članova posade je poginulo ili umrlo od zadobi jeni  je nihh povred pov reda, a, mada su se brodovi bro dovi vratili. vrati li. Tri broda bro da su pri povratku oštećena i nema mogućnosti da se oprave. Broj sletanja: 19. Na pet ispitanih planeta postojao je život na nivou mikroskopskih ili viših organizama; na jednoj je postojao biljni ili životinjski svet, bez odlika inteligentnih bića. Artefakti: Doneti novi primerci uobičajenih predmeta koje su načinili Hičiji. Nije bilo artefakta koji potiču iz drugih izvora. Nijedan artefakt Hičija koji odranije nije poznat. Uzorci: Hemijski ili mineralni, 145. Nijedan nije ocenjen kao odovoljno vredan da bi opravdao eksploataciju. Živa or ganska materija: 31. Od ovoga tri uzorka su ocenjena kao opasna i izbačena u kosmički prostor. Nije pronađen nijedan koji bi se mogao eksploatisati. Novčane nagrade za naučni dobrinos: u ovom razdoblju: 8.754.500 U.S. dolara. Ostale nagrade isplaćene isplaćene u gotovom go tovom novcu u istom razdoblju, razdoblju, uključujući naknade za korišćenje ustupljenih materijalnih pra va: 375.856.000 U.S. dolara. Novčane nagrade i naknade za ustupljena prava korišćenja koje potiču od novih otkrića u istom razdoblju (osim nagrada za naučni doprinos): 0. Broj lica koja su zadržana na Kapiji i onih koja su napustila Kapiju u istom razdoblju: 151. Izgubljeni u akcijama: 75 (uključujući dva lica nastradala u toku obuke u lenderima). Proglašeni nesposobnim na kraju godine: 84. Ukupno izgub ljeno: 310. Broj novih lica prispelih u istom razdoblju: 415. Vratilo se na dužnost: 66. Ukupan priraštaj tokom ovog razdoblja: 481. Realan priraštaj: 171.

187 18 7

,,Ti si, ah, toliko navaljivao“, rekla mi je. „Ne da bi se pokazao do kraja. Ali si jako želeo da probaš.“ „Izvinjavam se.“ Ona pruži ruku i stisnu mi stopalo. „Ništa zato. A kako  je bi bilo lo tam ta m o ? “ „O, fino. fin o. Prijat Prijatna na zabava. N e sećam se da da sam tebe video?“ vide o?“ Ona sleže ramenima. „Ja sam došla kasnije. Nisam bila pozvana, u stvari.“ Nisam ništa odgovorio; znao sam dobro da Klara i Šeri nisu u naročito dobrim odnosima i pretpostavljao sam da  je t o z b o g m ene. en e. Č itaju ita jući ći m oje oj e m isli, is li, K lara la ra reče re če,, „ N ik ikaa d nisam mnogo marila za Škorpije, naročito za one na nižem stupnju razvitka sa onom gadnom velikom donjom vilicom. Od takvih čovek nikad ne čuje nijednu inteligentnu, pro duhovljenu misao.“ Zatim dodade, da bi bila fer: „Ali ona ima hrabrosti i to joj se mora priznati.“ „Ne bih rekao da mi je stalo do ove rasprave“, kazao sam. „Ovo nije rasprava, Bobe.“ Nagnu se prema meni i obavi mi ruke oko vrata. Odisala je na znoj i na pravi miris ženke; prilično prijatne, u nekim drugim prilikama, ali ne baš onako kako bi mi u tom trenutku odgovaralo. „Hej“, uzviknuo sam. ,,Šta se desilo sa moŠusnim uljem?“ „Molim?“ „Hoću da kažem“, rekao sam, shvatajući iznenada da  je  j e o d tad ta d a p r o šlo šl o već ve ć d o sta st a vrem vr emen ena, a, „ d a si ranije rani je m n o g o upotrebljavala taj parfem. Sećam se da je to bila prva stvar koju sam na tebi primetio.“ Pomislio sam na primedbu Frensija Ereire u vezi sa mirisom na Kapiji i shvatio da sam prilično odavno zapazio da Klara ne miriše naročito prijatno. „Bobe, srce, je 1’ ti to pokušavaš da se sa mnom rasprav ljaš?“ „Uopšte ne. Ali me interesuje. Kad si prestala da ga upo trebljavaš?“ Ona sleže ramenima i ne odgovori ništa, osim ako se zbunjen izgled lica ne računa kao odgovor. Za mene je to bio dovoljan odgovor, jer sam joj toliko puta rekao da mi se taj parfem dopada. „Pa kako napreduješ sa ,grčenjem’? upitah je, da bih promenio temu. Izgleda da ta tema nije bila ništa bolja. Klara reče dosta hladno: „Pretpostavljam da se osećaš prilično jadno zbog te glave. Mislim da ću sad da idem u svoju sobu.“ „Ne, veruj mi“, tvrdio sam. „Baš me interesuje kako

188 18 8

„Jesi li se oslobodila fiksacije na oca?“ raspitivao sam se. Klara odvrati: „Bobe, da li si kada pomislio da bi i za tebe bilo dobro da se obratiš kome za pomoć?“ „Čudno je da si to rekla. Lujza Forhend mi je kazala tačno to isto pre neki dan.“ „Nije čudno. Razmisli o tome. Zdravo.“ Zavalih se ponovo pošto je otišla i zatvorih oči. Da idem na „grčenje“ ! Zašto bi mi to bilo potrebno? Meni je samo bilo potrebno da otkrijem nešto onako unosno kao Šeri. . . A za to mi je potrebno potrebno s a m o .. . samo. samo. . . Samo petlja da se prijavim za još jedan let. Ali takva petlja je meni, čini se, mnogo nedostajala. Vreme je prolazilo, odnosno ja sam ga utucavao, i tako sam utucavanje vremena jednog dana započeo time što sam otišao u muzej. Tamo su već prikazivali holograme sa kompletnim Šerinim nalazima. Pustio sam da se slike vrte od početka do kraja dva ili tri puta, samo da bih video kako izgleda suma od sedamnaest miliona pet stotina pede set hiljada dolara. Izgledala je uglavnom kao niz bezveznih starudi starudija. ja. Odnosn Od nosno, o, kad se svaki svaki eksponat ekspo nat posmatra posm atra zasebno. zasebno. Bilo je desetak molitvenih lepeza, što dokazuje, pretpos tavljam, tavljam, da su Hičiji voleli vole li da uključe i nekoliko nekolik o um umetničkih etničkih predmeta u pribor za popravku guma na točkovima. Ili već za šta su te ostale o stale stvari slu žile: ži le: predmeti nalik na zavrtke sa trouglastim oštricama i savitljivim drškama, predmeti nalik na francuski ključ, ali načinjeni od nekog mekog materijala; predmeti nalik na odvrtke sa probnom sija licom, kao i predmeti koji nisu bili nalik ni na šta što ste ranije videli. Izloženi tako svaki za sebe, činilo se kao da su sakupljeni nasumce, ali način na koji su se uklapali jedni u druge, a svi zajedno u plitke sandučiće koji su sačinjavali garnituru, predstavljalo je pravo čudo ekonomisanja pros torom za pakovanje. Sedamnaest miliona pet sotiona pede set hiljada dolara, i da sam ostao sa Šeri mogao sam sad biti jedan od onih akcionara. Ili jedan od onih leševa. Otišao sam u Klarin stan i tamo se malo zadržao, ali ona je bila odsutna. To nije bilo uobičajeno vreme za njeno „grčenje“. Međutim, izgubio sam bio vezu sa Klarinim uobičajenim rasporedom. Ona je pronašla neko drugo dete koje je čuvala kad su mu roditelji bili zauzeti: jedu malu Crnkinju, otprilike od četiri godine, koja je ovamo stigla

189 18 9

reče ona energično, „znate li nešto o nekakvom velikom bonusu za jedan opasan let koji se spremaju da objave?“ Ja joj napravih mesto pored sebe na krevetu. „Ja? Ne. Otkud bih ja znao?“ Njeno bledo, mišićavo lice izgledalo  je  j e u k očen oč enij ijee n ego eg o ik ikad ad,, n isa is a m zna zn a o z a što št o . „Pomislila sam da ste možda načuli nešto. Možda od Dejna Mečnikova. Znam da ste s njim bliski, a videla sam ga kako razgovara s Klarom u učionici.“ Nisam na ovo ništa odgovorio, nisam bio siguran šta bih želeo da kažem. „Priča se da se sprema neko naučnoistraživačko putovanje koje je prilično priličn o jezivo jez ivo.. I ja bih b ih želela da se za njega prijavim.“ Ja je obgrlih jednom rukom. „Šta vam je, Lujza?“ ,,Qbjavili su da je Vila mrtva.“ Poče da plače. Držao sam je tako neko vreme i pustio je da se isplače. Tešio bih je da sam znao kako, ali kakvu utehu čovek može da joj pruži? Malo posle ustadoh iz kreveta i počeh da preturam po ormanu, tražeći jedan pot koji je Klara tu ostavila pre nekoliko dana. Našao dam ga, pripalio, i dodao ga njoj. Lujza povuče jedan dugačak, snažan dim i zadrža ga u plućima izvesno vreme. Zatim ga ispusti. „Ona je mrtva, Bobe“, rekla je. Više joj se nije plakalo, bila je tužna, ali opuštena; čak i mišići na vratu i po celim leđima duž kičme bili su opušteni. „Možda će se još vratiti,* Lujza.“ Ona zavrte glavom. „Ne može. Korporacija je oglasila njen brod izgubljenim. On  će se možda vratiti. Vila u njemu neće biti živa. Njihove i najmanje poslednje zalihe potrošene su još pre dve nedelje.“ Buljila je u prazno za trenutak, zatim je uzdahnula i pridigla se da povuče još jedan dim iz cigarete. „Volela bih da je Ses ovde“, reče, naginjući se unazad i opruživši se; na svom dlanu osetih kako joj se mišići pokreću. Droga je na nju upravo počela da deluje, video sam. I na mene, bilo mi je jasno. Nije to bila neka obična trava koju gaje na Kapiji u saksijama na prozoru, koju krišom uvlačite skriveni u lišću bršljana. Klara je bila došla do crvenog napuljskogčistaka preko jednog jedn og momka iz patrolnog broda; taj čistak raste na hladovitim mestima na padinama Vezuva među redovima vinove loze od koje se pravi vino „Hristove suze.“ Ona se okrete ka meni i zari bradu u moj vrat. „Ja istinski volim svoju porodicu“, kazala je, dosta smirenim glasom. „Volela bih da smo ovde našli sreću. Već je bilo vreme da nađemo malo sreće.“

190

voznih paroksizama s Klarom ovo je bilo nalik na povratak svome domu na maminu pileću supu. Na kraju mi se nasmešila, poljubila me i okrenula se na drugu stranu. Bila  je v r lo m irna ir na i disan dis anje je joj jo j je b ilo il o ujed uj ednn a čen če n o . D u g o je ćuteć ćut ećii ležala i tek kad sam osetio da mi je ručni zglob ovlažen shvatio sam da ponovo plače. „Izvini, Bobe“, rekla je kad sam počeo da je milujem. ,,Mi prosto nikada nismo imali sreće. Ima dana kad se mirim sa tom činjenicom i dana kad se ne mirim. Ovo je  jed  je d an o d tak ta k v ih d a n a .“ „Pomirićeš se.“ „Ne verujem. Više u to ne verujem.“ „Stigla si dovde, zar ne? To je već izvesna sreća.“ Ona se izvi da bi me pogledala, „skanirajući“ svojim pog ledom moje oči. Ja nastavih, „H oću oć u da kažem, pomisli pomisli samo koliko bi milijardi ljudi dali oba svoja testisa da budu ovde.“ Lujza odvrati polak po lako, o, „B obe. ob e. . .“ Prestade P restade da govor g ovori.i. Ja sam hteo nešto da kažem ali mi ona pokri usta šakom. „Bobe“, reče „da li znaš na koji način smo uspeli da dođemo ovamo?“ „Naravno. Ses je prodao svoju letelicu.“ „Ne samo to. Za letelicu smo dobili nešto preko sto hiljada. To nije bilo dovoljno čak ni za jednog od nas. Sumu smo namirili zahvaljujući Hetu.“ „Vašem sinu? Onome što je umro?“ Ona nastavi, „Het je imao tumor na mozgu. Otkrili su ga na vreme, odnosno skoro na vreme. Bio je operabilan. Mogao je da živi, oh, nisam sigurna, najmanje još deset godina. Bio bi donekle onesposobljen. Bili su mu pogođeni centri za govor, kao i mišićni centri. Ali mogao je još i sad da bude bud e živ. Samo. Samo . . Ona skloni ruku sa m ojih grudi i pređe njome preko lica, ali nije plakala. ,,0n nije želeo da novac od letelice potrošimo na njegovo lečenje. To bi taman pokrilo izdatke za operaciju operaciju i tako bismo pono po novo vo bili bez prebijene pare. I zato je on, Bobe, sebe prodao. Delove svoga tela. Ne samo svoj levi testis. Nego sve. Bili su to odlični, prvoklasni delovi mladića od dvadeset dve godine, godine , nordijski nordijski tip, i vredeli vredeli su su poprilično. pop rilično. Po Potpisao tpisao je da sve ostavlja doktorima i — kako se to kaže? — oni su ga uspavali. Mora biti da Hetovi delovi sad žive u desetak različitih osoba. Oni su sve rasprodali za presađivanje, a nama su dali novac. Blizu milion dolara. Dovoljno za pre

191

Mali oglasi POTREBNA MI JE vaša hrabrost da se odlučim za bilo kojih pola miliona plus bonus. Nemojte me moliti. Naredite mi. 87-299. JAVNA LICITACIJA ličnih predmeta nepovratnika. U prostorijama prostorijama Korporacije Korpora cije Čarli Čarli Devet, Dev et, 13.00— 13.00— 17.00 sutra. VAŠI VAŠ I D U G O V I su ipl iplaćeni aćeni kad postigne postigne  jed  je d ins in s tvo tv o . On/ona je Hiči i on/ona oprašta. Crkva „Motorcikla u izvanrednom stanju“. 88-344. MONOSEKSULACI ISKLJUČIVO RADI UZA ja  j a m n o g saža sa žalje ljeva vanj njaa isk is k ljuči lju čivo vo.. B ez dodi do diriv rivan anja ja.. 87-913.

192

đete koje je još živo. A mene evo ovde i, Bobe, pola vre mena mena provodim provod im želeći svim srcem srcem da sam i sama m rtva.“ Ostavio sam je da spava u mom krevetu i otišao u Cen tral park. Pozvao sam Klaru, utvrdio da je nekuda izišla, ostavio poruku gde ću biti i proveo otprilike jedan sat opružen na leđima, gledajući u dudinje koje su upravo sazrevale na drvetu. Nije bilo nikoga više osim nekoliko turista koji su došli da na brzinu pogledaju park pre polaska svoga broda. Nisam na njih obraćao pažnju, čak nisam čuo ni kad su otišli. Bilo mi je žao zbog Lujze i svih ostalih Forhendovih, a još žalije zbog mene samog. Oni nisu imali sreće, ali ono što ja nisam imao bolelo je još mnogo više; ja nisam imao ima o hrabrosti da vidim vid im kuda bi me moja sreća sreća odvela. odvela. Bolesna društva cede do kraja pustolove kao zrna grožđa. Zrna grožđa ne mogu ništa na to da kažu. Pretpostavljam da je isti slučaj bio i sa Kolumbovim moreplovcima ili sa pionirima koji su s mukom provozili svoje pokrivene kočije kroz teritorije Komanča; mora biti da su bili izbezumljeni od straha, baš kao i ja, ali nisu imali mnogo izbora. Baš kao ni ja. Ali, gospode Bože, koliko sam ja prestravljen... Začuh neke glasove, jedan detinji, a drugi veseo, lagan. To se Klara smejala. Ja se uspravih. „Zdravo, Bobe“, reče ona. Stajala je ispred mene sa rukom na glavi jedne majušne Crnkinje sa nizovima uple tenih kikica. „Ovo je Vati.“ „Zdravo, Vati.“ Moj glas je zvučao čudno, čak i meni samom. Klara me pažljivije zagleda i odlučno upita: „Šta ti je?“ Nisam mogao jednom rečenicom da odgovorim na to pitanje pa reših da kažem samo: „Objavljeno je da je Vila Forhend mrtva.“ Klara klimnu glavom ne govoreći ništa. Vati je pištala: „Molim te, Klaro. Dobacuj mi loptu.“ Klara joj je dobaci, pa je uhvati, pa opet dobaci, sve to u adađo tempu kao što priliči na Kapiji. Nastavio sam: „Lujza hoće da krene na neko putovanje koje donosi bonus za opasnost. Imam utisak da ona želi da ja, da mi, pođemo i povedemo je sa sobom.“ „ 0?“

„Da, kako tu stoje stvari? Da li je Dejn tebi nešto govorio o nekom od tih specijalnih letova?“ „Ne! Dejna nisam videla već — ne znam. Uostalom, on  je jutr ju troo s o d lete le teoo u jedn je dnoj oj j e d i n i c i 1. “

193 19 3

uhvatio. uhva tio. Misli M isli su mi bile na drugoj strani. strani. D obac ob acih ih joj natrag vrlo pažljivo. Malo posle Klara reče: „Bobe? Izvini. Mislim da nisam bila dobro raspoložena.“ „Aha.“ Ja sam bio vrlo zauzet. Ona nastavi pomirljivo: „Među nama je bilo dosta nesu glasica, Bobe. Ne želim da budem tako gruba prema tebi. Ja... ja sam ti nešto donela.“ Osvrnuh se, a ona uze moju ruku i navuče na nju nešto, sve do lakta. Bila je to narukvica, od Hiči-metala, vredela je pet sto tina dolara brat bratu. Ja sam nisam imao novaca da je kupim. Buljio sam u nju, pokušavajući da se setim šta sam hteo da kažem. „Bobe?“ „A?“ Glas joj je imao oštar prizvuk. „Običaj je da se kaže hvala.“ „Običaj je“, odvratio sam ja, „da se kaže istina kad te neko nešto pita. Kao, na primer, ne kaže se da nisi videla Deina Mečnikova kad si sa njim provela baš prošlu noć.“ Ona planu: „Ti me uhodiš!“ „Ti mene lažeš.“ „Bobe! Ja nisam tvoje vlasništvo. Dejn je ljudsko biće, i prijatelj.“ „Prijatelj!“ zarežah ja. Mečnikov je mogao da bude sve drugo, samo ne nečiji prijatelj. Već pri samoj pomisli da  je  j e K lara la ra bi bila la s njim nj im o s e ć a o sam sa m žmar žm arce ce u prep pr epon onaa m a. Taj osećaj mi se nije dopadao, jer nisam mogao da shvatim šta znači. Nije to bila samo ljutnja, čak ni prosto ljubomora. Jedna komponenta mi je tvrdoglavo ostajala nejasna. Rekao sam, znajući da je nelogično, i čuo sebe kako izgovaram gotovo cvileći: ,,A ja sam te s njim upoznao!“ „To ti ne daje pravo vlasništva! U redu“, progunđala  je  j e K lara la ra,, „ m o ž d a sam sa m spav sp aval alaa s njim nj im n e k o lik li k o pu puta ta.. T o ne menja moja osećanja prema tebi.“ „To menja moja osećanja prema tebi, Klaro.“^ Ona me je ukočeno ukoč eno gledala, gledala, s nevericom. „Ti imaš hrabro sti to da kažeš? kažeš? A dolaziš d olaziš ovamo ovam o i zaudaraš zaudaraš na neku tamo  jeft  je ftin inuu cicu ci cu?“ ?“ Tu se neoprezno izdadoh. „Nipošto nije bilo jeftino! Tešio sam nekoga ko pati.“ Ona se nasmeja. Glas joj je bio neprijatan; bilo bi nepri kladno da bude ljuta. „Lujzu Forhend? Ona je ovamo došla

19 4

BELEŠKA IZ METALURGIJE  Pit  P itan anje je..  Ja sam video izveštaj o tome da je Hičimetal analiziran od strane Nacionalnog biroa za standarde. ..  Pro  P rofe feso sorr H egra eg ram m et. et .   Ne, niste, Tetsu.  Pit  P itan anje je.. Ali to je prikazan prikazanoo na P V . . .  Pro  P rofe fess o r H egra eg ram m e t.  Nije. Vi ste videli izveštaj o tome  pr ocen enu u da j e Biro za standarde standarde objavio objav io kvantitativnu k vantitativnu  proc Hici-metala. Ne analizu. Samo opis: tvrdoća, žilavost, tačka topljenja, takve stvari.  Pit  P itan anje je..  Nisam siguran da razumem u čemu je razlika.  Pro  P rofe feso sorr H egra eg ram m et. et .   Mi sada tačno znamo kako se  pon  po n aša. aš a.   Ali ne znamo staje. Šta je najzanimljivije kod Hiči-metala? Vi, Teri?  Pit  P itaa n je. je .   Što sjaji?  Pro  P rofe feso sorr H egra eg ram m et. et .   Sjaji, tako je. On emituje svetlost. Dovoljno jaku, tako da nam nije potrebno ništa drugo za osvetljavanje naših prostorija, i moramo da ga prekrijemo kad hoćemo mrak. A on tako sjaji u najman najmanju ju ruku ruku već pola m iliona godina. Otkuda potiče po tiče ta energija? Biro tvrdi da on sadrži neke posturanske elemente i ovi verovatno prouzrokuju radijaciju; ali mi ne znamo koji su. Isto tako, ima u njemu nešto  ne ma   nijedan što liči na izotop bakra. Ali bakar  nema postojan izotop. Dosad nije imao. Znači ono što Biro navodi to su podaci o tačnoj frekvenciji plavičaste svetlosti i svim fizičkim osobinama izmerenim sa preciznošću od osam do deset decimala; ali u izveštaju se ne kaže kako se on pravi.

195

govorim prigušeno da ne bih prasnuo od Ijutine: „Klaro, neću da dozvolim da me praviš budalom.“ „Ah“, izusti ona sa izrazom nerazgovetnog gnušanja i okrenu se da pođe. Ja ispružih ruku da je dotaknem, a ona zajeca i udari me, iz sve snage. Udarac me je pogodio u rame. To je bila greška. To je uvek greška. greška. Nije reč o tom e šta je racionalno ili opravdano, već je reč o određenim znacima. Na ovaj način način dala mi je pogrešan znak. Razlog Ra zlog zbog zbo g koga se se vukovi međusobno ne ubijaju je taj što se manji i slabiji vuk uvek predaje. On se izvrne na leđa, grlo mu ostaje nezaš tićeno i podiže šape u vazduh u znak da je potučen. Kad se to dogodi dog odi pobednik pobed nik je fizički onemogućen onem ogućen da i dalje dalje napada. napada. Kad tako ne bi bilo, nijedan vuk više ne bi postojao. Iz tog istog razloga muškarac obično običn o ne ubi ubija ja ženu, odn osno osn o ne pretuče je do smrti. Nije u stanju. Ma koliko on želeo da je udari, njegov unutrašnji mehanizam stavlja na to zabranu. Ali ako žena napravi grešku dajući mu pogrešan signal tako što ga prva udari... Udarih je pesnicom četiri ili pet puta, iz sve snage, po grudima, licu, trbuhu. Ona pade na zemlju, jecajući. Klekao sam pored nje, nje, pridigao je jednom jedno m rukom i, potpuno potpu no hlad nokrvno, ošamario još dva puta. Sve se to dešavalo kao da  je sam sa m b o g b io izre iz reži žira rao, o, a p s o lu lutn tnoo n eizb ei zbež ežnn o; a isto is tovr vrem emen enoo sam osetio da sam se toliko zaduvao kao da sam ustrčao uz brdo. Krv mi je bubnjala u ušima. Sve sam video zamag ljeno crvenom bojom. Najzad sam začuo neko udaljeno, tiho plakanje. Pogledao sam i video devojčicu, Vati, koja me je ukočeno gledala, otvorenih usta, sa suzama koje su joj se kotrljale niz široke, crvenkasto-crne obraze. Krenuo sam ka njoj u nameri da je umirim. Ona vrisnu i pobeže iza rešetkaste pregrade obrasle vinovom lozom. Okrenuo sam se ponovo ka Klari, koja se pridigla, ne gledajući u mene, držeći šaku preko usta. Sklonila je ruku i ukočeno zurila u nešto što se u njoj nalazilo: jedan zub. Nisam ništa rekao. Nisam znao šta da kažem, a nisam se pouzdao da ću se setiti šta da kažem. Okrenuo sam se i otišao. N e sećam se šta sam radio u toku tok u nekoliko nek oliko sledećih sledećih sati. Spavao nisam, mada sam fizički bio isrpen. Sedeo sam na komodi u svojoj sobi neko vreme. Onda sam odatle

196

pojeo u kantini. A sve vreme sam razmišljao: ja sam hteo da ubijem Klaru. U meni se sav taj taj bes bes nagom ilavao, a ja sebi nisam čak hteo ni da priznam da je tako sve dok ona nije povukla oroz. N isam znao da li će mi ikad oprostiti. opr ostiti. N isam bio b io sig sigura urann da bi trebalo da mi oprosti, a čak ni da želim da mi oprosti. Nisam uopšte mogao ponovo da nas zamislim kao ljubav nike. Ali ono u šta sam na kraju bio sasvim siguran to je da želim da joj se izvinim. Samo što ona nije bila u stanu. Tamo nije bilo nikoga osim jedne jedn e debele, mlade Crnkinje Crnkinje,, koja je lagano raspremala raspremala stvari, stvari, sa strašno nesrećnim n esrećnim izrazo izrazom m na licu. K ad sam zapitao zap itao za Klaru, ona o na poče da plače. „O na je otišla“, jecala je žena. žena. „Otišla?“ „Oh, izgledala je strašno. Neko ju je, mora biti, pretukao! Dovela je Vati i kazala da neće više moći da je čuva. Poklo nila mi je sve svoje haljine, ali šta ću ja da radim sa Vati kad budem na poslu?“ „Kuda je otišla?“ Žena podiže glavu. „Natrag na Veneru. Brodom. Odleteli su pre jednog sata.“ Ni s kim više nisam razgovarao. SSm u svojoj postelji, nekako sam uspeo da zaspim. Kad sam ustao, prikupio sam sve što sam imao: odela’ holodiskove, šah, ručni sat. Narukvicu od Hiči-metala koju mi je Klara poklonila. Otišao sam i sve to rasprodao. Likvi dirao sam svoj svoj konto ko nto i pok up upio io sav sav preostali preostali novac: nova c: suma  je  j e izn iz n o s ila il a u k u p n o hi hilja ljadu du četir če tirii sto st o tin ti n e dola do lara ra i n ešto eš to sitnine. Poneo sam novac u kazino i sve stavio na broj 31 na ruletu. Velika kugla polako se skotrljala u rupu: Zeleno. Ništa. Sišao sam u direkciju za letove i prijavio se za prvu jedi nicu 4 koja bude slobodna slobod na i dvadeset četi četiri ri sata sata kasnije kasnije bio sam u svemiru.

Dvadeset treća glava

„Šta, zapravo, osećaš prema Dejnu, Bobe?“ „Šta, do đavola, misliš da osećam? On mi je zaveo devojku.“ „To je neobično staromodan način izražavanja, Bobe. A i dogodilo se tako strašno davno.“ „Naravno da je bilo odavno.“ Čini mi se da to nije fer sa Sigfridove strane. On određuje pravila igre, a onda ih se ne pridržava. Kažem ljutito: „Umukni, Sigfride. Sve se to  dogo  do godi dilo lo   odavno, ali to u stvari  nije  nij e  odavno, za mene, pošto  ja ni nika kada da ni nisa sam m d o p u stio st io da t o iz m ene en e iziđ iz iđee napo na polj lje, e, T o je u mojoj glavi još uvek sasvim sveže. Zar nije to ono što ti treba da mi pomogneš da učinim? Da dozvolim da sve što mi je u glavi iziđe napolje tako da može da se osuši i odleti i da me više ne obogaljuje?“ „Ja bih sad želeo da čujem zašto je sve to tako sveže u tvojoj glavi, Bobe.“ ,,Oh, Isuse! Sigfride!“ Ovo je jedan od onih glupih Sigfridovih trenutaka. Ne zna kako da postupi sa nekim zapet ljanim ulaznim informacijama, pretpostavljam. Sve u svemu on je samo mehanička sprava i ne ume da radi ništa za šta nije programiran. Najčešće samo reaguje na ključne reči.. . ovaj, obraćajući pomalo pažnju na značenje, naravno. I na nijanse, ukoliko su izražene u tonu moga glasa ili u onome što mu senzori smešteni u dušeku i kaiševima saopštavaju o mojoj mišićnoj aktivnosti. „Kad „K ad bi bio živo biće um umesto esto što si si mehanička sprava, sprava, ti bi razumeo“, kažem mu ja. „Možda je tako, Bobe.“ Da bih ga vratio na pravi trag, kažem „Istina je da se to dogodilo dog odilo odavno. odavn o. N e vidim vidim šta osim osim toga traži tražišš da ti kažem.“ „Tražim da razrešiš jednu protivurečnost koju opažam u onome što govoriš. Rekao si da ti nije smetala činjenica što je tvoja prijateljica, Klara, imala seksualne odnose sa drugim muškarcima. Zašto je tako važno što je jedan od

198

BELEŠKA O STANIŠTIMA HIČIJA  Pita  Pi tan n je. je .   Zar ne znamo čak ni kako je izgledao sto ili bilo koji drugi predmet u domaćinstvu Hičija?  Pro  P rofe feso sorr H egra eg ram m et. et .   Mi čak ne znamo ni kako izgleda kuća Hičija. Nikada nismo nijednu našli. Samo tunele. Oni su voleli račvaste hodnike iz kojih se ulazi u sobe. Voleli su velike prostorije u obliku vretena i još jo š zašiljene zašiljene na oba kraja. kraja. Ovde ima jedna takva, dve ima na Veneri, verovatno ostaci još jedne upola razjedene na Peginom Svetu.  Pita  P itan n je. je . Poznato mi je koliki je bonus za slučaj da se pronađu nepoznata inteligentna bića, ali koliki je bonus u slučaju da se pronađe jedan Hiči?  Pro  P rofe feso sorr H egra eg ram m et. et .   Samo vi nađite jednog Hičija. Posle toga sami odredite cenu. /

199

„Da li zbog načina na koji je Dejn postupio s Klarom, Bobe? Ili je to zbog nečega između Dejna i tebe?“ „N ipošto! ipo što! Između Dejna i mene nikada nikada nij nijee bilo bilo ničega!“ „Ti si mi sam rekao da je on bio biseksualno aktivan, Bobe. Šta je bilo s onim putovanjem na koje si ga poveo?“ „Imao je on dvojicu drugih muškaraca s kojima se za bavljao. Ne sa mnom, dragi moj, ne, kunem se! Ne sa mnom. Oh , kažem, pokušavajući da govorim što mirnijim glasom da bih na taj način izrazio kako me ta glupa tema vrlo malo zanima, „doduše, pokušao je da mi se naturi par puta. Ali  ja sam sa m mu reka re kaoo da t o nije nij e moj mo j s t i l . “ ,,U tvom glasu, Bobe“, kaže on, „oseća se, reklo bi se, više ljutnje nego što to pokazuju tvoje reči.“ „Proklet bio, Sigfride!“ Sad sam istinski ljut, priznajem. Jedva uspevam da izgovaram reči. „Sit sam do guše tih tvojih skarednih optužbi. Jeste, dopustio sam mu da me obgrli nekoliko puta. Samo toliko. Ništa ozbiljno. Samo sam se razuzdao da mi prođe vreme. On mi se inače dopadao. Krupan, zgodan momak. Čovek se ponekad oseti usamljen —• šta je sad?“ Sigfrid proizvodi neke šumove, kao kad se neko nakaš ljava. To je njegov način da me bez reči prekine u govoru. „Sta si upravo rekao, Bobe?“ „Šta? Kada?“ „Kad si pomenuo da među vama nije bilo ničeg ozbiljnog.“ „Isuse, ne znam šta sam rekao. Nije bilo ničeg ozbiljnog, to je sve. Samo sam se razonodio, da mi prođe vreme.“ „N isi bio upotrebio u potrebio reč reč ,razon ,ra zonod odio1 io1,, B obe.“ ob e.“ „Nisam? Koju reč sam bio upotrebio?“ Razmišljam, osluškujući odjek sopstvenog glasa. „Mislim da sam rekao .razonodio se\ Pa šta s tim?“ „Nisi rekao .razonodio*, Bobe. Šta si rekao?“ „Ne znam!“ „Rekao si, ,Samo sam se razuzdao*, Bobe.“ Spremam se da se branim. Osećam se kao da sam izne nada otkrio da sam pokvasio pantalone, ili da mi je šlic otvoren. Izlazim iz samog sebe da osmotrim sopstvenu psihu. „Šta za tebe znači ,razuzdao sam se‘, Bobe?“ „Slušaj , odvraćam ja, smejući se, istinski impresioniran i u isto vreme zainteresovan, ,,to je prava frojdovska omaška u govoru, zar ne? Baš ste vi, momci, vickasti. Čestitam vam,

200

živim u onom trenutku kao da će on večito da traje, kao što  je  j e K lara la ra osta os tala la zaro za robb ljena lje na u svo sv o m k ratk ra tkom om i v e č ito it o m padu pa du.. Sigfrid blago kaže: „Bobe. Kad si masturbirao, da li si imao fantazme u vezi s Dejnom?“ „To mi je bilo mrsko“, kažem ja. On čeka. „Mrzeo sam sebe zbog toga. Mislim, ne baš mrzeo. Više kao prezirao. Bedni, prokleti, kučkin sin, ja, sav perverzan i grozan, koji razdire svoje meso, a razmišlja kako će da se provodi sa ljubavnikom svoje devojke.“ Sigfrid ne odgovara neko vreme. Zatim kaže: „Čini mi se da istinski želiš da plačeš. Bobe.“ On je u pravu, ali ja ništa ne odgovaram. „Da li bi rado plakao?“ pita on. „Jako bih to želeo“, kažem ja. „Pa onda zašto ne počneš da plačeš, Bobe?“ „Voleo bih da mogu“, kažem ja. „Na nesreću, prosto ne umem.“

Dvadeset četvrta glava

Upravo sam se okretao na drugu stranu, rešen da spavam, kad sam primetio da se boje na kontrolnoj tabli rastavljaju u spektar. Bio je to pedeset peti dan moga putovanja, dvade set sedmi do zaokretanja. Boje su bile intenzivno ružičaste svih pedeset pet dana. A sad su se obrazovali kolutovi čisto bele boje, povećavali se, zgrušavali. Približio sam se odredištu! Gde bilo da bilo, ali pribli žavao sam se odredištu. Moj mali, stari brod — smrdljivi, ubitačni, dosadni mrt vački sanduk u kome sam se stalno o nešto udarao tokom gotovo puna dva meseca, sasvim sam, razgovarajući sam sa sa sobom, igrajući igre sam sa sobom, umoran od samoga sebe sebe — leteo je brzinom manjom m anjom od brzine brzine svetlosti. svetlosti. Nagn Na gnuo uo sam se napred da pogledam u video-ekran, koji se sada nalazio prilično nisko ispred mene pošto se brzina smanji vala, ali nisam ugledao ništa što bi mi se učinilo naročito uzbudljivo. O, jesam, jednu zvezdu. Bilo je mnogo zvezda u raštrkanim jatima koje mi uopšte nisu izgledale poznate; pola tuceta plavih zvezda počev od onih sjajnih do onih od kojih bole oči; i jedna crvena koja se isticala više intenzi tetom boje nego sjajem. Bila je ugljenisana, crvena, mrgod nog izgleda, ne mnogo sjajnija od Marsa posmatranog sa Zemlje, ali tamnije, tam nije, ružnije crvena. crven a. Naterao sam sebe da se zainteresujem. To nije bilo baš tako lako. Posle dva meseca provedenih u odbacivanju svega svega što je oko ok o mene, zato što je bilo b ilo dosadno ili preteće, bilo mi je teško da se prenem i pređem u raspolo ženje u kojem bih bio ranjiv. Uključio sam svesmernu antenu i počeo da provirujem napolje kad je brod počeo da se okreće u krug na panoramskom pokazivaču, režući nebesko pro stranstvo na kriške pomorandžine kore, kako bi ga kamere i analizatori mogli uhvatiti. I gotovo u istom času primio sam kao odgovor svetao signal iz blizine.

202

IZVEŠTAJ O MISIJI Letilica 3-104, Let 031D18. Posada N. Ahoja, Ts. Zakarcenko, K. Marks. Vreme u svemiru 119 dana i 4 sata. Položaj neidentifikovan. Kako izgleda, izvan galaktičke skupine, u oblaku svemirske prašine. Identifikacija spoljnih galaksija pod znakom pitanja.  Re  R e z im e .   „Nismo naišli na trag bilo kakve planete, ni artefakte, niti na asteroid na koji bi se moglo sleteti u vidokrugu skaniranog prostranstva. Najbliža zvezda približno udaljena 1,7 svetlos. god. god . Prema našim našim nagađanjima, ma šta da je ovde postojalo sada je uništeno. Uređaji za obezbeđenje životnih uslova počeli da se kvare pri povratku i Leri Marks je na stradao.“

203

četvorougaoni objekt pomaljao se na ekranu. Sav se presi  ja  j a v a o . Č ist is t H ičiič i-m m eta et a l! O b lože lo ženn n epra ep ravi viln lnoo p ored or edan anim im p lo čama, sa zaobljenim „bubuljicama“ načičkanim na glatkim površinama. I adrenalin poče da protiče, a vizije velikih poslastica zaigraše zaigraše mi u pameti. Posmatrao Posm atrao sam kako se gubi gubi iz iz vidnog polja, a onda se prebacih do analizatora, čekajući da vidim šta će iz iz svega ov oga og a da iziđe. Nije bilo bilo sumnj sumnjee d a je u pitanj pitanjuu  k o lik li k o j e   dobro. Možda nešto dobro, jedino nije bilo jasno  ko izvanredno dobro! Možda čitav Pegin Svet za mene lično! — sa naknadom za ustupljena materijalna prava u iznosu od mnogo mn ogo miliona dolara svake svake godine sve dok sam sam živ! živ! M ožda samo prazna školjka. Možda — a na tu pomisao navodi četvrtasti oblik — možda onaj najluđi od svih snova, ceo veliki svemirski svemirski brod Hičija Hičija u koji bih bih m ogao da uđem i svuda da plovim po želji, dovoljno veliki da primi hiljadu ljudi i tovar od milion tona! Svi ti snovi bili su mogući; a čak i ako svi omanu, ako je to samo jedna napuštena ljuska, potrebno je samo da u njemu unutra ima jedan predmet, neka stvarčica, neka drangulija, neki predmetčić kakav niko nikada nije pronašao, koji bi se mogao rastaviti pa kopirati pa naterati da ga na Zemlji... Sapletoh se i izgrebah po zglobovima šaka na onu spiralnu napravu, koja je plamtela prigušeno zlatastom bojom. Posisah krv sa zglobova i shvatih da se brod kreće. Ne bi trebalo da se kreće! Prema programu to ne treba da radi. Trebalo bi da lebdi na onoj, bilo kojoj, orbiti za koju je programiran i prosto da stoji tu, dok ja pogledam unaokolo i donesem odluku šta da radim. Buljio sam oko sebe, pometen i zbunjen. Ona svetleća ploča učvrstila se sad nasred ekrana i tu se zadržala; auto matska svesmerna antena prestala je da radi. Sa velikim zakašnjenjem zakašnjenjem začuo z ačuo sam udaljeni udaljeni urlik raketnih motora mo tora lendera. T o me znači oni pokreću; moj moj brod je programiran da ide ka onoj kamenoj ploči. A jedno sjajno zeleno svetio gorelo je iznad pilotskog sedišta. To nije kako treba! To zeleno svetio postavila su ljudska bića na Kapiji. Ono nije imalo nikakva veze s Hičima; to je bio najobičniji radio-prijemnik kakve su ljudi nekada pravili, što je označavalo da me neko poziva. Ko? Ko bi uopšte mogao biti u blizini moga novog novcatog otkrića? Pritisnuh TBS odašiljač i povikah: „Halo?“

204

„Ja se zovem Bob Brodhed“, zarežao sam. „Brodhed?“ Zbrkano mrmljanje nekoliko glasova. Zatim ponovo glas na engleskom :„Mi na spisku nemamo nijednog vasionskog istraživača po imenu Brodhed. Jeste li vi sa Afrodite?“ „Šta je to Afrodita?“  K o   ste vi? Slušajte, ovo je kontrolni centar „O, Isuse!  Ko Kapije Dva i mi nemamo vremena za zavitlavanje. Kažite ko ste!“ Kapija Dva! Isključih radio-vezu i zavalih se na leđa, posmatrajući kako ona ploča postaje sve veća i veća, ignorišući zeleno svetio. Kapija Dva? Kakva ironija! Da sam hteo da idem na Kapiju Dva prijavio bih se za redovan prelet i pristao da za kaznu plaćam novčanu naknadu za bilo šta što bih tamo pronašao. Odleteo bih donde bezbedno kao svaki turista, putanjom koja je isprobana već sto puta. Nisam to učinio. Odabrao sam komplikaciju brojeva koju nikada niko ranije nije upotrebio i preuzeo na sebe sav rizik. I proosećao sam svaki broj po redu, onako izbezumljen od straha tokom pedeset i pet gadnih dana. To nije bilo fer! Izgubio sam glavu. Nagnuo sam se nad birač kursa i počeo da okrećem zupce nasumce. Ovo je bio poraz koji nisam mogao mirno da prihvatim. Bio sam pripravan za slučaj da ne nađem ništa. Nisam bio pripravan da doznam da sam uradio nešto što je lako i za šta se ne dobija nikakva nagrada. Ali ono što sam napravio bila je još gora propast. Prvo se naglo pojavila svetio žuta boja na komandnoj tabli, a zatim se sve pretvorilo u crnu boju. Lagani piskavi šum motora lendera je prestao. Osećaj da se brod kreće je nestao. Brod je bio mrtav. Ništa se nije kretalo. Ništa nije funkcionisalo u celokupnom sistemu H ičija; ništa, čak ni sistem za hlađenje vazduha. Kad je stigao brod poslat da me otegli do Kapije Dva već sam bio u deliričnom stanju od toplotnog udara, na temperaturi od 75°C koja je vladala u kabini. Na Kapiji je bilo sparno i vlažno. Na Kapiji Dva je bilo toliko hladno da sam morao da pozajmim sako, rukavice i topao donji veš. Na Kapiji se osećao zadah znoja i odvodnih cevi. Na Kapiji Dva se osećalo na zarđao čelik. Na Kapiji  je  j e b ilo il o v e selo se lo i bu bučn čnoo i b ilo il o je p u n o sveta. sve ta. N a K apiji ap iji D v a

205

i ukupno ih je bilo samo nekoliko desetina. Niko još nije bio stigao stigao da zasadi zasadi zelenilo, tako da je sav vazduh vazdu h koji se se ovde udiše poticao iz hemijskih procesora. Parcijalni pri tisak kiseonika iznosio je manje od sto pedeset milibara, a ostali deo atmosfere sastojao se od mešavine azota i heli jum  ju m a, čiji j e prit pr itis isak ak b io ne v iše iš e od p o lov lo v in inee n o rm aln al n o g pritiska na Zemlji, zbog čega su glasovi zvučali piskavo, a ja sam teško disao prvih nekoliko sati. Čovek koji mi je pomogao da iziđem iz kapsule i umotao me da bi bi me zaštitio od o d iznenadne hladnoće h ladnoće bio b io je tamnopu tam noputi ti kolos po imenu imenu N orio or io Ituno, Japanac Japanac s Marsa. Marsa. On me je smestio u svoj krevet, obilno napojio tečnošću i ostavio da se malo odmorim. Zadremao sam, a kad sam se probudio on je sedeo pored mene, posmatrajući me sa zanimanjem i pošto vanjem. Poštovanje je bilo upućeno osobi koja je upropas tila brod od pet stotina miliona dolara. Zanimanje onome ko je bio takav idiot da to učini. „Pretpostavljam da mi se ne piše dobro“, rekoh. „Tako nekako, da“, složi se on. „Brod je potpuno mrtav. Nisam tako nešto nikad dosad video.“  m o ž e  sasvim „Nisam znao da brod koji su napravili Hičiji  mo da precrkne.“ On sleže ramenima. „Ti si napravio nešto originalno, Brodhede. Kako se osećaš?“ Ja sedoh uspravno da bih mu pokazao, a on klimnu glavom. „Trenutno smo veoma zau zeti. Moraću da te ostavim da se sam o sebi staraš nekoliko sati — ako možeš? — odlično. Onda ćemo ti prirediti zabavu.“ „Zabavu!“ To mi nije bilo ni na kraj pameti. „Zašto?“ „Ne srećemo nekoga kao što si ti svaki dan, Brodhede“, odvrati on sa divljenjem, i ostavi me da mislim svoje misli. Meni se moje misli nisu mnogo dopadale i nešto kasnije ustao sam, navukao navu kao rukavice, rukavice, zakopčao zakop čao sako i krenuo u razgledanje. Za to nije bilo potrebno mnogo vremena; nije bilo mnogo stvari za razgledanje. Čuo sam da se nešto do gađa na nižim nivoima, ali su odjeci odzvanjali pod čudnim uglovima duž d už praznih praznih hodnika, a nikoga nisam video. Kapiju Dva nisu posećivali turisti, pa zato nisu imali ni noćne klu bove ni kockarnicu, niti sam našao neki restoran. .. čak ni toalet. Ubrzo zatim taj problem poče da se čini hitan. Pro mislio sam i zaključio da Ituno mora nešto tako da ima u blizini svoje sobe i pokušao da se tamo vratim istim putem, alii ni u tom e nisam uspeo. U nekim hodnicima al hodn icima postojale su neke sobice, ali su bile nedovršene. U njima niko nije

206

Dragi „Glase Kapije“, Jesi li ti razumno biće bez predrasuda? Onda to dokaži time što ćeš pročitati ovo pismo do kraja pre nego što o njemu doneseš sud. Na Kapiji postoji trinaest nivoa na kojima se stanuje. Postoji trinaest stanova u svakom od trinaest (prebroj ih sam) stam benih holova. Misliš li da je ovo pismo samo puko glupo sujeverje? Onda evo dokaza pa se sam uveri! Letovi pod brojem 83-20, 84-1 i 84-10 (koliko iznose ove cifre kad se saberu?) svi su oglašeni na spisku 86-13 kao beznadežni jer su prekoračili vreme predviđeno za povratak! Korporacijo Kapije, probudi se! Ostavi skeptike i zatucane vernike da se izruguju. Ljudski životi zavise od tvoje spremnosti da se izložiš malom podsmehu. Ništa ne bi koštalo kad  op asn n i b r o jev je v i — bi se iz svih programa izostavili  opas osim hrabrosti!

207

ostavio u neučtivo zaprljanom stanju da nisam začuo neki šum ispred te prostorije. Neka debela žena malog rasta sta  jala  ja la j e n apol ap olju ju i čeka če kala la.. „Ne znam kako se pušta voda“, izvinjavao sam se. Ona me odmeri od glave do pete. „Ti si Brodhed“, izjavila  je,  je , a zati za tim m : „ Z a što št o ne o d e š d o A fro fr o d ite? it e?““ „Šta je to Afrodita — ne, čekaj. Prvo, kako se ovo ispira? A onda — šta je to Afrodita?“ Ona pokaza rukom na jedno dugme pored dovratka; ja sam misli m islioo da je to prekidač za svetio. Kad sam ga dodirnuo čitavo dno bešavne šolje zasija i posle deset sekundi unutra nije bilo ničega osim pepela, zatim uopšte ničega. „Sačekaj me“, zapovedi ona i nestade unutra. Kad je izišla izišla reče: „N a Afroditi Afro diti su pare, Brodhede. Biće ti pot po t rebne.“ Dopustio sam joj da me uzme za ruku i vuče za sobom. Afrodita je, počeo sam da shvatam, planeta. Nova planeta, koju je jedan brod sa Kapije Dva tek načeo pre četrdeset dana; velika planeta. „Morao bi da platiš naknadu za ustup ljena prava korišćenja, razume se“, reče ona. ,,A dosad nisu našli ništa izuzetno, samo uobičajene ostatke Hičija. Ali ima na hiljade kvadratnih milja koje se mogu istraživati, a proći će više meseci pre nego što prva grupa istraživača počne da tamo preleće s Kapije. Tek smo im javili pre četr deset dana. Imaš li iskustva sa vrelim planetarna?“ „Iskustva sa vrelim planetarna?“ „Hoću da kažem“, objasni ona, uvlačeći me u jedno silazno okno i dovikujući naviše, „da li si ikad dosad vršio istraživanja na planeti koja je vrela?“ „Nisam. U stvari, nemam nikakvog iskustva koje bilo šta vredi. Jedno putovanje. Ništa nismo našli. Ja čak nisam ni sleteo na površinu.“ „Šteta“, odgovori ona. ,,S druge strane, nema šta tu mnogo da se uči. Znaš kako izgleda Venera? Afrodita je samo malo gora. Glavna veza je baklja i čovek ne bi želeo da se nađe na površini Afrodite. Ali sve nastambe Hičija su ispod zemlje. Ako pronađeš jednu, bićeš glavni.“ „Kakvi su izgledi da se ta jedna pronađe?“ upitao sam. „Pa“, reče ona ozbiljno, odvlačeći me od užeta, pa kroz neki tunel, „nisu baš najbolji, može biti. Uostalom, čovek se nalazi na površini kad obavlja istraživanja. Na Veneri koriste oklopljene module, pa skoknu začas gde god hoće,  m aloo  problema,“ priznema problema. Ovaj, možda ima  mal nade ona. „Ali više ne gube veliki broj istraživača. Mož

208

M. Glojner, 88-331 Njušimo po vašem tragu u gasovima Oriona, Rijemo tražeći vašu jazbinu uz pomoć pasa sa Prokiona, Mi iz Baltimora, Bafala, Bona i Benaresa, Pretražujemo Algolu, Arkturusa, Antaresa, Mi vas jednog dana sigurno nalazimo. Maleni, nestali Hičiji, evo nas, dolazimo!

209

pokretljiva na površini neke planete. Pogotovu planete koja ima površinu nalik na istopljeni sumpor, a vetrovi su  jači  ja činn e u raga ra gana na — kad ka d su b lag la g i.“ i. “ „Zvuči očaravajuće“, rekoh ja. „Zašto nisi ti sad tamo gore?“ „Ja? Ja sam spoljni pilot. Letim natrag na Kapiju otpri like kroz deset dana, čim izvrše utovar tereta, odnosno kad neko dođe ovamo, pa bude želeo da se preveze na trag.“ „Ja želim da se prevezem natrag smesta.“ ,,Oh, ne lupetaj, Brodhede! Zar ne znaš u kakvom si sosu? Prekršio si propise time što si baratao po komandnoj tabli. Oni će te zbog toga udesiti.“ Razmislio sam o ovome pažljivo. Zatim sam rekao: „Hva la, ali mislim da ću rizikovati.“  ga rant ntov ovan anoo   ima ostataka „Zar ne razumeš? Na Afroditi  gara Hičija. Mogao bi da obaviš sto letova, a da ne naiđeš na nešto kao što je ovo.“ „Dušice“, odvratih ja, „ja ne bih mogao da obavim sto letova ni za šta na svetu, ni sada niti ikada. Nisam siguran  M isli lim m   da imam još da mogu da obavim i jedan jedini.  Mis toliko hrabrosti da se vratim na Kapiju. Preko toga, nisam siguran.“ Proveo sam na Kapiji Dva ukupno trinaest dana. Hester Bergovic, spoljni pilot, nastavila je da me nagovara da odletim na Afroditu, pretpostavljam zato što nije želela da joj zauzimam skupoceni prostor za teret na njenom povratnom letu. Drugima je bilo svejedno. Oni su prosto smatrali da sam lud. Za Ituna sam predstavljao problem, problem , jer on je nekako nekak o bio zadužen za održavanje reda na Kapiji Dva. Gledano kroz propise, ja sam ovamo ušao ilegalno, nisam platio ni prebijenu paru za boravišnu taksu niti sam imao čime da je platim. On bi imao puno pravo da me gurne u svemir bez zaštitnog odela. Problem je rešio tako što me je zaposlio da u Hesterinu „peticu“ utovarujem manje važan teret, uglav nom molitvene lepeze i uzorke za analizu sa Afrodite. Za to su mi bila potrebna dva dana, a posle toga me je odredio za glavn gla vnog og majmuna uz trojicu ljudi koji su izrađivali zaštitna odela namenjena sledećoj grupi istraživača Afrodite. Morali su da koriste hičijevske plamenike kako bi dovoljno razmekšali metal od koga su pravili odela, a meni ništa od toga posla nije bilo povereno. Potrebno je dve godine da se čovek obuči da rukuje Hiči-plamenikom u zatvorenom pros

210

Nijedno nije ispuštalo vazduh. Dvanaestog dana doleteše dve „petice“ sa Kapije, pune srećnih, veselih istraživača koji su bili poneli sasvim pog rešan pribor za istraživanje. Vesti o Afroditi nisu na vreme bile stigle do Kapije, pa tako novajlije nisu znale kakve ih šećerleme očekuju. Sasvim slučajno, bila je među njima  je  j e d n a m lad la d a d e vojk vo jkaa n a n aučn au čnoi oist stra raži živv a čkom čk om zada za datk tkuu , bivši đak profesora Hegrameta, koja se spremala za antro pometrijska proučavanja na Kapiji Dva. Po sopstvenom nahođenju Norio Ituno ju je prebacio na let za Afroditu i izdao nalog da se priredi mešovita zabava za doček i ispraćaj istovremeno. Tako smo desetoro pridošlica i ja bili brojniji od naših domaćina; ali ono što nisu mogli brojem, nadok nadili su obilnim nalivanjem pićem, tako da je zabava bila odlična. Ja sam se našao u ulozi slavne ličnosti. Novajlije nisu mogle da dođu sebi zbog činjenice da sam uništio jedan Hiči-brod i ostao živ. Gotovo mi je bilo žao što moram da ih napustim... ne računajući ono što sam se užasno plašio. Ituno je nasuo u moju čašu viskija od pirinča s tri prsta i nazdravio mi. „Žao mi je što odlaziš, Brodhede“, rekao je. „Jesi li siguran da se nećeš predomisliti? Mi trenutno imamo više oklopljenih brodova i zaštitnih odela nego istraživača, ali ne znam dokle će to tako biti. Ako se predomisliš pošto se tamo vratiš.. „Neću se predomisliti“, odvratio sam. „Banzai“, reče on i ispi svoje piće. „Čuj, znaš li ti jednog starog po imenu Bakin?“ „Šikija? Naravno. Moj sused.“ „Pozdravi ga s moje strane“, reče on, nalivajući u to ime  jo  j o š jed je d n u čašu ča šu.. „ T o j e sjajan m o m a k , ali m e p o d seća se ća na tebe. Bio sam s njim njim kad je izgubio izgub io n o g e : našao se priklj priklješt ešten en u lenderu kad smo ovaj morali da odbacimo. Izbegao je smrt za dlaku. Dok smo stigli do Kapije bio je sav naduven i grozno je izgledao; morali smo da mu odsečemo noge, dva dana posle uzletanja. Ja sam ih odsekao.“ „On je sjajan čovek, zaista“, rekoh ja rasejano, ispijajući čašu do kraja i pružajući mu je da je opet naspe. „Hej. Kako to misliš da te on podseća na mene?“ „Nesposoban da se odluči, Brodhede. Zgrnuo je dovoljno novaca da sebi obezbedi medicinski komplet, a on ne može da se odluči da ga potroši. Ako ga potroši može ponovo da stekne noge i opet da leti u svemir. Međutim, ostao bi bez igde ičega ako na putu ne bude imao sreće. I zato nastavlja

211

Mali oglasi DUVAN GAJEN U HLADOVINI ručno negovan i presovan. 2 U.S. dolara cigara. 87-307. TRENUTNO PREBIVALIŠTE Agosta T. Anjelija. Obratiti se Službi bezbednosti Korporacije radi  javl  ja vlja janj njaa Inte In terp rpol oluu . Sledi Sle di nagr na grad ada. a. PRIPOVETKE, PESME objavljujemo. Izvanredna prilika da sačuvate svoje uspomene za svoju decu. Po izuzetno niskim cenama. Predstavnik izdavačke kuće, 87-349. IMA LI NEKOGA iz Pitsburga ili Paduke? Patim od nostalgije. 88-226.

212

Na povratku sam proveo veći deo puta pišući pisma Klari mada nisam bi bi siguran siguran da ću ih ih ikada poslati. po slati. Tako Ta ko reći, reći, ništa drugo nisam imao da radim. Pokazalo se da je Hester iznenađujuće iznenađujuće orna za za seks, s obzirom na to d a je bila omanja, debela gospođa u izvesnim godinama. No, postoji granica do koje je to zabavno, ali pored svega onog tereta koji smo utrpali u brod, nije bilo prostora za bog zna šta drugo. Svi dani su proticali na isti način: seks, pisanje pisama, spa vanje. .. i kidanje u sebi. Kidao sam se, pitajući se zašto Šiki Bakin želi da ostane bogalj; što je u stvari bilo kidanje, u podnošljivom obliku, zbog toga nisam znao zašto i sam to želim.

Dvadeset peta glava

Sigfrid kaže: „Govoriš kao da si umoran, Bobe.“ E, to je bilo sasvim razumljivo. Bio sam na Havajima preko vikenda. Nešto mojih para bilo je uloženo u tamošnji turi zam, tako da nisam plaćao nikakve poreze. Bila su to divna dva-tri dana na Velikom ostrvu, sa dvočasovnim sastankom sa akcionarima pre podne, a svako popodne u društvu jedne od onih prelepih ostrvljanki na plaži ili u jedrenju u katamaranima sa staklenim dnom, iz kojih smo posmatrali velike raže kako klize ispod nas, tražeći mrvice. Ali na povratku, čovek se sve vreme bori sa promenama vremenskih zona, pa sam bio iscrpen. Samo to nije ono o čemu Sigfrid želi da mu pričam. Njega se ne tiče ako se osećate fizički iscrpeni. Ne tiče ga se ako ste slomili nogu; on samo želi da sazna da li sanjate kako spa vate sa sopstvenom majkom. Kažem mu to. to . Kažem: „Um oran sam, sam, to je tačno, Si Siggfride, ali zašto ne prestaneš sa ćaskanjem? Navali odmah sa mojim Edipovim osećanjima prema mamici.“ „Jesi li imao takva osećanja, Bobi?“ „Zar ih nema svako?“ „Želiš li da govoriš o njima, Bobi?“ „Ne naročito.“ On čeka i ja čekam. Sigfrid je opet bio zlatan, tako da je soba sada uređena kao soba za dečaka od pre četrdeset godina. Hologrami sa ukrštenim maškama za ping-pong na zidu. Lažan prozor sa lažnim pogledom na Stenovite planine u Montani u snežnoj vejavici. Hologram sa policom za kasete sa pričama za dečake snimljenim na traci, ,Tom Sojer‘, .Izgubljena trka za Marso Marsom* m* i — ne mogu mo gu da pročitam ostale naslove. Atmosfera je sasvim domaća, ali ni najmanje ne liči na moju sobu kad sam bio dečak, koja je bila majušna, uska i gotovo ispunjena sofom na kojoj sam spavao. „Da li znaš o čemu želiš da govoriš, Robe?“ ispituje Sig

214

Pola od toga vremena proveo sam gušeći se u suzama. To je bilo smešno. Na sedištu pored mene bila je ona ljupka ,hapi-haole* devojka koja je putovala na istok i ja sam smesta odlučio da se s njom bolje upoznam . A stjuard stjuardesa esa je bila ona on a ista kao i pre, a nju, nju nju sam već ranije ranije bolje upozna upo znao. o. Tako Tak o sam sedeo sasvim pozadi p ozadi u odeljku prve klase klase aviona SST, služeći se pićem koje je donosila ta stjuardesa, i ćaskao sa mojom zgodnom ,hapi-haole‘: A — svaki put kad bi devojka zadremala, ili otišla u toalet, a stjuardesa gledala na neku drugu stranu — mene su razdirali tihi, strašni jecaji natopljeni suzama. A onda, kad bi jedna od njih ponovo pogledala u mom pravcu, ja bih se smešio, čio i spreman za ljubav. ,,D a li bi bi prosto rekao šta osećaš u ovom trenutku, trenutku, Bobe?“ Bob e?“ „Rekao bih ti odmah, Sigfride, kad bih znao šta osećam.“ „Zar stvarno ne znaš? Zar ne možeš da se setiš o čemu si mislio dok si ćutao, sad malopre?“ „Naravno da mogu!“ Oklevam, a onda kažem, „O, do đavola, Sigfride, čini mi se da sam samo čekao da počneš da mi se umiljavaš. Nešto sam intuitivno shvatio pre neki dan, i to me je zabolelo. Ajao, A jao, ne bi verovao kako me je zabolelo. Plakao sam kao malo dete.“ „Šta si to intuitivno shvatio, Bobi?“ „To pokušavam da ti kažem. Bilo je u vezi sa — pa eto, delimično sa mojom majkom. Ali takođe i u vezi, ovaj, znaš, sa Dejnom Dejnom M ečni ečniko kovi vim. m. Reč je bi bila o o n o j.. . reč je b ila .. . “ „Čini mi se da pokušavaš da ispričaš nešto o onim fantazmima u kojima je došlo da anagnog seksa sa Dejnom Mečnikovim, Bobe. Je 1’ tako?“ „Aha. Imaš dobro pamćenje, Sigfride. Kad sam plakao, to je bilo zbog moje majke. Delimično. ..“ „To si mi već rekao, Bobe.“ „Tačno.“ Tu sam zaćutao. Sigfrid čeka. I ja čekam. Pret postavljam da želim da mi se još umiljava, i malo posle Sigfrid ljubazno progovara: „Hajde da vidimo da li mogu da ti pomognem, Bobe,“ kaže on. on . ,,U ,, U kakvoj su vezi tvoje plakanje plakanje zbog zbo g majke i tvoji fantazmi o analnom seksu sa Dejnom?“ Osećam da se nešto unutra u meni događa. Kao da nešto meko, vlažno u grudima počinje da ključa i nadolazi mi u grlo. Siguran sam da će mi, kad progovorim, glas biti drhtav i očajno nesrećan ako ga ne budem kontrolisao. Stoga poku šavam da ga kontrolišem, mada odlično znam da pred Sigfridom ne m ogu da sakri sakrije jem m takve tajne; tajne; on m ože da pročita

215

IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica A3-77, Let 036D51. Posada T. Pareno, N. Ahoja, E. Nimkin. Vreme u svemiru 5 dana 14 sati. Položaj u blizini Alfe Kentaura A.  Rezime.  Rezim e.   „Planeta je bila sasvim slična Zemlji i pokrivena bujnom vegetacijom. Boja vegetacije pretežno žuta. Sastojci atmosfere potpuno kao kod Hičija. Ova planeta je topla i nema polarnih „kapa“, a temperaturni uslovi slični tropskom pojasu na Zemlji oko polutara, umerena zona kao na Zemlji prostire se gotovo do polova. Nismo otkrili tragove životinjskog sveta ili njihove znakove (metan, itd.) Na nekim mestima biljni pokrov se lagano širi i napreduje, isterujući mladice nalik na puzavice, koje se obavijaju i ponovo puštaju korenje u tle. Maksimalna izmerena brzina iznosila je približno dva kilometra na čas. Nisu nađeni artefakti. Pareno i Nimkin su sleteli na površinu i vratili se sa uzorcima vegetacije, ali su zatim umrli od trovanja nalik na trovanje otrovnim biljem. Na telu su im se pojavili veliki plikovi. Zatim su nastupili bolovi, svrab i jasni znaci gušenja, verovatno usled tečnosti nagomilane u plućima. Nisam ih preneo u glavni brod. Nisam otvarao kapsulu za pristajanje, niti sam je pripojio glavnom brodu. Snimio sam lične poruke za obojicu, zatim sam ostavio lender i vratio se bez njega.“ Procena Korporacije: N. Ahoja se ne tereti nikakvom odgovor nošću, imajući u vidu njegovo prethodno vladanje.

216

me je volela. Ja sam to znao. Ti to znaš. I bilo je logično da ona to pokazuje, nije mogla drukčije. A Frojd je jednom prilikom rekao da ni jedan dečak koji je siguran da je bio majčin ljubimac nikada ne postaje neurotik kad odraste. Samo.. „Molim te, Bobi, to nije sasvim tačno, a osim toga ti sada intelektualizuješ stvari. Dobro znaš da ne želiš da praviš čitav ovaj uvod. Pokušavaš da izvrdaš, je 1’ tako?“ U nekoj drugoj prilici za ovo bih mu pokidao strujna kola iz priključka, ali ovog puta dobro je bio pripremio  je s a m  znao da me je majka teren za razgovor. ,,U redu. Ali ja jes majka volela. Nije mogla da me ne voli! Ja sam joj bio sin jedinac. Otac je umro — ne moraš da se iskašljavaš, Sigfride, sad ću doći na ono što je glavno. Logički je bilo nužno da me ona voli i ja sam to tako primio bez ijedne trunke sumnje da je tako, ali ona to nikada nije izjavila. Nijednom.“ „Hoćeš da kažeš da ti ona nikada, tokom svih godina koje ste proveli zajedno, nije rekla, ,Volim te, sine’?“ „Nije!“ zavrištao sam. Onda sam ponovo dobio kontrolu nad sobom. „Odnosno nije neposredno, ne. Hoću da kažem,  jed  je d n o m p rilik ri likoo m kad ka d mi je bi bilo lo osam os am n aest ae st g o d in inaa i baš ba š pre nego što ću da zaspim u susednoj sobi, čuo sam kako kaže nekom svom prijatelju — hoću da kažem prijateljici — da istinski smatra da sam ja izvanredno dete. Bila je ponosna na mene. Ne sećam se šta sam to bio uradio, dobio neku nagradu ili se zaposlio, i ona je baš u tom trenutku bila na mene mene ponosna i volela volela me je i to je re k la.. . Ali ne meni meni lično.“ „M olim te, nastavi, nastavi, Bobe B obe“, “, kaže Sigfrid Sigfrid posle kraće kraće pauze. pauze.  n a sta st a v lja lj a m ! Daj mi mali predah. To boli; pret „Pa ja  na postavljam postavljam da da je to ono što se naziva iskonska patnja.“ „Molim te, nemoj sebi da postavljaš dijagnozu, Bobe. Samo reci sve. Neka sve iziđe.“  d r e k .“  „O,  dr Pružam ruku da uzmem cigaretu i zastajem u tom polo žaju. To je obično dobar potez u slučajevima kad se stvari između Sigfrida i mene zaoštre, zato što na taj način gotovo uvek uspem da ga navedem na raspravu o tome da li ja to pokušavam da smanjim napetost, umesto da se njome poza bavim; ali ovaj put sam suviše zgađen nad samim sobom, nad Sigfridom, čak i nad majkom. Hoću da se to što pre završi. završi. Kažem :„Slušaj, :„Slušaj, Sigfride, evo kako kak o je bilo. Majku sam mnogo voleo i znam — znao sam — da i ona mene voli. Samo ona nije umela to dobro da pokaže.“

217

Sigfride, ali, znaš, ja se ne sećam da me je ona ikada dodir st varn rno. o.   Ponekad bi me poljubila pred nula. Mislim, ne  stva spavanje. U teme. I sećam se da mi je pričala priče. I uvek je bila pored mene kad mi je bila potrebna.. Moram da zastanem za trenutak, da bih ponovo dobio kontrolu nad svojim glasom. Udišem duboko i ujednačeno kroz nos, usredsređujući se na izdisanje. „Ali, vidiš, Sigfride“, kažem, unapred se pripremajući kako ću da izgovorim reči, zadovoljan jasnoćom i mirno  do diri riva vala la.. ćom sa kojom ih izgovaram, „ona me nije mnogo  dodi Osim na jedan određen način. Bila je vrlo pažljiva prema meni kad sam bio bolestan. A vrlo često sam bio bolestan. U rudnicima hrane svima curi nos, imaju razne infekcije kože — znaš to. Ona mi je nabavljala sve što mi je potrebno. Uspevala je, bog će je znati na koji način, i da zadrži svoj posao i da se stara o meni, sve u isto vreme. A kad sam bio bolestan ona. ..“ Malo posle Sigfrid kaže, „Nastavi, Robi. Kaži glasno.“ Ja pokušavam, ali i dalje to ne mogu da izgovorim, a on kaže: „Prosto „Pr osto kaži naj najbrž bržee što m ožeš. N eka to iziđe napolje. napolje. Neka te ne brine da li ću ja razumeti ili da li će imati nekog smisla. Samo se otresi tih reči.“ „Pa, ona mi je merila temperaturu,“ objašnjavam ja. „Znaš to? Ugurala bi mi termometar. A onda bi me držala u naručju, znaš, pa recimo, oko tri minuta. A onda bi izva dila termometar da vidi koliko se popeo.“ Na samoj sam ivici da počnem da cmizdrim na sav glas. Nemam ništa protiv da pustim da se to dogodi, ali prvo hoću ovo do kraja da ispričam; to je gotovo kao nešto u vezi sa seksom, kao kad se približavate trenutku odluke kad ste s nekom osobom i čini vam se da nemate stvarnu želju da vam ona postane tako bliska, ali ipak nastavljate. Štedim se pri kontrolisanju svoga glasa, odmeravajući ga tako da me ne izda pre nego što završim priču. Sigfrid ništa ne kaže i ja malo posle smogoh ove reči: „Sad vidiš u čemu je stvar, Sigfride? Čudno je to. Otkad znam za sebe — koliko je to, možda čitavih četrdeset god ina? A ja još uvek imam tu luđačku ideju da nečija ljubav prema meni ima neke veze s tim da mi neko nešto ugura u zadnjicu.“

Dvadeset šesta glava

Na Kapiji su se desile mnoge promene dok sam ja bio od sutan. Lični porez je povećan. Korporacija je želela da se otarasi izvesnog broja prišipetlji, kao što smo bili Šiki i ja; rđava novost: to je značilo da moja unapred plaćena bora višna taksa neće biti dovoljna za još dve ili tri nedelje, nego samo za još deset dana. Doveli su jednu grupu mudrih gla vonja sa Zemlje, astronome, stručnjake za ksenotehniku, matematičare, čak je i stari profesor Hergamet doleteo sa Zemlje, i, mada ugruvan usled pritiska pri ispaljivanju rakete-nosača, krepko je skakutao unaokolo po tunelima. Jedina stvar koja se nije promenila bio je Ocenjivački odbor i mene smestiše na „vrelu“ klupu za saslušanje, gde sam se pušio dok mi je moja stara prijateljica Ema objašnja vala kolika sam budala. U stvari, gospodin Hsijen je čitao bukvicu, Ema je samo prevodila. Ali to je radila sa velikim zadovoljstvom. ,,Ja sam te upozorila da nešto ne zabrljaš, Brodhede. Trebalo je da me poslušaš. Zašto si menjao kurs?“ „Rekao sam ti. Kad sam ustanovio da se nalazim pored Kapije Dva prosto nisam mogao da se kontrolišem. Ja sam želeo da odletim na neko drugo mesto.“ „To ti je bilo neverovatno glupo, Brodhede.“ Pogledao sam u Hsijena. On se okačio o zid svojom pre savijenom kragnom i tamo je sklopljenih ruku visio, smešeći se blagonaklono. „Ema“, kazao sam, „uradi što god hoćeš, samo mi se skidaj s vrata.“ Ona veselo odvrati, „Radim ono što hoću, Brodhede, jer  je  j e t o o n o š to m o ram ra m da radim ra dim.. T o j e moj mo j p o sao sa o . Z n a o si da propisi ne dozvoljavaju da se menja kurs.“ „Koji propisi? Moja glava je bila u pitanju.“ „Propisi nalažu da ne smeš da uništiš brod“, objašnjavala  je  j e ona. on a. N isa is a m n išta iš ta o d g o v o r io, io , a o n a odcv od cvrk rkuu ta neka ne kakk av prevod Hsijenu, koji je ozbiljno slušao, napući usta i onda izrecitova dva lepa paragraf paragrafaa na mandarinskom kineskom. Prosto ste mogli osetiti gde su znaci interpunkcije.

219

žemo doneti odluku o tvojoj odgovornosti dok ne dobijemo dalje informacije o stanju u kome se nalazi brod koji si ošte tio. Gospodin Ituno je poručio da će dati nalog da se brod potpuno pregleda čim se za to ukaže prilika. Dva stručnjaka za ksenotehniku bila su u preletu ka novoj planeti, Afroditi, u vreme kad je on p oslao svoj svoj izvešta izveštaj. j. D o sada su su se sigurno sigurno vratili na Kapiju Dva, pa možemo da očekujemo da će izveštaj o svojim nalazima dostaviti, verovatno, po idućem svemirkom pilotu. Tada ćemo te ponovo pozvati.“ Ona napravi pauzu, pogleda me i ja pomislih da je raz govor završen. „Veliko hvala“, rekoh i požurih ka vratiima. Ona me pusti da stignem čak donde, a onda reče: „Ima još nešto. U izveštaju gospodina Ituna se navodi da si radio na utovarivanju i izradi zaštitnih odela na Kapiji Dva. On ti odobrava isplatu dnevnica koja iznosi, čekaj da vidim, dve i po hil hiljade jade dolara. dolara. A kapetan broda, Hester Bergovic, je naložila da ti se isplati jedan odsto od njenog bonusa za usluge tokom povratka sa Kapije Dva; prema tome, ti iznosi su uneti u tvoj konto.“ „Nisam imao ugovor sa njom“, rekoh iznenađen. „Nisi. Ali ona smatra da treba da primiš svoj deo. Mali deo, naravno. Ukupno. . “ ona zaviri u neki papir, „to iznosi dve i po hiljade plus pet i po hiljada — osam hiljada dolara koji su upisani na tvoj konto.“ Osam hiljada dolara! Požurih do jednog okna, zgrabih uzlazno uzlaz no uže i počeh po čeh pažljivo da se preračunavam. Zaista nedovoljno u odnosu na ono koliko je meni potrebno. Si gurno ne dovoljno da se plati za sve štete na brodu koje će mi natovariti. Toliko para nema ni u celoj Vasioni, ako mi zaračunaju ukupne troškove za nadoknadu broda; jer nije bilo načina da se on nadoknadi. S druge strane, ipak je to osam hiljada dolara više nego što sam imao. Proslavih to, časteći se jednim pićem u „Plavom paklu.“ Dok sam ga ispijao, razmišljao sam kakve opcije imam. Što sam o njima više razmišljao, utoliko su one bivale sve manje i manje. Oglasiće me krivim, u to nema sumnje, i proceniće da dugujem u najmanju ruku više stotina hiljada dolara. E pa,  ja ih nem ne m am. am . M o žda žd a će sum su m a izn iz n o siti si ti i m n o g o v iše, iš e, ali to je sasvim svejedno; kad vam uzmu sve što imate, ionako vam ništa ne preostaje. Znači, sve u svemu, mojih osam hiljada dolara dođe mu kao blago iz bajke. Sa jutranjom rosom može da iščezne.

220

IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 1-103, Let 022D18. Posada Dž. Heron.  N apom omen ena. a. Vreme u svemiru 107 dana 5 sati.  Nap Povratak posle 103 dana i 15 sati.

Izvod iz brodskog dnevnika. „Posle 84 dana i 6 sati u svemiru instrument pod znakom pitanja počeo je da svetli i došlo je do neuobičajene aktivnosti lampica na kontrolnoj tabli. tabli. Istovremeno sam osetio da potisna potisna sila menja pravac. U toku otprilike jednog sata stalno su se događale neke promene, a onda se svetiljka pod po d znakom pitanja pitanja ugasila ugasila i stanje stanje se norm alizovalo. Pretpostavka: Promena kursa letenja da bi se izbegla nekakva prolazna opasnost, možda zvezda ili neko drugo nebesko telo? Preporučuje se kompju terski pregled brodskih dnevnika radi utvrđivanja sličnih slučajeva.

221

BELEŠKA O CRNIM RUPAMA  Dr.  D r. Asm As m enio en ion. n.   Pazite sad, ako jedna zvezda ima početnu masu veću od tri sunca, pa dođe do stezanja, ona se ne pretvori tek tako u neutronsku zvezdu. Ona nastavlja svoj život. Toliko  se zgusne da najmanja brzina potrebna za otimanje od njene privlačne sile premaš premašaa tri trides deset et miliona miliona santi santimeta metara ra u sek u nd i. . . što je ...?  Pit  P itaa n je. je .  Brzina svetlosti?  Dr  D r Asm As m enio en ion. n.   Tačno tako, Galina. Znači, svetlost ne može od nje da se otrgne. Znači, ona je crna. Eto zato se naziva crna rupa — samo, ako dospete dovoljno blizu, unutar onoga što se naziva ergosfera, tu nije nije crno. Verovatno biste biste nešto mogli da razaznat razaznate. e.  Pit  P itan anje je..  Kako bi to izgledalo?  Dr.  D r. Asme As meni nion on..   Nemam blage veze, Džer. Ako iko ikada donde dospe i uspe da vidi, on će se vratiti i reći će nam ako bude u stanju. Samo verovatno  m o g li   dospeti toliko neće biti u stanju. Možda biste  mo blizu, zabeležiti podatke i vratiti se — i dići, gospode bože, ne znam, najmanje milion dolara. Ako biste uspeli da uđete u svoj lender, znate, i da odbacite masu glavnog broda, unazad, usporivši mu brzinu, možda biste uspeli da postignete dovoljno dodatne brzine da se iščupate. Ne sa lakoćom. Ali, možda, ako bi sve išlo baš kako treba. Međutim, kuda biste posle toga poleteli? U lenderu se ne možete vratiti kući. A da postupite obrnuto, to ne bi išlo, lender nema dovoljno veliku masu da se pomoću njega osl os lobodi obodite te . . . Već vidim da starom Bobu ovaj razgovor ne prija i zato hajde da pređemo na tipove planeta i oblake svemirske prašine.

222

Isto tako, nije bilo razloga da razmišljam o mogućnosti da se vratim na svoj posao baštovana koji sadi bršljan — čak i pod pretpostavkom da bih ga mogao dobiti, sad kad su Šikija razrešili dužnosti nazovi poslovođe. Onog trenutka kad me budu oglasili krivim krivim nestaće novac nova c na mom kontu. Nestaće i moja uplata za boravišnu taksu. Biću izložen trenutnom izbacivanju kroz prozor. Ako bi se u to vreme slučajno našao na rampi neki brod koji poleće k Zemlji mogao bih se ukrcati i pre ili posle našao bih se ponovo u Vajomingu u nastojanju da dobijem svoj stari posao u rudnicima hrane. Ako nema nikakvog broda, onda bih se našao u nevolji.  M o ž d a   bih bio u stanju da nagovorim posadu američkog patrolnog broda, ili možda brazilskog ukoliko bi Frensi Ereira tamo imao meku vezu, da me prime za izvesno vreme dok se ne pojavi neki brod A možda i ne bih. Kad se stvar brižljivo razmotri, nije bilo baš mnogo nade. Apsolutno najbolje bi bilo ako bih preduhitrio odbor, u kom slučaju bih imao dve mogućnosti. Mogao bih da krenem prvim brodom natrag na Zemlju, pa u rudnike hrane, ne čekajući da odbor donese odluku. Ili bih mogao ponovo da odletim u svemir. Ne zna se koja je mogućnost bila lepša. Jedna od njih značila je napuštanje zauvek svakog izgleda za pristojan život... a druga me je dovodila u stanje izbezumljenog straha. Kapija je bila nalik na klub džentlmena u kome se nikad ne zna koji članovi se nalaze u gradu. Lujza Forhend je bila odsutna; njen muž, Ses, čuvao je stražu, u očekivanju da se ona ili njihova druga kćer vrate pre nego što sam po novo odleti napolje. On mi je pomogao da stvari prenesem u svoju sobu, u kojoj su privremeno stanovale tri Mađarice, pre nego što su zajedno odletele u jednoj „trojci“. Selidba nije bila naporna; nisam više posedovao baš ništa osim onoga što sam bio upravo kupio u kantini. Jedini postojani deo inventara bio je Šiki Bakin, neiscrpno ljubazan i uvek na usluzi. Zapitao sam ga da li je čuo nešto o Klari. Nije bio čuo. „Idi ponovo napolje, Bobe“, na valjivao je. „To je jedina prava stvar.“ „Aha.“ Nisam hteo oko toga da se prepirem; on je neo sporno bio u pravu. Možda i bih. . . Rekao sam: „Voleo bih da nisam kukavica, Šiki, ali jesam. Prosto ne znam kako bih sebe naterao da ponovo uđem u neki brod. Nemam

223

reče reče on, pa odleprša natrag na komodu. komo du. „Potrebno „Potre bno ti je hra brosti koliko za jedan dan: samo da uđeš u brod i da kreneš. Onda više uopšte ne moraš da imaš im aš hrabrosti, jer više više ionako ionak o nemaš izbora.“ „Čini mi se da sam to mogao da učinim“, odgovorio sam, „da su teorije Mečnikova o kodovima označenim određenim bojama bile tačne. Ali neki koji su otišli na si gurno sad su mrtvi.“ „To su bili samo statistički pokazatelji, Bobe. Stvarno  je  j e sada sa da b e zbed zb ednn o st veća ve ća,, a veći ve ći je i broj u s p ešn eš n ih leto le tovv a . Malčice veći, doduše. Ali veći.“ „Mrtvi ipak ostaju mrtvi“, odvratio sam. „Pa ipak — možda ću opet razgovarati sa Dejnom.“ Šiki se iznenadio. „On je odleteo.“ „Kad?“ „Otprlike onda kad si ti krenuo. Mislio sam da znaš.“ Bio sam zaboravio. „Ne znam da li je pronašao neki fini, lak let kakav je tražio.“ Šiki počeša bradu trljajući je o rame i odžavajući ravno težu lenjim zamasima krila. Onda skoči sa komode i odle prša do piezofona. „Hajde da vidimo“, reče on i pritisnu dugmad. Lokator Lo kator se smesta smesta pojavi pojavi na ekranu. ekranu. „Let 88— 173“, 173“, čitao je. „Bonus 150.000 dolara. To nije mnogo, zar ne?“ „Ja sam mislio da on cilja na nešto veće.“ ,,U stvari“, reče Šiki, čitajući, „nije dobio. Ovde kaže da se sinoć vratio.“ Pošto je Mečnikov napola obećao da će podeliti svoje stručno znanje sa mnom, imalo je smisla da odem da s njim porazgovaram ali nisam znao kako da postupim. Otišao sam samo toliko daleko da proverim da se vratio ne našavši ništa vredno i ne dobivši za svoj trud ništa osim bonusa; ali nisam otišao da ga posetim. Nisam gotovo ništa radio, u stvari. Tumarao sam unao kolo. Kapija baš nije mesto sa najviše prijatnih kutaka u ćelom kosmosu, ali nekako sam se snalazio. Bila je bolja od rud nika hrane. Iz sata u sat bio sam za sat bliži onom trenutku kad će stići izveštaj tehničkih stručnjaka, ali sam uspevao da o tome uglavnom ne razmišljam. Nalivao sam se pićem u „Plavom paklu“, upoznavao se s turistima, s posadama iz patrolnih brodova na prolazu, sa novim pridošlicama, koje su stalno pristizale sa užarenih planeta; među njima sam, pretpostavljam, tražio neku drugu Klaru. Nijedna se nije

224

ZAR NE POSTOJE nepušači na Kapiji koji govore engleski i koji bi popunili našu posadu? Možda vi želite da skratite svoj život (i naše rezerve kiseonika!) ali mi ne želim o. 88-775. POZIVAMO sve istraživače na sednicu Odbora Korporacije Kapije! Masovni zbor sutra u 13.00 nivo Bejb. Svi su dobrodošli! ODABERITE LETOVE proverene, sasvim kao iz vaših snova. Dokumentovana knjiga na 32 stranice objasniće vam kako. Konsultacije, 25 U.S. dolara, 88-139.

225

izvinjenjem i rekao da je volim i odneo sam ga dole da ga preko radio-veze pošalju na Veneru. Ali ona nije bila tamo! Bio sam izgubio iz vida koliko dugo traje kretanje po sporoj Homanovoj orbiti. U odeljenju lokatora, prilično brzo su identifikovali brod kojim je ona odletela; to je bio jedan orbiter sa kružnom putanjom pod pravim uglom, koji je sve vreme leteo menjajući brzine kako bi se sastajao sa brodovima koji su leteli u ravni ekliptike između planeta. Prema raspoloživim podacima, njena letelica imala je ,,randevu“ sa nekim teretnim brodom koji je leteo na Mars, a zatim sa jednim luksuznim putničkim brodom sa uređajima za obezbeđenje sile teže, koji je leteo na Veneru; ona se po svoj prilici prebacila na jedan od njih, ali oni nisu znali na koji, a ni jedan ni drugi neće stići na svoje odredište još čitavih mesec ili duže. Poslah kopije pisma na oba ova broda, ali odgovor nije stizao. Stekao sam nekakvu novu prijateljicu koja je bila treći tobdžija na brazilskom patrolnom brodu. Upoznao nas je Frensi Ereira. „Moja rođaka“, rekao je, predstavljajući nas  jed  je d n o d rug ru g o m ; zati za tim m , p riv ri v a tno tn o , n ešto eš to kasn ka snije ije:: „ P o tre tr e b n o je da znaš, Robe, da ja ne gajim rođačka osećanja prema svo  jim  ji m rođ ro đ a k a m a .“ Sve Sv e p osa os a d e su s vrem vr emen enaa na vrem vr emee pro p rovv odil od ilee odsustvo na Kapiji i mada, kao što sam već rekao, Kapija nije bila Vaikiki ili Kan, na njoj je bilo bolje nego na pustim ratnim brodovima. Suzi Eriera je bila vrlo mlada. Rekla je da ima devetnaest godina, a morala je imati bar sedamnaest da bi uopšte dospela u brazilsku mornaricu, ali je izgledala mlađa. Nije mnogo znala engleski, ali nama i nije bilo naro čito potrebno da znamo isti jezik da bismo se nahvali u „Plavom paklu“ ; a kada smo otišli u krevet, krevet, otkril otkrilii smo sm o da uprkos vrlo škrtoj konverzaciji u verbalnom smislu izvan redno međusobno komuniciramo sopstvenim telima. Ali Suzi je ovde provodila samo po jedan dan u nedelji, i tako je meni preostajalo mnogo vremena koje je trebalo nekako utucati. Okušao sam svašta: grupu za uzajamnu stimulaciju, grupni seks, kao i „psihodramu“ u kojoj smo jedni nad drugima izlivali svoja osećanja ljubavi i mržnje. Zatim pre davanja starog Hegrameta o Hičijima. Seriju razgovora o astrofizici, sa težištem na tome kako se od Korporacije mogu izvući novčane nagrade za naučni doprinos. Brižljivim raspoređivanjem uspevao sam da utrošim sve svoje vreme i

226

Onda bi Frensi nekud odskitao za svoj račun, ili bi našao neku curu, ili bi otišao na Jezero Supirior da se okupa, dok bismo bism o se Suzi Suzi i ja povukli povu kli u moju sobu na moje zalihe ,,ma-bi,,ma-b iriša“ da se kupamo u toplijim vodama moje postelje. Posle večere, dolazila bi nekakva razonoda. Četvrtkom uveče su održavana predavanja iz astrofizike, pa smo tako slušali o Herešprung-Raselovom dijalogu, ili o crvenim džinovima i patuljcima, ili o neutronskim zvezdama, ili o crnim rupama. Predavač je bio jedan debeli, matori laskavac iz nekog zaba čenog koledža u blizini Smolenska, ali čak i kroz masne viceve nazirala nazirala se poezija i lepota u onom e o čemu je govorio. govor io. Nadugačko je pričao o onim starim zvezdama od kojih smo svi mi potekli i koje su izbacivale u vasionu sitne čestice silikata i magnezijum karbonata i tako stvorile naše planete, kao i ugljovodonike od kojih smo se mi stvorili. Govorio je 0 neutronskim zvezdama koje zakrivljuju silu gravitacije u širokom pojasu oko sebe; to nam je već bilo poznato jer su dve posade posad e nastradale, raskomadale raskom adale se u parčiće, pošto po što su zašle u sferu jednog od ovih supergustih patuljaka. Pričao nam je o crnim rupama koje se nalaze na mestima gde je nekada bila neka gusta zvezdana masa, što se sada može utvrditi samo na osnovu činjenice da su rupe progutale sve što im je bilo u blizini, čak i svetlost; one ne samo da su propisno zakrivile gravitacionu silu, one su je obavile oko sebe kao ćebe. Opisivao je zvezde retke kao vazduh, og romne oblake užarenog gasa pričao nam je o protozvezdama u Orionovoj maglini, koje se upravo tog trenutka rascvetavaju u rastresita jezgra toplog gasa, koja kroz milion godina mogu postati sunca. Njegova predavanja bla su veoma popularna; čak su i veterani kao što su bili Šiki i Dejn Mečnikov dolazili ponekad. Dok sam slušao šta pro fesor govori, osećao sam čudesnost i lepotu kosmičkog prostranstva. Ono je suviše golemo i veličanstveno da bi bilo zastrašujuće a tek kasnije sam te slivnike radijacija i  sa m im sobo so bom m , sa močvare razređenog gasa doveo u vezu sa  sam krhkim, preplašenim stvorom osetljivim na bol, kakvo je bilo telo u kome sam obitavao. I onda sam razmišljao o tome da se vinem među te daleke kolose i. .. osećao kako se duša u meni grči u klupko. Posle jednog od tih skupova, pozdravio sam se sa Suzi 1 Frensije Frensijem m i smestio u venjak venjak blizu sale u kojoj kojoj su se održavala predavanja, napola skriven bršljanom, i utučeno duvao jedan džoint. Tu me je pronašao Šiki i stao baš ispred

227

„Propustio si najzanimljiviji deo“, reče Šiki. Učinilo mi se da mu je izraz lica i preplašen i pun nade; nešto je smerao. Povukoh Povuk oh još jedan jedan dim, pa mu ponudih travu; on zavrte glavom. „Bobe“, reče, „čini mi se da se priprema nešto što bi bilo vredno ugrabiti.“ „Stvarno?“ „Da, stvarno, Bobe! Nešto sasvim dobro. I to uskoro.“ Nisam za to bio pripravan. Želeo sam da i dalje pušim marihuanu sve dok se u meni ne stiša uzbuđenje izazvano predavanjem, kako bih mogao da nastavim sa uobičajenim tucanjem vremena. Poslednja stvar o kojoj sam želeo da slušam bilo je neko novo putovanje za koje bi me moje osećanje krivice gonilo da se prijavim, a moj strah bi me u tome osujetio. Šiki se uhvati za rešetku obraslu bršljanom i tako se držao i gledao u mene radoznalo. „Bobe“, rekao je, „ako nešto nađem za tvoj račun, hoćeš li da mi pomogneš?“ „Da ti pomognem kako?“ „Povedi me sa sobom!“ povika on. „Ja sve mogu da radim, osim da slećem na površinu u lenderu. A ova misija, kako mi se čini, je takva da to nije toliko ni važno. Za sva koga je predviđen predviđen bonus, čak i za onoga ono ga ko ostane u kružn kružnoj oj putanji.“ „O čemu ti to govoriš?“ Droga me je bila ošamutila; osećao sam toplinu iza kolena i blagu zamagljenost svuda unaokolo. „Mečnikov je razgovarao sa predavačem“, reče Šiki. „Čini mi se po onome što je govorio da je doznao za jednu novu misiju. Samo — govorili su na ruskom, pa nisam sasvim dobro razumeo. Ali to je ona na koju on čeka.“ Ja rekoh sabrano, „Poslednja na koju je išao nije bila bog zna šta, je 1’ tako?“ „Ova je drugačija!“ „Ne verujem da bi me on stvarno ubacio u grupu zbog nečega što je dobro...“ „Sigurno da ne bi, ako ga ne zamoliš.“ „O, do đavola“, progunđao sam. „U redu, razgovaraću s njim.“ Šiki je blistao. „A u tom slučaju, Bobe, molim te — povešćeš i mene?“ Ja ugasih cigaretu popušenu manje od pola; osećao sam da će mi biti potrebno ono što mi je preostalo od zdrave pameti. „Učiniću šta mogu“, kazao sam i krenuo natrag u

228

Najdraži oče, majko, Mariza i Piko-Zoanjo, Molim vas, recite Suzinom ocu daje ona vrlo dobro i da je stekla naklonost svojih pretpostavljenih. Sami odlučite da li ćete mu reći da se ona dosta često sastaje sa mojim prijateljem Robom Brodhedom. On je dobar i ozbiljan čovek, ali jedan od onih koji nemaju sreće. Suzi je podnela molbu za odsustvo kako bi krenula na jednu misiju i ukoliko dobije odobrenje komandanta, kaže da bi krenula s Brodhedom. Mi svi pričamo o tome kako ćemo da krenemo, kao što znate, al alii svi svi tako tak o ne uradimo, urad imo, pa m ožda ožd a ne treba treba uopšte da brinete. Ovaj put moram da budem vrlo kratak; uskoro pristajemo, a ja imam svojih 48 sati na Kapiji. Mnogo vas voli, Franceskito

229

Ja sam bio sasvim kratak. „Čujem da imaš nešto dobro u izgledu. Mogu li da pođem s tobom?“ I on je bi bi sasvim sasvim krat kratak. ak. „N e.“ e. “ Gledao je u mene sa otvorenom antipatijom. S jedne strane baš onako kako sam od njega uvek i očekivao, ali, prilično sam bio siguran da je to delimično bilo i zbog zbo g toga što je čuo šta se dogodilo dog odilo između Klare i mene. „Ti odlaziš napolje“, nastavio sam uporno. „Čime? Jedi nicom*?“ On je gladio svoje zaliske. „Ne“, odgovorio je preko volje, „nije „n ije jedinica D ve .petice“ .petice “.“  „D  „ D v e   .petice“?“ Posmatrao me je netremice, sa podozrenjem, a onda se gotovo nasmejao; nije mi se sviđalo kad se smeši, uvek sam se pitao zašto se smeši. ,,U redu“, kazao je. „Ti hoćeš na put, pa neka ti bude, što se mene tiče. Razume se, to ne zavisi od mene. Moraćeš da pitaš Emu; ona će sutra ujutru da nam da podrobna obaveštenja. Međutim, možda će ti dozvoliti da kreneš. Reč je o naučnoj misiji, sa bonusom od najmanje milion dolara. A ti si u to umešan.“ „Ja umešan?“ Ovo je došlo iz neočekivanog pravca! „Umešan, kako?“ „Pitaj Emu“, odvrati on i očeša se o mene u odlasku. U sobi za razgovor bilo je desetak svemirskih istraživača, koje sam gotovo sve poznavao: Ses Forhend, Šiki, Mečnikov i još nekolicina onih u čijem sam društvu pio ili spavao, u raznim prilikama. Ema još nije bila stigla i ja uspeh da je uhvatim pre nego što je ušla u sobu. „Želim da idem na ovu misiju“, rekao sam. Ona se zgranula. zgranula. „Stvarno? Ja sam m islil is lilaa .. Ali tu stade, ne rekavši šta je mislila. Ja nastavih:„Ja imam isto toliko prava da idem kao i Mečnikov!“ „Ti, sigurno je kao grad, nisi zabeležio takve rezultate kao on, Bobe.“ Ona me odmeri pažljivo, a onda reče, „Pa, reći ću ti o čemu je reč, Brodhede. To je specijalna misija, a ti si je delimično prouzrokovao. Ispalo je da je onaj tvoj blesavi kiks zanimljiv. Ne mislim to što si upropastio letelicu; to je bilo nedotupavno i kad bi u kosmosu postojala pravda, morao bi za to da platiš. Ali šlepa sreća je gotovo isto toliko dobra kao i velika pamet.“

230

te je odvela na Kapiju Dva — o, do đavola,“ reče. „Haj demo unutra. U svakom slučaju, možeš da ostaneš dok obavimo ovaj razgovor. On će ti pružiti kompletno obja šnjenje, a onda — videćemo.“ Uhvati me za lakat i ugura ispred sebe u sobu, onu istu koju smo koristili kao učionicu — kad je to bilo? Kao da je bilo pre milion godina. Smestio sam se između Sesa i Šikija i čekao da čujem šta će ona to da ispriča. „Gotovo ste svi ovde“, poče, „pozvani ste ovamo —• sa izuzetkom jedne ili dve osobe. Jedan od tih izuzetaka je naš proslavljeni prijatelj gospodin Brodhed. Njemu je pošlo za rukom da upropasti jedan brod u blizini Kapije Dva, kao što gotovo svi znate. Pravo bi bilo da ga zbog toga naučimo pameti, ali pre nego što je to uradio, on nam je slučajno otkrio neke zanimljive činjenice. Boje koje su se pojavile u toku njegovog leta nisu bile one uobičajene za let do Kapije Dva, pa je kompjuter na osnovu izvršenog upoređivanja došao do sasvim nove koncepcije u vezi sa programiranjem kursa. Kako se čini, samo otprilike pet brojeva je od kri tične važnosti za određivanje odredišta — onih pet koji su bili uobičajeni za prelet do Kapije Dva, a koji su se poklapali sa brojevima koje je odabrao Brodhed. Šta ostali brojevi označavaju, to ne znamo, ali ćemo utvrditi.“ Ona se zavali i preksrti ruke. „Ovo je misija koja ima višestruki cilj“, reče. „Nameravamo da uradimo nešto novo. Za one koji su neupućeni, to znači da nameravamo da upu timo dva broda na isto odredište.“ Ses Forhend podiže ruku. „Iz kog razloga?“ „Pa delimično da bismo sa sigurnošću utvrdili da to  je s t e isto odredište. Nameravamo da one brojeve koji nisu kri  m islim lim o   da nisu kri tični variramo donekle... one za koje  mis tični. I nameravamo da pustimo da drugi brod krene trideset sekundi posle prvog. To jest, kako predviđamo, to znači da će među njima postojati onoliki razmak koliki Kapija pređe za trideset sekundi! Forhend se namršti. „U odnosu na šta?“ „Dobro pitanje“, klimnu ona glavom. ,,U odnosu, mi smatramo, na Sunce. Stelarno kretanje u odnosu na Galak siju — mi smatramo — može da se zanemari. Bar pod pretstavkom da se pokaže da se vaše odredište nalazi unutar Galaksije, a da nije toliko udaljeno da galaktičko kretanje ima izrazito drugačiji vektor. Hoću da kažem, ukoliko biste dospeli na suprotnu stranu, to bi bilo sedamdeset kilometara

231 231

„Razume se“, đodade, smešeći se veselo, „to je samo s teorijske tačke gledišta. Možda relativna kretanja neće uopšte imati bilo kakvog značaja. U tom slučaju, problem će biti da se spreči da se ne sudarite. Ali mi smo ubeđeni — prilično ubeđeni — da ćete leteti bar na izvesnom rastojanju. U stvari potrebno vam je samo oko petnaest metara — ko liko iznosi duži prečnik petice.“ „Šta „Š ta znači zna či .prilično .p rilično ubeđ u beđeni“ eni“??“ zapita jedna jed na od devojaka. „Pa“, priznade Ema, „ubeđeni u granicama razuma. Kako možemo da znamo pre nego što isprobamo?“ „Zvuči opasno“, prokomentarisao je Ses. Nije izgledao pokoleban zbog toga. Samo je izneo svoje mišljenje. U tome se razlikovao od mene; ja sam se trudio da ne obraćam pažnju na ono što sam osećao i pokušavao sam da se usredsredim na tehničku stranu razgovora. Ema pogleda iznenađeno. ,,A to? Čujte, još nisam stigla stigla da govorim o opasnostima. Ovo odredošte ne prihvata nijedna je j e d in ica ic a 1, većina ,trojki ,trojki*, *, i neke ,petice*.“ „Zašto?“ „Zato idete da biste to utvrdili“, odgovori ona strpljivo. „To je kombinacija koju je kompjuter odabrao kao najbolju za testiranje korelacije između različitih kombinacija bro  jeva  je va.. Imat Im atee oklo ok lopp ljen lj enee p etic et icee i o b e prihv pr ihvat ataju aju odre od redi dišt štee o kome je reč. Što znači da vam na raspolaganju stoji ono što su konstruktori konstruk tori Hičija ocenili o cenili da ima dobre izglede na uspeh,  je  j e F t a k o ? “ „To je bilo odavno“, usprotivih se ja.  j e s t e „0, naravno. Nikad nisam ni rekla da nije. Opasno  je —• bar do izvesne mere. Zato se dobija milion.“ Ona tu prekide, posmatrajući nas ozbiljno, dok se ne nađe neko da zapita:„Kakav milion?“ „Bonus od milion dolara koji dobija svaki od vas kad se vrati“, odgovori ona. „Izdvojili su deset miliona dolara iz fonda Korporacije za ovu svrhu. Deli se na jednake delove. Razume se, postoje dobri izgledi da bude i više od milion za svakog ponaosob. Ako budete pronašli nešto vredno, to će se obračunati po propisanoj skali. A kompjuter misli da su izgledi dobri.“ „Zašto vredi deset miliona?“ upitah ja. „O tome ne odlučujem ja“, reče ona strpljivo. A onda me pogleda i dodade: „1 uzgred budi rečeno, Brodhede, otpisu  jem  je m o ti o d šte št e tu za lete le telic licuu . Znač Zn ačii sve sv e š to d obij ob iješ eš m o ć i ćeš će š da zadržiš. Milion dolara? To je lepa šumica. Moći ćeš da se

232

BELEŠKA O SIGNATURAMA  Dr.  D r. Asmen Asm enion ion..  Znači, kad tragate za znacima života na nekoj planeti, ne očekujete da ćete naići na veliki neonski natpis sa recima „Ovde žive nepoznata bića“. Nego tražite signature. „Signatura“ je nešto što ukazuje da tu postoji još nešto. Kao vaš potpis na čeku. Kad ga vidim, znam da to znači da želite da vam se isplati isplati novac, pa vam isplać isplaćujem ujem u gotovom gotovo m . Ne vama, naravno, Bobe.  Pit  P itaa n je. je . Bog ne voli tako m nogo nog o vickaste nastavnike. nastavnike.  Dr.  D r. Asmen Asm enion ion.. Bez uvrede, Bobe. Metan je jedan od tipičnih znakova. On ukazuje na prisustvo toplokrv nih životinja, ili nešto nalik na njih.  Pit  P itan anje je..  Ja sam mislio da metan može da potiče od trulog povrća i takvih stvari?  Dr.  D r. Asm As m enio en ion. n.   O, kako da ne. Ali uglavnom potiče iz utrobe velikih preživara. Na Zemlji metan u vazduhu najvećim delom potiče iz kravljih creva.

233

vanja, kad su nas oči bolele od gledanja u istrumente, dok smo tražili nešto čega tamo nije bilo. Pretpostavljam da su i svi ostali mogli da se prisećaju sopstvenih neuspešnih podu hvata. „Lansiranje je“, reče ona najzad, „prekosutra. Oni koji žele da se prijave, neka dođu u moju kancelariju.“ Mene su primili. Šikija su odbili. Ali nije to tako glatko išlo, nikad ništa ne ide glatko; ja sam bio taj koji se postarao da Šiki ne pođe. Prvi brod se popunio brzo: Ses Forhend, dve devojke iz Siera Leonea i  jed  je d a n franc fra ncus uski ki par pa r — svi sv i su znal zn alii e n gles gl eski ki,, svi sv i su bi bilili prov pr oveereni, svi su već ranije bili na misijama. Za drugi brod Mečnikov se prijavio smesta za kapetana posade; odmah je izabrao jedan par „peškira“ „pešk ira“,, Denija A. i Denija R. onda, gunđajući, gunđajući, pristade pristade da primi primi mene. I tako tak o je ostalo o stalo još jo š jedno jedn o nepopunjeno mesto. „Možemo da uzmemo tvog prijatelja Bakina“, reče Ema. „Ili bi ti više voleo tvog drugog prijatelja?“ „Kog drugog prijatelja?“ upitao sam. „Imamo molbu“, reče ona, „trećeg mitraljesca Suzane Ereire, sa brazilskog patrolnog broda. Dobila je dozvolu da uzme odsustvo radi ovoga.“ „Suzi! N isam znao da se dobrovo dob rovoljno ljno prijavila! prijavila!““ Ema je zamišljeno razgledala perforiranu karticu koju je držala u ruci. „Ona je potpuno kvalifikovana“, prokomentarisala je. „Takođe, ima sve delove tela. Aludiram“, dodade licemerno, licemerno, „na njene njene noge, nog e, naravno, mada, kako čujem, čujem, ti se isto tako interesuješ i za druge delove njenog tela. Ili bi možda radije bio „peškir“ na ovoj misiji?“ Osetih u sebi besmislenu navalu besa. Nisam ja baš od onih seksualnih čistunaca; pomisao na fizički dodir sa ne kim muškarcem sama po sebi nije me plašila. Ali — sa Dejnom Mečnikovim? Ili sa jednim od njegovih ljubavnika? „Mitraljezac Ereira može ovamo da dođe sutra“, dodala  je Ema. Em a. „Bra „B razi zils lskk i p atro at roln lnii b rod ro d će pris pr ista tati ti d o m a h posl po slee orbitera.“ „Zašto, do đavola, pitaš mene?“ zarežah ja. „Mečnikov  je kape ka peta tann p o s a d e .“ „On više voli da to prepusti tebi, Brodhede. Dakle, ko?“ „Baš me briga!“ razvikao sam se i otišao. Ali mogućnost da se izbegne donošenje odluke ne postoji. To što seja nisam

234

izišla iz klupe i proveo noć u njenoj sobi. Nisam čak otišao u svoju sobu ni da se presvučem; sve sam pobacao i kupio sebi nove stvari. Znao sam prilično dobro na kojim mestima Šiki Ši ki može mo že da me m e traži traži — u „Plavom „P lavom paklu“ , u Central Central parku parku,, muzeju — i držao sam se podalje odatle; otišao sam u du gačku šetnju po vijugavim, opustelim tunelima, ne naišavši uopšte ni na koga, sve do kasno uveče. Posle toga sam reskirao i otišao na oproštajnu večeru koju su priređivali u našu čast. Šiki će verovatno biti tamo, ali biće tamo i drugog sveta. I bio je. A bil bilaa je i Lujza Forhend. U stvari, stvari, ona on a je, čini se, se, bila u središtu pažnje; nisam znao da se vratila. Ugledala me je i mahnula mi rukom. „Obogatila sam se, Bobe! Samo pij — ja častim!“ Dopustio sam da mi neko gurne čašu u jednu ruku, a džoint u drugu, i pre nego što sam povukao prvi dim uspeo sam da je zapitam šta je našla. „Oružje, Bobe! Fantastično oružje Hičija, na stotine komada. Ses kaže da će nagrada u najmanju ruku biti pet  Pl us   naknada za ustupljena materijalna miliona dolara.  Plus prava... ukoliko neko pronađe način da kopira to oružje, naravno.“ Ispustih jedan dim i isprah ukus droge gutljajem bele gromovnice. „Kakva vrsta oružja?“ „Liče na sprave za kopanje tunela, samo su prenosni. Mogu da provrte otvor kroz bilo šta. Izgublili smo Saru ala Fanta prilikom spuštanja na površinu; jedna od ovih sprava joj je procepila zaštitno odelo. Ali Tim i ja ćemo dići njen deo, znači po dva i po miliona svakome od nas.“ „Čestitam“, rekoh ja. „Mislio sam da je poslednja stvar koja je ljudskoj rasi potrebna neko novo oružje za uzajamno ubijanje, ali — čestitam.“ Posegao sam za nekim izrazima moralne uzvišenosti, što mi je i te kako bilo potrebno; jer kad sam se okrenuo, ugledao sam Šikija kako lebdi u vazduhu i posmatra me. „Hoćeš jedan dim?“ zapitao sam, nudeći mu pot. On zatrese glavom. Ja rekoh: „Šiki, nije zavisilo od mene. Ja sam im rekao —  ja im n isa is a m reka re kaoo da te ne u z m u .“ „Jesi li im rekao da bi trebalo da me uzmu?“ „Nije zavisilo od mene“, kazao sam. „Hej, slušaj!“ nas tavio sam, shvativši da postoji jedan način da se izvučem. „Sad, pošto se Lujza obogatila, Ses verovatno neće da pođe.

23 5

Dragi „Glase Kapije“, Prošlog meseca odvojio sam 58,50 U.S. U .S. dolara dolara od svog teško teško stečenog novca da bih poveo ženu i sina na „predavanje“  jedn  je dnog og vašeg vaš eg „her „h eroj oja“ a“ koji ko ji se vrati vr atioo s pu puta, ta, a koji ko ji je j e Liverpulu Liverpu lu načinio sumnjivu čast svojom posetom (za koju je dobro nagra đen, razume se, novcem plaćenim od strane ljudi kao što sam ja). N ije mi smetalo to što nije n ije bio naročito zanimljiv zanimljiv kao predava predavač. č. Međutim, ono što je tako zapaljeno rekao mene je istinski raspalilo. Rekao je da mi bedni Zemljani uopšte nemamo predstavu u kojoj meri stavljate glavu u torbu vi, plemeniti pustolovi. E pa, druškane, jutros sam podigao i poslednju funtu sa svoje štedne knjižice da bi moja žena mogla da zakrpi pluća (znaš, dobra stara melanoma usled azbestoze CV/E). Kroz nedelju dana treba da platim školarinu za dete, a nikako mi nije jasno odakle ću. I pošto sam od osam do dvanaest jutros čekao na pristaništu da mi se ukaže prilika da prenesem neki brodski teret (nije ga uopšte bilo), nadzornik mi je saopštio da sam prekobrojan, prek obrojan, što znači da sutra ne moram ni da se trudim da idem tamo da čekam. Da li bi neko od vas heroja bio zainteresovan za kupovinu po vrlo povoljnoj ceni rezervnih delova? Moji su za prodaju — bubrezi, jetra, sve. A sve je u dobrom stanju, odnosno onoliko dobro koliko se može očekivati posle devetnaest godina provedenih po pristaništima, izuzimajući suzne žlezde, koje su prilično istrošene, usled plakanja zbog vaših nevolja. H. Delakros „Votertops“ stan B a 17, 41. sprat Mersisajd L77PR 14JE6

236

„Osoba koja je upravo iza tebe“, reče Šiki i ja se okretoh, a tu je stajala ona, posmatrala me, sa čašom u ruci i izrazom lica koji nisam mogao da odgonetnem. „Zdravo, Bobe“, reče Klara. Bio sam se pripremio za ovu večeru uz pomoć nekoliko čaša s nogu u kantini; devedest odsto sam bio pijan, a deset odsto otupeo, ali sve je to iščezlo kao rukom odneseno dok sam gledao u nju. Spustih čašu, dadoh nekom cigaretu, uzeh  je za ruku ru ku,, i p o v u k o h nap na p olje ol je u tunel. tun el. „Klaro“, rekao sam. „Jesi li primila moja pisma?“ Ona je izgledala zbunjena. „Pisma?“ Zatresla je glavom. „Ti si ih valjda poslao na Veneru? Ja donde nisam uopšte stigla. Letom u ravni ekliptike stigla sam do mesta određe nog no g za sastajanje sastajanje a onda on da sam se predom pred omislil islila. a. Vratila Vratila sam se odmah orbiterom.“ „O, Klaro.“ „O, Bobe“, imitirala me je, smejući se; to nije bilo naro čito prijatno, jer kad je razvukla usta video sam šupljinu na mestu gde je bio onaj zub koji sam joj izbio. ,,Pa šta još imamo da kažemo jedno drugom?“ Ja je zagrlih. „Ja imam da kažem da te volim i da se izvinjavam i da hoću da se pomirimo i želim da se venčamo i živimo zajedno i da imamo decu.. „Isuse, Bobe“, reče ona, odgurnuvši me, doduše blago, „kad ti nešto kažeš onda kažeš svašta, je l’da? Stani sad malo. Neće to da propadne.“  m esec eciV  iV ‘ „Ali prošlo je toliko  mes Ona se nasmeja. „Ne glupiraj se, Bobe. Danas je rđav dan za Strelce da donose odluke, naročito o ljubavnim stvarima. Razgovaraćemo o tome drugi put.“ „Te koještarije! Slušaj, u sve to uopšte ne verujem!“ „Ja verujem, Bobe.“ Pade mi na pamet dobra ideja. „Hej! Kladim se da mogu s nekim da se promenim u prvom brodu! Ili ,čekaj malo, možda bi se Suzi zamenila s tobom. . .“ Ona zavrte glavom, smešeći se i dalje. „Nikako ne veru  jem  je m d a će se t o Suzi Suz i d o p a s ti“ ti “ , kaza ka zala la je. je . „ Ion Io n a k o su već ve ć gnjavili dok su mi dozvolili da zamenim Sesa. Neće nipošto pristati da se nešto menja u poslednjem trenutku.“ „Briga me za to, Klaro!“ „Bobe“, reče ona, „nemoj da me forsiraš. Mnogo sam razmišljala o nama. Čini mi se da među nama ima nešto

237

IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica Letelica 3-184 3-184,, Let 019D 140. Posada S. S. Kotsis Ko tsis A. Mekarti, K. Metsuoko. Vreme u svemiru 615 dana i 9 sati. Nema izveštaja posade sa odredišta. Podaci dobiveni skanerom sa panoramskim zahvatnikom ne pružaju podatke o odredištu. Nema karakterističnih znakova pomoću kojih bi se izvršila identifikacija. Nema rezimea.

Izvod iz brodskog dnevnika: „Ovo je 281. dan našeg boravka u kosmosu. Metsuoko je izgubio pri likom izvlačenja kocke i izvršio samoubistvo. Alicija dobrovoljno izvršila samoubistvo četrdeset dana kasnije. Još nismo stigli do zaokretanja, što znači da  je  j e sve sv e u zalu za ludn dno. o. P reos re osta tale le nam na m irni ir nice ce neće ne će bi biti ti d o voljne za moje potrebe, uračunavajući čak i Aliciju i Kenija koji se nalaze u zamrzivaču. Zato sve preba cujem na automatski režim leta i uzimam pilule. Svi smo napisali pisma. Molim dostavite ih na ozna čene adrese, ukoliko se ovaj ukleti brod ikad vrati natrag.“ Služba za planiranje letova izjavila da je „petica“ sa dvostrukim rezervama rezervama i posadom posad om od jednog jedn og člana mogla da dovede ovu misiju do kraja i da se uspešno vrati natrag. Ovu izjavu objavljujemo uzgred: nema dokaza da bi bilo korisno ponavljanje ove misije.

238

pošli, moći ćemo da razgovaramo. Možda ćemo se čak i zameniti kako bismo se zajedno vraćali. Ali dotle ćemo oboje imati prilike da razmislimo šta zapravo hoćemo.“ Jedine reči koje sam, kako izgleda, znao stalno sam poponavljao, kao papagaj: „Ali, Klaro. Ona me poljubi, pa me odgurnu. „Bobe“, rekla je, „nemoj toliko da žuriš. Imamo vremena koliko hoćeš.“

Dvadeset sedma glava

„Hoćeš nešto da mi kažeš, Sigfride?“ pitam, „Koliko sam  ja n e rvoz rv ozan an?“ ?“ On se ovoga puta na hologramu pojavljuje u liku Sigmunda Frojda, sa nadmenim izrazom Bečlije, ni najmanje ,gemütlich*. Ali glas mu je i dalje blago tužni bariton: „Ako me pitaš šta pokazuju moji senzori, Bobe, onda si ti jako uznemiren, tačno.“ „Tako sam i mislio“, odvraćam ja, bacakajući se po du šeku. „Možeš li da mi kažeš zašto?“ „Ne!“ Cela ova nedelja je ovakva, sjajan seks sa Dorinom i S. Ja. i poplave suza u kupatilu; fantastično licitiranje i igra na bridž-turniru i potpuno očajanje pri povratku kući. Osećam se kao jo-jo. „Osećam se kao jo-jo“, derem se. „Iz vukao si napolje nešto s čim ne mogu da se nosim.“ „Ja mislim da ti potcenjuješ potcenjuješ svoje sposob spo sobno nosti sti da se nosiš s patnjom“, kaže on, ohrabrujući me. „Idi bestraga, Sigfride! Šta ti znaš o ljudskim sposobno stima!“ On gotovo uzdiše. „Jesmo li opet došli na to pitanje, Bobe?“ „I jesmo, do đavola!“ I začudo, osećam da sam manje nervozan. Opet sam ga naveo na raspravljanje i opasnost se smanjila. „Istina je, Bobe, da sam ja mehanička sprava. Ali ja sam mehanička sprava tako konstruisana da razumem kakva su ljudska bića i, veruj mi, dobro sam konstruisan za funkciju koja mi je namenjena.“  n isii ljud „Konstruisan! Sigfride“, kažem ja razložno, „ti  nis  ra zum m eš, eš ,  ali ne  oseć  os ećaš aš..  Ti nemaš pojma sko biće. Možeš da  razu kako je to kad moraš da donosiš odluke kao ljudsko biće i da nosiš teret ljudskih osećanja. Ne znaš kako je to kad moraš da vežeš prijatelja da bi ga sprečio da ne izvrši samo-

240

„Neću!“ „Ali tvoja uznemirenost, Bobe, pokazuje da se pribli žavamo samoj srži patnje. . .“ „Vadi tu prokletu burgij burgijuu iz m og živca!“ Ali ova analogij analogijaa ne remeti ga ni za trenutak; impulsna kola su mu danas odlično doterana. „Ja nisam tvoj zubar, Bobe, ja sam tvoj analitičar i ja ti kažem...“ „Prestani!“ Znam ja šta treba da uradim da ga maknem s mesta gde boli. N isam više posle onog on og prvog pokušaja koristio onu malu tajnu formulu koju mi je dala S. Ja, ali sad želim da je ponovo pono vo upotrebim. Izgovaram one reči reči i pret varam ga od tigra u cica-macu; on se izvrće na leđa i pušta da ga milujem po trbuhu, dok mu zapovedam da mi pokaže neke upadljive detalje iz nekih od svojih razgovora sa priv lačnim i izuzetno uvrnutim pacijentkinjama; ostatak seanse prolazi u gledanju pornografskih slika; i ovom prilikom izašao sam iz njegove sobe netaknut. Odnosno, gotovo netaknut.

Dvadeset osma glava

Gore u rupama gde su se Hičiji sakrili, gore u pećinama koje zvezdama brode, gamižući tunelima koje su oni probili i njima gazili, viđajući rane koje od Hičija vode... Isuse, to je bilo nalik na skautsko logorovanje; pevali smo i ludirali se svih devetnaest dana posle zaokretanja na pola puta. Ne sećam se da sam se ikad u životu tako lepo osećao. To je bilo delimično zbog toga što smo se oslobodili straha; kad  je  j e d o š lo d o zaok za okre reta tanj njaa svi smo sm o p o čeli če li lakš la kšee da d iše iš e m o , kao ka o što se uvek dešava; a delimično zbog toga što je prva polo vina puta bila prilično napeta, pošto su Mečnikov i njegova dva prijatelja neprestano provodili vreme zajedno u nekak vom zamršenom trouglu, a Suzi Ereira bila mnogo manje zainteresovana za mene na brodu nego što je bila po jednu noć nedeljno na Kapiji. Ali, najviše zbog toga, bar što se mene tiče, što sam znao da sam sve bliže i bliže Klari. Deni A. mi je pomogao da tu razdaljinu izračunamo; on je pre davao na nekim kursevima na Kapiji i možda je ono što je pričao bilo netačno, ali nije bilo nikoga drugog ko bi znao tačnije, pa sam mu tako verovao na reč; izračunao je da od trenutka zaokretanja na polovini puta letimo ukupno negde oko tri stotine svetlosnih godina — nagađanje, naravno, ali prilično približno. Prvi brod, onaj u kome je bila Klara, sve više i više je odmicao ispred nas do zaokretanja, u kom tre nutku smo prelazili nešto više od deset svetlosnih godina dnevno (to jest tako je rekao Deni). Klarina „petica“ bila je lansirana trideset sekundi pre naše, ostalo je prosta aritme tika: 3 x l 0 10 santimetara santimetara u sekundi puta 60 60 sekundi sekundi puta 60 minuta puta 24 sata... prilikom zaokretanja Klara je bila dobrih sedamnaeset i po milijardi kilometara ispred nas. To je izgledalo vrlo daleko, i bilo je. Ali posle zaokretanja bivali smo sve bliži i bliži iz dana u dan, sledeći je kroz istu onu crvotočinu u svemirskom prostranstvu koju su Hičiji za nas bili probili. Ovuda kuda ide moj brod, njen je prošao. Osećao sam daje pristižemo; ponekad sam uobražavao da

242

Mali oglasi ZANIMA ME HARPSIKORD, hitovi, grupni seks. Tražim četiri istomišljenika među istraživačima radi eventualnog udruživanja. Džeriman, 78-109. RASPRODAJA U TUNELU. Primoran da raspro dam holodiskove, garderobu, seksualna pomagala, knjige, sve stvari. Nivo Bejb, tunel dvanaest, potražite DeVitorija, od 11.00 dok se sve ne proda. DESETI ČLAN potreban za čitanje zapisa po Mišni za Abrama R. Sorčuka, za koga se pretpostavlja da je mrtav, takođe deveti, osmi i sedmi član. Odazovite se. 87-103.

243

sunčev sistem između njih i nas. Baš tako nekako; srednja udaljenost ose Plutonove kružne putanje iznosi trideset devet i kusur astronomskih jedinica.“ Nasmejao sam se, pomalo zbunjeno, „Samo sam bio uobrazio.“ „Onda, hajde na spavanje“, reče on, ,,i lepo sanjaj o to me.“ Znao je za moja osećanja prema Klari; svi u brodu su znali, čak i Mečnikov, čak i Suzi; možda je i to bilo moje uobraženje, ali činilo mi se da nam svi žele sve najbolje. Svi smo mi jedni drugima želeli sve najbolje, podrobno raz rađujući planove šta ćemo da uradimo sa svojim bonusima. Što se tiče Klare i mene, po milion dolara za nju i mene, to je već nešto stvarno vredno pažnje. Možda nije dovoljno za medicinski komplet, ne, ukoliko želimo da nam nešto pre ostane za našu dušu. Ali dovoljno za glavne medicinske usluge, u najmanju ruku, što znači obezbeđeno zaista dobro zdravlje, izuzimajući neka užasno teška oboljenja, i to u toku narednih trideset ili četrdeset godina. Možemo onda da živimo vrlo srećno sve do kraja života sa onim što će nam preostati: putovanja; deca! Lep dom u nekom pristojnom delu — čekaj malo, oprezno ću ja, dom gde? Nikako ne ponovo negde u blizini rudnika hrane. Možda uopšte ne na Zemlji. Da li bi Klara htela da se vrati na Veneru? Nisam mogao da zamislim sebe kako pihvatam da živim u nekoj rupi za pacove. Ali isto tako nisam mogao da zamislim Klaru u Dalasu ili Njujorku. Naravno, razmišljao sam, dok su želje odjezdile daleko ispred stvarnosti, ako zaista  na  đem  đe m o  nešto, onaj pišljivi milion za nju i za mene mogao bi da bude samo početak. U tom slučaju stvorili bismo sebi ko liko god hoćemo domova, gde god hoćemo; medicinski komplet, takođe, sa obezbeđenim transplantacijama koje bi nas održavale mladim, zdravim, lepim, seksualno krep k im i . . . „Ti sad stvarno treba da probaš da spavaš“, reče Deni. A, obraćajući mi se iz susedne ležaljke; „na to upozorava način na koji se tu bacakaš.“ Samo, meni se nije spavalo. Bio sam gladan, a nije bilo nikakvog razloga da ne uzmem da jedem. Čitavih devet naest dana pridržavali smo se racionalnog trošenja hrane, što se uvek radi u toku prve polovine putovanja. Kad jed nom stignete do zaokretanja, onda znate koliko hrane mo žete da trošite do kraja puta, čime se objašnjava zašto se neki istraživači vraćaju ugojeni. Izvukoh se iz lendera, u kome su spavali Suzi i oba Denija, a onda sam otkrio zašto

244

iz kondezatora i reče: ,,Nek’ se kuva još deset minuta. Prvo sam hteo nešto da popijem.“ Ja prihvatih poziv i nas dvojica počesmo jedan drugom da dodajemo bocu s vinom. Dok je on mešao gulaš, dodavši pri tom malko soli, ja sam umesto njega vršio očitavanje. Još uvek smo leteli gotovo maksimalnom brzinom i na ek ranu se nije videlo ništa što bi ličilo na neko poznato sazvežđe, niti pak mnogo na neku zvezdu; ali meni je počelo sve da biva biva dobro i prijatn prijatno. o. Svima nama. nama. N ikad nisam video Dejna tako veselog i opuštenog. „Nešto sam razmišljao“, reče on. „Jedan milion je sasvim dovoljan. Kad se ovo za vrši, vraćam se u Sirakuzu, odbraniću doktorat, zaposliću se. Naći će se negde neka škola koja će primiti za stalno  jed  je d n o g p esn es n ik ikaa ili il i jed je d n o g n asta as tavn vnik ikaa e n g lesk le skoo g jez je z ik ikaa koji ko ji ima za sobom sedam misija. Daće mi neku platu, a sa para ma koje ću dobiti za ovo, moći ću do kraja života da dopu njavam svoje prihode.“ Jedino što sam od ovoga stvarno čuo bila je jedna reč, i nju sam čuo dobro i iznenadih se: „Pesnika?“ On se nasmeja. „Zar ti nisi znao? Tako sam i dospeo na Kapiju; Gugenhajmova fondacija mi je platila put.“ On skide lonac sa štednjaka, nasu podjednake porcije gulaša u dva tanjira i mi počesmo da jedemo. Ovo je bio čovek koji se nenormalno drao na dva Denija čitav jedan sat, pre dva dana, dok smo Suzi i ja ležali ljuti i izolovan izolo vanii u kapsuli, i slušali. slušali. Sve je to bilo b ilo zbog zbo g zaokretanja na pola puta. Sad smo mogli na miru da se vraćamo kući; u ovoj misiji nećemo zaglaviti zbog nestašice goriva; a ne moramo da se brinemo da li ćemo uopšte nešto naći,  je  j e r su nam na m n ovča ov čann e nagr na grad adee zaja za jam m čene če ne.. Z a m olio ol io sam sa m ga da mi kaže neku svoju pesmu. Nije hteo da izrecituje nijednu, ali je obećao da će mi pokazati kopije onih koje je poslao Gugenhajmovoj fondaciji, kad se budemo vratili na Kapiju. A kad smo sve pojeli, obrisali lonac i tanjire i sklonili ih, Dejn pogleda na sat. „Prerano je da budimo ostale“, reče, ,,a nema čovek baš ništa da radi.“ On me pogleda, smešeći se. Bio je to pravi osmeh, ne samo grimasa; i ja se prebacih do njega i sedoh mu u toplo i srdačno rašireno naručje. Devetnaest dana prošlo je gotovo kao jedan sat, a onda smo po časovniku videli da je skoro vreme da stignemo. Svi smo bili budni, ugurali se u kapsulu za sletanje, nestrpljivi kao deca o Božiću, čekajući da raspakujemo svoje igračke.

245

BELEŠKA O PIEZOELEKTRICITETU  Pro  P rofe feso sorr H e gra gr a m et. et .   Jedina stvar koju smo utvrdili u vezi sa krvavim dijamantima to je da su fantastično piezoelektrični. Da li neko zna šta to znači?  Pit  P itaa nje. nj e.   Šire se i skupljaju kad se kroz njih provodi električna struja?  Pro  P rofe feso sorr H e g ram ra m et. et .   Da. I obrnuto. Ako ih stisnete oni generišu struju. Vrlo brzo, štaviše. Na tom načelu su zasnovani piezofon i piezovizija. Industrija koja ostvaruje oko pedeset milijardi dolara.  Pita  Pi tanj nje. e.   Kome se isplaćuju naknade za ustupljena materijalna prava za čitav taj plen?  Pro  P rofe feso sorr H egra eg ram m et. et .   Verujte, znao sam da će neko od vas postaviti to pitanje. Nikome se ne isplaćuju. Krvavi dijamanti su pronađeni pre mnogo, mnogo godina, u staništima Hičija na Veneri. Mnogo pre otkrivanja Kapije. U Belovim laboratorijama su smislili kako da ih koriste. Zapravo, oni koriste nešto što je malo drugačije, neku sintetičnu masu koju su sami usavršili. usavršili. Oni O ni prave prave sjajn sjajnee komunik kom unikacion acionee sisteme, pa Bel ne mora da plaća nikom drugom do samom sebi.  Pit  P itan anje je..  Da li su ih Hičiji koristili u istu svrhu?  Pr  P r o fes fe s o r H egra eg ram m et. et .   Po mom ličnom mišljenju, verovatno da jesu, ali ne bih znao kako. Pomislićete pošto su ih svuda unaokolo ostavili, valjda su ostavili i komunikacione prijemnike i odašiljače, ali ako jesu,  ja  j a ne zna zn a m n a k o m e m estu es tu..

246

 ,,  , , S i m , j a s e i “ ,  a zatim, ,,Ja  tak  ta k o đ e l  Stisnula   Stisnula mi je ruku i ja uzvratih stisak; a, u stvari, u tom trenutku mislio sam na Klaru. Pokušali smo da ih pozove poz ovem m o preko radio-veze radio-veze nekoliko puta, ali to se nije moglo u ovom hodniku od crva, koji su Hičiji provukli kroz svemirski prostor. Ali kad bu demo izišli, moći ću s njom da razgovaram! Neće mi smetati što će drugi da slušaju, znao sam šta je to što želim da joj kažem. Znao sam čak i šta će ona da mi odgovori. U to nije moglo biti sumnje; sigurno da je i u njenom brodu bilo isto toliko euforije kao u našem, iz istog razloga, a kod sve te radosti i ljubavi nije bilo sumnje kakav će biti odgovor. „Zaustavljamo se!“ prodra se Deni R. „Osećate?“ „Da!“ zakrešta Mečnikov, poskakujući zajedno sa tana nim trzajima koji su poticali od pseudogravitacione sile koja je označavala da se vraćamo u normalan prostor. A pojavio se još jedan znak: svitak, zlatne boje u središtu kabine počeo je da svetli i bivao sve svetliji iz sekunde u sekundu. „Ja mislim da smo uspeli“, reče Deni R., prezadovoljan, a i ja sam bio isto toliko zadovoljan kao i on. „Sad ću da uključim svesmernu antenu“, rekao sam, samouveren zato što sam znao šta treba da radim. Suzi odmah prihvati stvar i otvori vrata koje vode gore u lender; ona i Deni A. bili su određeni da idu i osmatraju zvezde. Ali Deni A. joj se nije pridružio. Buljio je u video-ekran. Kad sam započeo rotacioni manevar, ugledao sam zvezde što je bilo prilično normalno; nisu se činile ni u kom pog ledu neobične, mada su iz nekog razloga bile prilično za magljene. Zateturao sam se i gotovo pao. Rotiranje broda činilo se da ne teče tako glatko kao što bi trebalo. „Radio“, reče Deni, a Mečnikov, smrknutog izraza, po gleda naviše i ugleda kako svetli. „Uključi ga“, povikao sam. Glas koji sam začuo mogao  je b iti it i K lari la rin. n. M e čnik čn ikoo v , i dalje dal je smrk sm rknn utog ut og izraz izr aza, a, ispruž isp ružii ruku ruku ka prekidaču, prekidaču, a onda ond a ja primetih p rimetih daje da je svitak vrlo svetlozlatne boje, kakvu dotad nikad nisam video, kao slama, kao da je dostigao belo usijanje. Nije odavao nikakvu toplotu, ali je zlatna boja bila protkana čisto belim prugama. „Ovo je čudno“, kazao sam, upirući prstom. N e znam da li me je iko čuo; iz radio-prijemnika dopirali su šumovi i u kapsuli se to čulo vrlo glasno. Mečnikov do grabi dugme i dotera ga.

247

Dop. Up. nav. 104 Umoljavate se da svoju brošuru „Uputstva za na vigaciju“ dopunite sledećim obaveštenjima: Programirani kursevi koji sadrže linije i boje kao na priloženom dijagramu izgleda da su sigurno u vezi sa količinom goriva, odnosno drugog izvora pogonske energije preostale u letelici. Upozoravaju se svi vasionski istraživači da tri sjajne linije u narandžastom delu spektra (shema 2) izgleda označavaju da je pogonska energija potpuno istrošena. Nijedna letelica na kojoj su se pojavile ove linije nije se nikada vratila, čak ni sa kontrolnih letova.

248

Ja ga refleksnim pokretom zaustavih. Međutim, dotle se video-ekran već bio okrenuo i na nje mu se videlo nešto što nije bilo ni zvezda ni galaksija. Nego nekakva nejasna masa bledo-plave svetlosti, tačkasta, ogromna i užasavajuća. Dovoljno je bilo da samo pogledam, pa da zaključim da to nije sunce. Nijedno sunce ne može da bude tako plavo i tako nejasno. Oči vas bole ako u njega gledate, ne zbog sjaja. Boli unutra u očnoj duplji, sve tamo do očnog živca; bol se oseća u samom mozgu. Mečnikov isključi radio-prijemnik i u tišini koja je nastala začuo sam kako Deni A. reče, kao da se moli: „Najmiliji bože. Sad smo propali. Ovo ovde je crna rupa.“

Dvadeset deveta glava

„Ako mi dozvoliš, Bobe“, kaže Sigfrid, „ja bih voleo da s tobom zajedno nešto istražim pre nego što mi narediš da pređem u pasivno stanje.“ Ja se kostrešim; kučkin sin je pročitao moje misli. ,,Primećujem“, kaže on odmah zatim, „da osećaš neki strah. Upravo to bih želo da istražim.“ Neverovatno, osećam kako pokušavam da poštedim njegova osećanja. Ponekad zaboravim da je on mehanička sprava. „Nisam znao da si shvatio da sam ja to pokuša vao“, izvinjavam se ja. „Naravno da sam shvatio, Bobe. Kad mi uputiš pravu naredbu ja je poslušam, ali ti mi čak nisi ni dao naredbu da ne beležim i ne integrišem podatke. Pretpostavljam da ne znaš tu naredbu.“ „Dobro pretpostavljaš, Sigfride.“ „Nema nikakvog razloga da ti ne dozvolim pristup do bilo koje informacije koju posedujem. Dosad nisam poku šavao da se mešam u ono što radiš.. „Zar bi to mogao?“ „Ja imam mogućnosti da prenesem komandne instruk cije kompjuterskom centru, da. To dosad nisam činio.“ „Zašto nisi?“ Stara vreća šrafova neprestano mi priređuje iznenađenja; ovo je za mene sve potpuno novo. „Kao što sam rekao, nema za to razloga. Ali ti očigledno pokušavaš da odložiš neko sučeljavanje, pa bih ja želeo da ti kažem šta mislim da to sučeljavanje sadrži. Posle toga možeš da odlučiš šta ćeš da radiš.“ „O, kakve budalaštine.“ Zbacujem kaiševe sa sebe i us pravljam se. „Nemaš ništa protiv da pušim?“ Znam kakav će biti odgovor na to, ali on mi ponovo priređuje iznena đenje. „U ovim okolnostima, nemam. Ako osećaš da ti je pot rebno nešto što će ti smanjiti napetost, slažem se. Čak sam pomišljao da ti ponudim i jedno blago sredstvo za smirenje,

250

Sigfrid ustaje, proteže noge, i prelazi na jednu udobniju stolicu! Nisam uopšte znao da i to može da uradi. „Ja poku šavam da ti pomognem da se opustiš, Bobe“, kaže on, „kao što sigurno i sam vidiš. Prvo dozvoli da ti kažem nešto o svojim mogućnostima — i o tvojim — koje tebi, čini mi se, nisu poznate. Mogu da ti pružim informacije o bilo kom mom klijentu. Odnosno, ne moraš da se ograničiš samo na one kojima je bio dostupan samo ovaj izlazni kanal.“ „Čini mi se da ne razumem šta to znači“, kažem ja, pošto  je  j e o n napr na prav avio io m alu al u pauz pa uzu. u. ,,Ja mislim da razumeš. Odnosno, razumećeš. Kad budeš hteo. Međutim, pitanje važnije od ovoga jeste koju to stvar u svom sećanju pokušavaš da potisneš. Osećam da je pot rebno da je deblokiraš. Pomišljao sam na to da te podvrgnem laganoj hipnozi, ili da ti dam neko sredstvo za smirenje, ili čak pravog pra vog živog analitičara analitičara sa kojim bi proveo jednu seansu, i bilo šta od ovoga ili sve zajedno stoji ti na raspolaganju ako ti to želiš. Ali ja sam zapazio da si relativno opušten kad razgovaramo o onome što ti opažaš kao objektivnu stvarnost oko sebe, za razliku od one stvarnosti koja je u tebi unutra. Zbog toga bih želeo sa te tačke da istražim zajedno s tobom jedan određen događaj.“ Ja pažljivo otresem pepeo sa vrha cigarete. On je ovde u pravu; sve dok vodimo razgovore o apstraktnim i bezličnim stvarima, u stanju sam da govorim o svemu, do đavola. „Koji je to događaj, Sigfride?“ „Tvoje poslednje istraživačko putovanje na koje si krenuo sa Kapije, Bobe. D ozvo oz vo li da ti osvežim pamćenje. pamćenje. . .“  „Isu  „I suse se,, S ig frid fr idee l “ „Ja znam da ti misliš da ga se savršeno dobro sećaš“, kaže on, tumačeći moj uzvik sasvim tačno, ,,i u tom smislu i ne smatram da tvoje pamćenje treba osvežavati. Ali ono što je zanimljivo zanimljivo u vezi s tom epizodom epizo dom to je da se sve sve glavne tačke tvoje unutrašnje napetosti u njoj, kako izgleda, sustiču. Tvoj Tvoj užasni strah. strah. Tvoje hom h omoseksualne oseksualne ten t en d en cije .. .“ „Hej!“ „ . . . koje, začelo, začelo, ne pred predst stav avlj ljaj ajuu glavni glavni vi vidd tvoje sek sualnosti, Bobe, ali koje te opterećuju većim brigama nego što zaslužuju. Tvoja osećanja prema tvojoj majci. Ogroman teret krivice koji si natovario na sebe. A, na prvom mestu, ona žena Džel-Klara Mojnlin. Sve te stvari pojavljuju se stalno iznova u tvojim snovima, Bobe, mada ti često nisi u stanju stanju da ih identifikuješ. identifiku ješ. A sve su one prisutne p risutne u ovoj jednoj jednoj epizodi.“

251

sliku.“ On podiže jednu ruku — pravo pozorište, znam da  jes  je s te — i u tom to m u glu gl u pojav po javlju ljuje je se jed je d n a žens že nska ka fig fi g u ra, ra , N ije ij e sasvim jasna, jasna , ali je mlada, vitka i kao k ao da zaklanja rukom usta u sta da se nakašlje. „Ovo baš ne liči mnogo na moju majku“, protestujem ja. „Zar?“ „Pa“, odgovaram velikodušno, „to je valjda najbolje što ti m ožeš da prikaže prikažeš. š. Mislim, pošto nemaš ništa ništa drugo na što bi se oslonio, osim, pretpostavljam, mog sopstvenog opisa.“ „Ova slika“, kaže Sigfrid prilično blago, „sastavljena je na osnovu tvog opisa devojke po imenu Suzi Ereira.“ Palim novu cigaretu, uz izvesne teškoće, jer mi se ruka trese. „Hej!“ uzvikujem, sa istinskim divljenjem. „Skidam ti kapu, Sigfride. Ovo je vrlo zanimljivo. Razume se“, nas tavljam, tavljam, osećajući da sam iznenada iznena da razdražen, „Suzi „Suz i je, bože moj, bila gotovo dete! Izuzimajući to, vidim — sad vidim, hoću da kažem — da ima neke sličnosti. Samo go dine su potpuno pogrešne.“ „Bobe“, kaže Sigfrid, „koliko je bilo godina tvojoj majci kad si ti bio mali?“ „Bila je vrlo mlada.“ Malo posle dodajem, ,,U stvari, izgledala je još mlađa nego što je bila.“ Sigfrid me pušta da gledam nekoliko trenutaka, a onda opet mahnu rukom i prikaza nestaje, a umesto nje najedan put obojica gledamo u sliku na kojoj se vide dve,petice“koje se dodiruju lenderima usred vasionskog prostranstva, a iza njih se nalazi... nalazi... „O, bože moj, Sigfride“, kažem ja. On izvesno vreme čeka da nastavim. Sto se mene tiče, može da čeka do beskonačnosti; ja prosto ne znam šta bih rekao. Ništa me ne boli, ali sam paralizovan. Ne mogu ništa da kažem i ne nogu da se pomerim. „Ovo je“, počinje on, govoreći vrlo polako i blagim to nom, „rekonstrukcija ona dva broda sa vaše ekspedicije u blizini bli zini nebeskog nebesk og objekta objekta SA S A G Y Y . To je crna rupa, rupa, odnosno, odno sno, tačnije rečeno, jedna specifična masa u stanju izvanredno brze rotacije.“  „Z  „ Z n a m j a š ta j e to, to , S igfr ig frid idee . “ „Da. Znaš. Usled rotacije, brzina translacionog kretanja onoga što se naziva njenim pragom ili Švarcšildovim diskontinuitetom prevazilazi brzinu svetlosti, pa zbog toga ona nije potpuno crna; ona se, u stvari, može videti zahvaljujući

252

diciji dici ji dodeljena je nagrada od deset m iliona dolara, pored ranije ugovorene sume koja je, uključujući još neke manje iznose, osnovica tvog sadašnjeg bogatstva.“ „1 to znam, Sigfride.“ Pauza. „Da li bi mi ispričao šta još o ovome znaš, Bobe?“ Pauza. „Nisam siguran da sam u stanju, Sigfride.“ Opet pauza. On me čak i ne nagovara da pokušavam. Zna da to ne mora da čini. Ja sam želim da pokušam i znam da on zato ćuti. Ima nešto u vezi s tim o čemu ne mogu da govorim, o čemu se bojim čak i da mislim; ali oko toga jezgrenog užasa obavijeno je nešto o čemu sam u stanju da govorim, a to je ta objektivna stvarnost. „Ne znam koliko ti znaš o jedinstvenim pojavama, Sig fride.“ „Možda možeš da ispričaš o tome tek onoliko koliko ti misliš da treba da znam, Bobe.“ Gasim cigaretu koju sam dotle pušio i palim drugu. „Pa“, počinjem ja, ,,ti znaš, a i ja znam, da kad bi stvarno hteo da doznaš šta su jedinstvene pojave, to bi našao negde među kompletnim podacima prikupljenim do sada, i to mnogo tačnije i iscrpnije nego što ja mogu da ti ispričam, ali sve  jed  je d n o . . . K o d crn cr n ih rupa ru pa reč j e o tom to m e da su o n e kl kloo p k e. One zakri zakrivlj vljuju uju svetlost. sv etlost. One zakrivlju zakrivljuju ju vreme. vreme. Kad jedno m dospeš unutra, unutra, ne možeš m ožeš više više da iziđeš. iziđeš. S a m o .. . Samo...“ Ubrzo zatim Sigfrid kaže: „Sasvim je u redu ako plačeš ukoliko uko liko ti se plače, Bobe Bo be““ , i na taj taj način iznenada iznena da shvatam shvatam da je to ono što upravo radim. „Isuse“, kažem ja i useknem nos u jednu od maramica koje on uvek drži pri ruci tu pored mog dušeka. Sigfrid čeka. „Samo ja sam se izvukao“, kažem . I sad Sigfrid izvodi nešto što od njega nisam nikad oče kivao; dozvoljava sebi da se našali. „To je“, kaže on, „pri lično očigledno, ako je bar suditi po činjenici da si sada ovde.“ „Ovo mučki iscrpljuje, Sigfride“, kažem ja. „Nema sumnje da tebe iscrpljuje, Bobe.“ „Hteo bih nešto da popijem.“  Kli  K likk .   ,,U ormančiću iza tebe“, kaže Sigfrid, „koji se up ravo otvorio, ima prilično dobrog šerija. Nije napravljen od grožđa, izvinjavam se; oni u zdravstvenoj službi ne nabav

253

BELEŠKE O ISHRANI Pitanje.  Šta su jeli HiČiji? Profesor Profesor Hegramet. Otprilike Otprilike isto Što Što i mi jedem jed emo, o, reko bi se.

Ja mislim da su oni bili svaštažderi; jeli su sve do Čega su mogli da dođu. Zaista ne znamo apsolutno ništa o njihovom načinu ishrane, osim što možemo ponešto da zaključimo na osnovu letova do čaura. Pitanje.  Letova do Čaura? Profesor Hegramet.   Obavljene su najmanje Četiri misije koje nisu dospele do neke druge zvezde, ali se pouzdano zna da su dospele izvan Sunčevog Sunčevo g sistema. U svemirski svemirski prostor, znate, gde lebde Čaure kometa, na udaljenosti od otprilike pola svetlosne godine. Te emisije se računaju kao promašaji, ali ja se s tim ne bih složio. Pokušavao sam da nagovorim Odbor da isplati za njih bonus za naučni doprinos. Tri su izgleda završile u meteoritskim jatima. Četvrta je stigla u blizinu jedne komete, na udaljenosti udaljenosti od mnogo stotina a.j. a .j. Meteoritska jata su, razume razume se, obično ostaci neke stare, izumrle komete. Pitanje.  Da li to znači da su Hičiji jeli komete? Profesor Hegramet.   Jeli su ono od čega su komete naprav ljene. Znate li šta je to? Ugljenik, kiseonik, azot, vodonik — isti oni sastojci koje ste vi jeli za doručak. Ja mislim da su oni upotrebljavali komete tako što su njihove sastojke prerađivali za svoju ishranu. Ja verujem verujem da će pre ili posle jedna jedn a od ovakvih misija otkriti fabriku fabriku za proizvodnju hrane Hičija, Hičija , a onda ond a možda više niko nikada nigde neće morati da gladuje.

254

„Sveti bože“, kažem ja i säm sam potrošio sve načine za izražavanje iznenađenja. Šeri je baš onakav kakav on kaže da jeste i ja osećam kako se njegova toplina razliva razliva u meni. „Lepo“, kažem, ostavljajući čašu. „Eto. Kad sam se vratio na Kapiju, oni su bili otpisali našu ekspediciju. Vratili smo se sa zakašnjenjem od gotovo godinu dana. Zato što smo  g o tov to v o   unutar lokalnog horizonta. Znaš li ti nešto o bili  go dilataciji vremena? . .. Oh, svejedno“, nastavljam ja, pre nego što on može da odgovori, ,,to je bilo retoričko pitanje. Drugim recima, ono što se dogodilo predstavljalo je feno men koji se naziva dilatacija vremena. Stigneš toliko blizu  jed  je d in inst stvv ene en e p ojav oj avee da se suo su o čiš či š sa d v ostr os truk ukim im para pa rado doks ksom om.. Ono što je možda bilo petnaest p etnaest minuta minuta za nas bila bila je gotovo go tovo čitava godina prema časovnicima — mislim časovnicima na Kapiji, ili ovde, ili bilo gde u nerelativističkom kosmosu. I.. .“

Ispijam još jednu čašicu, zatim prilično odvažno nas tavljam: „1 da smo ušli još dublje, kretali bismo se sve sporije i sporije. Sve sporije i sporije i sporije. Malo bliže i tih pet naest minuta pretvorilo bi se u deset godina. Još malo bliže,  ta k o ,  Sigfride. Bili smo go i to bi bilo sto godina. A bilo je  tak tovo uhvaćeni u klopku, svi zajedno. Ali ja sam se izvukao.“ Onda sam se nečega setio i pogledao na sat. „Kad već govorimo o vremenu, moj sat je istekao još pre pet minuta! „Danas posle podne nemam nijednu drugu zakazanu seansu, Bobe.“ Ja buljim. „Šta kažeš?“ Blago: „Namerno sam oslobodio ovo vreme, Bobe.“ Ne uzvikujem ponovo: „Sveti bože“, ali u sebi baš to mislim. „Zbog ovoga se opet osećam priteran uza zid, Sig fride!“ kažem ljutito. „Ja te ne teram da ostaneš duže od svog sata, Bobe. Ja samo podvlačim da imaš tu mogućnost, ako želiš.“ Premišljam se izvesno vreme. „Ti si jedan mesingani, zvrndavi, brbljivi kompjuter, Sigfride“, kažem. ,,U redu. Ovaj, vidiš, nije postojala mo gućnost da se izvučemo, onako svi zajedno. Naši brodovi su bili dospeli gotovo do tačke s koje nema povratka; eto, odande prosto ne možeš da se vratiš kući. Ali stari Deni A. on je bio vispren dasa. I znao je sve o rupama u zakonima. Kao jedinstvena celina, bili smo otpisani.

255

gurneš jedan deo dublje u bunar, a istovremeno gurneš  je d a n deo one drugi deo naviše pa izvučeš — u tom slučaju  jed on e celine mogao bi da se oslobodi!“ Dugačka pauza. „Zašto ne naspeš sebi još jednu čašicu, Bobe?“ kaže Sig frid s puno obzira. „Mislim kad se isplačeš.“

Trideseta glava

Strah! Toliko se mnogo užasa trzalo tamo unutra, ispod moje kože, da ga više nisam ni osećao: čula su mi njime bila prezasićena; ne znam da li sam vrištao ili bulaznio samo sam učinio ono što mi je Deni A. rekao da uradim. Brodove smo približili jedan uz drugi i spojili ih, lender uz lender, pa smo pokušali da na rukama prenesemo pogonski zupčanik, instrumente, odela, sve što se moglo preneti iz prvog broda i smestiti u svaki raspoloživi kutak drugog, kako bismo napravili mesto za desetoro ljudi na prostoru gde je bilo stešnjeno petoro. Iz ruke u ruku, tamo i natrag, prenosili smo i raspoređivali stvari. Bubrezi Dejna Mečnikova mora da su bili plavo-crni od zadobijenih modrica; on je bio taj koji se nalazio u lenderu, i okretao prekidač na meraču goriva kako bi odjednom izvukao hidroksid do poslednje kapi. Da li ćemo ovo preživeti? To nismo mogli znati. Obe naše petice bile su oklopljene i smatrali smo da nećemo oštetiti oklope napravljene od Hiči-metala. Ali unutra, u oklopima, nalazićemo se mi lično, svi mi u onom jednom koji će se otkačiti — odnosno, tako smo se nadali — sa, u stvari, nismo pre svega nikako mogli znati da li ćemo se ot kačiti, ili će ono što se otkači ionako biti samo pihtijasta masa. A na raspolaganju smo imali samo minute, i to ne veliki broj. Čini mi se da sam pored Klare prošao dvadeset puta za deset minuta i sećam se da smo se jedanput, kad sam prvi put prošao, poljubili. Odnosno ciljali smo u usta, i prišli jedan drugom sasvim blizu. Sećam se njenog mirisa, kao i toga da sam jeanput podigao glavu, jer je mošusovo ulje mirisalo vrlo jako, mada nju nisam mogao da vidim, a onda sam na to opet zaboravio. A sve to vreme, na jednom ili drugom ekranu, videlo se kako ona ogromna, zlokobna plava lopta treperi napolju; senke koje su velikom brzinom preletale preko njene površine bili su fazni efekti koji su stvarali stravične slike; njeni gravitacioni talasi koji su nas grčevito ščepali kidali su nam utrobu. Deni A. se nalazio u

257

Dragi „Glase Kapije“, U prošlu sredu prelazio sam preko parkirališta kod supermarketa „Sejfvej“ (gde sam bio da uložim svoje markice koje dobijam za kupljene namirnice) i išao ka ,,šatl-busu“ da bih se prevezao do kuće, kad sam ugledao nekakvu nezemaljsku zelenu svetlost. Neka čudnovata kosmička letelica se prizemljila u blizini. Četiri prekrasne, ali veoma sićušne, mlađe žene u pro vidnim belim halji haljinama nama pojavile su se i onesposobile onespo sobile me pomoću p omoću nekakvog paralizujućeg zraka. Zadržale su me zarobljenog na svojoj letelice devetnaest sati. Za to vreme su me podvrgle nekim nedostojnim radnjama seksualne prirode za koje me časna reč obavezuje da ih ne odam. Predvodnica grupe, po imenu Mojra Glou-Fon, izjavila je da ni oni, kao ni mi, nisu uspeli da potpuno savladaju svoje životinjske nagone. Prihvatio sam njihovo izvinjenje i pristao da predam četiri njihove poruke Zemlji: prvu i četvrtu poruku ne smem da obelodanim pre određenog vremena. Poruka broj broj dva je privatna i odnos od nosii se na direktora izgradnje izgradnje moga stana. Poruka broj broj tri upućena je vama na Kapiji i sastoji se od tri dela: 1. zabranjuje se svako dalje pušenje cigareta; 2. zabranjuje se da muška i ženska deca idu u zajedničke škole bar do druge godine studija; 3. morate smesta obustaviti svako dalje istraživanje kosmosa. Oni vas posmatraju. Heri Helison, Pitsburg

258

Katkat se razmrskamo, a katkad spržimo, A katkad iskidamo u sto komada, A katkad se parama od naknada dobro omastimo, A uvek svak’ od straha strada. Svejedno, ma šta da uradimo — Mali, nestali Hičiji, samo dajte da se obogatimo!

259

napravim mesta za ostale stvari koje su pridolazile. „Pet  „ T r i m inut in utaa “ , minuta“, drao se on, pa „Četiri minuta!“ pa  „T  ba  b a c a jte jt e t a j p r o k l e t i k a b a l n a p o lje lj e !“ pa onda, „Gotovo! Svi vi! Ostavljajte sve i penjite se ovamo.“ I tako smo i uradili. Svi mi. Osim mene. Čuo sam ih kako iz sveg glasa viču, a zatim kako me zovu; ali ja sam zaostao, naš lender je bio blokiran, i ja nisam mogao da prođem kroz gornji poklopac! I vukao sam nečiju veliku putnu torbu u stranu, baš u tre nutku kad je Klara vrisnula preko TBS radija: adija: „Bobe! Bobe, Bo be, za ime boga, dolazi ovamo gore!“ I bio sam svestan da je prekasno; i zalupio sam poklopac i povukao polugu naniže,  , ,N e \ baš kad sam začuo kako Deni A. iz sve snage viče,  ,,N  Ne  N e \ Č e k a j '....“ Čekaj. .. Čekaj vrlo, vrlo dugo.

Trideset prva glava

Posle nekog vremena, ne znam posle koliko, dižem glavu i kažem: „Izvini, Sigfride.“ „Zašto da izvinim, Bobe?“ „Što ovoliko placem.“ Fizički sam iscrpen. Kao da sam trčao deset milja kroz šibu ludih Čokto-Indijanaca koji su me tukli tojagama. „Da li se sada osećaš bolje, Bobe?“ „Bolje?“ Ovo pitanje me za trenutak zbunjuje, a onda se preslišavam, i za divno čudo, jesam bolje. „Vidi, vidi.  do bro. o. A li Čini mi se da je tako. Ne baš ono što se kaže  dobr bolje.“ „Predahni koji minut, Bobe.“ Ova napomena mi se čini glupa i ja mu to kažem. Moja energij energijaa je otprilike otprilike na nivou jedne male, artrit artritične ične meduze, koja je mrtva već nedelju dana. Nemam drugog izbora nego da predahnem. Ali tačno je da se osećam bolje. „Osećam“, kažem, „kao da sam sebi najzad dozvolio da osetim svoju krivicu.“ „1 ostao si živ.“ Razmišljao sam o ovoj primedbi. „Čini mi se da jesam“, kažem. „Hajde da ispitamo ovo pitanje krivice, Bobe. Krivice, zbog čega?“ „Zato što sam se otarasio devetoro ljudi da bih sebe spasao, kretenu!“ „D a li te je iko ikada ikada za to optužio? Iko osim tebe samog, hoću da kažem?“ „Optužio?“ Ponovo se useknjujem. „Pa, nije. I zašto bi? Kad sam se vratio, bio sam neka vrsta heroja.“ Mislim na Šikija, tako punog obzira, tako materinski nežnog; i na Frensija Ereiru kako me drži u zagrljaju i pušta da se iskukam, iako sam mu ubio rođaku. „Ali oni nisu bili tamo. Nisu me videli kako eksplozivom raznosim rezervoare da

26]

IZVEŠTAJ O UPLATI ROBINETU BRODHEDU: 1. Potvrđeno je da vaš kurs leta za Kapiju Dva omogućuje prelet u oba pravca uz uštedu vremena od približno sto dana u odnosu na prethodni stan dardni kurs za ovaj nebeski objekat. 2. Odlukom Odbora, dodeljuje vam se za ovo otkriće naknada za ustupljena prava korišćenja u iznosu od jednog procenta od svih budućih letova koji budu koristili pomenuti kurs, kao i avans od 10.000 U.S. dolara na ime pomenute naknade. 3. Odlukom Odbora, određuje se isplata jedne polovine pomenute novčane naknade i avansa kao kazna zbog oštećenja korišćenog svemirskog broda. Shodno tome na vaš račun UPLAĆUJE SE sledeći iznos: Avans Av ans na ime naknade za ustuplj ustupljena ena prava korišćenja (nalog Uprave A-135-7), uz pomenuti odbitak (nalog Uprave Upra ve A-135-8): 5.000 U .S. dolara Vaš novi SAL DO izn o si: 6.192 U .S. dolara dolara

262

si nameravo da napustiš, zaista zapalilo spojene rezervoare za gorivo u lenderima?“ „Zašto da nije? Ne znam. Bilo kako bilo“, kažem, „ne možeš mi navesti nijedan alibi na koji već i sam nisam po mišljao.  Ja   znam da su možda Deni i Klara pritisli dugme pre nego što sam to ja učinio. Ali ja sam bio pružio ruku ka dugmetu u svom brodu!“ „1 šta si mislio koji će se brod otkačiti?“ „Njihov! Moj“, ispravljam se. „Ne, ne znam.“ Sigfrid ozbiljnim glasom kaže, ,,U stvari, to što si uradio bilo je vrlo domišljato. Znao si da ne možete svi da preživite. Nije za to bilo vremena. Postojao je samo jedan izbor i to da li će neki od vas nastradati, ili ćete svi nastradati. Ti si izabrao da obezbediš da neko preživi.“ „Koješta! Ja sam ubica!“ Pauza, dok Sigfridova impulsna kola porazmisle o ovome. „Bobe“, kaže on pažljivo, „meni se čini da ti sam sebi protivurečiš. Zar nisi rekao da je ona još uvek živa u onoj bes konačnosti?“ „Oni su svi živi! Za njih je vreme stalo!“ „Pa onda kako si ti mogao ikoga da ubiješ?“ „Molim?“ On ponovo kaže: „Kako si ti mogao ikoga da ubiješ?“ „ . . . ne znam zna m ,“ kažem kažem ja, „ali, na na časnu časnu reč reč,, Sigfr Sigfrid ide, e, danas više stvarno ne želim o tome da mislim.“ „Nema ni razloga, Bobe. Ne znam da li imaš predstavu o tome koliko si mnogo postigao u toku ova dva i po sata. Ponosim se tobom!“ I na neki čudan, nelogičan način, ja verujem verujem u ono on o što mi on kaže, ti razni delovi, žice od Hiči-metala, hologrami i * . sve ostalo, i prija mi to što mu verujem. „Možeš da ideš kad zaželiš“, kaže on, ustajući i odlazeći u svoju naslonjaču, potpuno kao da je pravi čovek, čak se i smeši na mene! „Ali mislim da bih voleo nešto da ti po kažem.“ Gotovo i ne pomišljam da se branim. Samo pitam: ,,A šta to, Sigfride?“ „Ona druga naša m ogućnost ogućno st koju koju sam sam ti ti pom enuo, Bobe“, Bob e“, kaže on, „ona koju dosad nismo koristili. Voleo bih da ti pokažem jednog pacijnta iz jednog ranijeg razdoblja.“ „Drugog pacijenta?“ On blagim glasom kaže: kaže: „Pogledaj tamo tam o u onaj onaj ugao, Bobe.“

263

na policu sa kartotekom i nogama koje lebde u vazduhu, kako govori ozbiljnim tonom; njene široke, crne obrve se mršte i osmehuju, a lice joj se razvlači u osmeh, pa u gri masu, a posle joj je izraz ljubak, tako prijatno opušten. „Možeš da čuješ šta govori ako želiš, Bobe.“ „Da li želim?“ „Nije obavezno. Ali nema ničega u njenim rečima čega bi trebalo da se plašiš. Ona te je volela, Bobe, najbolje što  je  j e um umel ela. a. I s to k a o što št o si ti v o leo le o n ju.“ ju .“ D ugo posmatram posmatram sliku, sliku, a onda kažem kažem „U klon i je sada, sada, Sigfride.“ U sobi za oporavak gotovo tonem u san za trenutak. Nikada se nisam osećao toliko opušten. Perem lice, pušim još jednu cigaretu, a zatim izlazim u blještavo dnevno svetio pod Kupolom i sve mi izgleda tako lepo i prijatno. Mislim na Klaru s ljubavlju i nežnošću i u srcu joj kažem zbogom. A onda mislim na S. Ja, s kojom večeras imam sastanak — ako nisam već zadocnio! Ali sačekaće ona; dobar je ona drug, gotovo isto tako dobar kao Klara. Klara. Zastajem usred bulevara i ljudi naleću na mene. Neka sitna, mala gospođa u kratkim pantalonicama dogeguca do mene i zapita z apita :„N ešto ešt o nije u redu?“ Zurim u nju i ne odgovaram ništa; a onda se okrećem i žurno vraćam u Sigfridovu sobu. Tamo nema nikoga, nema čak ni holograma. Vičem, „Sigfride! Gde si, do đavola?“ Nema nikoga. Niko ne odgovara. Ovo je prvi put da sam ušao u ovu sobu kad nisam imao zakazan sastanak. Sad sam u stanju da vidim šta je bilo pravo, a šta je prika zivano na hologramu; nema mnogo onoga što je stvarno. Zidovi od metalnog praha, klinovi za projektore. Dušek (pravi); ormančić sa pićem (pravi); još nekoliko komada nameštaja za eventualno dodirivanje i upotrebu. Ali Sigfrida nema. Nema čak ni one stolice u kojoj je obično sedeo. „Sigfride!“ Nastavljam da vičem, dok mi srce ludo udara u grlu a u glavi mi se vrti. „Sigfride!“ vrisnuh ja i najzad se pojavi neka magličasta svetlost pa nešto sevnu i eno ga tamo, obu čenog u Sigmunda Frojda, učtivo gleda u mene. „Da, Bobe?“

264

IZVEŠTAJ O UPLATI ROBINETU BRODHEDU: Na vaš račun UPLAĆENI SU sledeći iznosi: Garantovani bonus za misiju 88-90A i 88-90B (celokupan predvi đeni iznos): izno s): 10,000.000 U.S. U.S . dolara dolara Bonus za naučni doprinos dodeljen ljen od strane strane O db dbora ora:: 8.500.000 U S., dolara dolara U ku kupn pno: o: 18.500.00 18.500.0000 U .S. dolara dolara Vaš novi SAL DO iznosi: 18.506. 18.506.036 036 U .S. dolara dolara

265

ne ,istinski4! Možda ne ,namerno‘! Ali u njihovim očima važim kao onaj koji ih je ubio, isto kao i u mojim!“ „Ali, Bobe,“ odvraća on razložno, ,,o svemu tome smo već razgovarali. Ona je još uvek živa; svi su oni živi. Za njih se vreme zaustavilo...“ „Znam „Z nam “, urlam ja. „Zar ne razumeš, razumeš, Sigfride? Sigfride? U tome tom e je  j e j o š uvek uv ek u b ija ij a m !“ cela stvar. Ja ne samo da sam je ubio, ./a je Strpljivo: „Da li misliš daje ono što si sad rekao istina, Bobe?“  „ Ona On a  misli da jeste! Sada, i zauvek, dogod sam živ. Za nju nije kao da se dogodilo pre mnogo godina, nego kao pre nekoliko minuta i trajaće tako sve dok sam ja živ. Ja sam ovde dole, starim, pokušavam da zaboravim, a Klara je tamo gore u sazvežđu sazvežđu Strelca Strelca Y Y i plovi plovi unaoko una okolo lo kao muva u fosilnoj smoli.“ Padam na nepokriven dušek od plastike, jecajući. Malo po malo, Sigfrid je ponovo sredio celu sobu, ubacujući  jed  je d n u p o jed je d n u stva st var. r. Sad Sa d m i izn iz n a d g lave la ve v ise is e obeš ob ešen enee pi pi-njate, njate, a na zidu je hologram jezera Garda u blizini blizini Sirmiona, Sirmiona, sa jedrilicama, lebdelicama i kupačima koji se zabavljaju. „Pusti da bol iziđe napolje, Bobe“, kaže Sigfrid blago. „Pusti da sav iziđe.“  r a d im T 4 Prevrće ,,A šta misliš da drugo  ra Prevrćem m se na leđa na dušeku od pene, zurim u tavanicu. „Ja bih mogao da zabo  on a  mogla. Ali za ravim na bol i krivicu, Sigfride, kad bi i  ona nju to još uvek traje. Ona je tamo gore, zarobljena u vre menu.“ „Nastavi, Bobe,“ hrabri me on.  „T  „ T o   i radim. U svakoj sekundi vremena u njenoj glavi je  jo  j o š u vek ve k o n a sek se k u n d a — sek se k u n da u kojo ko jojj sam sa m o d b a c io njen nje n život da bih spasao svoj. Ja ću da živim i ostariću i umreću pre nego što za nju prođe ta sekunda, Sigfride.“ „Samo nastavi, Bobe. Reci sve do kraja.“  ov om časul  času l  „Ona misli da sam je izdao i ona to misli u  ovom Ja ne mogu s tom mišlju da živim.“ Nastup Na stupaa vrlo, vrlo duga tišina i naposletku nap osletku Sigfrid Sigfrid kaže : „Ti živiš, ti to znaš.“ „Molim?4Dušom sam bio odlutao na daljinu od hiljadu svetlosnih godina. „Ti „T i živiš s tom mišlju, Bob B ob e.44 e.44 „Zar „Za r se to zove zov e život?4 živo t?444 rugam se ja, uspravlj uspravljam am se i bri šem šem nos jednom od onih njegovih njegovih milion papirnih papirnih mara mica. „Vrlo „V rlo brzo reaguješ na sve što ti kažem ka žem,, B obe4 ob e444, kaže

266

.. Pa, pretpostavljam da je tako.“ To je sasvim tačno; samo nije baš neka velika nagrada. Još jedna duga pauza, a onda Sigfrid kaže: „Bobe, ti znaš da sam ja mehanička sprava. Ti takođe znaš da je moj zadatak da se bavim ljudskim osećanjima.  os ećam am   osećanja. Ali mogu da ih prikažem Ja ne mogu da  oseć pomoću modela, mogu da ih analiziram, mogu da ih procenjujem. To mogu da učinim za tebe. To mogu da učinim čak i za samoga sebe. U stanju stanju sam da konstruišem m odel u okviru koga mogu da procenim koliko vredi pojedino osećanje. Krivica? To je mučna stvar; ali baš zato što je mučna, ona je modifikator ponašanja. Ona može da utiče na tebe da izbegavaš postupke koji stvaraju osećanje kri vice, a to je značajno kako za tebe tako i za čitavo društvo. Ali ne možeš da ga iskoristiš ako ga ne osećaš.“ „Ja ga i te kako   osećam! Isuse Hriste, Sigfride, ti bar znaš da ga osećam!“ „Ja znam,“ kaže on, „da ti sada dopuštaš sebi da ga ose ćaš. Sada je izišlo na čistinu, gde možeš da mu dozvoliš da radi za tvoje dobro, ne da bude zakopano unutra, gde može samo da ti naškodi. Radi toga sam ja napravljen, Bobe. Da izvučem tvoja osećanja na površinu tamo gde možeš da ih iskoristiš.“ „Čak i rđava osećanja? Krivicu, strah, bol, zavist?“ „Krivicu. Strah. Bol. Zavist. Pokretače postupaka. Modifikatore ponašanja. Osobine koje ja, Bobe, nemam, izuzev u hepatetičnom smislu, kada sačinjavam model i preuzimam na sebe da ih proučim.“ Ponovo nastupa pauza. Imam neki čudan osećaj u vezi s njom. Sigfrid obično pravi pauze bilo da meni da vremena da dopustim da se u meni nešto slegne, ili da sebi omogući da izračuna neki složen lanac argumenata u vezi sa mnom. Ovog puta, čini mi se, nije reč ni o jednom ni o drugom. On razmišlja, ali ne o meni. I najzad kaže: ,,E sad mogu da ti odgovorim na tvoje pitanje, Bobe.“ „Na moje pitanje? Koje pitanje?“ „Ti si me pitao, ,Zar ,Zar se se ovo ov o zove z ove život?1 I sad sad ti odgov od govaa ram: Da. To je upravo ono što ja zovem život. I prema onome koliko sam u stanju da prosudim, ja ti na njemu veoma zavidim.“

BIBLIOTEKA ZNANSTVENE FANTASTIKE nudi svojim čitateljima izbor iinajkvalitetnije svjetske produkcije S F pripovjedaka: agencijskim ugovorima osigu rana rana su Sir S iriu iusu su autorska autors ka prava prava za objavljivan objavljivanje je pripovjedaka više od stotinu najpoznatijih i najpriznatijih svjetskih autora s tog područja stvaralaštva. Svakog 5. u mjesecu tražite u svim kioscima u Jugoslaviji novi broj

Za sva obavještenja obratite se na adresu: S i r i u s , Redakcija. Redakcija. Romani R omani i stripovi N IŠP Vjesnik, Ljubi Ljubice ce Gerovac 1, 41 0 00 Zagreb Zagreb Telefon uredništva (041) 515-555

BIBLIOTEKA ZNANSTVENE FANTASTIKE

itao aoci ci „Kentaur „Kentaura“ a“ ponovo imaju prilike da se sretnu sa velikim klasikom savremene ameri ke nau ne fantastike. Za roman Kapija Frederiku Polu pripala su gotovo sva zna ajna žanrovska priznanja, a kritika je o ovom delu izrekla samo najlaskavije sudove. Knjiga je to o traumati nim nastojanjima glavnog junaka da se oslobodi demona zapretenih zapretenih u sa saves vestiti — demona rođ enih u asu susreta susre ta sa krajnjo kra jnjom m kosmi kom zagonetkom: crnom rupom . . .