Ivan Vener - Pčelarska Farma Vener

PČELARSKA FARMA

VENER

TEHNIKAITEHNOLOGIJA

Ivan Vener

Naslov izdanja PČELARSKA FARMA VENER Tehnika i tehnologija Autor i izdavač Ivan Vener Žike Maričića 93, 22419 Kupinovo Tel: 022/88-294 Recenzenti Prof. dr Mića Mladenović dr Luka Kolarević Lektura i korektura Aleksandra Stojanović

Prelom i grafička obrada teksta Sanja Tasić Obrada fotografija Dejan Ivanović

Korice Nikola Mišić Stampa Publikum, Beograd

Tiraž 2000 Prvo izdanje ISBN 86-905901-0-2

Posveta Ovu knjigu posvećujem uspomeni na svog oca Stanislava.

Izjava zahvalnosti Posebnu zahvalnost izražavam sestri Ljiljani Ivanović, rođenoj Vener, dipl. ing. tehnologije, takođe pčelaru, koja je svojim učešćem u pisanju i stilizaciji omogućila objavljivanje ove knjige. Osim toga, ona je tokom pisanja imala ulogu motorne snage koju je na mene prenosila, te bez njenog rada i upornosti ove knjige ne bi ni bilo. U svetlu te činjenice može se shvatiti veličina moje zahvalnosti i ponosa.

Beleška o piscu Ivan Vener je rođen 1925. godine u sremskom selu Stari Banovci. Kao i večinu njegovih vršnjaka, rat ga je u petom razredu gimnazije, 1942. godine, sprečio u školovanju koje nakon završetka rata nije nastavio. Pčelarstvom je počeo ozbiljnije da se bavi 1953. godine, kada je očev pčelinjak dopunio sa oko 100 košnica tipa „Zivanovičeva pološka". Vrlo brzo prelazi na pološke tipa „Kosovka" na kojima počinje svoja istraživanja u radu s dvomatičnim društvima. U daljem traganju za najboljim tipom košnica, nabavlja 150 košnica tipa Dadan-Blat. I pored dobrih rezultata u prinosima, nezadovoljan je načinom rada s pološkama. Uviđa da je produktivnost pčelara mala, jer se na svakoj košnici gubi mnogo vremena u radu s pojedinačnim ramovima - što ograničava broj košnica s kojima pčelar može da radi. U to vreme na ove prostore stiže informacija o mogučnostima i prednostima rada s nastavkom u nastavljačama. To je pobudilo interesovanje mladog i perspektivnog pčelara. Opredelio se za pčelarstvo kao svoje zanimanje i počeo da radi na ostvarenju novih ideja. Odabira Langstrot-Rutovu nastavljaču kao najsavremeniji tip košnice što mu omogučava da ispravi nedostake koje je uočio u pčelarenju s pološkama, i po četvrti put za 12 godina menja tip košnice kojom pčelari. Seli se u Kupinovo, nabavlja stolarske mašine, potpuno oprema sopstvenu stolarsku radionicu i postepeno, delom ličnom izradom a delom kupovinom, dolazi do potrebnog broja LR košnica u koje prebacuje sva pčelinja društva. S novim žarom, njemu svojstvenim, uz argumente i samouverenost, prenosi svoja saznanja drugim pčelarima. Učestvuje na mnogim pčelarskim predavanjima u Pčelarskim savezima naših gradova: u Novom Sadu (martovski skup pčelara svake godine), Zagrebu (višegodišnji decembarski susreti pčelara), Sarajevu, Skoplju, Titogradu, Ljubljani itd, često noseči sa sobom praznu LR košnicu i demonstrirajuči svaki njen deo i ulogu. U svojim predavanjima ističe opravdanost osavremenjavanja i modernizacije pčelarstva. Narednih 20 godina s mnogo entuzijazma radi na razvoju i modernizaciji pčelarske farme Vener. Stižu i javna priznanja. Vener je učesnik na svetskim kongresima Apimondije: u Mađarskoj, Francuskoj, Grčkoj, Australiji, Brazilu. Dobija niz plaketa i znamenja, da nabrojimo samo najznačajnije: od Saveza pčelara - Medalju naprednog pčelara, Medalju Jovana Živanoviča, Medalju za

8

Pčelarska farma Vener

zasluge Apimondije, zatim Srebrnu plaketu Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, Zlatnu plaketu sa medaljom Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu - Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, i mnoge druge. Tokom svih godina pčelarenja s LR košnicom, Vener se bavi pronalaženjem tehnologije koja odgovara ovom tipu košnice, i u tome uspeva. Na njegovom pčelinjaku odavno nema više rada sa ramom, i nema zametnog traženja matice. Venerova metoda pčelarenja s dvojnim društvima, Venerov metod rojenja, Venerova metoda zamene matica, Venerova metoda stimulativnog prihranjivanja društava - sve su to noviteti i originalna rešenja u tehnologiji. Iz zdravstvenih razloga, Vener danas manje učestvuje na pčelarskim skupovima, ali je na svom pčelinjaku i dalje prisutan, zajedno sa sinom Stanislavom i kćerkom Ivanom. Zivog i nemirnog duha, Vener još uvek istražuje, i umesto predavanja i ličnih kontakata s pčelarima, pčelarskom svetu daruje ovu knjigu u kojoj će svaki pčelar pažljivim i temeljnim proučavanjem iznetih metoda saznati mnoge novosti iz tehnologije pčelarenja. Beograd, 2. 8. 2004.

Sadržaj Beleška o p iscu ........................................................................................................... 7 Predgovor ..................................................................................................................17

Kratka biografija farme

19

Asortiman, položaj i smeštaj

23

Pčelarska radionica............................................................................................... 24 Stolarska radionica............................................................................................... 26

Vosak

29

Medišno sače...........................................................................................................29 Plodišno saće...........................................................................................................30 Topljenje s a ć a .........................................................................................................31 Prečišćavanje i dezinfekcija................................................................................37 Izrada satnih osnova............................................................................................. 39 Armiranje satnih o s n o v a .................................................................................... 41 Ugradnja satnih osnova u ram ove.................................................................... 42

Paletiranje pčelinjaka

45

Seoba pčelinjaka

49

Priprema seo b e...................................................................................................... 50 Seoba.........................................................................................................................51

10


Plodište LR košnice

55

Istorijat..................................................................................................................... 56 Deblokiranje legla i „visoki ram" p lo d išta ..................................................... 58 Automatsko prihranjivanje.................................................................................60 Automatsko jesenje prih ranjivan je............................................................ 60 Automatsko prolećno prihranjivanje.......................................................... 63 Uloga Hanemanove rešetke u plodištu............................................................ 67

Pčelarenje s pojedinačnim društvima

69

Varijanta 1.................................................................................................................70 Osnovna tehnologija pčelarenja s jednim društvom...............................70 Varijanta I I .............................................................................................................. 74 Tehnologija pčelarenja s jednim društvom uz izmenu m a tic e .............74 Varijanta I I I ............................................................................................................ 77 Tehnologija pčelarenja s jednim društvom uz rojenje i s duplim oduzimanjem iz le tn ica .......................................................... 77 Varijanta I V ............................................................................................................ 79 Z aključak.................................................................................................................79

Pčelarenje s dvojnim društvima

81

Z im a..........................................................................................................................82 Prolećni razvoj........................................................................................................85 Bagrem ..................................................................................................................... 86 Oduzimanje bagremovog meda..........................................................................88 Drugi bagrem ..........................................................................................................90

Rojenje pčelinjih društava

93

Rojenje pojedinačnih društava.......................................................................... 94 Rojenje dvojnih društava..................................................................................... 95

Proizvodnja matica

99

Proizvodnja..........................................................................................................100 M atice-m ajke........................................................................................................100 Odgojna d ru štv a .................................................................................................102 Rošfusovi oplodnjaci............................................................... 104 Proizvodnja rojeva Rošfusovim sistem om ................................................... 111 Mali o p lo d n jaci................................................................................................... 111

Sadržaj

Vrcanje meda

11

117

Oduzimanje medišnih nastavaka.................................................................... 118 Vraćanje praznih nastavaka............................................................................. 120 Transport mednih nastavaka........................................................................... 121 Centrifugiranje.................................................................................................... 122 Prečišćavanje meda i manipulacija medom.................................................. 126

Dekristalizacija meda

131

O prem a.................................................................................................................. 133 Postupak................................................................................................................135

Grabež na pčelinjaku

141

Prihranjivanje pčelinjih društava

143

Automatsko prolećno prihranjivanje..............................................................145 Dopunsko prihranjivanje.................................................................................. 146 Automatsko jesenje prihranjivanje................................................................146

Zimovanje pčelinjih društava

149

Hrana .................................................................................................................... 149 Varoa .................................................................................................................... 151 Nozema ............................................................................................................... 152 Uzimljavanje ...................................................................................................... 152

Pčelinje bolesti

155

Smernice u radu i postignuti rezultati

159

Produktivnost.......................................................................................................159 Savremenost u opremi p čelin jak a.................................................................. 160 Originalnost u tehnologiji pčelarenja............................................................. 160 Prioriteti na pčelinjaku...................................................................................... 161 Uslovi za postizanje uspeha............................................................................. 161

Kratke preporuke početnicima

163

Pristup k o š n ic i.................................................................................................... 163 Rad sa otvorenom k o šn ico m ........................................................................... 164

Literatura

169

Od recenzenta Knjiga „Pčelarska farma Vener" Ivana Venera, predstavlja još jedan biser nastao iz višedecenijskog rada autora sa Langstrot-Rut košnicom. Znamo ga kao velepčelara, odličnog predavača, uzornog domaćina, a sada i kao pisca jednog kapitalnog dela koje predstavlja stručno autobiografsko delo. Svoje životno iskustvo stečeno u druženju s pčelama i primeni novih metoda pčelarenja, prikazao je jasno i pristupačno svakom čitaocu, bio on početnik ili pčelar s višegodišnjim iskustvom. Ovde se ne radi samo o sintezi tehničko-tehnoloških rešenja s jednim tipom košnica, već o sistemu pčelarenja s pratećom opremom, priborom, repromaterijalom i pratećim objektima koji se preko šezdeset godina dokazuju preko proizvodnih rezultata farme Vener. Pčelarska farma Vener je „akademija" pčelarstva, hram tehnoloških inovacija i primenjivih tehnika, uzor i gotovo nedostižan cilj svih pčelara na našim prostorima. Knjiga „Pčelarska farma Vener" nudi mnogo novih rešenja koja su ugrađena u apitehniku pčelara naše zemlje u ostvarenju visokih prinosa. Nova Venerova metoda rojenja bez stresanja pčela, traženja matice i legla i bez vađenja ramova uz minimalan utrošak materijala, rada i vremena, omogućava brzo obnavljanje i umnožavanje pčelinjaka. Proširivanje plodišta LR košnice s pokretnom mednom kapom, predstavlja još jednu novinu u pčelarenju ovom košnicom u svetskim okvirima tehnologije rada, jer obezbeđuje pčelinjem društvu sigurnost tokom cele godine, posebno zimi. Knjiga „Pčelarska farma Vener" vrhunac je Venerovog znanja i rezultata rada u pčelarstvu. Mnoge godine mukotrpnog rada danas se ne vide i prosto su zaboravljene, ali da njih nije bilo, ni ovo grandiozno delo ne bi ugledalo svetlost dana. Dok su ga šibali vetrovi života i profesionalnog pčelarenja, Vener je opstajao i kada nije bilo rešenja ni od relevantnih Instituta i Fakulteta, bez obzira na to što ga oni nikada nisu napuštali. Uspesi i neuspesi su se smenjivali, ali se on nije predavao, niti padao u očaj ili se prepuštao lovorikama, već je grabio napred i učio generacije i generacije pčelara potpuno novim rešenjima i metodama pčelarenja. Gotovo da nema pravog pčelara u Srbiji i širem okruženju koji nije bio na pčelinjaku Venera. Bezbroj pčelara je stasavalo sa pčelinjakom Venera, tako da danas Vener, Vener,... odzvanja kao eho na ovim prostorima Balkana. Svestan je Vener čelne pozicije u srpskom pčelarstvu i po cenu rizika novih metoda i praktičnih rezultata, išao je napred i samo napred. Celog života je težio savršenstvu u radu s LR košnicom i svaku godinu je pokušavao da pretoči u uspešnu promenom proizvođnje direktnih pčelinjih proizvoda. Po isteku

14


godine, i ako nije možda bilo kako je zamišljeno, ostajala su dragocena iskustva koja su se ugrađivala u nove planove i nove uspehe i u ovoj knjizi se sada nude čitaocu kao gotovi recepti. Kao jedan od najslušanijih predavača SPOS-a, nije sebičan, jer ono što on zna, znaju odmah i drugi pčelari, a što je Vener dokazao na bezbroj predavanja u zemlji i inostranstvu. I ova knjiga ide u prilog toj konstataciji, jer se praktična i mnoga nova rešenja mogu primeniti i na manjim i na večim pčelinjacima. Oduvek se ponašao kao pravi lider, vođa koji ima moralnu obavezu prema svojim sledbenicima da priča, savetuje, edukuje, obilazi, ali i da prima veliki broj posetilaca. Nije bilo pčelarske ekskurzije ili stručne delegacije iz zemlje ili inostranstva, koja nije bila na njegovom pčelinjaku, počev od pčelara i profesora iz Rusije, Kine, Amerike, Izraela, Australije itd. koji su kasnije govorili o srpskom modelu pčelarenja sa zaokruženom celinom. To je u stvari prepoznatljiva i prihvačena tehnologija kao naša tehnologija, a stvarana od sopstvenih sredstava i sopstvenog rizika. S ponosom konstatujem da je mnogo diplomskih radova, magistarskih teza i doktorskih disertacija urađeno na farmi Vener, ali ne samo urađeno, več i oplemenjeno i dograđeno lucidnim idejama Ivana Venera. I sam sam sazrevao na pčelinjaku farme Vener, a sada kao Sveti Sava na krštenju oca „pretvori se sin u oca i otac u sina", tj. tada asistent, a sada profesor Pčelarstva, s velikim poštovanjem i uvažavanjem govorim o delu svog učitelja praktičnog pčelarstva. Knjiga „Pčelarska farma Vener" napisana je veoma stručno, objašnjenja su precizna, kratka i jasna, za svakog čitaoca razumljiva, prepuna praktičnih novih saveta i recepata koji uče kako se postiže uspeh, ali i izbegavaju zamke i moguči neuspesi. Ovo je prava i jedinstvena autobiografija i ceo život na pčelinjaku, granitna ideja da se mora uspeti, da se mora napred. Počev od predgovora i istorijata, preko krucijalnih oblasti o vosku, paletiranju i seobi, tehnologijama pčelarenja, maticama, medu, pčelinjim bolestima, sve do kratkih napomena i preporuka početnicima, autor upečatljivo, neprimetno, ali veoma spretno plete mrežu u koju se hvata i pčelar početnik i pčelar profesionalac. Knjigu nemojte samo čitati, več nađite sebe u tehnologiji Venerovog pčelarenja. Tako čete postati zadovoljniji i bogatiji, a knjigu čete sa zadovoljstvom preporučiti drugima. Kupite knjigu, primenite je u praksi i budite Vener. Prof. dr Miča Mladenovič Poljoprivredni fakultet Beograd-Zemun

Od recenzenta Ni težeg vremena ni veče besparice što su pogodile našu državu, sve njene pojedince i naravno pčelare. Međutim, u ovo krizno doba pčelarska literatura je cvetala i istinski je obogačena i brojem izdanja i njihovim kvalitetom. Ipak, mora se priznati, da su pojedina dela načinjena u maniru „moravsko-resavske prepisivačke škole". Pojava knjige sa odabranim poglavljima iz tehnologije selečeg, do kraja mehanizovanog pčelarenja, odstupa od nekih publikacija na istu temu. Knjigu nam daruje Ivan Vener, nadaleko poznat i priznat pčelar iz Kupinova. Ova knjiga je sinteza višedecenijskog iskustva stečenog pčelarenjem raznim tipovima košnica. Zapravo, tražen je onaj oblik košnica koji odgovara najstrožijim zahtevima savremenog pčelarenja. Po ideji i broju racionalizacija i njihovoj primeni na pčelinjaku, Ivan Vener je nepokolebljivi sledbenik ,,oca racionalnog pčelarsva" u Srbiji, prof. Jovana Zivanoviča. Autor prikazuje vrhunska i krucijalna dostignuča u svojoj tehnologiji pčelarenja, sve na osnovu dugogodišnjeg vlastitog iskustva. Knjiga je namenjena pčelarima koji več poseduju pčelarska znanja, a streme da racionalno pčelare s večim brojem košnica. Ivan Vener u predgovoru svojoj knjizi kaže: „Knjigu ne treba shvatiti kao udžbenik, jer ona to i nije". I pčelar početnik, odnosno pčelar s manje iskustva i stručnih znanja, nači če u njoj veoma korisne savete koji če mu poslužiti kao putokaz u pčelarskim poslovima. Knjiga je pisana lepim jezikom, razumljivo, sažeto i lako se čita. Stoga je svakom, pa i laiku, razumljiva i shvatljiva. To još više uvečava njenu vrednost, korisnost i upotrebljivost za pčelare svih kategorija, uzrasta i znanja. Nekim pčelarima knjiga če biti neophodan priručnik i savetnik, a drugima, manje brojnim, koji nameravaju profesionalno i racionalno pčelariti s mnogo košnica, postače istinski vodič i putokaz. Vrednost Venerove usavršene apitehnike pokazuje se sada na več brojnim pokretnim pčelinjacima koju su formirani po ugledu na njegov, a u budučnosti če se još više manifestovati. Knjiga je opremljena mnogim ilustracijama što olakšava shvatanje teksta i brže razumevanje izložene materije. Fotografije potiču sa vlastite „pčelarske farme" što dodatno doprinosi verodostojnosti iznetih stavova. Sve ovo ukazuje da je naše pčelarstvo dobilo stručnu knjigu na evropskom nivou, što če nesumnjivo značajno pomoči njegovom daljem razvoju, ukrupnjavanju i transformisanju u značajnu poljoprivrednu granu. Osim toga, ne može se izbeči utisak da če ova jedinstvena knjiga u zemljama okruženja, pa i šire, nači svoje mesto i prevodioce. Nadamo se da če u dogledno vreme autor našoj pčelarskoj javnosti podariti drugo, dopunjeno i prošireno izdanje ove knjige. dr Luka Kolarevič

Pr ed g o v o r

okom niza godina, uporedo sa stvaranjem pčelinjaka, radio sam na organizovanju i modernizaciji opreme i uvođenju novih tehnologija pčelarenja. Veči deo života i rada proveo sam u izgradnji, kompletiranju i osavremenjavanju svog pčelinjaka, te je današnje stanje rezultat mojih nastojanja da to uspešno sprovedem. Sa oko 1000 pčelinjih društava, odgovarajućim zgradama i mehanizovanom opremom, ova pčelarska farma predstavlja, po svojoj veličini i ostalim karakteristikama, jedinstvenu pčelarsku organizaciju u zemlji. Paspolaže sredstvima i tehnologijom koje ću u ovoj knjizi predstaviti čitaocima. Knjigu ne treba shvatiti kao udžbenik, jer ona to i nije. U njoj su opisani oprema i praksa jednog pčelinjaka, što obično nije sadržaj pčelarskih knjiga. Očekujem da će njena pojava obogatiti pčelarsku literaturu kod nas i popuniti prazninu u saznanjima i praksi pčelarenja savremenom Langstrot-Rutovom košnicom. Od kad sam počeo da pčelarim sa LR košnicom, moji prijatelji pčelari insistirali su da napišem knjigu o svom pčelarenju. Na predavanjima u pčelarskim organizacijama širom zemlje, iznosio sam svoje mišljenje, iskustva i saznanja o pčelarenju LR košnicom. O tome sam pisao članke u listu „Pčelar", ali sam ideju o pisanju knjige odbijao, smatrajući da za to još nije došlo vreme. U mojim saznanjima je bilo praznina koje sam osećao bolje od drugih, te sam čekao momenat u kome ću svoju tehnologiju pčelarenja moći sa sigurnošću da iznesem pred pčelarsku javnost ove zemlje. U međuvremenu, ostvarivao sam ciljeve koje sam u pčelarenju sebi postavljao, pronalazio sam rešenja, usavršavao sam jedan po jedan dostignute nivoe, te je moje pčelarenje u celini sve bolje funkcionisalo. Osvajao sam sve segmente pčelarenja, osim poslednjeg, a možda najvažnijeg - tehnologije pčelarske proizvodnje. Pravi poznavaoci problema to će razumeti. U pčelarskoj praksi na

T

18


ovim prostorima nije postojao nijedan primer uspešne i celovite tehnologije pčelarenja modernom košnicom. Svaki pčelar je morao sam da se snalazi i sopstvenim iskustvom dolazi do znanja i saznanja, uz delimične informacije koje je tu i tamo sakupljao. Taj put je dug i težak. Sezona pčelarenja tokom jedne godine traje kratko, pa mnogo godina treba da prođe da se sopstvenim iskustvom provere pojedini postupci, pogotovo ako pčelar sebi postavi izuzetne zahteve: natprosečnu uspešnost i visoku produktivnost rada. Svake godine u tehnologiju se uvodi nešto novo što treba proveriti, dokazati ili odbaciti. Ako pčelar, posle više decenija pčelarenja može reći da je zadovoljan ostvarenjem svoje vizije (profesionalnog) pčelarenja, znači da je ostvario uspeh. Sve ono zbog čega nisam ranije hteo da predočim svoja iskustva u pčelarenju, sada sam, na svoje zadovoljstvo rešio, te to u ovoj knjizi iznosim. Smatram da sam došao do celovitih saznanja, koja obezbeđuju uspešno pčelarenje s LR sistemom. To nije rezultat moje posebne nadarenosti za pčelarstvo, već pre svega moje potpune predanosti i saživljavanja s pčelarskim problemima, upornosti u pronalaženju rešenja i zadovoljstva kad se rešenja konačno nađu. Pčelarenje ne spada u rentabilne grane privrede. Tu činjenicu može da ublaži samo besprekoran uspeh u njegovom vođenju; samo takav uspeh može da obezbedi, pored zadovoljstva, i pristojnu egzistenciju. Za to se vredi boriti, te želim da stečeno iskustvo, izneto u ovoj knjizi, pomogne pčelarima koji s poverenjem prihvate moja saznanja i moju tehnologiju pčelarenja.

K r a tk a

b io g r a f ija farm e

emelj farme postavio je moj otac Stanislav, u Starim Banovcima, sa svojim pčelinjakom od tridesetak košnica tipa „Živanovićeva pološka", koja je kod nas pre 50-60 godina smatrana savremenom košnicom. Ljubav prema pčelarstvu, kako kod mene, tako i kod brata Mirka i sestre Ljiljane, potiče iz detinjstva i razvila se na očevom pčelinjaku. Kratko vreme pčelario sam sa nasleđenim pčelinjakom. Godine 1953. pčelinjak sam proširio sa 102 košnice istog tipa koje su kupljene od zadruge iz Dobanovaca. Kasnije sam prešao, uz očevu stručnu, moralnu i materijalnu pomoč, na pološke tipa „Kosovka" sa 24 rama. Košnice ovog tipa, ukupno 150, uradila mi je po narudžbini stara renomirana fabrika u Vrbasu. Več tada se na pčelinjaku moglo naslutiti moje opredeljenje za dvojno pčelarenje. Cetiri rama u svakoj košnici odvajao sam za drugu maticu. Oba društva spajao sam u jedno za vreme glavne (bagremove) paše. Pčelinjak je tada imao oko 250 društava. Godine 1965. prešao sam u profesionalce. Napustio sam službu i preselio se u Kupinovo. To je bilo doba kad se Langstrot-Rutova košnica probila kao najsavremenija košnica u pčelarstvo mnogih zemalja, čak i pčelarski najrazvijenijih. Upoznavši se sa osobinama i prednostima ove košnice, i sam sam se za nju opredelio. Nabavio sam cirkular i abrihter i lično napravio 200 kompletnih Langstrot-Rutovih košnica (s tri tela). U to vreme LR košnica je bila u žiži interesovanja naše pčelarske javnosti. Jedna od glavnih tema na pčelarskim skupovima bila je LR košnica. Donosio sam kompletnu košnicu na predavanja, pčelari su se okupljali oko nje i komentarisali je. Iznošeni su podaci o LR košnici, sa svim detaljima i merama njenih delova. Diskutovalo se o prednostima ove košnice i njenoj sve večoj ekspanziji u svetskom pčelarstvu. Tada je u Jugoslaviji bilo mnogo tipova košnica, jer je svaki kraj imao svoj tip košnice i isticao njene prednosti. Međutim,

T

20


podaci i karakteristike LR košnice zainteresovali su naše pčelare i značajno uticali na njeno dalje prihvatanje, standardizaciju tipa košnica i razvoj pčelarstva u zemlji. Godine 1966. od „Medeksa" sam nabavio 150 Dadan-Blatovih košnica zajedno s pčelama, pa je broj košnica u pčelinjaku narastao na oko 400. Tada još nije bilo nikakvih kredita za privatni sektor poljoprivrede, pa ni za pčelarstvo. Ipak, niko me nije ometao. Nadležni organi nisu imali iluzija o profitabilnosti pčelarenja; istovremeno, znali su za njegovu nezamenljivu ulogu u oprašivanju biljaka u poljoprivredi. Treba naglasiti da je u tom periodu umešnost u ekonomisanju bila značajnija od proizvodnje. Moralo se živeti, napredovati i naporedo sticati iskustvo. Pomagali su mi otac i prijatelji, njegovi, kao i moji. Očev moralni ugled bio je moj glavni oslonac u obezbeđivanju finansijskih sredstava kod prijatelja jer banke tada nisu davale kredite. U to doba u Sloveniji je otišlo pod stečaj veliko pčelarsko preduzeče „Agromel". Rasprodate su sve njihove košnice zajedno s pčelama. Mnogi Vojvođani iz Novog Sada, Sombora i Subotice, kupovinom od „Agromela" došli su do LR košnica s pčelama. Najzad sam se u kupovinu uključio i ja. Licitacija je podrazumevala sve što je preostalo od ranije prodaje. To su uglavnom bili samo delovi košnica, bez pčela. Sve je bilo uredno složeno i po broju u skladu sa evidencijom. Uklapalo se u moju orijentaciju i dopunjavalo LR košnice koje sam več posedovao. Pošto sam verovao u savremene tokove svetskog pčelarstva koje se opredelilo za LR košnicu, prebacio sam sve pčele iz Dadan-Balat košnica u LR. Prodao sam prazne DB košnice, isto kao što sam ranije učinio s pološkama. Tako sam došao do pčelinjaka od 500-600 LR košnica (slika 2). Stolarska radionica je zimi radila primerno. Bila je uzor tačnosti i preciznosti za celu zemlju. Radionice od Cičevca do Cakovca, koje su u to vreme bile veliki proizvođači, kao uzorak za izradu košnica uzimale su moje kompletne košnice. Zahvaljujuči tome, izbegnuto je šarenilo mera u proizvodnji košnica i košnica je u celoj zemlji standardizovana. U isto vreme sam, sa našim majstorom i našim materijalom, a po podacima iz američke literature, napravio električnu radijalnu centrifugu za 40 ramova. Takođe, tada sam za seobu nabavio kamion od 3 t. Bio je to stari „Pionir" kome sam izbacio motor na pogon benzinom i ubacio dizel motor „Perkins" sa 6 cilindara. Iako je sve bilo staro i jeftino, dobro me je poslužilo. Pčelinjak je svake godine napredovao krupnim koracima. Pored ranije organizovane kompletne stolarske radionice, podigao sam, iz sredstava poljoprivrednih kredita, namensku pčelarsku zgradu za obavljanje svih pratečih

Kratka biografija farme

21

Slika 1: Pčelinjak u stacionaru. pčelarskih radova s neophodnom opremom. Nabavio sam veči kamion sa autokranom. Paletirao sam ceo pčelinjak, i nabavio viljuškar. Redovno sam sarađivao sa Poljoprivrednim fakultetom preko profesora dr Bogoljuba Konstantinoviča, njegovih saradnika i studenata, što je bilo obostrano korisno, jer smo imali zajednički cilj - osavremenjavanje tehnologije, njeno širenje i edukaciju. Studenti završne godine Poljoprivrednog fakulteta redovno su na ekskurzijama posečivali ovaj pčelinjak. Pčelinjak je postao uzor LR sistema u zemlji. Svake godine organizovano su ga obilazili pčelari iz mnogih opštinskih pčelarskih društava (slika 2). Tako je postao zamajac razvoja pčelarstva u zemlji. Dalji razvoj tehnike i tehnologije na pčelinjaku doveo je do pčelarske farme Vener koja je predstavljena u ovoj knjizi.

22


Slika 2: Poseta pčelara

A s o r t im a n , POLOŽAJ I SMEŠTAJ

lavna orijentacija pčelarske farme „Vener" jeste proizvodnja vrcanog meda, ponekad meda u saću i saća u medu. Prema zahtevima tržišta, proizvode se polen - cvetni prah, mleč i propolis. Takođe, na tržište se iznosi višak pčelinjeg voska. Uhodana je proizvodnja selekcionisanih matica i planska proizvodnja rojeva, kako za potrebe farme tako i za tržište. Farma je stacionirana u Sremu, u selu Kupinovu, pored Obedske bare, na levoj obali Save, 40 kilometara uzvodno od Beograda. Okružena je ratarsko-šumskim terenima i pčelarskim rastinjem, kao što su iva, bagremac, divlji pamuk i dr. koji obezbeđuju odlične uslove za dobar razvoj pčelinjih društava. Oko 60% površine kruga koji kontrolišu pčele zahvataju šume (hrast, topola i dr.). U napuštenom koritu reke Save, u jednom njenom meandru, obilno raste vrba iva koja predstavlja dominantnu pčelinju razvojnu pašu u ovom kraju. Stacionar farme se nalazi na površini od 6000 m2. Na njemu se nalaze zgrade, oprema farme i zimski smeštaj košnica. Pčelinjak je u stacionaru od oktobra do aprila. Na Obedskoj bari pčele imaju prvu prolećnu pašu od ive. Svi prolećni poslovi pre prve seobe obavljaju se u stacionaru. Tokom aktivne sezone, košnice su razmeštene na manjoj ili većoj udaljenosti od stacionara, što zavisi od pčelinje paše. Pčelinjak je mehanizovan za seobu i koristi uglavnom dve ili tri paše: bagrem u Srbiji na 50 do 150 km od stacionara, lipu u Fruškoj Gori na 100 km i poljsku pašu na terenu u Vojvodini na 50 do 200 km. U okruženju pčelinjaka, a nekad i na daljim lokacijama kao što je Pešterska visoravan, koristi se livadska paša.

G

24


Po završetku bagremove paše, pčelinjak se vrača u okolinu stacionara na bagremac. Do početka sledeće paše, tu se oduzima bagremov med, vrca med, proizvode rojevi, proizvode i zamenjuju matice itd. Na terenu se na košnicama ništa ne radi, osim što se, eventualno, oduzimaju nastavci s medom, odnosno zamenjuju puna medišta praznim. Nakon poslednje letnje paše, pčelinjaci se dovoze u okolinu stacionara, gde se obavljaju pripreme za zimu i samo zimovanje.

Pčelarska radionica U dvorištu dominira pčelarska zgrada veličine 25x10 m (slika 3) u kojoj se obavljaju svi poslovi oko pčelarenja, pripreme i skladištenja opreme i meda. Zgrada je građena od tvrdog materijala i ima centralno grejanje; pčele ne mogu prodirati u nju.

Slika 3: Pčelarska zgrada.


25

Profesionalno pčelarenje ovog nivoa i obima bilo bi nemoguće voditi bez ovakve zgrade koja je, po svojoj ulozi i vrednosti, sastavni deo pčelinjaka. Sazidana je u tri nivoa. U nivou terena nalaze se sledeće prostorije (slika 4): • Ulazno odeljenje zgrade (1), površine 6x10 m, služi za prihvatanje mednih paleta donetih s pčelinjaka na vrcanje. Tu se nalazi viljuškar za unutrašnji transport opreme, nastavaka i sudova s medom. Iz ovog odeljenja ide se u donji i gornji nivo zgrade. • Odeljenje (2), površine 6x6 m, koristi se za vrcanje meda; u njemu su smeštene dve radijalne centrifuge i električni otklapač za saće. • Komora za dekristalizaciju (3), površine 2,8x2,8 m, ima dva nivoa: u gornjem nivou su rezervoari za prijem izvrcanog ili dekristalisanog meda, a u donjem se obavlja gruba dekristalizacija meda. • Malo odeljenje (4), površine 3x3 m, namenjeno je pakovanju meda u komercijalnu ambalažu. • Odeljenje pripreme (5), površine 6x6 m, predviđeno je za izradu satnih osnova, njihovo armiranje i ubacivanje u ramove. Takođe, u njemu se nalazi oprema za izradu pogača: prekrupač i mešalica. • Manje odeljenje (6), površine 3,5x4 m, služi za opremu i aktivnosti oko proizvodnje matičnjaka i matica. • Manje odeljenje (7), površine 6x3 m, služi kao komora za čuvanje i sumporisanje tamnijeg, plodišnog saća. • Odeljenje (8), površine 10x6 m, služi za čuvanje medišnog (belog) saća tokom zime.

Slika 4: Osnova pčelarske zgrade, skica.

26


U donjem nivou nalaze se sledeće prostorije (slika 5): • Prostorija (1), površine 6x10 m u kojoj je smešten kazan koji služi za prijem meda prilikom vrcanja ili za finu dekristalizaciju meda; tu je i električna pumpa za med. • Prostorija (2), površine 7x5 m u kojoj su kotlarnica, kazani za topljenje saća i dezinfekciju voska, i presa za vosak. • Prostorija (3) je ostava za ogrev.

Slika 5: Osnova donjeg nivoa pčelarske zgrade. U gornjem nivou je: • Visok tavan, površine 25x10 m koji služi za smeštaj i odlaganje razne opreme koje na pčelinjaku uvek ima (rezervnih ramova, delova košnica, oplodnjaka, hranilica i dr.).

Stolarska radionica Druga značajna zgrada farme je pčelarska stolarska radionica (slika 6). U njoj se nalaze: • Mašinsko ođeljenje, površine 9x6 m u kome su stolarska mašina kombinirka, zatim cinkarica, cirkular i mašina za glačanje. • Odeljenje za ručnu obradu, površine 6x5 m u kome se nalaze sve male ručne električne mašine. U njemu se sastavljaju košnice, kucaju ramovi, farbaju nastavci i dr.


27

Slika 6: Stolarska radionica. Najveći deo stolarske opreme farme napravljen je u ovoj rađionici. U fazi nastajanja pčelinjaka, stolarska radionica je radila intenzivno, a otkako je pčelinjak zaokružen u njoj se izrađuju delovi košnica, ramovi itd. radi dopune opreme pčelinjaka, i obavljaju se neophodne popravke. Tokom zime, radno vreme pčelara uglavnom je ispunjeno tim poslovima. Stolarska radionica je oduvek bila uzor kvalitetnog rada. LR košnice urađene u njoj imaju precizne mere, i potpuno su u skladu sa svetskim standardima. Svi delovi košnica su savršeno identični. Da „samo stolar-pčelar može napraviti dobru košnicu", činjenica je koju i kod nas potvrđuje praksa.

VOSAK

o svojoj ulozi i značaju na pčelinjaku, a takođe i po obimu radova, odmah iza poslova sa pčelama u košnicama i poslova sa medom, dolaze proizvodnja, obrada i primena voska. Vosak se stvara u telu mladih pčela - u njihovim voštanim žlezdama. U doba paše, pčele imaju nagon za proširenjem gnezda i počinju lučenje voska i izgradnju novog sača. To čine mlade pčele stare 12 do 18 dana. One se okače jedna o drugu u obliku spljoštenog grozda, pa mirujuči, i pri odgovarajučoj temperaturi, izlučuju voštane Ijuspice. Ljuspice su bezbojne i žitke, ali se pod uticajem vazduha ubrzo pretvaraju u čvršču masu kojoj pčele dodaju sekret iz usnih žlezda, mešaju je i gnječe, više puta dodaju jedna drugoj i najzad ugrađuju u svoju građevinu. Tako nastaje prirodni pčelinji vosak. Do prirodnog voska pčelar dolazi pretapanjem starog ili oštečenog sača iz ramova, pretapanjem otpadaka voska s ramova i košnica - tzv. zaperaka, i pretapanjem mednih poklopaca dobijenih otklapanjem sača u postupku vrcanja meda. Vosak ima višestruku primenu i najčešče se koristi baš u pčelarstvu, gde se u vidu izlivenih satnih osnova vrača u košnice. Vosak se koristi i u drugim granama industrije, naročito u kozmetičkoj, gde predstavlja osnov za izradu raznih krema za negu kože, zatim u stomatologiji, u voskarstvu za izradu sveča itd.

P

Medišno saće Na našoj farmi se razlikuje medišno od plodišnog sača, i to iz dva razloga. Prvi je što medišno sače koje nikad nije koriščeno za izvođenje legla, ostaje uvek svetlo i med vrcan iz njega zadržava svoju prirodnu boju (slika 7). Drugi razlog

30


je što ovo sače voštani moljac retko ili skoro nikada ne napada, čime se problem čuvanja viška sača van košnice olakšava i svodi na minimum. Nema ni razloga ni potrebe da se medišno sače zamenjuje novim. Postoječi fond se samo dopunjava: • ako se sače prilikom vrcanja meda znatno ošteti; • ukoliko se počne koristiti kao plodišno sače; • ukoliko se deo medišnog sača upotrebi za formiranje rojeva. U tim slučajevima, u uslovima postojanja pčelinje paše, u medište se dodaju satne osnove na kojima pčele izgrađuju novo sače.

Slika 7: Medišni ram.

Plodišno saće Za razliku od medišnog sača, staro plodišno sače (slika 8) treba često zamenjivati novim, iz tri razloga: • Celije sača se dugotrajnom upotrebom smanjuju jer se u njima talože košuljice izleženih pčelinjih larvi. Posledica toga je da se vremenom iz starog plodišnog sača legu pčelinje jedinke manje veličine. • U košnici se med, koji je u starom plodišnom saču, kristališe mnogo brže i jače. • Zamena plodišnog sača predstavlja važnu preventivnu meru u suzbijanju širenja bolesti na pčelinjaku. Pčelinje bolesti se obično otkrivaju tek kada bolest uzme maha. Tada je za lečenje kasno, a na pčelinjaku je več

Vosak

31

načinjena velika šteta. Zato je izuzetno važno sprečiti razvoj bolesti u njenom početku. Izazivači pčelinjih bolesti uglavnom napadaju leglo, te se i njihove spore najčešče nalaze u plodišnom saču. Spore se mogu uništiti jedino dejstvom visoke temperature, a kako se vosak na temperaturi višoj od 60° C topi, dezinfekcija voska u saću nije moguča. Zato se preventivno, svake 3-4 godine, ne čekajuči da se bolest ispolji i otkrije, obavlja redovna zamena plodišnog sača i njegovo pretapanje. Svaka dobra tehnologija pčelarenja podrazumeva blagovremeno planiranje načina i učestalosti zamene ovog sača.

Slika 8: Plodišni ram. Način pčelarenja usvojen i primenjivan na našoj farmi omogučava i podstiče redovnu zamenu plodišnog sača. Glavno angažovanje pčelara u zimskom periodu jeste na poslovima prerade voska. Radi se u radionici u vreme kada na pčelinjaku nema drugih poslova. Prerada voska traje 2-3 meseca i obuhvata: • topljenje starog sača iz ramova i čiščenje ramova; • prečiščavanje i dezinfekciju voska; • izradu satnih osnova; • armiranje satnih osnova; • ugradnju armiranih satnih osnova u ramove.

Topljenje saća U cilju očuvanja kvaliteta voska, prilikom njegove prerade koriste se emajlirani sudovi, sudovi od prohroma ili sudovi od aluminijuma.

32


Pri topljenju voska treba imati u vidu toplotna svojstva voska i voditi računa o uticaju visoke temperature na njegove osobine. Na sobnoj temperaturi vosak je tvrd i postojan i u tom obliku se, bez promene kvaliteta, najbolje čuva. U zavisnosti od visine temperature kojoj je izložen, vosak tokom zagrevanja trpi sledeče promene: • na 30° C omekšava; • na 60° C do 66° C se topi; • na 180° C počinje da vri; • na 295° C dolazi do samozapaljivanja. Pod uticajem visoke temperature smanjuje se kvalitet voska jer se menja njegova struktura. Vosak postaje tamniji, mekši i lošiji za obradu. I pored toga, toplotna obrada voska je nužna i neizbežna, pa zato pri njegovoj obradi treba primeniti tehnologiju koja če efekte visoke temperature smanjiti na minimum. Prva faza pretapanja voska je oslobađanje sača iz ramova i njegovo topljenje. Kod nas se oslobađanje sača obavlja na dva načina: isecanjem starog sača iz ramova (slika 9) i bez isecanja.

Slika 9: Isecanje saća iz ramova.

Vosak

33

Prvi način podrazumeva da se staro sače iseca iz ramova vrelim nožem i ubacuje u aluminijumski kazan od 150 litara, tzv. „prevrtač" (slika 10a). U njega može da stane sače isečeno iz stotinak ramova. U kazan se doda 5-6 kanti vode i ispod njega založi vatra. Kada masa provri, kuvanje se održava još oko 15 minuta, potom se masa izruči (slika 10b) u drvenu mehaničku presu (slika 11). Pri dnu prese je postavljena izbušena limena rešetka, a oko unutrašnjih zidova slama. Na dnu se nalazi otvor kroz koji još tokom sipanja voštine u presu iscuri istopljeni vosak i vrela voda u kojoj se vosak kuvao.

Slika 10: „Prevrtač" od 150 I. Preostali vosak se iz gustog ostatka iscedi presovanjem preko ploče, velikog zavrtnja i snažne dugačke poluge (slika 12). Isceđeni tečni vosak razliva se u pokvašene lavore (sa 1-2 litara vode) i ostavlja se do sledečeg dana radi hlađenja i taloženja (slika 13). Pošto je lakši, vosak isplivava na površinu, a nečistoča se taloži ispod njega. Drugi način za pretapanje sača sastoji se u tome da se staro sače ne iseca iz ramova, več se na topljenje stavljaju celi ramovi. U tu svrhu se koristi kazan od prohroma, zapremine 300 1. Kazan ima dvostruki zid u čijem se međuprostoru nalazi trafo ulje (slika 14).

34


Slika 11: Mehanička presa, prazna.

Slika 12: Mehanička presa, u radu

Vosak

Slika 13: Hlađenje voska.

Slika 14: Kazan od 300 I s tabarkom.

35

36


Iznad dna kazana nalazi se rešetka kroz koju se cedi vosak otopljen sa ramova. Na dnu je slavina za otakanje tečnog sadržaja. Kazan se hermetički zatvara poklopcem kroz koji vodi cev za odvod pare u tzv. tabarku u čijem se hladioniku para kondenzuje u vodu (kao kod destilacije komine pri pečenju rakije, za šta se isti kazan takođe koristi). Ovom kondenzacijom pare sprečava se visoka vlažnost vazduha u radnoj prostoriji i ljudima koji u njoj rade obezbeđuju se normalni radni uslovi. Postupak topljenja se izvodi na sledeči način: Ramovi sa sačem stavljaju se u kazan vertikalno oko zidova na visini od 10 cm iznad rešetke (slika 15). U kazan se sipa oko 10 1vode, zatvori se poklopac i ispod kazana naloži vatra. Voda vri i isparava. Struja vodene pare temperature 100° C prolazi između ramova. Pod uticajem toplote, vosak sa ramova se otapa, pada na rešetku i cedi se kroz nju. Za 30 minuta svo sače je otopljeno, a ramovi oslobođeni. Para nastala u postupku topljenja odlazi u tabarku u čijem se hladioniku kondenzuje u vodu. Otopljeni vosak se, zajedno s nečistočom i ostatkom vode, ispušta na slavinu kazana i razliva u okrugle plastične sudove radi hlađenja.

Slika 15: Kazan od 300 litara, sa ramovima i saćem. Prazni ramovi se vade, ostatak voštine se sa rešetke lopatom prebacuje u kofu i ubacuje u mehaničku presu gde se vosak potpuno iscedi. U kazan se

Vosak

37

postavlja druga tura ramova sa starim saćem. Za vreme topljenja druge ture, u presi se cedi vosak iz voštine. Njegova količina je znatna i ne treba je zanemariti, jer čini čak 40% od ukupne količine istopljenog voska. Izvađeni prazni ramovi odmah se očiste od ostataka voska i ostavljaju na stranu spremni za sledeću radnu operaciju - ubacivanje satnih osnova. U jednoj turi u kazan staje 50 ramova. Obrada jedne ture traje oko 1,5 h, te je kapacitet kazana 300 ramova za 8 sati rada, uz angažovanje dva radnika. Od prečišćenog voska dobijenog pretapanjem 100 ramova starog saća, dobije se 140 novih satnih osnova, odnosno za oko 40% više od broja ramova stavljenih na pretapanje. Ovakav način pretapanja saća ima dve prednosti: • izostavlja se radna operacija isecanja saća iz ramova; • dezinfikuju se drveni okviri ramova, što se ne dešava pri topljenju isečenog saća. Temperatura koja deluje na ramove u kazanu manja je od temperature na kojoj se kasnije dezinfikuje sam vosak. I pored toga, spore pčelinjih bolesti - ovim postupkom izložene dejstvu struje vodene pare temperature od 100° C - uništavaju se zbog njihove neotpornosti na istovremeno dejstvo povišene temperature i visoke vlažnosti. Topljenje starog saća i ceđenje voska može da se obavlja i malom električnom presom, koju farma takođe poseduje (slika 16). Ova presa je malog kapaciteta, ali je s njom lako raditi. Glavni delovi prese su dve ploče koje se zagrevaju strujom. Između ploča se stavljaju dve ili tri table starog saća isečenog iz ramova. Uključi se struja, vosak se zagreva i topi. Temperatura voska se kontroliše termostatom.

Prečišćavanje i dezinfekcija Vosak dobijen topljenjem u prvoj fazi još uvek nije dovoljno čist, te se u drugoj fazi prerade prečišćava i dezinfikuje. Za dezinfekciju voska potrebna je temperatura od 120° C. Kako se preko vode vosak može zagrejati samo do njene tačke ključanja, tj. do 100° C, za zagrevanje voska do 120° C koristi se trafo ulje. To se obavlja u istom kazanu od 3001 u kome je istopljeno saće iz ramova. U dvostrukom zidu kazana nalazi se trafo ulje čija je tačka ključanja 180° C, te se preko njega vosak u kazanu može zagrejati do potrebne temperature. Postupak je sledeći: Sa koturova voska, dobijenih posle hlađenja u prvoj fazi, špahtlom se sa donje strane ostruže nečistoća. Koturovi se razbijaju u sitnije komade i ubacuju u kazan. Kao i u prvoj fazi, vosak se zagreva loženjem vatre ispod kazana

38


Slika 16: Električna presa za topljenie i ceđenje voska.

(slika 17). Ovu operaciju treba izvoditi oprezno, jer vosak još uvek sadrži izvesnu količinu vode koja na 100° C počinje da vri. Ako se dozvoli prebrzo zagrevanje mase u kazanu, dolazi do naglog isparavanja vode, pri čemu masa kipi. Kipuća masa može da se izlije iz kazana i u dodiru sa otvorenom vatrom zapali, što može izazvati požar u prostoriji. Pri laganom zagrevanju, pak, kada se dostigne tačka ključanja vode (100° C), masa počinje polako da vri i nastavlja da vri na istoj temperaturi sve dok u njoj ima vode. Kada voda ispari, masa prestaje da vri jer je tačka ključanja čistog voska tek na 180° C. Pri daljem zagrevanju, temperatura mase se povećava. Na temperaturi od 120° C loženje vatre se smanjuje i ova temperatura se održava sledećih 30 minuta. To vreme je dovoljno da se vosak dezinfikuje. Masa se zatim razliva u nakvašene sudove - plastične lavore, u količini od oko 8 kg u svaki. Tokom hlađenja vosak kao lakši isplivava na površinu, a nečistoća se taloži ispod njega (isto kao u prvoj fazi). Ukoliko je hlađenje razlivene mase sporije (temperatura prostorije viša ili sud pokriven), vosak se sporije izdvaja i

Vosak

39

Slika 17: Dezinfekciia voska. time bolje prečišćava. Odmah posle potpunog hlađenja, najčešće sutradan, izdvojena nečistoća se sa donje strane očvrslog voska sastruže i baci. Tako se dobijaju koturovi prečišćenog i na 120° C dezinfikovanog voska. On se dalje koristi za izradu satnih osnova ili u druge svrhe.

Izrada satnih osnova Naredna faza prerade voska jeste izrada satnih osnova. Prve satne osnove izlio je J. Mering još 1857. godine, što je, zajedno sa uvođenjem košnice sa pokretnim ramovima (Langstrot, 1852) i centrifuge (Hruška, sredinom 19. veka), postavilo temelje modernog pčelarstva i bilo preduslov za njegov brži razvoj. S jedne strane, uvođenje satnih osnova u košnicu omogućilo je da pčele brže izgrađuju saće, čime je povećana ukupna proizvodnja voska; s druge strane,

40


pčelari su vračanjem voska pčelarstvu dobili mogučnost njegove šire i značajnije primene. Prerada voska u satne osnove obavlja se industrijski ili s malim ručnim presama. Za industrijsku preradu koriste se mašine s valjcima koje mogu biti poluautomatske sa ručnim pogonom ili potpuno automatske (npr. „Ričeove"). Potpuno automatske mašine su velikog kapaciteta i izrađuju tehnički dobre osnove. Vosak treba davati na preradu samo proverenim prerađivačima, za koje se zna da pri preradi primenjuju ispravan postupak. Takođe, i pri kupovini voska i gotovih satnih osnova treba biti obazriv. U trci za profitom vosku se često dodaju razne veštačke primese, na primer parafin, stearin, kalafonijum, loj, biljni vosak i sl. koje loše utiču na njegov kvalitet. Satne osnove izrađene od takvog voska nisu kvalitetne, lako se deformišu i na njima pčele izvlače neravno sače s dosta trutovskih čelija. Drugi način izrade satnih osnova jeste pomoču ručnih presa. One su malog kapaciteta, ali imaju nekoliko važnih prednosti: • njima pčelari prerađuju sopstveni vosak koji je sigurno bez primesa i koga če pčele zato dobro primiti i na njemu izgraditi ispravno sače; • ne postoji sumnja u zdravstvenu ispravnost voska, s obzirom na to da se prerađuje vosak sa sopstvenog pčelinjaka, za koji se zna da je dezinfikovan uz doslednu primenu stručnih normi i zahteva; • po ceni izrade ova varijanta je za pčelara povoljnija. Zbog navedenih prednosti, na našoj farmi je nabavljena ručna presa za izradu satnih osnova, tzv. „vodom hlađena" (slika 18), jer za potrebe jednog pčelinjaka nije profitabilno kupiti savremenu mašinu visokog kapaciteta (uložena sredstava ne mogu se isplatiti zbog malog iskoriščenja). Presa se postavlja na sto i za njega pričvrščuje. Sastoji se od gornje i donje ploče kroz koje, radi hlađenja, stalno teče voda priključena na redovnu vodovodsku mrežu normalnog pritiska. Gornja ploča se podigne, na donju se sipa rastopljeni vosak temperature 70-80° C, gornja ploča se spusti i između ploča se formira satna osnova. Ploče se ne kvase jer je njihova unutrašnja strana izrađena od specijalnog materijala za koji se vosak ne lepi. Ipak, posle nekoliko livenja, ili kad se primeti da se satna osnova teže odvaja, ploče se premažu nekim uobičajenim sredstvom za odvajanje. Kapacitet ove prese, po iskustvenoj normi, iznosi oko 40 tabli na sat. Debljina satne osnove je takva da se od jednog kg voska dobije 12-13 tabli veličine 43x22 cm. Table su za 10-15 mm duže od standardnih jer to diktira način postavljanja satnih osnova u ramove. Satna osnova treba svojim gornjim delom da uđe 5 mm u satonošu, a donjim 10 mm u međuprostor dvostruke donje letvice.

Vosak

41

Slika 18: Presaza izradu satnih osnova, „vodom hlađena".

Armiranje satnih osnova U zemljama sa razvijenim pčelarstvom, satne osnove se izrađuju tako da se istovremeno liju i armiraju. Na tržište se iznose več armirane table satnih osnova. Postavljanje unapred armiranih satnih osnova u ramove sa dvostrukom donjom letvicom, jedan je od svetskih standarda primenjivanih pri izradi veštačkog saća. Dobra strana izrade veštačkog saća sa dvostrukom donjom lajsnicom, sastoji se u činjenici da se satna osnova žicom učvršćuje samo za satonošu, dok njen donji deo slobodno visi. Ako se u košnici u toplim danima poveća temperatura i usled toga prošire satne osnove koje pčele još nisu uspele da izvuku u saće, one se šire, odnosno istežu u pravcu u kome nisu pričvršćene, tj. nadole, između lajsnica. Pošto u tom pravcu slobodno vise, ne deformišu se, pa samim tim u košnicama nema loše izvučenog novog saća. Još pre 20 i više godina slučajno sam došao do uzoraka takvog saća u ramovima. U to vreme se kod nas ovakve satne osnove nisu mogle nabaviti. Zeleći da koristim prednosti koje pruža njihova primena, pokušao sam da sam nađem rešenje. Konstruisao sam mali razboj (slika 19) za armiranje satnih osnova. Razboj se pokazao dobrim i sve ovo vreme, pa i danas još uvek,

42


koristi se za izradu sača za potrebe naše farme. Mnogi moji prijatelji su žičenje sa ovim razbojem odmah prihvatili. Kasnije je neko i razboj i postupak opisao u listu „Pčelar". Danas se primenjuje na mnogim pčelinjacima - imaju ga svi pčelari koji za izradu veštačkog sača koriste ramove sa dvostrukom donjom lajsnicom.

Slika 19: Razboj za armiranje satnih osnova. Razboj je konstruisan tako da se odjednom armiraju dve satne osnove. Na dužim stranama razboja nalazi se po 10 kukica za kačenje žice i dve leptir matice za njeno zatezanje. Satne osnove se polože na dasku razboja tako da im duže strane leže prema kukicama. Preko satnih osnova se, naizmenično između gornjih i donjih kukica, razapne žica 0 0,4-0,5 mm. Dobije se 10 paralelnih žica koje se pomoču matica zatežu toliko da blago nalegnu na satne osnove. Zatim se na početak i kraj razapete žice priključi struja od 12, 14 ili 16A, preko malog transformatora. Zica se brzo ugreje i automatski utisne u vosak po celoj svojoj dužini. Struja se odmah isključi, matice otpuste i žice makazama preseku između satnih osnova. Svaka satna osnova podigne se od sredine ka svojim kukicama, žica se smakne s kukica i na taj način se, na toj strani satne osnove, dobije po pet širokih žičanih omči.

Ugradnja satnih osnova u ramove Pre postavljanja armirane satne osnove u ram, omče se saviju pod pravim uglom u odnosu na satnu osnovu. Sa donje strane satonoše skine se mala drvena lajsnica i u dobijeni žljeb prislone se savijene žičane omče. Lajsnica se

Vosak

43

vrati na svoje mesto, pritisne preko omči i prikuca za satonošu s nekoliko ekserčiča 1x10 mm. Dobro je, mada ne i obavezno, da se mesto spoja satne osnove i satonoše zalije tankim mlazom rastopljenog voska. Pri postavljanju satne osnove u ram treba obratiti pažnju na to da donji kraj satne osnove mora da uđe u međuprostor donje dvostruke lajsnice po celoj njenoj dubini, kako bi pčele pri izgradnji sača povukle i čelije koje su do lajsnice i time sa donje strane dobro pričvrstile satnu osnovu. Tako izgrađen veštački sat ne samo da visi na satonoši, več se i oslanja na donju lajsnicu rama, što ga uveliko učvrščuje i čini jačim (slika 20). Ako je satna osnova iz bilo kog razloga krača, pri umetanju u ram važnije je da bude postavljena u čitavu dubinu donje lajsnice, nego da dohvata do satonoše; pčele če, gonjene svojim instinktom, uvek spojiti satnu osnovu za satonošu, ali ne i za donju lajsnicu. Sače koje nije dobro povezano na donjem kraju, loše je učvrščeno i pri vrcanju u centrifugi lako se lomi.

Slika 20: Ram sa dobro postavljenom satnom osnovom. Da bi izvučeno sače i sa bočnih strana stajalo u sredini rama, na sredini obe bočne letvice rama, izbušena je rupica kroz koju se provuče žica savijena u obliku omče, dužine 1-2 cm. Svojim slobodnim krajevima ona obuhvata satnu osnovu pridržavajuči je na sredini rama dok je pčele pri izradi sača voskom ne pričvrste. Prednost ovako pripremljenih ramova sa satnim osnovama jeste u tome što oni mogu da stoje dugo - bilo u košnici, bilo van nje - a da se satne osnove ne

44


deformišu (naravno, pod uslovom da ne budu izložene ekstremnom zagrevanju ili da ih ne oštete miševi). Ram s medom, armiran na ovaj način, dobro se ponaša pri vrcanju u radijalnoj centrifugi jer pritisak u njoj deluje radijalno, tj. na satonošu. U klasičnoj centrifugi, pak, ram s tako ugrađenim saćem i pored dobro postavljene satne osnove, ne podnosi najbolje pritisak. U tom slučaju je potrebna veća opreznost: brzinu okretanja centrifuge u početku treba smanjiti i samo delimično centrifugirati prvu stranu sata, zatim naizmenično okretati 2-3 puta jednu pa druga stranu, sve dok se ram ne oslobodi glavnine meda. Najkvalitetnije saće pčele izvlače tokom dobre medonosne paše. U nastavak treba naizmenično postaviti ramove sa satnim osnovama i ramove s već izgrađenim kvalitetnim saćem. Pčelinje društvo je sposobno da za 24 sata izgradi jedan nastavak ovako postavljenog saća.

Pa le t ir a n je

p č e lin ja k a

vođenje paleta je jedan od najsavremenijih postupaka u opremanju pčelinjaka. Na velikim pčelinjacima koji raspolažu visokom mehanizacijom, palete omogučavaju brz i efikasan transport košnica. Pošto je seoba košnica u savremenom pčelarstvu važna karika u lancu pčelarskih poslova, na našem pčelinjaku se palete koriste još od osamdesetih godina. Seoba košnica kamionom sa autokranom i unutrašnji transport u pčelarskoj zgradi viljuškarom, zahtevali su da se pčelinjak paletira, što je dovelo do racionalizacije najtežih poslova na pčelinjaku. Razlikujemo dva tipa paleta:

U

• Prvi tip su medne palete koje služe za prevoz i prenošenje opreme i meda: nastavaka s medom, nastavaka s praznim sačem, kanti i buradi s medom i dr. Cetvrtastog su oblika i sa svake strane na njih staju po dva nastavka, tj. četiri nastavka u jednom nivou. U visinu, nastavci se najčešče slažu u pet nivoa. • Drugi tip su palete za smeštaj i prevoz košnica s pčelama. Ove palete imaju dvostruku ulogu: služe kao postolja za košnice i kao palete prilikom transporta i seobe košnica. Kao postolja se koriste tokom cele godine, zimi i leti, u seobi i van nje. Na jednu paletu staje pet desetoramnih ili šest osmoramnih košnica s normalnim krovovima. Paleta je jednostavne konstrukcije i pravi se od tvrdog drveta, hrasta, bagrema ili borovine. Sirina palete je jednaka dužini krova košnice, tj. iznosi 56 cm. Cine je dve paralelno postavljene grede dužine 248 cm, poprečno spojene s tri gredice (slika 21). U sredini krajnjih poprečnih gredica načinjen je po jedan duguljasti otvor. Visina košnica u paleti nije određena, niti ograničena. Ona se može menjati, ali je važno da su sve košnice jedne palete, ili bar dve krajnje, iste visine. Unutar palete košnice mogu biti niže od krajnjih košnica.

46


Slika 21: Rastavljena paleta. Na donjoj strani podnjače svake košnice prikovane su dve letve (dimenzija 412x30x25 mm) koje sprečavaju pomeranje košnica u poprečnom pravcu palete. Kada se košnice postavljaju na paletu, letve uležu između unutrašnjih strana greda. Košnice nisu pričvršćene za paletu te se mogu pojedinačno vaditi iz nje i premeštati. Pri prvoj seobi tokom godine, uzduž preko krovova svih košnica jedne palete postavlja se daska dimenzija 248x10x2 cm. Na njoj su dva okrugla otvora (jedan između prve i druge košnice, i drugi između predzadnje i zadnje košnice u paleti) koja se nalaze vertikalno iznad duguljastih otvora u donjim krajnjim poprečnim gredicama palete. Paleta se objedinjuje pomoću dve okrugle šipke 0 10 mm. Na gornjem delu šipke izrezani su navoji, a donji deo ima oblik obrnutog slova T. Donji deo šipke ubaci se u duguljaste otvore na poprečnim gredicama, okrene se za 90° C, a gornji se ubaci u otvore na dasci; na gornje navoje šipki postave se metalne podloške (dimenzija 100x100x3 mm) i na njih matice kojima se šipke, a time i košnice, pritegnu između daske i greda (slika 22). Na taj način dobijamo objedinjenu, učvršćenu i „zaključanu" paletu.

Paletiranje pčelinjaka

47

Slika 22: Prazna paleta. Ukoliko se visina košnica u paleti promeni dodavanjem medišnih nastavaka ili polunastavaka, šipke za zatezanje paleta moraju se produžiti dodatnim šipkama - produžecima. Ako je medištu dodat nastavak, produžetak je šipka dugačka 242 mm, a ako je dodat polunastavak - dužina šipke je 147 mm. Sipke i produžeci spajaju se lako i brzo pomoću mufova. Utovar i istovar paleta u kamion obavlja se pomoću autokrana smeštenog na zadnjem delu kamiona (slika 23). U kamion može da stane jedan red sa osam, ili dva reda sa 16 paleta, zavisno od visine košnica u paletama. Palete se prenose autokranom pomoću jarma s dve sajle (dugačke 1 m), koje na krajevima imaju po jednu kuku (slika 24). Kuke se zakače ispod gornje daske palete, odmah pored zateznih šipki. Podizanje i spuštanje palete je toliko meko da to ni ljudska ruka ne bi mogla da izvede blaže. Ova mekoća je omogućena time što paleta visi na sajlama, te veza sa autokranom nije kruta. Leta svih košnica u paleti okrenuta su na istu stranu, a košnicama se prilazi sa zadnje strane, tj. suprotno od leta. Košnice se međusobno ne dodiruju i ne smetaju jedna drugoj.

48


Slika 23: Kamion s košnicama i autokran.

Slika 24: Jaram s paletom. Prazna paleta je teška oko 30 kg, a puna od 250-500 kg. Cena palete je približno jednaka ceni jedne prazne košnice.

S eo b a

p č e lin ja k a

anas je nesporno da je pčelarstvo kao privredna grana profitabilno jedino ako se pčelinjaci tokom godine sele na terene s dobrim pašnim uslovima. Seoba spada u najteže pčelarske poslove, ali je i pored toga na svakom savremenom pčelinjaku nezaobilazna. Ona podrazumeva visoku stručnost pčelara, pošto prevoz košnica treba obaviti uz što manju štetu po pčelinju zajednicu. To je i vrlo odgovoran posao, jer se tokom prevoza pčela ni na koji način ne smeju ometati i ugrožavati ostali učesnici u saobraćaju. Seoba zahteva naporno angažovanje pčelara i iziskuje težak fizički rad:

D

• Na svakoj košnici neposredno pre transporta treba obaviti niz radova koji oduzimaju mnogo vremena - otvaranje ventilacije, zatvaranje leta, postavljanje stega i dr; po dolasku na teren treba skinuti stege, zatvoriti ventilaciju, otvoriti leta i dr. • Za ručni utovar i istovar košnica treba angažovati jake fizičke radnike, a njih je često, naročito na terenu, teško obezbediti. • Svi ovi poslovi obavljaju se uglavnom noću (kada pčele ne izlaze iz košnica), i samo pčelari znaju koliko su oni mukotrpni. Na našoj farmi se, tokom godina, nametnuo kao prioritetan sledeći zadatak: racionalizovati poslove tako da se seoba obavlja bez velikih neposrednih priprema i bez teškog, zamornog fizičkog rada. Cilj je bio: • eliminisati rad na pojedinačnoj košnici; • mehanizovati utovar i istovar košnica; • maksimalno smanjiti noćni rad.

50


Kao rezultat ovakvih nastojanja, uz uvođenje postepenih poboljšanja svake godine, dostignut je takav stepen racionalizacije da je danas seoba za nas jednostavan posao koji se izvodi lako i bez posebnog angažovanja. Kompletnu seobu: pripremu, utovar, prevoz, istovar - bez ograničenja u odnosu na težinu i visinu košnica i bez angažovanja žive ljudske snage - obavljaju dva čoveka, mada može i samo jedan. Sve je mehanizovano, a najteža stvar koja se ručno podiže jeste - dimilica!

Priprema seobe Da bi seoba pčelinjaka bila uspešna, treba na vreme obaviti određene pripremne poslove, kako na pčelinjaku tako i na terenu. Na pčelinjaku treba: • Detaljno pregledati pčelinja društva sa posebnim akcentom na njihovu jačinu i zdravstveno stanje. • Obeležiti slaba društva i društva bez matice i ne seliti ih, pošto od njih na paši ne može biti koristi, naprotiv, moglo bi biti štete. Njihovo prisustvo na pčelinjaku uvek predstavlja potencijalnu opasnost od grabeži, i na tom, i na okolnim pčelinjacima. Takva društva treba kod kuče (ukoliko je to moguče) srediti i oporaviti, ili ih likvidirati. • Izvaditi uverenje o zdravstvenom stanju pčelinjih društava kod veterinarskog inspektora opštine u kojoj je stacionar pčelinjaka. Da bi se sprečilo širenje pčelinjih bolesti, zabranjena je seoba zaraženih pčelinjaka, naročito ako se radi o američkoj truleži legla. Inspektor izdaje zdravstveno uverenje najčešče na osnovu stanja bolesti pčela u toj opštini, ali i na osnovu poverenja u odgovornost pčelara koji je najbolje upoznat sa stanjem zdravlja društava na svom pčelinjaku. Ukoliko inspektor ipak traži lični pregled pčelinjaka, treba mu to omogučiti. Inspektore treba prihvatati kao saradnike, a ne kao neprijatnu kontrolu. Eventualno otkrivanje bolesti štiti ostale pčelinjake od širenja zaraze, ali največu korist od toga ima upravo pčelar na čijem pčelinjaku je ona otkrivena pošto se bolest može suzbiti samo blagovremenom intervencijom i time sprečiti katastrofalna šteta. Na terenu treba: • Proceniti količinu medonosnog bilja i izglede medobranja; na osnovu te procene izabrati teren za seobu. • Stupiti u vezu s domačim pčelarima i dogovoriti se s njima o tačnom mestu postavljanja pčelinjaka da bi se izbegla prevelika koncentracija košnica u okruženju.

Seoba pčelinjaka

51

• Odabrati mesto na koje će se postaviti pčelinjak tako da pčele, leteći ka paši i nazad, ne ometaju kretanje domaćina, komšija i ostalih prolaznika. • Dostaviti uverenje o zdravstvenoj ispravnosti pčela na uvid odeljenju za privredu opštine na čiju se teritoriju pčelinjak seli. U istom odeljenju, u interesu zdravlja svog pčelinjaka, obavestiti se o stanju zdravlja pčela na tom terenu. Pošto se svi navedeni poslovi obave, počinje seoba, najbolje u momentu kada je paša na izabranom terenu pomalo počela. Ovo se preporučuje da bi se izbegla pojava grabeži, do koje može doći pre početka paše ukoliko na domaćim pčelinjacima ima loših društava.

Seoba Na našem pčelinjaku, košnice su tokom cele godine postavljene na palete (videti Paletiranje). Tokom zime, u stacionaru (kod kuće), palete služe kao postolje, a daska i šipke s pripadajućim šrafovima uklonjene su i složene na pogodnom mestu. Pre prve seobe u godini, postavljanjem gornje daske preko krovova košnica, umetanjem dve šipke i zatezanjem šrafova na njima, paleta se objedinjuje i „zaključava". Visina paleta za seobu nije ograničena i može se podešavati prema trenutnoj visini košnica. Leta na košnicama se ne zatvaraju - ni pri utovaru, ni tokom vožnje, ni pri istovaru. Ventilacija na košnicama se ne otvara, ona stoji kako je stajala i tokom zime. Pre podizanja palete na kamion, košnice se kroz leto nadime, mada ni to nije neophodno. Ako se pčele prilikom kačenja i utovara palete u kamion ili prikolicu uznemire i izađu na poletaljku, one će se odmah pri spuštanju palete smiriti i povući u košnicu. Pčele se umiruju zbog vibracija kamiona izazvanih radom njegovog motora koji je sve vreme tokom utovara ili istovara uključen, pošto motor kamiona služi i kao pogon pumpe za autokran. Vibracije se prenose preko rude i na prikolicu. Znači, jedini posao koji treba obaviti, i to samo pre prve seobe u godini, jeste postavljanje jedne daske i dve šipke i njihovo zatezanje šrafovima na svakoj paleti. To ne mora da se uradi neposredno pred polazak na put, nego bilo kada, bez žurbe, čak i danima ranije. Sve sledeće seobe obavljaju se bez ikakve pripreme, jer na terenu košnice uvek stoje stegnute i „zaključane" u palete. Za prevoz košnica služi sedmotonski kamion s prikolicom, na kome je montirana dizalica - autokran (slika 25). Autokran ima dohvat do 5,5 m i nosivost od 0,5-2,5 t, zavisno od dužine kraka pri kačenju paleta. Hvatanje paleta autokranom obavlja se pomoću jarma sa sajlama i dve kuke koje se kače ispod gornje daske palete, odmah pored zateznih šipki.

52


Slika 25: Utovar paleta na kamion. U kamion može da stane jedan red sa 8, ili dva reda sa 16 paleta. Dva reda se tovare ako visina paleta, koja zavisi od broja nastavaka u košnici, ne prelazi 1-1,2 m. Ako se sele dvojna društva koja mogu biti visoka i do dva metra, tovari se jedan red. Autokran je postavljen na zadnjem kraju kamiona tako da opslužuje i prikolicu u koju staje isti broj paleta kao i u kamion (slika 26). Međutim, kad god je moguće, seoba se obavlja samo kamionom, bez prikolice, jer je vožnja u kamionu za pčele pogodnija. Prikolica je znatno tvrđa, pa se pčele tokom vožnje više uznemiravaju. Bez ikakvog fizičkog napora, za samo 30 minuta, dva radnika - obično pčelar i šofer - utovare palete u jedan kamion ili za sat vremena u kamion i prikolicu. Isto vreme je potrebno i za istovar. Po dolasku na teren, i pošto se istovare palete, na košnicama nema nikakvog posla, nema otvaranja leta, zatvaranja ventilacije i dr. Ako su na košnice još kod kuće postavljena medišta, na pčelinjaku tokom paše nema nikakvog posla, sve do oduzimanja medišnih nastavaka po završetku paše ili, ukoliko je paša izuzetno obilna, dodavanja još po jednog medišnog nastavka ili polunastavka. Ako se visina košnica promeni zbog dodavanja nastavaka ili polunastavaka, šipke za zatezanje se nastavljaju do odgovarajuće dužine produžecima sa mufovima, koji se lako zašrafe.

Seoba pčelinjaka

53

Slika 26: Utovar kamiona i prikolice autokranom. Ako se pčelinjak seli od kuče ili iz bliže okoline, košnice se utovaruju u kamion predveče, još za videla. Natovareni kamion se ostavi u dvorištu (slika 27), pčelar odspava nekoliko sati i ujutro, oko 3 h, kreče na put. Pčele u kamionu u toku vožnje miruju čak i kada svane (i do 7 ili 8 sati ujutro) - sve dok motor kamiona radi. Za tih 4-5 sati ima dovoljno vremena da se pčelinjak preseli na daIjinu od 150 do 200 km. U povratku sa terena kuči, na put se obično kreče odmah nakon utovara, te se kuči stiže več do ponoči. Kamion sa košnicama ostavi se ugašen u dvorištu, pčele miruju jer je noč, pčelar odlazi na odmor. Istovar se obavlja u zoru, dakle opet posle nekoliko sati odmora i kada je vidljivost več pogodna (slika 28). Znači, košnice se utovaruju i istovaruju uveče ili ujutro, pri dnevnoj svetlosti - to važi i za odlazak na pašu i za povratak s paše. Takođe, u oba slučaja deo noči pčelar odspava u svom krevetu i na put kreče prilično odmoran. Tako je jedan od najtežih i najneprijatnijih poslova u pčelarstvu postao sasvim prihvatljiv i lakši od mnogih drugih. Na mnogim međunarodnim pčelarskim kongresima i izložbama, autor je tokom godina, imao prilike da se upozna sa svetskim dostignučima u ovoj oblasti. Zato kompetentno može reči da opisano rešenje seobe - zasnovano na jednostavnom paletiranju košnica, upotrebi autokrana, na ovakvom načinu kačenja paleta pri utovaru i istovaru, i načinu promene visine paleta - po svojoj savremenosti i praktičnosti spada u sam vrh svetskog pčelarstva.

54


Slika 27: Kamion s košnicama, spreman za put.

Slika 28: Istovar paleta autokranom.

P l o d iš t e LR

k o š n ic e

lodište košnice je osnov pčelinjeg društva. U plodištu se odvijaju razvoj i život - leženje, rojenje, zamena matica, proizvodnja voska, obezbeđenje zimnice, samo zimovanje, a takođe i sprečavanje rojidbe, zamena starog sača i podsticajno prihranjivanje (slika 29). Pravilan i umešan ili pogrešan odnos pčelara prema pčelinjem društvu, uveliko se odražava na stanje u plodištu.

P

Slika 29: Paleta s pojedinačnim društvima, zimi. Tek poslednjih godina došao sam do pravih saznanja o plodištu koja su mi otkrila put i mogučnosti niza postupaka u njemu. Primenu tih postupaka danas smatram jednim od najbitnijih i najkorisnijih dostignuča u tehnologiji

56


mog pčelarenja. Reč je o uvođenju polunastavka u plodište, u kome - promenom položaja tokom godine - igra različitu, ali uvek značajnu ulogu u: • oslobađanju prostora za proširenje legla; • automatskom prihranjivanju; • podsticajnom prihranjivanju u proleće i jesen; • obezbeđivanju pogodnog rasporeda hrane za prezimljavanje. Sve se postiže samo promenom mesta polunastavka u plodištu tokom godine čime se značajno utiče na život i razvoj pčelinjih društava. Ovaj uticaj se zasniva na instinktu pčelinje zajednice koja: • ne trpi med ispod legla i u blizini leta, • drži duboke medne kape kao zalihu hrane iznad legla - tokom aktivne sezone, i u blizini klubeta - van sezone. Ako pčelar tokom godine poremeti ovakav raspored meda, legla i klubeta, pčele automatski počinju da prenose med i smeštaju ga po rasporedu koji njihovom instinktu najbolje odgovara. Umešnost pčelara se ogleda u tome da svoje planove s košnicama ostvari oslanjajuči se na instinkt pčela. Uspeh je tada zagarantovan. U aktivnoj pčelarskoj sezoni, pun polunastavak s medom nalazi se iznad Hanemanove rešetke i plodišnog nastavka („visoki ram" plodišta) i u tom položaju predstavlja pokretnu mednu kapu društva koja promenom položaja može da dobije novu, značajnu ulogu i da znatno deluje na stanje u društvu.

Istorijat Naša kranjska matica u najaktivnijoj sezoni leže dnevno oko 1500, izuzetno oko 2000 jaja, za šta je dovoljno jedno telo LR u osmoramnoj, a pogotovo u desetoramnoj košnici. U vreme dobrog unosa meda i praha, međutim, raspoloživi prostor za leglo smanjuje se zbog nagona pčela da iznad legla obrazuju jake medne kape, a u krajnjim ramovima uz leglo zalihe cvetnog praha i meda. Tada jedno telo kao plodište nije dovoljno i javlja se opasnost od blokiranja legla, naročito u doba jakog razvoja pčelinjeg društva. Blokiranje legla dovodi do pojave rojevskog raspoloženja u košnici, te se, radi njegovog sprečavanja, matici mora osloboditi prostor za leženje. To se čini mukotrpnim ručnim rasterečenjem plodišta. Na velikim pčelinjacima to je neprihvatljivo, čak i neizvodljivo, jer se gubi mnogo vremena u radu s pojedinačnim ramovima. Moralo se nači drugačije rešenje. Tokom godina, različiti postupci i pri tome učinjene greške, ponekad plačene i materijalnom štetom, doveli su do današnjih saznanja.


57

Prvi postupak kojim sam pokušao da u aktivnoj sezoni deblokiram maticu, bio je proširenje plodišta dodatkom još jednog plodišnog nastavka. To nije rešilo problem jer matica tad ima viška prostora za leženje koji pčele odmah koriste za unos meda i opet blokiraju maticu. Pčelama u plodištu ne treba tolika količina meda, a med unesen u plodišne ramove izgubljen je za vrcanje jer se nalazi u mednim kapama iznad legla ili u ramovima pored njega, te se može izvađiti samo pregledom svih ramova, vađenjem pojedinačnih ramova s medom i ručnim stresanjem pčela, a za to na velikim pčelinjađma nema vremena. Zatim sam pokušao da prostor u plodištu proširim tako što sam u plodište umesto celog nastavka dodao polunastavak, no i to nije bilo pravo rešenje jer sam dugo lutao u određivanju njegovog mesta u odnosu na plodišni nastavak. U želji da društvima u plodištu obezbedim što bolje uslove za razvoj legla, vec'e medne kape i veči prostor za cvetni prah, napravio sam grešku: polunastavak sam uveo ispod Hanemanove rešetke. Pčele su prošireni prostor (kao i kad je dodat ceo nastavak) upotrebile za smeštanje meda i u cele ramove, mednim kapama blokirale plodište i tako smanjile prostor za leglo, a mene naterale da plodište opet rasterečujem ručno. Tek tada sam se setio da sam zaleganje do same satonoše i neblokirano plodište prvi put zapazio još na početku pčelarenja s dvojnim društvima. Plodište se sastojalo od jednog nastavka koji je od medišta bio odvojen Hanemanovom rešetkom. Tada nisam shvatio da je za pčele med u medištu iznad Hanemanove rešetke isto što i medne kape iznad legla. Naravno, odmah sam izdvojio polunastavak na Hanemanovu rešetku postavljenu iznad plodišnog nastavka i time rešio problem blokade plodišnog nastavka medom. Sledeču grešku sam napravio neadekvatnim proširenjem medišta. Kada je pred kraj letnje paše u julu trebalo dodati još jedno medište, podigao sam pun polunastavak i na njegovo mesto, iznad Hanemanove rešetke, stavio prazan nastavak. Društva su osetila da su podizanjem punog polunastavka ostala bez medne kape iznad legla i odmah se orijentisala na obezbeđenje druge medne kape. Samo, sad nisu to učinile tamo gde sam ja hteo - u novododatom nastavku medišta - nego u ramovima plodišnog nastavka, opet smanjujuči leglo i blokirajuči maticu. Smanjenjem legla bila je značajno umanjena snaga društava za tu zimu, samim tim i za sledeču pčelarsku sezonu. Shvatio sam: plodište nikad ne sme ostati bez jakih mednih kapa i to je ubuduče odredilo mesto polunastavka u plodištu. Ova dva slučaja dala su mi odgovor na pitanje kakav treba da bude raspored tela u plodištu. Došao sam do pravila: u aktivnoj pčelarskoj sezoni na podnjači se nalazi plodišni nastavak s leglom i maticom, iznad njega Hanemanova rešetka i odozgo polunastavak pun meda.

58


Deblokiranje legla i „visoki ram" plodišta Veličina plodišta i njegova podela na nastavak i polunastavak, uz upotrebu Hanemanove rešetke, omogučava pčelaru lak, ali vrlo važan i delotvoran uticaj na pčelinje društvo. Ram plodišnog nastavka i ram polunastavka iznad njega, za pčele predstavljaju jedan ram, visok oko 40 cm, u kome je med smešten u ramu polunastavka a leglo u ramu nastavka (slikn 30). Med u gornjem delu ovog „visokog rama", tj. u ramu polunastavka, pčele doživljavaju kao jake medne kape smeštene iznad legla, tamo gde im je, po njihovom instinktu, mesto.

Hanemanova rešetka

Med

Leglo

Slika 30: Plodišni „visoki ram", presek. Zato u aktivnoj sezoni u ramovima plodišnog nastavka više nema skladištenja meda osim u bočnim ramovima. Matica ima dovoljno prostora za leglo, i svi ramovi, osim krajnjih, zaleženi su sve do satonoša. U središnim delovima polunastavka pčele ipak održavaju izvestan deo praznih, poliranih ćelija pripremljenih za leglo. Sprečena Hanemanovom rešetkom, matica ne može da pređe u te ćelije, ali zato leglom popunjava sve ćelije u nastavku, tik do satonoše (slika 31). Uslov za ovo je da je polunastavak nvek pun meda tj. da su u „visokom ramu" uvek obezbeđene dobre medne kape. Tada ne postoji opasnost od blokiranja matice, jer je zadovoljen instinkt pčela da iznad legla postoji dobra zaliha hrane u vidu mednih kapa, pa pčele svaki sledeći unos meda neće smeštati u plođište, već u medište - kao višak. S druge strane, u jednom plodišnom nastavku u čijim ramovima nema mednih kapa, ima dovoljno mesta za leglo i kod najbolje matice. To je verovatno i jedan od razloga što se društva u plodištu s takvim rasporedom tela - nastavak, Hanemanova rešetka i pun polunastavak - retko spremaju na prirodno rojenje, pod uslovom da je ukupan prostor u košnici dovoljan.


Hanemanova rešetka

59

Med

Leglo

Slika 31: Plodište LR u aktivnoj sezoni, presek. U dobrim društvima s mladim maticama, za vreme aktivne sezone plodišni ramovi su zaleženi sasvim do satonoše, što tokom avgusta i septembra obezbeđuje izvanredna društva za zimu (a time i za narednu godinu). Pred kraj letnje paše, pored krajnjih ramova plodišnog nastavka koji su puni hrane cvetnog praha i meda - pojavljuju se i manje medne kape ispod satonoša srednjih ramova, što je u tom periodu godine poželjno. Pčele verovatno osečaju da je kraj sezone, pa da bi produbile medne kape prvo dopunjavaju čelije polunastavka a zatim prelaze na donje, cele plodišne ramove (slika 32).

Hanemanova rešetka

Med

Leglo

Slika 32: Plodište pred kraj leta, presek.

60


Automatsko prihranjivanje Druga prednost upotrebe plodišnog polunastavka punog meda sastoji se u tome što čitava količina meda koja se u njemu stalno nalazi, u bilo kom trenutku godine može da posluži za automatsko prihranjivanje. Ono se postiže jednostavnom promenom mesta punog polunastavka i plodišnog nastavka. Ako se pun polunastavak stavi na podnjaču, pčele odmah počinju da prenose med iz njega u plodišni nastavak i obrnuto. Automatsko prihranjivanje je značajno zato što nastupa odmah, bez ikakvih priprema, zadržavanja i odlaganja, što je vrlo bitno zbog trenutka kada počinje prihranjivanje, zbog ukupnog gubitka vremena na prihranjivanje i zbog uvek prisutne opasnosti od pojave grabeži prilikom prihranjivanja. Automatsko prihranjivanje je posebno važno u jesen i proleče.

Automatsko jesenje prihranjivanje Automatskimyese»_/V?n prihranjivanjem postižu se, po pčelinje društvo, važni efekti: • Produžava se letnji razvoj i stvaraju jaka društva za prezimljavanje, bez stimulativnog prihranjivanja sirupom. • Obezbeđuje se sigurna zaliha hrane na pravom mestu, u dubokim mednim kapama plodišnih ramova jednog tela. Tada med neče tokom zime biti odvojen od klubeta razmakom između nastavka i polunastavka (kao što je slučaj u „visokom ramu"). Tokom jakih i dugih zima, ovaj razmak bi mogao da bude za pčelinje klube nepremostiv; mogao bi pčelama da onemogući pristup hrani i da time na pčelinjaku prouzrokuje katastrofalne gubitke. Automatsko jesenje prihranjivanje obavlja se na sledeći način: Po završenoj letnjoj paši, odmah posle oduzimanja medišnih nastavaka, zamenjuju se mesta nastavka i polunastavka u plodištu (slika 33). Pun polunastavak (la) koji je tokom aktivne sezone bio iznad Hanemanove rešetke, spušta se na podnjaču. Na njega se stavlja plodišni nastavak (1) i istovremeno dodaje zaštitno sredstvo protiv varoe (da se kasnije ne bi bez potrebe otvarala košnica, a i zato što je blagovremeno tretiranje društava važno za uspešnu borbu protiv varoe). Nov raspored meda i legla u plodištu koji je pčelar nametnuo (slika 34), suprotan je pčelinjem instinktu: prvo, pčele su ostale bez neophodnih mednih kapa iznad legla u „visokom ramu", i drugo, one ne trpe med ispod plodišta i u blizini leta. Zato pčele odmah, automatski i polako, počinju da prenose med


61

Šematski prikaz Slika 33: Plodište LR, u jesen. iz polunastavka, gore, u plodišni nastavak; u njemu, na pravom mestu - iznad legla, odnosno budućeg klubeta - u jednom nastavku u kome će društvo zimovati, formiraju duboke medne kape.

Leglo Med

Slika 34: Plodište krajem leta, zamenjena tela u plodištu, presek.

62


Istovremeno, ovaj prenos meda na pčelinje društvo deluje kao unos nektara, čime se matica podstiče na produženo leženje. Ako se tokom prenosa meda leglo u plodišnim ramovima delimično potisne jakim mednim kapama, matica se spušta i na središne ramove polunastavka. S približavanjem jeseni medne kape se i dalje produbljuju, sve dok u središnim ramovima ne zauzmu i više od polovine rama. Polovinom oktobra leglo sasvim prestaje, a na njegovom mestu se formira zimsko klube. Ono je dubokim mednim kapama obezbeđeno s dovoljno hrane u svojoj neposrednoj blizini, što je uslov za bezbedno prezimljavanje pčelinjeg društva i normalan, pravovremen prolečni razvoj. Iako se prenošenje meda odvija polako, do zime če veči deo meda iz polunastavka biti prenet u plodišni nastavak. Manji deo i preko zime ostaje u polunastavku (slika 35).

Klube

Med Prazno

Slika 35: Plodište LR, početkom zime, presek. Da napomenom još jednom: istog dana kada se oduzima letnji med počinje automatsko, spekulativno prihranjivanje i stvaranje bogatih mednih kapa u plodišnom nastavku. Nema potrebe da se ovaj proces u narednom periodu kontroliše. Med iz polunastavka se dodaje postoječoj mednoj kapi u plodišnom nastavku, te se u društvu - ujednom nastavku u kome če društvo zimovati - stvara dobra zaliha hrane kao zimska rezerva. Retko se dešava da u ovako pripremljenom društvu nema dovoljno hrane. Ako se to ipak desi, društvu treba pre zime dati hranilicu sa 3-4 litara sirupa. To je bolje nego da se tokom ranog proleča u košnice, radi dopune hrane, stavljaju pogače po satonošama. Istog dana društvima se dodaje sredstvo protiv varoe, pa bi se moglo reči da su skoro svi poslovi na pčelinjaku u okviru pripreme za zimu obavljeni još


63

između 20. i 30. jula, naporedo sa oduzimanjem letnjeg meda. Ovo je za veliki pčelinjak od neprocenjivogznačaja, a omogučeno je zahvaljujuči punom polunastavku u plodištu i njegovom postavljanju na pravo mesto i u pravo vreme.

Automatsko prolećno prihranjivanje Sledeča važna uloga polunastavka je u automatskom, prolečnom prihranjivanju koje stimulativno deluje na pčelinje društvo i na maticu, a time i na prolečni razvoj društva i oslobađa prostor za leglo koje se u proleče intenzivno razvija. Tokom proleča podsticajno prihranjivanje je neophodno, samo što je u ovom slučaju ono i automatsko. Još u prvim toplijim danima, pčele nastavljaju da prenose ostatak meda iz polunastavka na podnjači u nastavak iznad njega, i time automatski počinju stimulativno prihranjivanje. Oko prvog aprila, na kraju cvetanja ive, društva imaju oko pet ramova legla ako je tokom prethodne godine učinjeno sve što obezbeđuje kvalitetan prolečni razvoj društva (mlade matice, dovoljno hrane, pravilan raspored hrane ostvaren automatskim jesenjim prihranjivanjem). Tada se zamene mesta polunastavka i nastavka u plodištu (slika 36). Nastavak s leglom (1) okrene se za 180° u odnosu na leto, i tako okrenut spusti se na podnjaču, zatim se na njega stavlja Hanemanova rešetka (isprekidana linija), pa polunastavak (la). Oba tela plodišta sada zauzimaju novo mesto i igraju novu ulogu. U plodišnom nastavku i u polunastavku još ima meda preostalog od zimske potrošnje. Okretanjem plodišnog nastavka za 180°, pčelar okreče prema letu stranu ramova u kojoj još ima meda. Kako pčele ne trpe med blizu leta, one prenose med iz prednjih delova ramova u medne kape iznad legla, tj. u polunastavak. Dobija se nov raspored meda i legla koji odgovara instinktu pčela: med se smešta u medne kape u „visokom ramu" plodišta, a u celim ramovima plodišnog nastavka oslobađa se prostor za intenzivan prolečni razvoj društva (slika 37). Tako polunastavak ponovo igra značajnu ulogu: u proširenju legla jer se u njega izmešta med iz plodišnih ramova, i u podsticajnom prihranjivanju, ovog puta prolečnom. Oko desetog aprila leglo dostiže maksimalan razvoj i u košnici ima po 6 ramova legla (oko 50 dm2). Do tada je več završena smena generacija: pčele koje su prezimele uginule su i zamenjene su novoizleženim pčelama. To je momenat kada je u košnici potrebno obezbediti dovoljno prostora za prijem velikog broja pčela koje če se izleči iz silnog legla. Ukoliko se to ne učini na vreme, mlade pčele če u plodištu biti stešnjene i besposlene što najčešče dovodi do pojave nagona za rojenjem. Ova okolnost je posebno značajna i kad se ona uoči bude kasno. Plodište treba rasteretiti tako da pčele zaposednu sav prostor u košnici uz normalnu koncentraciju pčela i dovoljno prostora za dalji

64


Šematski prikaz Slika 36: Plodište LR u proleće, nakon zamene tela u plodištu.

Prazno Hanemanova rešetka

Med

Leglo Klube

Slika 37: Plodište LR u proleće (oko 1. aprila), presek. razvoj društva. Obično se ne radi o prostoru za leglo, jer je plodište LR, organizovano po našoj metodi s jednim nastavkom i jednim polunastavkom uz korišćenje Hanemanove rešetke, dovoljno za leglo i najbolje matice. U pitanju je prostor za smeštaj pčela uz normalnu gustinu posednutosti saća, te je


65

košnicu potrebno proširiti u prostoru medišta. Dodavanje medišnog nastavka bi moglo da rastereti plodište, ali pčele ne prihvataju rado novododate nastavke. Da bi se pčele navele da to učine, oko 10. aprila treba uraditi sledeče: Iznad plodišnog nastavka (1), a ispod Hanemanove rešetke, treba ubaciti prazan nastavak (2) (slika 38). U njega treba izmestiti jedan ram s leglom iz plodišta i dodati mu 2-3 rama veštačkog saća (da bi se mlade pčele zaposlile izgradnjom saća). Matica će najverovatnije odmah preći u ovaj nastavak i u njemu će nastaviti polaganje jajašca (u gornjem nastavku je toplije).

Šematski prikaz Slika 38: Prošireno plodište (oko 10. aprila). Kroz nekoliko dana, tj. oko 15. aprila, Hanemanovu rešetku treba spustiti između ova dva nastavka. Krajem aprila (oko 25), telima u košnici daje se konačan raspored (slika 39). Na podnjaču se stavlja nastavak u kome se nalazi matica (najčešće je to gornji nastavak 2), zatim Hanemanova rešetka, pa polunastavak (la) kao medna kapa, i najzad drugi nastavak (1) s leglom, bez matice. U njemu više nema otvorenog legla (prošlo je 10 dana), i u ovom položaju on obrazuje medište. Pčele su ovim postupkom navedene da sigurno zaposednu medišni nastavak i prošire prostor za smeštaj novoizleženih mladih pčela.

66


Šematski prikaz Slika 39: Konačan raspored (oko 25. aprila). Dodatak nastavka i zamena tela u plodištu glavni su prolećni poslovi na pčelinjaku, sve do bagremove paše. Ako treba, društvima se može dodati par litara sirupa pre ili posle zamene mesta nastavka i polunastavka. Tokom zamene tela u plodištu početkom aprila, obavlja se i prolećni pregled društava, čišćenje podnjače i uzimanje uzoraka uginulih pčela s podnjače radi analize u ovlašćenoj laboratoriji. Ocenjuje se jačina društava i evidentira eventualna potreba za hitnom intervencijom. Procenjuje se količina meda, odnosno hrane, u polunastavku koji i pre bagremove paše treba da je pun. Ako nije, društvo se prihranjuje sirupom kojim se dopunjuju medne kape, što će sprečiti da dobar deo unosa meda s paše ide na njihovo stvaranje. Pri tome je nemoguće da taj med iz polunastavka, sastavljen od meda i sirupa, tokom godine bude prebačen u medište i vrcan kao med, jer pčele uvek prvo stvaraju medne kape u plodištu, a potom višak meda smeštaju u medište. Nikad se ne dogodi da ogole svoje plodište prenoseći medne kape u medište. U godinama s normalnim unosom meda, med u polunastavku neće biti potrošen na ishranu društva, nego će tokom leta ostati kao zaliha hrane. Krajem leta pun polunastavak se ponovo prebacuje na podnjaču. Odmah počinje automatsko, podsticajno jesenje prihranjivanje i stvaranje dubokih mednih kapa za zimsku zalihu hrane u plodišnom nastavku.


67

Uloga Hanemanove rešetke u plodištu Hanemanova rešetka u košnici služi za odvajanje plodišnih ramova od medišnih, odnosno sprečavanje matice da sa leglom pređe u medište. Istu ulogu ima i kada se postavi iznad plodišnog nastavka a ispod plodišnog polunastavka, ali i još jednu - ona odvaja medne kape od legla u „visokom ramu" plodišta. Značaj je višestruki: • U plodištu se obezbeđuje dovoljan prostor za leglo. Plodišni nastavak u osmoramnoj, a pogotovo u desetoramnoj košnici dovoljan je za razvoj legla i društva, pa se matica Hanemanovom rešetkom i ograničava na leženje samo u njemu. Ako iznad plodišnog nastavka nema mednih kapa, pčele če ih obrazovati u plodišnim ramovima iznad legla i time smanjiti prostor za leglo. Ukoliko se kao medna kapa iznad legla, a iznad Hanemanove rešetke, pčelama ponudi pun polunastavak, biče zadovoljen nagon pčela da se iznad legla nalazi dobra zaliha hrane. Tada če se leglo u plodišnim ramovima razvijati sasvim do satonoša pa če biti dovoljan jedan plodišni nastavak za leglo, uz uslov da polunastavak, kao medna kapa plodišta, uvek bude pun meda i da je ukupan prostor u košnici dovoljan. • Med se ne unosi u plodišne ramove, ne meša se sa leglom, te ne dolazi do blokiranja plodišta. • Smanjuje se pojava nagona za rojenjem. • Nema potrebe za ručnim rasterečenjem plodišta da bi se leglo maksimalno razvilo. Pojavom paše pčele ne unose med u plodišni nastavak zato što u njemu i nema mesta za med - sve je ispunjeno leglom. Kada se plodište sastoji iz dva nastavka ili nastavka i polunastavka, ali bez Hanemanove rešetke, matica ima viška prostora koji pčele odmah koriste za unošenje meda i tako blokiraju maticu. • Pčelaru se pruža mogučnost da jednostavnom promenom položaja polunastavka, skoro trenutno izazove početak automatskog stimulativnog prihranjivanja u bilo koje doba godine i bez dodavanja sirupa. • Pun polunastavak, kao medna kapa plodišta, obezbeđuje društvu dovoljno hrane, pa več prvi kilogrami meda s paše idu u medište. Ovako organizovano plodište - s Hanemanovom rešetkom ispod mednih kapa - uveliko pojednostavljuje i olakšava vladanje pčelinjim društvom.

PČELARENJE S POJEDINAČNIM DRUŠTVIMA

ehnologija pčelarenja na ovom pčelinjaku zasnovana je na jedinstvenim principima iznetim u odeljku Plodište LR. Sve varijante pčelarenja polaze od činjenice da je osnovno telo košnice plodište. Njega čine nastavak, Hanemanova rešetka i polunastavak koji je u svako doba godine, skoro bez izuzetka, pun meda. To je standardna postavka i u tehnologiji pčelarenja s pojedinačnim društvima i u tehnologiji s dvojnim društvima. U dvojnim društvima raspored tela i postupak unutar plodišta donjeg i plodišta gornjeg društva skoro je identičan. Do odstupanja dolazi u slučajevima primene određenih specifičnih postupaka s namerom da se postignu neki drugi, unapred zadati i planirani efekti kao što je razrojavanje društava, zamena matica itd. U tehnologiji pčelarenja sa jednim društvom u košnici, moguče je primeniti više varijanata. U osnovi, sve varijante su do polovine pčelarske sezone, odnosno do kraja bagremove paše, iste. Kasnije se primenjuju različiti postupci, zavisno od rezultata koji se na pčelinjaku žele postiči (slika 40). Pčelarska godina počinje završetkom prethodne, čak i nešto ranije. Kao što je rečeno u odeljku Plodište LR, oduzimanjem medišnih nastavaka po završetku poslednje letnje paše, društva se svode na plodište i istovremeno se u plodištu zamenjuju tela: na podnjaču se stavlja plodišni polunastavak pun meda, a na njega, plodišni nastavak. Zahvaljujuči tome što je pun meda, polunastavak igra važnu ulogu u automatskom i stimulativnom prihranjivanju

T

70


Slika 40: Pčelinjak pojedinačnih društava, zimi, raniji snimak. društava tokom kasnog letnjeg i ranog jesenjeg perioda. Automatsko prihranjivanje če obezbediti pravilan raspored hrane za zimu, i uz to će delovati stimulativno na maticu. Pčele će, podstaknute svojim instinktom, prenositi med iz polunastavka u plodišni nastavak gde će obrazovati duboke medne kape koje će služiti kao rezerva hrane za zimu i rano proleće, a možda i za prolećni razvoj. Istovremeno, ovo prenošenje meda će delovati stimulativno na produženo leženje matice. Imajući u vidu da su svi plodišni ramovi još krajem letnje paše bili puni legla iz koga su se u to doba godine izlegle dobro odgojene „zimske pčele", jasno je da su društva na najbolji način završila godinu, pripremila se za sigurno prezimljavanje i obezbedila pravovremen i snažan prolećni razvoj bez ikakvog naknadnog dohranjivanja, dodavanja pogača po satonošama i sl.

Varijanta I Osnovna tehnologija pčelarenja s jednim društvom U proleće, početkom aprila, zamenjuju se mesta plodišnih tela. Plodišni nastavak se okreće za 180° i tako okrenut spušta se na podnjaču, na njega se stavlja Hanemanova rešetka, pa polunastavak (slika 41). Dobro je da se, istovremeno sa ovom zamenom, iz polunastavka izvade 2 do 3 polurama s praznim saćem i na njihovo mesto dodaju 2 do 3 polurama sa satnim osnovama.


71

Slika 41: Paleta pojedinačnih društava u proleće. Automatsko i podsticajno prihranjivanje se nastavlja (videti Plodište LR). Gonjene svojim instinktom, pčele će preostalu zalihu meda iz (sada) prednjih delova plodišnih ramova, udaljavati od leta i prebacivati u polunastavak koji preuzima ulogu medne kape iznad legla („visoki ram"). Pozitivna posledica ovog postupka je oslobađanje prostora za dalje širenje legla u plodišnom nastavku. Oko desetog aprila leglo dostiže maksimalan razvoj i u košnici ima po 6 ramova legla. Tada treba proširiti prostor medišta koji će obezbediti normalnu gustinu pčela u košnici i tako sprečiti pojavu nagona za rojenjem. Pčele nerado primaju novododati nastavak medišta. Da bi se navele da to učine, oko 10. aprila iznad plodišnog nastavka, a ispod Hanemanove rešetke, treba ubaciti prazan nastavak, u njega izmestiti jedan ram s leglom i dodati mu 2 -3 rama veštačkog saća. Matica će najverovatnije odmah preći u taj nastavak. Oko 15. aprila, nastavke s leglom treba razdvojiti Hanemanovom rešetkom. Krajem aprila, u košnici se postavlja konačan raspored tela sa standardnim plodištem i medištem: na podnjaču se stavlja nastavak u kome je matica (najčešće je to gornji nastavak), zatim se stavlja Hanemanova rešetka, pa polunastavak kao medna kapa iznad legla, i najzad drugi nastavak s leglom. Pošto je matici još polovinom aprila ubacivanjem Hanemanove rešetke onemogućen pristup u ovaj nastavak, u njemu više nema otvorenog legla. U ovom položaju nastavak će - nakon izlaska pčela iz legla - obrazovati medište koje je sada potpuno zaposednuto pčelama. Ovim postupkom pčele su navedene da sigurno zaposednu medišni nastavak i prošire prostor za smeštaj novoizleženih mladih pčela.

72


Sve što je dalje potrebno uraditi pre nastupajuc'e glavne paše i pre dodavanja drugog medišnog nastavka, jeste da se društvu doda par litara sirupa radi dopune zaliha hrane u polunastavku i stvaranja jakih mednih kapa u „visokom ramu" plodišta. U tom slučaju če več prvi kilogrami meda s paše iči u medišne nastavke, a ne u popunu zalihe meda u plodištu. U proleče je moguča i obrnuta situacija. U izrazito vočarskim krajevima, često je potrebno proširiti košnice još pre početka prave paše, zbog ranog prolečnog unosa. Tada drugi medišni nastavak treba blagovremeno dodati. Na bagremovu pašu pčelinjak treba seliti na vreme, bez kašnjenja. Nekih godina cvetanje bagrema počinje naglo i traje kratko, i zakašnjenje od dan ili dva može značajno da umanji ukupan prinos meda. Na našem pčelinjaku je uvedena praksa da se košnice kompletiraju dodatkom medišta još pre seobe pčelinjaka na bagremovu pašu (slika 42), tako da na terenu nema potrebe za bilo kakvim radom, osim da se prati prinos meda i vodi opšti nadzor nad pčelinjakom (slika 43).

medište

medište

Šematski prikaz Slika 42: Jedno društvo u košnici, na bagremovoj paši. Pošto u junu u okruženju našeg stacionara cveta bagremac, odmah po završenom unosu meda sa bagrema pčelinjaci se vračaju kuči jer bi svaki dan izostajanja sa ove paše umanjio dalji prinos. Tek tu se košnicama oduzimaju


73

Slika 43: Paleta pojedinačnih društava na bagremovoj paši, stariji snimak. medišni nastavci s bagremovim medom i istovremeno vraćaju prazni (videti

Vrcanje meda). Naredna paša je lipa. Ona počinje u drugoj polovini juna, traje 10-15 dana, i obično se nekoliko dana preklapa s početkom cvetanja suncokreta. Pošto je nemoguće ceo pčelinjak brzo preseliti sa lipe na suncokret (a suncokretova paša je sigurnija od lipove), na lipu se obično seli ograničen broj košnica, odnosno dva do tri kamiona. Ostale košnice se odmah sele na suncokret koji krajem juna daje glavnu letnju pašu na našim terenima. To je godinama i glavna paša Vojvodine. I pored promenljivog uspeha poslednjih godina, a zbog sve veće proizvodnje suncokreta, ona i nadalje ima dobru perspektivu. Medobranje sa suncokreta traje dvadesetak dana i obično se završava između 15. i 20. jula. Kasnije cvetanje manjih površina suncokreta nije značajno i korist od njega se svodi uglavnom na unos polena. Za vreme suncokretove paše na pčelinjaku nema naročitog posla. Sa prirodnom rojidbom pčela više nema problema, a i za veštačko rojenje već je prilično kasno. Glavni problem u ovom periodu je zaštita košnica od dejstva visokih temperatura, jer se suncokretova paša odvija tokom najtoplijeg meseca u godini. To treba imati u vidu još pri seobi pčelinjaka i, ako je moguće, postaviti pčelinjak u hlad. Takođe je važno da pčelinjaci u toku paše budu snabdeveni dobrom vodom. Pčele je u to vreme mnogo troše za odgoj legla, ali još i više za hlađenje unutar košnica koje se obavlja putem ventiliranja i pojačanog isparavanja vode. Ne sme se zaboraviti da se na vreme nabave zaštitna sredstva protiv varoe, koja će biti dodata društvima pri oduzimanju suncokretovog meda.

74


Nekoliko dana po završetku unosa, iz košnica se oduzima med jednim od navedenih načina savremenog oduzimanja (videti Vrcanje meda). Istovremeno, koristeči otvorenu košnicu, treba obaviti još dva važna posla: prvo, staviti zaštitno sredstavo protiv varoe, i drugo, zameniti mesta telima u plodištu. Plodišni polunastavak pun meda treba staviti na podnjaču ispod plodišnog nastavka čime se stvaraju uslovi za početak važnog automatskog i stimulativnog jesenjeg prihranjivanja.

Varijanta II Tehnologija pčelarenja s jednim društvom uz izmenu matice Ako se na pčelinjaku u večem broju društava planira zamena matica, primenjuje se varijanta II. Ona je nastala iz potrebe da se tokom zamene matica izbegne zastoj u razvoju društava. Preduslov za njenu uspešnu primenu je pravovremeno obezbeđenje mladih oplođenih matica, bilo sopstvenom proizvodnjom, bilo kupovinom gotovih oplođenih matica. Do oduzimanja bagremovog meda, tehnologija pčelarenja po ovoj varijanti identična je prethodnoj. Tek posle oduzimanja medišnih nastavaka, izvode se radovi koji karakterišu drugu varijantu. Izvrcan medišni nastavak (2) stavlja se na podnjaču i u njega se između satonoša dodaje mlada matica u kavezu. Na nastavak se stavlja Hanemanova rešetka, pa polunastavak pun meda (la), zajedno sa svim pčelama koje su se u njemu našle. Na polunastavak se stavlja Snelgrova daska s letom okrenutim unazad, zatim plodišni nastavak sa starom maticom i njenim leglom (1). Sada u košnici imamo dva društva: gornje, sa starom maticom, i donje, roj s mladom maticom (slika 44). Pun polunastavak meda u narednim danima obezbeđuje roj sa hranom. Sve izletnice društva i dalje če ulaziti u donji deo košnice, gde se sad nalazi mlada matica, jer je to i bilo njihovo mesto za ulazak u košnicu. Naredna 2-3 dana zapaža se izvesno uznemirenje pčela koje se u večem broju okupljaju na letu i oko njega. Znači: pored pčela koje su se zatekle u polunastavku u momentu odvajanja, donje društvo dobija i izletnice osnovnog društva i predstavlja solidan roj s mladom maticom, obezbeđen sa 10-ak kg meda u polunastavku. Matica če odmah, za dan-dva po izlasku iz kaveza, početi intenzivno leženje i u roku od 15-20 dana u donjem društvu, u roju, biče 4 -5 ramova legla. Sve se to događa u vrhunski pogodnim okolnostima: sa mladom oplođenom maticom i u


75

Šematski prikaz Slika 44: Podeljeno društvo posle bagremove paše. pogodnom godišnjem dobu. U tako povoljnim uslovima i nešto starije pčele-izletnice preorijentisaće se u službu odgojiteljica, pa se u odgoju legla neće osetiti nedostatak mladih pčela. Gornje društvo, sa snagom koju ima u punim ramovima legla plodišta stare matice, ubrzo, za 10-15 dana, dolazi do novih izletnica i po brojnosti se približava onom društvu kakvo je bilo pre oduzimanja roja. Oko polovine juna, preko leta na Snelgrovoj dasci, izletnice gornjeg društva usmeravaju se u donje društvo. Time je u značajnoj meri smanjena brojnost pčela u gornjem društvu, te je lako naći staru maticu i odstraniti je. Istovremeno, uklanja se Snelgrova daska i ponovo dobija jedno društvo izuzetne snage za narednu pašu (slika 45). Tako je u društvu, bez zastoja u njegovom razvoju, zamenjena stara matica mladom. Staviše, društvo je maksimalno pojačano jer su u njemu, u jednom periodu, radile dve matice sa svoja dva plodišta. U medište se dodaje još jedan nastavak, te će s nastavkom bivšeg plodišta, po izlasku pčela iz njegovog legla, medište imati dva nastavka. Konačan raspored tela u košnici pred letnju pašu izgleda ovako: na podnjači je standardno plodište sa plodišnim nastavkom, Hanemanovom rešetkom i plodišnim polunastavkom; iznad njega je medište s dva medišna nastavka.

76


medište

Šematski prikaz Slika 45: Obavljena zamena matice. Po završetku letnje paše, oduzimanju meda i vrcanju, staro plodišno saće koje je gornjim postupkom bilo prebačeno iz plodišta u medište, izdvaja se i daje na pretapanje. Na taj način je obavljen još jedan važan posao - zamena starog plodišnog saća novim. Prilikom oduzimanja medišnih nastavaka, primenjuje se ustaljena tehnologija: pun polunastavak, čiji se med nikada ne oduzima, stavlja se na podnjaču, a plodišni nastavak na njega. Da se košnica ne bi još jednom otvarala, odmah se dodaje i zaštitno sredstvo protiv varoe. Dobro je da se posle vrcanja jedan prazan nastavak vrati u medište zbog prihvatanja velikog broja pčela koje nakon oduzimanja medišnih nastavaka nemaju gde da se smeste. On može da posluži i za prihvatanje kasnog meda, ako ga eventualno bude sa paše od belog bosiljka, deteline, zlatošipke i sl. Po doseljenju kući oduzima se i ovaj medišni nastavak, vadi se letvica od zaštite protiv varoe i time se završava pčelarska godina. Uz malo nadzora i kontrole i stavljanjem utopljavajućeg materijala ispod krova, biće završeni svi potrebni radovi na košnicama pred zimu. Verovatno neće biti potrebno nikakvo dohranjivanje, mada preko Milerove hranilice u zbegu to i ne bi bio problem, niti veliki posao.


77

Varijanta III Tehnologija pčelarenja s jednim društvom uz rojenje i s duplim oduzimanjem izletnica Ova varijanta se primenjuje s ciljem da se poveća broj društava na pčelinjaku a da se pri tome ne ugrozi osnovni zadatak društava - unos meda na paši. Akcenat je na donjem društvu koje se za letnju pašu pojačava izletnicama gornjeg društva i formira kao medara, a gornje društvo se lako oporavlja, jer je njegovo plodište stalno maksimalno razvijeno. Odvajanje društava se obavlja na sličan način kao u drugoj varijanti (slika 46): posle oduzimanja bagremovog meda na podnjaču se stavlja izvrcan nastavak (2) i dodaje se mlada matica u kavezu. Na nastavak se stavljaju Hanemanova rešetka i pun polunastavak plodišta (la) zajedno sa svim pčelama koje su u momentu odvajanja bile u njemu. Iznad polunastavka stavlja se Snelgrova daska (kao podnjača gornjeg društva) s letom okrenutim unazad, zatim plodišni nastavak sa starom maticom i leglom (1) i odozgo prazan polunastavak (2a). Gornje društvo se prvih 15 dana posle razdvajanja prihranjuje - da bi se njegov polunastavak popunio sirupom, a ne medom u vreme paše. Ovaj polunastavak ubuduće će služiti kao plodišni polunastavak gornjem društvu, odnosno kao medna kapa u njegovom plodištu („visoki ram" plodišta).

Šematski prikaz Slika 46: Razrojena košnica.

78


Polovinom juna izletnice iz gornjeg društva usmeravaju se u donje društvo preko leta na Snelgrovoj dasci. Na plodišni polunastavak se postavi medište s dva prazna medišna nastavka, zatim Snelgrova daska, pa gornje društvo sa svojim plodišnim nastavkom i plodišnim polunastavkom (slika 47).

medište

medište

Šematski prikaz Slika 47: Medara i roj na suncokretovoj paši. Nakon 14 dana počinje suncokretova paša. Do tog vremena se gornje društvo oporavilo od oduzimanja izletnica i od svog jakog legla dobilo znatan broj novih izletnica. Sada mu se na isti način, preko leta na Snelgrovoj dasci, još jednom oduzimaju izletnice i usmeravaju u donje društvo. Posle ova dva pojačanja izletnicama gornjeg društva, donje društvo je kao medara dovoljno jako i sposobno za iskoriščenje suncokretove paše. Gornje društvo će se tokom jula iz svog razvijenog legla ponovo popuniti izletnicama. Po završetku paše, oko 20. jula, ustaljenom tehnologijom se oduzima med iz medišta donjeg društva.


79

U košnici egzistiraju dva dobra društva, svako sa svojim punim plodišnim polunastavkom iz koga će popuniti zimnicu i koji će ujedno poslužiti za automatsko jesenje podsticajno prihranjivanje. Ova varijanta obezbeđuje normalno korišćenje suncokretove paše i pored dobijanja novog roja.

Varijanta IV Cetvrta varijanta je najjednostavnija. Primenjuje se s ciljem da se pčelinje društvo razroji, a da potom oba društva u košnici samostalno egzistiraju. Obrazovani roj ostaje kao donje društvo koje se do kraja sezone razvija u društvo normalne jačine, a plodište stare matice sa svojim razvijenim leglom stavlja se u položaj gornjeg društva, iznad Snelgrove daske, i ostaje za narednu pašu kao medara. Posle oduzimanja bagremovog meda iz košnice, društva se razdvajaju kao u prethodnoj varijanti. Gornje društvo se odmah po odvajanju roja prihranjuje kako bi se polunastavak, uz unos meda sa bagremca, popunio hranom pošto će ubuduće predstavljati mednu kapu „visokog rama". Pred početak letnje paše gornjem društvu, koje se u međuvremenu oporavilo od oduzimanja roja, dodaje se medišni nastavak (slika 48) i ono će predstavljati glavno društvo u nastupajućoj paši. Do početka paše roj se već razvio do nivoa mladog društva. Njemu takođe treba dodati jedan medišni nastavak za smeštaj eventualnog unosa. Po završenoj paši i po oduzimanju medišta, u košnici ostaju dva normalna društva, svako sa svojim punim polunastavkom, koji se stavljaju na podnjaču ispod plodišnog nastavka. Oba su normalno razvijena i snabdevena hranom kao i sva ostala društva na pčelinjaku. Mogu da ostanu kao dvojna društva za zimu ili se s njima dalje postupa po planu pčelinjaka.

Zaključak Sve četiri navedene varijante pčelarenja u osnovi su slične i do pola pčelarske sezone, do kraja bagremove paše, jednake. Postupci se kasnije razlikuju u zavisnosti od rezultata koji se u društvima žele postići. Varijante su predstavljene odvojeno, da bi njihov prikaz bio jasniji. One ističu važno svojstvo LR košnice da se jednostavnom izmenom položaja njenih sastavnih delova može dobiti mnoštvo varijanata pčelarenja. Sledeća varijanta bi mogla biti da se gornje društvo od kog je oduzet roj (po varijanti IV), oko 15. juna još jednom izroji na isti način kao i osnovno društvo posle bagremove paše i pred početak suncokretove paše spoji s društvom stare

80


medište

medište

Šematski prikaz Slika 48: Dva samostalna društva u košnici, na suncokretu. matice (likvidirajući staru maticu), pri čemu se dobija prihvatljivo društvo za pašu sa zamenjenom maticom. Plodišni nastavak stare matice, koji je prebačen u medište prilikom spajanja društava nove i stare matice, posle izlaska legla iz njega služi do kraja sezone kao medište, a nakon vrcanja se odvaja za pretapanje. Tako je razrojena košnica, zamenjena stara matica, iskorišćena suncokretova paša, i na kraju sezone zamenjeno staro plodišno saće. Zavisno od sklonosti i mašte pčelara, nije isključeno organizovanje i drugih, možda i boljih varijanata, u skladu sa potrebama pčelinjaka i sa sopstvenim mogućnostima.

PČELARENJE S DVOJNIM DRUŠTVIMA

bog svojih klimatskih i pašnih uslova, svako pčelarsko područje zahteva posebno planiranje i organizovanje pčelarenja. Tehnologija pčelarenja u krajevima u kojima se glavne paše odvijaju kasnije tokom leta, potpuno se razlikuje u organizaciji od onih koje se odvijaju u rano proleče. Pri tome je naročito važno doba cvetanja medonosnih biljaka koje daju glavne paše u tom području. Snaga i spremnost društava za iskoriščenje glavne paše, zavisi od dužine vremenskog perioda koje društva imaju za razvoj do početka te paše. Ako je taj period kratak (kao što je pre bagremove paše), treba preduzeti posebne mere. Ranijih godina se taj problem nije posebno isticao, jer je naše pčelarstvo, naročito privredno, bilo nedovoljno razvijeno. S druge strane, društva su tada ranije dostizala potrebnu snagu i brojnost, jer nisu bila opterečena nizom pogubnih uticaja kao što su upotreba hemijskih preparata u poljoprivredi ili dejstvo bolesti, na primer, varoe, nozeme i krečnog legla. Da bi se pčelinja društva i u sadašnjim uslovima dobro razvila do prve paše, priprema društava počinje još krajem prethodnog leta - stvaranjem uslova za njihovo bezbedno i kvalitetno prezimljavanje. Pod tim se podrazumeva uzimljavanje samo jakih društava, s mladom maticom, uz obezbeđenje dovoljne količine dobre hrane i uz odgovarajuči raspored hrane u odnosu na klube. Ipak, pčelari su često prinuđeni da tokom proleča pojačavaju društva za prvu pašu, za bagrem. To se obično čini dodavanjem ramova s leglom ili delimičnim, pa i potpunim, spajanjem društava. Na pčelinjaku se stvaraju dva nivoa društava: pojačana - medare, koje se koriste za bagremovu pašu i oslabljena, koja se u narednom periodu oporavljaju.

Z

82


Stvaranje jakih društava na ovaj način može da dovede do pojave nagona za rojenjem, a njegovo obuzdavanje zahteva prilično angažovanja. Na manjim pčelinjacima moguće je pojačavanje društava pojedinačnim ramovima s leglom i obuzdavanje nagona za rojenjem ručnim rasterećenjem plodišta. Na velikim pčelinjacima ove intervencije su neizvodljive jer zahtevaju mnogo stručnog, pčelarskog rada i vremena, te se stoga traže druga rešenja. Na našoj farmi rešenje je nađeno u pčelarenju s dvojnim društvima (tzv. dvojna metoda), pri čemu se u jednoj košnici, na jednoj podnjači i pod jednim krovom, nalaze dva nezavisna društva. Ovu metodu smo tokom godina korigovali i dopunjavali, pa smo došli do standardne tehnologije pčelarenja koja obuhvata tretman sa društvima tokom cele pčelarske godine. Varijante ove metode često se primenjuju i u rešavanju nekih drugih zahteva na pčelinjaku, npr. prilikom seobe pčelinjaka na drugi bagrem ili prilikom rojenja društava. Pre opisa dvojne metode, treba istaći dve glavne prednosti pčelarenja dvojnim društvima: • prva je dobijanje snažnog društva za pašu, posebno već za bagremovu, na najjednostavniji način, skoro bez ikakvog fizičkog rada; • druga, takođe vrlo važna, jeste mogućnost sprečavanja nagona za rojenjem, gotovo trenutno, samo zamenom mesta gornjeg i donjeg društva. Primenu tehnologije s dvojnim društvima u izvesnoj meri ograničava znatno veća visina i veličina dvojnih košnica u odnosu na košnice s pojedinačnim društvima. To dovodi do izvesnih problema: • sa njima može da radi samo mlađi i zdraviji pčelar; • seoba velikih pčelinjaka s dvojnim košnicama zahteva mehanizovan utovar i istovar; seobu manjih pčelinjaka s dvojnim društvima moguće je izvesti uz privremeno razdvajanje društava; • vođenje takvog pčelinjaka zahteva određeno iskustvo i znatnu stručnost pčelara.

Zima Plodišta dvojnih društava su organizovana i funkcionišu samostalno, kako u donjem tako i u gornjem društvu, skoro u svemu kao i plodišta pojedinačnih društava. Po svojoj jačini oba društva treba da budu na nivou normalnih dobrih društava. Ako to nisu, treba ih pojačati ili spojiti, odnosno likvidirati. Društva dvojno zimuju (slika 49). Po završetku aktivne sezone, pri oduzimanju medišnih nastavaka, na podnjaču se postavlja plodište donjeg društva


83

(la - polunastavak, 1 - nastavak) potom Snelgrova daska (slika 50) koja razdvaja gornje i donje društvo, i ujedno služi kao podnjača gornjem društvu, zatim plodište gornjeg društva (2a - polunastavak, 2 - nastavak). U plodištu svakog društva polunastavak pun meda nalazi se ispod njegovog nastavka. Odozgo, iznad gornjeg društva, smešten je zbeg sa Milerovom hranilicom i krov (slika 51). Ciljevi ovakvog rasporeda tela u plodištu su sledeći: • Pčele svakog društva, od momenta oduzimanja medišta do početka zime, prenesu glavninu meda iz svog polunastavka u svoj plodišni nastavak, formirajući u njemu duboke medne kape pod kojima će pčelinje društvo dobro zimovati bez obzira na jačinu i dužinu zime. U svakom društvu je poželjna tolika zaliha hrane da u svakom plodišnom nastavku, i posle zimske potrošnje meda, ostane dovoljno meda za prolećni razvoj, odnosno da medne kape još uvek budu značajne. • Prenošenjem meda krajem leta i tokom rane jeseni, svaka matica biva stimulisana za produženo leženje koje će za zimski period obezbediti brojno društvo kvalitetnih pčela, sposobnih za bezbedno prezimljavanje.

Šematski prikaz Slika 49: Dvojna košnica, van sezone.

84


Slika 50: Snelgrova daska.

Slika 51: Paleta dvojnih osmoramnih košnica van sezone, plodišta


85

Prolećni razvoj U prvoj polovini aprila zamenjuju se mesta gornjeg i donjeg društva. Gornje se stavlja na podnjaču, a donje na njega, odnosno na Snelgrovu dasku. Istovremeno, promeni se i položaj plodišnih tela unutar svakog društva (slika 52). Plodišni nastavak gornjeg društva (2) okrene se za 180° i stavi se na podnjaču. Na njega se stavlja Hanemanova rešetka pa polunastavak (2a). Na polunastavak se stavlja Snelgrova daska, a na nju, u položaj gornjeg društva, postavlja se bivše donje društvo. Pri postavljanju na Snelgrovu dasku, i plodišni nastavak ovog društva (1) takođe se okrene za 180°. Zatim opet dolazi Hanemanova rešetka pa polunastavak koji je bio na podnjači (la). Stvorena je nova situacija u kojoj su izmenjene izletnice donjeg i gornjeg društva i na taj način dobrim delom izjednačena snaga oba društva. Jače društvo gubi više izletnica nego što ih dobija, ali se ova razlika ubrzo nadoknađuje iz njegovog razvijenijeg legla. Dobitkom izletnica slabije društvo se znatno oporavlja. Tako se jednostavnim postupkom utiče na dalji razvoj oba društva.

Šematski prikaz Slika 52: Obavljena prolećna izmena.

86


Zbog promenjenog položaja nastavka i polunastavka unutar svakog društva, pčele prenose ostatak meda iz svog plodišnog nastavka u svoj polunastavak gde upotpimjuju formiranje mednih kapa u „visokom ramu" svog plodišta (videti Plodište LR). Na taj način obe matice se i dalje značajno stimulišu za pojačano leženje, čime se podstiče ubrzan razvoj oba legla. Stvoreni su svi uslovi za dobar rani razvoj društava bez obzira na to kada će doći do prvog unosa meda i cvetnog praha s prolećnih biljaka. Kod nas, na terenu Obedske bare, taj period traje do cvetanja vrbe ive. U slučaju da je prolećna paša i paša od voćaka izuzetno uspešna, može se svakom društvu kao proširenje i pre cvetanja bagrema dodati po jedan medišni nastavak. To ne ometa dalje postupke vezane za početak bagremove paše.

Bagrem Još pre seobe, radi pojednostavljenja posla, kod kuće se u medište iznad donjeg društva, ispod Snelgrove daske, postavljaju tri medišna nastavka - računajući i nastavke dodate u prolećnoj paši (slika 53).

medište

medište

medište

Šematski prikaz Slika 53: Dvojno društvo na bagremovoj paši.


87

Tako pripremljene košnice sele se na bagrem. Treba se potruditi da se seoba obavi na vreme. Pčelinjak treba da bude postavljen na izabrano mesto pred sam početak cvetanja. U prvim danima otvaranja bagremovog cveta, od gornjeg društva se oduzmu izletnice tako što se pčele preko leta na Snelgrovoj dasci usmere u donje društvo, odnosno, u zajedničko medište. Ovo je vrlo jednostavan posao koji pčelar može da obavi za jedan sat na stotinak košnica. Gornjem društvu se otvara leto na zadnjoj strani Snelgrove daske, na koje će sve izletnice toga društva izletati. Vraćaće se u medište kroz novootvoreno leto na prednjoj strani Snelgrove daske, koje će ih usmeravati ka donjem društvu. To je sav posao koji treba obaviti tokom bagremove paše. Ostalo se svodi na povremeni nadzor pčelinjaka i praćenje unosa meda (slika 54 i slika 55).

Slika 54: Paleta dvojnih društava na bagremovoj paši (snimak iz ranijih godina). U ovako formiranoj košnici, bez obzira na njenu jačinu, obično se ne javlja nagon za rojenjem, verovatno zato što se donjem društvu dodaju samo pčele izletnice koje se zadržavaju i zapošljavaju u medištu, a ne i u plodištu. Na taj način plodište nije pretrpano pčelama, niti ima viška nezaposlenih mladih pčela, što je najčešći uzrok pojave nagona za rojenjem.

88


Slika 55: Pčelinjak dvojnih društava na bagremovoj paši (snimak iz ranijih godina).

Oduzimanje bagremovog meda Medišni nastavci se ne oduzmaju na terenu. Po završenom unosu, košnice se sele kući, opet radi pojednostavljenja posla. Pošto se palete utovaruju autokranom, nije bitno da li su košnice prilikom utovara pune ili prazne. Utovar počinje predveče, još za videla, čim pčele prestaju sa letom, a istovar se obavlja tek ujutro, kod kuće. Ako se košnice ne prevoze daleko, za jednu noć se mogu napraviti i dve ture (videti Seoba). Medišni nastavci se oduzimaju nakon dva-tri dana kad se pčele smire od seobe i kad se poveća zrelost meda. U to vreme kod nas cveta bagremac te pčele, zauzete novom pašom, ne ometaju radove na otvorenoj košnici. Pristup medištu se omogućava tako da se gornje društvo skida s košnice i stavlja u stranu. Potom se medišni nastavci donjeg društva oslobađaju od pčela (videti Vrcanje meda). Oduzeti medni nastavci postavljaju se na medne palete i odnose u radionicu na vrcanje. Istovremeno sa oduzimanjem medišnih nastavaka, ponovo se zamenjuju mesta gornjeg i donjeg društva. Plodište donjeg društva se sklanja sa podnjače i stavlja u stranu. Na podnjaču se postavlja bivše gornje društvo i to prvo njegov plodišni nastavak, zatim Hanemanova rešetka i iznad nje pun polunasta-


89

vak kao stalna medna kapa toga društva („visoki ram"). Na polunastavak se, kao medište, stavljaju doneti izvrcani medišni nastavci, Snelgrova daska, pa na nju dosadašnje donje društvo sa svojim plodišnim nastavkom, Hanemanovom rešetkom i punim polunastavkom kao stalnom mednom kapom. Potom se košnica zatvara. Kad se na ovaj način oduzme med svim košnicama jedne palete, ona se objedinjuje i „zaključava" (videti Paletiranje). Tako se sve dovodi u redovno stanje bez potrebe za bilo kakvom naknadnom intervencijom. Promenom mesta gornjem i donjem društvu u ovom trenutku, odstranjena je mogućnost pojave nagona za rojenjem. Oslabljeno gornje društvo od kog su za bagremovu pašu oduzete sve izletnice i u kome stoga i nije bilo podsticaja za rojenjem, postavljeno je u donji položaj, gde će primiti sve izletnice jakog donjeg društva i tako se pojačati. U donjem društvu bi moglo doći do pojave nagona za rojenjem (da društvima nisu zamenjena mesta). Ono je veoma jako, jer je za bagremovu pašu dobilo sve izletnice gornjeg društva i jer je tokom bagremove paše silno razvilo svoje leglo. Zamenom mesta društvima i postavljanjem donjeg društva u gornji položaj, njemu su oduzete izletnice. To će ga oslabiti u dovoljnoj meri da se spreči nagon za rojenjem. Sva dalja briga u vezi sa nagonom za rojenjem sastoji se u tome da se kroz desetak dana od gornjeg društva (bivšeg donjeg) još jednom oduzmu izletnice preko leta na Snelgrovoj dasci. U protivnom bi, zbog izleganja pčela iz njegovog maksimalno razvijenog legla, opet moglo doći do pretrpanosti plodišta mladim pčelama. Umešnost rukovanja i obuzdavanja dvojne košnice podrazumeva da gornje društvo nikad ne sme biti previše jako i pretrpano pčelama, odnosno ne sme biti na granici razvoja nagona za rojenjem. Kad se održava na tom nivou, uvek je lako - samo jednostavnom zamenom mesta društvima - obuzdati i donje društvo, tj. oslabiti ga toliko da se u njemu spreči pojava nagona za rojenjem. Ako se donese odluka da se koristi i drugi bagrem, moguće je seobu obaviti pre ili posle oduzimanja medišnih nastavaka. Mehanizovani utovar i istovar i seoba sa otvorenim letima to dozvoljava bez ikakvih problema. Svake godine posle prvog oduzimanja izletnica od gornjeg društva (matica se tada lako pronalazi), zamenjuje se jedna matica u dvojnoj košnici. Prijem mladih matica je uglavnom dobar, zato što su, zbog oduzimanja izletnica, u društvu ostale samo mlade pčele. Medišno saće se u principu ne zamenjuje, osim ako se ošteti (npr. pri vrcanju meda, videti Vosak). Staro saće iz plodišnih ramova se postupno zamenjuje. Svake godine se dva rama s plodišnim saćem prebace u medište. Kad iz njih izađe svo leglo ili nakon vrcanja letnjeg meda, oni se odvajaju i daju na pretapanje. Na njihovo mesto u plodištu, ubacuju se ramovi sa satnim osnovama.

90


Posle bagremove paše pčelinjaci se sele na letnje paše kao što su lipa, suncokret, livadsko i ostalo poljsko cveće. Oduzimanje letnjeg meda obavlja se na isti način kao i oduzimanje bagremovog meda. Završni poslovi u godini obavljaju se jednostavno i blagovremeno, kako je to objašnjeno u odeljku Plodište LR. Posle letnje paše oduzimaju se medišni nastavci. Pri tome se u oba društva pun polunastavak stavlja ispod svogplodišnog nastavka tj. na podnjaču, odnosno na Snelgrovu dasku, i u oba društva se dodaje sredstvo protiv varoe. Polunastavak pun meda garantuje društvima dovoljnu količinu hrane za zimu. Postavljanje polunastavka ispod plodišnog nastavka inicira automatsko prenošenje meda u nastavak, što obezbeđuje pravilan raspored meda - iznad budućeg zimskog klubeta i oko njega. Ni najmanje ne treba sumnjati u dovoljnu količinu i pravilan raspored hrane koja se ostavlja za zimu, kako u donjem tako i u gornjem društvu.

Drugi bagrem Paša drugog bagrema može se koristiti ili u standardnoj dvojnoj opremi ili na način koji se poslednjih godina primenjuje na našem pčelinjaku. Postupak se sastoji u razdvajanju gornjeg i donjeg društva. Po završetku bagremove paše, medišni nastavci se oduzimaju i nose kući na vrcanje meda. Donja društva se sklanjaju, postavljaju na novu podnjaču (2, 2a), dobijaju svoj krov i takođe odnose kući (slika 56). Gornja društva se vraćaju na podnjaču dvojne košnice (1, la) i dodaju im se izvrcana prazna medišta (slika 57). Sve izletnice i donjeg i gornjeg društva ostaju u ovoj košnici, te je društvo u njoj izuzetno jako. Pošto je ovo društvo bivše gornje društvo (kome su oduzete izletnice za bagremovu pašu), nema opasnosti od nagona za rojenjem u njemu. Tako spremljene košnice sele se na drugi bagrem. Medni nastavci doneti kući idu na vrcanje u pčelarsku radionicu. Košnice koje su oformljene posle prvog bagrema od donjih društava, donete su kući. One su pune mladih pčela i spremne za dalji rad s njima. Najčešće se od njih opet obrazuju dvojna društva (slika 58) po pravilima neke od opisanih varijanata pčelarenja s pojedinačnim društvima. Donji deo društva dobija jedan nastavak s praznim saćem (3), mladu maticu, i svoj pun polunastavak meda (2a). Na Snelgrovu dasku s Ietom okrenutim pozadi, postavlja se puno plodište postojećeg društva sa svojom maticom (2) i praznim polunastavkom (3a). (Videti Pčelarenje sajednim društvom u košnici, varijanta tri ili četiri). Društva odneta na drugi bagrem po završenoj paši i po povratku kući, sređuju se na isti način kao i prethodno doneta društva. Mogu se postaviti kao dvojna ili se s njima može postupiti u skladu s planom o daljem pčelarenju.


Šematski prikaz Slika 56: Izmešteno donje društvo.

medište

medište

Šematski prikaz Slika 57: Društvo za drugi bagrem.

91

92


Šematski prikaz Slika 58: Donje društvo, razrojeno.

R o je n je

p č e l in jih

DRUŠTAVA

R

ojenje pčelinjih društava radi uvecanja broja košnica, isprobano je u praksi ovog pčelinjaka u mnogo varijanata. Najčešče su koriščene dve varijante:

• Rošfusova metoda rojenja bila je prva, najprihvatljivija, i ranijih godina najčešče koriščena metoda. U LR košnici obrazovani su Rošfusovi oplodnjaci s celim plodišnim ramovima. Nakon oplođnje matica, oplodnjaci su organizovani u rojeve i tokom leta su se razvijali u normalna društva (videti Matice, Proizvodnja rojeva Rošfusovim sistemom). • Druga metoda rojenja društava podrazumevala je da se u postoječem društvu s maticom, u gornjem nastavku, organizuju oplodnjaci koji se nakon oplodnje matica izdvajaju kao rojevi, odnosno nova društva.

Za oba načina rojenja trebalo je izdvojiti mnogo vremena. Pošto je na ovom pčelinjaku odlučujuči kriterijum za prihvatanje ili odbacivanje postupaka pri obavljanju bilo kog posla vreme koje za taj posao treba utrošiti, tražena su nova rešenja, prihvatljivija za veliki pčelinjak. Optimalno vreme za rojenje društava u pčelarskoj sezoni jeste jedva mesec dana, od kraja maja do početka suncokretove paše (oko 20. juna). Zbog toga je vreme najskuplji faktor u proizvodnji rojeva, tim pre što se u istom vremenskom periodu moraju obaviti i drugi, veliki i neizbežni poslovi: seobe, vrcanje, proizvodnja mladih matica i dr. Ako se pri tome uzme u obzir da je tokom tih mesec dana moguče izgubiti poneki radni dan zbog kiše ili drugih vremenskih nepogoda ili, možda, zbog neizostavnog odsustva pčelara, za razrojavanje ostaje malo vremena, bez obzira na to koja se metoda primenjenjuje (naročito ako njena primena zahteva traženje matica i rad s pojedinačnim ramovima).

94


Poslednje dve godine na našem pčelinjaku rojenje se obavlja tako da je vremenski faktor sveden na minimum i više nije odlučujuči. Bitno i odlučujuče postalo je raspolaganje potrebnom opremom i materijalom za razrojavanje. Ipak, svaki roj ima svoju cenu, jer rojevi zahtevaju žrtvovanje u materijalu i jačini društava od kojih se oni formiraju. Pojedini pčelari smatraju da najmanje koštaju rojevi obrazovani od više društava tako da se od svakog društva oduzme po jedan ram s Ieglom i pčelama. To nije tačno; za njihovo formiranje utroši se najviše vremena, a i utrošeni materijal (pčele, leglo) za tako oformljene rojeve najskuplji je. Pre pristupanja rojenju društava po bilo kojoj metodi, neophodno je do kraja bagremove paše obezbediti mlađe, kvalitetne, oplođene matice - bilo sopstvenom proizvodnjom, bilo kupovinom (videti Mntice). Na našem pčelinjaku danas se koristi nekoliko metoda rojenja koje, s malim izmenama, u svojoj osnovi imaju iste ili slične principe. Primenljive su u tehnologiji pčelarenja s pojedinačnim društvima i u tehnologiji pčelarenja s dvojnim dryštvima u LR košnici. Ove metode su iznete u odeljku Pčelarenje s jednim društvom u košnici, varijanta tri i četiri. Rojenje se obavlja u skladu s principima iznetim u odeljku Plodište LR.

Rojenje pojedinačnih društava S rojenjem se započinje nakon oduzimanja bagremovog meda i vračanja praznih tela košnicama (videti Pčelarenje s pojedinačnim društvima, varijanta tri). Na podnjaču košnice koja se roji postavlja se izvrcani nastavak s praznim sačem u kome če se ubuduče razvijati roj. U njega se, između satonoša, stavlja kavez s mladom, oplođenom maticom. Na nastavak se stavlja Hanemanova rešetka i plodišni polunastavak društva koji je uvek pun meda (oko 10 kg) i koji se nikad ne vrca. Odozgo se stavlja Snelgrova daska, zatim plodišni nastavak društva sa starom maticom i njenim leglom, i izvrcan medišni polunastavak. Na Snelgrovoj dasci pozadi, otvara se leto koje če nadalje koristiti mlade pčele gornjeg društva. Sve izletnice društva če ulaziti tamo gde su i navikle kroz leto na podnjači. Tako će roj dobiti sve pčele koje su se u trenutku razdvajanja našle u polunastavku i sve izletnice osnovnog društva. Sa svojom mladom maticom i desetak kg meda u punom polunastavku, predstavljaće solidan roj. Narednih dana na letu će biti gužve a pčele će biti uznemirene, na šta ne treba obraćati pažnju. Nakon 15-20 dana, u roju će već biti 4 -5 ramova legla. U tom periodu gornje društvo će se oporaviti, jer mu je prilikom rojenja ostalo svo leglo osnovnog društva koje je tada (posle bagremove paše) maksimalno razvijeno. Nakon razdvajanja, poželjno je da se gornje društvo prihra-

Rojenje pčelinjih društava

95

njuje 15-tak dana tako da se - zajedno sa unosom meda (obično od bagremca) - njegov prazan polunastavak popuni hranom. To je važno, jer če on ubuduče predstavljati mednu kapu u „visokom ramu" plodišta gornjeg društva. Na ovaj način dobijen je roj bez traženja stare matice pri čemu nijedan ram nije izvađen iz košnice. Time se postiže da pčelar sam, tokom jednog dana, može oformiti 100 do 200 rojeva, o čemu se ranije nije moglo ni sanjati.

Rojenje dvojnih društava Ova metoda omogučava lako rojenje dvojnih društava. Po završenoj bagremovoj paši (slika 59) iz medišta donjeg društva oduzimaju se medišni nastavci koji se nakon vrcanja meda vračaju prazni.

medište

medište

medište

Šematski prikaz Slika 59: Dvojna košnica pre rojenja. Donje društvo se izmešta na drugu podnjaču. Plodišni nastavak gornjeg društva (1), od koga su pre paše oduzete izletnice i usmerene u medište donjeg društva radi njegovog pojačanja za bagremovu pašu, stavlja se na podnjaču dvojne košnice (slika 60). Pošto su mu izletnice oduzete, u gornjem društvu

96


nema nagona za rojenjem. Na plodišni nastavak stavljaju se Hanemanova rešetka, pun polunastavak gornjeg društva (la) i dva izvrcana medišna nastavka. Sve izletnice ostaju u bivšem gornjem društvu i ono je sada - pojačano izletnicama - spremno da maksimalno iskoristi naredne paše (s drugog bagrema, livada ili bagremca).

medište

medište

Šematski prikaz Slika 60: Gonje društvo, medara. I pored oduzimanja izletnica (izmeštanjem na drugu podnjaču), bivše donje društvo je još uvek vrlo snažno. Ono se kroz nekoliko dana roji metodom rojenja pojedinačnih društava (slika 61). Na podnjaču se postavlja izvrcani nastavak s praznim sačem u kome će se ubuduće razvijati roj (3). Između satonoša dodaje se kavez s mladom, oplođenom maticom. Na nastavak se stavlja Hanemanova rešetka, plodišni polunastavak društva pun meda (2a), zatim Snelgrova daska, na nju plodišni nastavak društva sa starom maticom (2) i najzad, izvrcan medišni polunastavak (3a). Na Snelgrovoj dasci pozadi, otvara se leto koje će koristiti mlade pčele gornjeg društva. Sve izletnice društva će ulaziti kroz leto na podnjači. Tako će roj dobiti sve pčele koje su se u trenutku razdvajanja našle u polunastavku i sve izletnice društva. Nakon 15-20 dana, roj će imati 4-5 ramova legla.

Rojenje pčeiinjih društava

97

Šematski prikaz Slika 61: Donje društvo s rojem na podnjači. Gornje društvo se lako oporavlja, jer mu je prilikom rojenja ostalo svo leglo. Poželjno je da se gornje društvo prihranjuje 15-ak dana da bi se njegov prazan polunastavak popunio hranom (medna kapa u „visokom ramu" plodišta gornjeg društva). Na pčelinjaku su posle razrojavanja ostala dva društva, svako na svojoj podnjači (bivše donje i bivše gornje društvo), dobijen je novi roj, a društvo predviđeno za narednu pašu (bivše gornje društvo) nije oslabljeno, naprotiv, znatno je pojačano izletnicama oba društva i tako pripremljeno za maksimalan unos meda. Do kraja sezone, rojevi če se razviti u solidna društva. Sa njima se može postupati na različite načine, prema planu i potrebama pčelinjaka. Mogu ostati kao dvojna društva, mogu se izdvojiti kao posebna pojedinačna društva da bi se povečao broj košnica na pčelinjaku, mogu se koristiti za popunu godišnjih gubitaka, i najzad, mogu poslužiti kao višak rojeva ili društava za prodaju. Izneta metoda predstavlja nov način razrojavanja društava, koji do sada nije primenjivan u pčelarskoj praksi i o kome se u pčelarskoj literaturi do sada nije pisalo. Metoda je zasnovana na radu s nastavcima, bez vađenja ijednog rama iz košnice, i bez traženja matice, što omogučava visok učinak pčelara i visoku produktivnost.

P roizvodnja

matica

ulozi i značaju matice u pčelinjem društvu mnogo je rečeno i napisano, ali je u svemu najbitnija činjenica da je ona duša celog pčelinjeg društva. Kvalitet pčelinjeg društva zavisi od kvaliteta njegove matice. Samo najbolja matica može da da najbolje društvo, i obrnuto: loše društvo je posledica loše matice. To znači da je na pčelinjaku neophodno posvetiti posebnu pažnju obezbeđenju kvalitetnih matica, jer je to najbolji put i preduslov da se dođe do dobrih društava i dobrog pčelinjaka. Kvalitet matica zavisi od više faktora, među kojima su posebno značajni poreklo i starost matice. Opšteprihvaćen stav je da maticu treba zamenjivati u skladu s njenom istrošenošću. Iako zdrava matica može da živi i leže i 4-5 godina, ona daje najbolje leglo prve (eventualno i druge) godine života. Zato ne treba žaliti ni truda ni sredstava da u svim društvima na pčelinjaku uvek egzistiraju samo mlade matice. To je najbolja garancija da su matice na pčelinjaku, a samim tim i pčelinja društva, na zavidnom nivou. Pčelaru je veliko zadovoljstvo da sam organizuje proizvodnju matica za svoj pčelinjak. Odgajivanje i praćenje kvaliteta matica u toku njihovog aktivnog života, pruža pčelaru posebno zadovoljstvo. Obuka i rad na proizvodnji matica nisu komplikovani. Treba biti uporan, verovati u sebe i cilj će već prve godine biti ostvaren. Pčelari kojima vreme i tačnost u izvođenju radova u proizvodnji matica predstavljaju problem, mogu da kupe mlade matice ili zrele matičnjake od poznatih proizvođača matica.

O

100


Proizvodnja U svim varijantama tehnologije pčelarenja na našoj farmi, predviđena je redovna zamena starih matica mladim oplođenim maticama, kako u pojedinačnim tako i u dvojnim društvima. Godišnji period aktivnosti pčelinje zajednice suviše je kratak da bi se dopustila stagnacija u njenom razvoju i radu tokom mesec ili više dana, koliko bi trajalo izvođenje mlade matice u samom društvu. Nova matica se zato uvodi u pčelinje društvo potpuno oformljena. U tu svrhu se na našem pčelinjaku svake godine proizvode zreli matičnjaci, neoplođene i oplođene matice. Jedan broj matica se koristi za potrebe farme, a višak matica se prodaje. Naše opredeljenje da matice proizvodimo sami, zasniva se na dvema činjenicama: • zdrava mlada matica, proizvedena od poznatog i kvalitetnog materijala, predstavlja najbolje rešenje; • samo se tako sa sigurnošču može pravovremeno obezbediti potreban broj oplođenih mladih matica, u određenom trenutku spremnih za primenu po planiranoj tehnologiji pčelarenja. Mlade matice se proizvode u skladu s važečim principima u svetu, a njihova oplodnja se obavlja u posebnim oplodnjacima. Poslovi pripreme i proizvodnje matica mogu se svrstati u tri grupe: • obezbeđenje kvalitetnog materijala, odnosno larvica za presađivanje u veštačke matičnjake (matice-majke); • organizovanje odgojnih društava; • organizovanje oplodnjaka.

Matice-majke Mlade matice treba da potiču od odabranih, kvalitetnih, duže vreme posmatranih matica, tzv. matica-majki. Njihove larvice, stare nekoliko sati, presađuju se u veštačke matičnjake i daju se na dalju negu u odgojna društva. U proizvodnji matica izuzetno je važno organizovati proizvodnju tako da se sve oplođene matice istovremeno oduzimaju iz oplodnjaka i da se na njihovo mesto istog dana stavljaju novi, zreli matičnjaci. Da bi to bilo moguče, mlade, neoplođene matice treba da se legu iz matičnjaka u isto vreme. Takođe, i njihova oplodnja treba da se obavlja istih dana. To se može postiči samo ako su larvice koje se presađuju u veštačke matičnjake jednako stare. Da bi se ovaj uslov ispunio, matica-majka se izoluje, i sa leženjem ograničava

Proizvodnja matica

101

na jedan ram tokom 24 sata u tzv. izolatoru (slika 62). On ima dno i poklopac, a sa obe strane je ograničen Hanemanovom rešetkom.

Slika 62: Izolator. Ram koji se stavlja u izolator, a predviđen je za pripremu larvica za presađivanje, treba da se odabere od ramova u kojima je ranije več izvođeno leglo. Takođe, treba prethodno da bude neko vreme u pčelinjem društvu na poliranju čelija. Dan pre presađivanja, na posebne ramove sa četiri horizontalne daščice voskom se zalepe pripremljeni veštački matičnjaci. Na svaki ram stavlja se 30 veštačkih matičnjaka. Cetiri dana pre presađivanja larvica, u izolator se stavlja ispoliran ram i na ram se spušta matica-majka. Izolator se poklapa i stavlja u središnji deo legla u plodištu. Matica polaže jaja u čelije. Posle 24 sata, matica se pušta iz izolatora koji se ponovo zatvara i vrača u košnicu na svoje mesto. Naredna tri dana pčele neguju jajašca. Cetvrtog dana po puštanju matice u izolator, ram se vadi iz košnice i njegove larvice se koriste kao presad za veštačke matičnjake. Sve larvice u ovom ramu podjednako su stare, a najbolje su one koje su stare nekoliko sati. One tada plivaju na mleču i zajedno s njim lako se prenose u veštačke matičnjake. Iskusna osoba može za dva sata da obavi presađivanje larvica u 20-ak ramova.

102


Odgojna društva Zadatak odgojnih društava je da prihvate mlade, presađene larvice na odgajivanje i negu, sve do zatvaranja matičnjaka. Odgojna društva moraju biti posebnog kvaliteta i snage, moraju imati dosta mladih pčela, dosta meda i cvetnog praha. Samo takva društva mogu larvicama pružiti prvorazredno odgajivanje. Od dobro razvijenih larvica, hranjenih s puno mleča, izleči če se prvoklasne matice. Za pripremu odgojnih društava koriste se dvojne košnice. Nekoliko dana pre formiranja, pregledaju se društva na pčelinjaku određenom za proizvodnju matica, i izaberu se najbolja. Odabrana društva treba da su jaka, da imaju maksimalno razvijeno leglo i, što je vrlo važno, da imaju jedan do dva rama cvetnog praha. Određenog dana, gornjem društvu se oduzima matica. Snelgrova daska između društava zamenjuje se Hanemanovom rešetkom i oba društva spajaju se u jedno silno društvo. Oduzeta matica može da se koristi za druge potrebe pčelinjaka. Nakon devet dana, kad u gornjem društvu više nema uslova za izvlačenje prirodnih matičnjaka, pristupa se glavnom poslu. U donjem društvu pronađe se matica. Ram na kome se ona nalazi odvoji se na stranu. Ostatak donjeg društva izmesti se na posebnu podnjaču, privremeno se zatvori poklopnom daskom i zatim se pristupa sređivanju odgojnog društva. Na podnjaču bivše dvojne košnice stavlja se plodišni nastavak obezmatičenog gornjeg društva s njegovim zrelim, zatvorenim leglom. Pokidaju se prirodni matičnjaci (ako ih je bilo), a u sredini legla ostavi se prazno mesto za ram s veštačkim matičnjacima i sveže presađenim larvicama. Na nastavak se smešta njegov polunastavak s medom, pa zbeg sa hranilicom. Košnica se zatvara (slika 63). Nakon toga se prelazi na sređivanje izmeštenog donjeg društva. Sklanja se poklopna daska s plodišnog nastavka i s polovine njegovih plodišnih ramova stresu se mlade pčele ispred leta formiranog odgojnog društva. One če kroz leto uči u košnicu odgojnog društva. Pregledaju se ramovi plodišta izmeštenog donjeg društva, i pokidaju se matičnjaci, ako ih ima. U plodište se vrača ram sa maticom koji je na početku posla bio odvojen, i košnica se zatvara. Odgojno društvo je, znači, dobilo sve izletnice oba društva, sve mlade pčele gornjeg društva i pola mladih pčela donjeg društva. Na taj način je za negu larvica formirano vrlo snažno društvo sa mnogo mladih pčela, a jedine larvice koje se u njemu sada nalaze jesu larvice presađene u veštačke matičnjake. Na taj način se obezbeđuje izuzetno odgajivanje larvica i kvalitet matičnjaka, odnosno kvalitet budučih mladih matica.

Proizvodnja matica

103

Slika 63: Odgojno društvo. Odgojna društva se obrazuju u prepodnevnim časovima. Oko 11 h iz izolatora se vadi ram s larvicama matice-majke i iz njega se presade larvice u veštačke matičnjake (slika 64). Ramovi s presađenim larvicama stavljaju se u sredinu legla odgojnih društava, na za to ostavljena mesta. U narednom periodu, odgojna društva se svakodnevno hrane jednim do dva litra sirupa (najbolje od razređenog meda) - što zavisi od pašnih prilika koje vladaju u okruženju. Sledećih 10 dana odgojna društva se ne otvaraju. Desetog dana od presađivanja (odnosno 14 dana od zaleganja), iz odgojnog društva se oduzima ram sa zrelim matičnjacima (slike 65 i 66). Matičnjaci se pažljivo odvajaju od letvica i istog dana dodaju u pripremljene oplodnjake. Alternativno, matičnjaci se mogu oduzeti iz odgojnih društava sedmog dana od dana presađivanja, odnosno po zatvaranju matičnjaka. U tom slučaju, oni se u inkubatoru čuvaju sledeća tri dana na temperaturi 34 ±1° C (slika 67). Kao i u prvom postupku, zreli matičnjaci (ukupne starosti 14 dana) dodaju se oplodnjacima. U odgojna društva stavljaju se novi ramovi s presađenim larvicama, za drugu seriju matičnjaka. Posle druge serije, prekida se dalja proizvodnja sa ovim odgojnim društvima i organizuju se nova. Po završetku njihove funkcije, odgojna društva i izmeštena donja društva s maticom mogu se ponovo organizovati kao dvojna društva.

104


Slika 64: Presađivanje larvica.

Rošfusovi oplodnjaci Oplodnjaci su mala pčelinja društva. Njihova uloga je da prihvate zrele matičnjake iz kojih če se sledečeg dana izleči mlade matice. Tokom narednih 14 dana, one če se oploditi i početi da polažu jaja. Oplodnjaci treba da se formiraju od mladih pčela. Treba im dati pogaču da bi se obezbedila hrana malenom društvu i omogučilo stimulativno prihranjivanje. Opstanak oplodnjaka omogučava leglo koje svaka novooplođena matica zaleže pre nego što če iz oplodnjaka biti oduzeta. U pčelarstvu se koristi više vrsta oplodnjaka. Posebnu vrstu čine Rošfusovi oplodnjaci.

Proizvodnja matica

Slika 65: Ram s matičnjacima i pčelama.

Slika 66: Ram s matičnjacima

105

106


Slika 67: Inkubator. Originalna Rošfusova metoda predviđa formiranje oplodnjaka u LR košnici. Plodište društva sa maticom i leglom ne dira se, a iznad plodišta se formiraju oplodnjaci. Na plodište se postavlja tzv. Rošfusova Hanemanova rešetka (slika 68). Nju čini poklopna daska sa četiri uzdužna proreza. Svaki prorez je širok 25 mm i dugačak 420 mm. Na poklopnu dasku, iznad i ispod svakog proreza, prikucana je traka Hanemanove rešetke odgovarajuče širine i dužine. Tako su prorezi zatvoreni duplom Hanemanovom rešetkom. Između traka je prazan prostor od 10 mm (kolika je debljina poklopne daske). Na Rošfusovu rešetku stavlja se polunastavak LR košnice podeljen pregradnim daskama na četiri jednaka odeljka (slika 69). Pregradne daske moraju biti tako uglavljene da se pčele nikako ne mogu provlačiti između odeljaka. Svaki odeljak pregrađenog polunastavka nalazi se iznad jednog proreza u poklopnoj dasci (slika 70).

Proizvodnja matica

Slika 68: Rošfusova rešetka.

Slika 69: Rošfusov polunastavak,

107

108


Slika 70: Rošfusovi oplodnjaci. Na pregrađeni polunastavak stavlja se Rošfusova rešetka, pa drugi pregrađen polunastavak. Ređa se onoliko pregrađenih polunastavaka koliko pčele iz te košnice mogu da zaposednu. Znači, na plodište LR košnice, umesto medišta, stavlja se 3-4 polunastavka podeljenih u odeljke. U svaki odeljak staje po dva polurama. Nije obavezno, mada je poželjno, da jedan od njih bude s leglom. Ovo pretpostavlja da su ranije u plodište več dodati i potom zaleženi poluramovi. Svaki oformljen odeljak dobija svoje leto i predstavlja jedan oplodnjak kome se dodaje zreli matičnjak. Sve pčele, one iz plodišta i one u polunastavcima, međusobno komuniciraju kroz duple rešetke na prorezima. Tako se dogodi da u jednoj košnici istovremeno ima po nekoliko neoplođenih ili oplođenih matica koje se uzajamno podnose. Ovo je moguče zbog efekta duple Hanemanove rešetke.

Proizvodnja matica

109

Prednost Rošfusovih oplodnjaka je u tome što oplodnjak čija se matica nije oplodila ne propada, več postaje medišni deo košnice. Druga prednost je što se po završenoj proizvodnji matica - nakon uklanjanja pregrada i Rošfusovih rešetki i nakon sjedinjavanja legla - košnica vraća u stanje u kom je bila pre proizvodnje matica. Za organizovanje oplodnjaka po ovoj metodi mogu se koristiti i celi nastavci. U tom slučaju, sa zadnjim oplođenim maticama, u njima se mogu obrazovati novi rojevi. U početku rada sa Rošfusovim oplodnjacima, i na našoj farmi se radilo uz prisustvo matice u plodištu, ali procenat oplodnje mladih matica nije bio zadovoljavajući. Zato je iz plodišta isključena matica, a u svemu ostalom oplodnjaci su organizovani isto kao u originalnoj Rošfusovoj metodi. Očekivanja su ispunjena, procenat oplodnje je znatno povećan, te se i dalje tako radi. Najbolji rezultati u proizvodnji matica Rošfusovom metodom dobijaju se u košnicama koje su uvek postavljene u polunastavke (slika 71). U početku rada, društvo se obezmatiči. Svi poluramovi se podele u odeljke sa po dva polurama od kojih je jedan s leglom. U odeljcima ostaju pčele koje su se na poluramovima zatekle, a kasnije se one same podjednako raspodele po svim odeljcima. Od jedne košnice sa 5 polunastavaka dobije se 20 oplodnjaka.

Slika 71: Košnica s Rošfusovim oplodnjacima.

110


Nakon što se oplodnjaci organizuju, dodaju im se zreli matičnjaci. Svakih 14 dana iz oplodnjaka se oduzimaju oplođene matice i odmah obeležavaju (slika 72). Tamo gde oplodnja nije uspela, likvidira se neoplođena matica, a tom odeljku je poželjno dodati ram legla uzetog iz drugih oplodnjaka. Posle oduzimanja oplođenih matica, oplodnjacima se ponovo dodaju novi zreli matičnjaci.

Slika 72: Obeležavanje matica. Kada se proizvodnja matica završi, sve oplođene matice, osim jedne, oduzmu se i košnica se ponovo organizuje kao jedno društvo. Svi poluramovi se grupišu i rasporede prema svom sadržaju - obrazuju se plodište i medište - te se dobije košnica kakva je bila i pre organizovanja proizvodnje matica. Pri ovako organizovanoj proizvodnji, sem pregrada i Rošfusovih rešetki, nema nikakvog drugog balasta, odnosno viška upotrebljavanog materijala. Sve potiče iz tretirane košnice i po završenom poslu u nju se vrača. To je velika prednost ove metode, kako za manje, tako i za nešto veče pčelinjake. Svaki manji ili veči pčelinjak treba da ima dve ili tri ovako organizovane košnice koje mogu lako da se preorijentišu na proizvodnju matica i po završenoj proizvodnji jednostavno vrate u normalno stanje. Ako se obezbede zreli matičnjaci (na pčelinjaku ili kupovinom), uz male izdatke se blagovremeno može doči do mladih i kvalitetnih matica.

Proizvodnja matica

111

Proizvodnja rojeva Rošfusovim sistemom Korišćenjem Rošfusovog sistema proizvodnje matica u nastavcima s ramovima normalne veličine, rojevi se lako proizvode. Ako se u košnici sa dva nastavka kojoj je oduzeta matica, organizuju po četiri oplodnjaka u svakom nastavku, dobija se osam oplodnjaka sa po dva rama od kojih je jedan s leglom. Svaki oplodnjak dobija zreli matičnjak. Nakon 14 dana, od osam oplodnjaka oplođena matica se se dobije u pet (u proseku). Kad se uspeli oplodnjaci spoje s neuspelim i tako prošire, dobija se pet rojeva. Cetiri roja se ostavljaju u istoj košnici, a jedan se prenese na drugo mesto. Posle 10-15 dana svi rojevi će imati tri do četiri rama legla. Tada ih treba razdvojiti u posebne nastavke i proširiti. Na taj način, od jedne košnice dobijaju se četiri nova roja s mladim maticama i jedan roj koji brojno zamenjuje osnovnu košnicu iskorišćenu za rojenje.

Mali oplodnjaci U sistemu LR košnice konstruisani su i LR oplodnjaci, tzv. mali oplodnjaci (slika 73). Ovi oplodnjaci su pogodni za različite kombinacije jer su im mere usaglašene s merama LR rama.

Slika 73: Mali oplodnjak.

112


U LR oplodnjak mogu se smestiti tri mala rama, dimenzija 10x10 cm od kojih su jedan ili dva s leglom razne starosti i. jedan srmedom (slika 74). Svaki oplodnjak predstavlja pčelinje društvo u malom. Ovo potvrđuje činjenica da se matice u njima uspešno oplođuju i da je kvalitet oplođenih matica isti kao i onih koje su proizvedene Rošfusovim sistemom.

Slika 74: Mali oplodnjak u delovima. I pored velikog broja oplodnjaka postavljenih na jednom sparivalištu, ne dolazi do grabeži. To takođe potvrđuje da su ovakvi oplodnjaci celovita društva u malom, sposobna za samostalnu egzistenciju tokom sezone izvođenja matica. Prednost malih oplodnjaka je u tome što su pogodni za rad, a ipak zadovoljavaju svojom veličinom i povoljnom cenom. Na našem pčelinjaku sparivalište se postavlja u stacionaru, kod kuće, a oplodnjaci se formiraju od pčela sa spoljnjeg pčelinjaka, dovoljno udaljenog od sparivališta. Ako se tako radi, pčele se ne mogu vraćati u matične košnice, te oplodnjaci ostaju puni pčela, kako su i obrazovani, što je vrlo važno. Oplodnjaci se formiraju na sledeći način: Na spoljni pčelinjak donesu se sanduci za prenos pčela koji irnaju dobru ventilaciju, i točir za usmeravanje strešenih pčela u sanduke (slika 75). U košnici se pronađe i izdvoji matica. Za obrazovanje oplodnjaka koriste se mlade pčele. Kako se one uglavnom nalaze na leglu, oduzimanje pčela iz košnica za obrazovanje oplodnjaka obavlja se stresanjem pčela s plodišnih

Proizvodnja matica

113

Slika 75: Sanduk i točir. ramova. Jedna košnica daje oko 1,5 kg strešenih pčela, što je dovoljno da se oformi 16 oplodnjaka. Iz svake košnice izvade se i dva rama zatvorenog legla bez pčela, koji se donose kuči kad i sanduci sa strešenim pčelama. Za smeštaj i prenos pčela koriste se sanduci za paketne rojeve. U jedan sanduk staju pčele strešene sa 8 do 10 ramova. Nakon oduzimanja mladih pčela, matica se vrača u košnicu. Tokom sledečih 15 dana, društvo če se oporaviti i svrstati u red normalnih društava. Cim se sanduci sa pčelama donesu u stacionar, unose se u zamračenu prostoriju; pčele se sirupom dobro poprskaju preko ventilacione mreže poklopca i ostave tako do po podne. U međuvremenu, pripreme se oplodnjaci: zatvori se leto na njima i otvori ventilacija (okrugla rupa prečnika 30 mm sa žičanom mrežom prikucanom sa unutrašnje strane). U dvodelnu poklopnu dasku oplodnjaka več ranije su postavljene odgovarajuče pogače. Pripremljeni oplodnjaci se poređaju ispred pčelarske radionice. U svaki oplodnjak se stavi jedan mali ram s medom, sačuvan od prošle godine, i jedan s veštačkim sačem. U sredinu, između ova dva mala rama, kasnije če doči treči, s leglom. Ramiči s leglom pripremaju se od plodišnih ramova donetih sa spoljnjeg pčelinjaka. Iz LR rama oštrim toplim nožem iseče se sat s leglom. Zatim se sat vodoravno preseče na dva dela. Svaki deo se vertikalno preseče na četiri dela. Dobije se osam jednakih komada sača s leglom koji se lako i tačno postave u isto toliko praznih ramiča oplodnjaka. Da bi se privremeno učvrstio, svaki ramič se vertikalno po sredini obuhvati gumicom. Ona se lako postavlja i služi

114


dok pčele voskom ne zalepe saće za unutrašnje stranice ramića. Gumica će biti izgrižena i izbačena kroz leto. Dodato leglo značajno stabilizuje svaki oplodnjak i obezbeđuje mu kontinuiranu proizvodnju mladih pčela. Ramići s leglom se mogu obezbediti i u polunastavcima plodišta (slika 76).

Slika 76: Pripremanje malih ramova. Do oplodnjaka se donesu zreli matičnjaci i sanduk sa strešenim pčelama. Pčele se pomoću metlice poprskaju i orose mlakom vodom preko ventilacione mreže poklopca. Sanduk se podigne 10 do 15 cm od poda i lupne o pod da bi se pčele otkačile od poklopca i pale u sanduk. Poklopac se skloni i pčele ponovo malo poprskaju. Tako se, pomoću povremenog prskanja i lupkanja, pčele stalno drže u donjem delu sanduka i ne izleću iz njega.

Proizvodnja matica

115

Pčele se iz sanduka zahvataju plastičnom čašom od 200 gr (npr. od jogurta). U jedan oplodnjak stavlja se jedna čaša pčela. One se izruče u sredinu oplodnjaka, između postavljenih ramiča. Zatim se u oplodnjak dodaje treči ramič - sa isečenim leglom. Odozgo, u sredinu oplodnjaka, između ramiča, stavlja se zreo matičnjak. Oplodnjak se poklapa dvodelnom poklopnom daskom s pogačom, zatim mu se stavlja krov, i ponovo se unosi u zamračenu prostoriju. U zamračenoj prostoriji oplodnjaci ostaju naredna dva dana i noč. Ceo posao radi ekipa od 2-3 radnika koja za jedan dan može obrazovati 200-300 oplodnjaka. Nakon dva dana, uveče, oplodnjaci se iznose i postavljaju na mesta na kojima če stajati tokom cele sezone proizvodnje matica (slika 77). Između oplodnjaka se ostavlja razmak od oko 2 m (slika 78). Pred sumrak, odnosno kad pčele više ne izleču, otvaraju se leta na oplodnjacima a ventilacija se zatvara. Pčele se tokom noči smire i ujutro mirno izleču. Ako bi se leta otvorila dok pčele izleču, napravila bi se velika gužva iznad oplodnjaka i došlo bi do naletanja pčela. Neki bi oplodnjaci tako dobili previše pčela, dok bi drugi ostali poluprazni.

Slika 77: Postavljanje malih oplodnjaka.

116


Slika 78: Sparivalište s malim oplodnjacima. Svakih 14 dana pregledaju se oplodnjaci. Oplođene matice se oduzimaju i obeležavaju, a neoplođene, kojih bude vrlo malo, likvidiraju se. Zatim se svim oplodnjacima dodaju novi zreli matičnjaci, stari 14 dana. Pri svakoj reviziji, u jednu polovinu poklopne daske dodaje se nova pogača. Sledečih 14 dana, sve do naredne revizije, sparivalište se ne uznemirava. Po završetku proizvodnje matica, po 10 oplodnjaka se spaja u jedan polunastavak, i ostavlja mu se jedna matica. Zavisno od broja oplodnjaka, dobija se određen broj rojeva s kojima se dalje postupa prema planu pčelinjaka i želji pčelara.

V r c a n je

m ed a

rcanju meda se pristupa kada je med u košnici dovoljno sazreo, odnosno kada je količina vode u njemu otprilike 17%, što se tačno može utvrditi refraktometrom. U praksi se, međutim, stepen zrelosti najčešče ocenjuje običnim pregledom ramova sa medom. Smatra se da je med dovoljno zreo ako je oko 50-70% ćelija u ramovima zatvoreno voštanim poklopcima. Vrcanje meda na velikom pčelinjaku predstavlja fizički i organizaciono težak zadatak. Fizički, jer se radi sa velikim brojem teških nastavaka punih meda, a organizaciono jer je problematično obezbediti pogodne, higijenski ispravne prostorije za centrifugiranje, kao i higijensku manipulaciju medom. Na pčelarskoj farmi „Vener" davno je postavljen cilj: organizovati vrcanje meda tako da se ovaj komplikovan posao obavi za što kraće vreme, uz što manje korišćenja ljudske snage, sa minimalnim radom na terenu i uz obezbeđenje higijenskih uslova koji zadovoljavaju i najstrože standarde za rad sa životnim namirnicama. Ovaj cilj je ostvaren maksimalnim korišćenjem mehanizacije u svim fazama rada i centrifugiranjem meda kod kuće u pčelarskoj zgradi, koja je do detalja podešena za taj posao. Vrcanje meda se odvija u više faza:

V

• oduzimanje medišnih nastavaka iz košnica; • vraćanje praznih nastavaka; • transport mednih nastavaka; • centrifugiranje meda; • homogenizacija i prečišćavanje izvrcanog meda i njegovo stokiranje.

118


Oduzimanje medišnih nastavaka Prva faza vrcanja meda je oduzimanje medišnih nastavaka iz košnica. Odluka o mestu na kome će se ova faza odvijati nije uslovljena tehnološkim ograničenjima; ona se donosi prema trenutnoj proceni i sve varijante su podjednako moguće i lako izvodljive. Ipak, prva faza se najčešće odvija na samom terenu medobranja, pogotovo ako se paša i dalje nastavlja. Ako je, pak, paša na terenu prestala, košnice se najčešće pune vraćaju na svoje stacionarno mesto, gde se potom oduzimaju medišni nastavci. Takođe, često se dešava da se jedna paša završava a na drugom terenu odmah počinje druga (slučaj lipe i suncokreta). U tom slučaju se pčelinjak prvo preseli na drugu pašu da se ne bi izgubio nijedan dan od druge paše i tek tamo se oduzimaju medišni nastavci (slika 79).

Slika 79: Pčelinjak dvojnih košnica pre oduzimanja medišnih nastavaka. Težina košnica punih meda za seobu nije ograničavajući faktor, jer se košnice ne utovaruju i istovaruju ručno već potpuno mehanizovano - autokranom. Takođe, ni visina košnica sa više medišnih nastavaka nije problem, jer se brzo i jednostavno rešava produžavanjem šipki za stezanje paleta (videti Seoba). Medišni nastavci se pre oduzimanja moraju potpuno osloboditi od pčela. Pčele se mogu isterati na više načina: pomoću hemijskih sredstava, pomoću bežalice, pomoću struje jakog vazduha i dr. Kao hemijsko sredstvo, u ovu svrhu se koristi benzaldehid (veštačko bademovo ulje) ili fenol (karbolna kiselina). Na otvorenu košnicu se, u tom slučaju, stavi drveni okvir sa razapetim platnom koje je poprskano npr. benzaldehidom. Posle nekoliko minuta, zbog jakog i za njih neprijatnog mirisa, pčele

Vrcanje meda

119

napuštaju nastavak i povlače se u donji deo košnice, a medište se, oslobođeno od pčela, skida. Drugi način je postavljanje bežalica ispod medišta (slika 80). Pčele se tokom nekoliko časova kroz otvore u bežalici povuku u donje nastavke ka matici. Otvori su tako napravljeni da pčele ne mogu da se vrate u suprotnom smeru.

Slika 80: Bežalica. Savremeni način koji se najčešče koristi za odstranjivanje pčela iz medišnih nastavaka, jeste izduvavanje pomoču specijalnog motornog izduvača - ventilatora. Kod nas se to radi sa malim leđnim eksplozivnim motorom koji se u vočarstvu koristi za zaprašivanje vočaka, a ovde za stvaranje struje vazduha. Da bi se pčele izbacile izduvavanjem, nastavak sa medom i pčelama se, svojom čeonom ili zadnjom stranom, postavi na limeni krov susedne košnice. Između ramova se pomoču ventilatora ubacuje jaka struja vazduha, kojom se pčele lako izbacuju ispred košnica, odakle se vrlo brzo preko leta vračaju u svoju košnicu (slika 81). Postupak se ponavlja i sa druge strane nastavka (nastavak se, pošto stoji na limu, lako obrne za 180° oko svoje vertikalne ose). Tako se za vrlo kratko vreme izbace sve pčele iz jednog medišta.

120


Slika 81: Izduvavanje pčela motornim izduvačem. Na ovom poslu obično rade dva radnika - jedan otvara košnicu, skida medne nastavke i ponovo zatvara košnicu; drugi izduvava pčele, stavlja nastavke oslobođene od pčela na mednu paletu postavljenu iza košnica i odmah ih pokriva specijalnim krovovima (slika 82). Na mednu paletu staju četiri nastavka u jednom nivou. Obično se stavlja po pet nivoa, što ukupno čini 20 mednih nastavaka na jednoj paleti.

Vraćanje praznih nastavaka Prazni nastavci se vračaju na košnice (ako je potrebno vračati ih) istovremeno sa oduzimanjem punih medišnih nastavaka ili kasnije predveče. Ukoliko na farmi ima rezervnih nastavaka sa očiščenim praznim sačem ili onih koji nisu sveže vrcani pa u njima nema tragova meda ili mirisa na med, oni se još pre početka oduzimanja medišnih nastavaka kamionom prebace na pčelinjak. Palete s praznim sačem istovare se neposredno iza reda paleta sa pčelama. Skidaju se puni medni nastavci, a na njihovo mesto odmah se dodaje potreban broj

Vrcanje meda

121

Slika 82: Medišni nastavci na mednoj paleti. praznih. Ako starih nastavaka nema, sveže izvrcani nastavci ne smeju se dodavati odmah, sem ako još uvek ima paše. Ako je unos meda prestao, nastavci se, radi sprečavanja grabeži, dodaju tek predveče, pred samu noć. Tokom noći, pčele očiste dodato saće od ostataka meda i potpuno se smire. Medne palete se pritegnu šipkama i utovare autokranom u kamion (slika 83). Pritegnu se šipke na paletama sa pčelama, proveri se još jednom da li su se sve pčele smirile, i tek tada se bezbedno napušta pčelinjak.

Transport mednih nastavaka Još dok se nastavci skidaju sa košnica, svaki red skinutih nastavaka pokriva se specijalnim krovovima donetim za tu svrhu, čime se smanjuje opasnost od grabeži, odnosno umanjuje napad pčela na medne nastavke. Tokom transporta do mesta vrcanja ovi krovovi štite med od prašine, kiše ili nekih drugih mogućih zagađenja tokom puta. Medne palete se pričvrste šipkama po principu pčelinjih paleta. Kamion prilazi sasvim do paleta i one se autokranom, bez ikakvog

122


Slika 83: Utovar mednih paleta na kamion. fizičkog napora, utovare na kamion. Po dolasku kuči, palete sa medom se opet autokranom istovare ispred same pčelarske zgrade (slika 84) odakle se električnim viljuškarom (slika 85) odnose u prvo, prihvatno, odeljenje gde se ređaju jedna na drugu. Na isti način se donose medne palete i sa ostalih pčelinjaka koji su u vreme paše postavljeni na nekoliko lokacija. Uveče se u radionicu u kojoj se obavlja centrifugiranje i koja se u toku noči greje, viljuškarom unosi toliko paleta sa nastavcima koliko se u toku jednog dana može izvrcati.

Centrifugiranje Pošto se med u saču van košnica prilično brzo ohladi i kao takav teže izbacuje iz sača (i uopšte se sa njim teže manipuliše), pre početka posla i sve do njegovog završetka, med se omekšava zagrevanjem. To se obavlja zagrevanjem prostorija u kojima se odvija vrcanje kao i opreme kojom se med dalje zbrinjava. Za zagrevanje se koristi centralno grejanje zgrade. Iz sistema centralnog grejanja, preko bojlera, obezbeđuje se i topla voda neophodna tokom celog procesa centrifugiranja meda.

Vrcanje meda

Slika 84: Istovar mednih paleta ispred radionice.

Slika 85: Prenos mednih paleta viljuškarom.

123

124


Posao centrifugiranja meda počinje ujutro, otklapanjem omekšalih voštanih poklopaca sa sača. To se radi pomoču električnog otklapača (slika 86), pored koga je, nadohvat ruke, postavljena paleta sa punim nastavcima. Zbog neravnina na saču, neki delovi sača i nakon prolaska rama kroz otklapač ostaju neotklopljeni, te je potrebno zaostale poklopce ručno ukloniti. Jedan pomočni radnik radi na otklapaču, drugi ručno dorađuje otklapanje sača, a treči opslužuje centrifuge.

Slika 86: Električni otklapač. Otklopljeni ramovi se kolicima doguraju do centrifuge (slika 87) i slažu u njen koš u koji staje 40 ramova (slika 88). Za to se koriste dve električne radijalne mašine. Za pogon centrifuge koristi se električni motor od 1,5 KW uz odgovarajuče remenice u zavisnosti od konstrukcionog broja okretaja motora, spojene klinastim kaišem.

Vrcanje meda

125

Slika 87: Kolica i centrifuga. Kada se centrifuga napuni, uključuje se motor za okretanje koša. Ukupno centrifugiranje traje dvadesetak minuta. Centrifuga je podešena tako da je u početku broj okretaja koša mali. U suprotnom bi došlo do lomljenja sača usled velike centrifugalne sile uslovljene velikom težinom meda u njemu. Iako je u početku broj okretaja centrifuge mali, največi deo meda ipak se izbaci iz sača baš u toj fazi. Da bi se iz sača izbacio i ostatak meda, mora se povečati brzina okretanja koša. Broj okretaja koša se postepeno povečava i pri završnom centrifugiranju koje traje 7 do 8 minuta, i iznosi 260 obrta u minuti. Brzina okretanja koša se povečava automatski zbog smanjenja težine meda u saču, i to na sledeči način: ceo koš sa ramovima i sa svojih stotinak kilograma tereta, postavljen je na kuglični ležaj i spiralnu oprugu u koju ulazi donji kraj vertikalne osovine koja nosi ceo koš. Pun koš svojom težinom pritiska oprugu

126


Slika 88: Radijalna centrifuga. i ona je stisnuta. Centrifugiranjem meda koš se postepeno oslobađa tereta, opruga se rasterečuje i ispruža nagore, koš se podiže i time povećava odnos frikcionog točka koji se nalazi na gornjem kraju vertikalne osovine koša. Tako se menja odnos frikcionih točkova i automatski povećava brzina okretanja koša. Kad se saće oslobodi glavnine meda, neće se više lomiti, iako je brzina okretanja koša znatno povećana. Obe centrifuge naizmenično opslužuje jedan radnik - dok jednu centrifugu prazni i puni, druga centrifuga se okreće.

Prečišćavanje meda i manipulacija medom Izvrcani med iz centrifuge (slika 89, šematski prikaz) kroz cev slobodnim padom ističe u kazan sa duplim zidovima, tzv. duplikator (slika 90), smešten u suterenu ispod radionice. Zapremina duplikatora je 1 m3 i u njega staje 1400 kg meda. Kroz dvostruki zid kazana, iz centralnog grejanja, sve vreme dok traje vrcanje teče topla voda koja održava temperaturu meda u kazanu na oko

Vrcanje meda

127

45° C. S obzirom na to da se med greje samo preko zidova kazana, radi izjednačavanja temperature kroz celu masu meda, u kazan je postavljena velika mešalica u obliku latiničnog slova „U". Ona visi u kazanu preko zavarene srednje osovine, koja dobija pogon sa svog gornjeg dela, preko motora čija je jačina svega 250 W, a prenos 80:1. Broj okretaja mešalice je mali, oko 6 -7 u minuti, ali je to ipak dovoljno da temperatura meda u kazanu bude izjednačena.

Slika 89: Prikaz toka meda. Kazan je sa unutrašnje strane emajliran, mešalica takođe, što potpuno zadovoljava higijenske uslove za rad sa životnim namirnicama. Donji deo kazana je ovalan, te iz njega lako iscuri i zadnja kap meda.

128


Slika 90: Duplikator. Med se ne filtrira jer za to nema potrebe. Največi deo primesa - delovi voštanih poklopaca, cvetni prah, krilca i nožice pčela, same isplivavaju na površinu meda u kazanu. Pošto mešalica lagano radi, ove primese se sakupljaju uz osovinu mešalice u vidu viskozne mase kružnog oblika, poluprečnika 40-50 cm. U ovoj masi još uvek ima malo meda, koji se od primesa odvaja ceđenjem kroz veliko sito prečnika 60 cm. Sito se postavi na dve letve preko gornjeg dela kazana. Nekoliko puta tokom dana sakupljene primese se velikom kutlačom ubacuju u sito. Med se cedi direktno u kazan. Obično sutradan, isceđeni ostatak se izruči u kazan za topljenje voska, a prazno i očiščeno sito ponovo vrati na svoje mesto.

Vrcanje meda

129

Kad se kazan napuni i med očisti od primesa, uključuje se pumpa za med (slika 91) i preko gumenog creva kazan se prazni. Pražnjenje kazana traje manje od jednog sata. Pumpa je od prohroma te je pogodna je za rad sa životnim namirnicama. Za pogon pumpe služi električni motor od 4 KW, sa 2850 obrtaja. Med se prebacuje ili u sudove u kojima če biti stokiran (burad od 300 kg, kante za med od 50 kg), ili direktno u rezervoare za med iz kojih se kasnije pakuje za maloprodaju. Ovi rezervoari se nalaze iznad komore za dekristalizaciju i ima ih tri. Svaki od njih ima, kao i kazan duplikator, zapreminu od 1 m3 i u njega može da stane 1400 kg meda.

Slika 91 : Pumpa za med. Posle par dana odležavanja, med se izbistri te se odmah može točiti u manje sudove za prodaju, teglice, kantice i sl. (videti Dekristalizacija). Svaki put pre upotrebe i odmah posle upotrebe, operu se jakim šmrkom tople vode svi delovi opreme koji dolaze u dodir sa medom: centrifuge, gumena creva, pumpa za med, kazan, prazni sudovi i rezervoari.

130


Koristeći medne palete, kamion sa autokranom, viljuškar, električni otklapač, radijalne centrifuge, zagrevanje, homogenizaciju i prečišćavanje meda u duplikatoru, prebacivanje meda pumpom, rad u velikim, svetlim i higijenskim prostorijama - pčelar ostvaruje visok nivo tehnologije vrcanja meda. Jedini težak posao u procesu vrcanja meda koji iziskuje fizičku snagu, jeste skidanje medišnih nastavaka sa košnica i njihovo spuštanje na mednu paletu postavljenu odmah iza košnica. Sve ostalo je mehanizovano.

D e k r is t a l iz a c ija

m ed a

košnici, med se nalazi u polutečnom stanju. Izvrcani med, međutim, ranije ili kasnije kristališe, menja konzistenciju i postaje prilično čvrst, što je posledica izdvajanja sitnijih ili krupnijih kristala u njemu. Kristalizacija je prirodan proces koji teče brže ili sporije zavisno od vrste meda, odnosno od njegovog sastava. Glavni sastojci meda su monosaharidi: glukoza - grožđani šečer, i fruktoza - voćni šećer, koji su u različitim vrstama meda procentualno različito zastupljeni. Pošto glukoza brže kristališe od fruktoze, to će i med s većim procentom glukoze brže kristalisati, i obrnuto. Na primer: livadski med koji sadrži veći procenat glukoze, posle vrcanja brzo kristališe; bagremov med, koji sadrži veći procenat fruktoze, ne kristališe i po nekoliko godina. Kristalizacija je za pčelara neprijatan proces jer otežava, ili sasvim onemogućava, manipulaciju s medom. Dekristalizacija, tj. vraćanje meda u polutečno stanje, obavlja se zagrevanjem meda na temperaturi od oko 40° C, najviše 50° C. To je vrlo delikatan posao koji zahteva stručnost i odgovornost, jer se pregrevanjem meda za vreme dekristalizacije - bilo zbog primene nestručnog postupka, ili zbog upotrebe neodgovarajuće opreme - i najbolji med može oštetiti. Pregrevanjem meda se ne uništavaju samo njegovi najvredniji sastojci, već se u medu stvara materija hidroksimetilfurfurol (HMF) koji je štetan i za čoveka i za pčele. Zbog toga se pri analiziranju kvaliteta meda obavezno utvrđuju prisustvo i količina HMF-a. Med koji sadrži veći procenat HMF-a, klasifikuje se kao neispravan. Organoleptički, takav med ima drugačiju boju i ukus (potamneo je i ima ukus karamele).

U

132


Ispravan postupak prilikom dekristalizacije meda teško je sprovesti, naročito ako se čvrsto ukristalisani med nalazi u velikim buradima ili kantama. Tada deo meda koji se nalazi uz zidove suda pri zagrevanju u procesu dekristalizacije dugo trpi nepoželjnu, visoku temperaturu, jer nema načina da se mešanjem temperatura meda po celoj masi ujednači. Manje količine meda zagrevaju se na različite načine. Primer najlošijeg, mada u praksi najčešče koriščenog načina dekristalizacije, jeste da se kanta sa ukristalisanim medom stavi u veči sud s vodom, npr. u oraniju, koja se zagreva loženjem vatre ispod suda. S obzirom na to da je sud izložen direktnoj vatri, teško je kontrolisati temperaturu vode u njemu, pa samim tim i temperaturu meda. Voda obično počinje da vri, što je več dovoljno da se naruši kvalitet meda. Dekristalizacija se kvalitetnije izvodi ako se kanta s medom stavi u sanduk napravljen od nekog izolacionog materijala (npr. stiropora) i duže zagreva preko izvora umerene toplote (npr. odgovarajuče sijalice ili sl.). Med u teglama praktično se zagreva tako što se tegle stave u sud s vodom koja se umereno greje na nižoj temperaturi, ali zato u dužem vremenskom trajanju (slika 92). Sud je snabdeven termostatom koji održava potrebnu temperaturu vode.

Slika 92: Dekristalizacija meda u teglama.


133

Navedenim postupcima nije moguce dekristalisati vecu količinu meda, npr. nekoliko tona. Zbog toga, kao i zbog imperativa da se pri dekristalizaciji očuva kvalitet meda, rešavanju ovog problema na našoj farmi prišli smo sa izuzetnom pažnjom. Uspeh nije izostao. Rešenje izneto u daljem izlaganju, primenjujemo već godinama, a postignut cilj opravdava početna, prilično velika ulaganja. Na našoj farmi, dekristalizacija meda se odvija u dve faze: • u prvoj fazi se lagano zagrevaju sudovi s kristalisanim medom u komori za dekristalizaciju, do tačke omekšavanja meda (toliko da se med može izručiti iz sudova); • u drugoj fazi obavlja se fina, tj. potpuna dekristalizacija zagrevanjem u specijalnom kazanu.

Oprema Opremu za dekristalizaciju čine: • viljuškar za prenos paleta s kristalisanim medom u buradima ili kantama; • komora s kaloriferom za laganu dekristalizaciju; • kazan duplikator za finu dekristalizaciju; • pumpa za prebacivanje dekristalisanog meda iz kazana u rezervoare za med; • rezervoari za dekristalisani med. Komora za dekristalizaciju (površine 2,8x2,8 m) nalazi se u okviru pčelarske zgrade. Horizontalnom pregradom postavljenom na visini od 2,2 m, komora je podeljena na dve prostorije: gornju, koja je manja, i donju, veću. Ako treba, veza između ove dve prostorije može se uspostaviti kroz otvor u pregradi, koji je tokom prve faze dekristalizacije zatvoren poklopcem da bi se smanjio prostor koji se zagreva (štedi se gorivo za zagrevanje). Otvaranjem poklopca može se zagrevati i gornji deo komore. Zidovi komore su obloženi izolacionim materijalom i hrastovim lamperijama. Uza zid donje prostorije (slika 93) postavljen je sud u obliku valova. Na zidu iznad valova smešten je kalorifer od 12 000 Kcal za grejanje prostorije, koji toplotu dobija iz sistema centralnog grejanja zgrade. U slobodan prostor komore mogu da stanu ili četiri palete poređane u jednom nivou - ako je med u buradima od 300 kg ili osam paleta u dva nivoa - ukoliko je med u kantama od 50 kg. U oba slučaja, u jednom ciklusu može se zagrejati oko 3 1 meda, što za sledeću operaciju - za finu dekristalizaciju, obezbeđuje dve ture od po 1400 kg meda.

134


Slika 93: Donji deo komore za dekristalizaciju meda. U prostoru iznad pregrade smeštena su tri rezervoara za med, svaki zapremine od 1 m3, odnosno kapaciteta od 1400 kg meda. Ovi rezervoari služe za prijem dekristalisanog meda, a takođe i izvrcanog (videti Vrcanje meda), i iz njih se med dalje distribuira. Nisu međusobno povezani, te se u njima mogu držati tri različite vrste meda. Rezervoari su postavljeni iznad pregrade u komori zbog racionalnog koriščenja prostora, zbog mogučnosti omekšavanja dekristalisanog meda laganim zagrevanjem (npr. zimi), i koriščenja slobodnog pada za točenje meda u sitniju ambalažu pri njegovoj distribuciji.


135

Kazan u kome se obavlja fina dekristalizacija meda, tzv. duplikator, smešten je u suterenu zgrade, ispod komore za dekristalizaciju. To je isti kazan koji se pri vrcanju koristi za prihvatanje i prečiščavanje meda. Zapremina kazana je usklađena sa zapreminom jednog rezervoara za med (1 m3, odnosno oko 1400 kg meda). Kazan ima dvostruki zid kroz koji iz centralnog grejanja cirkuliše topla voda temperature oko 50° C. Med se greje preko zidova kazana. Da bi se temperatura meda po celoj njegovoj masi brže i potpunije izjednačila, u kazanu se nalazi mešalica. Broj obrtaja mešalice je mali, oko 6 -7 obrta u minuti, ali je dovoljan da se ovaj cilj postigne (videti Vrcanje meda).

Postupak Dekristalizacija se obavlja na sledeči način: U skladištu meda, sudovi s kristalisanim medom prebacuju se na medne palete i električnim viljuškarom (slika 94) prenose se iz skladišta u donji deo komore za dekristalizaciju (slika 95). Pošto se komora napuni, uključi se kalorifer.

Slika 94: Prevoz kanti s medom viljuškarom.

136


Slika 95: Viljuškar s kantama u komori. Vazduh se zagreva na 50° C. Time počinje prva faza dekristalizacije, u kojoj se med lagano zagreva dok ne omekša toliko da se lako može izručiti iz sudova. Prva faza obično traje od 24 do 36 sati (dan i noč ili dve noći i dan) što zavisi od godišnjeg doba, tj. od početne temperature meda, stepena kristalizacije i veličine sudova. Omekšali med izručuje se u valov (u prvoj turi 1400 kg), odakle kroz široku cev slobodnim padom ide u kazan duplikator (slika 96, šematski prikaz toka meda). U njemu se, laganim zagrevanjem u trajanju od 5 do 6 sati, uz stalno mešanje i na temperaturi od 45° C, maksimalno 50° C, odvija druga faza dekristalizacije - fina i potpuna dekristalizacija. I u jednoj i u drugoj fazi dekristalizacije stalno se kontroliše temperatura. Konstrukcija opreme je takva da se temperatura u obe faze blago i sporo menja, te nije moguće da se neželjeno i nekontrolisano poveća iznad dozvoljene. Dalji postupak je isti kao i pri vrcanju meda. Dekristalisani med se pumpom, preko gumenog creva prečnika 30 mm, prebacuje iz duplikatora u rezervoare za med. Količina od 1400 kg meda prebaci se za manje od jednog sata. Time je završen proces dekristalizacije (slika 96). Med se ostavi da miruje u rezervoarima dva-tri dana i nakon toga može se pakovati u sitniju ambalažu.


137

Slika 96: Tok meda, skica. Uz komoru, u nivou njenog donjeg dela, postavljeno je odeljenje za pakovanje meda. U njega iz svakog rezervoara za med vodi po jedna cev sa slavinom na kraju (slika 97). Ispod cevi je vaga za merenje. Kada se slavina na cevi otvori, med se toči u tegle slobodnim padom. Za doziranje meda u mala pakovanja koristi se dozirka (slika 98). Na dekristalizaciji meda radi samo jedan radnik. Dok u drugoj fazi traje fina dekristalizacija, radnik ima vremena da opere ispražnjene kante ili burad. Za to se koristi šmrk tople vode iz bojlera od 180 1, koji se greje preko sistema centralnog grejanja zgrade. Oprani sudovi se dobro osuše, zatvore se i ostavljaju na stranu do sledeće upotrebe. Prilikom pranja sudova, šmrkom tople vode operu se i rezervoari za med i tako pripreme za prijem dekristalisanog meda. Takođe, po završenoj drugoj fazi, dok je kazan još topao, šmrkom tople vode opere se njegova unutrašnjost i sva voda pumpom i kroz crevo izbaci se u kanalizaciju.

138


Slika 97: Odeljenje za točenje meda. Ovakvom dekristalizacijom ostvaruje se: • potpuno očuvan kvalitet meda - kontrolom temperature u svim fazama zagrevanja; • higijenski tretman meda - manipulacijom meda putem slobodnog pada ili putem pumpe; • minimalan fizički rad - koristi se samo pri istovaru omekšalog meda iz sudova u valov; • higijensko održavanje sudova i cevi kroz koje ide med - pranjem tekučom toplom vodom; • mogučnost naknadnog blagog zagrevanja meda u rezervoarima - da bi se lakše točio u sitniju ambalažu (što je važno pri večim isporukama međa, naročito u zimskim uslovima).


Slika 98: Dozirka za mala pakovanja.

139

G rabež

n a p č e lin ja k u

rabež na pčelinjaku nije samo neprijatna pojava, več je i opasna. Ukoliko se ne primeti na vreme može da se proširi na više košnica, pa i na ceo pčelinjak, i da izazove velike štete. To je dovoljan razlog da se opasnost od grabeži uvek ima u vidu i da se, shodno tome, postupci pčelara s pčelama i medom usklade s pravilima ispravnog ponašanja u radu s njima. Grabež na pčelinjaku je uvek rezultat nesmotrenog rukovanja pčelara: s medom, s ramovima u kojima ima ostataka meda posle vrcanja, ili sa sirupom pri prihranjivanju. Prisustvo slabih društava na pčelinjaku ili društava bez matice, pospešuje pojavu grabeži, pogotovo u bespašnim periodima godine. Zaustavljanje i likvidiranje grabeži u košnici, može se obaviti na više načina. Jedan od njih je da se napadnuta košnica ukloni sa svog mesta, odnese s pčelinjaka i smesti u neku prostoriju, a na njeno mesto postavi prazna košnica. Leta okolnih košnica se suze. Kroz kratko vreme, za nepun sat, napad prestaje. Sledečeg dana uklonjena košnica se pregleda i utvrdi se razlog grabeži. Najčešče je uzrok loše društvo koje se teško može oporaviti, te je najbolje likvidirati ga. Ukoliko se utvrdi da je društvo dobro, košnicu treba posle 2-3 dana vratiti na pčelinjak i postaviti je na novo mesto. Ukoliko grabež zahvati više košnica, isti postupak primenjuje se na svim košnicama. Kada se ispravno ponašanje pčelara u radu s pčelama i košnicama prihvati kao obavezno i kada se ustali, razloga za grabež neče biti. Kod nas nema grabeži, iako je baš u bespašnom periodu, u mrtvoj sezoni, na pčelinjaku prisutan veliki broj košnica na kojima se obavljaju pregledi, sređuju društva, ponekad i dohranjuju. Sve se to čini pažljivo, što ranije ujutro i predveče. Košnice se ne otvaraju ako za to ne postoji važan razlog, pogotovo ako su vremenske prilike loše. Ako je, bez obzira na nepogodne uslove, neophodno raditi na otvorenim košnicama, prvo se obavi pregled dve ili tri košnice na

G

142


jednom kraju, zatim dve ili tri na drugom kraju pčelinjaka, i tako naizmenično. Dok se na jednom kraju pčelinjaka radi, na drugom kraju pčele se umire i do grabeži ne dolazi. Jaka i ispravna društva i sama se dobro brane i odbijaju sve pokušaje napada i ulaska stranih pčela u njihovu košnicu. Naše košnice imaju dodatnu odbranu od grabeži. Snabdevene su duplom, rešetkastom podnjačom, visine 5 cm koja zajedno sa standardnom podnjačom obrazuje prostor dubine oko 7 cm (slika 99). U ovom prostoru, čak i ako su društva slabija, uvek ima pčela stražarica koje zaustavljaju i likvidiraju svaku tuđicu izviđačicu i tako več u prvim pokušajima sprečavaju početak grabeži. Isto tako, u ovom međuprostoru se razblažuju i gube mirisi iz unutrašnjosti košnice koji, naročito u bespašnom periodu, izazivaju napadačko raspoloženje drugih društava. Držanje samo jakih društava na pčelinjaku i korišćenje duple podnjače, uz neophodnu opreznost u postupcima s medom i pčelama, doprinose da i na velikim pčelinjacima, kao što je naš, nema skoro nikakvih problema s pojavom grabeži.

Slika 99: Rešetkasta podnjača.

P r ih r a n jiv a n je PČELINJIH DRUŠTAVA

rihranjivanje pčelinjih društava obavlja se iz dva razloga: da se dopuni zimnica u košnici (ako je potrebno), i da se društvo i matica podstaknu na jači razvoj legla, odnosno, da se u određenom periodu godine podstakne brži razvoj društva. U pčelinjem društvu, prihranjivanje pokreče njegovu sveobuhvatnu aktivnost pošto se stvara raspoloženje kao pri unosu nektara s paše. Poslednjih godina noviji naučni stavovi obezvređuju stimulativno prihranjivanje tvrdnjom da su društva - iako u jesen bolje razvijena zbog podsticajnog hranjenja - u proleće jednaka sa onima koja msu hranjena. Najbolja hrana za pčele je kvalitetan med. U nedostatku meda ili zbog njegove cene, umesto meda, pčelama se za prihranjivanje dodaje šećer i to: kao pogača, sirup, i ređe, kao suvi šećer u kristalu. Na manjim pčelinjacima često se koriste pogače od 1 kg koje se krajem zime stavljaju u košnice odozgo, iznad klubeta, na satonoše. Davanje pogača društvima korisno je ako u košnicama nema dovoljno hrane; uz to, deluju stimulativno na zaleganje matice. Podsticajno prihranjivanje na našem pčelinjaku, godinama je obavljano takođe dodavanjem pogača, ali u tzv. ram-hranilicama (slika 100). To su hranilice veličine i oblika rama bez satonoše, zatvorenog prikovanim lesonitom sa obe veće strane. U ram-hranilicu staje oko 3 kg pogače. U početku, pogače su spravljane od mlevenog šećera (slika 101) sa sirupom koji je invertovan kiselinom, a kasnije enzimima. Jednu pogaču pčelinje društvo utroši za tridesetak dana.

P

144


Slika 100: Ram-hranilica. Pojedini pčelari osporavaju efekat prihranjivanja pogačom i smatraju da trud i trošenje pčela na preradu šećera dobrim delom poništava korist koju stimulativno prihranjivanje donosi. Ovo je verovatno samo delimično tačno. Ono što je kod nas smanjilo primenu pogače jeste vreme koje se gubi na punjenje ram-hranilica, na njihovo dodavanje društvima, na oduzimanje praznih ram-hranilica i vraćanje ramova na mesta izvađenih hranilica. Naš stav je da je najbolje i najkorisnije da se društvima još krajem leta obezbedi dovoljna količina zimnice. Takva društva će u proleće pravovremeno zasnovati leglo. Pojava suviše ranoglegla može da bude neprijatna i bolje je da ono počne nešto kasnije. Stoga se kod nas stimulativno prihranjivanje obavlja (ako ga uopšte ima) tek početkom marta kad su i sama društva već uveliko počela da razvijaju leglo. Najjednostavnija i najefikasnija zamena za med jeste sirup od čistog šećera koji se spravlja u različitim odnosima šećera i vode, od 1:2 do 2:1, najčešće 1:1, zavisno od svrhe prihranjivanja i godišnjeg doba u kom se sirup daje pčelama.


145

Slika 101: Mlin za šećer i mešalica. Poslednjih godina se na našem pčelinjaku za stimulaciju matice i dopunu zimnice koristi plodišni polunastavak koji je tokom cele pčelarske sezone pun hrane koju čine med i sirup. U plodištu, ram polunastavka predstavlja produženi deo plodišnog rama (videti Plodište LR) i zajedno s njim čini „visoki ram" plodišta. Ram plodišnog nastavka popunjava se leglom, a ram polunastavka medom. On predstavlja jaku mednu kapu tog zamišljenog „visokog rama" plodišta. Stavljanjem polunastavka iznad ili ispod plodišnog nastavka, u različitim periodima godine, menja se uloga polunastavka u pčelinjem društvu. Promenom mesta polunastavka (koji je pokretna medna kapa „visokog rama" plodišta) menja se položaj meda u odnosu na leglo i time utiče na rad i život pčelinjeg društva.

Automatsko prolećno prihranjivanje Oko 1. aprila, promenom mesta tela u plodištu u društvu se inicira prolećno automatsko prihranjivanje. Plodišni nastavak se okreče za 180° C i stavlja na podnjaču. Na njega se stavlja Hanemanova rešetka, pa plodišni polunastavak

146


koji je tokom zime bio na podnjači. Oslobađajuči prostor za leglo koje se u ovom periodu godine uveliko razvija, pčele će početi da prenose med (preostao od zimske potrošnje) iz plodišnih ramova u polunastavak. One će u polunastavak prenositi i med iz (sada) prednjih đelova ramova, udaljavajući ga od leta. Tako se u polunastavku stvaraju medne kape iznad legla - u „visokom ramu" plodišta. Promenom mesta u plodištu, polunastavak je odigrao značajnu ulogu: • u podsticajnom prolećnom prihranjivanju; • u proširenju legla, jer se u njega izmešta med iz plodišnih ramova i matici oslobađa prostor za intenzivno leženje.

Dopunsko prihranjivanje Dohranjivanje društava sirupom korisno je u proleće, pre postavljanja medišta i pre bagremove paše. Društva smeštaju dođati sirup u polunastavak. U njemu ima nešto meda, bilo onog koji je preostao nakon zimske potrošnje, bilo onog prenetog iz plodišnih ramova. Prolećnom dopunom polunastavka sirupom, postiže se trostruko dejstvo: • obezbeđuje se da sav bagremov med od početka unosa bude smeštan u medište kao višak hrane, a ne u plodište kao dopuna hrane; • u polunastavku se stvaraju jake medne kape za aktivnu sezonu (maj-juli). U normalnim godinama, tokom leta, taj med iz polunastavka (medne kape u „visokom ramu") neće biti potrošen na ishranu društva, već će ostati kao zaliha hrane koja pruža sigurnost pčelinjem društvu; • društvu se obezbeđuje pun polunastavak koji će krajem sezone, ponovnom promenom mesta, odigrati važnu ulogu u jesenjem automatskom prihranjivanju.

Automatsko jesenje prihranjivanje Krajem leta, ponovnom zamenom mesta tela u plodištu u društvu se inicira jesenje automatsko prihranjivanje. Kada se posle oduzimanja medišta s letnjim medom pun polunastavak stavi na podnjaču, pčele odmah počinju da prenose med iz njega u plodišne ramove. Za to postoje dva razloga: • pčele ne trpe med ispod legla; • društvo je ostalo bez neophodnih (po svom instinktu) mednih kapa iznad legla. Prenosom meda pčele će ih ponovo formirati, ali sada na pogodnom mestu za ovo doba godine, u plodišnom nastavku, u ramovima iznad i oko legla, odnosno u blizini budućeg zimskog klubeta.


147

I ovo prenošenje meda (isto kao i prolećno) deluje stimulativno na društvo i maticu. Matica se stimuliše na produženo leženje te se za zimu obezbeđuje dobro društvo s mladim i kvalitetnim pčelama. Svi navedeni efekti postižu se jednostavnom zamenom mesta punog polunastavka i nastavka u plodištu - što nije veliki posao - a deluje na društvo u vreme koje je optimalno kako za podsticajno prihranjivanje tako i za stvaranje zimnice u plodišnom nastavku u kome će društvo zimovati, što pčelinjem društvu obezbeđuje sigurno prezimljavanje. Ovde treba podvući da nikad nema uslova da se mešavina meda i sirupa iz polunastavka prenese u medište, jer pčele jednom stvorenu zalihu meda u vidu mednih kapa u polunastavku („visoki ram"), nikad ne prenose u medišne ramove. Pčele nikad neće ogoleti svoje plodište da bi popunile medište. Naprotiv, u medište smeštaju samo višak meda, pošto su prvo obezbedile zalihu hrane u plodištu.

ZlMOVANJE PČELINJIH DRUŠTAVA

našim klimatskim uslovima, zima je najkritičniji period za opstanak pčelinjaka (slika 102). Ipak, pčele najčešće ne stradaju od hladnoće već iz drugih razloga koji zimi dolaze do izražaja. Katastrofalni gubici pčelinjih društava od 50% i više, događaju se uglavnom iz tri razloga:

U

• nedostatka hrane i, još češće, neodgovarajućeg rasporeda hrane u košnici, odnosno zbog gubitka kontakta pčelinjeg klubeta s hranom; • dejstva varoe koja napada društva tokom cele sezone, ali se posledice njenog delovanja osećaju tek tokom zime; • bolesti nozeme koja potajno deluje tokom jeseni i zime, a čiji se učinak ispoljava tek u proleće kada mnoga društva slabe i propadaju. Odgovornost za velike gubitke na pčelinjaku, snosi pčelar koji je dužan da blagovremeno zapazi i spreči ove pojave. Njegovo neznanje i nedovoljna opreznost dolaze do punog izražaja tokom pripreme pčelinjaka za zimu. Slaba društva, neodgovarajuće prihranjivanje u jesen, loša hrana (npr. medljikovac), kasno otkrivanje bolesti ili nedovoljna efikasnost u njihovom lečenju i dr., direktno utiču na povećanje zimskih gubitaka pčelinjih društava.

Hrana Za bezbedno prezimljavanje i rani prolećni razvoj, pčelinjem društvu treba 20-ak kg kvalitetne hrane - meda, cvetnog praha i (eventualno) šećernog sirupa.

150


Slika 102: Pčelinjak zimi. Međutim, od istog značaja za prezimljavanje pčelinjih društava, a možda i večeg, jeste pravilan raspored hrane u košnici, pogotovo ako društva zimuju na dva nastavka. Nastavak pun meda iznad klubeta tokom zime ne garantuje pčelinjem društvu sigurno prezimljavanje. Naprotiv, to može da navede pčelara na pogrešan zaključak da su društva dobro pripremljena za zimu. Sta može da se desi? Krajem leta i u jesen društvo je uglavnom u donjem nastavku u kome se takođe nalaze leglo i malo hrane. Giavnina hrane nalazi se u gornjem nastavku. Tokom kasne jeseni, na mestu gde je bilo poslednje leglo, formira se zimsko pčelinje klube. Hrana koja se nalazi u donjem nastavku največim delom se potroši još tokom prve polovine zime. Pčele s klubetom tada treba da pređu u gornji nastavak. U jakim i dugim zimama, razmak između donjeg i gornjeg nastavka nepremostiv je za pčele, one ostaju u donjem nastavku, i bez hrane uginu. Isto to se događa i krajem zime ukoliko još ima nešto hrane u donjem telu, pa matica novo leglo zasnuje u njemu, u sredini klubeta. Ako kasnije dođe do zahlađenja, pčele se koncentrišu oko legla, potroše hranu koja se nalazi u blizini, izgube kontakt s gornjim nastavkom u kome je med, ostanu bez hrane i stradaju, iako je gornji nastavak pun meda.


151

Sledi zaključak da če prezimljavanje biti sigurno ako se zimsko klube s maticom nalazi u telu u kome je glavnina meda. Ako iz bilo kog razloga položaj meda i klubeta nije takav, još u septembru treba u sredinu nastavka s najviše meda prebaciti 2-3 rama s leglom za kojim če u taj nastavak preči i glavnina klubeta. Radi sigurnog kontakta pčela sa hranom, pčelari često uzimljavaju društva samo na jednom nastavku. U njemu se krajem jeseni nalazi ostatak legla i sva hrana za zimu. U tom slučaju, posle smanjenja legla, društva se moraju dohraniti sirupom. Rešenje ovih problema koje se poslednjih godina primenjuje na našim pčelinjacima, izneto je u odeljcima Prihranjivanje i Plodište LR. Zasnovano je na ulozi punog polunastavka u plodištu koji se krajem leta stavlja na podnjaču, što odmah izazove pčelinje društvo da počne da prenosi med u plodišni nastavak. Tokom jeseni, pčele prenesu glavninu meda u plodišne ramove, iznad legla, produbljujuči več postoječe medne kape. Ovaj proces se odvija polako. Kako se čelije sača oslobađaju od legla, pčele ih popunjavaju medom. Klube, koje se formira na mestu poslednjeg legla, biče u najbližem kontaktu s mednim kapama koje početkom zime zauzimaju čak više od polovine ramova. Tada se ne može desiti da pčele stradaju zbog udaljenosti hrane od klubeta ili od ranog legla. Ovo rešenje je najjednostavnije i najbrže - samo treba promeniti mesta nastavka i punog polunastavka u plodištu. Radi se s nastavcima, ne s ramovima, a postižu se i druge prednosti navedene u pomenutim odeljcima. Zahvaljujuči dubokim mednim kapama u plodišnom nastavku uz koje pčele zimuju, hrane ima dovoljno, a medne kape nisu presečene razmakom između nastavka i polunastavka, te je izbegnuta opasnost do koje takva presečenost može dovesti.

Varoa Ako se pčelinja društva blagovremeno i potpuno ne zaštite od varoe, tokom zime dolazi do velike štete. Ukoliko veči broj parazita prezimi u društvima, što se dešava kad se zakasni s tretmanom protiv varoe ili se tretman ne uradi dovoljno efikasno, to se odražava na prolečni razvoj društava. Tokom sledečeg leta, varoa se razmnožava u velikom broju i tada je kasno da se društva do sledeče zime oporave. Zato nakon prve serije tretiranja treba dopunski tretirati društva nekim drugim sredstvom i zatim obaviti kontrolu efikasnosti tretmana. Mora se postiči to da se broj živih krpelja u društvima pred zimu svede na najmanju moguču meru. Samo tako je obezbeđeno dobro zimovanje, snažan prolečni razvoj društava i dobra naredna godina.

152


Nozema Vrlo rasprostranjena bolest na pčelinjacima jeste nozema. Tokom leta ona se povlači i ostaje nezapažena, zavaravajuči pčelara o stepenu infekcije. Tokom jeseni, pogotovo u slabim društvima i društvima s nedovoljno kvalitetnom hranom, nozema počinje da se širi i da slabi društva. Tokom zime i proleča dejstvo se pojačava, i poneko društvo toliko oslabi da nestane. Najbolja odbrana od nozeme je obezbeđivanje dobrih društava za jesen i zimu, snabdevenih kvalitetnom i zdravom hranom. Društva ne treba iscrpljivati kasnim prihranjivanjem i preradom sirupa. Košnice treba da stoje na sunčanim i suvim položajima izloženim blagom strujanju vazduha. Vlažan teren i vazduh izrazito pogoduju širenju nozeme. Ako postoji sumnja da se nozema na pčelinjaku proširila, društvima treba pred jesen sa sirupom dodati lek fumagilin.

Uzimljavanje Tokom zime ne treba posebno brinuti o stanju društava u košnici, ako su zazimljena dobra društva i ukoliko su u jesen obezbeđeni dobri spoljni uslovi za prezimljavanje. Prilikom uzimljavanja treba poštovati dobro poznata pravila: • postaviti pčelinjak na sunčano mesto; • košnice postaviti tako da leta ne budu okrenuta ka severnoj strani; • pčelinjak ne sme biti postavljen na vetrometini i treba ga zaštititi od jačeg strujanja vazduha; • nije dobro da pčelinjak bude postavljen na vlažnom terenu, niti u neposrednoj blizini večih vodenih površina; • postaviti košnice tako da budu malo nagnute napred, da bi se vlaga s podnjače slivala van košnice i da u proleče pčele mogu same da ih očiste; • na čeonoj strani, na gornjem delu košnice, načiniti mali otvor za izlaz vlažnog vazduha da se u košnicama ne bi kondenzovala vlaga. U nastavljačama obično i nema vlage, jer u njima uvek postoji mali otvor kroz koji vlaga odlazi, te u proleče u njima nema vlažnih i buđavih ramova sa sačem; • obratiti pažnju na to da društva budu pošteđena od bilo kakvog uznemiravanja (od stoke, vozila, miševa i dr.);


153

• ukoliko košnice zaveje sneg, ne treba ga čistiti i time uznemiravati pčele. Sneg štiti košnice od vetra i preteranog hlađenja. Kroz sloj snega na letu, pčele dobijaju dovoljno vazduha za disanje. Važno je da se na letu, povrh snega, ne uhvati pokorica leda koja bi mogla da zatvori pristup vazduha u košnicu. Ukoliko do toga dođe, s leta treba ukloniti pokoricu i sneg; • podrazumeva se da treba povremeno obilaziti pčelinjak i nadzirati održavanje spoljnih uslova pčelinjaka.

PČELINJE BOLESTI

voje mišljenje i stavove o ulozi pčelara u borbi s pčelinjim bolestima, izneo sam na pčelarskom savetovanju o zdravstvenoj zaštiti pčela održanom 1997. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Ovde ču izneti samo nekoliko zapažanja iz sopstvene prakse po ovom pitanju. Varoa je još opasnija za opstanak pčelinjih društava nego što su pčelari u početku pretpostavljali. U borbi protiv nje, godinama je vrlo efikasna bila pravovremeno sprovedena zaštita društava pomoću leka fluvalinata (uglavnom klartana). Danas je varoa postala imuna na dejstvo fluvalinata, tako da je njegova primena neefikasna. Prava zamena za fluvalinat još nije nađena. Na tržište se vraćaju sredstva na bazi amitraza. Poslednjih godina, pčelari Vrbasa u borbi protiv varoe primenjuju aerosol u češkoj verziji sa specijalnim raspršivačem (staje oko 300 evra) i kompresorom, i veoma su zadovoljni učinkom. Tretman društava obavlja se u decembru ili januaru; temperatura vazduha za vreme tretmana može biti i nekoliko stepeni ispod nule. Zaštita od varoe na našim pčelinjacima obavlja se na sledeći način: Posle oduzimanja letnjeg meda krajem jula, u košnice se stavljaju letvice s nekim lekom (ne na bazi amitraza). Kada leglo sasvim nestane, društva se zamagljuju aerosolom. Aerosol se uduvava u košnicu 30 sekundi, s kompresorom pod pritiskom 3 do 3,5 bara. Ovakva zaštita obavljena je ove godine kod nas (5. januara 2004) na temperaturi od -7° C i na snegu. Na 60 društava utrošeno je 5 ml mitaka rastvorenog u 300 ml industrijskog acetona (voda bi se mrzla). Delovanje je bilo izvrsno. Smatra se da jednokratno zimsko tretiranje aerosolom obezbeđuje dovoljnu zaštitu pčelinjih društava od varoe, tako da će se ubuduće ona obavljati i bez prethodnog tretiranja drugim sredstvom.

S

156


Nozema je podmukla i stalno prisutna bolest, te na nju treba obratiti posebnu pažnju. Ona tiho deluje, pa se šteta koju izaziva dugo ne primečuje. Zato je važno na vreme otkriti njeno prisustvo i preduzeti mere za ozdravljenje društava. Napredni pčelari u Nemačkoj na svojim pčelinjacima koriste mikroskope koji uvečavaju 300 do 400 puta. Svako društvo redovno se pregleda i nozema se stalno drži pod kontrolom. Cena mikroskopa je prihvatljiva i otprilike je jednaka ceni jednog pčelinjeg društva i godišnjeg prinosa meda koji bi se dobio od tog društva. Ovog proleča i mi smo nabavili mikroskop za našu farmu (slika 103). Za lečenje nozeme postoje brojna uputstva, a ovde treba istači da je u borbi s nozemom, pored ostalog, izuzetno važna i redovna zamena plodišnog sača. Krečno leglo se obično javlja tokom proleča. Ukoliko su uslovi nepovoljni po pčelinje društvo, bolest može da se aktivira i usred leta. Slede dva primera iz naše prakse.

Slika 103: Mikroskop.

Pčelinje bolesti

157

Prvi put se to desilo na suncokretovoj paši kada smo postavili nekoliko paleta s košnicama pored uvratina, uz sam suncokret. Tamo gde mašina u setvi nije počela odmah da ispušta seme, ostala su čista mesta širine jedne sejalice i dužine nekoliko metara. Mislili smo da je to odlično mesto za smeštaj po jedne palete, što smo i učinili. Okružene suncokretom, košnice su bile izložene vlazi i u njihovoj okolini nije bilo strujanja vazduha. Drugi slučaj zabeležili smo nakon rojenja, posle bagremove paše. Košnice sa rojevima privremeno smo spustili bez podmetača i bez paleta na asfalt nekoriščene okretnice u šumi. Narednih dana bilo je kišno vreme, rojevi su i dalje ostali na istom mestu, a košnice su odozdo navukle vlagu. Posle izvesnog vremena u oba slučaja na poletaljkama je bilo mnogo izbačenih belih mumija od krečnog legla. U oba primera vlaga i odsustvo vazdušnog strujanja stvorili su povoljne uslove za razvoj plesni i pojavu krečnog legla. Ovi slučajevi upozoravaju da je za zdravlje pčelinjih društava veoma važna mikroklima u najbližem okruženju košnica, te se o tome pri postavljanju košnica uvek mora voditi računa.

S m e r n ic e u r a d u I POSTIGNUTI REZULTATI

Produktivnost Produktivnost u profesionalnom pčelarstvu izuzetno je važna iz dva razloga: • Prvo, s obzirom na specifičnost posla, teško je obezbediti radnike za rad na pčelinjaku. Ubodi pčela, a još više preterani strah od uboda, odbijaju radnike te se pogodan čovek za rad s pčelama vrlo teško nalazi. Svaki profesionalni pčelar oseča taj problem. Kad pčelinjak usred sezone ostane bez radnika, sav posao pada na vlasnika pčelinjaka koji često nije u stanju da ga sam obavi. • Drugi razlog je da u aktivnoj pčelarskoj sezoni (od aprila do jula) važni poslovi sustižu jedan drugi. Svako duže zadržavanje na jednom poslu ide na račun obavljanja drugog, npr: seoba, vrcanje, rojenje, zamena i proizvodnja matica. Seoba ne može da čeka, vrcanje meda takođe, jer če početi naredna paša, pogotovo ako se paše preklapaju. Oduzimanje oplođenih matica pri proizvodnji matica ne može da čeka, jer če sledeče neoplođene matice izači iz pripremljenih matičnjaka. U istom periodu izvodi se i rojenje, te je jasno zašto je produktivnost veoma značajna. Ukoliko se ovi poslovi obavljaju po tehnologiji koja zahteva veliki utrošak vremena (traženje matica, rad s pojedinačnim ramovima, itd.), od nekih poslova na velikim pčelinjacima mora se odustati. Najčešče se odustaje od onih poslova, kao što je npr. rojenje, čije neizvođenje ne utiče štetno na rad društava. Međutim, pčelinjak tako ostaje bez novih rojeva ili se rojenje izvodi u malom obimu. Jasno je, onda, koliko su značajni dobar plan, prihvatljiva tehnologija, odgovarajuča oprema i visoka produktivnost stručnog rada na pčelinjaku.

160


Savremenost u opremi pčelinjaka U cilju dobre organizacije posla na našoj farmi, uvedena je savremena oprema koja omogućava primenu savremenih metoda pčelarenja: 1. Odabrana je LR košnica koja je ocenjena kao najpogodnija u profesionalnom pčelarenju, jer omogućava sprovođenje različitih tehnologija pčelarenja, zavisno od postavljenih zahteva. 2. Uveden je rad s nastavkom, a ne s ramom, što predstavlja jedan od glavnih uslova za postizanje visoke produktivnosti i potrebne brzine obavljanja poslova na pčelinjaku. 3. Paletiran je ceo pčelinjak što je u pčelarskom svetu retkost, a omogućava laku pripremu i transport košnica i opreme. 4. Farma je organizovana kao seleći pčelinjak. Seoba se obavlja sa dva kamiona od 7 tona, svaki sa autokranom od 2,5 tone. Uz korišćenje paleta i autokrana, utovar i istovar košnica prestali su da budu najteže operacije u pčelarstvu. Seobu obavlja šofer kamiona i jedan stručni radnik, pčelar, bez fizičkog rada. Takođe, više nije potrebno obavljati niz drugih poslova neophodnih u ranijem načinu seobe. 5. Vrcanje meda organizovano je s radijalnim električnim centrifugama, sa električnim otklapačem saća, sa automatskim prihvatanjem meda u veliki sud preko cevi (korišćenjem prirodnog pada), s prirodnim taloženjem primesa i istakanjem meda (jednodnevno izvrcanog) iz prihvatnog suda u rezervoare za med pumpom (sa električnim pogonom). 6. Transport sudova s medom obavlja se električnim viljuškarom; dekristalizacija meda odvija se u toplotnoj komori (zagrevanje toplim vazduhom) kapaciteta 3 tone, a fina dekristalizacija u kazanu duplikatoru (zagrevanje trafo uljem); transport otopljenog meda u rezervoare za med obavlja se pumpom kapaciteta 1400 kg/h. 7. Zaštita voska od moljaca sprovodi se u komori u koju može da stane 1000 nastavaka s ramovima i saćem. 8. Stolarska radionica u kojoj su napravljene košnice za ceo pčelinjak, zadovoljava sve potrebe pčelinjaka i omogućava vansezonsko dopunsko zapošljavanje radne snage.

Originalnost u tehnologiji pčelarenja U borbi za produktivnost, na pčelinjaku su uvedene sledeće originalne metode u tehnologiji pčelarenja:

Smernice u radu i postignuti rezultati

161

1. Dvojno pčelarenje. Primenom metode dvojnog pčelarenja jednostavnim i lako izvodljivim postupcima, pravovremeno se dolazi do snažnih i jakih društava za pašu, posebno ranu, kao što je bagremova paša. Uz to, ova metoda na najsigurniji način lako i efikasno sprečava prirodno rojenje jakih društava. Međutim, ova tehnologija zahteva visoku mehanizovanost pčelinjaka i veče stručno znanje pčelara. 2. Pčelarenje pojedinačnim društvima. Ovo je nova metoda zasnovana na principima iznetim u odeljku Plodište LR, a u knjizi je predstavljena u više varijanata. Bazira se na efektima „visokog rama" u plodištu kao načinu za lako i efikasno deblokiranje legla i na uticaju promene mesta punog polunastavka u plodištu na život i rad pčelinjeg društva (stimulativno, automatsko prihranjivanje u jesen i u proleće, automatsko prihranjivanje radi obezbeđenja zimnice na pravom mestu u odnosu na klube). 3. Rojenje pčelinjih društava na nov i jednostavan način. Rojenje se obavlja lako, bez traženja matice i uz visoku produktivnost (rad s nastavkom, a ne s ramovima). 4. Zamena matica. Dodavanje mladih, oplođenih matica rojevima na nov način, kao i zamena starih matica mladim, oplođenim maticama, obavlja se bez zastoja u razvoju i bez ometanja u radu društava. Naprotiv, društva se pojačavaju za pašu i sigurno se sprečava nagon za prirodnim rojenjem.

Prioriteti na pčelinjaku 1. Rentabilnost, uspešno finansijsko poslovanje. 2. Produktivnost - faktor vreme. 3. Mlade matice - uvek u društvima. 4. Primena principa iz odeljka Plodište LR kod pojedinačnih i dvojnih društava. 5. Nova metoda rojenja, dodavanja i zamene matica. 6. Paletiranje, autokran i viljuškar.

Uslovi za postizanje uspeha 1. Pozitivni klimatsko-pašni uslovi. 2. Znanje pčelara i praksa. 3. Zdravstveno stanje pčelinjaka. 4. Pravovremeno izvođenje radova.

K r a tk e p r e p o r u k e POČETNICIMA

Pristup košnici • Pre početka pčelarenja koje treba da vam pruža zadovoljstvo u uspehu i jednostavnost u radu, odaberite odgovarajuci tip košnice. Ako je vaš izbor LR košnica, ući ćete u najveću i najpriznatiju pčelarsku „partiju" na svetu. • Nabavite pčelarski šešir, pčelarsku bluzu sa šeširom, pčelarske rukavice, dobru dimilicu i pčelarski nož. Kada prilazite košnici, nemojte se ustručavati da obučete pčelarsku bluzu s kapom i da navučete pčelarske rukavice. • Dobro raspalite dimilicu tako da daje obilan dim. • Pre otvaranja košnice, ubacite kroz leto dva ili tri dima. Ovo će u priličnoj meri umiriti pčele, posebno stražarice u blizini leta. • Sve postupke na pčelinjaku obavljajte bez lupkanja i drmanja oko košnica. • Ne stavljajte grubo dimilicu ili drugi alat na susednu košnicu, jer će se pčele u njoj uznemiriti i pre nego što je otvorite.

164


Rad sa otvorenom košnicom • Kad otkrivate košnicu, pažljivo skinite krov. • Skinite poklopnu dasku. Njenim uklanjanjem otvarate košnicu i omogućavate izlazak pčela po čitavoj gornjoj površini košnice. Za početnika, taj postupak je najkritičniji jer se pčele pri neopreznom ponašanju već tada uznemire do te mere da nasrnu na pčelara. Uklanjanje poklopne daske (ili zbega) obavite na sledeći način: U levoj ruci držite dimilicu, u desnoj pčelarski nož. U desnom zadnjem uglu košnice, između poklopne daske i nastavka, zavucite vrh pčelarskog noža u dubinu od 1-2 cm. Ukoliko ide teže, odnosno, ako je daska jače propolisom zalepljena za nastavak, odložite za trenutak dimilicu, postavljeni nož prihvatite levom rukom, desnom ga malo udarite od pozadi i gurnite ga napred da bi ušao 1 -2 cm u procep između poklopne daske i nastavka. Ponovo levom rukom prihvatite dimilicu, a desnom zabodeni nož. Vrh dimilice postavite odmah pored noža, kraj noža pritisnite nadole (na vagu) tako da se poklopna daska odlepi od nastavka i malo podigne (slika 104). Kroz taj otvor odmah ubacite jedan do dva dima iz dimilice. Nož pomerite malo dublje i ponovo ubacite jedan do dva dima. Cilj je da nijedna pčela ne izleti iz košnice, a da prethodno nije obuhvaćena dimom i na taj način umirena. Držeći dimilicu i dalje u levoj ruci a nož u desnoj, sasvim podignite poklopnu dasku i polako nadimite celu površinu otvorene košnice. Sve pčele koje su se nalazile iznad satonoša a ispod poklopne daske, treba da se - bežeći od dima - povuku dole, među ramove sa saćem. Za trenutak ostavite dimilicu i, držeći poklopnu dasku u levoj ruci, dlanom desne ruke lupnite malo poklopnu dasku sa strane da bi pčele koje se na njoj nalaze otpale u košnicu. Potom poklopnu dasku uklonite na stranu. Budite oprezni, na dasci ne treba da ostane nijedna pčela, jer ona - mileći po travi - može da dospe do nogu i da vas ubode. • Košnice otvarajte samo kada je to neophodno. Pravilo je da se košnica nikad nepotrebno ne otvara, jer svako njeno otvaranje uznemirava pčele i dovodi do zastoja u radu društva. Početnik često greši u tome. • Stanje društava procenjujte po ponašanju pčela na letu, ne otvarajući košnicu. • Postojanje matice utvrdite po postojanju legla. Za to je dovoljno da izvadite jedan do dva rama iz plodišta. Učinite to tako što ćete pčelarskim nožem, koji držite u desnoj ruci, malo odvojiti jedan ram od susedna


165

Slika 104: Odvajanje zbega od nastavka. dva, na krajevima satonoše, sa sve četiri strane (slika 105). Zatim ram polako izvucite iz košnice nastojeći da se nijedna pčela ne ugnjavi, jer to razdražuje pčele i one postaju agresivne. U levoj ruci držite dimilicu i, ako zatreba, u košnicu ubacite malo dima. Pri nepažljivom vađenju ramova može da se prignječi i strada matica. Zato prve ramove vadite s krajeva društva gde nema legla ni matice, a nikako iz sredine košnice. • Sve vreme rada održavajte dimilicu tako da proizvodi dobar dim. • Nadimite pčele kad god je potrebno, ali ne previše; jak dim takođe uznemirava pčele i čini ih agresivnim. • Po obavljenom poslu, sve ramove vratite na mesto. • Košnicu zatvorite, ali pre toga pokušajte da sve pčele dimom oterate sa satonoša i zidova košnice u košnicu, da ih poklopnom daskom ne biste prignječili.

166


Slika 105: Odvajanje rama. • Sve uradite mirno, tiho i bez lupe, kao kada ste otkrivali košnicu. Gnjavljenje pčela, lupanje i svako nepotrebno uznemiravanje, moglo bi uticati na raspoloženje pčela i njihovu agresivnost pri sledečem otvaranju košnice. • Ako uopšte nemate iskustva, vežbajte otvaranje košnice nožem i dimilicom na praznoj košnici u kojoj nema pčela. • Prvi pristup pčelama i košnici obavite u prisustvu iskusnijeg pčelara. • Prihvatite određena pravila pčelarenja i držite ih se. • Savete, objašnjenja i uputstva iskusnog pčelara odmah posle razgovora pribeležite i procenite ih; ako ih prihvatite, naučite ih i primenjujte. • Nemojte kroz par meseci iste Ijude pitati isto. • Koristite jednostavnu tehnologiju, npr. dobro proučite, naučite i zapamtite odeljak Plodište LR i po tome postupajte. Nemojte nešto izostaviti. To znanje može da vam posluži kao osnov za uspešno pčelarenje.


167

• Polovinom aprila, za bagremovu pašu, kompletirajte dobra društva. Pojačajte ih od nedovoljno jakih društava, od onih koja nisu planirana za seobu na pašu. Neka vam merilo kvaliteta društava bude 6 -7 ramova legla u plodištu. Nemojte praviti prejaka društva - teško ćete ih obuzdati. • Pred bagremovu pašu dodajte u medište jedan nastavak i jedan polunastavak sa saćem. • Posle bagremove paše, razrojte društva prema uputstvu u ovoj knjizi (videti Pčelarenje sajednim drustvom, varijanta 2) i zamenite matice. Za matice u proleće platite i 50% više, ako treba. Likvidirajte stare matice. Dobićete odlična društva i pune košnice. Kod jednog dela društava ostavite i gornju maticu s njenim društvom. Imaćete dovoljno pčela za pojačavanje medara, povećanje broja košnica na pčelinjaku ili nadoknađivanje uobičajenih zimskih gubitaka društava. • Ako je neophodno, društva prihranite kad je polunastavak iznad plodišta, odnosno odmah ispod hranilice. • Nagnite košnice malo napred da pčele lakše same čiste podnjaču. • Obavljajte redovno tretiranje društava protiv varoe. Cuvajte se katastrofalnih gubitaka društava: od varoe, nozeme, slabe zimnice ili lošeg rasporeda hrane tokom zime u košnici. • Citajte pčelarske časopise i literaturu, učlanite se u pčelarsko društvo i posećujte pčelarske skupove. • Zapamtite da je za neuspehe u pčelarenju uvek kriv pčelar, njegovo neznanje i nesnalaženje, a ne pčele i košnica.

Literatura Svoja početna znanja iz oblasti pčelarstva stekao sam iz pčelarske literature koja mi je bila dostupna u vreme stvaranja i razvoja mog pčelinjaka. Tokom godina rada, znanje sam proširivao čitanjem novoobjavljenih knjiga, redovnim praćenjem časopisa („Pčelar" i „Jugoslovensko pčelarstvo", Beograd i „Pčela", Zagreb), učešćem na predavanjima Pčelarskih saveza širom zemlje (Beograd, Novi Sad, Zagreb, Ljubljana, Skoplje, Sarajevo), diskusijama i razgovorima s pčelarima, i učešćem na kongresima Apimondije. Stečena saznanja proveravao sam na svom pčelinjaku, i rešenja prihvatao ili odbacivao prema sopstvenoj oceni i shodno postignutim rezultatima. Sve što je u ovoj knjizi izneto, rezultat je višegodišnjih ispitivanja, ličnih zapažanja i korigovanja najkorisnijih i najjednostavnijih metoda primenjivanih u mom pčelarenju, a ne prenošenja metoda ili postupaka prepisanih iz literature. Ipak, literatura koja je ovde nabrojana (po azbučnom redu) uticala je na formiranje mog znanja tokom života i rada, te je zato ovde navodim.

Jugoslovenska literatura Antonioli I.: „Privredno pčelarenje", Poljoprivredni nakladni zavod, Zagreb 1954. Abadžić N. Č : „Medena apoteka", Zadrugar, Sarajevo 1988. Bandžov N.: „Higijensko ponašanje pčela", Matematički fakultet, Beograd 1990. Belčić J.: „Moj način pčelarenja", Pčelarski savez Hrvatske, Zagreb 1973. Vesković B.: „Praktično pčelarstvo", Zadružna knjiga, Beograd 1989. Grozdanić S.: „Dvomatični sistem pčelarenja", Zavod za izdavanje udžbenika Srbije, Beograd 1962. Grupa autora: „Pčelarstvo", Znanje, Zagreb 1979. Zivanović J.: „Srpski pčelar", Karlovačka bogoslovija, Sremski Karlovci 1893, reprint 2001. Janković A.: „Lečenje medom", Nolit, Beograd 1984. Jeftić T.: „Zivot i gajenje pčela", Savez pčelarskih organizacija Srbije, Beograd 1974. Jojriš N. P : „Pčele krilati farmaceuti", Poslovno udruženje za pčelarstvo Jugoslavije, Beograd 1968. Konstantinović B.: „Praktično pčelarstvo" Savez pčelarskih organizacija Srbije, Beograd 1996. Kulinčević J.: „Pčelarstvo", Ekonomski biro, Beograd 1984. Kulinčević J.: „Pčelarstvo", Izd. pred. Potez - Uno, Beograd 1997.

170


Mladenov S. i Radosavljevic M.: „Apiterapija", Ikom-Intelekt, Beograd 1996. MladenovićM.: „Uporedna istraživanja vrednosti LRkošnice", Poljoprivredni fakultet, Zemun 1992. Mladenović M., Stevanović G.: „Uzagajanje visoko kvalitetnih matica", Poljoprivredni fakultet, Zemun 2003. Moris Materlink: „Život pčela", Matica srpska", Novi Sad 1949, reprint 2001. Pellett F.: „Praktično izvođenje matica", Srpsko pčelarsko društvo, Beograd 1931. Peradin L.: „Nove metode pčelarenja", Poljoprivredni nakladni zavod, Zagreb 1952. Peradin L.: „Nove metode pčelarenja", Zagreb 1953. Pčelarević Krsta-Mašulja: „Vođ praktičnog pčelara", Geca Kon, Beograd 1930. Rihar J.: „Odgajivajmo bolje pčele", Zavod za pčelarstvo, Ljubljana 1976. Stojkov N. i grupa autora: „Praktično pčelarstvo", Nolit, Beograd 1986. Sulimanović Đ.: „Bolesti pčela", Pčela, Zagreb 1977. Todorović V.: „Pčelarstvo", Zadružna knjiga, Beograd 1966. Tomazin F.: „Uzgoj visoko produktivnih pčela", Grafo Srem, 1991. Tomašec I.: „Bolesti pčela", Poljoprivredni nakladni zavod, Zagreb 1955. Cerimagić H.: „Varoatoza", Zadrugar, Sarajevo 1980. Umelić V.: ,,U svetu pčela", Kolor press, Lapovo 1997. Ščerbina P. S., Bližnjik P. ].: „Pčelarstvo", Beograd 1948. Simić F.: „Seleće pčelarenje", Poljoprivredni nakladni zavod, Zagreb 1957. Šimić F.: „Naše medonosno bilje", Znanje, Zagreb, Ljubljana 1980. Šljahov R: „Pčelarstvo", Naša knjiga, Skoplje 1988.

Strana literatura Arnold A.: „Kerzen und Figuren aus Bienerovachs", Diisseldorf 1993. Alberti O.: „50 jahre Berufstimker", Viesbaden 1934. Bruder A.: „Ziichtung der Honigbiene", Bonn 1982. Bruder A.: „Meine Betriebsweise", Miinchen 1989. Bottcher F. K.: „Bienenzucht als Erwerb", Miinchen 1985. Borchert A.: „Bienenzucht und Bekampfung von Bienenkrankheiten", Leipzig 1955. Berlepsch A.: „Bienenzucht", Berlin 1921. Bindernagel J.: „Bienenkrankhaiten", Bremen 1982. Gerstung F.: „Der Bien und seine Zucht", Berlin 1926. Heinz Lorenz: „Die Magazinbetriebsweise der Weltimkerei". Horn H., Liillmann C.: „Das Grofie Honigbuch“, Miinchen 1992. Jenter K.: „Varroa - jetzt biologisch im Griff", Stutgart 1988.

Literatura

171

Karl von Frisch.: „Aus dem Leben der Bienen", reprint, Berlin 1993. Kelly W.: „How to keep bees and sell honey", Clarkson, USA 1976. Ludwig A.: „Unsere Bienen", Berlin 1922. Meyerhoff G.: „Neues aus der Bienenwissenschaft", Berlin 1956. Pfefferle K.: „Imkern mit dem Magazin", Miinstertal 1990. Pohl F.: „Bienen - Krankheiten", Berlin 1995. Potschnikova P : „Bienen produkte in der Medizin Apitherapie", Miinchen 1992. Ruzicka F.: „Mikroskopie fiir den Imker", Wien 1993. Ruttner F.: „Koniginnenzucht", Apimondia Bukarest 1980. Seifert L.: „Die Honigbiene, Krankheiten und Schadlinge", Berlin 1976. Thater W.: „Das Zeidlerwesen", Miinchen 1993. Zander E., Bottcher F. K.: „Haltung und Zucht der Biene, Stuttgart 1989.

CIP - Kara.nornsanHja y [iyojiHKanHjH HapojjHa 6H6jiHOTeKa Cp6Hje, Beorpaa 638.1(035) B E H E P , HaaH

Pčelarska farma Vener : tehnika i tehnologija / Ivan Vener. - 1. izd. Kupinovo : I. Vener, 2004 (Beograd : Publikum). - 171 str. : ilust.; 25 cm Autorova slika. - Tiraž 2.000. - Beleška o piscu: str. 7. - Bibliografija: str. 169-171. ISBN 86-905901-0-2 a) ITieJiapcTBO - llpHpvMHHUH

COBISS.SR-ID 116465676

Ivan Vener - Pčelarska Farma Vener

Recommend Documents