OBLIGACIONO PRAVO - skripta UGOVORNO PRAVO Zakon o obligacijama je donet 1978 godine, do kada se sudilo na osnovu pravnih pravila, a sva primena se vršila na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. Aprila 1941. godine. Naš zakon o obligacionim odnosima je vrlo stabilan zakon, sa dobrim rešenjima, a posle njegovog donošenja bilo je nekoliko malih, skoro kozmetičkih intervencija. Zakon uređuje promet roba i usluga i obligacione odnose kojima se taj promet uređuje. To je ugovorno pravo, ali pored toga uređuje i ostale izvore obligacija: uređuje pruzrokovanje štete i njenu naknadu, nezvano vršenje tuđih poslova, sticanje bez osnova, jednostranu izjavu volje kao izvor obligacija. Sve te odnose zakon uredjuje na jednoobrazan način nezavisno od toga ko su subjekti tog odnosa, da li su to fizička ili pravna lica. – OVO JE PRAVILO!!! Izuzetno, kada Zakon markira neki odnos koji zahteva specifično uređenje, on to i uradi. (npr. ZOO to radi kod odredaba o zastarelosti, dajući jedan poseban rok za ugovore u privredi; to radi kod solidarnih obligacija, gde kod ugovora u privredi pretpostavlja solidarnost; to čini kod ugovora o prodaji, kada cena nije određena). ******************************************************************************************** 1. NAČELA ZOO – ispitno pitanje 1) NAČELO AUTONOMIJE VOLJE «Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji» Po njemu, stranke su slobodne da uređuju svoje odnose, pre svega obligacione odnose na način na koji smatraju da treba. Ali, to načelo ima ograničenja u svakom pravnom sistemu, pa i kod nas. Zakon je kod nas kao opšte ograničenje postavio: imperativni propis, javni poredak i dobre običaje. (insistira na ovome!!!) Kada stranke ulaze u jedan ugovorni odnos, one su potpuno slobodne da odluče: 1) da li uopšte hoće da ugovaraju; 2) sa kim će da ugovaraju; 1
3) o čemu će da ugovaraju. Prema tome, ... sloboda je apsolutna sloboda koju nijedan pravni sistem ... Svaki pravni sistem upravo štiteći te neke vrhunske vrednosti u tom sistemu je i postavio ograničenja slobodi ugovaranja. Npr. «možeš, ali moraš da poštuješ određene granice koje ti imperativni propisi, javni poredak ili dobri običaji postavljaju. Ako pređeš te granice u ugovaranju, ove opcije slobode ugovaranja, ti praviš apsolutno ništav ugovor, nešto što ne postoji od momenta zaključenja i što će na bilo čiji zahtev biti utvrđeno kao ništavo.» Sankcija apsolutne ništavosti je najteža, najgrublja sankcija prekoračenja slobode ugovaranja. - Zašto je to značajno i za procesno pravo? - Ako stranke ne mogu van suda da svoje odnose uređuju na način koji će preći te granice slobode ugovaranja, tako oni to pravo nemaju ni ako uđu u parnicu!!! Ako ne mogu da se sporazumevaju van parnice, ne mogu to da urade ni u parnici. - Kako se to stranke sporazumevaju u parnici o predmetu spora? - Pa, mogu da se sporazumevaju i poravnanjem; mogu da se sporazumeju tako što će neko priznati tužbeni zahtev. Zakonodavac tu postavlja identične granice. Dakle, ni u parnici, kada dođe do spora iz ovih odnosa, one ne mogu da se poravnavaju a da pri tom pređu granicu slobode ugovaranja. Iako se ovo čini apstraktnim, nije tako. Primer I: jedno vreme je kod nas zakonom bio zabranjen promet gradskog građevinskog zemljišta. Zabrana je bila apsolutna; Primer II: u porodičnom zakonu stoji da bračni drugovi ne mogu samostalno da raspolažu svojim udelom u zajedničkoj imovini. Ako ste u braku, pre nego što utvrdite ko je i koliko sticao, ne možete prodati npr. kuću. Ako to uradite, vi ste naišli na jednu zabranu koja je sadržana u imperativnom propisu, i kaže: «nije dopušteno» ili «ništavo je». Kao što niste mogli da prodajete, tako i ako uđete u parnicu nećete moći da priznate da je gradsko građevinsko zemljište bilo predmet prodaje. Ne možete da priznate, ne možete da se poravnate povodom toga, jer je to predmet koji je nedopušten. Dakle, granice autonomije volje su ograničenja koja su postavljena tako čvrsto da njihovo nepoštovanje vodi apsolutnoj ništavosti ugovora. 2) NAČELO RAVNOPRAVNOSTI UČESNIKA U POSTUPKU “Strane u obligacionim odnosima su ravnopravne.” 3) NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA «U zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja.» 4) NAČELO ZABRANE ZLOUPOTREBE PRAVA «Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.»
2
5) ZABRANA STVARANJA I ISKORIŠĆAVANJA MONOPOLSKOG POLOŽAJA «U zasnivanju obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu.» 6) Načelo jednake vrednosti davanja «U zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Zakonom se određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice.» Svaki ugovor je dvostran pravni posao sa stanovišta broja stranaka koje u njemu učestvuju, a kada govorimo o ovim, dvostrano teretnim ugovorima mi govorimo o broju obaveza, o rasporedu obaveza u jednom odnosu. Po pravilu, promet u obligacionom pravu se vrši ugovaranjem koje zahteva da i na jednoj i na drugoj strani budu i prava i obaveze. NPR. Kod ugovora o prodaji vi imate i kupca i prodavca. Kupac i prodavac su dve strane, to znači imamo ugovor u kome imamo na obe strane i prava i obaveze, i zato se on zove dvostrano obavezan. Ali, neko ga skraćeno zove jednostavno dvostrani ugovor (najčešće u udžbenicima). On je dvostran sa stanovišta rasporeda i broja prava i obaveza. - Zašto je zakonodavcu interesantan ovaj dvostrano obavezni ugovor, koji naglašava i kroz načela? - Dvostrano obavezni ugovor je tipičan za promet roba i usluga, preko njega se vrši promet roba i usluga. Ono što je najtipičnije među tim ugovorima je ugovor o prodaji, pa ćemo videti zašto je zakonodavac taj ugovor stavio na centralno mesto. LEPA: Slušajte me dobro šta zakonodavac hoće sa tom zaštitom, sa načelom zaštite dvostrano obaveznog ugovora. - Pošto je jedno davanje kauza ili osnov drugom davanju, ja kad prodajem vama knjigu, ja vam dajem moju knjigu, kauza, ili razlog mog davanja, ili razlog obavezivanja je da ja dobijem novac od vas. To je suština stvari!!! Ne dam ja vama tu knjigu dok vi meni ne date novac. Ne date vi meni novac dok ne dobijete tu knjigu. Mi u tom uzajamnom davanju stvaramo jedni drugima osnov za ugovor. Ja vama knjigu – vi meni novac. Znači, kod dvostrano obaveznih ugovora, obaveza jedne strane je kauza obaveze druge strane, kauza, ili osnov obaveze druge strane. - I šta sad zakon štiti? - ŠTITI KAUZU!!! Štiti taj razlog obavezivanja. - Na koji način? - Postavljajući zahtev da te uzajamne obaveze (prestacije) budu ekvivalentne. To je suština te zaštite!!! Zahtev da uzajamne obaveze u dvostranim ugovorima stoje u odnosu ekvivalentnosti. Taj zahtev zakon postavlja (LEPA: pazite dobro!!!) ne samo u momentu kad zaključujete ugovor, već i u momentu realizacije ugovora.
3
PRIMER: Ja kažem: «Ova moja knjiga košta 1.000,00 dinara» i vi treba da mi platite 1.000,00 dinara da bi ste tom zahtevu za ekvivalentnost odgovorili; ne samo u tom momentu, jer mi to možemo da obezbedimo u momentu ugovaranja, ali da ga posle toga prekršimo u momentu realizacije, u momentu davanja. Šta vama vredi ako smo mi ugovorili ovu knjigu, posle toga vam ja pola knjige izvadim, ono što meni treba za današnja predavanja, a pola vam dam. U fazi realizacije ja sam poremetila taj princip, i zakonodavac ne da ni to. Znači, zakon štiti ekvivalentnost prestacija kako u momentu zaključenja ugovora, tako i u momentu njegove realizacije. LEPA:I videćete kako ćemo mi danas postavljati te institute, upravo na tom terenu, kad se povređuje to pravo u momentu zaključenja, kad se povređuje u momentu realizacije; kako se štiti ako je povređeno u momentu zaključenja, kako se štiti ako je povređeno kasnije. - Potpuno su različiti instrumenti zaštite. - Zašto su različiti instrumenti zaštite? - I to morate da zapamtite kao formulu. Kada dođe do povrede ugovora u momentu njegovog zaključenja radi se o ništavosti ugovora. To mora da se zapamti kao pravilo!!! Nemojte govoriti o raskidu ugovora kada postoji problem u njegovom zaključenju. On je ništav, ne valja; u momentu kad se rađa on ne valja. To znači, kada imate nedostatak ugovora u momentu zaključenja, vi ste na planu ništavosti. LEPA: Ali slušajte sad, dalje da izvedemo stvar. - Koja je ništavost u pitanju? - Imamo dve vrste ništavosti. Imamo apsolutnu i relativnu ništavost. Koja od njih je u pitanju, zavisiće od težine povrede; šta se to povredilo kod ugovaranja. Znači, da li ćete biti u prisustvu apsolutne ili relativne ništavosti, zavisi od težine povrede. - I šta još? - Najteža povreda povlači apsolutnu ništavost. - I to koja najteža povreda? - Ona koju je zakonodavac klasirao kao razlog. - A šta je to? - Ona formula od ranije: imperativni propisi, javni poredak i dobri običaji. Ako si to povredio u momentu zaključenja, ti si učinio razlog apsolutne ništavosti. Vidite kako sve to može lepo da se poslaže. Ne treba ništa da razmišljate, samo ćete videti da li je u momentu zaključenja - i odmah znate da je ništavost. Koja je povreda učinjena - i znaćete da li je apsolutna ili relativna. Znači, apsolutna ništavost postoji kad je povreda učinjena na planu povrede granica slobode ugovaranja: javni poredak, dobri običaji, imperativni propisi. - Šta je razlog relativne ništavosti?
4
- U momentu ugovaranja, interes stranke je povređen. Nema zakonodavac razloga da tu interveniše, nego samo stranka. Znači, kad je načinjen razlog relativne ništavosti u momentu zaključenja ugovora, povređeni su interesi stranaka, ugovarača. - Kako su povređeni? PRIMER: Recimo u ovim davanjima (ponovo primer sa knjigom). Ja vam prodajem knjigu koja košta 10.000 u knjižari - za 2.000. Mi imamo jednu neekvivalentnost prestacija u momentu zaključenja ugovora. Šta se to zakonodavca tiče u smislu da on reaguje apsolutnom ništavošću? Ko je pozvan tu da se štiti? Pa, pozvani smo mi, ugovarači. Pa, ja sam oštećena, ja ću da se štitim. Šta je tu u pitanju? Relativna ništavost. LEPA: Pazite termin. Relativna i apsolutna. - Apsolutna ništavost znači: tako je teška povreda da svako može na nju da ukaže, da se svako pozove, da sud pazi po službenoj dužnosti, sud može uvek, bez obzira na protek roka da izriče ništavost. Vidite kako je to teška povreda. «Nisi smeo, u momentu zaključenja zakon ti je rekao, da zaključuješ takav ugovor, a ti si ga pored toga zaključio. Zato ću da te maksimalno teško pravno kaznim, da taj tvoj ugovor nikada ne valja, da svako može da traži njegov poništaj, u svako doba, pa i sud po službenoj dužnosti.» - Kad su u pitanju relativne ništavosti, relativno ukazuje na relaciju, tiče se odnosa saugovarača. Vidite, oni nisu ispoštovali ovde (kako smo rekli) načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, oni već kod zaključenja ugovora nisu poštovali to načelo jednake vrednosti davanja. - Ali, koga su oni povredili? - Sopstveni interes su povredili. Zakonodavac će ih zaštiti, ali kad «zakuka» jedan od njih, kad onaj koji je oštećen zatraži. To znači - tu je relativna ništavost, u relaciji između ugovarača. Samo onaj koji je oštećen može da traži, u određenom roku može da traži. - Zašto? - Zato što on može da se konvalidira. Apsolutno ništav ne može nikad da se konvalidira, relativan može, i zbog toga postoje rokovi. LEPA: Zašto vam ovo kažem? Ovo vam kažem prosto da vas uvedem u problem. Za razliku od apsolutne ništavosti koja se tiče razloga koji postoji u momentu zaključenja ugovora, sve što nastane tokom dejstava ne može da utiče na ništavost ugovora, zato što je on rođen kako treba. On je u momentu kada je zaključen bio dobar, kvalitetan ugovor, ali - neki poremećaj se desi posle zaključenja. Jer, ugovor se ne iscrpi uvek u samom trenutku zaključenja - aktom davanja. PRIMER: Evo ja ću sad kolegi da prodam knjigu, on će meni da da 1.000,00 dinara i mi smo završili taj odnos. Mogu da vam prodam automobil pa da imam
5
prema vama obzira, i da vam kažem «platite mi ovo u roku od 2 godine». Ili vi imate obzira prema meni, pa kažete «vozi ga još godinu dana, to tebi treba. Ja ću da ti platim sada.» E, evo ta godina dana, razišao se momenat kada smo zaključili ugovor sa momentom realizacije ugovora. U tom vremenu mogu razne stvari da se dese. Taj auto može da bude oštećen, može neko da mi ga ukrade, možete neredovno da mi plaćate... - Šta se ugrožava time? - Opet kauza. Opet razlog obavezivanja. Pa ne bih ja ušla u taj odnos da sam znala da će to tako da ispadne. - Šta zakonodavac kaže, ko će kod tih dvostranih ugovora tu kauzu stalno da čuva? - «Čuvaću je sve dok se ne ispuni ugovor, na način kako je ugovoreno», ali sad je on ne čuva ništavošću ugovora. Ne može da je čuva ništavošću, kada je to rezervisano za zaključenje ugovora. Sad je čuva raskidom ugovora. Sad ugovor može da se raskine. Znači, ugovor postoji, i sada ćemo mi njega da raskinemo ako u tom međuvremenu od zaključenja do momenta kada je ugovorena predaja ili davanje dođe do okolnosti koje remete taj odnos davanja. To je suština stvari!!! I to je na terenu načela jednake vrednosti. I možemo da zaključimo da se ovim načelom kauza ugovora štiti. Ništavošću se štiti ako je do povrede načela jednakih davanja došlo u momentu zaključenja, a raskidom ukoliko je do povrede došlo tokom njegovih dejstava. - Ali vi morate znati kada je ugovor zaključen. Npr. Ako je to ugovor za pokretnu stvar, on je zaključen kada smo se saglasili u pogledu osnovnih elemenata ugovora. Ako je u pitanju nepokretna stvar – onda kad smo overili ugovor. Kada je u pitanju ugovor o doživotnom izdržavanju – momenat kada vam je sudija overio ugovor. To znači da tačno morate da znate koji je konstitutivni momenat za zaključenje ugovora. Koji je taj konstitutivan elemenat zavisiće od forme koju zakonodavac traži. Ako zakonodavac za neki ugovor ne traži nikakvu formu, onda kad smo se saglasili oko uslova ugovora. Ako traži formu, od momenta kad smo mi tu formu ispoštovali. To je suština stvari!!! 6) NAČELO ZABRANE PROUZROKOVANJA ŠTETE «Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta.» 7) Načelo rešavanja sporova na miran način «Strane u obligacionom odnosu nastojaće da sporove rešavaju usaglašavanjem, posredovanjem ili na drugi miran način.» Ono je sadržano u ZOO-u, ali ono je više deklaracija nego stvarno načelo. Međutim to novim zakonom prestaje da bude samo deklaracija jer u novom ZPPu ima odredaba o medijaciji, a postoji i Zakon o medijaciji.
6
8) Načelo dispozitivnog karaktera odredaba zakona «Strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo.» Po pravilu, odredbe ZOO-a su dispozitivnog karaktera. - Šta to znači? - To znači da stranke mogu da ugovore drugačije. - Zašto onda zakon propisuje ovo? - One su dopunske dispozitivne norme To znači, ako se vi nešto ne dogovorite, onda će važiti pretpostavka da ste vi hteli da se to uredi na način koji ZOO to uređuje. To su te dopunsko dispozitivne norme, odn. stranke mogu da isključe primenu odredaba Zakona ako one to pitanje drugačije urede. To je pravilo! - Vidite, sada je interesantno to, mi ovde imamo, i to ćemo malo proraditi, mi imamo... ovde posebne... ugovore. Da bi ste mogli da primenite odredbe ZOO-a, koje se odnose na uređenje tog posebnog ugovora (ugovor o zakupu, prodaji, o građenju, zalozi....), vi to možete da uradite onda kada su stranke zaključile tzv. imenovani ugovor. To je ugovor koji ima svoj identitet. - Recimo, ugovor o prodaji. - Ja ne moram da kažem tačno gde će se izvršiti ta obaveza, i ne moram da kažem koje će biti mesto izvršenja i način izvršenja, dakle, čak ni način izvršenja ne moram da kažem. Videćete kod ugovora u privredi čak nekad ni cenu, pa opet će važiti taj ugovor. - Zašto? - Zato što je to imenovan ugovor, i kada mi nismo uneli sve to, sudija koji sudi će okrenuti ZOO, naći odredbe kojima je uređen taj ugovor, i pretpostaviti, sa razlogom, da su stranke time što nisu sve detaljno uredile, ostavile da se u primeni koristi ZOO. Sve što nije uređeno mi ćemo urediti na način kako to zakon kaže. Međutim, imate i neke tzv. Neimenovane ugovore, ili neke ugovore koji predstavljaju «mešavinu» mnogih ugovora; u savremenom pravu mnogo toga ima. Npr. Odete na neko turističko putovanje. Vi ne znate sad više koji je to ugovor. Tu ima i ugovora o zakupu, i ugovora o prevozu, i ugovora o pružanju turističkih usluga, svega. Uopšte, to je paket usluga koje pretpostavljaju različite... I sad, kad vi dođete u spor, kako da ga primenite? Ako pođete po principu koji je pretežni deo, vi niste ništa uradili, jer tu može da bude turistički pretežni deo, ali meni su ukrali tašnu u hotelu. I šta ima to veze sa ugovorom o pružanju turističkih usluga? - Kad se ugovara neki neimenovani ugovor, i kad je taj ugovor kombinovan, onda su stranke dužne da sve propišu. Ono što nisu propisale, praktično ga nema. Ali, sa stanovišta obaveznosti ovo je interesantno. Kako smo rekli, Zakon po pravilu sadrži te dopunsko dispozitivne norme, ali on ima i imperativnih
7
normi. Sve odredbe o zastarelosti su imperativnog karaktera. Stranke ne mogu da ugovaraju kraći ili duži rok zastarelosti, i da se unapred odriču toga roka. To ne mogu da urade. Ako to urade takve odredbe o zastarelosti su ništave, i one ne moraju čak ni da ugroze ceo ugovor, samo će one biti ništave. Postoje i još neke odredbe koje su imperativnog karaktera. Recimo, baš na terenu jednake vrednosti davanja. Zakon kaže «ne mogu stranke da se odreknu prava da traže poništaj ugovora, zbog toga što je postojalo u momentu zaključenja preterano veliko oštećenje (prekomerno oštećenje).» Ne mogu, jer to bi bilo nedopušteno. - Znači, kako ćete raspoznati? - One su sve dopunsko dispozitivne, sem one koja će izričito predviđati ili zabranu ili ništavost. Tako ćete znati koje su odredbe imperativne prirode. - Ja sam vam rekla da su sve odredbe o zastarelosti imperativne prirode. Kod prekomernog oštećenja, u samoj odredbi ćete naći jedan red gde kaže «nedopušteno», «ništavo», «stranke ne mogu da se odriču». - Nije važno koji termin će da upotrebi zakonodavac, ali mi ćemo ga prepoznati kao zabranu. Mi ćemo ga prepoznati kao nešto što stranke moraju da poštuju, a ako ne poštuju, gde smo onda? - Tada su prekoračili dozvoljeno raspolaganje i na terenu smo apsolutne ništavosti. - Od čega zavisi da li će odredba koja je ništava da ugrozi ceo ugovor ili neće? - Od toga da li odgovara očekivanjima stranaka, da li ugrožava kauzu, da li ugrožava cilj ugovora, da li bi stranka ušla u to ugovaranje.
Primer I: Recimo zaključimo neki ugovor o kupoprodaji, i napišemo za jednu obavezu da zastareva za 10 godina. Sad gledate u odnosu na ceo ugovor. Možda je druga strana dala neki ozbiljan ustupak zbog toga što ste ugovorili taj rok. Ako ustanovite da je ta odredba izazvala neku drugu bitnu odredbu, da je ona u korelaciji sa njom, onda ćete reći samo «može ovaj ugovor». Zašto? Pa, kauza je ugrožena, pa ne bi ta strana koja je napravila taj ustupak htela taj ugovor da stoji.
Primer II: Bračni drugovi se razvode i dele imovinu i prave ugovor, i ona ovako kaže: «ja se odričem prava izdržavanja za mene i moje dete, a on kaže: « ja ti dajem kuću». Odredba o odricanju izdržavanja je protivna imperativnom propisu i sadržana je u Porodičnom zakonu koji je izričito rekao: «ne sme da se odriče prava na zakonsko izdržavanje». I sad mi to kad bi smo uzeli, pa može bez te odredbe ugovor da opstane, može, on ima smisla, ali on nema svrhu za jednu stranu, zato što je to odricanje izazvalo s druge strane davanje te kuće. I žena, onako bezobrazno, uđe u spor i kaže: «ja hoću da se poništi ta odredba». Sudija vidi ugovor i pomisli: «Što da joj ne poništim, jedna odredba ugovora, a oni imaju tamo... ko zna šta su sve uredili.» Poništi on. Ali nemojte to da radite. Ne bi svrha
8
ugovora bila ostvarena kad bi ti tu odredbu poništio ne stavivši je u kontekst prema drugima. Vi se sećate, u svakom ugovoru advokat piše: «odričemo se prava da pobijamo ovaj ugovor po bilo kom osnovu». Pa, ti to možeš da napišeš kad ti ne da zakon da se odričeš toga po bilo kom osnovu. To je već advokatski manir, neobaveznog ispoljavanja volje stranaka, i on zaista može, jer ona nije izazvala praktično ništa, to će ući u zakonski režim. I nastavak je, kada budete imali pitanje tumačenje ugovora, onda ćete vi, znači, u tumačenju ugovora videti da li može ugovor da opstane bez te odredbe, i da se samo ta odredba poništi, a da ne ugrozi svrhu ugovaranja, da ne ugrozi kauzu. Stavite se vi prosto na mesto sudije, pa recite: «jedan normalan, razuman čovek, da li bi hteo da se to ugovaranje izvrši. Zašto bi muž dao ženi kuću, a da se ona ne odrekne izdržavanja?» Prosto, tako se tumači ugovor. To je ta logika tumačenja. Prosto vidite da li bi nešto opstalo u nekim razumnim okvirima koje pretpostavljate da su stranke imale u vidu.
********************************************************************* 2. GRANICE SLOBODE UGOVARANJA – ispitno pitanje Ograničenja slobode ugovaranja u našem pravu mogu se grupisati po sledećim kriterijumima: 1) OGRANIČENJA PUTEM USTANOVE JAVNOG PORETKA Stranke svojom voljom ne mogu postići nikakva pravna dejstva kojima bi se ostvarili ciljevi koji su u suprotnosti sa javnim poretkom. Prema ZOO: «Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.» Ova odredba je ponovljena i u materiji nedopuštenog predmeta i osnova ugovorne obaveze, ništavosti ugovora, kao i kod nedopuštenog uslova ugovora. Ona, dakle, ima najšire okvire i dejstvuje kao osnovno načelo ZOO, a poseban značaj ima u ugovornom pravu, zbog čega je Zakon tamo naročito naglašava. Može se reći da je javni poredak skup principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice, a koji se ispoljavaju preko određenih društvenih normi koje stranke u svojim odnosima moraju poštovati. Stranke, stupajući u ugovorne odnose, i pored načela dispozicije, moraju svoje odnose urediti tako da ne vređaju okvire javnog poretka odnosno propise imperativnog karaktera kojima se izražavaju opšti interesi. Za prepoznavanje ovih propisa jedan od pouzdanih načina mogao bi se videti u karakteru sankcije koju zakon predviđa za nepoštovanje predviđenog propisa. Za povredu imperativnog propisa, predviđa se, između ostalog, i sankcija ništavosti ugovora ili nekog njegovog dela. Dakle, ako se zakonom izričito predvidi takva sankcija ili ona očigledno proizlazi iz teksta zakona, a reč je o jednoj suštinskoj zabrani koja proizilazi iz fakta zaštite opštih interesa, onda se može reći da je ta norma imperativna i da ulazi u svet normi javnog poretka. 9
Da bi primena ustanove javnog poretka odgovorila zahtevu opšteg interesa u ime koga se ništi jedan ugovor, ali istovremeno i zahtevu pravne sigurnosti, čini se, da bi primena javnog poretka u materiji ugovora uglavnom trebalo da se odvija kroz pravila koja se odnose na zabranjenost predmeta i cilja (kauze ili osnova) ugovora. 2) OGRANIČENJA SLOBODE UGOVARANJA KOJA SE ODNOSE NA AKT ZAKLJUČENJA UGOVORA Jedno od osnovnih obeležja principa slobode ugovaranja jeste sloboda subjekta da zaključi ili ne zaključi ugovor, kao i njegova sloboda u pogledu izbora ugovornika. Međutim, u našem pravu postoje slučajevi u kojima se ova sloboda ograničava. a) Obavezno zaključenje ugovora Što se tiče zakonske obaveze da se ugovor zaključi – danas je to izuzetna pojava. Ali, ima slučajeva kada zakon iz posebnih razloga, izričito predviđa da izvesna lica moraju, pod pretnjom određenih sankcija, zaključiti određeni ugovor. - Obavezno zaključenje ugovora iz oblasti osiguranja. Obavezno je osiguranje određenih lica kada se ova nađu u zakonom predviđenoj situaciji. Obavezno je osiguranje putnika u javnom saobraćaju, korisnika, odn. sopstvenika motornih vozila... Korisnik, odn. sopstvenik mot. Vozila dužan je da se osigura od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima usled smrti, povrede tela ili zdravlja ili uništenja odn. oštećenja stvari pri upotrebi motornog vozila. Zaključenje ovog ugovora sa gledišta teorije o autonomiji volje, predstavlja krupno ograničenje principa slobode ugovaranja. - U izvesnim slučajevima postoji obaveza na strani jednog ugovarača da zaključi određeni ugovor ako mu se u tom smislu stavi ponuda od druge strane, ukoliko su, pri tome, poštovani i drugi potrebni uslovi. To će biti u slučaju kada neko obavlja određenu aktivnost od šireg drutvenog interesa, kao što su npr. javne službe prevoza lica i stvari, pružanje osnovnih komunalnih usluga i sl. Tako, prevozilac je dužan da primi na prevoz svako lice i svaku stvar koji ispunjavaju uslove određene u objavljenim opštim uslovima, a organizacije koje vrše komunalnu ili sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju delatnost. Kad je jedno lice po zakonu obavezno da zaključi određeni ugovor, predviđena je odgovornost za slučaj da to lice ne zaključi taj ugovor. U stvari, lice koje je po zakonu obavezno da zaključi neki ugovor, dužno je da naknadi štetu ako na zahtev zainteresovanog lica bez odlaganja ne zaključi ugovor. U slučaju da se odgovarajućim propisima kojima se predviđa obaveza zaključenja ugovora, određuje sadržina tog ugovora u celini ili u nekom njegovom delu, onda odredbe tih propisa predstavljaju sastavne delove tog ugovora. Te odredbe upotpunjavaju ugovor, odn. one stupaju na mesto ugovornih odredbi ukoliko ove nisu u saglasnosti sa odredbama odgovarajućih propisa. b) Saglasnost trećeg za zaključenje ugovora Sloboda zaključenja ugovora nekada je ograničena zahtevom zakonodavca da se neko treći saglasi sa zaključenjem određenog ugovora. Takvu saglasnost zakon nekad zahteva pre zaključenja ugovora a nekad posle zaključenja ugovora. Prema ZOO kad je za zaključenje ugovora potrebna
10
saglasnost trećeg, ova saglasnost može biti data pre zaključenja ugovora, kao dozvola, ili posle njegovog zaključenja, kao odobrenje, ako zakonom nije propisano što drugo. Dozvola, odnosno odobrenje moraju biti dati u obliku ropisanom za ugovore za čije se zaključenje daju. Ako je reč o prethodnoj saglasnosti (dozvoli), onda ugovor ne nastaje, ukoliko ova nije data; naprotiv, naknadna saglasnost (odobrenje) ima sva obeležja odložnog uslova, tj. ako se odobrenje dobije ugovor proizvodi pravna dejstva, ne od momenta odobrenja, već od momenta njegovog zaključenja, a ukoliko se odobrenje uopšte ne dobije, smatra se da ugovor nije ni zaključen. Saglasnost trećeg za zaključenje ugovora ZOO predviđa u čitavom nizu slučajeva. Tako, u materiji zaključivanja ugovora od strane poslovno nesposobnih lica predviđa se odobrenje zakonskog zastupnika; odobrenje u slučaju prekoračenja granica ovlašćenja u zastupanju; odobrenje u slučaju zaključenja ugovora od strane neovlašćenog lica; odobrenje ugovora koje zaključuje trgovački putnik; odobrenje u slučaju poslovodstva bez naloga; odobrenje u slučaju ispunjenja obligacije trećem licu; dozvola za davanje zakupljene stvari u podzakup; dozvola davaoca licence za ustanovljenje podlicence; dozvola zalogodavca za ustanovljenje podzaloge. c) Izbor ugovornika Ograničenje slobode ugovaranja u pogledu akta zaključenja ugovora ogleda se i u mogućnosti izbora ugovornika sa kojima će se stupiti u ugovorni odnos. U našem pravu, u smislu ograničenja slobodnog izbora ugovornika, treba pomenuti preče pravo kupovine i preče pravo zakupa. Sa gledišta slobodnog izbora ugovornika, ovo ograničenje se razlikuje od ostalih po tome, što se tu jedno lice ne prisiljava da konačno zaključi ugovor sa onim licem koje zakon određuje niti samo sa tim licem, kao što je to slučaj sa drugim ograničenjima ove vrste. Ovde se volja jednog lica, koje namerava da zaključi određeni ugovor (npr. da proda jednu stvar), ograničava u tom smislu što je ono po zakonu obavezno da prethodno učini ponudu licu koje zakon odredi. Ako ponuđeni ne želi da zaključi taj ugovor, ponudilac je onda slobodan u izboru ugovornika 3. OGRANIČENJA SLOBODE UGOVORANJA KOJA SE ODNOSE NA SADRŽINU UGOVORA U našem pravu, sloboda stranaka da sporazumno određuju sadržinu ugovora trpi znatna ograničenja. Ona se, najpre, ogledaju u činjenici da se u mnogim ugovornim odnosima zakonom određuju elementi ugovora. Takođe, u mnogim ugovorima jedna strana unapred određuje uslove i elemente ugovora, tako da drugoj strani os slobpode ugovoranja ostaje samo to da se odluči hoće li zaključiti ugovor ili ne. a) Zakonom regulisana sadržina ugovora U izvesnim slučajevima zakon predviđa šta jedan ugovor treba da sadrži. Pri tome, konkretan izgled pojedinih elemenata prepušten je volji stranaka, ali se zakonom određuje o kojim elementima treba da se postigne saglasnost. Zakonsko regulisanje sadržine ugovora naročito je vidljivo i značajno kod propisivanja visine cene kod ugovora o kupoprodaji određenih stvari. U slučaju kada je pravnim propisom određena visina cene, kupac nije obavezan da isplati
11
veću cenu od propisane, čak i kada je veća cena bila ugovorena. Kada stranke, u slučaju propisane cene, ništa nisu ugovorile u pogledu visine cene, smatra se da je ugovor nastao i da važi propisana cena. b) Ugovori po pristupu Ograničenje slobode ugovoranja u pogledu određivanja sadržine ugovora, naročito je vidljivo kod ugovora po pristupu. Tu jedna ugovorna strana, zbog svoje ekonomske nadmoći ili zbog praktičnih razloga, unapred određuje elemente ugovora, a druga ugovorna strana samo pristupa tako utvrđenoj sadržini ugovora, po pravilu, bez prethodnog pogađanja. Prema ZOO, opšti uslovi određeni od strane jednog ugovarača, bilo da su sadržani u formularnom ugovoru (ugovor po pristupu), bilo da se na njih ugovor poziva, dopunjuju posebne pogodbe utvrđene među ugovaračima u istom ugovoru, i po pravilu obavezju i ove. Ovi opšti uslovi ugovora moraju se objaviti na uobičajen način. Sloboda ugovaranja ovde je znatno ograničena na strani ugovornika koji pristupa unapredpripremljenoj sadržini ugovora. 4. OGRANIČENJA U POGLEDU PRAVILA O NEPOVREDIVOSTI UGOVORA Danas je opšteprihvaćeno pravilo u savremenom , i u našem pravu, po kome je moguće raskinuti dvostrano obavezan ugovor usled skrivljenog neizvršenja jednog ugovornika, ukoliko su ispunjeni potrebni uslovi. Izvesno je, dakle, da se i putem mogućnosti raskida ugovora zbog neizvršenja odstupa od jedne dogme klasičnog učenja prema kome se ugovor jednostrano ne može raskinuti, čak ni u slučaju da jedna strana uopšte ne ispuni svoju obavezu. Na taj način, raskid dvostrano obaveznog ugovora zbog neizvršenja, može se posmatrati i kao ograničenje principa slobode ugovaranja koji je u teoriji autonomije volje doveo do shvatanja o nepovredivosti ugovora, bez obzira na okolnosti koje čine iluzornim zahtev za njegovo izvršenje. Savremeno pravo, pa i naše pravo, dozvoljava raskid ili reviziju ugovora zbog promenjenih okolnosti, ukoliko su stekli potrebni uslovi. 5. OGRANIČENJA SLOBODE UGOVARANJA U POGLEDU FORME UGOVORA Sloboda stranaka u izboru načina na koji će zjaviti svoju volju koja je odgovarala osnovnim postavkama teorije autonomije volje, danas je daleko od toga da može, kako u našem tako i u savremenom pravu uopšte, da bude prihvaćena kao neograničena. Još odavno je u pravnoj teoriji istaknuto mišljenje da prisustvujemo «renesansi formalizma», tj. sve je više ugovora koji se po zakonu, pod pretnjom ništavosti, moraju zaključivati u određenoj formi. U takvim ugovorima, individualna volja je potčinjena zakonskom naređenju da se sadržina ugovora mora izraziti kroz unapred predviđene spoljne oblike, koje nazivamo formom ugovora. Može se reći da je povećan broj formalnih ugovora u našem pravu ujedno i ograničenje principa slobode ugovaranja shvaćenog u smislu teorije autonomije volje, prema kojoj su stranke potpuno slobodne, ne samo u pogled odluke o sadržini ugovora, nego i u pogledu izbora načina na koji će svoju volju izjaviti. ******************************************************************************************** 3. IZVORI OBLIGACIJA – ispitno pitanje
12
Idemo sada na izvore obligacija. 1) ugovor; 2) prouzrokovanje štete – ne sme se reći da je izvor obligacija naknada štete. Izvor obligacija je prouzokovanje štete; 3) Sticanje bez osnova; 4) Nezvano vršenje tudjih poslova; 5) Jednostrana izjava volje ********************************************************************************************
UGOVOR Idemo sad na ugovor, da vidimo kako se on zaključuje. Iz ZOO naučite: ponudu, prihvat, ćutanje ponuđenog. To je čista materija, i nema ničeg spornog; sem kada budemo radili formu, da vidite – onog momenta kad je forma zadovoljena, tad je ugovor zaključen. Znači, dobro obratite pažnju, kad budete čitali ZOO, ponudu i prihvat, to sve pretpostavlja neformalan ugovor, to sve pretpostavlja ugovor za koji zakon nije stavio formu. PRIMER I: Ja vama ponudim «hoćete da vam prodam knjigu od 1.000,00 dinara», a vi meni kažete «mnogo je 1.000,00, pa to je korišćena knjiga, pa u knjižari košta 1.000,00», «pa dobro dajte mi onda 800,00», «ja bih dao 700,00», «dajte 700,00», «jel' mogu u dve rate?». Mi smo sve tu na terenu nekih naših dodgovora. Sad ja vama kažem: «jel' može 600,00 odjednom», a vi kažete: «može». Mi smo tog momenta zaključili ugovor. PRIMER II: Možete vi da dođete kod mene i kažete «meni se sviđa stan koji ste vi oglasili u novinama», ja kažem «hajde da se dogovorimo» i kažem «ja mogu da prodam za 100.000,00 evra», vi kažete «ja dajem 80.000,00», ili «ja dajem 60.000, ali odjednom», «kad 60.000?», «u roku od 15 dana», «kada ćete da se iselite?», «sutra ću da se iselim», «dogovorili smo se». Vi svi se zavučete u to da ste tad ugovor zaključili. Naravno ne. Dođete vi kod mene, odemo u sud, službenik overi taj ugovor i imamo zaključenje ugovora. Prema tome, govorimo o ponudi i prihvatu i o susretanju ponuda samo na nivou neformalnih ugovora. Kod formalnih, to znači morao bi da ...... koji zahtev forme postavlja pred koji ugovor. Uzmite: a) od najnižeg zahteva forme, to je kod ovih ugovora, koji su neformalni; b) pa do višeg, do zahteva da bude pismen; c) onda do još višeg, da bude overen od strane sudskog službenika; d) pa do najvišeg, da bude overen od strane sudije. Znači, za ovu priliku, kada govorimo o zaključenju ugovora, ugovor je zaključen onda kada je zahtev forme ispoštovan. I, naravno, kada su se sklopili ovi drugi uslovi, oko cene, bitnih elemenata; znači, kad su se stranke dogovorile oko bitnih elemenata. Dakle: ponuda, prihvat i ćutanje ponuđenog – sve to pročitati iz ZOO!!! 13
4. ZAKLJUČENJE UGOVORA – ZAKLJUČENJE UGOVORA - ispitno pitanje
USLOVI
ZA
Ugovor nastaje saglasnošću volja. On, dakle, pretpostavlja lica koja izjavljuju volju, predmet i osnov (kauzu). U nekim slučajevima, volja se mora manifestovati kroz unapred predviđene forme. Dakle, da bi jedan ugovor nastao i proizvodio pravna dejstva potrebno je da se ispune uslovi u pogledu sposobnosti ugovaranja, saglasnosti volja, predmeta i osnova, a ponekad i forme ugovora. Sada ćemo govoriti o dve stvari, koje ne možete tako lako da vidite u zakonu, i koje zahtevaju malo objašnjenje. U fazi koja prethodi zaključenju ugovora, u fazi dogovaranja, pregovaranja, pronalaženja zajedničkih elemenata, saglasnosti oko tih elemenata, vi imate dve centralne faze. To je faza pregovora i faza predugovora .
5. Pregovori – ispitno pitanje Faza pregovora je faza koja uopšte ne obavezuje stranke na zaključenje ugovora. Mogu da pregovaram sa vama 3 godine zato što vam se sviđa neki moj stan i da uopšte ne dođe do ugovora. Ne možete da naterate drugu stranu da zaključi ugovor. - Šta mislite, zašto? - Zato što se nismo dogovorili oko bitnih elemenata! To je suština stvari. - Znači, to je faza pregovora, kojom stranke pokušavaju da se dogovore oko bitnih elemenata ugovora. - Ali, mora na nešto da obaveže. Ne može da obaveže na zaključenje ugovora, ali može da obaveže na naknadu štete. - Kad to obaveže na naknadu štete? - Ako jedna strana koja je učestvovala u pregovorima uopšte nije imala ozbiljnu nameru da zaključi ugovor. Ovo treba dobro zapamtiti!!! Znači, ne može da proizvede obavezu da se ugovor zaključi, ali može da proizvede obavezu da se šteta naknadi. I to šteta koja je proizašla iz tih pregovora, u koje je jedna strana ušla bez ozbiljne namere da zaključi ugovor. - Pitaćete se, kako je to?
Primer I: Razvode se muž i žena, imaju jedan automobil, škodu oktaviju, koju voze već 5 godina. On kaže: «Ja hoću tu škodu, platiću ti 1.000,00 evra». Žena: «kako da mi platiš 1.000,00 evra, kad to vozilo košta 5.000,00 evra?» Muž: «ma kakvih 5.000,00 evra, ako može da se dobije i 2.000,00 evra.» Hajde sad da probamo, šta je; oglase oni tu škodu oktaviju; dođe čovek iz Subotice, pogleda to vozilo, odu kod majstora, pa majstor kaže: «to može na tržištu, dobro je vozilo, 14
da košta 5.000,00 evra». A ovaj kaže: « ma idi, ovaj bi dao 5.000,00 a nema pojma.Idemo mi dalje.» Pa onda dođe jedan iz Niša, itd. I tako se obaveste muž i žena da to vozilo na tržištu vredi 4.000,00 evra. Oni naravno, kad zadovolje ovaj svoj interes, odustanu; ovi ljudi se nađu u čudu i neko od njih potegne tužbu i kaže: «čekaj malo, nećeš ti mene da maltretiraš». Pođe, tuži ih i traži naknadu štete zbog toga što su oni njega izložili šteti tim pregovorima u koje oni nisu uopšte ozbiljno ušli kao ugovarači. I dobije naknadu štete. Šta bi ušlo u tu naknadu štete? Njegov dolazak (putni trošak iz Subotice); jedan dan nije radio, pa je izgubio zaradu; pa je ovde imao dve noći u hotelu, pa je imao hotelske troškove... Nakupi se tako jedno 10.000 dinara. Znači, to su pregovori; samo sa ta dva stanovišta. Nema obaveznosti zaključenja ugovora, ali ima obaveze naknade štete. Sad idemo na predugovor.
6. PREDUGOVOR I UGOVOR - ispitno pitanje
*Predugovor je ugovor kojim se ugovarači obavezuju na zaključenje glavnog ugovora.* Predugovor je ugovor. On je ugovor.
- Predugovor mora svojom formom da prati formu zaključenja glavnog ugovora. Znači, kod prometa nepokretnosti on mora da ima overu od strane suda. Tek od momenta kada su stranke overile taj predugovor, on je zaključen. - Sve ono što imenuju u agenciji, kažu: «predugovor je, ako ga ne... ovaj, on je ništav.» - A zašto nije ništav? - E, pa vidite zašto. Kad vi imate ovde predugovor i npr. piše: «Petar Petrović kao kupac i Milan Milanović kao prodavac zaključuju (pa na sredini stoji velikim slovima PREDUGOVOR). Predmet tog predugovora je kupoprodaja te i te kuće, cena je ta i ta. Predmet je taj i taj. - I, šta je centralno? - Obavezuju se stranke da pristupe zaključenju glavnog ugovora u roku od 6 meseci. Pa onda je zaključen taj glavni ugovor. - Steknu se uslovi za zaključenje, ja odem kod prodavca i kažem: «Evo, sve smo završili, hajde...» a prodavac kaže: «ne, odustao sam ja, našao sam boljeg kupca»; «kada?»; «pa nismo zaključili ugovor», kaže prodavac. - E, da vidite da jesmo zaključili ugovor. - Tužim ja i tražim, šta? - Tražim da sud njega obaveže na zaključenje glavnog ugovora, jer je to njegova ugovorna obaveza. Zato je predugovor – ugovor. Zato što ja mogu da tražim ispunjenje ugovorne obaveze. A ugovorna obaveza nije da mi vi platite cenu, ili predate stvar. Ugovorna obaveza je ono što smo se dogovorili, da mi u roku od 6 meseci pristupimo zaključenju glavnog ugovora, pod uslovima iz predugovora. Zato smo mi predugovorom sve odredili: i cenu, i vreme i mesto. Samo smo odložili zaključenje ugovora za
15
tih 6 meseci. Vi nećete da ga zaključite; ja tužim i kažem sudu: «molim da ga obavežete na izvršenje njegove ugovorne obaveze». Presuda će u tom slučaju glasiti: I
Obavezuje se tuženi da u roku od 15 dana pristupi zaključenju glavnog ugovora (To znači da pod tim uslovima iz predugovora napišemo ugovor, odemo u sud, overimo ga, i to završimo). Postavlja se pitanje, kako da se izvrši. Zato imamo nov stav: II Ukoliko tuženi u tom roku ne pristupi zaključenju glavnog ugovora, predugovor će predstavljati glavni ugovor. Međutim, predugovor nije perfektan ako nema predmet i cenu. On mora da ima sve elemente glavnog ugovora, jer ne možemo da ga prenesemo u glavni ugovor ako nema sve elemente. Znači, on mora da ima sve elemente: i predmet i cenu. On ne može da ima kaparu. U agencijama predugovor ne overe i stave mu kaparu, i kada dođu u sud, sudija kaže: «ne vredi to ništa. Nemaš zaštitu. Imaš zaštitu samo da ti vrati to što ti je dao, i to u jednokratnom iznosu.» Ta «kapara» u stvari i nije kapara. A videćemo i zašto. Znači, suština predugovora je da se obezbedi njegovo dejstvo, ali samo pod uslovom da je imao sve elemente glavnog ugovora. Zavisi koji ugovor je bio u pitanju, sve elemente mora da ima. - Dalje se postavlja pitanje, zašto se taj predugovor zaključuje? - Zbog toga što u momentu njegovog zaključenja nema svih uslova za zaključenje glavnog ugovora. - Šta to može da nema? PRIMER: Jedan čovek je naslednik, nesumnjivo, umro mu je otac, ali oko raspravljanja zaostavštine imaju velike muke; brat mu je u Americi, dok brat dođe, dok da izjavu, dok se dobije rešenje; i ja ne bi baš htela da dajem veliki novac, da ugovaram, dok ja ne budem imala to nasledno rešenje. I mi odlažemo ugovor za 6 meseci, stara zaostavština je završena, ja imam perfektan izvod iz zemljišnih knjiga da je moj prodavac vlasnik, i ja tako... ...To rade i Agencije, kada se stranka jako žuri da to uradi, a nije potpuno spremna na zaključenje ugovora, i one odlažu to. - Agencije, šta greše? - Greše što ne overe predugovor. Nema predugovora dok nema dve stvari: sve elemente glavnog ugovora i formu glavnog ugovora. Tek tada je to perfektan predugovor. Mora da ima tu formu. - Kada nema tu formu, šta je u suštini on? - Obična priznanica.
KAPARA 16
Sad se vraćamo na kaparu. (Ovde se mnogo greši!!!) Kapara je kapara samo kad prati zaključenje ugovora. To znači, kapara je kapara kada se, recimo, kod ugovora o kupoprodaji, overava ugovor i daje kapara. Jer je kapara, po zakonu znak da je ugovor zaključen, i obezbeđenje da će ugovor biti izvršen. A mi svi shvatamo kaparu, kao obezbeđenje da će ugovor biti zaključen. Ne može ništa da vam bude obezbeđenje da će ugovor biti zaključen. I zbog toga, ako se kapara ugradi u neoveren predugovor, ona nema značenje kapare, već samo neko avansno davanje, kao sticanje bez osnova, koje će se vratiti zato što se ugovor nije zaključio. ******************************************************************************************** Znači, završili smo pitanje predugovora. Zakon daje rok od 6 meseci, ukoliko ga stranke na drugi način ne urede, za zaključenje tog glavnog ugovora. ******************************************************************************************** Sad se vraćamo na kaparu. PRIMER: Ja imam njivu u Grockoj i neki čovek prolazi i kaže «mnogo mi se sviđa tvoja njiva»; a ja kažem «pa, evo upravo je i ja prodajem»; on kaže: «koliko tražiš?»; «pa, evo, 10.000,00 evra»; «pa, ja bi da je kupim»; «pa, kupi za 10.000,00 evra»; «mogu li da ti dam kaparu?», boji se on, prolazi tu mnogo ljudi, u ono vreme kad se gradilo, «koliko je kapara?»; «evo, 1.000,00 evra». Napišemo mi, priznanica o kapari, napišemo da je u slučaju da se ne zaključi ugovor, prodavac dužan da vrati dvostruku kaparu. Sve mi to kao kaparu ugovorimo. On dao meni 1.000,00 i posle nedelju dana dolazi i kaže «šta je bilo sad, šta je sa tom njivom, pa ti je prodao drugom?»; «pa, naravno da sam prodao, našao sam jednog što mi je dao 15.000,00 evra»; «kako si mogao kad sam ti dao kaparu?». Tuži i traži povraćaj kapare, u dvostrukom iznosu. I (mlad) sudija se zaleti. Da mu kaparu u dvostrukom iznosu. Vidi sve je tu, ovaj ga je stvarno prevario, nije zaključio ugovor, ovaj mu dao kaparu, ugovorili su, napisali kapara se vraća... U višem sudu se ovo samo preinači. Prvo, to uopšte nije kapara; a drugo, ne može da vrati dvostruko, nego jednostruko. Zašto nije kapara? Zato što u zakonu piše da je kapara znak da je ugovor zaključen i sredstvo obezbeđenja da će ugovor biti ispunjen. Niti je ugovor bio zaključen, niti se radilo o ispunjenju ugovora, nego se radilo o jednom davanju. Kako god stranke da napišu, nas to ne obavezuje. Zašto? Jedan institut se ceni po njegovoj prirodi, a ne po tome kako ga stranke imenuju. Mogu da ga imenuju kako god hoće. Zato su stranke u zabludi. Odu u Agenciju (za nekretnine), a oni im napišu Ugovor o kapari.
PREDMET UGOVORA
17
Dalje, imamo kod predmeta i osnova, predmet i osnov ugovora trebaju da budu dopušteni. Kod predmeta ugovora, vi ćete videti kad god zakonodavac smatra da je predmet nedopušten, a po pravilu se ugovori poništavaju upravo kod stanovišta nedopuštenosti predmeta, vi ćete to videti i u zakonu. - Šta je predmet ugovora? - Ono što je kao činjenje ili davanje označeno ugovorom, ono na šta se ugovor odnosi. To može da bude stvar, radnja, činjenje ili nečinjenje. Najčešći razlog apsolutne ništavosti je sa stanovišta nedopuštenosti predmeta. PRIMER: nije dopušten promet drogom; pa, nije dopušten promet oružjem; pa nije dopušten promet plemenitim metalima u velikim količinama... U bračnom pravu, bračnim drugovima je nedopušteno da raspolažu svojom zajedničkom imovinom. - Znači, gde ćete naći da je predmet nedopušten? - Naći ćete u nekim posebnim materijalnim propisima. Posebno imate kod nedopuštenog predmeta u nasleđivanju. Nedopušteno je da se neko obaveže da sastavi testament sa određenim odredbama; nedopušteno je da neko raspolaže imovinom kojoj se nada, tzv. «naslednom nadom». Znači, nedopuštene predmete ćete znati prema materiji. Dakle, sve odredbe zabrane raspolaganja sadržane su u tim posebnim - materijalnim, ne u procesnim zakonima. Znači, predmet je nedopušten kada je protivan: imperativnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.
OSNOV UGOVORA Dopušten osnov je takođe uslov punovažnosti ugovora. - Kako ćete odvojiti šta je osnov? - Osnov je cilj ugovaranja. - Šta je to cilj? - Ono što stranka hoće da ostvari zaključenjem tog ugovora. To je ekonomski cilj, to je i pravni cilj. Hoću da steknem pravo svojine. To je cilj ugovaranja. Pazite, kod dvostranih ugovora, onih o kojima smo malo pre razgovarali, tamo gde imamo kauzu obaveze druge strane u davanju... Pobude uopšte ne ulaze, nisu relevantne za punovažnost ugovora. Pobude kod dvostranih ugovora nisu relevantne za punovažnost ugovora. Zašto? Šta su pobude? Šta je to motiv? To je jedan dublji razlog, neki unutrašnji razlog, neki poseban razlog iz koga neko hoće nešto da proda. Npr. ja hoću da prodam ovu knjigu koleginici, zato što bi htela da pomognem jednoj devojčici koja je ugroženog zdravlja. Ali, to se koleginice apsolutno ne tiče, šta ću ja sa tim novcem da radim, ili ću ja da odem i kupim sebi nešto. Zašto? Zato što je kod nas, u poslovnom ugovoru, kauza obaveze jedne strane je u obavezi druge 18
strane. Ja prodajem da bi dobila cenu, koleginica kupuje da bi učila. Mene uopšte ne interesuje da li će odatle ona da uči, ili njena sestra ili neko drugi... I zbog toga, kad govorite o tom nedozvoljenom motivu, zakon vam je rekao, u čl.53 ZOO «samo ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača.» Znači, uzima u obzir te unutrašnje pobude ili motive, samo ako su nedopuštene, a bitno su uticale na odluku jednog ugovarača. Za vas je važno da znate da su pobude interesantne za dobročine ugovore. Pobude su relevantne za dobročine ugovore, a kod dvostrano obaveznih ugovora relevantan je samo osnov ili kauza. PRIMER: Imali smo jednog starijeg gospodina, profesora univerziteta, sin mu je studirao na pravnom fakultetu, otišao je u Afriku u ekspediciju i nije se vratio. Proglašen je nestalim, a zatim i za umrlog. Starac je rekao: «ja više sa ovom kućom u kojoj sam živeo sa svojim sinom, ne znam šta da radim, ja tu ne mogu da živim.» On je poklonio Pravnom fakultetu tu kuću, i dao je ime toj zgradi koja će se koristiti kao čitaonica. Međutim, život je hteo da se posle nekog vremena njegov sin vrati. Bio je zarobljen od nekog afričog plemena, on se vratio i Otac se sada suočio sa činjenicom da je izvršio jedno raspolaganje, a očigledno je imao zabludu u pogledu motiva. On je tužio i tražio poništaj tog ugovora, i naravno sud je poništio taj ugovor jer je u pitanju bio dobročin ugovor gde je pobuda za zaključenje ugovora relevantna. U drugom slučaju, kad bi on prodao Pravnom fakultetu, pa rekao «ja idem u unutrašnjost, ja više ne mogu da živim u njoj», vraćanje njegovog sina, i dolaženje do zaključka da je on bio u zabludi bilo bi potpuno irelevantno, jer je u dvostrano obaveznim ugovorima pobuda ili motiv potpuno van polja kauze. Potpuno je bez uticaja na punovažnost ugovora. Osnov ( kauza) odn. razlog obavezivanja zavisi od vrste ugovora. U ugovorima iste vrste kauza je uvek ista. (To je važno da se zna!!!). A motiv može da bude izuzetno različit. Kod ugovora o kupoprodaji, šta je kauza? Obaveza predaje stvari je kauza obavezi isplate cene. Znači, uvek je ista: plaćanje – dobijanje stvari. Uvek ista kod obaveza iste vrste. Kod ugovora o zakupu, šta je kauza? Predate mi stvar koja je predmet zakupa, a ja vama predam zakupninu. Šta će vama to zakupljeno dobro? Šta će meni pare od zakupnine? Ni vas ni mene to ne interesuje. Vi možete da verujete u to da ću ja to dati u dobrotvorne svrhe, pa čujete da nisam a ja sam vam rekla da hoću... To se nikoga ne tiče. Ali, ako vam izdam u bespaltni zakup, zato što vi meni kažete «ja hoću da tu napravim jedan dom za decu bez roditelja», pa vi sutra to rentirate, i dajete u podzakup, ja ću da poništim taj ugovor. Zašto? Zato što se kod dobročinog ugovora motiv «popeo» na nivo kauze, motiv je postao razlog obavezivanja, i zbog toga je on postao pravno relevantan. Sada idemo na jedno pitanje koje je vrlo interesantno, a to je razlika između obligacije i obligacionog odnosa i stvarnog prava.
19
RAZLIKA OBLIGACIJE I OBLIGACIONOG ODNOSA I STVARNOG PRAVA Obligacioni odnos je odnos između dva određena lica povodom stvari. U toj relaciji se nalaze, da uprostimo, poverilac i dužnik. I sve što se između njih razrešava, to je pitanje uređenja tog odnosa, u smislu zaključenja i u smislu izvršenja. I zato kažemo da je taj odnos relativnog karaktera. - Kad nastaje taj odnos? - Onog momenta kada se, recimo ako govorimo o ugovornom pravu, zaključi ugovor. - Kada prestaje taj odnos? - Onda kada se sva dejstva tog ugovora iscrpe. Taj obligacioni odnos je u suštini samo sredstvo pravnog prometa. Tim obligacionim odnosom se samo pravni promet realizuje. To što mi zaključujemo ugovor o kupoprodaji ove knjige, npr. koleginica doda knjigu – ja novac. Onog momenta kad se on ispunio, on se ugasio. - Ali, kako se on ugasio? - Ugasio se tako što je stvorio stvarno pravo. Zato mi i kažemo da je to u stvari sredstvo pravnog prometa, i da se njime, u stvari obezbeđuje sticanje stvarnog prava. - I dok su stvarna prava tako postavljena da traju dugo, da deluju prema svima, da nikada ne zastarevaju, onaj obligacioni odnos, koji je sredstvo sticanja tih prava, šta njega karakteriše? - Jedna brzina, frekventnost, težnja da se što pre završi, da se što pre izvrši, da bi došli do stvarnog prava. - Nije meni cilj da ja i koleginica sad trgujemo oko te knjige. - Šta je meni cilj? - Da se što pre dogovorim i da što pre prodam knjigu, i da što pre dođem do para. Da koleginica što pre dođe do knjige. Od momenta kada prestaje obligacioni odnos rađa se stvarnopravni odnos. - Ali, zašto ja vama ovo govorim? - Govorim vam da bi smo identifikovali dejstva te obligacije. Da bi identifikovali kada ona nastaje, kada ona prestaje, i šta po njenom prestanku iza nje ostaje. Znači... stranu prometa. - Zašto se zastarelost ugrađuje u obligacioni sistem? - Zato da se što pre to realizuje. Nema smisla da jedan odnos traje dugo, i da stvara u tom pravnom saobraćaju nesigurnost. I, zato - zastarelost je institut koji je karakterističan samo za obligacione odnose, samo za te relativne odnose, u kojima jedna strana može od druge da traži, i zakonodavac je rekao «traži u određenom roku, dovrši taj posao koji si započeo, jer to je samo sredstvo prometa. Nemoj da ga dugo držiš u toj poziciji. Što pre dovedi do stvarnog prava. Ako to ne uradiš, ja ću da te sankcionišem, izgubićeš mogućnost da ti sud interveniše da ti to pravo dobiješ.». Zato nemojte o zastarelosti nikada da govorite na terenu svojine, službenosti, zaloge i drugih stvranih prava. Ta stvarna prava koja su
20
nastala na temelju obligacije, ona su trajnog karaktera, i ona ne zastarevaju. Da li ću ja da odem u inostranstvo i ostavim moju kuću, da je ne koristim 20 godina, to se nikoga ne tiče. A da li ću ja iz ovog ugovora da tražim od koleginice da mi plati cenu u roku od godine dana ili u roku od 3 godine koliko je rok zastarelosti, to se tiče. Jer nije prirodno da se ta sredstva pravnog prometa drže u jednom stanju nedovršenosti, a prirodno je da svojina kao trajno pravo bude eksploatisana ili ne. - Zašto je nama ovo važno? - Posebno zbog toga. Dok se u okviru obligacionog odnosa kao tog sredstva pravnog prometa, koji traje od momenta kad smo koleginica i ja zaključili taj ugovor do momenta dok se on nije u potpunosti ispunio. - Vi nemate relaciju ni sa kim trećim, vi možete da tražite samo od svog saugovornika da vam to ispuni. Ako joj neko uzme tu stvar, dok ona meni nije predala, ja je vidim kod vas, otela bi vam, uzela bi vam, tužila bi vas, to je moja stvar, platila sam je. Ja nemam ovlašćenje na to. - Zašto nemam ovlašćenje? - Što sam ja još uvek u relaciji sa koleginicom. Dok mi ona tu stvar ne preda, na ime izvršenja svojih obaveza, pa mi onda neko od vas uzme, ja mogu samo nju da tužim, i kažem «dajte mi tu knjigu, pa jesam vam platila, pa izvršite mi tu obavezu». Neće da mi izvrši. Tužiću je sudu, i sud će je obavezati. Ona će se braniti «uzela mi Milica tu knjigu»; «pa šta ako ti je uzela, kupi drugu pa joj daj». Tu je suština stvari. - Zašto vam to kažem? - Zato što u obligacionom pravu vi nemate mogućnosti obraćanja trećem, vi imate samo mogućnost da na osnovu ugovora ili nekog drugog izvora obligacije, potražujete, postavljate zahtev prema svom ugovaraču. Samo prema njemu. - Do kad? - Dok se ne ispuni u celini ugovor. Pazite šta znači to «u celini». Vi ćete videti, mi vidimo iz zadataka, recimo kaže u ZPP-u «spor o pravu na nepokretnosti, za njega je nadležan sud gde se nepokretnost nalazi. Ostali sporovi iz obligacionih odnosa - nadležan je sud boravišta tuženog.» Sad mi vidimo da li ste vi razgraničili obligacioni odnos ili niste. Da li vi znate da ste još uvek u obligaciji ili ste umislili da ste već otišli u stvarnopravni odnos. Vama se čini da je to jako jednostavno.To uopšte ne mora da bude jednostavno. Npr. ugovor o kupoprodaji je jednostavan ako ja dam koleginici knjigu, a ona meni da pare. To je jednostavno. Tog momenta kad je ona meni dala, i ja njoj, mi smo završili naš odnos, ko god mi je uzeo knjige, ja ću njega da tužim. Svakog od vas ću da tužim, i da dobijem tu moju knjigu. Jer štitim svoj interes. Do tada smo u ovoj relaciji, i samo vas gledam i molim vas «uzmi tu knjigu i daj mi. Nađi onog koji je uzeo i daj mi je. Ja sam ti platila knjigu. Daj mi knjigu. Tužiću te zbog knjige...» Gledajte, uzmete da je ovo ugovor o kupoorodaji nepokretnosti. Taj ugovor je, opterećen, između ostalog, i formom. Ali, ne znači da je... ugovor
21
opterećen formom. Nego da bi ja stekla svojinu na nekoj parceli, moram i da se uknjižim... Mi smo zaključili ugovor o kupoprodaji jedne parcele. Overili smo ugovor. Ja sam platila celu cenu, koleginica mi preda tu parcelu. - Mogu li ja da tužim nekog ko mi uzurpira tu parcelu? - Ne mogu. - Zašto ne mogu? - Nisam se upisala u zemljišne knjige. A ova koleginica mi nije dala ni clausulu intabulandi. To je kod ugovora o kupoprodaji nepokretnosti ovlašćenje prodavca da kupac može da se upiše u zemljišnoj knjizi. Neće da mi da. Promašili, propustili... Ja odem kod koleginice, kažem «ja išla u zemljišne knjige, oni me odbili, daj da napravimo jedan aneks, da mi daš klauzulu», ona kaže «ma, neću da ti dam klauzulu, hoću drugom da prodam». - Šta da radim? - U međuvremenu, pojavi se neko treći koji uzurpira tu njivu, počne da je koristi, a ja tu ništa ne mogu da uradim. - Zašto ne mogu? - Zato što nemam klauzulu koja će mi obezbediti sticanje svojine. Ja moram da tužim koleginicu, da u sporu dobijem clausulu intabulandi, da se uknjižim, da steknem stvarno pravo, i tek onda kada sam stekla to stvarno pravo ja mogu ta treća lica, uzurpatore, da tužim i tražim od njih da se sklone, da mi ostave njivu, da mi ne prave štetu. Eto, vidite kako je to komplikovano. Znači, vi ćete, kada budemo radili ove obligacije, gledati, u prisustvu kog ste ugovora, da li taj ugovor postavlja zahtev forme, da vidite koja su dejstva tog ugovora. I da bi ste opredelili da li ste još uvek u obligaciji, ili ste iz nje izašli, i ušli već u polje stvarnog prava, videćete da li je taj ugovor, s obzirom na ovo kako zakonodavac njega određuje, da li je sva svoja dejstva iscrpeo? Onog momenta kad je iscrpeo sva svoja dejstva, ugasila se ta obligacija i nastao je stvarnopravni odnos, sa ovlašćenjima erga omnes. Tamo gde je nemoguć upis, zbog toga što nisu uređene te javne knjige, kao npr. na Novom Beogradu, mi to zovemo vanknjižnom svojinom. Smatra se da je svojina stečena onda kada je ugovor realizovan u celini, i ako ima neka evidencija, neki upis gde je izvršen, recimo u katastru, kao zamena zato što nije u knjigu, onda se može steći opet uslovno, dok se ne obezbedi...
ZASTARELOST I PREKLUZIJA Znači, kad se uđe u obligacioni odnos, stranke po pravilu prihvataju da dobrovoljno izvrše činidbu. Ako ne izvrše dobrovoljno u roku, ostaje mogućnost da se putem suda zahteva izvršenje, odn. Ispunjenje činidbe. Pošto činidba dospeva, kako ona može da se...? Izuzetno je za obraćanje sudu, zakon postavio neki rok. Znači, postavlja se rok za tužbu. To je tzv. Prekluzivni rok, i ako ga stranka ne poštuje, tužba će se rešenjem odbaciti.
22
Imamo nekoliko tih rokova za tužbu: npr. rok za smetanje državine je 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca. Za razliku od ovih prekluzivnih rokova, ZOO poznaje rokove zastarelosti. To su materijalno-pravni rokovi, ne gasi se samo pravo, nego se samo gubi pravo na prinudno ostvarenje zaštite. - Znate šta to znači? - To znači, može da se uloži tužba, tužba se neće odbaciti, ali ako tuženi u toku spora istupi sa tom prigovorom zastarelosti, i on se pokaže kao osnovan, sud će presudom odbiti tužbeni zahtev. To zapamtite, kod zastarelosti se presudom odbija tužbeni zahtev, ako je tuženi, u toku parnice, osnovano istakao prigovor. Razlikujemo zato, civilne i prirodne obligacije. Civilne su te koje su zaštićene prinudom. To je kada je tražena zaštita u zastarnom roku, zaštićene su prinudom. A, prirodne obligacije mogu biti, bilo zato što već kod nastajanja nisu imale tu zaštitu ili su zastarelošću izgubile prinudnu zaštitu. Vidite, ta prirodna obligacija koja može da bude nezaštićena, ili od početka ili naknadno. Može da bude nezaštićena od početka, npr. dug časti; dug iz kocke; dug iz opklade; moralni dug nekom dobrom prijatelju koji ima problema, pa mu vi nešto dajete, ili mu činite, negujete ga... To su ti moralni dugovi, dugovi časti, koji nikad nisu zaštićeni prinudom, i koji se izvršavaju bez ikakve naknade i mogućnosti da se preko suda ostvari ta naknada. Ova druga vrsta, tih prirodnih... mi ih još zovemo i degenerisane civilne obligacije, zbog toga što su one u momentu zaključenja, nastanka, bile zaštićene prinudom države, ali su tu zaštitu izgubile protekom roka zastarelosti. Recimo ja imam prema vama jedno potraživanje iz naknade štete, i ono po zakonu zastareva za 3 godine. Vidite, vi odmah žurite i kažete «izgubite pravo». Nikakvo pravo na naknadu štete vi niste izgubili. Vi i dalje imate prema meni pravo na naknadu štete. Ali, protekom roka, ja ću u parnici istaći prigovor zastarelosti, i sud će da kaže «možeš ti to pravo da imaš, ali je protekao rok u kome ti mene možeš da pozoveš na zaštitu. Neću ja da angažujem prinudu države da bi štitila jedno potraživanje koje ti nisi štitio sam u toku zastarelosti.» - Kako se to vidi, ta fina, suptilna razlika između gašenja prava i prava na zaštitu? - Vidi se po tome, ako ja vama isplatim tu naknadu štete, ne znajući da je zastarelo, pa odem kod advokata i kažem «isplatila sam naknadu»; «ma, šta si isplatila, kad ti je zastarelo. Nisi morala.» Ja više ne mogu da angažujem sud i da tražim povraćaj datog, po pravilima sticanja bez osnova, jer to nije sticanje bez osnova, to je plaćanje dugovanog. Ali, dugovanog koje može da se plati samo dobrovoljno; drugačije, prinudom, ne može. Zastarelošću se, protekom vremena, ne gasi samo pravo, nego se gasi mogućnost da se prinudno ostvari to pravo. Ali, samo kada druga strana (dužnik) istakne prigovor zastarelosti. To je suština!!! I zapamtite. Odlučuje se «U ime naroda... presudu...». Vi ćete, po pravilu u zadatku dobiti prigovor tuženog, koji se brani svim mogućim sredstvima, između
23
ostalog kaže «i ističem prigovor zastarelosti». Vi morate da znate kako ćete sa tim prigovorom da izađete na kraj. Nekada je taj prigovor moćan i osnovan i on će dovesti do odbijanja tužbenog zahteva. Evo, npr. protekao je rok od 3 godine od kad je koleginica znala za štetu i učinioca, ja se posle 5 godina obratim sudu; druga strana istakne prigovor zastarelosti, i kako vi odlučujete?
Presuda: U ime naroda... donosi presudu I
Odbija se tužbeni zahtev da se tuženi obaveže na naknadu štete.
U obrazloženju kažete «postoji šteta, postoji učinilac, postoji obaveza naknade, ali je protekao rok u kome je mogao da traži tu naknadu preko suda, i osnovano je tuženi tome prigovorio.» Iz same izreke vi ne vidite zašto sam ja odbila tužbeni zahtev; zato što je to materijalno-pravni prigovor koji ne ulazi u izreku. On će biti u razlozima, u obrazloženju; razlog zašto je odbijen tužbeni zahtev. - Zašto je ovo vama još važno? - Zbog toga što vi imate nekoliko zahteva za, recimo, naknadu štete, za bol, za strah, za smanjenu životnu sposobnost. Svaki od njih dospeva i zastareva u različito vreme. Jer je ZOO rekao «zastarelost nastupa kod naknade štete onda kada oštećeni sazna za štetu i učinioca. Obe stvari kad se steknu, on je stekao saznanje. Od tog momenta, od sticanja saznanja o obe stvari, počinje da teče rok zastarelosti od 3 godine. Npr. za bol, kad sam ja stekao saznanje? Onog momenta kad je veštak rekao «7 dana posle povređivanja taj bol je prestao». Za strah: «30 dana posle povređivanja, sagledao je sve okolnosti, i strah je prestao». Vidite za bol. Bol će biti, npr. saobraćajna nesreća. 01.01.2000. godine bila je saobraćajka na putu. Kad je zahtev za bol već dospeo? Dospeo je 07.01.2000. godine. Kad je zahtev za strah dospeo? Dospeo je 30.01.2000. godine. Pogledajte, ja sam tužila, recimo 15.01.2003. godine.Tuženi istakne prigovor zastarelosti.Ode mi ovo potraživanje. Za strah. Ode mi i ovo potraživanje. Evo dva potraživanja koja su... (se ugasila?).
Presuda: Sud... u ime naroda donosi presudu I II III
Odbija se tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da na ime naknade za fizički bol plati 10.000,00. Odbija se tužbeni zahtev da tuženi na ime naknade za strah plati 30.000,00. Usvaja se tužbeni zahtev, i obavezuje se tuženi da plati naknadu za smanjenu životnu sposobnost.
I sad, pita se u izreci, šta uradi ovaj? Jedna šteta, jedan događaj, jedan čovek pretrpeo štetu, a vidi šta mu sud uradi. Dva mu ne dade, a jedan mu dade. Evo
24
ga. Zahvaćeno zastarelošću, ali ako se tuženi prevari pa plati to, daje što je dugovano, i ne može da traži povraćaj datog. Na ispitu ne smete da mešate zastarelost sa prekluzivnim rokovima. Prekluzivni rokovi su rokovi za tužbu. Ne možete da se obratite sudu ukoliko protekne rok od 30 dana za smetanje poseda. Ne možete da se obratite sudu, ukoliko protekne rok iz zakona o radu za naplatu nekog novčanog potraživanja. Ako je zakonodavac rekao da tužba može da se podnese u tom i tom roku, to je tzv. Prekluzivni rok. Protekom roka gasi se pravo, vi nemate više to pravo.Nemate pravo ni sudu da se obratite. Pokušate da se obratite, sud samo kaže «sud donosi rešenje, tužba se odbacuje». Rokovi zastarelosti nisu to. - Zašto ja govorim sada o rokovima zastarelosti? - Zato što samo obligaciona prava, potraživanja, zastarevaju. Nikada stvarna prava ne zastarevaju. Ne može nevršenjem neko stvarno pravo da se izgubi. - Zašto obligaciono pravo zastareva? - Zato što je, sredstvo pravnog prometa, njime se vrši pravni promet. I hoće da se u tom pravnom prometu ima izvesnost da li neko potraživanje postoji ili ne postoji. Protekao je rok. - Ali šta si ti izgubio? - Nisi ti izgubio mogućnost da se obratiš sudu. Nisi ti izgubio samo pravo. Ti si izgubio pravo da sud, država, iza tebe stanu i kažu «mi ćemo prinudom da «uteramo» to potraživanje». I zato, ako ste se vi obratili, tuženi nije istakao prigovor, mi ćemo da sudimo i meritorno presudimo. Prigovor zastarelosti može da se istakne samo do zaključenja glavne rasprave u prvostepenom postupku, ne kasnije. ******************************************************************************************** Sada idemo na samo zaključenje ugovora. Rekli smo da mora da postoji saglasnost volja o bitnim elementima ugovora. Videćete za svaki ugovor bitne elemente, npr. ako dobijete ugovor o građenju, vi ćete samo iz zakona pročitati šta su bitni elementi ugovora, o čemu stranke treba da se dogovore; ako dobijete ugovor o prodaji videćete da je to predmet i cena; ako dobijete ugovor o zakupu, pročitaćete i videćete da imate zakupno dobro... Rekli smo, kada je to kada se saglase dve volje o bitnim elementima, to je onda kada stranke nesumnjivo utvrde... taj ugovor, koji su to bitni elementi. To su opšti uslovi za zaključenje ugovora. Nekada, zakon postavlja i poseban uslov, to je pitanje forme. Znači: saglasnost volja, bitni elementi i forma, kao poseban uslov.
7. FORMA UGOVORA
- ispitno pitanje Mi ćemo danas govoriti o toj konstitutivnoj formi, formi ad solemnitatem. To je ona forma koja je uslov nastanka ugovora. Zato se i zove konstitutivna, ona ga konstituiše. Ona može da bude zakonska i ugovorna.
Zakonska forma 25
Ako je zakon predviđa, onda će to u zakonu i da bude navedeno. Nećete naći kod ugovora samo u ZOO, naći ćete i u Zakonu o prometu nepokretnosti, naći ćete u Porodičnom zakonu, dakle u raznim materijalnim zakonima će se za pojedine ugovore naći zahtev forme. Npr. kad bračni drugovi uređuju svoje odnose povodom sticanja imovine, Porodični zakon kaže da taj ugovor mora da bude u pismenoj formi. Kod ovih posebnih ugovora u ZOO, videćete kod ugovora o građenju, kaže zakon, ugovor se zaključuje u pismenoj formi. Znači, tamo gde je ugovor uređen, tu ćete naći i zahtev forme. Nemojte nikad da pretpostavljate da je zakon to postavio; on to izričito radi. Izričito zakon kaže «ugovor se zaključuje u pismenoj formi». Ili, za zaključenje ugovora kod prometa nepokretnosti zakon izričito kaže «potrebna je pismena forma i overa od strane suda.» Ako nije ta zakonska forma poštovana, ugovor nije zaključen. Nije stvar u tome da li je ugovor ništav, ugovor nije zaključen, jer se radi o konstitutivnoj formi kao uslovu nastanka ili zaključenja ugovora. Kod ništavosti (pazite dobro!!!) vi formalno pravno, imate sve elemente jednog ugovora. Kod ništavosti ugovora čiji je predmet, npr. promet lekova, vi formalnopravno sve imate. Imate cenu, predmet, imate sve ugovorače. Kod ugovora kojima nedostaje forma, vi nemate formalno sve uslove. Jer, videli ste sad šta smo rekli, pored saglasnosti, bitnih elemenata, potrebna je i forma da bi ugovor nastao. Ne možete vi da poništavate nešto što nije ni nastalo. Treba da nastane, da postoji formalno pravno, ali da je prilikom njegovog nastanka učinjena neka povreda. Ovde nemate bitan elemenat ugovora. Da bi ugovor nastao, zakon kaže mora da bude zaključen u određenoj formi. Vidite vi kako se to dobro vidi u praksi. Npr. mi zaključujemo jedan ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, i mi ga zaključimo samo tako što ćemo samo pismeno napisati... Ne odemo u sud da overimo. To znači, nismo mi taj ugovor snabdeli tim zahtevom forme koji zakonodavac traži kao konstitutivan elemenat. Ja vama platim cenu; vi meni ne predate stvar. - Šta mislite, da ću ja da tražim da se ništi ugovor? - Neću. Tražiću samo povraćaj cene. - Po kom osnovu? - Sticanje bez osnova. S obzirom na osnov koji se nije ostvario. Mi smo hteli da ostvarimo osnov u kupoprodaji. Nismo ga ostvarili. Ja ću da tražim povraćaj datog. A da smo ga mi napisali, da smo ga mi overili, da smo u njega uneli neki nedopušteni elemenat, npr. da smo raspolagali gradskim građevinskim zemljištem, on bi formalno-pravno egzistirao u pravnom saobraćaju kao nešto što postoji, kao jedan organizam, ali je prilikom sačinjavanja tog organizma napravljena povreda. Čovek se rodio i ima tešku i neizlečivu bolest. Ovde je nasciturus... nije se ni rodio. Šta ću ja da poništavam nešto što nije nastalo. Ja ću samo da tražim povraćaj datog, po pravilima sticanja bez osnova. Znači, ovde kod nedostatka forme, ako je zakonska forma u pitanju, ugovor nije ni nastao.
Ugovorna forma 26
Kad govorimo o ugovornoj formi, zakonodavac nije postavio zahtev forme, ali su stranke ugovorile da je forma uslov njegovog zaključenja ili postojanja. I u jednom i u drugom slučaju, ne radi se o poništaju ugovora, radi se o tome da ugovor nije nastao; sve što je u njegovom izvršenju dato vraća se po pravilima o sticanju bez osnova. (Ovo je takođe jedna od ključnih stvari!!!) Sada da vidimo koje vrste forme imamo. Kod nas još važi princip konsensualizma. To znači – prostom saglasnošću volja se zaključuje ugovor. Taj zahtev forme je izuzetak, ali već imamo oko 50 formalnih ugovora. Sad govorimo o zakonskoj formi. Imamo, prvo, pismenu formu; pa onda imamo formu javne isprave; i imamo svečanu formu. Kod nas je realna forma retka. Postoji samo kod ugovora o poklonu. Znate da ugovor o poklonu nije uopšte ugovor koji je uređen u ZOO; on je i danas uređen pravnim pravilima predratnog prava (SGZ, AGZ, OIZ). Znači, kod nas na terenu pozitivno-pravnog uređenja praktično nemamo tu vrstu formi. a) Da vidimo sada šta je to pismena forma. Pismena forma je kada zakon kaže da je ugovor zaključen kada su stranke napisale i potpisale saglasnost o bitnim elementima određenog ugovora. Npr. ugovor o uređenju imovinskih odnosa bračnih drugova; ugovor o građenju. b) Ovaj drugi, viši zahtev forme je po pravilu rezervisan za promet nepokretnosti. Zašto se zove forma javne isprave? Zato što zahteva sadejstvo nekog javnog organa, državnog organa. To je overa od strane suda. (ne sudije, već sudskog službenika!!!). Sudski službenik na pismenu redakciju ugovora stavlja pečat i konstataciju da su pred njim Petar Petrović, čiji je identitet utvrđen na osnovu lične karte i Milan Milanović, čiji je identitet utvrđen na osnovu lične karte, ugovor potpisali. Njega se ne tiče sadržina ugovora, niti sme to da proverava, niti sme da zabranjuje zato što je sadržina ovakva ili onakva, on samo utvrđuje identitet stranaka koje ugovor potpisuju. Klasičan primer za to je ugovor o prometu nepokretnosti. Zakon o prometu nepokretnosti (koji vi morate da konsultujete), odn. Čl.4 tog zakona govori o nedostatku forme i mogućnosti da se taj ugovor konvalidira posredstvom suda. Mogućnost znači da stranke, ako su u celini ili u pretežnom delu izvršile taj ugovor mogu da se obrate sudu i da on nedostatak forme nadomesti time što će sudskom odlukom da prizna pravnu važnost tom ugovoru. O toj konvalidaciji ćemo malo kasnije. c) Za najznačajnije ugovore, zakon zahteva najviši stepen forme. To su ugovori iz naslednog prava: ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života. Zašto se zove svečana forma? Zbog toga što učestvuje u zaključenju ugovora sudija. Zašto je zakonodavac stavio nalog sudiji da on to radi? Zbog toga što sudija mora strankama da predoči značaj ugovora koji zaključuju. To sigurno ne može službenik na overi. Za ugovor o doživotnom izdržavanju npr. kaže «vi tu imate jedan dvostranoobavezan ugovor, vaša obaveza je da izdržavate ovog starog čoveka do kraja
27
života, a vi koji primate izdržavaje imate mogućnost da odgovorite na to tako što ćete svu svoju imovinu, ili deo, preneti na davaoca izdržavanja, ali taj prenos odlažete do momenta smrti.» Šta on hoće još time da kaže? Da to ugrožava nužni nasledni deo nužnih naslednika, i da oni ne mogu u prisustvu ta dva ugovora da ističu svoje pravo na nužni deo. Naravno, ja to vama kažem kao kolegama, inače, ja kao sudija kažem to njima na drugi način. «Da vam kažem nešto. Vi ćete to što imate preneti, odn. To će preći na njega momentom smrti, ali tada vaši sinovi i kćeri neće moći da dobiju ništa više iz zaostavštine.» «Kako ništa, pa bar nešto da dobiju!». Ništa više, zbog toga što je to u pitanju dvostrani ugovor. Znači, objasnite mu, predočite mu značaj, ukažete mu na vrste raspolaganja, predočite mu šta njegovi naslednici imaju ili ne mogu da imaju, i tek onda zaključujete ugovor. Ništa im neće sudija time garantovati, ni da je ovaj sposoban za rasuđivanje ni da nije, mada ja kao sudija, kada vidim da je ovaj potpuno dezorijentisan, da ne zna ni koliko dece ima, ni kako se ona zovu, ja ću odbiti zaključenje ugovora, jer ne možete vi da zaključujete ugovora sa nekim ko nema nikakvu orijentaciju o tome šta hoće, ali suštinski, taj ugovor ništa nije značajniji u smislu mogućnosti napadanja. Može da se napada i sa stanovišta nedostatka volje i iz svih drugih razloga koje zakon predviđa. I, rekli smo, ukoliko te forme nema, ugovor nije zaključen.
KONVERZIJA Tu dolazimo do tzv. konverzije. Ona je jedan od načina da se ugovor sačuva. Da se raspolaganje sačuva, ako je izvršeno ugovorom. To je konverzija. Jer, vidite, mi stalno govorimo o tome da je ugovor zakon za stranke, i stalno govorimo da je namera da se to ugovorno raspolaganje sačuva, da nekako ispoštujemo volju ljudi koji su ušli u jedan ugovorni odnos. I na tom planu je ovaj institut konverzijе. On se koristi onda kada stranke ugovor, za koji zakon postavlja zahtev forme, ne zaključe u toj formi. Znači, ovaj institut se primenjuje onda kada stranke taj visok zahtev forme ugovora ne ispune. Znate šta one rade. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju, odu i overe kod sudskog službenika. Ili, ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života, da bi bio punovažan, mora da u njemu učestvuju svi potomci koji će u momentu smrti biti pozvani na nasleđe. Neko od potomaka ne bude tu. I sad vi vidite da su oni hteli jedno raspolaganje, ali da mu nisu dali formu kojom... to raspolaganje i izvrši. I onda vi pretpostavljate da bi oni hteli neki ugovor pred koji se postavlja niži zahtev forme da su znali da ovaj ugovor nisu zaključili. To je suština!!! Znači, važi pretpostavka da bi stranke htele da zaključe ugovor za koji se traži manji zahtev forme da su znale da zaključeni ugovor neće važiti. - Kako ćete vi znati koji je to ugovor? - Pa, po prirodi tih davanja. PRIMER: Recimo, kod ustupanja i raspodele. Ostavilac ima nekoliko sinova i suprugu, i jedan od njih se nalazi u Australiji , i ovi sinovi koji se nalaze u Beogradu kažu «ma, hajde tata, završi ti to, on će ionako sa tim da se saglasi». Međutim, zakon je izričit i kaže: «ugovor će predstavljati ugovor o ustupanju i
28
raspodeli samo kada u njegovom zaključenju učestvuju svi potomci koji će u momentu smrti ostavioca biti pozvani na nasleđe.» Ali, imamo ovog jednog koji nam je... Nemamo ugovor o ustupanju i raspodeli, pošto taj zahtev forme nisu ispoštovali. Šta je to u stvari? To su pokloni! Taj starac koji je zaključivao s njima ugovor, ništa nije dobio na konto toga. On je svoju imovinu njima podelio. I zato se smatra, da je on znao da neće to biti ugovor o ustupanju i raspodeli, onda bi on hteo njima poklone da učini. Međutim, šta smo mi time dobili? Dobili smo da ono što je osnovno dejstvo tog ugovora, a to je da se nema pravo na nužni deo ima se to pravo, i ovim je njima povređeno pravo na nužni deo. Šta će on moći? U odnosu na njega, ovo raspolaganje je poklon, i on će moći da ostvari svoje pravo na nužni deo. Da je ušao u ovaj krug, mogao je da ne dobije ništa, da raspored bude samo ovom i onom sinu, njih dvojica da ne dobiju ništa, i izgubio bi pravo na nužni deo. Znači, to je ta zakonska konverzija. Zakonodavac kaže da će se smatrati da su zaključili neki ugovor za koji su obezbedili zahtev forme, da bi ga zaključili da su znali da onaj neće biti dobar.
KONVALIDACIJA Za razliku od konverzije, konvalidacija je nešto sasvim drugo. Konvalidaciju imamo kada jednom ugovoru naknadno izdajemo pravna dejstva. Na planu forme, konvalidaciju imamo kod ugovora o prometu nepokretnosti (čl.2 ili čl.4 Zakona o prometu nepokretnosti) gde se naknadno osnažuje jedan ugovor, koji u momentu zaključenja nije ispunio zahtev forme, ali je ugovor sačinjen kao pismeni i potpisani ugovor. To je suština za konvalidaciju!!! - Nema konvalidacije usmenog ugovora o prometu nepokretnosti. - Znate zašto? - Gledajte, za ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, šta je potrebno? - Potrebna je pismena redakcija ugovora i potrebna je overa od strane suda. A ovo je faza dogovora o bitnim elementima. Oni mogu da se dogovore o bitnim elementima usmeno, ali njima su potrebne još 2 stepenice da dođu do formalnog ugovora. Ne može ni zakon, ni na bilo koji način da se preskaču 2 stepenice, može samo jedna. Zakon može da nadomesti samo jednu stepenicu; to znači, mora da se pokriju ove dve faze, pregovora i dogovora, faza pismene redakacije i potpisa, samo da se konvalidira nedostatak overe. To zapamtite!!! Nikada ne možete da konvalidirate usmeni ugovor o kupoprodaji, makar da je i sto puta izvršen. Može da se konvalidira samo pismeni koji je potpisan, a kome nedostaje overa od strane suda. Tu konvalidaciju može da izvrši samo sud. - Znate kako do toga dolazi? - Mi odemo, dogovorimo se oko uslova, odemo i potpišemo to, «kad ćemo da odemo?», «idemo u ponedeljak u sud». Ja dođem u ponedeljak i kažem «idemo u sud», a vi kažete «našao ja drugog kupca». «Kako si mogao da nađeš drugog kupca, kad sam ti ja isplatio prekjuče pare?», « Pa isplatio on dva puta više. Vratiću ja tebi tvoje pare.» - Ova zakonska konvalidacija dozvoljava, znači, da strana koja je verna tom ugovoru, hoće da ga sačuva, da se obrati tužbom sudu i da traži 29
od suda da nadomesti taj nedostatak u pogledu forme, koji se odnosi na overu.
Presuda: sud donosi... u ime naroda PRESUDU I Tuženi se obavezuje da u roku od 15 dana pristupi overi tog ugovora. (Mi imamo ovde jednu pismenu redakciju, imamo predmet i cenu, sve imamo). Šta sud još uradi? Pošto ne možemo da ga vodimo za ruku, niti da ga milicijom odvedemo. II
Ako u ostavljenom roku to ne učini ova presuda će zameniti ugovor o prodaji nepokretnosti.
Neće sud tu ništa da kreira. On, da bi mogao ovo da konvalidira, on mora da ima sve ostale uslove, samo nema formu, samo nema taj jedan stepenik. Uslov za ovu sudsku konvalidaciju je da su prestacije iz tog ugovora ugovora u celini ili u pretežnom delu izvršene. E, sad ćete vi da budete kreativni, pa da vidite šta to znači u pretežnom delu. Gledajte, ne možete pretežni deo da gledate samo sa stanovišta kupca. Ja sam kupila jednu kuću, ugovorili smo 100.000,00 evra, i ja sam platila 100.000,00 evra. Ali, to nije to. «U pretežnom delu» treba i sa stanovišta kupca i prodavca. Ja sam, recimo, platila 60.000,00 evra, a on je meni u pretežnom delu ispraznio i predao tu kuću. Ostao je samo jedan podrum i jedna prostorija. To znači, pretežni deo gledate prema ukupnim davanjima iz ugovora, i to sa stanovišta oba ugovarača. Ili u celini ili u pretežnom delu. Naravno, pri tom ne sme da se povređuje pravo preče kupovine. PITANJE: Šta je sa ugovorom gde je samo izvršena samo isplata cene? ODGOVOR: Ništa. To je pretežni deo sa stanovišta jedne strane, ali nemate drugu stranu. Sud će oceniti da nije ispunjen uslov pretežnog ispunjenja činidbi. Odbiće tužbeni zahtev da se konvalidira ugovor i oni će biti bez ugovora, i biće na terenu instituta davanja bez osnova, svako će od svakog drugog moći da traži povraćaj datog. Ili može, eventualno, ako je predaja stvari bila, a cena nije plaćena da održajem stekne to pravo. I to oni, zakonskim održajem od 10 godina, zato što on ima zakonit osnov sticanja. Znači, neće se raspravljati na nivou konvalidacije, sud će odbiti tužbeni zahtev, jer tu je uslov...To je isto kao kad imamo usmeni sporazum, izvršen u celini i on se smatrao izvršenjem u celini. Odbija se tužbeni zahtev. Stranke nemaju ugovor koji je sačinjen u pismenoj formi. Nema uslova za konvalidaciju po čl.4 Zakona o prometu nepokretnosti. I tu je kraj moje priče. Kako će oni dalje urediti odnose, tužiće jedan drugog i tražiće povraćaj datog jer sad oni drže bez osnova. Nisu obezbedili osnov svojim davanjima i svako će od svakog moći da traži povraćaj datog.
30
FORMA UGOVORA - nastavak Dakle, kod forme morate da budete jako pažljivi, posebno kod svečane forme koja je rezervisana samo za Ugovor o doživotnom izdržavanju i Ugovor o ustupanju i raspodeli. Nemojte ovde da gurate testament. On nije ugovor, već jednostrana izjava volje. Može da vam se postavi pitanje da li ti ugovori (kod kojih se zahteva svečana forma) mogu da se zaključuju preko punomoćnika. - Šta bi ste vi rekli? - Može, ali i punomoćje mora da bude u istoj toj formi (svečanoj). - Dobro, i šta se postiže time? - Pa, postize se mogućnost da punomoćnik zaključi ugovor za koji je dobio punomoćje. - To da, ali šta je svrha, takve forme punomoćja? Šta se time postiže sa stanovišta zahteva forme? - Ostvaruje se svrha i zahtev forme time što sudija predočava značaj tog ugovora stranci koja punomoćje daje prililkom zaključenja ugovora. Dakle, svečana forma je forma ugovora u čijoj formi se i punomoćje daje da bi sudija bio u poziciji da neposredno stranci pokazuje. Dakle, kada odgovarate na pitanje svrhe forme, ona je zaštitna forma sa stanovišta stranke, jer štiti interese stranke time što će tako visokim zahtevom forme stranka biti u poziciji da ima neko vreme (pazite, to je procedura; vi ispišete molbu sudiji, onda se to zavodi u sudu, potom sudija u vanparnici dobija predmet, pa sudija zakazuje, pa vi dolazite.. to je jedno vreme koje omogućuje da vi razmislite o onome u šta ulazite), pa još kad čujete od sudije kakvo je značenje te forme, onda vi možete da formirate svoju odluku o tome da li hoćete taj zahtev forme. Mi nemamo dokaznu formu (forma ad probationem). To znači da kod nas dokazna forma ne postoji u smislu da se postojanje ugovora dokazuje određenom formom. Kod nas postoji jednaka snaga svih dokaznih sredstava. Sva su dokazna sredstva dopuštena. Vi pogledajte sankciju nedostatka forme, kako je to zakonodavac formulisao u čl.70 ZOO. Kada je sankcija za nedostatak forme. Ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo. Vidite, ne kaže – ništav je, nego – nema pravno dejstvo, nema tog ugovora, sva davanja su davanja bez osnova.
TUMAČENJE UGOVORA Zakon propisuje pravila da se ugovorne odredbe primenjuju onako kako glase. To je jasno kada je ugovor jasan – da se primenjuju kako glase; međutim, ako su sporne ugovorne odredbe onda se pribegava tumačenju. Ne tumači se ugovor, praktično, već se tumači izjava volje sadržana u ugovoru. Šta je stranka njime htela, šta je cilj ugovora? Imamo, tako gledano, sudsko i vansudsko tumačenje. a) Sudsko tumačenje vrši sud pred kojim se vodi spor o dejstvima ugovora. - Sad da vidite šta znači to «sudsko». 31
- Nije to sud, da ga vi pozovete «daj mi to tumačenje ugovora». To ne radi, nije to posao suda. - Nego, pred sudom se vodi spor o dejstvima ugovora. Ja vas tužim i tražim da vi meni izvršite činidbu. Vi postavite pitanje, kako glase te ugovorne odredbe, nejasno je. Ne zna se ko, kome, kada, šta? - A, šta mi hoćemo tim tumačenjem? - Da sačuvamo ugovor, da ga održimo na snazi. I sad mi pokušavamo volju stranaka da utvrdimo iz tih ugovornih odredbi. Najlakše je sudiji da kaže «ja ne mogu da vam utvrdim volju, i ja neću tužbeni zahtev da usvojim». Vi mora da znate šta su stranke tim ugovorom htele. I to je sudsko tumačenje. Znači, sudsko tumačenje vrši sud pred kojim se vodi spor o dejstvima ugovora. Da bi odredio meru tih dejstava, mora da prođe kroz fazu utvrđivanja šta su stranke tim ugovorom htele. I, on se, naravno, izjašnjava o tome kakva je pravila tumačenja koristio i šta je utvrdio kao volju stranaka. b) Vansudsko tumačenje je nešto sasvim drugo.Vansudsko se obavlja po volji ugovorača, koja je unapred dogovorena, da će u slučaju nesaglasnosti o značenju njegovih ugovornih odredaba tumačenje dati neko treće lice. I to određeno lice. - I, šta onda sud radi? - Dođe do spora o tome, pozove se to treće određeno lice, sud zastane sa postupkom, sačeka da to treće određeno lice obavi tumačenje, i takvo tumačenje koje da treće lice biće za sud obavezujuće. Međutim, u svakom slučaju, postoje određena pravila tumačenja. Ne tumači se svaka odredba posebno, nego u sklopu i u skladu sa svim odredbama ugovora. Smisao se određuje prema uobičajenom smislu koji ta reč inače ima. Pri tom se poštuje načelo savesnosti i poštenja, onako kako bi jedan dobar domaćin to uradio. Sada imamo posebna pravila. Imamo pravila da ugovor bez naknade u određenim ugovorima, tumačenje se vrši u korist onoga ko nešto daje ili čini. Npr. ako ja kažem da hoću da poklonim koleginici knjige za učenje, ne može da potražuje sve knjige iz moje biblioteke. Uvek ćete ići restriktivno «knjige za učenje, to mogu da budu knjige za pravosudni ispit, knjige za pravni fakultet, ali ne mogu to da budu sve knjige koje ja imam...». Znači, idete restriktivno, obavezujete restriktivno, u korist onog koji nešto daje. Kod dvostrano obaveznih ugovora, kakva bi bila pravila tumačenja? Ona koja će obezbediti ekvivalentnost davanja, jer je to rukovodni princip kod te vrste ugovora. Kod ugovora po pristupu, kakva bi bila pravila tumačenja? Ko je tu slabiji? Pa, onaj ko nije uticao na formularne ugovore. Njega je formulisala jača strana, ja koja pristupam, nemam uslova da promenim bilo šta, sem da optiram da li hoću ili neću, uvek treba u moju korist da se tumači, kao slabije stranke.
VRSTE OBLIGACIONIH UGOVORA 32
Sada ćemo preći na nek vrste obligacionih ugovora. Ova naša današnja podela je u funkciji razumevanja određenih vrsta ugovora i pomoći vama, da vi kad dobijete jedan ugovor koji procenite da je komutativan, ili procenite da je aleatoran, ili procenite da je to dvostrano obavezan ugovor, da vi možete, kada dobijete pitanje, Ugovor o prodaji ili ugovor o zakupu, i vi ga smestite u tu vrstu ugovora, da već znate, da već imate jednu polaznu poziciju gde ćete ta opšta mesta da iskoristite za pojedine ugovore. Npr. ako dobijete Ugovor o doživotnom izdržavanju, gde ga smeštate? U dvostrano obavezan ugovor. Zatim ga smeštate u formalan ugovor. Da li ga smeštate u aleatoran ugovor. Ako znate u koju «fioku» da ga stavite, vi ćete već za njega moću da izvučete 15 rečenica, gde ćete pokazati razumevanje ugovora, te vrste ugovora, da bi ste onda lako mogli da uđete u to šta on još ima kao određenje. Npr. kad dobijete pitanje formalni i neformalni ugovori, vi ćete odmah znati odgovor na to pitanje, posle ovog što smo rekli. Kažete da su neformalni ugovori pravilo, da su formalni izuzetak. Zašto se daje zahtev forme? Da se štiti stranka koja učestvuje u zaključenju. I, kažete koji zahtev forme znate. Kada govorimo o konsensualnim i relanim ugovorima. Kažete koji su konsensualni, kažete da su realni ugovori relikt, da je to rezervisano za ugovor o poklonu, da su oni prevaziđeni, i zbog toga u pozitivnom pravu nisu uređeni. Kad dođete do dvostrano obaveznih ugovora i jednostrano obaveznih ugovora, kažete da su dvostrano obavezni tipični za promet roba i usluga, da tu imate davanje i na jednoj i na drugoj strani, da davanja treba da budu u odnosu ekvivalentnosti, i da se ta ekvivalentnost štiti. Štiti se kako u momentu zaključenja ugovora, tako i u fazi realizacije. Dakle, zapamtite! Deoba ugovora je nekada sa stanovišta forme, a nekada je izazvana samom sadržinom. Imamo i komutativne i aleatorne ugovore. Imamo ugovore sa trenutnim i trajnim prestacijama. Imamo i dobročine i teretne ugovore. KOMUTATIVNI I ALEATORNI UGOVORI Komutativni ugovori su oni kod koji se u momentu zaključenja zna konačan odnos uzajamnih davanja. - Šta to znači? - Ako ja prodajem ovu knjigu, mi znamo šta je odnos davanja. Odnos davanja je: moja knjiga, konačno koleginica cenu da mi isplati, 600,00 dinara i to odmah. To je odnos davanja. Komutativni ugovori mogu da se napadaju zbog prekomernog oštećenja. Aleatorni ne mogu. Tipičan aleatorni ugovor je Ugovor o doživotnom izdržavanju. Pazite, on jeste dvostrano obavezan ugovor; imate i na jednoj drugovj strani davanje koje predstavlja jedno drugom kauzu. Ne možete vi da kažete, kao što znate da kažete na ispitu, «ne zna se šta kome duguje». Zna se. U suprotnom ne bi ste znali davanja stranaka, a vi znate tačno da ja trebam njega da izdržavam do kraja života; treba da mu svakog meseca dajem po 100 evra; treba da mu
33
pripremam hranu; treba da se brinem o njegovom zdravlju; treba da snosim troškove njegove sahrane. - A šta ne znate? - Ne znate odnos uzajmnih davanja. Ne znate šta će to moje davanje da predstavlja u odnosu na davanje druge strane. Jer davanje druge strane se potpuno zna: on će meni da prenese za slučaj smrti njegovu kuću u Beogradu. A ja imam davanja koja se znaju; ali se ne zna definitivni njihov obim niti njihov odnos prema davanju druge strane. To se ne zna. Jer mi, kod dvostrano obaveznih ugovora imamo ekvivalentnost koja se štiti. Ovde nemamo tu ekvivalentnost. - Zašto je nemamo? - Zato što imamo taj elemenat aleatornosti. Alea je sreća. U momentu zaključenja ugovora ne zna se konačan odnos uzajamnih davanja, zbog neke buduće neizvesne okolnosti koja predstavlja aleu, za koju stranke u momentu zaključenja ne smeju da znaju. Jer, ako znaju, onda nema neizvesnosti. Znači, neka neizvesna buduća okolnost od koje zavisi odnos uzajamnih davanja. - Šta je kod Ugovora o doživotnom izdržavanju... Vidite, svi se zalećete sa onim «ne zna se kad će smrt naići». PRIMER: imali smo tog advokata koji je mislio da je fenomenalan advokat, i da je on sjajan posao napravio. Zaključio je ugovor sa jednom bakom u Parizu koja je imala 84 godine, zaključio je ugovor o doživotnom izdržavanju za njen stan. 120 godine je živela, i za to vreme potrošila 3 stana, jer on nije smeo, kao advokat da povredi ugovornu obavezu, što bi na njegov renome uticalo. To je smrt. Ali, ne mora da bude. Mogla je baka 120 godina da živi zdrava, čila i vesela i da ništa ne potroši i da nema nikakvih izdataka. Ona je na nesreću bila 20 godina u nekom stacionaru. To znači, nemojte da se zalećete «činjenica smrti»; već «kvalitet života», «kvalitet ostatka života», da li će biti izložen troškovima lečenja, smeštaja, tuđe pomoći... ili će biti potpuno toga lišen. - I, šta je važno? - Važno je da u momentu zaključenja ugovora ni jedan ni drugi nisu znali za te okolnosti. Mi smo imali pre nekoliko godina, prekriven Beograd, ugovori o doživotnom izdržavanju, lekari, medicinske sestre; oni vas markiraju još u bolnici, koliko, od čega, šta; ne znaju oni u dan kad će... ali imaju jednu prognozu bolesti koja može da ih odredi: za pola godine, godinu dana, dve godine. Pa onda pokazuju veliku «dobrotu», pa vas obilaze, daju inekcije... I zakonodavac je reagovao time što je tu vrstu ugovora zabranio. Evo primera apsolutno ništavog ugovora. Rekao je «zabranjeno je». Ne da zakonodavac da ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuju lica koja mogu, s obzirom na svoju struku, da se obaveste o stanju zdravlja, da imaju uvid u tu situaciju. - Zašto?
34
- Zato što kroz to oni isključuju aleu. A ako isključuju aleu, oni su isključili bitan elemenat ugovora, bez koga tog ugovora nema. Takav ugovor, koji se zaključi u tim uslovima kada jedna od strana zna tu buduću «neizvesnu okolnost», čine taj ugovor apsolutno ništavim, zbog toga što mu oduzimaju bitnu karakteristiku aleatornosti. A svi vi mislite da se on raskida ili poništava zbog odsustva ekvivalentnosti. Ne!!! Ekvivalentnost je potpuno irelevantna, jer tu i nema mogućnosti da se meri ekvivalentnost. Ti ugovori ne mogu da se napadaju zbog odsustva ekvivalentnosti. - Gledajte zašto. - Vi možete iz najboljih, ljudskih pobuda da zaključite jedan ugovor o doživotnom izdržavanju. PRIMER: skoro smo imali, čovek je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, kroz dva dana je otišao na ženin grob u Kraljevo, i umro od tuge na grobu. Predmet ugovora su bile velike nepokretnosti. I svi su ustali i rekli «pa to je nemoralno da neko dobije tako velike nepokretnosti, a nije ga uopšte izdržavao, nije stigao». To je potpuno bez uticaja. Zato što je pitanje aleatornosti, to je pitanje svesti prilikom zaključenja ugovora. Svi su imali svest o neizvesnosti ugovora. I ta svest je ušla u suštinu, u sadržinu ugovora. Odbijen je tužbeni zahtev da se poništi ugovor zbog odsustva aleatornosti, a odbijen je i zbog odsustva jednakosti u davanjima, jer jednakost u davanjima ne može da se ceni kod tih aleatornih ugovora. Kod komutativnih je sasvim drugačije. Kod njih vi u momentu zaključenja ugovora znate odnos uzajamnih davanja i ukoliko postoji očigledna nesrazmera u davanjima, u ugovorenim davanjima, onda smo na terenu zaštite zbog prekomernog oštećenja. Znači, kad imate pitanje ugovor o doživotnom izdržavanju, onda pričate ovu priču. Pričate o aleatornosti, o bitnim elementima ugovora, o odsustvu ekvivaletnosti. UGOVORI SA TRENUTNIM I UGOVORI SA TRAJNIM PRESTACIJAMA Ugovor sa trenutnim prestacijama se ispunjava u jednom aktu davanja ili činjenja. Npr. ugovor o kupoprodaji – ja vama prodajem automobil, vi meni plaćate cenu. Istog časa kad ja vama automobil, vi meni cenu. - Kako ćete znati da li ste u ugovoru? - Pa, kako ste ugovorili. Ako ste ugovorili u jednom aktu to će biti trenutni. Ako ste odložili plaćanje ili ste ugovorili neko obročno davanje, onda ste vi u prisustvu ugovora sa trajnim prestacijama. - Šta to znači? - Ako sam vam prodala automobil i rekla «to je 3.000 evra, ali da mi dajete na svakih 6 meseci po 500 evra».
35
Npr. ako smo ugovorili, ja sam «JUGOAUTO», treba da vam prodam auto, ja treba da pribavim auto iz Češke i predaću ti ga u roku od godinu ili dve dana. - Šta je ovde kod ugovora sa trajnim prestacijama relevantno? - To što u tom roku, ali pazite koji je to rok, on je potpuno ograničen, i nije proizvoljan; od momenta zaključenja ugovora, a rekli smo da je zaključenje onda kad se obezbede svi elementi, uključujući i formu, do momenta dospelosti obaveza stranaka, a ne, kako vi kažete «do momenta izvršenja ugovora». Nas interesuje momenat dospelosti. To znači, on se vidi iz ugovora. Ja sa vama ugovaram i kažem «vi ste dužni da mi platite cenu do 01.01.2007. godine. To je relevantan momenat za ugovor sa trajnim prestacijama. On traje od momenta zaključenja do momenta dospelosti obaveza strana. - U tom periodu mogu da nastupe razne, nove, nepredviđene okolnosti, koje mogu da poremete ekvivalentnost davanja uspostavljenu u momentu zaključenja ugovora. - Koje su okolnosti? - To je klauzula rebus sic stantibus, to su tzv. promenjene okolnosti, za koje stranke u momentu zaključenja ugovora niti su znale niti su mogle da znaju, niti su morale da znaju. Ništa od toga. Jednostavno, vi ste dobar domaćin, sve ste procenili, ali niste mogli to da procenite. To je ta klauzula rebus sic stantibus, ili promenjene okolnosti. Znači, one su rezervisane za dvostrano obavezne ugovore sa trajnim prestacijama, gde je momenat zaključenja vremenski odvojen od momenta dospelosti, i gde te okolnosti narušavaju ekvivalentnost prestacija. - Ali, do koje mere? - Ugrožavaju kauzu. To je suština! Ugrožavaju svrhu i cilj ugovora dovode u pitanje. Ja ne bih zaključila da sam znala da će se to dogoditi. Meni taj ugovor više ne vredi. On meni ne odgovara, ni onim mojim elementarnim očekivanjima. Zbog tih promenjenih okolonosti izvršenje obaveze jedne strane postaje preterano otežano. Vi svi govorite «ne može da izvrši obavezu». Ako ne možete da izvršite obavezu on se ugasio zbog toga što je nemogućnost ispunjenja.Ali to uopšte nije to. Ovde, ja to mogu da izvršim. Ja to mogu, i objektivno i subjektivno to mogu. Ali, to je za mene preterano otežano. U toj meri je to za mene otežano da ja više nemam svrhu ugovora, ja nikad ne bi ugovarala da sam znala da će to tako biti. To je razlika između promenjenih okolnosti i više sile. Kod više sile nastupi posle zaključenja ugovora neka okolnost koja sprečava ili onemogućava izvršenje ugovorne obaveze. Stvar vam je uništena, to je viša sila. Grom je udario u vaš automobil i on je uništen. Vi više ne možete da predate automobil koga nema. Kod promenjenih okolnosti, ja mogu da izvršim obavezu, ali je ona za mene preterano otežana. ******************************************************************************************** PRIMER: «JUGOAUTO» je bio prodavac automobila i nabavljao je automobile iz Češke. I, on ugovori da će za godinu dana da preda automobil, vi kažete tu cenu, i on kalkuluše tu cenu kod automobila, na 10.000 evra. On, pošto se bavi time kao delatnošću, nabavlja po ceni od 5.000 evra od proizvođača iz Češke, na to nadograđuje 2.000 evra trošak transporta i 3.000 ugrađuje kao svoju proviziju ili
36
zaradu. Tako on, otprilike, formira cenu od 10.000 evra. Za godinu dana treba da isporuči. Godina dana još nije prošla, on nabavlja automobile, nabavlja, nabavlja... i on je u tih 10.000 ugradio i to što svake godine Češki proizvođač po malo povećava cenu. On je to već ukalkulisao u cenu. - Jednog momenta da Češka fabrika kaže «mi smo prestali sa proizvodnjom», šta bi bilo? - Viša sila. Ne može više. Ili, kad carina kaže «zabranjeno je da se uvoze automobili». To je viša sila. To je apsolutno nemoguće. - I, šta sad? - Sa višom silom prestaje ugovor, raskida se zbog više sile, zbog nemogućnosti. Ovde ne kažu Česi «mi ne možemo da vam isporučimo». Ne. Kažu «naša cena automobila je sada 9.000 evra. Od danas pa nadalje.» - Šta bi ste vi njega? Onaj u «JUGOAUTU» je uključio 5.000 evra, on ima 2.000 troškove transporta. To znači njega će, kad bi prodao po 10.000 evra, njega automobil košta 11.000. A on se na tržištu ponaša kao neko ko od toga živi. - Da li bi on ikada zaključio ovakav ugovor? - Nikada ga ne bi zaključio. - Šta on kaže? «Ovo meni potpuno, moja očekivanja dovodi u pitanje. Pa svrhu ugovora, pa kauzu. Ja ovo nikada ne bi uradio, i nisam mogao da pretpostavim da može da dođe do toga. Ovde se promenila ekonomska politika, oni utvrđuju svoje mere i svoje cene.» - I, šta on kaže? - «Tužim i tražim da se takav ugovor liši dejstva.» - Pošto smo sad na terenu realizacije, koji institut je u pitanju? – Regres. - Jeste regres, ali šta traži on od suda? Pa, jel’ traži poništaj? - Ne traži! Poništaj je rezervisan za momenat zaključenja, da on nije valjao u momentu zaključenja, on bi išao na poništaj. - Šta traži? - Raskid. Traži da se liši dejstva taj ugovor. - Ne može da traži poništaj. Zašto? - Jer je za poništaj prošao rok. Rok je bio momenat kada je ugovor zaključivan. On traži raskid ugovora i traži lišavanje dejstava tog ugovora. - Kakve sud ima mogućnosti? - Ima mogućnost da ugovor održi na snazi. - Kako će da ga održi na snazi? (Zabeležite sebi: tužilac, oštećeni može da traži samo raskid ugovora. I to pod uslovom da su promenjene okolnosti nastupile pre dospelosti činidbe. Pre nego što je imao obavezu da preda automobil. To znači, ako je ugovor zaključio 01.01.1999.godine sa predajom 01.01.2000.godine, ova okolnost je morala da nastupi u ovom periodu, do dospelosti njegove obaveze. Do dospelosti predaje. Na promenjene okolonosti možete da se pozivate samo do dospelosti obaveze. Znači, oštećeni, tužilac traži da se raskine ugovor. Poništaj je rezervisan za razloge koji postoje u
37
momentu zaključenja, a raskid za razloge koji nastupe posle zaključenja a do dospelosti). - Sud može da održi ugovor na snazi, ako tuženi pristane da se izvrži revizija do pravičnih uslova. - Šta znače «pravični uslovi»? - To znači da ove promenjene okolnosti, njihov rizik stranke podele, da snose i jedna i druga. Znači, ukoliko se tuženi saglasi da se izvrši revizija ugovora do pravičnih uslova. **************************************************************************************************** PITANJE: Nisam baš najbolje razumela, to oko pravičnih uslova...
LEPA: Sad ćete da vidite šta to znači. - Šta bi bili pravični uslovi? - Ne možemo mi od «JUGOAUTA» očekivati, nije to «Crveni krst» ili dobrotvorna ustanova, da on nema zaradu. - Znači, treba mu svakako obezbediti, šta? - Cenu koštanja, to svakako treba obezbediti, jer njega auto kota 9.000 evra. - Šta mu još treba obezbediti? - Sigurno trošak transporta. - Gde možemo da intervenišemo? - Pa, malo da intervenišemo kod zarade. Može čak i da ostane bez zarade. Ili da dobije neku minimalnu zaradu, recimo od 500 evra. To je 11.500 evra. To bi bila cena sada na kojoj bi mogli da gradimo... to bi bili pravični uslovi. On da zaradi samo 500 evra, a ovaj da doplati... pa možda bi mu dali još oko 1.000 evra. Ali, to će biti naša ocena. Recimo 12.000 evra da ima. Koliko bi onda trebalo tuženi tu da doplati? Koliko je ugovorio bio? 10.000 evra. Znači, 2.000 evra da doplati. Tuženi bi doplatio, ovaj bi ipak imao neku minimalnu zaradu, tu bi smo u našoj oceni bili pravični. Znači, rizik nastanka tih promenjenih okolnosti je... U svakom slučaju, da ih dovede u uslove ne u kojima su bili, nego uslovi koji obezbeđuju da se sačuva ugovor i da se pravično taj rizik podeli. I da oni, i jedan i drugi imaju neku svrhu ugovora. Izreka presude glasi: U IME NARODA... SUD DONOSI PRESUDU
I
Raskida se ugovor o prodaji automobila broj... zaključen...
II Ugovor će ostati na snazi ako u roku od 15 dana tuženi isplati tužiocu 2.ooo evra. (Ali, nemojte slučajno da kažete «pod pretnjom izvršenja». Na to ne može niko da ga nagoni. To je njegova (tuženikova) facultas alternativa. To ćete videti u procesnom pravu.) To je ovlašćenje tuženog, da on može da otkloni raskid ugovora, plaćanjem te 2.000. Na to ne može niko da ga natera. Prođe tih 15 dana, on ne iskoristi to pravo da plati 2.000 evra, aktivira se prvi stav presude i ugovor je raskinut. I, vi ste završili ceo posao. 38
- Šta je ovde važno da se zapamti? - Tužilac samo može da traži raskid ugovora. Ništa više. Tuženi može da optira za održavanje ugovora na snazi, ako prihvati da plati do pravičnog iznosa. Ako je on to prihvatio, vi ćete znači, pod I - raskinuti ugovor, pod II - dati mu mogućnost da on taj raskid otkloni plaćanjem tih 2.000 evra, on to ne plati, aktivira se ovaj prvi stav - ugovor se raskida. - Šta je posledica raskida? - Svako vraća ono što je dao po pravilima o sticanju bez osnova, s obzirom na osnov koji je otpao. Vidite kako je ovo logičan sistem. Vi ovde naknadno obezbeđujete kauzu, svrhu ugovora, naknadno strankama dajete razlog za obavezivanje, jer ako to ne biste mogli, vi ne biste mogli ugovor da održite na snazi. To šta je «pravično» određuje se prema uslovima i okolnostima pod kojim je ugovor zaključen. Ako vam tuženi izričito kaže «nisam spreman da učestvujem u tome, u tom smislu da ja dopunjavam do pune vrednosti», sud konstatuje u presudi: I
Raskida se ugovor...
II
Svaka strana vraća ono što je dala
Ako tuženi ne bude pristao da plati, prodavac opet mora na parnicu. Na parnicu radi vraćanja datog po pravilima sticanja bez osnova. - Kako ćete vi videti da ste u prisustvu tog instituta? - Naravno da je ugovor sa trajnim prestacijama, naravno da je došlo do nekih bitnih promena okolnosti od momenta zaključenja do momenta dospelosti obaveze. Da su to okolnosti ne koje onemogućavaju izvršenje ugovora, nego preterano otežavaju za jednu stranu. Ali, najvažnije je da vidite, da li su stranke mogle u momentu zaključenja ugovora ove okolnosti da predvide? Moguće je da je «JUGOAUTO» mogao to da predvidi. Moguće je da je on hteo da «navuče» što veći broj kupaca, da kupuju po niskoj ceni, da bi posle mogao da se pozove na okolnosti. - Kako ćete vi to videti? - Svake prethodne godine je po toj istoj stopi ino-proizvođač povećavao cenu. Svake godine. Znači, on je mogao da očekuje da će i ove godine on da poveća. Znači, to onda ne bi bila okolnost koju on nije znao ili nije mogao znati. Jer njegova savesnost i odnos prema poslu, ceni se sa stanovišta njegove pozicije. Uostaom, ja se kao kupac ništa ne razumem u to. On je dao ponudu, meni se svidela cena. On je taj koji se bavi tom delatnošću, i on je morao da ima posebnu svest o tome i da prati prilike, i da njega iznenadi to. To znači, vi treba da vidite da li je on mogao, s obzirom na sve okolnosti da zna ili da pretpostavi.
PITANJE: Ko će snositi troškove?
39
LEPA: Troškove snose po pola. Niko nije kriv. Zato ovde nema ni naknade štete. Niko nije kriv. Zato oni i snose rizik ovako zajednički. PITANJE: Kako se štiti tuženi ako je tužilac znao da će doći do promene cene. LEPA: Onda ne može da traži raskid, nego ima da izvrši ugovor po ceni po kojoj je ugovorio. On snosi rizik promenjenih okolnosti. Zato što je njegova nesavesnost uzrok... (mogućnosti da traži raskid ugovora).
POSEBNA DEJSTVA DVOSTRANO OBAVEZNIH UGOVORA 1. Prigovor neizvršenog posla 2. Prekomerno oštećenje 3. Zaštita od fizičkih nedostataka stvari 4. Zaštita od pravnih nedostataka (zaštita od evikcije) 5. Raskid ugovora zbog neispunjenja (neizvršenja) - Zašto su ovo centralna mesta, i zašto ćemo se mi na ovome najviše zadržati? - Zbog toga što najveći deo pitanja proizlazi iz ovoga. - Zašto proizlazi? - Zato što smo rekli da u našem obligacionom pravu, to je pravo koje obezbeđuje promet roba i usluga, najveći broj prometa se vrši kroz dvostrano obavezne ugovore; to su oni gde ima na obe strane davanja; gde je kauza obaveze jedne strane, obaveza druge; i zbog toga mi štitimo ta dejstva dvostrano obaveznih ugovora. Rekli smo kako ih štitimo. Štitimo od momenta kada je zaključen do momenta kada se izvršio. Videli ste u primeru sa «JUGOAUTOM» kako smo ga štitili u fazi izvršenja. - Šta hoću time da kažem? - Zakonodavac postavlja to pravilo – za to što si dao ima da dobiješ odgovarajuću protivvrednost. Ako ne dobiješ, ja ću da sankcionišem takav ugovor i sankcionisaću ugovarače. Čim se ne obavlja razmena pod tim ekvivalentnim uslovima, ta razmena nije ni robna razmena, nije to pravična razmena. - I, kako je on štiti? - Prvi institut zaštite dejstva dvostrano obaveznog ugovora je prigovor neizvršenog posla. 1. PRIGOVOR NEIZVRŠENOG POSLA To je zaštita u toku dejstava dvostrano obaveznog ugovora.To znači da su stranke u momentu zaključenja obezbedile ekvivalentnost;ugovorile ekvivalentnost.Kad dolazi do ovog poremećaja ekvivalentnosti? U fazi realizacije ugovora.Kada jedna strana drugu tuži za izvršenje obaveze, druga... (i ne) spori da je obavezna, i ističe ovaj prigovor. Zato što hoće tim prigovorom da obezbedi kauzu svoje obaveze.
40
- Znači, jedna drugu tuži da izvrši svoju obavezu, ova kaže «ja stvarno dugujem, ali ističem prigovor neizvršenog posla.» I time hoću da obezbedim, šta? - Kauzu svoje obaveze. ******************************************************************************************** PRIMER: Vi ste prodali kuću, dugujete... cenu. Prodavac tuži kupca i kaže «ti meni nisi isplatio 100.000 evra». Time zasniva spor i traži obavezivanje tuženog da plati 100.000 evra. Tuženi kaže «dugujem ja 100.000 evra, ali neću da platim dok ti meni ne predaš kuću. Jer ako ti meni ne predaš kuću, onda ja gubim kauzu.» Naše dve obaveze su jedna drugoj uslov, one su uzajamne. To znači, ako smo mi u momentu zaključenja ugovora obezbedili kauzu time što ti meni treba da predaš kuću, a ja tebi novac, mi tu kauzu moramo da obezbedimo i u fazi realizacije ugovora. - Šta sud radi? - Sud usvaja tužbeni zahtev i obavezuje tuženog na 100.000 evra. U IME NARODA... SUD DONOSI PRESUDU I
Tuženi se obavezuje da na ime plaćanja cene iz ugovora o kupoprodaji plati tužiocu 100.000 evra, u roku od 15 dana, pod uslovom da u istom roku tužilac njemu preda kuću u državinu.
- Šta se time radi? - U ovoj fazi se obaveze ukrštaju, jedna drugoj, uz pomoć suda, njegovim posredstvom, jedna drugoj postaju osnov. Ne kaže «pod uslovom da mu ovaj preda kuću u roku od 15 dana». Jer ne može sud da obavezuje tužioca rokom od 15 dana. Nema takvog tužbenog zahteva. Mi smo vezani za tužbeni zahtev. Vi ulazite u izvršni postupak i tužilac traži izvršenje na 100.000. Opet izvršni sudija piše: I
Dozvoljava se izvršenje plaćenjem iznosa od 100.000, pod uslovom da tužilac u istom roku njemu preda kuću.
- Kako će tužilac da obezbedi da dobije 100.000? - Da uzme, lepo, ključeve od svoje kuće, ponese izvršnom organu i kaže «evo vam moja obaveza, a ja da dobijem pare.» Ili odnese u depozit suda ili preda nekom trećem ko će to da drži. U svakom slučaju, izvršenje je moguće kada se tužilac legitimiše da je on svoju obavezu izvršio, i da istovremeno dobije ono što je... (ugovorio). - Kada će ključeve koje je on deponovao kod suda ili dao nekom trećem, sud da da tuženom? - Onda kada je izvršio uplatu. Tek tada će oristupiti prinudnom izvršenju 100.000 plenidbom, prodajom stvari... tek onda kada dobije uslov. Tako se kod dvostrano obaveznog ugovora povodom prigovora ovo obezbeđuje. - Tuženi ako ne prigovori, šta mislite, šta će se desiti?
41
- Ništa. Sud će obavezati, usvojiće tužbeni zahtev, obavezaće ga na 100.000 evra, a on će posle morati da vodi novu parnicu da obezbedi kauzu. U novoj parnici da traži izvršenje predajom kuće. ******************************************************************************************** Znači, ovo je jedno procesno sredstvo kojim se obezbeđuje kauza u dvostrano obaveznom ugovoru i to u sudskom postupku. Samo povodom prigovora neizvršenja posla. To su najozbiljnija sredstva, koja samo dobri advokati znaju da urade, i da obezbede. Inače, ja nisam... Očigledno vam je da ovaj nije izvršio svoju činidbu, ali vi kao sudija ne možete da reagujete, ne smete nikom da stavljate u ruke ni sredstva odbrane ni napada, čekate samo da progovori druga strana, da taj prigovor istakne, da bi ste mogli ovako da reagujete. PITANJE: Možete li da kažete kako izgleda tužbeni zahtev? LEPA: Tužbeni zahtev glasi: Tuženi se obavezuje da plati 100.000 evra na ime izvršenja svoje obaveze. A izreka presude je ovakva kao što sam vam rekla. PITANJE: U istoj toj parnici, da li može protivtužbeni zahtev, a ne prigovor? LEPA: Pa zašto bi ja to radila, sa protivtužbenim zahtevom? Ovo je efikasnije sto puta. Što bi se ja angažovala da vodim spor po protivtužbi ako ja... Znate zašto? Ja ne sporim da dugujem, ja ne sporim da hoću da platim. Ja samo hoću da obezbedim da i on meni izvrši svoju obavezu. I zato ne treba protivtužba. Zato što je ovo efikasniji prigovor, nego protivtužbeni zahtev. 2. PREKOMERNO OŠTEĆENJE Njime se štiti, kod dvostrano obaveznih ugovora, ekvivalentnost prestacija u momentu zaključenja ugovora. I zato ćemo govoriti o ništavosti. U momentu zaključenja, jedna strana nije znala, niti je morala da zna za pravu vrednost prestacije i ugovara nešto što je za nju potpuno neekvivalentno. Npr. Ja prodajem svoju kuću, ne znam za vrednost i prodajem je za 50.000 evra, a ona u tom momentu na tržištu vredi 150.000 evra. - Koji su elementi? - Jedan subjektivan i jedan objektivan. Subjektivan element je da oštećena strana ne zna niti je morala da zna za pravu vrednost prestacije. Objektivan elemenat je da je time došlo do prekomernog oštećenja u smislu da postoji nejednakost, nesrazmera u vrednosti prestacija. Dva elementa kumulativno, i jedan i drugi da se steknu. Ovo što se tiče ovog subjektivnog elementa, to će sud da ceni prema okolnostima slučaja, prema ugovaračima. Npr. mi smo imali «Kosovare», koji su bežali, i one ljude iz RSK koji su dolazili u Beograd. Mučenik ima troje dece, zima ide, on u nuždi kupuje u Beogradu, ovi mangupi povećali cene, traže im ogroman novac, on sve što je prodao, sve što je izvukao odande da za neki sobičak ili neku malu kućicu. I on nije stvarno znao, niti je prema svojim
42
mogućnostima ili prema okolnostima mogao da se obavesti o tim uslovima oko cena. I on ugovara preterano veliku cenu za tu nepokretnost. Nije važno da li je prodavac hteo da ga zloupotrebi ili ne. To već ulazi u zelenaški ugovor. Bitno je to da kupac nije znao i nije mogao da zna. ******************************************************************************************** PRIMER: ja sam imala jednog profesora fakulteta koji je prodao stan u Beogradu, jednu svoju garsonjeru, zbog toga što je hteo da obezbedi za sina studije u Americi. On je u tom momentu mogao zaista da se obavesti. Profesor univerziteta. Živi u Beogradu. Mogao je da ode u 2-3 agencije, mogao je da ode u službu prihoda, mogao je da se obavesti o tome. On se nije obavestio, prodao je u bescenje, zadovoljio svoj interes, dete mu otišlo u inostranstvo na studije, a on sad vodi spor za poništaj tog ugovora i tvrdi da je to prekomerno oštećenje. I jeste objektivno bilo prekomerno, ali je on subjektivno znao ili je morao da zna. Nije znao. Što se nisi obavestio. Odbili smo tužbeni zahtev za prekomerno oštećenje jer subjektivni uslov nije ispunjen. ******************************************************************************************** - Šta je objektivno? - Gledajte šta je objektivno. Imate jednu cenu... recimo na 50.000 evra. - Kada ocenjujete? - Na tržištu Beograda u momentu overe ugovora. To je momenat zaključenja ugovora!!! Pazite prema kom momentu određujete. Znači, stavljate u odnos: cenu koja je označena u ugovoru - prema tržišnoj ceni koja važi u mestu gde se nepokretnost nalazi, u momentu zaključenja (čitaj: overe!!!) ugovora. - Dajemo nalog veštaku. Šta veštak utvrđuje sada? - On sada obilazi agencije, pribavlja ugovore koji su overeni, odlazi u službu prihoda, znači utvrđuje... On ne može da utvrdi...cenu..., pa nije bila na tržištu da ima svoju cenu. Ali, on prema odgovarajućim nepokretnostima, mestu, kvalitetu, godini izvođenja, stanju u kome se nalazi, svemu ostalom, on procenjuje i kaže «U momentu zaključenja ugovora 15.12.2000.godine, na tržištu Beograda je taj stan mogao da se proda za 120.000 evra.» I to je dovoljno. Nemojte ništa više veštaka da pitate, ne dajte veštaku da vam sudi. Veštak je tu, samo da neku činjenicu za koju vi niste stručni, da utvrdi. Mogu ja to i sama, pribavila sve te izveštaje, pa bi videla, ali veštak je to uradio. - Šta je veštak uradio? - Znači, on je dao, dao je veštak... dve veličine. Jedna veličina, koja je evidentna, to je veličina cene iz samog ugovora, stavlja se u odnos prema ceni koju je veštak utvrdio. Veštak je utvrdio da je to moglo, u tom momentu na tržištu Beograda da se proda za 120.000 evra. I time je veštak završio, i ja sam se suočila sa time da moram da presudim. - Šta ja sada radim? - Ja sad zaključujem da li je prekomerno oštećenje. Da li je to preko mere ugrozilo ekvivalentnost prestacija. Da li bi jedan razuman čovek ušao u takvo ugovaranje da je za to znao? Da li to saznanje o tome cilj ugovora dovodi u pitanje? Uslovno rečeno «lako» nam je bilo da sudimo kad je ZOO ovaj institut zvao oštećenje preko ½. To je institut poznat u predratnom pravu, zvao se
43
oštećenje preko ½. U ovoj situaciji nemam šta da brinem, vidim taj odnos i ja sam presudila. Zakonodavac je smatrao da to nije pravično. Zašto nije pravično? Gledajte. Recimo da je 50.000 ugovorena cena, a da je 24.900 našao veštak, ja bi morala da poništim. A, da je 25.100 ja ne bi poništila. Pa, to nije pravično. Zakonodavac je rekao «pa ipak da prepustim sudu, da on bude kreativan, da on to procenjuje.» Znači, vraćamo se na prekomerno oštećenje, i ja sad zaključujem «jeste prekomerno. Ne bi bilo razumno da neko koji... (zna za) 120.000.» Međutim, uzmimo da on kaže 80.000 ili 70.000. Pa, nije prekomerno. Tržište oscilira, moguće je da... Ali, u svakom slučaju, od slučaja do slučaja, morate da kažete. Veštak će vam samo dati odnos, a vi ćete morati da se «isprsite» i da kažete da li je prekomerno ili nije prekomerno. - Ako jeste prekomerno, šta vi radite? - To je razlog relativne ništavosti. Ništavost svakako, jer je u momentu zaključenja ugovora, ali je to razlog relativne ništavosti. - Zašto bi zakonodavac smatrao da je tu apsolutna? - Ne. Tu se povređuje interes stranaka, i ona strana koja smatra da je oštećena ona će da tuži. Znači, prekomerno oštećenje je razlog relativne ništavosti, što znači da može da traži samo oštećeni ugovarač, niko van toga, ne sud po službenoj dužnosti. Samo oštećeni ugovarač, i samo u određenom roku u kome može da se traži. Ali, zakonodavac je mislio da je pravičnost da se ipak taj ugovor sačuva i održi na snazi, ali sada je uslov da se ugovor održi na snazi da tuženi prihvati dopunu do pune vrednosti. Kako presuda glasi? U IME NARODA... SUD DONOSI PRESUDU I
Ništi se ugovor o prodaji nepokretnosti broj...
II
Ugovor će ostati na snazi ako tuženi u roku od 15 dana isplati tužiocu 70.000 evra (Nemojte «pod pretnjom izvršenja» nikako.) Tuženi isplati u tom roku, i ugovor je održan na snazi. Tuženi ne isplati, aktivira se prvi stav, ugovor je poništen, i oni će u novom sporu eventualni povraćaj datog, ko je šta dao, potraživati natrag. Ovde je potpuno irelevantno da li je ugovor u celini ili u pretežnom delu izvršen. Jer vi ovde napadate ugovor s obzirom na okolnosti u vreme zaključenja, i zato je bez uticaja ko je šta izvršio. To postaje relevantno tek onda kada se ugovor poništi, i kada se te posledice poništaja raspravljaju na nivou sticanja bez osnova s obzirom na osnov koji je otpao. I ovde imamo to fakultativno ovlašćenje tuženog. Ta mogućnost da tuženi ugovor održi na snazi, to je ta procesna mogućnost, procesna ustanova. Procesna je ustanova zato što je do toga došlo u toku postupka. Ali, to nikada nije obaveza koja se prinudno izvršava, to je njegovo ovlašćenje, koje on može da koristi u roku koji mu je sud dao.
44
Pazite, za razliku od ovog instituta... gde je taj subjektivni element još naglašeniji. To su zelenaški poslovi. Tu je isto to, ali, što kažu, malo drugačije. Kod zelenaškog posla, taj koji prodaje, taj koji za sebe ugovara nesrazmernu imovinsku korist, on koristi tu situaciju u kojoj se nalazi druga strana. On zna za tu situaciju. To znači, ovaj je nesrećnik došao odnekud iz RSK, a ovaj prodavac vidi to, da ovaj nema pojma kakve su cene, i on to koristi. To znači, taj subjektivni element je naglašen, i šta koristi? Nuždu, neznanje, neobaveštenost, da za sebe ugovori veću, nesrazmernu imovinsku korist. ZELENAŠKI UGOVOR Kod zelenaškog ugovora imamo takođe zaštitu zbog prekomernog oštećenja, ali tu imamo i jedan subjektivni momenat, da je neko iskoristio tuđe neznanje. Iskoristio je stanje nužde, teško materijalno stanje, neiskustvo, i ugovorio za sebe preteranu imovinsku korist. I, sad oštećeni, naravno može da zahteva da se njegova obaveza smanji na neki pravičan iznos i u tom slučaju ugovor ostaje na snazi. Rok za zahtev za smanjenje obaveze na pravičan iznos je 5 godina. Ovde će biti drugačija presuda. Ako oštećeni traži da se smanji na pravičan iznos, ako traži u roku od 5 godina, onda će to biti tužbeni zahtev. Ovde (kod prekomernog oštećenja) nije bio tužbeni zahtev, već fakultativno ovlašćenje dužnika. Znači, oštećeni, to je taj koji je kupio npr. kuću koja vredi na tržištu 100.000, a on je platio 200.000 u neznanju, on će tužbom da traži da se ugovor održi na snazi smanjenjem. Šta to znači? To će praktično biti obavezivanje tuženog da vrati određeni iznos, koliko sud nađe da je pravičan iznos ugovaranja. 3. ZAŠTITA OD FIZIČKIH (MATERIJALNIH) NEDOSTATAKA STVARI - Šta je ovde važno? - Vi znate da se zaštita od fizičkih i materijalnih nedostataka da... kod dvostrano obaveznih ugovora se kupuje stvar, nabavlja stvar... da odgovori i korisnoj upotrebi i mirnoj upotrebi stvari. Znači, kupujete da bi obezbedili i korisnu i mirnu upotrebu. To isto znači da stvar koja se kupuje ima uobičajena svojstva. To znači, automobil koji se kupuje, kupuje se da bi se vozio; traktor da bi orao;krava da bi davala mleko. Ili, ugovorena svojstva, npr. da bude trkački konj, trkački auto... To su ugovorena svojstva. - Šta to znači? - To znači da kod dvostrano obaveznog ugovora jedna strana obezbeđuje kauzu samo pod uslovom da za cenu koju plati dobije ili ta uobičajena svojstva stvari, ili ugovorena svojstva zbog kojih će stvar koja se kupuje i koja se plaća moći da se upotrebljava. To je suština! Ne može da se upotrebljava - znači narušena je ekvivalentnost, plaćeno je nešto za šta nije dobijena odgovarajuća naknada. Znači, već u momentu zaključenja ugovora ili njegove realizacije, ta ekvivalentnost prestacija dovedena je u pitanje zbog toga što stvar nema uobičajenu ili
45
ugovorenu upotrebu. I to štiti zakonodavac kroz institu raskida ugovora zbog fizičkih nedostataka. Vidite sad da vas uputim na to kako ćete ovo učiti. Ovo je isto jedna važna materija, i zakon je u ovim opštim odredbama, to znači odredbe čl.121 ZOO dao samo opštu formulu za odgovornost za materijalne i pravne nedostatke stvari kod dvostrano obaveznih ugovora. Opštu formulu koju ćete vi napamet naučiti. Član 121 ZOO: „(1) Kod ugovora sa naknadom svaki ugovarač odgovara za materijalne nedostatke svog ispunjenja. (2) Isto tako, ugovarač odgovara i za pravne nedostatke ispunjenja i dužan je da štiti drugu stranu od prava i zahteva trećih lica kojima bi njeno pravo bilo isključeno ili suženo. (3) Na ove obaveze prenosioca shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o odgovornosti prodavca za materijalne i pravne nedostatke, ako za određeni slučaj nije što drugo propisano.“ U jednom stavu kaže za materijalne nedostatke, u drugom stavu govori o pravnim nedostacima. I upućuje vas na odredbe istog ovog zakona koji uređuje ugovor o prodaji, zato što je taj ugovor o prodaji najtipičniji dvostrano obavezni ugovor. I zato ćete ovo učiti tako što ćete pročitati opšte odredbe čl.121, a ja sam za vas izvukla koje su to posebne odredbe. To su odredbe čl. 488 i još neke koje govore o odgovornosti za materijalne nedostatke, a za pravne nedostatke član 508 ZOO i još nekoliko članova ZOO. Znači, ovde vam samo dajem osnov za to, a razrada je u ZOO u odredbama koje regulišu pitanje ugovora o prodaji, zato što je on najtipičniji dvostrani ugovor. Za razliku od odgovornosti za naknadu štete, u osnovi ovih odredbi nije nesavesnost prodavca, već nesrazmera u davanjima. Sama činjenica postojanja nesrazmere, koja je izazvana fizičkim ili pravnim nedostacima. - Šta znači odgovornost za materijalne nedostatke? - Odgovornost za materijalne nedostatke pretpostavlja uslove: a) Prvi uslov je da je nedostatak znatan. Ili, mi kažemo značajan nedostatak. - Šta to znači? - To znači, neznatni nedostatak nije relevantan. Znači, uslov je da si ugovorio o odgovornosti za materijalne nedostatke, je da postoji nedostatak na stvari i da je on znatan ili značajan. Neki beznačajni nedostaci uopšte ne aktiviraju ovu odgovornost. b) Drugi uslov je da je nedostatak skriven. To znači - nevidljiv za pribavioca. - Šta to znači – nevidljiv za pribavioca? - Pa, ako on zna za nedostatak, to će uticati na cenu. Jel tako? Onda on kupuje stvar sa nedostatkom. Npr. kada kupujete automobil vi kažete „kakav takav“ ili „u viđenom stanju“. Znači, vi ga vidite, hrpa nedostataka. Vidite kako kupujete. Pa ne možete vi sutra da izvučete iz toga zaključak da ćete vi sutra
46
njega tužiti i tražiti novi automobil. On mora da je skriven, da ima skrivenu manu, da ima nedostatak koji uobičajenom pažljivom oku je izmakao. - Koji to može nedostatak da bude? - Npr. Vi kupujete automobil, i vi ne znate da je on havarisan. To je nedostatak koji vi niste mogli uobičajenim pregledom da vidite. On će se pokazati kasnije u toku vožnje, kada dođe do neke nezgode, koja ukazuje na to da je taj nedostatak postojao u momentu zaključenja ugovora. - Šta dalje treba? - Mora da postoji u momentu predaje stvari (momentu prelaska rizika sa prodavca na kupca.) Izuzetak je jedino da postoji neka mana koja se tek kasnije izrazila. - Znate šta to znači? - Npr. zaražen konj ili krava. Nešto što je postojalo u momentu zaključenja ugovora, ali se nije ispoljilo, nego se kasnije ispolji. Taj nedostatak je, naravno, relevantan. c) Treći uslov da bi se obezbedila ova zaštita je, da kupac mora čim se obavesti o postojanju, čim sazna, čim uvidi postojanje nedostatka, da obavesti prenosioca (prodavca). Mora da ga odmah obavesti, u roku od 8 dana. I jedno je pravilo - da su sva ova pravila dispozitivne prirode. To znači da mogu da se isključe. Ovo su pravila koja se aktiviraju ako stranke drugačije ne ugovore. One mogu da se dogovore da isključuju odgovornost za fizičke nedostatke. I da vidimo sada, ako već postoji nedostatak, koja su prava kupca. Znači, ovo su uslovi koji obezbeđuju zaštitu. Ovi uslovi treba da se ispune da bi kupac mogao da traži zaštitu zbog fizičkih nedostataka. I to kumulativno, svi označeni uslovi treba da se ispune da bi se sačuvala mogućnost zaštite. Prava kupca su regulisana u čl. 488 ZOO-a : i odnose se na mogućnost da se traži zaštita.
„Ispunjenje, sniženje cene, raskid ugovora, naknada štete. (1) Kupac koji je blagovremeno i uredno obavestio prodavca o nedostatku može: 1) zahtevati od prodavca da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka (ispunjenje ugovora); 2) zahtevati sniženje cene; 3) izjaviti da raskida ugovor. (2) U svakom od ovih slučajeva kupac ima pravo i na naknadu štete. (3) Pored toga, i nezavisno od toga, prodavac odgovara kupcu i za štetu koju je ovaj zbog nedostatka stvari pretrpeo na drugim svojim dobrima, i to prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu.“
47
Kupac može da traži: 1) uredeno ispunjenje obaveze; 2) srazmerno smanjenje cene; 3) otklanjanje nedostataka; 4) raskid ugovora. Videćete u čl.488 uredno pobrojana prava kupca. Šta znači «uredno ispunjenje»? To znači da date stvar koja je bez mana. Šta znači srazmerno smanjenje? Da mi platite cenu srazmerno... Šta znači otklanjanje? Pa, da mi popravite stvar. Šta znači raskid? Ništa od toga ne može i raskidamo ugovor. Npr. ti si meni prodao jedan automobil, starinski, koji je za mene imao neko značenje nekog antikviteta. Taj automobil nije antikvitet iz te i te godine, ti si mene prevario, i dao si mi stvar koja nije po toj specijalnoj nameni, ne možeš drugu da mi daš i ja tražim raskid. - Šta hoće zakonodavac, kad ovako pred vas «baca» nekoliko mogućnosti zaštite? - On hoće da pokuša da održi, a hoće da bude i pravičan i da pruži mogućnost da se svako štiti na način koji mu najbolje odgovara. Međutim, i tu sud mora da bude pravičan, ne možete vi da megalomanski idete u spor za zamenu jednog automobila zbog toga što je na tom automobilu kvaka neispravna, to može časkom da se popravi. Ne samo zato što je to beznačajan nedostatak, nego zato što prirodi stvari ne odgovara ta vrsta zaštite koju ste vi izabrali. - Ali, šta je tu još važno? - Vi ćete da tražite zaštitu koju smatrate adekvatnom, a ja ću, kao sud, da vam odmerim i izreknem zaštitu koja je adekvatna u... (toj) situaciji. Vi ćete da tražite zamenu vozila, a ja ću da tražim otklanjanje nedostataka. - Zašto? Šta mislite, otkuda meni to ovlašćenje, obzirom da smo vezani tužbenim zahtevom? - Ko može više može i manje. Ako ste vi tražili zamenu vozila u tome je sadržan i zahtev za otklanjanje nedostataka. - Jer, šta je cilj vaše tužbe? - Da vam obezbedi državinu koja je kvalitetna. To je suština! Bira kupac zaštitu, a sud mu određuje, izriče zaštitu koja je adekvatna situaciji.
Član 497 ZOO-a koji govori o raskidu: Dejstva raskida zbog nedostatka „(1) Raskid ugovora zbog nedostatka stvari proizvodi ista dejstva kao i raskid dvostranih ugovora zbog neispunjenja. (2) Kupac duguje prodavcu naknadu za korist od stvari i kad mu je nemoguće da je vrati celu ili njen jedan deo, a ugovor je ipak raskinut.“ Zakon ovaj raskid stavlja u režim raskida dvostrano obaveznih ugovora zbog neispunjenja i svako vraća ono što je u izvršenju ugovora dao.
48
Rokovi za ostvarenje ovih prava su data u članu 500 ZOO-a: Gubitak prava „(1) Prava kupca koji je blagovremeno obavestio prodavca o postojanju nedostatka gase se po isteku jedne godine, računajući od dana odašiljanja obaveštenja prodavcu, izuzev ako je prodavčevom prevarom kupac bio sprečen da ih upotrebi. (2) Međutim, kupac koji je blagovremeno obavestio prodavca o postojanju nedostatka može posle proteka ovog roka, ako još nije isplatio cenu, istaći svoj zahtev da se cena snizi ili da mu se naknadi šteta kao prigovor protiv prodavčevog zahteva da mu se isplati cena.“ 4. ZAŠTITA OD PRAVNIH NEDOSTATAKA (ZAŠTITA OD EVIKCIJE) To je zaštita koju ima učesnik u dvostranom ugovoru onda kada ugovorom nije obezbedio mirnu državinu. Zato se zove zaštita od pravnih nedostataka. Nije uredio mirnu državinu. To znači da ga neko uznemirava u pravu koje je bilo predmet ugovora. To ćete pronaći u Čl. 508 ZOO-a iz odredaba ugovora o prodaji: Pravni nedostaci „ (1) Prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. (2) Prodavac nekog drugog prava garantuje da ono postoji i da nema pravnih smetnji za njegovo ostvarenje.“ - Vidite šta sad to znači. To je već sad jedna teška konstrukcija. Gledajte šta to znači. - Radi se o ovoj situaciji. Kupac kupuje neku stvar (uslovno ćemo reći kupac, zato što je najčešće kod ugovora o kupoprodaji) i za to plati ugovorenu cenu. I naravno, on pored državine koja mu omogućava da stvar koristi za redovnu upotrebu, pored te «upotrebne» državine on hoće i mirnu državinu. To znači, ja kad kupim stvar, ja hoću da je koristim i da me niko u tome ne uznemirava. - Tužbeni razlog može doći, i najčešće dolazi do trećeg lica, ali nekada dolazi i do samog prodavca. Ali, to što... prodavca za sad nas ne interesuje. Praktično uznemiravanje i pravno je od trećeg lica. - Gledajte vi, pravni nedostatak, pravno uznemiravanje, pravna mana, to nije da vam neko treći «grune» sa ulice u stan i... Neko treći, pozivajući se na neko pravo; koje to može da bude pravo koje neko treći ističe? – Stvarno pravo, službenost ili svojina, svejedno, ali stvarno pravo. Stvarno pravo koje deluje erga omnes, koje ovlašćuje svakoga ko sebe smatra vlasnikom da od onoga kod koga se stvar nalazi tu stvar traži. To je to ovlašćenje. To nije ni obligaciono pravo, to nije ni moralno... To je pravo, stvarno pravo, koje deluje erga omnes. - Zašto bih ja sad kao prodavac vas štitila zbog toga što neko treći dođe i kaže «to je moja stvar»?
49
- Znate zašto? - Zato što nas vezuje zajednički prodavac. To je suština. Kupca i trećeg vezuje zajednički prodavac. Gledajte, imamo jednog prodavca, imamo to treće lice, i imamo kupca. To treće lice, pošto je njegovo pravo stvarno, deluje erga omnes, ništa se ne obraća ovome (prodavcu), vidi tu stvar kod mene i traži stvar; ili je otima ili je uzima, pa ja moram njega da tužim, ili on mene tuži da ja njemu predam tu stvar. Jer njegovo je pravo – stvarno pravo i ono deluje erga omnes. On neposredno tuži kupca, pozivajući se na pravo koje je stekao pre nego što je kupac svoje stekao i to od istog prenosioca. To je suština! Njih vezuje zajednički prenosilac, s tim što je treće lice steklo pravo pre pribaviočevog sticanja. - Koja će biti njegova pravna pretenzija prema kupcu? U ovoj relaciji šta će biti predmet spora? Nezavisno od toga da li će on (treće lice) da tuži i da traži stvar (ili utvrđenje nekog prava na stvari) ili će kupac da se brani pa da on tuži i traži utvrđenje da pravo ne postoji to stvarno pravo, koje je to pravo pretenzije? - To je čisto svojnska pretenzija. Kaže «Ta stvar je moja. Ja sam vlasnik, predaj je.» Za to je zakonodavac rezervisao izraz «treći koji isključuje pravo pribavioca». On traži svojinsko pravo koje će kupčevo potpuno da isključi. To je tzv. potpuna evikcija. On potpuno hoće da vas liši kupljene stvari. Traži tu stvar za sebe. - Ali nekad on može, vidite šta kaže - «umanjuje ili ograničava kupčevo pravo». To opet mora da bude... njegova pretenzija mora da bude pretenzija koja proizlazi iz stvarnog prava, ali ne traži sad sveobuhvatno stvarno pravo, traži pravo službenosti, trajnog zakupa, ili neko drugo stvarno pravo, koje nema pretenziju da liši kupca potpuno stvari, nego da mu stečeno pravo ograniči ili umanji. To se zove onda delimična evikcija. - Kako ćete to da razumete? - Znači, stvarno pravo trećeg lica koje je on stekao od istog prenosioca pre pribaviočevog sticanja. Tako ćete da markirate tu stvar. On je stekao, isto tako obligacijom je stekao, ali je stekao stvarno pravo, od istog prenosioca i to pre nego što je to pribavilac stekao. Po tom osnovu erga omnes on može da se obrati ovome i da traži: ili celu stvar, kada ističe vlasničko ovlašćenje (potpuna evikcija), ili neko sektorsko pravo koje će da umanjuje ili ograničava... Znači, kad gledate zaštitu od evikcije vi posmatrate da je u ovoj relaciji došlo do spora. Bilo da je ovaj tužilac ili je ovaj tuženi. To je potpuno irelevantno.Sve zavisi od toga... ja, kao treće lice nagovorim i kažem «lakše ti je, pođi sa momcima, izbaci mu stvari, uđi, pa posle neka te on tuži.» Ili će da kaže «Pa, pošteno čekaj, nemoj da mu uzurpiraš, imaš pravo, tuži ga i traži svoju stvar nazad.» Nije bitno u kojem ste odnosu, ali relacija je ovo. - Spor se vodi, i sada se ostvaruje ta zaštita od evikcije, o kojoj mi govorimo. - Koja zaštita? - Ona se ostvaruje u ovoj relaciji. Jer ovo je dvostrano obavezni ugovor, gde je ovaj prodavac za to što je prodao stvar dobio cenu od kupca, i on je dužan da ga štiti, da mu obezbedi obim i meru onog prava
50
koje je bilo predmet kupoprodaje. Tako će ovaj sačuvati osnov obavezivanja. Tako će on cilj ugovora da sačuva. Znaće da za onu cenu koju je dao on je dobio stvar bez pravnih mana. Znači, kada dođe do spora između trećeg i kupca, tada se između prodavca i kupca ostvaruje zaštita od evikcije. Prodavac štiti kupca od evikcije koju vrši treće lice, od pravnog uznemiravanja, od pravnih pretenzija trećeg lica. - Zašto ga štiti? - Pa, zato što on zna tu relaciju! On zna da li je prodao, on zna da li u toj relaciji postoji neki nedostatak koji on može da da kupcu u ruke i da ga odbrani. On može da kaže «Čekaj čoveče, pa ovaj mi nije platio cenu, pa ovaj nije stekao svojinu, pa mi smo taj ugovor raskinuli, pa sud je taj ugovor poništio, pa nema on pravo da se obraća tebi.» - E, sad vi ne znate kako se to radi. Znate kako se radi? - Ova parnica je u toku i kupac kaže sudu «Molim vas da pozovete u ovu parnicu, kao umešača na mojoj strani mog prodavca, koji će da dođe i da moje interese štiti.» - Pita ga sud «A što on da štiti tvoj interes?» - Znate zašto će da štiti? - Ne zato što on voli kupca, nego zato što on ima sopstveni pravni interes da zaštiti kupca. - U čemu je njegov sopstveni pravni interes? - Zato što će kupac ako izgubi ovaj spor da se okrene prema njemu i da kaže «Vrati mi pare i naknadi mi štetu zbog svega ovoga što sam ja trpeo.» - Zato on, vođen sopstvenim pravnim interesom ulazi u parnicu, i u toj parnici, šta on radi? - On nije stranka u parnici, on je sporedno lice, on je umešač na strani kupca, i on njemu «gura» u ruke sve one dokaze koji će poslužiti kupcu da on u ovoj relaciji pobedi. To je suština! Da bi izbegao mogućnost da se kasnije kupac prema njemu okrene i traži ispunjenje ili traži raskid, ili traži smanjenje cene... Dakle, treće lice vrši evikciju, vrši prema kupcu to pravno uznemiravanje na osnovu nekog stvarnog prava koje je stekao na stvari od istog prenosioca, a pre pribaviočevog sticanja. Stvarno pravo može da bude svojinsko i da traži celu stvar, tada je potpuna evikcija; ili može da bude neko sektorsko pravo, po pravilu pravo službenosti i tada je to delimična evikcija. To pravno uznemiravanje vrši se u sporu. Nije važno ko tuži, po pravilu treći tuži, znači spor je između trećeg i pribavioca. Postojanje spora i pravne pretenzije trećeg ovlašćuju pribavioca da pozove prenosioca u zaštitu. I u toj relaciji prenosioca i pribavioca se zaštita i ostvaruje. Pribavilac traži od suda da obavesti prenosioca i da ga pozove da stupi u parnicu kao umešač. Da štiti sopstveni pravni interes, sjedne strane, a s druge strane da pomogne pribaviocu da dobije spor. Sad, opet ima jedna mala komplikacija. Znači, mi smo sada u parnici između lica N (to je treće lice) i lica Y (to je pribavilac). U tom sporu imamo sporedno lice, umešača koji stupa u parnicu na
51
strani pribavioca, to je prodavac X. Ukoliko prihvati prodavac da uđe u taj spor, kao sporedni umešač, on će sva sredstva odbrane kojima raspolaže da obezbedi da u ovom sporu pribavilac uspe. Sva sredstva odbrane. Presuda kojom se poništava onaj ugovor, presuda kojom se raskida, ugovor o raskidu, dakle sve što ima. On može značajno i bitno da utiče na ishod ovoga spora, a cilj je spora da treće lice izgubi. Ako treće lice izgubi spor, mi smo putem ove zaštite razrešili to. Međutim, može se desiti da spor izgubi i pored toga što je prodavac ušao u spor, jer nije uspeo da relevantnim dokazima pomogne da se taj tužbeni zahtev odbije. I evo našega kupca kako gubi parnicu. Njegova pozicija je različita kad izgubi parnicu u zavisnosti od toga da li je bila potpuna evikcija ili delimična. a) Ako je bila potpuna evikcija i ako treće lice uspe u toj svojoj nameri (npr. uzme taj stan, iseli ovog), sad mi govorimo o tome šta će kupac imati, koje mogućnosti, prema kome? - Prema prodavcu. On je kupio stvar, bila je potpuna evikcija, i on se sad okreće prema prodavcu sa tzv. regresnim zahtevom. Sa zahtevom koji proizilazi iz činjenice gubitka ovog spora. Pazite dobro! Kad se potpuna evikcija izvrši, ugovor između kupca i prodavca se smatra automatski raskinutim. Nema šta on sada da tuži i da traži raskid. Šta da traži on raskid kada je taj ugovor autoatski raskinut samim tim što je treće lice uzelo stan. Znači, ugovor se smatra automatski raskinutim i on od prodavca šta može da traži? Povraćaj datog po pravilima sticanja bez osnova, s obzirom na osnov koji je otpao. Znači, kad izvrši treći potpunu evikciju, onda kupac u regresnoj parnici prema prodavcu traži povraćaj datog zbog toga što se onaj ugovor smatra automatski raskinutim. - Da li će on biti zadovoljan vraćanjem datog? - Naravno da neće. - Šta će da traži još? - Naknadu štete. - Šta će njemu ovde štetu da predstavlja? - Npr. odnese mi stan. Ja sam 1999.godine platila stan 100.000 evra, sad da bi kupila taj stan treba mi 300.000 evra. Nije to izmakla dobit. To je razlika u ceni između vrednosti onoga stana koji sam platila i onog koji treba da platim da bi došla u istu poziciju u kojoj bi i bila. A meni treba još 200.000 da ja platim taj stan. Ali, to nije izgubljena dobit. - Znate šta je izgubljena dobit? - To što sam ja sve to vreme dok mi je bio uzurpiran stan, stanovala privatno i plaćala kiriju. To je nešto što bih ja po redovnom toku stvari izbegla. To znači sve ono što će vas dovesti u potpuno identičnu poziciju, da dođete kroz naknadu štete kao da tog, takvog raspolaganja nije ni bilo. b) Kod delimične evikcije treće lice uopšte nije imalo pretenziju da uzme stvar, nego je imalo pretenziju da vrši neko svoje sektorsko
52
ovlašćenje koje je stvarnopravne prirode. To sektorsko ovlašćenje je po pravilu ovlašćenje koje proizlazi iz službenosti. PRIMER: službenost prolaza. Kupac kupi parcelu i njemu je prodavac garantovao da će prolaziti preko parcele trećeg lica do te svoje nepokretnosti. Prodavac je prodao i njemu , prodavac je prodao i kupcu. Kupac je platio veliki novac, i krene on svojim traktorom, ovaj mu zagradi i kaže «Ne možeš, nemaš prolaz, nema tu nikakve službenosti». On sad nema službenost i sada se «bore» oko postojanja ili nepostojanja službenosti i kupac izgubi spor. - Šta on sada radi? - Ne smatra se njegov ugovor sa prodavcem automatski raskinut. Nije svrha ugovora dovedena u pitanje time što on ima ili nema službenost. On će morati da vodi novu parnicu za uspostavljanje te službenosti. - Ali, šta to znači? - Znači da utiče na cenu. On je platio parcelu sa službenošću. On je sad izgubio službenost. Situacija u sporu je ista, dakle, kupac je pozvao prodavca, prodavac je ušao u parnicu, prodavac je dokazivao postojanje službenosti, nije uspeo da dokaže, ta parnica je izgubljena. Ovaj naš kupac je imao troškove spora, i on sada nema potpuno raskinut ugovor, nego on u regresu šta traži? - Srazmerno smanjenje cene i naknadu štete zbog parnice koju je vodio i zbog nemogućnosti korišćenja prolaza. - Ali, on ponekad može da traži i raskid ugovora. - Kad može da traži? - Gledajte, ako je on imao službenost – ne. Nego ako je on u obrnutoj situaciji. On može da bude i u ovoj situaciji: da je on kupio ovu parcelu, a da je treći pokušao preko njegove parcele da ima službenost. U toj situaciji njihova borba je da li preko ove parcele ima ili nema službenost. I pretpostavite da ovaj treći ima ovakvu službenost. - Da li mu ugrožava? - Direktno mu ugrožava da bi ovaj npr. gradio kuću na toj parceli. - Šta on sad radi? - Nećete da kažete da se automatski raskida ugovor, ali on može sad da traži raskid ugovora iako je u pitanju sektorsko ovlašćenje, ukoliko mu to sektorsko ovlašćenje dovodi svrhu ugovora u pitanje, npr. neko ima službenost koja ide posred placa, a kupac je plac kupio da bi gradio kuću. ZAKLJUČAK: Kod delimične evikcije ne dolazi automatski do raskida ugovora zbog uspeha trećeg lica u sporu, ali može da se traži raskid ukoliko je svrha ugovora objektivno dovedena u pitanje. Redovna je situacija da prodavac, štiteći sopstveni interes uđe u parnicu. Međutim, desi se da on neće. Sud ga pozove, on kaže «Ne interesuje me vaš odnos. Ja sam to prodao, uopšte me se ne tiče.» Neće da štiti. Njegova pozicija je drugačija. Onda, ako on neće da uđe, a ovaj izgubi spor prema trećem licu, on gubi mogućnost da koristi prigovor loše vođenog spora.
53
Npr. Treće lice N tuži našeg kupca i u tom odnosu kupac lepo kaže «pozovite moga prodavca». Sud ga obavesti o postojanju spora, on neće da se upusti, ne zanima ga to. On, ukoliko treće lice dobije spor, u ovoj relaciji, kada se prema njemu okrene kupac i traži povraćaj datog i naknadu štete, on gubi mogućnost da ističe prigovor loše vođenog spora. Ne može da kaže «Ti si ga vodio na način koji je doveo do gubitka». Pravo prodavca da istakne prigovor LOŠE VOĐENOG SPORA je zadržano onda kada kupac propusti da obavesti prodavca preko suda o tom sporu. Prodavac može da kaže «Nisi mi dao šansu da ja uđem u spor, i da ja tebi pomognem da taj spor dobiješ. A ja sam imao tako snažna sredstva odbrane od tih pretenzija, da bi ti svakako dobio spor. Izgubio si ga zato što si loše vodio spor. Zato što mene nisi obavestio.» ******************************************************************************************** PRIMER: Jedan fudbaler je kupio je kupio jedan stan i otišao je u inostranstvo, vlasnik zadržao još neko vreme da drži dok ne preda, i u međuvremenu proda... (trećem licu). Dođe do spora između fudbalera koji se vratio i video ovoga u stanu, tuži ga, zasnovali spor, treće lice zaboravi ili ne zaboravi i iz nekog razloga ne pozove svog prodavca. I izgubi spor. Fudbaler dođe do stana. Uzme stan. Iseli ga. Ovaj regresno krene prema svom prodavcu. On samo – ugovor o raskidu, ugovor o kupoprodaji. I, pazite sada. Mi, koji sudimo taj regresni postupak, mi se stavljamo u čiju poziciju? U poziciju onog suda koji je sudio parnicu trećeg i kupca. I gledamo, u kontekstu svih dokaza, da li bi taj dokaz bio relevantan da se drugačije odluči. Vidimo da bi bio relevantan. Mi odbijamo tužbeni zahtev kupca, zbog toga što je postojao prigovor loše vođenog spora koji je osnovan, koji ukazuje da bi taj spor bio dobijen da je on odgovorio svojoj obavezi, pozvao svog prethodnika u spor, dao mu mogućnost da on istakne to. Gubi spor zbog loše vođenog spora, koji je izazvan činjenicom da je propustio da odgovori obavezi da pozove prodavca, i da mu pruži šansu da ga štiti od evikcije. ******************************************************************************************** Dakle, moraš da se štitiš adekvatno, jer ako ti je zakonodavac dao mogućnost da pozoveš u zaštitu prodavca (vidite kako se štiti ekvivalentnost prestacija, vidite kako se štiti u svkom stadijumu postupka). Daješ mu mogućnost da on pozove prodavca. I ti tu mogućnost ne iskoristiš, i prodavac neće da snosi posledice zbog toga što je on bio u poziciji da je bio pozvan, da potpuno odredi ishod ovog spora. Tako je došao fudbaler do stana, tako je on ostao bez stana, tako je prodavac ostao bez obaveze zaštite. I tako su se na njemu kola slomila, praktično zbog jednog detalja. Kog detalja? Zato što on nije pozvao u zaštitu svog prethodnika u dvostrano obaveznom ugovoru. 5. RASKID UGOVORA ZBOG NEISPUNJENJA je jedan od instrumenata za zaštitu dvostrano obaveznog ugovora. Kod tog raskida ugovora zbog neispunjenja, pravo na raskid ima strana koja je verna ugovoru, i koja ne može da obezbedi kauzu zbog toga što druga strana neće u roku da ispuni svoju obavezu. To znači, da strana koja je verna ugovoru mora prvo drugoj strani, koja nije izvršila obavezu u roku,
54
da da naknadni, primereni rok za ispunjenje činidbe, pa tek kad ova ne izvrši obavezu u tom naknadnom roku, može da optira za raskid. Zakon je rekao da ne mora da da taj naknadni, primereni rok, to znači može odmah da ide na raskid ako je u pitanju fiksni ugovor ili ugovor sa fiksnim rokom, i ako iz ponašanja dužnika očigledno proizlazi da on neće ispuniti obavezu. Npr. ja vas sretnem i kažem «Daj, što mi ne platiš?», a on kaže «Pa, nisam ti ja uopšte dužan.» Taj naknadni, primereni rok ne bi imao efekta. Ili, kod ugovora sa fiksnim rokom. Kada sam rok za ispunjenje ugovora postaje bitan elemenat po volji stranaka, i kada se ugovor raskida automatski protekom tok fiksnog roka. Možete da ga održite na snazi ako date naknadni primereni rok. Ali tad kad ste dali, vi ste ga preimenovali, od fiksnog u «normalan», i tada morate ponovo da prođete kroz svu ovu proceduru. ******************************************************************************************** Završili smo posebna dejstva dvostrano obaveznih ugovora. Ovo urađeno je centralno pitanje ugovornog prava. Centralno pitanje – posebna dejstva dvostrano obaveznih ugovora. Pretežni deo sporova koji mi imamo kod dvostrano obaveznih ugovora je na planu zaštite ekvivalentnosti prestacija. Rekli smo da ta zaštita ne postoji kod aleatornih ugovora i rekli smo da ne postoji kod dobročinih ugovora. Kod aleatornih ne postoji zato što imate buduću neizvesnu okolnost koja sprečava da vi vidite koji je odnos uzajamnih davanja u momentu zaključenja ugovora. Kod dobročinih nemate dva davanja i nemate kauzu već imate motiv obavezivanja i tu, dakle, nemate zaštitu. Ono što je najvažnije da se zapamti, ta zaštita kod dvostrano obaveznih ugovora se vrši tužbom za poništaj ugovora ako je nesrazmera u momentu zaključenja ugovora, ali tužbom za raskid ugovora ako se radi o nesrazmeri koja je nastala posle njegovog zaključenja. Kod zaštite od evikcije govorimo o raskidu ugovora između ugovarača. Zašto? Zato što je ta pravna pretenzija ispoljena posle zaključenja ugovora, i ona je naknadno, u fazi realizacije poremetila odnos davanja. Kad govorimo o raskidu zbog fizičkih nedostataka, mi ne govorimo o tome da ćemo poništiti ugovor kad ima fizičke nedostatke. Zašto? Zato što je nama postojanje nedostatka i njegov uticaj na sam ugovor relevantno u momentu predaje, u momentu prelaska rizika sa prodavca na kupca. Iz razloga koji postoje u momentu zaključenja, ali za koje se tada ne zna. Za njih se saznaje kasnije, u momentu kada prelazi rizik. Znači, sve što je relevantno za postojanje nesrazmere u momentu zaključenja ugovora to je razlog za ništavost. Zato govorimo o ništavosti kod zelenaškog ugovora, o ništavosti kod prekomernog oštećenja. Govorimo o raskidu kod promenjenih okolnosti. Ugovor je bio perfektan kad je zaključen, došlo je do promenjenih okolnosti posle zaključenja. Govorimo o raskidu zbog pravnih pretenzija trećeg, zbog toga što su te pretenzije nastale posle zaključenja ugovora. Govorimo o fizičkim nedostacima gde se ispoljava nedostatak u momentu kada prelazi rizik, u momentu izvršenja ugovorne obaveze.
55
Napravite tu razliku između ništavosti, i tu razliku između raskida, s tim što treba da znate da smo ovde stalno na terenu relativne ništavosti. Zato što su pozvani na zaštitu ekvivalentnosti prestacija učesnici u tom ugovornom odnosu. Ne zanima zakonodavca da li ćete vi ugovaranjem samnom da obezbedite svoju kauzu. Trudite se vi. Ako ne uspete u tome, vi ćete tužiti i tražiti poništaj. Vi niste tu ni na terenu apsolutno ništavog ugovora, niti nedopuštenog... Vi ste na terenu poremećaja svojih ugovornih imovinskih interesa u momentu ugovaranja ili kasnije. Prema tome, ovde je u pitanju poništaj, kada je razlog nastao u momentu zaključenja, raskid kada je razlog nastao u toku trajanja ugovora. Ovde je u pitanju relativna ništavost, zato što je u pitanju imovinski interes ugovarača, i samo oni i u određenim rokovima mogu da traže poništaj. - Šta još upućuje da je u pitanju relativna ništavost? - Upućuje vas konvalidacija. Samo relativno ništav ugovor može da se naknadno osnaži. Znači, kad mi govorimo o tome «Tuženi može da održi ugovor na snazi, ako ponudi dopunu do pune vrednosti...»; «Tuženi može da održi ugovor na snazi ako do pravičnog davanje održi...»; «Tuženi može...». Ako «može», to znači da je u pitanju konvalidacija. Gledajte, i kod zelenaškog ugovora kaže «može u roku od 5 godina da traži da se smanji njegova obaveza». - I šta radite? - Vi konvalidirate ugovor. - Šta može da se konvalidira? - Samo relativna ništavost. Nikad apsolutno ništav ugovor ne može da se konvalidira. On je zahvaćen tako teškom povredom da nema šanse da se ona niveliše i isključi. Ovde su pojedinačni interesi, i naravno, ako su stranke zadovoljne, ako hoće, mi ćemo dopustiti da one urede svoje odnose konvalidacijom. Zapamtite, u pitanju je relativna ništavost, i u pitanju je mogućnost konvalidacije zato što se ide ka održavanju ugovora na snazi i to ugovora koji nisu povredili ni imperativni propis, ni javni poredak, ni dobre običaje, u celini gledano. Povredili su pojedinačni interes stranaka. ********************************************************************************************
OBEZBEĐENJE UGOVORA Stoji činjenica da je ugovor zakon za stranke. Da on obavezuje stranke. Stranke su obavezne da ga ispune onako kako glasi i ugovor se po pravilu ispunjava dobrovoljno. Međutim, dešava se da stranke svoje obaveze ne izvrše. Sankcija (posledica) toga je da poverilac može da natera dužnika da preko suda izvrši svoju obavezu. A, može da ga natera i da plati štetu zbog toga što je nije izvršio na vreme. To bi bila neka zakonska sredstva prinude. Znači, ako dužnik neće da ispuni u roku, onda postoje ta zakonska sredstva prinude. Tužilac, odnosno poverilac tuži, dobije presudu, presudu prinudno izvrši, i ima mogućnost da tuži i traži naknadu štete zbog toga što je ugovorna obaveza povređena. Stranke često smatraju da to nije dovoljno i oni ugovaraju sredstva obezbeđenja. Znači, smatraju da to što je zakonodavac dao kao prinudu nije dovoljno, i oni već u momentu zaključenja ugovora se obezbeđuju za slučaj da druga strana povredi svoju ugovornu obavezu. I tu smo na terenu tih ugovornih
56
sredstava obezbeđenja, koja mogu da budu stvarna (realna) i lična (personalna) sredstva obezbeđenja. Stvarna (realna) sredstva obezbeđenja: Po ovoj najnovijoj podeli (koja se može naći i u knjizi i u zakonu). To su ona sredstva koja se unapred daju. Zato je u ta stvarna sredstva ubrojana kapara, zaloga i kaucija. Vidite i sami, kapara se unapred daje, kapara se daje u momentu zaključenja ugovora kao sredstvo obezbeđenja. Zaloga, takođe se daje unapred, kaucija takođe, i zato se zovu stvarna sredstva, jer taj koji prima zasniva stvarno pravo na tom sredstvu obezbeđenja. Lična (personalna) sredstva obezbeđenja: Najčešće su jemstvo, solidarnost dužnika, a u to vam ulazi i još jedna kazna i odustanica. Znači, imate tu jemstvo, personalno sredstvo – solidarnost dužnika, ugovorna kazna i odustanica.
1.KAPARA Kapara je sredstvo obezbeđenja izvršenja obaveze. Kapara je znak da je ugovor zaključen i obezebeđenje da će ugovor biti izvršen. Kad kažemo «znak», onda to znači da se kapara daje u momentu formalnog zaključenja ugovora. Npr. kod ugovora kod kojeg se zahteva forma (ugovor o kupoprodaji nepokretnosti) kapara se daje u momentu overe ugovora. Pazite, klauzula o kapari može biti sadržana u samom ugovoru o kupoprodaji, a može da bude i neki poseban papir. Znači, kapara je kapara samo kada prati zaključenje ugovora. Tu ćete imati najčešći i najveći problem.Ono što stranke imenuju kao kaparu nije kapara. Ne mogu stranke da odrede pravnu prirodu jednog davanja. Njegova pravna priroda zavisi od okolnosti pod kojima se daje, šta predstavlja i šta zakon to smatra. Ne možete vi sad da napišete da vi meni dajete kaparu za moju kuću koju hoćete da vam prodam. I neću posle da vam prodam i vi tužite i tražite kaparu. Pa to nije kapara, možete sto puta da napišete, mi (sud) ćemo reći «to davanje nema značenje kapare, to davanje znači davanje unapred, nekog avansa koji prethodi zaključenju ugovora». I ako dođe do nezaključenja ugovora, kapara nije ni obezbeđivala zaključenje, jel’ tako? Kapara treba da obezbedi izvršenje. A da bi ste vi kaparom obezbeđivali izvršenje ugovora, ugovor treba da bude zaključen. Ne može da dođe prvo izvršenje pa zaključenje. Prvo ide zaključenje pa izvršenje. Znači, ono što obezbeđujemo kaparom je neko davanje koje proizilazi iz zaključenog ugovora. Da li je ugovor zaključen ili ne, vi ćete pratiti da li on odgovara zahtevu forme, i svim drugim... I samo tada, kada je kapara data u momentu kada je ugovor zaključen, onda ćete vi za slučaj da neko povredi ugovor u smislu da neće da ga izvrši u roku, aktivirati kaparu u smislu da onaj koji je kriv za neizvršenje ugovora treba da vrati dvostruku kaparu ili onaj drugi da je zadrži, zavisno od toga ko je kriv za neizvršenje ugovora. Zato je retko koje davanje kod ugovora kapara. Izuzetno retko. Jer, kod nas nije uopšte odomaćeno da se daje kapara u momentu kad overavate ugovor. Svi daju kaparu onda kad se dogovore oko kupoprodaje stana, kuće, parcele. I oni misle da je to kapara. Sutra dođe kod mene i kaže «neću da zaključim ugovor
57
sa tobom». On kaže «pa dao sam kaparu», «nisi dao kaparu. Dao si nešto što ništa nije imenovano i ja ću da ti vratim to.»
2.ZALOGA 3.KAUCIJA Lična (personalna) sredstva obezbeđenja: 1.UGOVORNA KAZNA Prvo, da vidimo šta je ugovorna kazna? - Zašto je ona personalno sredstvo obezbeđenja? - Ugovorna kazna je personalno sredstvo obezbeđenja zbog toga što se ona ne daje u momentu zaključenja ugovora, nego se daje kada već dođe do povrede ugovorne obaveze. Ona je novčana suma ili neka druga materijalna korist. Ona osigurava obaveze iz ugovora. Po pravilu je klauzula ugovora ali može da bude i posebna isprava. - Šta vi treba da znate kod ugovorne kazne što je vrlo važno? - Važno je to da znate da ona može da se ugovori ili za slučaj neispunjenja ugovora ili za slučaj zakašnjenja. Stranka određuje za koji će slučaj. - Ako stranke ne kažu za koji slučaj, šta mislite za koji se slučaj uzima? - Za slučaj zakašnjenja. Znači,ako stranke ne opredele slučaj, onda se smatra da je za slučaj zakašnjenja. - Ne može da se ugovara za novačane obaveze. - Zašto ne može? - One su obezbeđene kamatom. Ugovorna kazna je sporedna (akcesorna) obaveza koja prati glavnu obavezu. Ako je glavna obaveza ništava, ništava će biti i odredba o ugovornoj kazni. Ako dođe do zakašnjenja u ispunjenju poverilac može da kumulira i zahtev za ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu. Jer, on se neće odreći prava da traži izvršenje ugovorne obaveze zato što ste vi zakasnili. Ako je ugovorna kazna predviđena za zakašnjenenje, poverilac traži i ugovornu kaznu i ispunjenje. Ali, ako je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze - nema kumulacije. Poverilac koji optira za izvršenje, odrekao se ugovorne kazne. Ako optira za ugovornu kaznu on se odrekao ispunjenja.
Odnos ugovorne kazne i naknade štete Ne može u celini da se ugovorna kazna kumulira sa naknadom štete. - Šta mislite, šta je ugovorna kazna po svojoj suštini? - Paušalna naknada štete.
58
- Šta odvaja paušalnu naknadu od prave naknade? - Paušalna naknada štete znači da ja kao poverilac ne moram da dokazujem ni da ima štete ni kolika je. To je jedna pretpostavljena šteta. I zato se ona zove paušalna. Ništa ne moram. Mogu u odsustvu štete da dobijem ugovornu kaznu. Nema uopšte štete – dobiću ugovornu kaznu. Zato je ona paušalna. - A zašto ne može da se kumulira? - Zato što bi se ja obogatila, kad bi kumulirala. - Ali, ako imam veću štetu od ugovorne kazne, jel' mogu da dobijem ugovornu kaznu plus razliku između pune štete i ugovorne kazne? Šta je najviše što mogu da dobijem? – Punu štetu. S tim što sam već dobila ugovornu kaznu i sad samo treba da dokazujem da postoji veća šteta nego što je ugovorna kazna. To zapamtite!!! Ne mogu da se kumuliraju, ali može da se dobije, pored ugovorne kazne i razlika između pune štete i ugovorne kazne. PITANJE: Nisam baš razumela ovo kod kumuliranja ugovorne kazne i naknade štete... LEPA: Ako smo rekli da je ugovorna kazna paušalna naknada, onda se ona isplaćuje samo povredom ugovora. Samom činjenicom da niste na vreme, ako je ugovorena kao blagovremena, ili da niste uopšte ako je ugovorena za neispunjenje. Znači, kad nastane...(uslov) koji ste ugovorili, vi plaćate ugovornu kaznu. Ona se smatra paušalnom naknadom štete, jer jeste njena svrha da obešteti, ali je povoljna pozicija poverioca koji ne mora da dokazuje ni da je štetu trpeo tom povredom ugovorne obaveze, niti kolika je šteta. E, sada. On hoće i ugovornu kaznu inaknadu štete. Ne može da ih kumulira u smislu da dobije celu ugovornu kaznu i ukupnu naknadu štete. Zato što je ugovorna kazna već naknada štete. On mora da dokaže sada ukupnu štetu koju je trpeo, pa ćemo od te ukupne štete da oduzmemo ovu ugovornu kaznu i da na ime naknade štete njemu dosudimo razliku između ugovorne kazne i pune štete. Znači, on je tu u lošijoj poziciji zato što će morati da dokazuje kolika je šteta, kao i to da je ona veća od ugovorne kazne. Ako ne uspe da dokaže da je veća od ugovorne kazne on ne može da mu se smanji ugovorna kazna, nego će mu se odbiti zahtev za naknadu štete. PITANJE: A, ako se utvrdi da je manja šteta od onoga što je dobio kao ugovornu kaznu? LEPA: Odbiće mu se zahtev za naknadu štete, ali ugovorna kazna se ne dira. On je ugovorena, ona je paušalna, ona se obezbeđuje čak i da nema nikakve štete i on neće ugovornu kaznu da vrati.
2.SOLIDARNOST DUŽNIKA U jednoj obligaciji može da postoji više dužnika. U svakoj obligaciji, kao i u svakoj parnici, imate sam dve suprotstavljene strane. Ovde, u obligaciji imate poverioca i dužnika. Može više lica da bude na strani poverioca, može više na
59
strani dužnika. Kad imate više lica na strani poverioca imate tzv. aktivnu solidarnu obligaciju. Kad imate više dužnika - pasivnu solidarnu obligaciju. Nas, kao sredstvo obezbeđenja interesuje pasivna solidarna obligacija. - Ali, nešto treba da razumete. Zakonodavac već, nekad, u nekim odnosima, zakonom predviđa da kad ima više dužnika odgovaraju solidarno. To je tzv. zakonska solidarnost. - Zašto to zakon radi? - Nekada on procenjuje da ta skupina dužnika treba da odgovara solidarno da bi zaštitio poverioca za koga procenjuje da je „slabiji“, da je ugroženiji. Recimo, vi ćete videti, kad budemo radili naknadu štete da ima jako mnogo situacija, gde imate više lica koja su solidarno, po zakonu pozvana da štetu solidarno plate. Roditelj, dete, škola, država, KP dom, mogu više lica po zakonu da budu pozvana da plate. To je onda, znači, kada se zakonom ustanovljava solidarna odgovornost više dužnika, jer je to izuzetno povoljno za poverioca a zakonodavac procenjuje da je pozicija poverioca teška, da je treba ojačati. Međutim, kad to zakon ne čini, onda sam poverilac kaže da ima više dužnika u jednoj obligaciji, ta obligacija je deljiva, moguće je sasvim da oni podele to i da plate. Moguće je, čak, da su oni svoj odnos uredili, i da se zna koliko ko treba da plati. Ali ja hoću da ugovorim solidarnost, kao jedno personalno sredstvo obezbeđenja da bi ja lakše i brže naplatila svoje potraživanje. PRIMER: Ja prodajem kuću trojici braće. Ta trojica braće su se između sebe dogovorili da će oni u toj kući imati svaki po 1/3 suvlasnički deo. Ja kao poverilac, da bi naplatila cenu od njih, a to je ogromna cena – 1.000.000,00 EUR, ja sad treba njih sve, jednog po jednog da tužim za 333.000,00 EUR. Da se suočavam s tim da jednog od njih nema, ne može, neće, da će sutra platiti, da nema iz čega da plati. Ja njima kažem «hoću da vam prodam, ako se solidarno obavežete». Šta znači solidarno obavežete? Pa, za sve. Da vidite kako funkconiše solidarnost do kraja. Ljudi, po pravilu to ne znaju, kažem «hoćete solidarno?» oni kažu «hoćemo, mi smo braća, što da nećemo solidarno». Uopšte ne znaju šta su uradili. On sada gleda od njih trojice koji je najsolidniji, ona ga dvojica uopšte ne zanimaju, njega će da tuži i traži ceo iznos naknade. Ovaj «zapomaže» «pa, jel nas trojica, pa moja braća, pa mi podelili, pa znamo 1/3...» Uopšte me ne zanima. Ako si mi se ti u toku spora pokazao malo nesigurnim, ja ću da tužim drugog i trećeg, sve pojedinačnim tužbama i prema svakom od vas po 1.000.000,00 evra. On kaže «pa ne možeš po milion evra, pa celo potraživanje je milion». «Kako ne mogu, šta...». Dobijem 3 pravnosnažne presude na po milion evra, od svakog od njih. Uđem u izvršni postupak, oni kažu «Sad nećeš moći.» Moći ću, kako da ne. Opet tražim izvršenje, dobijem dozvolu izvršenja, tri puta po milion evra. Sve vam se ovo čini prosto neverovatno. Kad prestaje moja mogućnost da to radim? Onog momenta kada od jednog od njih ili od dvojice ili od trojice naplatim milion evra. Tog momenta prestaje ta solidarnost i taj prvi odnos solidarni se gasi, i sada svako od njih može da istakne prigovor da sam se ja naplatila, i to obustavlja sva izvršenja. Ja mogu u izvršnom postupku da se naplaćujem sukcesivno od svakog od vas, samo onog momenta kad budem naplatila tih milion evra, ta obligacija prestaje.
60
Ali, po pravilu, ne biva tako. Biva tako recimo u ovim naknadama štete, kad imamo državu, pa roditelje, pa dete, pa školu... naravno svi tuže državu. Od države naplate tih milion evra, ona će posle morati u regresnom postupku da dokazuje ko je koliko štete prouzrokovao, na čijoj strani je krivica, ko se kako u tu štetu «ugradio». Solidarna odgovornost je najsnažnije personalno sredstvo obezbeđenja jednog ugovora. - Kako se ugovara? - Slušajte, rečima: „skupno“ „solidarno“ „svi za jednoga jedan za sve“. Tako se u ugovor unosi. «Odgovaramo za celu obligaciju skupno»; «Odgovaramo za celu obligaciju svi za jednog jedan za sve»; «Odgovaramo solidarno». Znači, iako je predmet obaveze deljiv, pa čak i uređen odnos između dužnika, oni se svi ugovorom obavezuju da će svako od njih da odgovara za celu obavezu. - I to do kad? - Videli smo malopre – do konačne isplate. Svako za sve do konačne isplate. Kada jedan od solidarnih dužnika isplati celu solidarnu obavezu on postaje poverilac solidarnih dužnika u regresnom odnosu. I u tom regresnom odnosu definitivno se deli dug prema njihovom međusobnim odnosima. Dakle, iako je predmet obaveze deljiv, pa čak i uređen odnos između dužnika oni se svi ugovorom obavezuju da će svako od njih da odgovara za celu obavezu i to sve do konačne isplate. - Šta je bitno da zapamtite? - Na taj način se poverilac štiti od insolventnosti pojedinih dužnika i štiti se od nemogućnosti svakog od njih da se obaveže. - E, sad vidite šta je to. Znači, mi imamo možda čak i potpuno uređen odnos, međutim oni se ugovorom, ugovornom klauzulom obavezuju da plate solidarno. Gledajte dobro. Kad bi to bio podeljen dugovinski odnos, kad ne bi pisalo tu u obligaciji solidarno, tačno bi se znalo da svako od njih treba, recimo po 1/5, ili jedan 1/5 ostali po 1/10... i šta bi poverilac? - Kad bi dobio to svoje potraživanje on bi prema svakome morao da ide tužbom i da traži deo koji na njega pada. Pri tom, može da se desi da je jedan od njih bio maloletan, da je bio nesposoban da se obaveže, i poverilac bi snosio rizik te njegove nemogućnosti. Može da se desi da je ovaj insloventan i da nema od čega da plati on će snositi rizik tog. - Šta će to u konačnom rezultatu da da? - Da će on naplatiti 3/5 umesto 5/5. - On hoće da se obezbedi od toga. Uopšte ga ne zanima ni njihov odnos, ni da li je neko od njih bio insolventan, ni da li je nesposoban da se obaveže. On,
61
znači, u ovoj relaciji «napikira» onog koji je najbolji ili dvojicu njih naplati svojih milion evra. Jedan ili dvojica, jedan je recimo platio 700, drugi 300, oni postaju poverioci isplatom. Oni ne mogu uopšte u ovom odnosu da kažu «jedan je nesposoban, onaj nije mogao da se obaveže», uopšte me ne zanima, «ti meni plati mojih milion, a ti gledaj šta ćeš sa njima». Onaj koji isplati preko mere svog sopstvenog učešća u solidarnom dugu prema njihovim međusobnim odnosima, on postaje poverilac ostalima. Njih dvojica su platili, jedan platio 700.000, drugi platio 300.000 i oni sada postaju poverioci. - Do koje mere postaju poverioci? - Svako je imao po 250.000. Za 450.000 i za 50.000. - Koga će oni da tuže? - Oni će da tuže svu trojicu. I tako se suočavaju sa onim koji nije bio sposoban da se obaveže i sa onim koji nema ni dinara. - Šta će oni da rade? - Ništa. - Šta znači ništa? - Znate šta. Sve ovo što su oni bili nesposobni i u nemogućnosti – na 5 delova se deli. I sad oni koji su solventni snose i delove ove dvojice. I oni sada svoja davanja raspoređuju na drugi način. Naplaćuju od onoga od koga može da se naplati. I oni tog momenta postaju svi poverioci onih dužnika od kojih nisu mogli da se naplate. I od ovog jednog koji nikad nije mogao, oni definitivno snose taj rizik , tih 250.000 njegovih oni će definitivno da snose. A 250.000 ovih čekaju da se on obogati, da se osnaži. Kad se on osnaži, oni tuže njega. Kako ga tuže. Tuže ga tako što hoće i ovo da dele. To je jedno vrzino kolo, to nema kraja. Kad se ovaj malo obogati, oni na njega nasrnu, pa naplate to što može da se obogati, postanu poverioci za neku drugu sumu. Čim on još malo steke oni opet prema njemu idu. Ovaj koji je prodao sve to mirno gleda i kaže «šta me briga, ja sam mojih milion evra naplatio». To znači, ceo rizik celog posla, insolventnosti i nemogućnosti da se obaveže snose između sebe. Kad je insolventan onda snose privremeno, dok se ne obogati, ako se ikada obogati, dobije neko nasledstvo... oni samo prate kako će ga zaskočiti. A ovaj drugi koji je bio nesposoban da se obaveže, njegov rizik definitivno oni snose. - Zakonodavac, kad je uređivao odnose na jednoobrazan način, i kod ugovora u privredi i kod ugovora uopšte, upravo u materiji solidarnosti napravio neke specifičnosti koje se tiču ugovora u privredi. - Šta su te specifičnosti? - Ta brzina privrednog prometa je naložila da zakonodavac kaže kad ima više dužnika u jednoj obligaciji u privredi, kada su subjekti pravna lica, solidarnost se po zakonu pretpostavlja!!! To je za vas izuzetno značajno!!! Kad imate više subjekata jednog privrednog ugovora, oni i ako nisu ugovorili solidarnost ona se pretpostavlja. Oni će odgovarati na ovaj način. Mogu da isključe solidarnost ako u ugovoru izričito naznače: «ne odgovaramo solidarno» «ne odgovaramo skupno»; «svako od nas odgovara za svoj deo
62
obaveze». Znači, obrnuli ste stvar. U privrednim ugovorima postoji pretpostavka solidarnosti (relativna), koju učesnici mogu da isključe izričito u ugovoru. Kod ugovora između fizičkih lica nema pretpostavke solidarnosti, solidarnost postoji samo kada je izričito ugovorena. I tu su jako restriktivni u sudovima. Nema tu da tumačite u korist poverioca, tu se tumači u korist dužnika. PITANJE: Da li postoji solidarnost kod ugovora između pravnog lica i fizičkog lica? LEPA: Ne. Moraju da budu sve pravna lica, da bi ova pretpostavka solidarnosti postojala. Pazite, kao što je zakonodavac procenio da u tim privrednim ugovorima treba pretpostavka solidarnosti, zato što brzina pravnog prometa ne dozvoljava da se kada imate više subjekata deli njihova obaveza, potpuno je tu situaciju preneo i na jemstvo. Isto, kod jemstva kod ugovora u privredi uvek je solidarno jemstvo, a jemstvo između fizičkih lica nije solidarno nego je supsidijarno i podeljeno. To dobro pazite. Zakonodavac je pretpostavku solidarnosti kod ugovora u privredi ustanovio i na strani dužnika i na strani jemaca. - Šta znači solidarno jemstvo? - Solidarno jemstvo znači da su svi jemci zajedno sa glavnim dužnikom odmah, direktno i neposredno pozvani da izvrše obavezu. - A šta znači supsidijarno? - Supsidijarno jemstvo znači da se prvo traži ispunjenje od glavnog dužnika pa tek ako on ne izvrši obavezu, da supsidijarno tužite ostale.
3.JEMSTVO Najčešći je vid obezbeđenja obligacije kod zaključenja ugovora. Najčešće je ugovorno, a retko je zakonsko. Tim ugovorom se jedno lice obavezuje da će ispuniti obavezu dužnika, ako je ovaj o dospelosti ne ispuni. To je formalni ugovor i zahteva se pismena forma. Radi se o obavezi plaćanja tuđeg duga i ta obaveza je akcesorna. Ako je nepunovažna glavna obaveza nije punovažna ni klauzula o jemstvu. Samostalno ne može da se prenosi. ********************************************************************************************
Razlika solidarnosti dužnika i jemstva - Da vam objasnim nešto pre nego što dalje uđemo u jemstvo. I kod solidarne obligacije imate više lica koja duguju. - Kako gledamo, obzirom da se čini da je to vrlo slično tom solidarnom jemstvu? - Kod solidarog jemstva imate mogućnost da više lica duguje, ne samo jemac i dužnik da duguju, može više jemaca da duguje. - Šta razlikuje solidarnu obligaciju od jemstva?
63
- Suština je kod jemstva da je to tuđi dug. To je dug koji duguje dužnik, a treće lice se obavezuje da ga isplati. Kod solidarne obligacije svi solidarni dužnici zaista jesu dužnici! - Znate kad se to najbolje vidi? - Kad jemac isplati tuđi dug, on ide na zakonsku supstituciju, on se supstituiše na mesto poverioca i on ceo dug prevaljuje. Pravo jemca može biti čak i veće prava poverioca. - Kako može da bude veće? - On tome može da doda i troškove i da doda dospele kamate. - A šta solidarni dužnik koji isplati dug? - On ulazi u prava poverioca, ali samo za koji iznos? - Samo za ono što pripada drugim dužnicima (to znači samo za meru duga koji premašuje njegovu obavezu). I to je centralna razlika između solidarnosti i jemstva!!! ******************************************************************************************** Pravilo je da je jemstvo supsidijarno. To znači da jemac odgovara tek pošto glavni dužnik ne ispuni svoju obavezu. To je pravilo. Sem kod ugovora u privredi gde se pretpostavlja solidarnost jemca sa dugom glavnog dužnika. - Ali, kako ćete vi razumeti supsidijarnost? Do koje mere poverilac treba da se «namuči» da bi došao do jemca? Da li on mora da tuži, pa da ishoduje presudu, pa da pokuša da izvrši prema glavnom dužniku, pa tek onda da se obrati jemcu? Koja je to mera, šta mislite? - Vidite, ako je solidarno jemstvo - jednostavno je. Može poverilac da bira, može da traži od jemca, može da traži od glavnog dužnika, može istovremeno od jemca i glavnog dužnika, može deo od jemca...kako god hoće, jer je on solidaran sa glavnim dužnikom. Ali kad je supsidijarno jemstvo, otvara se pitanje do koje mere poverilac treba da ide u tom nastojanju da naplati potraživanje od glavnog dužnika? - Neki smatraju da on mora da ga tuži, pa da ishoduje presudu, pa da pokuša prinudno izvršenje, pa da u tome ne uspe, pa tek onda da dođe do jemca. To onda ne bi bilo nikakvo jemstvo. To ne bi bila nikakva zaštita. Samo da prođe vreme u kome dužnik nije izvršio svoju obavezu, da pozove poverilac dužnika da je ispuni, da on u tom dodatnom roku obavezu ne ispuni, i tek tada i pod tim uslovima može da se obrati jemcu. To je to supsidijarno jemstvo. Znači, ne može istovremeno kao i dužniku, ali ne mora ni da uđe u postupak izvršenja da bi se naplatio. Sve prigovore koje može glavni dužnik u pogledu glavnog posla da istakne može da istakne i jemac prema poveriocu. To znači može kompenzaciju, može da istakne zastarelost potraživanja, može otpust duga, a može da istakne jemac i prigovore koji su lične prirode, koji potiču iz njegovih ličnih odnosa sa poveriocem. Ako ima više jemaca oni odgovaraju solidarno. Samo jemac koji namiri poveriočevo potraživanje stupa na mesto poverioca. Тo se zove
64
ZAKONSKA SUBROGACIJA. On ima pravo da zahteva sve što je isplatio poveriocu, troškove spora sa poveriocem, pa čak i naknadu štete.
4.ODUSTANICA Ona se isto kasnije plaća, i zato je uvrštena u personalna sredstva obezbeđenja. Ona obezbeđuje samo ispunjenje ugovorne obaveze. To je suma novca ili neka stvar. - Koja je razlika između odustanice i kapare? - Kapara se odmah predaje kod zaključenja ugovora, a odustanica obećava. Mi smatramo u praksi da ona labavi ugovor i da se umesto sredstva obezbeđenja ona pretvorila u svoju suprotnost, jer nju može dužnik da isplati i da se tako oslobodi svoje obaveze.
************************************************************* HIPOTEKA Imate dva načina zasnivanja hipoteke. Suština je u tome da je hipoteka zaloga na nepokretnostima, i da imate 2 mogućnosti zasnivanja. Kao što imate 2 mogućnosti zasnivanja hipoteke, tako imate i 2 mogućnosti njene realizacije. Sutra ćete biti advokati, i da znate, kod zasnivanja hipoteke uvek idite na onu sudsku hipoteku koja se zasniva u izvršnom postupku, ona hipoteka koja se zasniva sporazumom stranaka pred sudom. To je zvanični sporazum stranaka i ta njihova isprava o zasnivanju hipoteke obezbeđuje da se takva hipoteka realizuje neposredno u izvršnom postupku. Druga vrsta zasnivanja hipoteke je tzv. ugovorna hipoteka koja se takođe sprovodi u zemljišnoj knjizi, ali koja se, za slučaj da se dug koji je obezbeđen hipotekom ne plati u roku, realizuje hipotekarnom tužbom pred sudom. Možete da zamislite koja je to razlika, da li vi morate da realizujete hipoteku tužbom, gde ćete dokazivati da je dospelo potraživanje, da nije plaćeno, da su se stekli uslovi za hipoteku, pa tek onda kada pravosnažnu presudu dobijete, onda možete da uđete u izvršni postupak i da tamo prodajete hipotekovano dobro. Koja je to razlika u odnosu na prednosti koje daje hipoteka koja je zasnovana u sudskom postupku, gde stranke odu sa molbom, traže zasnivanje hipoteke, odu u sud, daju hipotekarnu izjavu, ugovornu izjavu, ona se provede u zemljišnoj knjizi. Sutra, kad se povredi ugovor, i kad se ne plati obaveza u roku, možete neposredno, na osnovu tako zasnovane hipoteke da idete u izvršni postupak, i da u izvršnom postupku tražite prodaju hipotekovanog dobra i naplatu potraživanja.
VRSTE SVOJINSKIH EVIDENCIJA Pazite zato vam je važna hipoteka! Nemojte da zaboravite. Sve što treba da znate o evidenciji nepokretnosti, mora da znate tačno koje su evidencije na nepokretnosti koje sada postoje. Da znate da postoji još uvek sistem zemljišnih knjiga, da znate da se sad «iskrojava» evidencija koja će da prati i posedovno stanje i svojinsko stanje. To se zove jedinstvena evidencija. Nju vodi organ uprave, nju vodi katastar nepokretnosti. Ali, to da zapamtite! Nije to običan
65
katastar, on se zove katastar nepokretnosti kao svojinska evidencija. Molim vas, nemojte na ispit da izađete da evidencije ne znate!!! Ta evidencija koju sad vodi katastar nepokretnosti, to je svojinska evidencija i ona objedinjava: 1)posedovnu evidenciju; 2)faktičku i 3)svojinsku. Znači, sada imate zemljišnu evidenciju, koju vodi zemljišna knjiga, vi ćete pročitati šta sve zemljišna knjiga sadrži. Vodi je sud, izvod iz zemljišnih knjiga je dokaz o svojini. Imate teretni list, imate vlasnički list, imate posedovni list. Uporedo sa tom evidencijom ustrojava se, i u velikoj meri je ustrojena, evidencija koju vodi katastar nepokretnosti. Katastar nepokretnosti, to je isto svojinska evidencija, koja je jedinstvena evidencija, koja objedinjuje podatke: svojinske (kao zemljišna knjiga) i katastarske (one koji se tiču faktičkog poseda, veličine poseda, kulture, posednika...). To znači, te dve evidencije jedinstveno vodi kao jednu. Zapamtite to!!! Pogledajte vrste upisa, pogledajte predbeležbu, uknjižbu, sve vrste upisa. Treba da znate da pored tih evidencija postoji u nekim mestima u Srbiji i sistem tapija. To je stara, predratna evidencija, ona se vodi samo na područjima na kojima nije ustanovljen neki sistem svojinske evidencije, bilo zemljišna knjiga ili katastar. Tu je izvod iz tapije, ili što bi mi rekli tapija, pretpostavljeni dokaz o svojini. Molim vas, naučite to. To nije iz oblasti obligacija, ali je vrlo značajno zbog toga što se ta prava koja proizilaze iz obligacija stiču upisom u odgovarajući registar. Da bi znali kako se stiču prava čiji je osnov ugovor, vi morate znati da je ugovor samo osnov sticanja, a da je način sticanja upis u zemljišnu knjigu ili u drugu odgovarajuću svojinsku evidenciju, a to je evidencija koja se zove katastar nepokretnosti. I na kraju, imate običan katastar, imate katastar u raznim mestima. Šta on radi? On samo registruje faktičko stanje, on je više u funkciji plaćanja poreza na imovinu i evidenciju kulture, da se vidi da Petar Petrović drži tu i tu parcelu, u površini toj i toj, kultura: njiva pšenice, da bi na osnovu toga mogao da se «razreže» porez. Tamo gde imamo zemljišnu knjigu, imamo paralelno sa zemljišnom knjigom i katastar. Zemljišnu knjigu kao svojinsku evidenciju, katastar kao posedovnu evidenciju. Tamo gde se ustrojava nova evidencija katastar nepokretnosti, ona te dve evidencije «usisava» i pravi jednu koja istovremeno objedinjava svojinsko stanja i stanje poseda. Zašto se to radi? Zato što ta jedinstvena evidencija obezbeđuje da se ove dve ne raziđu. Jer, kod nas se, po pravilu, raziđu. Šta to znači? Npr. ja sam vlasnik u zemljišnoj knjizi, prodam vam, vi nemate pare da platite porez na promet, i 20 godina ga ne plaćate. Potpuno se razišao pravi vlasnik od onoga koji poseduje. Šta je cilj jedinstvene evidencije? Da te dve ličnosti dovede u jednu. Da konstatuje i koriguje to odstupanje i da dovede do toga da se jedno lice vodi i kao vlasnik i kao posednik.
************************************************************* DOCNJA ZOO je uveo tzv. objektivni pojam docnje. - Šta je docnja?
66
- Povreda ugovorne obaveze, u smislu nepreduzimanja blagovremeno radnji koje vode izvršenju obaveze. U docnji mogu biti i dužnik i poverilac. - Zašto mi sada govorimo da je objektivan pojam docnje? - Pre ZOO imali smo subjektivan pojam docnje. To znači da je lice koje je tražilo nešto, odn. koje se pozivalo na docnju drugog lica, moralo je da dokazuje da je to drugo lice skrivljeno, neblagovremeno ispunilo svoju obavezu. Sada se pretpostavlja da čim ste zakasnili sa izvršenjem svoje obaveze da ste vi u docnji. Znači, imate pretpostavku krivice na strani lica koje nije blagovremeno ispunilo svoju obavezu. - Zašto je to važno? - Vrlo je važno zbog tereta dokazivanja. Jer, ako imate objektivan pojam docnje koji uvodi pretpostavku krivice na strani onoga koji je zadocnio, on treba da dokazuje da nije kriv da bi se oslobodio posledica docnje. Što je izuzetno različito od toga kad sam ja kao poverilac morala da dokazujem da ste vi krivi što niste svoju obavezu izvršili u roku. PRIMER: Imate ugovor o građenju, gradilac u roku ne izvrši svoju obavezu, on pada u docnju samim zadocnjenjem. On može da se oslobodi štetnih posledica docnje, ako dokaže da su neke okolnosti, za koje nije kriv, dovele do toga.
Docnja dužnika On dolazi u docnju kad ne ispuni svoju obavezu o roku. Uslovi docnje: da je obaveza dospela; da ga je opomenuo poverilac, svejedeno kako (usmeno ili pismeno) i to samo onda kada vreme ispunjenja nije određeno; krivica se ne zahteva. Dužnik može da se oslobodi štetnih posledica docnje: ako dokaže da je poverilac zakasnio da primi; da je poverilac odbio da primi obavezu, ili da nije preduzeo određene radnje da je primi. - Šta mislite kao još može da se oslobodi? - Prigovorom neispunjenog posla. Može da kaže: «nisam ja u docnji, jer i ti si bio obavezan da istovremeno izvršiš svoju obavezu.
Sankcija docnje Sankcija docnje kod novčanih potraživanja je: 1)zakonska zatezna kamata. I 2)mogućnost da poverilac odustane od ugovora, da traži raskid ugovora zbog zadocnjenja. Poverilac mora da da naknadni rok za ispunjenje, a kad prođe taj naknadni rok onda može da traži raskid ugovora. Sećate se kad smo rekli kad ne mora da da naknadni rok: 1)kod fiksnih ugovora i 2)onda kada dužnik očigledno pokazuje da neće da izvrši obavezu.
Razlika između ugovor(e)ne kamate i zakonske zatezne kamate Pazite dobro šta ne razlikujete, bojim se da nećemo stići da vam na to ukažem. Da vas samo na nešto upozorim. Mi smo sad rekli da je posledica docnje kod novčanih obaveza - kamata. Vi, po pravilu ne razlikujete ugovornu kamatu od zakonske kamate. Ovo treba da zapamtite! Šta je tu problem.
67
- Kod ove kamate koja je posledica docnje, zakonodavac je rekao da kod novčanih obaveza kada se obaveza ne plati u roku, plaća se zakonska zatezna kamata. - Tako gledano, zakonska zatezna kamata, šta je ona u stvari? - Opet ono o čemu smo malo pre govorili – paušalna naknada štete. - Zašto naknada štete? - Pa, povredio si ugovornu obavezu. Nisi platio u roku. Pao si u docnju. Npr. ja vam dam pare na zajam, vi ne platite u roku, pa pretpostavka je koju zakonodavac postavlja, da ja trpim štetu što ne mogu da koristim moj novac. - Šta hoće zakonska zatezna kamata? - Da utvrdi jedno pravo na paušalnu naknadu štete i oslobodi poverioca da u slučaju docnje mora da dokazuje da trpi štetu i kolika je. Ako je trpeo mnogo veću štetu, može da traži razliku i to između pune štete i štete koja je pokrivena paušalnom zateznom kamatom. Znači, mi kada dosuđujemo, ili obavezujemo nekog na plaćanje, ili raskidamo ugovor, mi tačno u sudskoj presudi, «sečemo» do docnje. - Šta je docnja? - Momenat kada ste vi imali obavezu da platite npr. do 01.01.1999.godine iz ugovora, prošao taj rok, vi ne plaćate. Ja vas tužim, i obaveže vas sud da platite, i vi treba da platite zakonsku zateznu kamatu zbog toga što ste pali u docnju kao paušalnu naknadu štete. - Šta je ugovorna kamata, ili ugovorena kamata? - To je naknada za korišćenje novca. Ja vama dajem novac na zajam, i po pravilu ja novac dajem uz kamatu. I mi ugovaramo kamatu kao naknadu za korišćenje novca. Novac je stvar, kao kad bih vam ja izdala moj stan. Vi meni dajete zakupninu. Novac je isto stvar. Dajem vam da ga koristite, i vi meni morate da platite kamatu. Dakle, to mora da se razlikuje. Ta kamata, ugovorna kamata je - Kamata kao naknada za korišćenje novca za period od momenta kada sam ja taj novac dala vama do momenta kada taj treba da mi vratite. Vi za to vreme koristite moju stvar - platite mi to korišćenje. - Koliko ćete da platite? - To ćemo da ugovorimo. Jeste zakonodavac minimizirao to, i rekao do koje granice, ali u okviru toga mi ćemo da ugovorimo. Vi ima meni da platite naknadu. Onog momenta kada vi padnete u docnju, više ta ugovorna kamata ne funkcioniše. - Zašto? - Zato što je ona ugovorena do momenta docnje! Tog momenta automatski počinje da se primenjuje odredba o zakonskoj zateznoj kamati kao naknadi štete zbog povrede ugovorne obaveze. Ovo morate da razlikujete, to su dve različite stvari. I zato, kada pitate da li one mogu da se kumuliraju – odgovor je naravno da ne mogu, to su dve potpuno različite kategorije koje pripadaju različitom vremenu i različitoj svrsi. Jedna samo od momenta davanja do docnje, druga od momenta docnje pa nadalje. - Do kada?
68
- Do isplate glavnog duga, onoga što je predmet davanja. Ne može, naravno, kamata na kamatu, nikada, sem kad se ta kamata obračuna i postane deo glavnog duga. Vi imate nekoliko odredaba o kamati, ali prosto ne razumete sistem u kome one postoje. To su dve posebne vrste. Jedna je ugovorom predviđena, a druga je zakonska zatezna kamata. Jednoj je svrha naknada štete, drugoj je svrha naknada za korišćenje stvari, jer je novac stvar. Ne možete vi da govorite o zateznoj kamati od momenta davanja novca. Stranke ne predviđaju mogućnost docnje. One ugovaraju za vreme dok docnja ne nastupi. Kad nastupi docnja, supstituiše se zakonska obaveza i to tako funkcioniše.
Poverilačka docnja Poverilac je u docnji onda: 1)kada ne primi ispunjenje obaveze (to znači: odbije prijem ili zakasni sa prijemom) ali i 2)kada ne preduzme neke radnje da se omogući da se obaveza izvrši. - Šta znači to? PRIMER: dužnik treba da isporuči 20.000 litara vina Ali su oni ugovorili da mu poverilac stavi na raspolaganje nedelju dana pred dospelosti ambalažu ili da mu obezbedi kamione. I ovaj mu ne obezbedi. On nema flaše i ne može to da uradi. To je poverilačka docnja. On je kriv zbog toga što nije obezbedio da dužnik izvrši svoju obavezu. Ili, ja vama dugujem stanarinu, pošaljem vam, vi odbijete prijem, kažete «neću da primim». Vi ste u poverilačkoj docnji i na vas prelazi rizik neizvršenja. - Koja su dejstva docnje poverioca? 1)Prestaje docnja dužnika; 2)prelazi rizik za slučajnu propast stvari na poverioca; 3)poverilac duguje naknadu štete ako je to dovelo do neke štete; 4)dužnik može da deponuje stvar kod suda.
PAULIJANSKA TUŽBA To je mešanje poverioca u dužnikova imovinska prava sa ciljem da spreči dužnika da smanji svoju imovinu ispod granice koja će biti dovoljna da odgovori svojim obavezama. Da bi se poverilac na taj način mešao nije potrebno da on prema dužniku ima izvršni naslov. Dovoljno je da ima potraživanje koje je dospelo. Drugi uslov je da je dužnik takvim raspolaganjem doveo sebe u situaciju da ne može da namiri potraživanje poverioca u celini. Paulijanskom tužbom poverilac pobija te pravne radnje dužnika. Npr. poverilac ima neko potraživanje iz ugovora o prodaji. I to potraživanje cene iz jednog ugovora. To nije dospela obaveza, ali on vidi šta dužnik radi. Obaveza dospeva i dužnik preduzima mere da praktično izigra interese poverioca. I to time što prodaje ili poklanja ili zalaže ili vrši neka druga 69
raspolaganja, on smanjuje svoju imovinu do mere da ona više nije u stanju da odgovori tim obavezama koje dužnik ima prema poveriocu. - Šta je cilj poverioca? - Nije cilj poverioca da on poništi te poslove. Nema on ni ovlašćenje da ništi tuđe poslove, to su poslovi njegovog dužnika i nekog trećeg lica. On samo hoće, i ima pravni interes, i može da traži da se ta raspolaganja prema njemu učine bez dejstva do mere koja će sačuvati tu imovinu da bude podobna i sposobna da odgovori na njegov zahtev. Znači, on ne traži poništaj tih raspolaganja. Samo traži da se prema njemu ta raspolaganja učine ili oglase bez dejstva, ali samo u onoj meri u kojoj je to potrebno da se imovina dužnika sačuva da može da odgovori obavezama. PRIMER: Dužnik iz ugovora o kupoprodaji duguje 100.000 EUR. Ne mora poverilac da ima presudu kojom je utvrdio potraživanje i izvršni naslov. Ne mora. Treba da ima samo jedno evidentno dospelo potraživanje prema dužniku. To je stav koji je jedinstven. Recimo da je to potraživanje dospelo 01.05.2005. godine. Ovaj naš dužnik rasprodaje imovinu. Između ostalog pravi jedan ugovor o kupoprodaji gde celu svoju imovinu koja vredi 2.000.000,00 EUR poklanja ili ustupa ili prodaje sa nekim dugim rokovima. On sebe dovodi u situaciju da ne može da odgovori obavezama od 100.000,00 EUR. Poverilac se sada meša u ove njegove poslove i traži da se utvrdi da su bez dejstva ti poslovi. Ne ništi on taj ugovor, on nema ovlašćenje da ništi. On ima ovlašćenje (učićete taj institut iz procesnog prava) tužbom za utvrđenje do mere dokle on ima pravni interes. On traži da se utvrdi da je ovo raspolaganje, izvršeno ovim ugovorom između dužnika i trećeg lica, samo u odnosu na poverioca bez dejstva. Dokle? Samo do iznosa od 100.000, 00 EUR. Samo dotle. Neće on da ga ugrozi, niti može celog da ga ugrozi. Šta je to u odnosu na 2.000.000? recimo, 1/20. IZREKA PRESUDA GLASI: I
Utvrđuje se da je ugovor zaključen između tuženog Petra Petrovića i tog i tog (trećeg ili trećih lica) bez dejstva za 1/20 raspolaganja izvršenog ugovorom. Šta smo mi time u stvari uradili? Mi smo ovih 100.000 koji predstavljaju 1/20 ugovora vratili u imovinsku masu dužnika, i ovaj poverilac može da se naplati za 100.000,00 EUR iz njegove imovinske mase.
- Pazite, ko je tuženi u ovoj parnici! - Samo pribavilac, ne i dužnik!!! Samo to treće lice je tuženo. Jer prema njemu taj ugovor treba da bude bez dejstva za tih 100.000 i da se to vrati u imovinu dužnika. Naravno, treće lice može da sačuva to ugovorno raspolaganje ukoliko on izvrši tu obavezu, isplati taj dug.
70
PRESTANAK UGOVORA Kad kažemo prestanak, naravno, ugovor je stvarno zakon za stranke. I ugovor stranke zaključuju, uređuju svoje odnose sa namerom da on bude ispunjen, i zato je najčešći način prestanka ugovora - izvršenje, ispunjenje. Najčešći način prestanka ugovora je dobrovoljno ispunjenje ugovornih činidbi. To je redovan način, prirodan način. I rekli smo, kada se u celini ispune sve činidbe iz ugovora, obligacija se gasi i na temelju te obligacije nastaje stvarnopravni odnos. I zato morate da znate tačno, prema vrsti ugovora koji je momenat nastanka a koji je momenat njegovog gašenja. Tačno da znate kad se jedan obligacioni odnos gasi Gasi se onda kada se obaveze iz tog ugovora ispune. Međutim, biva da se ugovor ne ugasi na taj, redovan način, nego se ugasi na neki od neredovnih ili vanrednih načina. Ja vam neću govoriti o redovnom ispunjenju, vi ćete to pročitati. Vreme, mesto ispunjenja, rokovi koji se traže... Taj redovan način ispunjenja uopšte ne predstavlja problem zbog toga što on ne dolazi pred sud. Stranke ga same ispunjavaju. To mogu i zamenom ispunjenja, mogu i otpustom duga, mogu i kompenzacijom. Nas interesuju vanredni načini. To je, znači, ono što stranke urade u povredi ugovora, povređuju ga, neće da ga završe, neće da okončaju taj obligacioni odnos na način koji su ugovorili. Zbog toga govorimo o: 1)poništaju ugovora, govorimo o 2)raskidu ugovora, o 3)slučajnoj nemogućnosti ispunjenja i o 4)smrti jedne strane ugovornice.
Raskid ugovora 1) Sporazumni raskid ugovora Raskid ugovora može da bude sporazumni, kada stranke u toku trajanja ugovornog odnosa lišavaju jedan ugovor dejstva sporazumom. I to saglasnošću volja.To je tzv ugovorni raskid ugovora, to je poseban ugovor. Ali, samo dok traju dejstava. To mogu da urade izričito, a mogu da ga raskinu i prećutno sve dok se u celini ne izvrši. Slušajte sad šta sam ja htela da kažem. Koja dejstva ugovor ima, to će zavisiti od pravne prirode ugovora i naravno od toga kako su stipulisane te ugovorne obaveze. Npr. recimo da smo napravili jedan ugovor o kupoprodaji, i da jedna strana treba da plati cenu, a da druga treba da preda stvar. - Do kada mogu da raskinu? - Ne mogu ništa da raskinu, pošto su završile. Uvek, svaki ugovor na jedan od načina prestaje. Ili prestaje izvršenjem ili prestaje raskidom. Ako su ugovorne strane u celini izvršile svoju obavezu ugovor se ugasio ispunjenjem, on ne može još jednom raskidom da prestane.
71
- Zašto vam to kažem? - To izgleda prilično kao neka egzibicija, a u stvari nije. - Recimo, ugovor o kupoprodaji stranke mogu da raskinu, i onda pišu Ugovor o raskidu ugovora o kupoprodaji. Tako se zove. Ugovor o raskidu ugovora o kupoprodaji, zaključen tada i tada. Stranke su zaključile ugovor o kupoprodaji, sve obaveze nisu ispunjene (zbog nemogućnosti, ili bilo šta, mogu stranke da se predomisle), stranke raskidaju ugovor. Ja sam htela od vas da kupim jedan trosoban stan, očekivala sam neko nasledstvo, nisam dobila to nasledstvo, vidim da nemam para, dogovaram se da li ću uopšte da raskinem ugovor. - Šta da radim? - Vratim ono što je dato... Mi sporazumno uređujemo taj odnos. - Zašto? - Zato što ja nisam u stanju da ispunim obavezu. Zato što taj ugovor nije proizveo sve obaveze. - Šta je on učinio? - Ja sam imala troškove plaćanja advokata, imali smo porez na promet, kad smo zaključili ugovor, ja sam platila porez na promet, imali smo troškove overe... I, sad mi to sve hoćemo da vratimo natrag. Mi pravimo ugovor o raskidu, šaljemo službi prihoda, ona nam vraća porez na promet, zbog toga što je taj ugovor raskinut, i zbog toga što prometa nema. - Sad, šta stranke hoće? - Stranke hoće da se izigravaju sa fiskusom, pa one zaključe ugovor o kupoprodaji, pa taj ugovor proizvede sva pravna dejstva, uključujući i uknjužbu, i onda one naprave ugovor o raskidu ugovora. Hoće da vrate svako svoje. To je nov ugovor, sa obrnutim stranačkim ulogama. Znači, kada vi imenujete neki ugovor o raskidu ugovora pošto je taj ugovor potpuno proizveo dejstva, vi činite novi promet samo sa obrnutim stranačkim ulogama, i taj novi promet podleže plaćanju poreza na promet. E, to je to zbog čega vam ja kažem da ugovor može sporazumno da se raskine sve dotle dok nije proizveo dejstva. - Kad je proizveo dejstva? - Onda kada je dao posledicu uknjižbe. Tad više nije moguće ugovor ni sporazumno raskidati. Svaki pokušaj raskida je novo ugovaranje. Za razliku od sporazumnog raskida ugovora, imamo i jednostrani raskid. 2) Jednostrani raskid ugovora Ne ispuni svoju ugovornu obavezu - druga strana ima pravo da traži: 1)prinudno ispunjenje ili 2)da jednostrano raskine ugovor.
*****(Sećate se da smo taj jednostrani raskid uvrstili u onih nekoliko posledica dvostrano obaveznih ugovora. To je isto sankcija zbog nemogućnosti
*****
da se obezbedi kauza kod dvostranog ugovora) Jednostrani raskid ugovora je takođe sankcija zbog nemogućnosti da se obezbedi kauza kod dvostranog ugovora. - Šta je uslov za traženje jednostranog raskida?
72
- To pripada strani koja je verna ugovoru, koja je ispunila obavezu ili je spremna da je ispuni. Druga strana nije ispunila svoju obavezu u celini ili pretežnom delu. Potpuno je irelevantna krivica. To nije sankcija u smislu pretpostavlja krivicu. Krivica za neizvršenje potpuno je irelevantna. Upravo zato, vidite, nismo mogli da obezbedimo kauzu, i zato smo išli na raskid ugovora. Znači - to nije kazna, nego jedna građanska sankcija. - Kada se ugovor raskine šta su posledice raskida? - Povraćaj datog po pravilima o sticanju bez osnova s obzirom na osnov koji je otpao. To uvek morate da kažete!!! E, sada - ako hoćete naknadu štete postaje relevantna krivica. Za naknadu štete potrebna je krivica. Mora da dokažete da je to skrivljeno neizvršenje obaveze.
******************************************************* Fiksni ugovor Tu ćete govoriti i o raskidu fiksnih ugovora. Imate i pitanje fiksni ugovor. To je ugovor kod koga je rok ispunjenja voljom stranaka ili saglasnošću stranaka, postao postao bitan elemenat ugovora. Poverilac ne mora da daje naknadni primereni rok, ugovor se smatra automatski raskinutim ako se ne poštuje rok. Tu je posebno važno da znate kako taj ugovor može da preraste u običan ugovor. Čim mu da naknadni primereni rok on je njega pretvorio u običan ugovor!!! - Šta sam htela time da kažem da su ga pretvorili u običan ugovor? - Ja sam rekla kod fiksnog ugovora, da su stranke svojom voljom jedan inače nebitan elemenat, rok, digle na nivo bitnog elementa. PRIMER: devojka hoće venčanicu za venčanje, u nedelju se venčava, u subotu ta venčanica da bude gotova. Odlazi u subotu, a ova kaže: «ja nisam stigla da je završim». Ugovor se smatra automatski raskinutim. Međutim, devojka kaže «to je bio jedan kostimić i suknja, to je nešto što može da se nosi i inače.» «pa što ja sad to da vraćam, bolje da mi to lepo završimo»; «pa dobro, neću nositi za venčanje, završite mi u roku od nekoliko dana». - Šta sam ja time rekla, što sam rekla da on prerasta u običan ugovor? - Znate u šta se ona uvalila? - Ona sad mora da tužbom traži raskid tog ugovora, jer ga je ona pretvorila u običan ugovor!!! Mora tužbom da traži raskid ugovora, povraćaj datog i naknadu štete. Da je ostala na terenu fiksnog ugovora, ona bi samo mogla da traži povraćaj datog (cenu, vrednost materijala) i naknadu štete. Ona je njega pretvorila, čim je ona rekla «dajem dopunski naknadni rok», ona je njega pretvorila u normalan ugovor, koji više protekom roka automatski ne prestaje, nego ona mora tužbom da traži utvrđenje da je povređena ugovorna obaveza i da ona ima pravo na raskid ugovora, povraćaj datog i naknadu štete. Što naravno, bitno menja njenu poziciju u tom ugovornom odnosu. A, da je ostalo na tome da je ona otišla u subotu i ova nije završila, samo tužbom traži povraćaj i naknadu štete, nema ništa da dokazuje, imali su rok do subote,
73
subota prošla, nema ništa da se dokazuje, ni ko je kriv, ni ko nije kriv, ni da se oslobađa krivice, jednostavno ima da se vrati dato i šteta naknadi.
******************************************************* PONIŠTAJ UGOVORA Razlika između poništaja i raskida Ugovor koji se ništi ima što bi mi rekli „urođenu“ manu. Stranke nisu u momentu zaključenja poštovale zahteve za njegovu punovažnost. A, kod raskida - valjani, punovažni ugovori, bez nedostataka, raskidaju se posle zaključenja iz nekog uzroka ili razloga koji docnije nastane. Videli ste, promene se okolnosti, ili se poremeti odnos uzajamnih davanja, ili jedan od ugovorača neće da poštuje svoju ugovornu obavezu, pa dođe u docnju, pa kod fiksnih ugovora se ne izvrši ugovor u roku... Znači, kod raskida je bilo sve perfektno u momentu zaključenja, ali to su ti ugovori sa trajnim prestacijama, nešto se dogodi između zaključenja i momenta kada po ugovoru treba da ispune obaveze. I zbog toga to poremeti odnos davanja i vaš ugovor se liši dejstva. Kod ovih ništavih ugovora u samom aktu zaključenja stranke nisu poštovale neke zahteve, i one su stvorile razlog da u samom aktu zaključenja ugovor ne valja. Ponovo vam kažem. Kad ništimo ugovor, on formalno-pravno jeste jedan pravni akt. Tu imate i kupca i prodavca i ugovor i predmet ugovora i formu zadovoljenu, sve tu vi imate, ali imate neku povredu koja čini ugovor ništavim. A, kad nemate ništa od tih bitnih elemenata koji su uslov da ugovor nastane: nemate saglasnosti volja, niste obezbedili zahtev forme, nisu se stranke dogovorile oko predmeta i cene... imamo jedan ugovor u nastajanju, ali on nije kao pravni akt nastao, on u pravnom saobraćaju ne postoji, to je ono nerođeno dete koje se nije rodilo živo... I nema šta njega da ništite, jer on uopšte nije ni nastao. Tačno je da se povodom njegovog nastanka nešto davalo, ali to što se davalo vraća se po pravilima o sticanju bez osnova. To je definitivno razgraničenje.
APSOLUTNO I RELATIVNO NIŠTAVI UGOVORI Ova podela je izvršena prema kvalitetu i značaju povrede koju su stranke učinile u momentu zaključenja ugovora. ******************************************************************************************** Znači, tri stvari imamo: 1) Jednu stvar imamo kad stranke uopšte nisu obezbedile sve elemente da bi taj pravni akt postao kao pravni akt. Nisu se saglasili oko cene, nisu se saglasile oko predmeta, nisu obezbedile formu ugovora... Nemamo pravnog akta. One jesu nešto činile da do toga dođe, ali nemamo pravnog akta, i nemamo šta da ništimo. Samo utvrdimo da svaka ima da vrati jedna
74
drugoj po pravilima o sticanju bez osnova. Jer se osnov nije ostvario. One su ga htele, ali se nije ostvario; 2) Imamo drugu situaciju kad su stranke formalno pravno snabdele taj pravni akt svim formalnim elementima, uključujući i formu, sve je to tu. Kod ugovora o kupoprodaji građevinskog zemljišta vi imate jedan pravni akt. One su ga overile, one su ga napisale, one su napisale šta je predmet ugovora. Sve su one to uradile, ali su povredile nešto što je bitno. To znači postoji... Zato mi moramo njega u sporu da utvrđujemo ništavim, da bi obznanila u javnosti da je to jedan nevaljani pravni akt, zato što on egzistira pravno, jer on je tu, u pravnom saobraćaju, imam jedan ugovor. - Šta ja treba kažem «neću da ti platim zato što je on apsolutno ništav». - Šta ste vi dužni? - Da uđete u spor, da utvrdite tu ništavost, da bi njega isključili iz pravnog saobraćaja, da ga nema, da postane opšte poznato; 3) I na kraju, ovaj raskid koji govori o tome da vi imate jedan perfektan pravni akt, sve je uredu sa stanovišta tih elementarnih uslova i sa stanovišta da nije protivan nijednom imperativnom propisu, ali on u toku trajanja i dejstava ima neki poremećaj, promenjene okolnosti, nemogućnost izvršenja, docnja... zbog čega mi taj ugovor raskidamo. Znači, on je nastao, proizvodi posledice, i mi ga raskidamo, lišavamo ga dejstva za ubuduće. ******************************************************************************************** Sad se ponovo vraćamo na apsolutnu i relativnu ništavost. Znači, apsolutno i relativno ništavi ugovori su zahvaćeni nekom povredom u momentu zaključenja ugovora. Zato su i ništavi. Zahvaćeni su nekom povredom. Znači, u momentu zaključenja stranke nešto nisu poštovale.
Apsolutno ništavi ugovori Stranke su prešle granice dopuštenog raspolaganja, ušle su u polje nedozvoljenog raspolaganja povredom imperativnog propisa, javnog poretka i dobrih običaja. - Zašto je apsolutno ništav? - Zbog toga što je povreda tako značajna da je zakonodavac posebno strogo i ozbiljno sankcionisao. - Iako formalno pravno on ispunjava sve uslove za jedan ugovor takva povreda koja se tiče raspolaganja stranaka čini da se smatra da on nikada nije ni bio zaključen. On ne valja, jer što kaže Bogišić „Što se grbo rodi vreme ne ispravi“. Ono se grbo rodilo, ono je imalo tu povredu, bilo je zabrane raspolaganja, i to nikad vreme ne ispravi. - Šta, u prevodu, znači «vreme ne ispravi»? - Nema «rehabilitacija» ugovora, odn. konvalidacije ugovora. Ni stranke ne mogu da ga konvalidiraju, ni sud. Niko. Zato što je povreda izuzetno značajna. - Kako ćete vi da identifikujete da li je apsolutno ništav ugovor? - A to je od izuzetnog značaja. Ta apsolutna ništavost ugovora se po pravilu ogleda na nedopuštenosti predmeta ili kauze (osnova
75
obavezivanja). Ili je predmet ili je kauza nedopuštena, opet sa stanovišta imperativnog propisa, javnog poretka ili dobrih običaja. - Šta znači nedopuštenost predmeta? - To smo rekli. Imate materijalne zakone koji propisuju da određeni predmeti ne mogu da budu u prometu (Zakon o oružju i municiji nedopuštenost prometa oružjem; Porodični zakon - nedopuštenost raspolaganja zajedničkom tekovinom; Zakon o nasleđivanju - zabranjeni naslednopravni ugovori; ZOO - zabrana ugovaranja kraćeg ili dužeg roka zastarelosti). Imate tzv. obligacija cilja i obligacija sredstva gde su zabranjeni određeni ugovori npr. kad advokat ugovori nagradu i garantuje uspeh u parnici to je zabranjen ugovor sa stanovišta obligacije cilja. Te obligacije ne smeju da budu obligacije cilja, samo obligacije sredstva, on može da kaže samo «sa mojim najboljim znanjem ja ću da izvučem tu parnicu». Ili, imate bračno posredovanje, savetovališta. Oni rade lege artis, ali šta oni rade? Oni dovode u vezu. To je obligacija sredstva. Ali, ako garantujem ja da ćete se vi udati za tog sa kim vas ja dovedem u vezu, to postaje apsolutno ništav ugovor, jer on prerasta iz obligacije sredstva u obligaciju cilja. Prema tome, koja će povreda biti zavisi od toga da li je ona i u kom propisu izričito predviđena. I, ako je predviđena, vama je vrlo lako, vi ćete reći da je taj ugovor s obzirom na predmet protivan imperativnom propisu i da ćete taj ugovor poništiti. To nije problem. Npr. žena tuži i traži da se utvrdi da je njen muž raspolagao njihovom zajedničkom kućom pre nego što su oni izvršili deobu. Sud poništava ceo ugovor poziva se na odredbu PZ da je takvo raspolaganje nedozvoljeno. Zakonodavac koristi razne termine, kako u kom zakonu. Negde će da kaže «ništav je ugovor», negde će da kaže, kao u PZ da «bračni drugovi ne smeju da raspolažu svojim udelom u zajedničkoj imovini». Ne smeju – to znači zabranjeno je raspolaganje. Još imperativnije je to u zakonu o oružju i municiji – izričita zabrana. Dakle, vi ćete prema tome videti da li je to izričita zabrana, i prema tome ćete se i odrediti. - Ako budete imali na ispitu to, pogledaćete matični zakon, videćete da li je to raspolaganje zahvaćeno zabranom, i ako je zahvaćeno zakonskom zabranom vi da znate da je to apsolutno ništav posao. Ako znate da je apsolutno ništav posao, onda morate da znate i kako ćete u presudi da izađete s tim na kraj. - Znate kako? - Samo konstatujete: «Ništav je ugovor» On je oduvek ništav, ne može da se konvalidira, u momentu zaključenja je ništav, i vi samo to deklarišete. To je jedna čista deklaracija.
Sud... u ime naroda donosi presudu: I
Ništav je ugovor o prodaji... gradskog građevinskog zemljišta (ili ugovor o prodaji oružja i municije, ili droge...)
- Nekada taj ugovor i nije zahvaćen tako strogom zabranom kao što je to imperativni propis. Nekad je malo teže. Treba da tražite podršku za vaš stav u javnom poretku. - Šta je javni poredak?
76
- Skup nekih opštih pravila na kojima počiva jedan pravni sistem. To je kada vidite da je to nedopušteno neko raspolaganje, a ne možete da nađete podršku u imperativnom propisu. PRIMER: roditelji za ćerku daju za nekog starijeg gospodina uzmu 10.000,00 EUR. Kako ćete vi sad tu? Tražite uporište u nekom imperativnom propisu, pa ne možete da nađete uporište u propisu, i dete pobegne pa taj gospodin traži 10.000 evra nazad. Sad vi po službenoj dužnosti utvrđujete da li ja taj ugovor ništav. Vi ćete se pozvati na ta opšta pravila o javnom poretku. U našem društvu, sa našim tradicionalnim moralom i pravilima nije dopušteno da se dete ustupa ili obećava nekome za novac. To znači, to će već biti na planu jednog osećaja pravde i pravičnosti, ako bi već išli na taj niži nivo dobrih običaja, tj. da li je to saglasno dobrim običajima. Pošto smo rekli da je zaprećena apsolutna ništavost, kao najteža građanska sankcija, treba znati da svako u svako doba ko ima pravni interes može da traži utvrđenje apsolutne ništavosti. Nema roka za tu tužbu. - I sad dodajemo - I sud po službenoj dužnosti može da utvrdi ništavost. - Sad vas pitam, kako to sud po službenoj dužnosti, kako vi to razumete? - Sud ne zasniva parnicu, nego sud u postojećoj parnici u kojoj se traži da se neka dejstva ugovora ispune ili da se vrati dato (bez obzira na tužbeni zahtev; to je odstupanje od pravila da sud sudi u okviru tužbenog zahteva!!!) može da utvrdi ništavost. Kad utvrdi ništavost onda će odbiti zahtev za vraćanje. Znači, suština je – svako u svako doba, i sud po službenoj dužnosti može da utvrdi ništavost jednog ugovora.
Pravne posledice ništavosti - Šta znači – pravne posledice ništavosti? - To znači, utvrđena je ništavost i sad treba da raspravljamo pitanje šta biva sa onim davanjima koje su stranke učinile dok još ugovor nije utvrđen ništavim. To znači ove strane su ušle... ovaj stariji čovek je dao 10.000 evra za to dete, nije izvršen ugovor, on će da traži da se ugovor izvrši, da mu se plati taj iznos, sud će utvrditi da je ugovor apsolutno ništav, ali treba da reši ta pitanja, jer su neka davanja izvršena. ZOO je u članu 104, ali vi ga nećete razumeti kad budete čitali, pa ću vam ga ja malo objasniti jer on zahteva da ga osetite kako «živi», izričito i taksativno označio koje su pravne posledice apsolutne ništavosti. Malo, po mojoj oceni nedovoljno jasno, ali ono što zakon nije jasno rekao, to je praksa razjasnila. 1) Prvo, kao osnovna ili kao najredovnija posledica je povraćaj datog (restitucija). To znači da stranke vraćaju ono što su u izvršenju tog ugovora dale. Po pravilu je naturalna, ali može da bude i naknada u novcu. 2) Međutim, kada je povreda značajnija, i kada je jedna strana savesna a druga nesavesna (ovo dobro zabeležite, to mora dobro da
77
zapamtite!!!), ta druga sankcija o kojoj govorimo pretpostavlja da je jedna strana savesna a druga nesavesna. - Šta to znači? - Jedna strana je znala za razlog ništavosti kad je ugovarala, a druga nije. - Tada može sud da izrekne sankciju koja se zove zabranjena restitucija. To znači da sud može da odbije tužbeni zahtev nesavesne strane za vraćanje onoga što je dala u izvršenju ugovora. Da obaveže tu nesavesnu stranu da vrati savesnoj strani ono što je primila. PRIMER: Gledajte, imate dva ugovarača. Pazite, uslov za ovu sankciju koju zovemo i nemo auditur sankcija... Važno je da zapamtite da je to zabrana vraćanja. Gledajte šta je. Imamo dve strane u jednom ugovornom odnosu. Jedna strana je savesna jer nije znala za razlog ništavosti, dok je druga strana je nesavesna. One su pri izvršenju ovog ništavog ugovora jedna drugoj dale nešto, u celini ili u pretežnom delu. Sud poništi takav ugovor. I sada treba da odluči o tome šta će biti sa davanjima ove dve strane. - Šta smo mi rekli? - Ova nesavesna strana, ona traži da joj savesna vrati ono što je dala, po pravilima o sticanju bez osnova. Kaže «ugovor je poništen, više ga nema, vrati mi to što si primila, jer držiš bez osnova». - Sud takav tužbeni zahtev odbije i kaže «ti koji si skrivio ovo nezakonito ugovaranje, nemaš pravo da ti se vrati». - I, tako se izriče zabranjena restitucija. Uskraćuje mu pravo. - I, šta to znači? - To znači ako je on dao stan, taj stan ostaje kod ove strane. - Druga strana traži ono što je ona dala, i sud joj daje, što znači šta? - Ona dobija cenu koju je u izvršenju ugovora dala. I to bi sa stanovišta nekog obogaćenja moglo da nam se čini kao nepravično. - Zašto je to zakonodavac hteo? - Ova zabranjena restitucija, ova zabrana da on dobije ono što je dao – to je paušalna naknada štete. Paušalna naknada štete onoj strani koja je savesna. - Ako je ona trpela još veću štetu od toga, ona će da dobije razliku. - Razliku u čemu? - U ukupnoj šteti minus ovo što je zadržala zbog toga što je zabranjeno nesavesnoj strani da traži natrag. Znači, ova restitucija, jednostrano zabranjena, rezervisana je samo za situaciju kad je jedna savesna a jedna nesavesna i ta zabrana predstavlja u suštini paušalnu naknadu štete savesnoj strani, koja je savesno ušla u jedno ugovaranje koje neće biti dopušteno. 3) Treća sankcija koju ZOO predviđa je - oduzimanje predmeta prestacije u korist države. - Šta sad to znači?
78
- Pa, vidite, ako imate drogu, oružje, municiju, možete lako da reagujete, bez obzira ko je savestan, a ko je nesavestan. Jednostavno, oduzimate to u korist države, kod nas u korist opštine . Oduzimate predmet prestacije, zato što je to predmet nedozvoljenog raspolaganja. - Sad gledajte, koju će sankciju sud da izrekne? - To je stvar njegove ocene. U ZOO-u imamo samo jednu upućujuću normu, koja samo daje na neki način uputstva sudiji da vodi računa prilikom odlučivanja koju će sankciju da izrekne, o značaju tog ugroženog dobra, savesnosti jedne ili druge strane. To znači da stranka može da predloži jednu sankciju, a sud da izrekne sasvim drugu. Stranke, po pravilu, predlažu restituciju. Ali, gledajte vi ovu restituciju. Po mojoj oceni, ona uopšte nije primerena apsolutno ništavim ugovorima. Jer, ako vi izreknete restituciju, vi niste kaznili ni jednu stranku. One će da dobiju svoje što su dali, tog ugovaranja nije ni bilo i niko neće biti kažnjen. One moraju da budu kažnjene, zato što, naravno, u građanskom pravu vi imate građanske sankcije, a nemate krivične. One neće biti kažnjene krivično, niti lično, nego će se to odraziti na njihovu imovinu, i sad ste videli kako. Jeste građanska sankcija kada vi nekome ne dozvolite restituciju, jeste građanska sankcija kada vi predmet ugovora predate (državi) opštini. To su građanske sankcije. To je ta apsolutna ništavost, i prepoznaćete je prema tome koju ste povredu učinili. I zapamtite, ta povreda koja je razlog apsolutne ništavosti, po pravilu se nalazi na terenu zabranjenog predmeta ili zabranjene kauze. To je pravilo! - Šta znači zabranjena kauza? - To znači zabranjen osnov ugovaranja. - Zabranjen predmet – to znači da je zabranjeno ono na šta se odnosi ugovaranje.
Relativna ništavost (rušljivost) Kod relativne ništavosti, stranke su učinile neku povredu, ali ta se povreda tiče njihovih imovinskih interesa. To nije povreda ni imperativnih propisa, ni javnog poretka, ni morala, to je povreda koja se tiče samih stranaka, i zbog toga su same stranke i pozvane da traže poništaj ugovora. Najčešći razlog ove relativne ništavosti (rušljivost), su: 1) mane volje (prinuda, prevara, pretnja, zabluda); ali smo kao jedan od razloga markirali malopre i 2) prekomerno oštećenje; 3) zelenaški ugovor. Znači, to su neke ugovorne povrede prilikom zaključenja, koje povređuju interese stranaka. - Šta je suština? - Stranke ili njihovi pravni sledbenici mogu da traže da se poništi ugovor u određenom roku za ništavost (1 i 3 godine). Imate subjektivne i objektivne
79
rokove. Subjektivni od momenta saznanja za razlog ništavosti, objektivni do kad je uopšte moguće ništavost isticati. E, sad, rekli smo: samo stranke i mogu samo u određenom roku. Ali, šta smo najvažnije rekli? - Da oni mogu da se konvalidiraju. Najvažnija razlika između apsolutno i relativno ništavih - apsolutno ništavi ne mogu nikad da se konvalidiraju, a relativno ništavi mogu da se konvalidiraju. - Kako mogu da se konvalidiraju? - Najčešće, protekom roka za poništaj. Prođe rok za poništaj, ja ne reagujem, ja sam time prećutno prihvatila ovakvu punovažnost ugovora. To može da bude i izvršenjem obaveze iz takvog ugovora. Znam da je on zahvaćen razlogom relativne ništavosti, ali ja hoću da ga izvršim. Ili ga prećutno konvalidiram. Može i izričito da se konvalidira, kad uputim izjavu vama «ja sam ostala pri ugovoru, nezavisno od mane koju on ima». A videli ste i mogućnost sudske konvalidacije. Kad smo radili prekomerno oštećenje, rekli smo da sud može da konvalidira tu relativnu ništavost tako što će da da mogućnost drugoj strani da dopuni prestaciju do pune vrednosti. I time se ugovor naknadno osnažuje ili konvalidira. Pazite, pošto je jedan relativno ništav ugovor zahvaćen u momentu zaključenja nekom manom koja može da ga dovede u pitanje, ali će ga dovesti u pitanje samo ona stranka koja to hoće. Ako neće da aktivira taj razlog ništavosti – neće. Zato što on opstaje, i postoji u pravnom saobraćaju, i postoji mogućnost da on trajno ostane ako ga stranka ne napadne, kada se traži njegov poništaj, to više nije samo deklaracija, to je konstitucija. Izreka presude glasi: I
Ništi se ugovor o prodaji zaključen ....tada i tada.
Kao da ga izbacujete iz pravnog saobraćaja. On je dotle postojao, vi ga sad jednostavno ekskomunicirate. «Ništi se ugovor o kupoprodaji broj... zaključen...» Dok je kod apsolutne ništavosti to bila jedna prosta deklaracija, jedna konstatacija, kad imamo jedan ugovor koji se pojavio u pravnom saobraćaju koji ništa ne valja, nikada nije valjao i nikada neće valjati, pa zato samo kažemo «ništav je ugovor», konstatujemo to, ovde mi izričemo, konstituišemo ništavost, jer on uslovno važi, ako ga niko ne napadne on važi, i zbog toga ga mi na taj način isključujemo iz pravnog saobraćaja. Kad poništimo ugovor iz razloga relativne ništavosti, mi smo opet u situaciji da govorimo o tome kako ćemo da uredimo ona dejstva koja je on proizveo u toku trajanja. On je mogao razna dejstva da proizvede. Koje će posledice relativne ništavosti biti zavisi u mnogome i od same prirode odnosa. PRIMER: Ako vi imate jedan relativno ništav ugovor o zakupu, pa je on trajao godinu, dve, tri... ja sam koristila dobro i plaćala sam zakupninu vama, mi ćemo da ga lišimo dejstva za buduće. Znači, tu su razne varijante moguće. Može da se
80
liši za ubuduće, samo da ne proizvodi dejstvo, ono što je proizveo da se sačuva. - Može i unapred da se liši, recimo ugovor o kupoprodaji, kad ćemo šta narediti? - Restituciju. - Šta ćemo još, pored toga dati? - Nema, znači, oduzimanja u korist države, nema zabranjene restitucije, ovde su sankacije svedene na najužu meru. To je ništenje ugovora, restitucija. - Posle restitucije šta može da dođe? - Može naknada štete da dođe, kao jedna građanska sankcija, i kod te naknade štete na naknadu će biti obavezano nesavesno lice, ono koje je prouzrokovalo prinudu, pretnju, prevaru, ili ono lice koje je drugog u zelenaškom poslu nateralo ili navelo da zaključi onaj ugovor koji je nepovoljan. Znači, kod naknade štete uvek se vodi računa o krivici i savesnosti odnosno nesavesnosti. - Ali, da razlikujete strogo! - Ako treba da postavite jednu demarkacionu liniju između apsolutno i relativno ništavih ugovora, onda ćete krenuti od toga šta je zakonodavac hteo. On je hteo, znači, da apsolutno ništave sankcioniše maksimalno, kao da nikada nisu postojali, da liši posledice i da kazni onu stranu koja je to skrivila. I to najrigoroznijim kaznama: ili zabranjenom restitucijom ili oduzimanjem. Kod relativne ništavosti, pošto su to stranke same pozvane da rešavaju, one mogu da ga konvalidiraju, i njihove posledice su značajno ublaženije, u smislu da kao posledica poništaja može da bude samo restitucija i naknada štete.
PRESTANAK UGOVORA SLUČAJNOM NEMOGUĆNOŠĆU ISPUNJENJA OBAVEZE Taj način prestanka treba da razlikujete od promenjenih okolnosti. Slučajnu nemogućnost reguliše čl.137 ZOO: „1) Kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova. (2) U slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze.“ - Šta je razlika od raskida zbog promenjenih okolnosti? - Rekli smo, kod promenjenih okolnosti te okolnosti ugrožavaju ugovor, ali ne u smislu da čine ispunjenje nemogućim, ni objektivno ni subjektivno. Može ugovorna obaveza da se ispuni, ali preterano otežano za jednu stranu koja zbog toga svrhu ugovora gubi.
81
- Kod ove slučajne nemogućnosti, zbog okolnosti koje nastanu posle zaključenja ugovora, ugovor je nemoguće izvršiti. Za to postoje ili pravni ili fizički razlozi. Za tu nemogućnost. Fizički razlog je npr. stvar propadne usled nekog prirodnog događaja, više sile. Propadne stvar, stvar više ne postoji, stvar više ne može da se preda, da se ispuni, a u pitanju je individualno određena stvar!!! Ako nije individualno određena, ako je generična, tad mu dajete stvar iste vrste i iste količine. Znači, to je jedna nemogućnost ispunjenja zbog propasti individualno određene stvari. A nekada je to nemoguće zbog toga što postoji neki pravni razlog, neke zabrane. Npr. naša zemlja donese zabranu uvoza automobila. Šta je to? To je apsolutna nemogućnost ispunjenja. Ali, zbog čega? Ne zbog fizičke, nego zbog pravne radnje. DEJSTVO te nemogućnosti ispunjenja je da se obaveza gasi!!! - Ni druga strana nije dužna da ispuni svoju obavezu, jer šta nema? - Nema kauze više. I to je vanredan način gašenja obligacije. Ako je jedna strana nešto dala, ima pravo da traži povraćaj datog po pravilim o sticanju bez osnova. Strane mogu da se dogovore, ako su delimično ispunile obavezu, i da to ostane na snazi.
************************************************************ Tako smo iscrpli ove neredovne načine gašenja obaveze, tu bi negde svako od vas stavio i zastarelost, ali smo mi ponovo rekli da zastarelost ne znači gašenje obaveze!!! Zastarelost nije način gašenja obaveze. Protekom roka i zastarelošću, gubi se pravo da se prinudno ostvari potraživanje. Znači, nikad nemojte da zastarelost «gurate» u način prestanka obaveze, jer zastarelošću jedna obligacija od civilne postaje prirodna obligacija, i ona ako se izvrši – izvršeno je dugovano, ne može da se traži natrag. I zapamtite, da se zastarelošću ne gubi pravo na tužbu, poverilac može da tuži ako je prošao rok zastarelosti, ali ako tuženi istakne prigovor i ako je prigovor osnovan, sud presudom odbija tužbeni zahtev. Kod zastarelosti morate da vodite računa da su rokovi zastarelosti propisani zakonom za svaku vrstu potraživanja, i morate da vodite računa da se rok računa od momenta kada je dospelo potraživanje pa do momenta podnošenja tužbe!!! To je rok koji je relevantan za zastarelost. To znači, nemojte ako je naknada štete u pitanju, da zastarelost cenite od momenta kada je npr. saobraćajna nezgoda bila. Nije sama sobraćajna nezgoda momenat kada je potraživanje dospelo. Potraživanje dospeva, po zakonu, kod naknade štete onog momenta kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca. Prema tome, sve te odredbe o zastarelosti pogledajte dobro!!! Ono što ja smatram važnim, to je da vam napravim ozbiljnu razliku između zastarelosti i prekluzije, i da vam kažem da su prekluzivni rokovi – rokovi za tužbu, da o tome sud vodi računa po službenoj dužnosti, da za slučaj nepoštovanja tog roka sud odbacuje tužbu. Te rokove za tužbu, bez obzira što su to procesni rokovi, naći ćete, po pravilu, u materijalnim zakonima. Naći ćete ih u Zakonu 82
o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, u Porodičnom zakonu, u Zakonu o radu... Znači, gde god kaže zakon «tužba može da se podnese u tom i tom roku», to je prekluzivni rok za tužbu, koji gasi pravo. Tu se gasi pravo!!! A, kod zastarelosti, koja se odnosi isključivo na potraživanja, tu se ne gasi pravo, nego poverilac gubi pravo da ga zaštiti sud i da svoju prinudu njemu stavi na raspolaganje, ukoliko je protekao rok i na taj protek se tuženi pozove. Zato je to rok materijalnog prava, i zato vi nikad u izreci ne vidite da je tužbeni zahtev odbijen zbog prigovora zastarelosti. Jer je to materijalno pravni rok. O njemu sud ne vodi računa po službenoj dužnosti, i mogu ja kao sudija sto puta da vidim da je jedno potraživanje zastarelo, sve dotle dok na to ne ukaže i ne pozove se tuženi, ja na to ne obraćam pažnju!!! Pogledajte zastoj i prekid zastarevanja! To su vam isto ispitna pitanja. I računanje rokova!!!! Zastarelost imate u nekoliko pitanja, i na zastarelost obratite pažnju. Nedopušteno je da ne pravite razliku između zastarelosti i prekluzije!!! Kada smo ovako zaokružili pitanje prestanka obligacija, znači one su ispunjenjem prestale, i tada, kao redovni način dovele su do stvarnog prava, do rađanja stvarnog prava. Ili su na neki neredovan način prestale, zbog toga što je povređena ugovorna obaveza - nama je obligacija prestala. Mi samo posle možemo da razgovaramo o pravnim posledicama postojanja te obligacije koja je prestala. Međutim, obligacija ne nastaje i ne izvire samo iz ugovora. Mi smo rekli da jeste ugovor najčešći izvor obligacija, ali rekli smo i da on nije jedini izvor obligacija. Pored ugovora, rekli smo i da je prouzrokovanje štete jedan od najznačajnijih izvora obligacija. Prvo što smo rekli kao izvor obligacija, posle ugovora i prouzrokovanja štete je sticanje bez osnova.
STICANJE BEZ OSNOVA ZOO Član 210: „(1) Kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. (2) Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.“ Mi još, u žargonu kažemo «neosnovano obogaćenje», ali najpravilnije je reći – sticanje bez osnova. - Šta je suština kod tog sticanja bez osnova? - Prelaz imovine jednog lica u imovinu drugog lica, a to nema pravni osnov kao podršku. Zato se i zove sticanje bez osnova. Naravno, ako se to dogodi, onaj ko je oštećen tim neosnovanim prelazom ima pravo da se
83
obrati sudu tužbom iz pravno neosnovanog obogaćenja i da traži povraćaj datog. - Sad mi možemo da se zapitamo, kako je uopšte moguće u pravnom saobraćaju da ta imovina pređe od jednog prema drugom licu a da za to nema pravnog osnova? Kako može? - Može da dođe i radnjom onoga ko je osiromašio i radnjom onoga koji se obogatio. Može i radnjom jednog i drugog. Npr. neko lice može da plati nešto što misli da duguje, a ne duguje. On će da plati dva puta istu obavezu. Suština je, da bi zadržao pravo na povraćaj datog, da u momentu plaćanja ne zna da je isplatio nedugovano. Član 211. ZOO zabranjuje pravo na vraćanje licu, koje je u momentu plaćanja znalo da plaća nedugovano. „Ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu.“ - Kako bi ste vi to razumeli? - Znači, nema pravo na vraćanje. - Šta to znači? «Izuzev ako je zadržao pravo da zahteva vraćanje ili je platio da bi izbegao prinudu». PRIMER: Ugovorite kupovinu stana i imate neku orijentacionu cenu, i vi ugovorite mogućnost da prema fazama gradnje oni vama ispostavljaju anekse, i da vi te anekse prihvatate. Oni krenu da vam naplaćuju anekse, pa kad god im zatrebaju pare oni ispostavljaju aneks ugovora. I vi vidite da ćete preplatiti to. Ali, oni pišu ovako: «ukoliko u roku od 8 dana ne izvršite uplatu mi ćemo stan prodati». On je skoro pred useljenjem... - Šta vi radite? - Vi platite i napišete dole: «ja plaćam ovo da bih izbegao štetne posledice. Smatram da plaćam nedugovano i zadržavam pravo na povraćaj datog.» To zadržavanje prava mora da bude usmereno prema poveriocu u momentu kada vi plaćanje vršite. Tada vi zadržavate pravo na povraćaj datog. - A oni vam sada uzvraćaju «nećeš ti sa nama tako. Mi ćemo to prodati, ne možeš ti da zadržavaš pravo». - On onda mora da optira. On plati a da nije zadržao pravo. - Ali, znate čime se brani? - Brani se time da je plaćanje izvršio da bi izbegao prinudu. - Šta bi za njega bila prinuda? - To što su oni pretili prodajom stana. To je za njega imovinska prinuda kojoj on nije mogao da odoli... - To znači, ta dva razloga mogu da zadrže njegovo pravo na povraćaj datog. Jedan je razlog – da bi izbegao prinudu, a drugi je razlog – da je zadržao pravo na povraćaj datog istovremeno sa izvršenom uplatom. Znači, ja znam da ne dugujem, ali to činim i činim pod ovim uslovima, i zadržavam pravo na povraćaj datog.
84
- Šta znači «zadržava pravo na povraćaj datog»? - To znači da može da traži da mu se vrati to dato, i naravno uz to, po pravilu, ide i kamata kao jedna paušalna naknada štete, zbog toga što se neko koristio njegovim novcem iako on nije bio obavezan da ga da. - Ali, gledajte. Tako gledano, to plaćanje je izvršeno s obzirom na osnov koji u momentu plaćanja nije postojao. A mi smo danas skoro sve vreme razgovarali o sticanju bez osnova. - Ali, kako smo razgovarali? - Razgovarali smo o sticanju bez osnova, o povraćaju datog, kao posledici ništavosti ugovora i ugovora koji se raskida. To znači, ako hoćemo generalno da kažemo koje su okolnosti pod kojima se to čini, plaća nedugovano, to je ili: 1) onda kada se plaća nešto u očekivanju da se ostvari neki osnov pa se on ne ostvari; ili 2) onda kada se plaća nešto po nekom pravnom osnovu koji kasnije otpadne; ili 3) onda kada se plaća nešto što u momentu plaćanja uopšte nema pravni osnov - Znači, za sva tri ova slučaja je zajednički imenitelj - odsustvo osnova. - Šta znači odsustvo osnova? - Za plaćanje ne postoji osnov ni u zakonu, ni u ugovoru, ne postoji osnov ni u jednom aktu državnog organa (npr. carinskom rešenju, ili nekom drugom rešenju). Obaveza vraćanja se ostvaruje preko suda. Vraća se nominalno ono što je dato. Može da se plati i kamata kao naknada za korišćenje novca. - Morate da razlikujete da ne može da se traži povraćaj datog po pravno neosnovanom obogaćenju ako je u pitanju neki izvršeni moralni dug ili prirodna obaveza. To je prirodna obligacija koja postoji i koja zabranjuje vraćanje. - Šta je moralni dug? - To je npr. pomoć nekom svom prijatelju koji je bolestan. To nije nešto što dozvoljava, da vi sutra kad se sa njim posvađate kažete «ja ću sad da te tužim i da tražim natrag ono što sam ti dao». Jer je u momentu davanja, ta prirodna obaveza imala tu moralnu dužnost kao osnovu. To nije kao kada vi npr. izdržavate svoju tetku ili nekog rođaka prema kome imate zakonsku obavezu izdržavanja. To su tzv. prirodne obligacije kod kojih obaveza davanja ne postoji u zakonu, ali postoji u nekoj moralnoj obavezi koja isključuje mogućnost vraćanja. Isto tako, kad vam se isplati dug iz zastarele obaveze, to ne daje mogućnost da tražite povraćaj datog po sticanju bez osnova. Takve isplaćene zastarele obligacije imaju tzv. posrednu civilno pravnu zaštitu. Ta posredna civilno pravna zaštita je upravo zabrana ili nemogućnosti povraćaja preko suda sa pozivom na pravno neosnovano obogaćenje. Znači, kada se isplati zastarela obaveza, ne može da se traži preko suda povraćaj datog, jer su takve obligacije posredno zaštićene civilnopravnom zaštitom. Posredno (ne neposredno) - zabranom vraćanja. Ne
85
mogu da vas nateram da platite prirodnu obligaciju, ali ako je platite onda je to posredna civilno-pravna zaštita, koja znači da ne možete za takvu zastarelu obligaciju koju ste dobrovoljno platili da tražite povraćaj. Sud će odbiti tužbeni zahtev i pozvaće se na to da se zastarelošću ne gasi dug, ne gasi se obligacija, i onaj ko dobrovoljno plati svoju obavezu, taj je platio dugovano, to nije sticanje bez osnova i taj ne može da traži preko suda povraćaj isplaćenog kao nedugovanog.
NEZVANO VRŠENJE TUĐIH POSLOVA KAO IZVOR OBLIGACIJA (POSLOVODSTVO BEZ NALOGA) Član 220 ZOO: „(1) Poslovodstvo bez naloga je vršenje tuđih poslova, pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlašćenja, ali za račun onoga čiji su poslovi, a radi zaštite njegovih interesa. (2) Vršenju tuđeg posla može se nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi.“ - Šta je ovde važno? - Da se ti poslovi (materijalni, pravni) vrše u korist vlasnika posla, u korist i radi zaštite njegovih interesa. Dalji uslov je da takav posao ne trpi odlaganje. Npr. Ne možete vi u mom odsustvu da procenite da bi moja kuća trebalo da se spolja okreči. To je moja procena, ja sam vlasnik tog posla. - Ali, šta možete da uradite? - Možete ako je pao grad i ako mi je polomio crepove, a ja sam u inostranstvu, naravno vi postavite to, u nužnoj meri koja će sprečiti da se dalje ta voda sliva. To znači, to poslovodstvo bez naloga jeste u odsustvu ovlašćenja, ali jeste neodložan posao koji ne trpi odlaganje i koji je u korist vlasnika posla. Naravno, njega treba obavestiti o tome, da bi znao da postoji jedna obligacija u koju je ušao nezvanim vršenjem tuđih poslova. Prilikom ovog posla mora poslovođa bez naloga da se ponaša kao dobar domaćin i da pokriva samo ono što je nužno i neophodno, i da se pri tom rukovodi potrebama onoga koji je vlasnik posla. Naravno, ima pravo na naknadu svih korisnih i nužnih izdataka, a njemu pripada i primerena nagrada za trud. Naravno, ukoliko postoji zabrana, u prisustvu zabrane on to poslovodstvo bez naloga ne može da vrši.
PROUZROKOVANJE ŠTETE KAO IZVOR OBLIGACIJA Prouzrokovanje štete je izvor obligacija i karakteristika tog izvora je da između poverioca i dužnika pre fakta prouzrokovanje štete nije postojao
86
bilo kakav odnos uređen zakonom. Znači, nikakav odnos uređen zakonom, nikakav pravni odnos nije postojao. Između naknade štete koja se dosuđuje zbog povrede ugovorne obaveze i naknade štete koja se dosuđuje iz delikta postoje značajne razlike. 1) Za vanugovornu štetu je relevantan svaki oblik krivice. Zato zakon kaže «ko drugom prouzrokuje štetu je dužan da je nadoknadi» - uopšte nije relevantno da li je učinjena sa namerom ili iz krajnje nepažnje ili iz obične nepažnje. To po pravilu nema uticaja ni na postojanje obaveze, a nema uticaja ni na visinu. Kod ugovorne štete ponekad se odgovornost vezuje za određeni, najčešći oblik krivice. A, vi znate šta je ugovorna šteta. To je šteta nastala povredom neke ugovorne obaveze. 2) Poverilac i dužnik kod vanugovorne štete ne mogu unapred ni da ograniče ni da isključe odgovornost. Ja ne mogu jer sam sada u dobrim odnosima sa vama da se dogovorim da ukoliko vam pričinim štetu da ja za nju neću da odgovaram. Ili, ukoliko je pričinim ja ću ograničeno da odgovaram. - Takvo ugovaranje bi bilo apsolutno ništavo. - Zašto bi bilo apsolutno ništavo? - To se više protivi dobrim običajima i javnom poretku. Jer nije saglasno dobrim običajima da se ugovara da se ne odgovara za štetu još pre nego što je ona nastala. Kod ugovorne odgovornosti imamo mogućnost da se unapred dogovori da se za povredu ugovorne obaveze ne odgovara, ili da se ograniči odgovornost. Npr. U osiguravajućim zavodima unapred pravilima se kaže «neće odgovarati», pa kaže za koje slučajeve nastupanja štete, a limit je, u stvari, ograničenje odgovornosti. Znači, kod ugovorne štete je to moguće. Zašto? Zato što je ugovorno osiguranje – osiguranje, i tada vi to u jednoj relaciji možete tu da ustanovite. Ali, ne može štetnik koji pričini nekome štetu, npr. u saobraćajnoj nezgodi, da je u odnosu koji je unapred isključio njegovu odgovornost. 3) Dalja razlika je da se zastarelost različito računa. Vreme zastarelosti je različito. Za vanugovornu odgovornost vreme zastarelosti se računa od momenta saznanja za štetu i učinioca, ono je po Zakonu tri godine; a za ugovornu štetu nastaje od momenta povrede ugovorne obaveze i za različita potraživanja postoje različiti rokovi (neplaćanje stanarine, neplaćanje struje, vode, neplaćanje elektrodistribucije...). 4) Najznačajnija razlika je da kod vanugovorne štete samim momentom prouzrokovanja te nedopuštene radnje, nastaje šteta. Ona je jedina obaveza. Nema druge. Znači, kod vanugovorne štete, jedina obaveza je naknada štete!!! Npr. Ako nekoga udarite (ne govorimo o krivičnoj odgovornosti, govorimo o civilnoj odgovornosti), obaveza naknade je jedina obaveza. Pazite, kod ugovorne štete, sećate se prošlog puta kada smo radili, mi smo govorili koje su mogućnosti kada se povredi ugovorna obaveza. Pa smo rekli, može da se raskine ugovor zbog neizvršenja, pa dalja civilna
87
sankcija je povraćaj datog, pa smo rekli tek ako povraćajem datog ne dođu ugovarači u onu imovinsku situaciju u kojoj su bili pre nego što je ugovor zaključen, tada eventualno i sekundarno nastaje obaveza naknade štete. Može da nastane – ne mora. Znači, ne mora uvek povreda ugovorne obaveze da «vuče» obavezu naknade štete. Nekada će vući kada ne može restitucijom da se dovede u prvobitno stanje, a ako može onda naknade štete neće biti. I zato vi na vašim ispitima, nemojte stalno da grešite čim govorimo o povredi ugovorne obaveze - vi «gurate» naknadu štete. Nije naknada štete neposredna posledica povrede ugovorne obaveze. Uvek idete, prvo: imate ugovor, imate povredu obaveze. Treba da odlučite o egzistenciji ugovora. - Da li je ta povreda takva da ona dovodi u pitanje egzistenciju? - Moguće je da će te vi moći sa ugovornom kaznom koja je predviđena za slučaj zakašnjenja sa ispunjenjenjem da obezbedite svrhu ugovorne discipline i da naterate nekog da plati ugovornu kaznu i da ostanete pri ugovoru i da ga prisilite da izvrši svoju ugovornu obavezu. Jer smo rekli, da kada se ugovara za slučaj zadocnjenja ugovorna kazna se kumulira sa pravom na ispunjenje obaveze. A, ako se ugovara za slučaj neispunjenja onda optirate - ili za ugovornu kaznu ili za izvršenje. Prema tome, vi kad govorite o povredi ugovorne obaveze, govorite o naknadi štete samo onda kada je ta povreda ugovorne obaveze dovela u pitanje egzistenciju ugovora i vi ste izrekli posledicu raskida. Npr. ja nisam platila, vi ste mi dali naknadni rok, pokušali ste da naplatite od mene, ja to nisam učinila, vi vidite da ja neću da izvršim obavezu niti će te moći da me prisilite. - Za šta optirate? - Da raskinete ugovor. To je najteža civilna sankcija kod ugovornog prava. Da se na određen način jedan ugovor koji je bio zakon za stranke liši za ubuduće pravnog dejstva, to je najteža civilna sankcija za ozbiljne stranke, koje ozbiljno ugovaraju. Druga civilna sankcija je restitucija, pa tek treća, eventualna sankcija je naknada štete ukoliko restitucijom nije moglo da se postigne da stranke dođu u situaciju u kojoj su bile. I zato kod ugovorne štete, uvek govorite o toj naknadi koja je eventualna. Kod deliktne štete nemate uopšte premišljanja, kod deliktne štete iz fakta prouzrokovanja, iz nedozvoljene radnje došlo je do štete i jedina civilna sankcija je njena naknada, da bi se stranke dovele u situaciju u kojoj su bile pre nego što je do štete došlo. ZOO detaljno uređuje vanugovornu štetu, ima samo nekoliko odredaba koje govore o ugovornoj šteti, o povredi ugovorne obaveze. Mi ćemo danas razgovarati o deliktnoj šteti, mi ćemo danas razgovarati o faktu prouzrokovanja štete iz nedozvoljene radnje. - Zašto ćemo o tome razgovarati? - Zato što je zakonodavac samo specifičnosti ugovorne štete uredio, sa nekoliko članova. A, u jednoj upućujućoj normi, a ta je norma člana 269. ZOO, rekao je:
88
«Ukoliko odredbama ovog odseka nije drukčije propisano, na naknadu ove štete shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o naknadi vanugovorne štete.» - Znači, nije imao razloga zakonodavac da i jednu i drugu štetu detaljno uredi, uredio je detaljno vanugovornu štetu... - Zašto je rekao «shodna primena»? - Shodna je prilagođena primena, zato što nećete doslovno da primenjujete ove odredbe, nego ćete, naravno, da ih primerite okolnostima u kojima je prouzrokovana šteta povredom ugovorne obaveze. Pazite, kod vanugovorne štete moguće je da se izrekne i naknada koja premaša punu štetu. To je kada je učinjena šteta namerno, i tada može da se dosudi tzv. afekciona vrednost. To je posebna vrednost koju stvar ima za svog vlasnika. Znači, to je umišljajno prouzrokovanje štete.
ODNOS KRIVIČNE I GRAĐANSKE ODGOVORNOSTI Sad, ono što je značajno za vas, to je da napravimo jednu razliku između krivične i građanske odgovornosti za štetu, i da vežemo nekako i da ustanovimo koja je to veza parničnog ili građanskog suda sa presudom krivičnog suda. - Da vidimo koja je to veza? I to znate koja veza? - Ona veza kada je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela. - Znači, šta ćemo sada? - Da vidimo prvo – odnos civilne i građanske odgovornosti. U okviru toga će i biti jedno značajno pitanje a to su CIVILNOPRAVNE SANKCIJE pa ćemo u okviru tog da kažemo nekoliko reči, o tom pitanju civilnopravnih sankcija.
Razlike krivične i građanske odgovornosti Krivično odgovara lice koje je krivično delo prouzrokovalo. Znači to je jedna lična odgovornost. Odgovornost lične prirode. Odgovara onaj koji je krivično delo prouzrokovao. Odgovara, i postiže se njegovom odgovornošću svrha generalne i individualne prevencije. Kod naknade štete može da odgovara lice koje nije prouzrokovalo štetu. Potpuno može da se odvoji štetnik od odgovornog lica. - Gde se te dve ličnosti spajaju? - Samo kod odgovornosti koja je subjektivna – to je kod odgovornosti po osnovu krivice. To ih spaja. Kod odgovornosti po osnovu krivice odgovara onaj koji je štetu prouzrokovao. Kod druge dve odgovornosti o kojima ćemo danas da razgovaramo, a to je odgovornost za drugoga i objektivna odgovornost, ne odgovara lice koje štetu prouzrokovalo. Kod odgovornosti za drugoga odgovara neko drugo lice, koje je sa štetnikom u nekoj pravnoj vezi (roditelj za dete, ustanova za maloletnika, KP dom za svog štićenika...), vidite, potpuno su se odvojili štetnik od lica koje odgovara. Što je nezamislivo kod krivične odgovornosti. Da odgovara roditelj krivično za dete. Ne može da odgovara krivično. Može na drugi način. Isto kod objektivne odgovornosti – ne odgovara zato što je štetu pričinio, već odgovara zato što je vlasnik stvari 89
koja je opasna i koja je uzročno vezana za nastupanje štete. To je očigledna razlika, koju naravno ne možemo da zaboravimo, i zbog toga nam je značajno da napravimo tu distinkciju. - Šta nam je važno kod građanske odgovornosti? - Kod krivične odgovornosti znači, rekli smo - pogađa ličnost, a kod građanske odgovornosti - pogađa imovinu. Nikad niko za štetu ne može da odgovara bilo čime drugim nego svojom imovinom. Znači, jedina sankcija je imovinska sankcija. Kod krivične, naravno - na slobodi. I na imovini, naravno može da bude, ali po pravilu je na slobodi.
Sankcije u građanskom pravu E, sad, u okviru toga, naknada štete je jedna imovinska sankcija, a sad da vidimo, samo da poređate ostale. Ostale građanske sankcije su: 1) PONIŠTAJ UGOVORA; 2) RASKID UGOVORA; 3) POVRAĆAJ DATOG (RESTITUCIJA); i poslednja je 4) NAKNADA ŠTETE. To su te civilno-pravne sankcije, kad dobijete pitanje da znate na šta se odnosi. Sad smo, na neki način, napravili tu razliku između krivične i građanske odgovornosti. A sad da vidimo koja je veza između krivične odgovornosti i naknade štete.
Veza između krivične odgovornosti i naknade štete Kada je šteta posledica izvršenja krivičnog dela ( npr. u saobraćajnoj nezgodi, kada je neko učinio krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja pa je kao posledica tog krivičnog dela nastala šteta na ličnim dobrima ili na imovini nekog lica), ukoliko je štetnik pravnosnažnom, osuđujućom krivičnom presudom oglašen krivim, ta presuda za parnični, građanski sud predstavlja apsolutni dokaz o krivici štetnika. Apsolutni dokaz. Što znači ta presuda vezuje parnični sud. - Ali, da vidimo kako ga vezuje? - Vezuje ga samo u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti. Samo ta dva elementa. - Šta to znači, kad vam ja to tako kažem? Npr. neko je osuđen pravosnažno za krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja. Kaže sud «u ime naroda», pa da mu generalije, pa kaže «kriv je što je na dan taj i taj, u toliko i toliko sati, neprilagođenom vožnjom ugrozio život, ili imovinu i učinio to i to.» I vi imate jednu pravosnažnu osuđujuću presudu gde je neko oglašen krivim. Iz tog istog događaja nastala je šteta zbog koje je pokrenut parnični postupak protiv tog lica koje je osuđeno. I, sad vam to lice dođe u sud i kaže «uopšte nismo pešaka povredili; ili uopšte nismo vozili brzo; ili vozili smo potpuno prilagođeno». Daje dokaze na tu okolnost. Sudija koji ne zna meru vezanosti, ili postojanje te vezanosti, on će sve to da ispituje. A opet, sudija koji ne zna šta ga obavezuje, koji ne zna koje su granice njegove slobode u ispitivanju tih novih okolnosti... koje su granice? Gledajte. Sve one činjenice koje su i ušle u krivičnu presude kao biće krivičnog dela, sve one činjenice bez kojih nema bića krivičnog dela. Npr. kad kaže nepropisno, pa ako je on osuđen zato
90
što je nepropisno vozio, to znači on je imao ograničenje 50 km/h, on je vozio preko 50 km/h. Ne smete da utvrđujete da li je on vozio ispod 50 km/h i da li je vozio propisno, jer nepropisna vožnja predstavlja elemenat bića krivičnog dela. Ili kaže onaj «prilagođenom brzinom», pa sad on vama da dokazuje «jeste bila magla, ali sam ja polako vozio i ja zbog toga nisam kriv». Neprilagođena brzina je elemenat bića. Dakle, suština je u tome da sve one činjenice koje su ušle u izreku krivične presude kao elementi bića krivičnog dela – to je vezanost parničnog suda. Može tuženi u parnici vama da predlaže dokaze na okolnost da je pravilno vozio, da je prilagođeno vozio, da nije bilo pešaka, da nije on pričinio štetu... sud donosi rešenje - ti dokazni predlozi se odbijaju . Jer, u tom delu postoji apsolutna vezanost za pravosnažnu krivičnu presudu. Ta dva elementa: biće krivičnog dela i krivična odgovornost su naša veza sa presudom. Međutim, ona su, što bih ja rekla «ograničena ograničenja». To je nešto što morate dobro da «razdimenzionirate». - Zašto? - Vas, recimo, ne obavezuje to što je tamo u presudi kada je sud odmeravao kaznu, rekao «sud je prilikom odmeravanja kazne vodio računa o svim okolnostima, pa je našao da kaznu treba značajno ublažiti zbog toga što je oštećeni pretežno doprineo posledici, jer je on pretrčavao.» To nas ne obavezuje. To su sve stvari koje ćemo mi utvrditi. Parnični sud ne obavezuje ni pitanje da li ima štete, ni koja je visina štete, ni da li postoji podeljena odgovornost... Znači, sve ono što nije ušlo u biće krivičnog dela nas NE OBAVEZUJE. - I mi donosimo presudu (krivični sud malo pogoduje, žao mu okrivljenog, pa mu izriče izuzetno blagu kaznu, zato što je oštećeni skrivio u velikoj meri svoje oštećenje), mi u parnici kažemo «nema doprinosa oštećenog. Apsolutno nema doprinosa.» Mi izveštačimo, i nađemo da čovek nije ni mali doprinos dao. - Ali, kako ćete vi znati elemente bića? - Pa KZ kaže šta je krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja. Ili, recimo imate krivično delo pronevere, ili krivično delo sitne krađe gde imate da je vrednost predmeta bitan elemenat krivičnog dela. Pa, kaže ko ne da tuđu stvar koja vredi preko 5.000 dinara. On ne može da tvrdi da ona vredi manje od 5.000. - Zašto? - Zato što je to element bića krivičnog dela. Kada bi ste taj element izvukli, tog dela više ne bi bilo, a on je od jednog autoritativnog krivičnog suda osuđen upravo za to krivično delo. Znači zapamtite, parnični sud obavezuje samo pravosnažna osuđujuća krivična presuda, i to samo u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti. Pravnosnažna oslobađajuća krivična presuda je potpuno bez uticaja na civilnopravnu odogovornost za štetu. Rešenje sudije za prekršaje potpuno je irelevantno. To može da bude jedan od dokaza koji ćemo mi ceniti, ali nas ne vezuje i ne obavezuje ni na šta. USLOVI ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU
91
To su: postojanje štete i uzročna veza između štete i posledice. Oba ova uslova moraju kumulativno da se ispune. I da postoji pored toga još jedan osnov odgovornosti za štetu. Znači, dva uslova: uslov postojanja štete i uslov postojanja uzročne veze i još jedan osnov odgovornosti. Samo jedan. A, inače su moguća tri: 1) odgovornost po osnovu krivice, 2) odgovornost za drugoga i 3) objektivna odgovornost. Znači, moraju da se ispune dva uslova, i kumulativno, jedan osnov odgovornosti (a moguća su tri osnova). Vi kada budete radili zadatak, ili kad odgovarate, ova dva uslova, naravno, bez štete nema odgovornosti, i naravno, ako je šteta uzročno vezana za samu radnju onda postoji uzročna veza koja je uslov odgovornosti. - Kad dođete do osnova odgovornosti, vi morate njega da imenujete. Ne možete tek tako da kažete «tuženi je odgovora za štetu». - Zašto ne možete da kažete? - Morate da kažete ili «odgovoran je zato što je on kriv» – to je subjektivna odgovornost; ili «odgovoran je zato što je roditelj» - to znači odgovornost za drugoga, za štetu koju je pričinilo njegovo maloletno dete; ili «odgovoran je zato što je vlasnik opasne stvari ili lice koje je preduzelo da obavlja opasnu delatnost». - Zašto morate da imenujete osnov? - Zato što za svaki osnov odgovornosti postoje različite okolnosti koje isključuju odgovornost. Zato morate da imenujete. Morate da kažete da je neko kriv zato što je on pričinio štetu – to je subjektivna odgovornost, i odmah vam se nameće koje su to okolnosti koje isključuju tu odgovornost (to su: stanje nužde, nužna odbrana, dozvoljena samopomoć i pristanak oštećenog). - Šta znači – isključuju odgovornost? - To znači, ako neka od tih okolnosti postoje, nema odgovornosti za štetu, potpuno je isključena odgovornost. - Šta ako se ja saglasim da vi na mojoj stvari koju popravljate pričinite štetu? - Pa ako se ja sa tim saglasim, nema odgovornosti. - Ili ako se ja saglasim kod neke ugovorne odgovornosti, da ću isključiti odgovornost. Šta on isključuje u stvari? - Uzročnu vezu. Šteta postoji, ali nema uzročne veze. - Kad govorimo o onoj drugoj vrsti odgovornosti - odgovornosti za drugoga, ta odgovornost može da se isključi ako odgovorno lice dokaže da je preduzelo sve što je trebalo, ali da je do štete došlo. - Šta to znači da isključi? - Npr. KP dom kaže da je preduzeo sve mere da štićenik ne pobegne, sve mere koje su moguće, ali je on ipak pobegao. On je ipak pobegao, i ja time isključujem praktično svoju odgovornost. - Šta je isključenje odgovornosti kod objektivne odgovornosti, za opasnu stvar?
92
- To je isključiva krivica trećeg. Za objektivnu odgovornost jer je to odgovornost za opasnu stvar. Isključiva krivica samog oštećenog. Ili viša sila. Zato morate da ustanovite i da kažete koji je osnov odgovornosti. Isključiva odgovornost - u svakom slučaju to su okolnosti koje isključuju odgovornosti vlasnika opasne stvari. Ja jesam vlasnik, i postoji pretpostavka moje odgovornosti, ali ja isključujem tu pretpostavku dokazivanjem da je šteta posledica više sile. Znači, isključuju odgovornost – ne krivicu. - Šta time oni isključuju? - Opet uzročnu vezu. Ako kaže «viša sila je uzrok štete», znači nije uzrok štete u samoj stvari, nego u nekoj okolnosti, u višoj sili, koja je van stvari. Ako kažemo «isključiva krivica trećeg lica», znači nije uzrok štete u samoj stvari, nego u isključivoj krivici trećeg lica. Ova krivica oštećenog vam je najteža. Tu se stalno zbunjujete. - Zašto morate tako naglašeno da kažete «isključiva krivica»? - Da potpuno isključite da uzrok štete nije u opasnoj stvari. I zato se odgovornost potpuno isključuje. Ako imate delimičan doprinos samog oštećenog, onda nemate isključenje – nego deobu. Tada govorimo o onom principu podeljene odgovornosti. PRIMER: Ako vi imate vozača koji vozi pažljivo i vozi prilagođeno, i ako imate dete koje se otrgne od roditelja i istrči mu , on od ovih parkiranih automobila nije mogao da vidi dete. I dete gine. - Šta je ovo? - Ovo je isključiva krivica deteta. On je vozio tako da je apsolutno preduzeo sve što treba na takvom putu. Nije mogao da vidi, nije mogao da se pripremi, nije mogao da reaguje na iznenadno istrčavanje deteta. Dakle, isključivo je krivo dete. - Šta to znači? - To je elemenat oslobađanja od odgovornosti. Nije šteta u opasnoj stvari. Nije uzrok štete. Uzrok štete je u isključivoj krivici. Ako vam kaže da dete jeste pretrčavalo, međutim, on je vozio prebrzo. Da je vozio prilagođenije, on je mogao da vidi da tu ima automobila, vidno polje mu je bilo suženo, gradski uslovi, mora da obrati posebnu pažnju, on vozi 70 km/h a dozvoljeno je 50 km/h. Jeste dete pretrčavalo, ali kažem da je vozio pažljivije, prilagođenije, on bi to dete video. Ne bi mogao da izbegne štetu, ali bi mogao da je smanji. - Šta to znači? - I dete i on su dali, što bih ja rekla «doprinos ili sadejstvo u prouzrokovanju štete». To ne isključuje njegovu odgovornost. Postojanje doprinosa je pitanje podeljene odgovornosti. - Koliko će sud da nađe da je doprinos deteta, koliko će sud da nađe da je njegov doprinos? - Procenjivaće prema okolnostima slučaja, stavljajući u odnos propuste jednog i drugog učesnika u saobraćajnoj nezgodi, podeliće tu odgovornost, ovde u srazmeri recimo 50:50 ili u srazmeri 40:60. - Šta to sad za vas znači, ako imate u zadatku?
93
- To znači ako vama tužilac (to znači roditelji deteta) uvek će negirati da je njihovo dete dalo doprinos i oni uvek traže punu štetu, pod pretpostavkom, naravno, da doprinosa deteta nema. Vi ćete onda utvrđivati okolnosti, utvrditi da je odnos odgovornosti u ovom slučaju, recimo, 60% na strani vozača i 40% na strani deteta. Onda ćete da utvrdite punu meru štete, pod pretpostavkom da se šteta ima namiriti u celini. Pa ćete reći «ukupno bi pripalo, za pretrpljene psihičke patnje zbog smrti deteta roditeljima recimo 100.000 dinara», stavite mu osnov odgovornosti, vidite da je dete doprinelo sa 40%, za 40% treba umanjiti. Šta bi ste vi dosudili? – 60.000 dinara. IZREKA PRESUDE GLASI: I Delimično se usvaja tužbeni zahtev pa se tuženi obavezuje da na ime naknade štete plati 60.000 dinara. II
Odbija se tužbeni zahtev za 40.000 dinara
U obrazloženju kažete koja je ukupna šteta koju bi trpeli oni pod pretpostavkom da nema doprinosa deteta; nadje se da postoji doprinos, kažete u čemu se doprinos sastoji. Veštak vam samo prati vaš zahtev do mere utvrđivanja ko je šta propustio od učesnika (dete se kretalo neprilagođeno, van pešačkog prelaza, izletelo je, bio je faktor iznenadjenja; za vozača – vozio je neprilagođeno). I tu on stane. Sudija iz tih veštakovih navoda zaključuje koja je mera doprinosa, utvrđuje punu štetu, stavlja je u odnos prema doprinosu i srazmerno smanjuje. Zato vam kažem, pazite dobro, imate pitanje podeljene odgovornosti kada govorite o doprinosu oštećenog u prouzrokovanju štete. To je pitanje podeljene odgovornosti. Znači, kada u prouzrokovanju štete sam oštećeni da doprinos. A pitanje isključivanja odgovornosti za štetu je kada je isključiva krivica oštećenog. Tada nema uzročne veze sa radnjom. - A zašto kažemo isključiva krivica trećeg? - Zato što opet ona oduzima uzročnu vezu. - Ako nema isključive krivice nego ima doprinosa trećeg i doprinosa samog štetnika onda će se roditi njihova solidarna odgovornost. Vidite koja je to suptilna razlika. Znači, u slučaju da imate delimičan doprinos trećeg u prouzrokovanju koji ne isključuje odgovornost, onda će te imati solidarnu odgovornost štetnika i trećeg. 1) KRIVICA KAO OSNOV ODGOVORNOSTI Najčešći osnov odgovornosti je krivica, i tada za štetu odogovara onaj koji je štetu prouzrokovao.Znači odgovorno lice i oštećeni su jedno isto lice. Sam štetnik je odgovoran za naknadu. I to zakon kaže: „ Ko drugome pričini štetu dužan je da je naknadi „
94
Irelevantno je koji je oblik krivice ili stepen krivice. ZOO prvi put, za razliku od starih zakona ustanovljava pretpostavku krivice. To je vrlo važno! To je u korist oštećenog. Znači, pretpostavka krivice koja je relativna ili oboriva, može štetnik da je isključi ako dokaže da je postupao onako kako je trebalo. Vidite na kome je teret dokazivanja. Naravno, na štetniku je teret dokazivanja da se oslobodi krivice. Sada da vidimo ono što vi ne znate često šta je. Kad vi dobijete pitanje odgovornost po osnovu krivice, vi ćete govoriti o toj subjektivnoj odgovornosti, u smislu, ko od rođenja, dete odgovara. Kad je odgovorno deliktno, to je jedna posebna vrsta odgovornosti koja se zove deliktna odgovornost ili odgovornost za štetu, odgovornost da se šteta naknadi. Imate tri uzrasna perioda. 1) Dete do 7 godina zaista ne odgovara nikada! Apsolutno ne odgovara (neoboriva zakonska pretpostavka). 2) Dete od 7 do 14 godina ima relativnu pretpostavku neodgovornosti. Pretpostavlja se da dete ne odgovara za štetu. - Zašto je relativna? - Zato što je oboriva. - Ko može da je obori? - Oštećeni može da je obori. Oštećeni ima teret dokazivanja. - Šta on dokazuje? - Ne dokazuje on da je šteta pričinjena. To je uslov odgovornosti, koji je nužan. Mi sad govorimo o osnovu odgovornosti. - Šta on dokazuje? - Da je dete u momentu prouzrokovanja štete, s obzirom na svoje psihofizički razvoj, bilo sposobno da shvati značaj onoga što čini i posledice koje će proizaći. Vi imate decu od 9 godina koje smo mi obavezivali na naknadu štete jer su veštaci rekli da je to dete od 9 godina potpuno bili psihofizički zrelo i moglo je da shvati značaj, i moglo je da shvati posledice, i štetu je učinilo. Znači, postoji jedna relativna pretpostavka neodgovornosti koja može da se isključi, ukoliko oštećeni dokaže te okolnosti. Od 14 godina pa nadalje - potpuna deliktna sposobnost. Dete odgovara kao i odrasli. Vidite, zato se stiče ta deliktna sposobnost ranije. Zato što je lakše shvatiti štetu i njene posledice, nego značaj nekog ugovora u koji treba da uđe. To su elementarne stvari, da dete sa 14 godine zna da određenu stvar ne sme da radi, i da će iz toga, ako radi, proizaći šteta. - Znači kad govorite... zašto vam kažem šta grešite? - Kad govorite o subjektivnoj odgovornosti, vi ovako gradirate tu odgovornost: od 7 do 14, od 14 pa nadalje sa potpunom deliktnom sposobnošću. Nemojte nikada to da vezujete za odgovornost roditelja. Odgovornost roditelja je potpuno paralelna i samostalna odgovornost. Ona ide pored odgovornosti deteta, kao da imate dva koloseka, oni se ne seku nigde. Oni idu kao dva koloseka stalno. Nemojte da polazite od toga kada dete ne odgovara odgovara roditelj. Kada roditelj odgovara dete ne odgovara. Uopšte nema veze, nemaju korelaciju. Dete, znači, ima svoju odgovornost i vi utvrđujete
95
da li postoji njegova odgovrnost. Naravno, da će oštećeni uvek da tuži roditelje. Ali, nemojte da gledate roditelje i dete, da li će se oni negde sresti. Gledajte kako roditelj odgovara. A o odgovornosti roditelja ćete govoriti u okviru pitanja odgovornosti za drugoga. A ne u pitanju subjektivne odgovornosti. Odgovornost za drugoga je kad roditelj odgovara pod određenim okolnostima za dete. - Zašto su vam ove dve paralelne odgovornosti nekada teške? - Zbog toga što vi njih solidarno obavezujete onda kada se steknu uslovi za odgovornost i jednog i drugog. Kad se steknu uslovi da odgovara i dete za istu štetu i njegov roditelj za istu štetu. Tada će oni solidarno da odgovaraju. Ne moraju samo njih dvoje da odgovaraju. Može pored njih da odgovara i škola, a može pored njih da odgovara i ustanova. Nekad mogu da se steknu tri, četiri lica koja istovremeno odgovaraju za štetu. PRIMER: Mi smo imali jednog dečaka koji je bio na prevaspitavanju u VP Dom Kruševac, i posle mesec dana, iskoristio gužvu kad su mu bili neki prijatelji, i pobegne odatle, i istog dana kada je pobegao obije 3-4 vikendice, sve uzme, a na kraju jednu zapali. I odgovara za štetu. Ovde odgovara za štetu i maloletnik i otac i majka, i VP Dom i Država, ali svako po svom osnovu odgovornosti. Za svakog od njih sam ja rekla – osnov morate da imenujete. Prvo pratite dete – subjektivna odgovrnost, gledate koliko je imao godina, da li je bio u uzrasnom periodu kad je mogao da odgovara ili treba dokazivati njegovu odgovornost, i utvrdili smo da odgovara. Sad idemo na roditelje. Oni su nam bili najzgodniji, jer dete više nije bilo više kod njih, pa smo utvrđivali da li postoji osnov odgovornosti za njih, pa ima jedna odredba koja kaže: «kada je dete povereno nekom trećem, mogu da se obavežu i roditelji ako je šteta proizašla iz loših primera i navika koje su mu roditelji dali dok je ono bilo kod njih.» To je bilo jedno dete koje je celu svoju mladost pravilo probleme, i to je sa ocem i majkom išao u «pohod» i nesumnjivo je da su oni njemu te loše navike dali. To je bio osnov odgovornosti za njih. Pa onda imate državu čiji je taj KP Dom, da li ona odgovara? Taj KP Dom se brani «mi smo preduzeli sve». Nisi preduzeo. Nisi ti sačekao da zadržiš dete u okolnostima u kojima je ono čuvano do mere njegovog prevaspitanja, kada ono promeni svoje ponašanje, pa kad ti možeš da mu dozvoliš da on tamo šeta sa svojim drugarima, i pobegne ti, a ti u njega još uvek nemaš poverenja. I ustanovili smo 5 subjekata koji istovremeno odgovaraju za štetu. Rekli smo «obavezuje se tuženi maloletni Dragan, pa se obavezuje Draganova mama, pa Draganov tata, pa se obavezuje država, da svi solidarno isplate naknadu.» Isplatila je, naravno, država, i kada je država ovo isplatila ona je postala je poverilac ostalih dužnika, i u toj regresnoj parnici su se motali, ko, koliko, pa se naplatili od jednog roditelja, pa taj roditelj se regresno okrenuo prema drugom roditelju, pa dete nasledilo, pa onda idu prema detetu, i nikad kraja. Ovde je nama značajno da ste vi morali da imenujete osnov odgovornosti za svakog od njih, i da ga obavežete na naknadu. I zato, kad dobijete roditelja i dete vi ćete odgovarati njih kao odgovornost za drugoga. Potpuno jedna posebna vrsta odgovornosti. Oni mogu da odgovaraju zajedno sa detetom, oni mogu da odgovaraju u odsustvu detetove odgovornosti, mogu da budu
96
oslobođeni i ako dete ne odgovara, da oštećeni ostane bez naknade. Sve su kombinacije u igri. Kako ćete šta složiti, to zavisi od konkretnih okolnosti slučaja.
2) ODGOVORNOST ZA DRUGOGA Odgovornost roditelja za maloletnu decu Pazite kad odgovarate na to pitanje, kad kažete ko je taj koji je odgovoran. To je neko lice, subjekt neki koji se nalazi u pravnoj vezi sa štetnikom - vezi koja objašnjava tu odgovornost. Znači, to nije obična veza, to nije prijateljska, to nije moralna... to je pravna veza. - Kakva je pravna veza? - Je li roditeljski odnos – pravni odnos? - Jeste. Je li odnos škole i deteta – pravni odnos? - Je li odnos VP Doma i države – pravni odnos? - To je, znači, pravni odnos koji objašnjava zašto je zakonodavac odredio da neko odgovara za drugoga. Sad idemo da vidite kako se roditeljska odgovornost uređuje. Za dete do 7 godina roditelj odgovara uvek. Apsolutno. Ne može da isključi odgovornost pa da kaže «ja sam postupao kako je trebalo, ja sam dete pažljivo čuvao». - Šta on može, kako on može da isključi svoju odgovornost, šta mislite? - Ako isključi uzročnost!!! - On odgovara za dete kao za opasnu stvar!!! I isključuje svoju odgovornost kad je isključio uzročnost. - A kad je isključio uzročnost? - Viša sila, isključiva krivica oštećenog, isključiva krivica trećeg lica. Potpuno identično! Razmišljajte samo o tome - jeste dete do 7 godina k'o bomba. Ne može da kaže «ja sam ga čuvao». Ne zanima me da li si ga čuvao. Nisi ga sačuvao. Može samo okolnost koja isključuje uzročnost. Gledajte sada šta vi grešite. Opet pratite dete od 7 do 14 godina. Nema od 7 do 14. Od 7 do 18 godina!!! Sad tu imate pretpostavku odgovornosti koju roditelji mogu da isključe, ako dokažu da su postupali kako je trebalo (da su brižljivo nadzirali dete, da su ga vaspitavali, da su sve učinili da do štete ne dođe). Ali, na njima je teret dokazivanja da postoji okolnost koja isključuje njihovu odgovornost. Znači, postoji pretpostavka odgovornosti roditelja. I, naravno, kao što smo malo pre rekli, ta njihova odgovornost prestaje kad dete bude povereno nekoj ustanovi. - Zašto? - Gledajte, pa ako oni za dete od 7 do 18 godine odgovaraju zbog toga što ga nisu dobro pazili, ne možete da im stavite na teret da odgovaraju ako dete nisu ni mogli da paze jer je dete bilo povereno drugom. - Znate šta to znači? 97
Npr. Ako se razvedu, pa je dete kod jednog roditelja – taj će biti odgovoran za štetu. Jer ta dužnost nadzora, dužnost vaspitanja, dužnost pažnje je na njemu. Neće drugi, sem ako se dokaže da je dete steklo loše navike još dok su roditelji bili u braku.
Odgovornost preduzeća za zaposlenog Ovo je najznačajnija vrsta odgovornosti za drugoga. Radni odnos je ta pravna veza između onoga koji štetu pričini. Tu ima nekoliko detalja koje je nužno da vi zapamtite, ali ih vi pamtite više kroz logiku situacije nego da ih učite napamet. - Šta je tu važno? - Važno je da je štetu pričinio zaposleni. To znači - u radnom odnosu. Nije to neki honorarac koji je ušetao i išetao odatle. Pravna veza je u radnom odnosu. Štetu je pričinio na radu ili u vezi sa radom. Štetu je pričinio trećem licu. - Ovo «na radu» znate šta znači. Šta vam je ovo «u vezi sa radom»? Šta znači? - Treba da prepoznate situaciju šta bi bilo «u vezi sa radom». Zašto je zakonodavac to napisao. Nemojte, molim vas, vi stalno govorite «dok je išao na posao i vraćao se sa posla». To nema nikakve veze. To «išao sa posla» to može on da dobije od penzijskog osiguranja za povredu na radu... «Na radu» je jednostavno – to je na njegovom radnom mestu u okviru radnih zadataka. «U vezi sa radom» - zakonodavac je malo hteo da pogoduje oštećenom pa da predvidi neke situacije, da da mogućnost u nekim drugim situacijama... Vidite šta bi bilo to «u vezi sa radom». PRIMER: Policajac ima službeni pištolj i uveče ode da «bekrija» po nekim restoranima i uzme pištolj, izvadi i puca. - Šta je u vezi sa radom? - Nije to njegovo radno mesto, nije to njegov radni zadatak, nije bio na poslu. A u vezi sa radom je jer je dobio pištolj u vezi sa radom, odn. iz radnog odnosa. Ili vozač koji je odvezao direktora kući, treba da odveze kola u krug fabrike, javi mu svastika «dođi, molim te da me prevezeš, žurim sa detetom sam». Ovaj seda u automobil, uzima svastiku i njeno dete, ide prema bolnici i gazi pešaka. - Šta smo našli? - Da postoji odgovornost preduzeća? - Zašto? - Zato što je on dobio to sredstvo, tu opasnu stvar, na osnovu svog radnog odnosa. On se nije praktično razdužio. Nekad je to ustanovljavanje u vezI sa radom jako teško. PRIMER: mi smo imali jednog mladića, devojka mu došla, on je prodavac cipela, ona uđe unutra, i oni se povodom neke svoje prepirke iz njihovih intimnih odnosa
98
posvađaju i on je ubije. Sad je bilo strašno teško za sud da odgovori da li je bilo u vezi sa radom. Jer stalno govorimo «on bi je ubio i na ulici, on bi je ubio na drugom mestu». Ubio ju je svojim pištoljem. Tu nikakve veze nije bilo, međutim VSS je našao da je u vezi sa radom zbog činjenice da se to dogodilo u radnim prostorijama. Malo nategnuto, ali...dobro. - Šta je ovde važno da vi još zapamtite? - Da može da postoji i direktna odgovornost radnika. Ali pazite dobro! Zapamtite pod kojim uslovima. Samo kada je štetu prouzrokovao NAMERNO!!! To je jako važno!!! Znači, tada oštećeni može da tuži radnika, može da tuži istovremeno i preduzeće. Preduzeće će odgovorati po osnovu odgovornosti za drugoga, a radnik po osnovu subjektivne odgovornosti ili krivice. Ali uslov te direktne odgovornosti je da je radnik štetu prouzrokovao namerno. Vidite šta je tu logika stvari. On izlazi iz okvira radnog odnosa, u smislu da on ima nameru prouzrokovanja štete. Uspostavlja jedan subjektivni odnos sa štetom i oštećenim i iz toga proizlazi, po oceni zakonodavca njegova obaveza da i on neposredno odgovara za štetu. Naravno, kada preduzeće isplati naknadu, a po pravilu ono naknadu isplaćuje jer je solventnije, rađa se regresni odnos, kao i kod svake solidarne odgovornosti. Ali, sad opet nešto da zapamtite! U regresu, preduzeće je limitirano jednim vremenom, ima određeno vreme u kome može da traži regres i može da traži (ali, pazite sad pod kojim uslovima) pod uslovom da je radnik štetu prouzrokovao NAMERNO ili IZ KRAJNJE NEPAŽNJE. - Sad gledajte kako to izgleda. - Ako vi već imate u onom prvom aktu obavezivanja kada je oštećeni tužio, ako već imate «solidarno se obavezuju preduzeće i radnik», ako to imate već, i preduzeće plati štetu, ono se po automatizmu okreće prema radniku. - Zašto? - Zato što je namera već bila uslov odgovornosti radnika. Ova odgovornost je u postupku dokazana. Ona je bila uslov direktne tužbe. Znači, ako su preduzeće i radnik solidarno odgovorni, onda će iz te solidarnosti preduzeće u regres da uđe...ali vidite kako će da uđe kod ovoga. Ući će tako što će prevaliti obavezu. Potpuno će je prevaliti. Kao poverilac, što inače nije imanentno solidarnosti, što ne dele štetu, nego potpuno prevaljuje. - Zašto? - Zato što je namerno prouzrokovao štetu, i onda je potpuno prevaljuje i u celini naknađuje. Znači, ovaj solidarni odnos je bio u korist oštećenog, da se lakše naplati. Ali, kada se lakše naplatio od preduzeća, nema nikakvog rezona da preduzeće snosi bilo koji deo štete ako je radnik namerno prouzrokovao. Naravno, tu se potpuno dolazi do one zakonske subrogacije, preduzeće postaje poverilac radniku, i ceo iznos koji je isplatilo naknađuje.
99
- Ali, ako nije bilo istovremenog obavezivanja... jer vi znate, solidarna odgovornost dozvoljava da se tuži samo preduzeće, inače u varijanti kada je preduzeće platilo ukupnu štetu, ono ako hoće da uđe u regres prema radniku mora da dokaže da je radnik štetu prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje. Opet , tad je u celini prevaljivo. Dalje vam se nameće zašto zakonodavac kaže to «namerno ili iz krajnje nepažnje». Vi to permutujete i na ispitu nikad ne znate da li je samo namera i krajnja nepažnja, ili obe i namera i krajnja nepažnja. Znači, namera vam je uslov direktne tužbe, a namera i krajna nepažnja su uslov za regresnu parnicu. - I da vidimo šta je tu bila namera zakonodavca, šta je on tu hteo? Znate šta je hteo? - Hteo je da konačno to preduzeće snosi štetu, da ono definitivno snosi štetu, samo onda kada je ona učinjena iz najmanjeg stepena krivice – iz nepažnje. Ne bi bilo pravično da radnik radi za preduzeće koje uzima profit, a da radnik snosi običnu nepažnju. Zbog toga preduzeće, konačno, posle regresa, zadržava, definitivno onu obavezu koja je posledica obične nepažnje. Npr. kada odgovara Država za sudiju ili neko ministarstvo ili neki organ za svog radnika, za zaposlenog - tu nemate prava na direktnu tužbu. Nikad niste videli da sudija direktno odgovarati za štetu. Sudija može da odgovara za štetu samo preko države, da država odgovara za njega prema oštećenom, a da posle može da se regresira. Nema direktne tužbe. Ona je, znači, rezervisana za preduzeće i radnika. Napomena: Direktna tužba može postojati i kod osiguravajućeg zavoda. Tamo kad kažete direktna tužba – misli se na onog koji je vozio, na štetnika.
PITANJE: Ako su pojedinačno tuženi radnik i preduzeće, kako onda ide postupak? LEPA: Mi smo rekli da kod solidarne odgovornosti može da se tuži istovremeno, da može da se tuži sa dve tužbe kod dva suda (npr. radnik živi u Crnoj Gori, a preduzeće je u Beogradu). Oni će ići u CG za radnika, a ovde za preduzeće. Tamo će ga obavezati pod uslovom da utvrde njegovu nameru za uzrokovanje štete, jer je to uslov njegove direktne odgovornosti. A, ovde će obavezati preduzeće zbog toga što je njegov radnik prouzrokovao štetu – klasična odgovornost za drugoga. Ne moraju oni istovremeno da budu u parnici. Bitno je da oni budu obavezani oboje. To je suština stvari!!! Njihova solidarna odgovornost je potpuno ista, bilo da idete jednom tužbom pred jednim sudom ili sa dve tužbe pred dva suda. Preduzeće kada isplati, postaje poverilac radnika. Da li će obezbediti u regresu, zavisi od toga...rekli smo, ako je bila direktna tužbe, i on obavezan, direktno će naknaditi sve to; a ako ne, onda će morati u regresnoj parnici, kao prethodno pitanje da dokazuje postojanje namere ili krajnje nepažnje.
100
Zakonodavac je u ovoj materiji štete ugradio jedan korektiv. Jedan korektiv koji se odnosi na princip pravičnosti. Ugradio je, znači, princip pravičnosti kod naknade štete, i to kod odgovornosti za drugoga i kod odgovornosti roditelja za štetu. ( čl. 169 ZOO )
Odgovornost po osnovu pravičnosti „1) U slučaju štete koju je prouzrokovalo lice koje za nju nije odgovorno, a naknada se ne može dobiti od lica koje je bilo dužno da vodi nadzor nad njim, sud može, kad to pravičnost zahteva, a naročito s obzirom na materijalno stanje štetnika i oštećenika, osuditi štetnika da naknadi štetu, potpuno ili delimično. (2) Ako je štetu prouzrokovao maloletnik sposoban za rasuđivanje koji nije u stanju da je naknadi, sud može, kad to pravičnost zahteva, a naročito s obzirom na materijalno stanje roditelja i oštećenika, obavezati roditelje da naknade štetu, potpuno ili delimično, iako za nju nisu krivi.“ Vidite šta je ta odgovornost po osnovu pravičnosti. Mi se često srećemo sa tim da je maloletnik odgovoran za štetu, a, recimo, roditelj nije odgovoran. Sad, maloletnika obavezujemo na naknadu, a očigledno nema ništa od imovine. Time bi ostavili oštećenog bez naknade. Zakonodavac je u ovoj odgovornosti po osnovu pravičnosti, dao mogućnost da na naknadu štete bude obavezano lice koje ni po kom osnovu nije odgovorno. Znači, nema osnova odgovornosti roditelja, nije odgovorno za drugoga. Ali, dete koje je odgovorno za štetu nema mogućnosti da plati naknadu i zakonodavac, po principu pravičnosti, kaže da je tada moguće obavezati ono lice koje nije odgovorno - to znači roditelja. Druga je situacija, opet, kada je roditelj odgovoran, a nema sredstava da naknadi štetu, a dete je, recimo, dobilo veliko nasleđe. Dete ima, a nije odgovorno. Znači, solventan je neodgovoran, a insolventan je onaj koji je odgovoran. Presuda vam u oba slučaja isto glasi: I
Obavezuje se tuženi da na ime naknade štete isplati ....
II
Obavezuje se roditelj da na ime naknade štete isplati...
U razlozima kažemo mi da je štetu pričinio maloletnik za koga se utvrdilo da je odgovoran štetu jer prema godinama u kojima je izvršio štetu i prema svojim psihofizičkim sposobnostima je sposoban da shvati značaj, znači – odgovoran je. Utvrdili smo da roditelj nije odgovoran, jer je preduzimao nadzor kakav je trebalo. I, pozovemo se direkno na čl.169 ZOO u razlozima, i kažemo da je slučaj odgovornosti po osnovu pravičnosti, jer naknada ne bi moglo da se ostvari prema
101
licu koje je obavezno na naknadu. Dakle, izreka je identična, samo u razlozima vi vidite šta ste uradili, da ste se pozvali na taj član. PITANJE: A, ako su oboje insolventni? LEPA: Ništa. Mi po pravilu, kod naknade štete nikad ne vodimo o tome računa. Sud o tome ne sme da vodi računa sve dotla dok mu na to ne ukaže stranka. To znači, mi nikad ne znamo... mi sto puta obavezujemo na naknadu štete nekog ko ništa nema. - Zašto ga obavezujemo? - Ako bi smo mi cenili to da li on može ili ne može mi bi smo odbili plaćanje, a on bi, recimo, sutra dobio nasledstvo. A, pravosnažna presuda i potraživanje iz pravosnažne presude zastareva za 10 godina. To znači da ga ja 10 godina vrebam i pratim, gledam da li je dobio na lotou, da li se zaposlio, da li je dobio nasledstvo...i samo čujem da jeste – aktiviram izvršenje presude. A da sam vodila o tome računa u toku suđenja, ja bi njega oslobodila, i on ne bi bio u obavezi da naknadi, i sutra bi mogao da stekne nešto, i da izigra tu svoju obavezu naknade. Ali, kad govorimo o pravičnosti, uvek na to upućuje zahtev stranke – oštećenog, koji ukazuje na tu okolnost, o kojoj mi inače ne vodimo računa. Onda sud vodi o tome računa, kakva je situacija jednog odn. drugog, i onda ih tako i obavezuje. Ono što bih ja uradila u takvoj situaciji, ja bih to dete za koje bi utvrdila da je odgovorno za štetu, takođe obavezala, zato što bi pretpostavila da i ono može da stekne u to vreme neku imovinu koja će obezbediti taj zahtev za plaćenje. I još jedan princip je ugradio zakonodavac (koji se meni jako sviđa), a to je kada može da se smanji naknada u slučaju kada je oštećeni dobrog imovnog stanja, a štetnik lošeg imovnog stanja, a do štete je došlo tako što je štetnik preduzimao neku radnju u korist oštećenog, a pri tome je pokazao jednu redovnu pažnju koju pokazuje prema svojim stvarima. PRIMER: Ljudi stanuju na istom spratu i jedan je sa malim detetom zazvonio drugome na vrata i kaže «komšija, dete je bolesno, vozi nas u bolnicu». On kaže «ali, ne mogu komšija, tek sam položio pre dva meseca, ne znam ni sam kako ću...». Ovaj ga moli, i on stavlja dete u svoja kola i vozi ih do bolnice, ali nisu ni 50m prešli on udara u drvo. I, naravno, otac deteta koje je povređeno prilikom sudara odmah ga tuži i traži naknadu štete. Sad, vi vidite o čemu se radi. Vozač nije ništa namerno učinio, tek je položio, onako uzbuđen, ne zna ni kako će ni šta će... Vidite šta se sve steklo. Steklo se to da je do štete došlo kada je on oštećenom nešto činio. I pri tom je pokazao pažnju koju redovno pokazuje prema svojim stvarima. Kako je umeo on je tako i vozio. Sud je vodio računa o njihovom imovnom stanju. I video je da je ovaj što je štetu pričinio time što je ovog vozio fićom, slabog imovnog stanja, onaj drugi – boljeg, i sud je tu štetu na najmanju meru sveo. Tek simbolično, da kaže da je šteta ipak pričinjena. Znači, vodio je računa o tome i srazmerno smanjio naknadu. Ali, to je jako kompleksno i vrlo
102
retko. Evo i tu su se pozvali na tu odredbu, jer da se nisu pozvali sud ne bi smeo o tome da vodi računa. 3) ODGOVORNOST ZA OPASNU STVAR ILI OPASNU DELATNOST Morate prvo da kažete šta je to pojam opasne stvari. Da kažete da je to jedna kategorija koja je «rastegljiva», koja dozvoljava različita tumačenja. Ali, suština je u tome, da je to stvar koja: postojanjem, položajem ili upotrebom, stvara povećanu opasnost od štete za okolinu. Znači, stvar koja postojanjem, položajem ili upotrebom stvara povećanu opasnost od štete za okolinu. Položajem – to vam je jasno. Npr. na 6 spratu saksija na simsu, naravno, nije isto što i saksija u prizemlju. Ona, znači, svojim položajem stvara povećanu opasnost štete za okolinu. Upotrebom – npr. automobil. Nikad nemojte da kažete na pitanje da li je automobil opasna stvar - da jeste. Kako jeste? – Nije. Vi ste došli automobilom, ostavili ste ga pred zgradom. Šta je on opasna stvar? – U momentu prouzrokovanja štete on mora da ima neka opasna svojstva, u momentu prouzrokovanja, koja su uzrok štete. Automobil kad dobija ta opasna svojstva? – Kad ga stavite u pogon, kad ga uključite, kad je u upotrebi, kad je u vožnji...tad je on opasna stvar. Tad on ima tu snagu koja predstavlja povećanu opasnost od štete. Automobil koji stoji, avion koji stoji... vi tu nikad ne bi mogli da kažete «avion i automobil - opasna stvar». On su opasni samo kada su u funkciji, kada su u upotrebi. Postojanjem – Koja je opasna stvar svojim postojanjem? Životinja je opasna stvar. Pas. On je svojim postojanjem opasna stvar. Odgovornost za štetu od opasne stvari se zove još i odgovornost po osnovu uzročnosti. Smatra se da je uzrok štete u toj opasnoj stvari. Pretpostavka je da je uzrok štete u opasnoj stvari. I zato se uzročnost pretpostavlja. Znači, uzročnost se pretpostavlja, uzročnost može da se isključi, rekli smo, ako se dokaže da je šteta nastala višom silom, isključivom krivicom trećeg ili isključivom krivicom oštećenog. Tada uzrok štete nije u opasnoj stvari, uzrok štete je u nekoj okolnosti van stvari – u ponašanju oštećenog, u ponašanju trećeg, u višoj sili. Sve ovo što smo rekli, odnosi se i na delatnost sa povišenom opasnošću. - Ko odgovara? - Odgovara VLASNIK STVARI, naravno! - Zašto vlasnik stvari? - Onaj ko hoće psa, mora da odgovara za njegovo, da ne kažem ponašanje, nego postojanje. - Ako neko hoće da vozi automobil. Hoćeš da voziš? Ti aktiviraš neko njegovo opasno svojstvo – snosi rizik tih njegovih opasnih svojstva. - Hoćeš da se baviš nekim poslom koji je na građevini, 10m visok? Onda moraš da vodiš računa o tome da ćeš ti preuzeti na sebe odgovornost za štetu koja proizlazi iz opasne delatnosti.
103
- Zašto kaže i Prof. Konstantinović u skici, i zakon kaže – imalac, imaonik. Hoće da kaže, vlasnik kad vi ne možete evidentno da dokažete vlasnika, ali se ponašate kao vlasnik. To znači, prema stvari se ponašate...vi ste u situaciji da aktivirate opasna svojstva, vi se ponašate kao vlasnik. Znači, imalac odgovara, ali on može da se oslobodi, naravno, ako mu neko protivpravno oduzme tu stvar. - Zašto odgovara? - Zato što je taj koji mu je oduzeo, prvo – oduzeo mu je protivpravno, a drugo – on aktivira opasna svojstva, on drži stvar koja je opasna. Znači, ko protivpravno oduzme – na njega prelazi rizik štete, sem ako za to nije odgovoran vlasnik. - Da li znate šta znači «za to»? - To znači za oduzimanje! PRIMER: Čovek ode kod prijatelja u posetu i zna da ima dvojicu momaka koji se bave krađom automobila, i on lepo sedne, zapiju se oni, i on ostavi svoje ključeve na stolu. I dok oni još sede i piju, oni napravili štetu. - I sad, ko odgovara? Šta bi ste vi uradili? - Svi. - E, sad recite mi ko svi, i po kom osnovu? - Ovde imamo odgovornost mladića po osnovu krivice, odgovornost roditelja po osnovu odgovornosti za drugoga, a odgovara i vlasnik vozila ali ne po osnovu opasnosti od opasne stvari već po osnovu krivice. On stvar nije stavio u pogon, ali je praktično, dozvolio da oni uzmu stvar. - Šta je ovde još važno? - Važno je da ne odgovara vlasnik opasne stvari ako da nekome da se njome služi. - Znate šta znači da se njome služi? - Ne da odete kod majstora, pa da kažete «popravi mi kola, pa možeš da probaš da li dobro rade». Ne, nego da se služi. Može u zakup. Ili, idem u inostranstvo pa kažem «kolega, evo vama auto, pa vozite dok sam ja u inostranstvu, ja vam dajem da se služite time». Time ja vama prenosim ovlašćenja imaoca, a vi stičete status lica koje će odlučiti o upotrebi stvari. Stavićete je u pogon, i to će biti osnov vaše odgovornosti za opasnu stvar. - Ali, vidite šta dalje kaže zakonodavac. - Izuzev kada sam vam dala stvara da se služite njome, a nisam vam ukazala na neka skrivene mane koje su bile uzrok štete. Tada odgovaram i ja. - Kao kod roditelja.Odgovara onaj koji je preuzeo brigu o deci, ali će odgovarati i roditelj ako je dete za vreme dok je bilo sa roditeljem steklo skrivene navike. PRIMER: mi smo imali slučaj, to je bio onaj fudbaler, Karasi, on je od svog prijatelja uzeo jedno vozilo, valjda je onaj drugi otišao negde i koristio se tim vozilom. Ovaj mu ne kaže da su kočnice loše. Dok je vozio po Banovom Brdu, po Požeškoj ulici, dođe do nezgode i do štete. Odgovara Karasi, jer je on stavio
104
vozilo u pogon kao imalac. Kao vlasnik opasne stvari. On potpuno ide kao vlasnik opasne stvari. Ali, gledajte. Do te štete je došlo jer je na vozilu postojala skrivena mana još u vreme dok je vlasnik koristio to vozilo. A on na postojanje te skrivene mane nije upozorio imaoca kome je predao stvar. I on odgovara. - Kako odgovara? - Odgovara po osnovu krivice!!! - Zašto imalac opasne stvari odgovara? - Zato što je on vlastan da od te obične stvari, stavljajući je u pogon, napravi opasnu stvar. On odlučuje o tome da aktivira opasna svojstva stvari. To je ovaj Karasi koji je dobio...on se ponašao kao vlasnik, on je aktivirao opasno svojstvo, i zato on odgovara kao vlasnik opasne stvari. A onaj prethodnik njegov, on odgovara po osnovu krivice, jer nije predočio postojanje te mane koja je uzrok štete. Mi imamo specijalno, posebno jedno pitanje, a to je: ODGOVORNOST ZA ŠTETU KOJA JE PROUZROKOVANA SUDAROM MOTORNIH VOZILA U POKRETU To znači kada je šteta proizašla iz sadejstva više opasnih stvari. Pre neki dan na nekom mostu se desio sedmostruki sudar. Sedam vozila se zabilo jedno u drugo. U tih 7 vozila smo imali suvozače, putnike, imali smo nekog ko je možda sa strane bio, pa je možda i on pretrpeo štetu, znači svako ko nije imalac ili vlasnik vozila (to su ta treća lica). Oni trpe štetu u tom sedmostrukom sudaru. Oni mogu sve njih da tuže i da oni svi solidarno odgovaraju, jer prema trećim licima samo sadejstvo bez obzira u kojoj meri i sa kojim procentom, a očigledno je lančani sudar to sadejstvo, odgovaraju solidarno. Svako za ukupnu štetu odgovara trećem licu. Jer je u sadejstvu tih opasnih stvari došlo do prouzrokovanja štete. - Treće lice, šta dokazuje? - Samo da je do štete došlo u tim okolnostima u kojima je više opasnih stvari učestvovalo u prouzrokovanju štete. I ništa više. Naravno, i da je štetu pretrpelo. - Ne može jedan se brani «ja nisam kriv, ti si mi se zario s leđa, ja sam bio prvi u koloni, ja sam pažljivo vozio, nisam dao nikakav doprinos, vi ste dali doprinos...» To je za pravo trećeg lica na naknadu potpuno irelevantno!!! Njega se ne tiče. To će biti relevantno u regresnom odnosu, gde će onaj koji je isplatio naknadu preko mere svoje sopstvene odgovornosti moći da traži da se između njih sedmorice deli šteta srazmerno njihovom doprinosu u prouzrokovanju štete. - Pa može da se desi da je taj koji je isplatio štetu - potpuno bez odgovornosti i da se regresira od ostalih ali na njemu će biti, u tom regresnom odnosu, teret dokazivanja da on štetu nije pričinio, da nema krivice. - Znate zašto?
105
- Zato što svi ti koji su učestvovali u sudaru u odnosu na trećeg odgovaraju solidarno, po osnovu OBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI. To je suština! - Oni samo mogu da dokažu - šta? - Isključivu krivicu trećeg, isključivu krivicu oštećenog ili višu silu. A ne između sebe. Oni nisu treći. Oni su između sebe svi u krugu obveznika. Znači, oni odgovaraju solidarno za opasnu stvar. - A kad se regresiraju, kako odgovaraju? - Po osnovu krivice! Onda se meri njihov doprinos u prouzrokovanju i «cepa» se isplaćena naknada na delove prema krivici. - Kako se oni između sebe ravnaju za štetu inače, kad nema trećeg koji je oštećeni? Nego, recimo, sudar dva vozila u kome imate dva vozača koji su vlasnici vozila. Kako se oni između sebe ravnaju? - Prema krivici! Dakle, štetu između sebe, vlasnici vozila uređuju s obzirom na krivicu. PRIMER: Mercedes učestvuje sa fićom. Mercedes košta 100.000 evra a fića 1.000 evra. I sada, oni između sebe se ravnaju. Na fići je, recimo, šteta 200 evra, a na mercedesu – 20.000 evra. Kako će oni između sebe? Nađemo veštaka i veštak nam kaže kako su oni vozili, pošto nam je krivica relevantna, i kaže «ovaj je vozio prebrzo, ili nepažljivo, a ovaj sa fićom nije poštovao crveno svetlo i zaleteo se i udario ga». Nađemo da vlasnik fiće odgovara 80% a vlasnik mercedesa 20%. Kad bi smo to sabrali, to ništa ne bi valjalo. Nego ćemo – ovaj je imao štetu 20.000, ovaj odgovara sa 80%...koliko ćete vlasnika fiće obavezati? – Sa 16.000. A, koliko ćemo vlasnika mercedesa obavezati? (Ovde je bila buka pa nisam mogao da čujem odgovor!!!) Ovde imamo dva odvojena zahteva te će se visina utvrditi tako što će svako prema svom procentu isplatiti onu štetu koju je prouzrokovao. Znači, oni između sebe...šteta na njihovim vozilima ravna se prema meri prouzrokovanja, a to znači prema meri krivice, a u odnosu na treće lice - idemo prema solidarnoj odgovornosti, koja isključuje mogućnost da se u toj solidarnoj odgovornosti oni pozivaju na to koliko je ko kriv. - Ali, šta vi treba da zapamtite, koje je to treće lice? - U prethodnom primeru, sa mercedesom i fićom, oni su mogli da se sudare, pa ovaj izgubi kontrolu, i na autobuskoj stanici «pokosi» ljude. Oni su evidentno treća lica, u to uopšte nema sumnje, oni samo treba da dokažu da je došlo do kontakta, sudara vozila, i da je iz tog sudara prizašla šteta. I oni će da tuže onog vlasnika mercedesa. On može da apsolutno ne bude kriv za to, fića mu se bez ikakvog njegovog doprinosa u prouzrokovanju zario s leđa. Da ne bude kriv. Ali, on to ne može da istakne. On mora da plati naknadu. On može samo u regresnom postupku da dokazuje da nije kriv i ako dokaže da dobije obeštećenje. Jer, je ta solidarna odgovornost ustanovljena u korist trećeg lica. Zato i kaže odgovornost za štetu prouzrokovanu sudarom motornih vozila u pokretu. Ne kaže ništa – krivica, ne krivica. Solidarno su odgovorni svi učesnici,
106
svi vlasnici tih vozila koja su učestvovala u sudaru. Može da bude 7-8 njih, svi će prema trećim licima biti odgovorni solidarno. On može da bira koga će od njih da tuži. I, naravno da će vlasnika mercedesa. - Ali, ovde je relativno lako da vidite da je to treće lice. - Gde nije lako? - Supruga!!! - Znači, svi saputnici su treća lica, samo imamo jedan specifičan polažaj bračnog druga. - Zašto je specifičan položaj? - Žena sedi pored muža u vozilu. Po PZ pretpostavka je da je to vozilo zajednička tekovina i da je sama činjenica da ona ima 1% u toj zajedničkoj tekovini - ona nije treće lice. Ona tu pretpostavku može da isključi ako dokaže da je on uneo u brak to vozilo, odn. da je to njegova posebna imovina. Ona neće biti treće lice ako je titular zajedničke imovine na vozilu koje je učesnik sudara. PITANJE: Da li se može prema trećem licu isticati doprinos u prouzrokovanju štete? LEPA: Naravno!!! Mi smo rekli da oni odgovaraju prema oštećenom kao vlasnici opasne stvari. PITANJE: Ako se suvozač nije vezao... LEPA: Nego šta. Suvozač se nije vezao. Morao je da bude vezan, nije se vezao – doprineo je. Znači, njihova je odgovornost solidarna. Međutim, kod solidarne odgovornosti, ako imate učešće u prouzrokovanju štete, PRIMER: imali smo skoro slučaj pijanog suvozača. Nismo znali kako da rešimo to pitanje. Pijani suvozač koji je stalno vozača remetio u vožnji. I u jednom momentu on izgubi kontrolu i udari u drvo. I suvozač se povredio i on traži naknadu štete. Sad, sud nađe «solomonsko rešenje», pa kaže «ti kao vozač, si trpeo pijanog suvozača. Ti si mogao da staneš negde, da ga izbaciš. Mogao si da pozoveš nekog da ti pomogne u tome...». Ali, za slučaj da je ova situacija, kada smo imali ovog suvozača, ili da smo imali nekogod trećih lica koja su doprinela prouzrokovanju, dakle sve mi ovo imamo, taj vaš doprinos...Gledajte. PRIMER: starica pretrčava ulicu mimo pešačkog prelaza. I dođe do lančanog sudara. Ovaj prvi zakoči da bi je izbegao, oni drugi na njega nalete. I ona traži naknadu štete. Ona će dobiti naknadu štete, ali tek pošto se ustanovi koji je njen doprinos u prouzrokovanju. - Ako je njen doprinos bio 60%, svi oni će biti solidarno odgovorni za šta? - Za 40%. Jer se doprinos u prouzrokovanju uvek smanjuje srazmerno šteti. Bez obzira da li će njih 10 da bude odgovorno.
107
Znači, kod te solidarne odgovornosti uvek imate podeljenu odgovornost, ukoliko postoji sadejstvo oštećenih. Ali, suština je u tome da to sadejstvo oštećenog ne isključuje odgovornost. Nego deli. A, isključiva krivica oštećenog isključuje odgovornost. - Štetu između sebe vlasnici vozila uređuju s obzirom na krivicu, a prema trećima odgovaraju solidarno, kao vlasnici opasne stvari. Po osnovu objektivne odgovornosti. Isplatilac ima pravo regresa prema ostalim vlasnicima, ali u tom regresnom odnosu je krivica za sudar relevantna. Ona određuje kako će se podeliti taj isplaćeni iznos.
ZAJEDNIČKO PROUZROKOVANJE ŠTETE Solidarna odgovornost više lica „(1) Za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno. (2) Podstrekač i pomagač, kao i onaj koji je pomagao da se odgovorna lica ne otkriju, odgovaraju solidarno sa njima. (3) Solidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu i lica koja su je prouzrokovala radeći nezavisno jedno od drugog, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti. (4) Kad je nesumnjivo da je štetu prouzrokovalo neko od dva ili više određenih lica koja su na neki način međusobno povezana, a ne može se utvrditi koje je od njih štetu prouzrokovalo, ta lica odgovaraju solidarno.“ Tu imamo četiri različite situacije: 1) Prva situacija je da solidarno odgovaraju lica koja štetu zajednički prouzrokuju. To su saučesnici. Odgovara sa njima solidarno i pomagač i podstrekač, i lice koje je pomoglo da se prikrije. Znači, svi odgovaraju solidarno. To je prvi slučaj...prvi i drugi slučaj su relativno jednostavni za shvatanje. Imate nameru da se zajednički prouzrokuje šteta, imate fakat zajedničkog delovanja, imate podstrekača, pomagača, naravno u granicama njihovog uticaja koji je izazvao štetne posledice. - E sada, imate stav 3. i 4. koji su teški za razumevanje. Kaže zakonodavac da za štetu odgovaraju solidarno i lica koja su radeći nezavisno prouzrokovala štetu, ali ne može da se utvrdi njihov doprinos u prouzrokovanju. - I to vam sad otvara pitanje, kako to? - Znači, oni nemaju nameru zajedničkog prouzrokovanja, oni ne deluju zajednički, oni deluju potpuno odvojeno jedan od drugog. Po pravilu, ne znaju jedan za drugog. - Da li je doprinos u prouzrokovanju štete i uslov njihove solidarne odgovornosti, da ne može da se utvrdi njihov udeo u šteti. Šta bi to bilo?
108
Primer 1. u saobraćajnoj nezgodi krivicom jednog vozača automobila pešak nastrada. Oni ga odvezu u bolnicu i lekar mu loše ili nestručno obradi tu ranu, i umesto da on ostane zdrav sa nekim beznačajnim oštećenjima, ta se njegova oštećenja značajno pogoršaju. On ostane invalid. Primer 2. Lopov obije stan i iznese televizor i escajg. Ostavi, naravno, vrata otvorena i neki drugi lopov, ili neki proaznika sa ulice vidi otvorena vrata pa uđe, pa i on ukrade nešto, nakon toga treći itd. Potpuno nezavisno jedan od drugog. Dođe vlasnik i vidi da trpi veliku štetu, identifikuje ko je učestvovao u tome, ali ne može sa sigurnošću da utvrdi ko je u kojoj meri. Primer 3. U staroj Jugoslaviji je postojao Zakon o poljskoj šteti gde se dešavalo da ovce raznih vlasnika uđu u zagrađenu njivu i pobrste rastinje. Nemoguće je bilo da se utvrdi čija je ovca šta pobrstila. Oni odgovaraju solidarno. Znači, radili su nezavisno jedni od drugih, prouzrokovana je šteta uzročno vezana za radnju svih, ne može sa sigurnošću da se utvrdi ko je u kolikoj meri doprineo. Primer 4. Kada solidarno odgovara više lica koja pripadaju jednoj skupini, i nesumnjivo je da štetu prouzrokovao član te skupine, ali ne može da se utvrdi ko. Najtipičniji je primer kafanske tuče kada se pogase svetla i dve grupe krenu jedna na drugu. Jedan uzme flašu i teško povredi člana druge grupe. Upali se svetlo, nema sumnje da je jedan od njih to uradio, ne može sa sigurnošću utvrdi ko je – odgovara cela skupina. Zašto? Nesumnjivo je da je jedan od njih to uradio, pripadaju istoj skupini, ne može da se utvrdi ko je to uradio - svi odgovaraju solidarno. Znači, prema oštećenom solidarno odgovaraju više lica, a kada jedan od njih isplati naknadu on postaje poverilac u regresnom odnosu, i u tom odnosu deli se isplaćena naknada prema krivici u prouzrokovanju štete. Kod ovog trećeg i četvrtog slučaja, kad ne može nesumnjivo da se utvrdi, zakonodavac je omašku napravio, pa je rekao da se i tu deli po krivici. Međutim sudska praksa to nije prihvatila zbog toga što je tu odsustvo utvrđenja ko je i u kojoj meri bio uzrok solidarnosti, to zahteva da se u regresnom odnosu deli na ravne delove.
POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU Pre donošenja ZOO-a, a koji je predviđao ova tri osnova: krivica, odgovornost za drugoga i objektivna odgovornost, pojavljivale su se neke životne situacije gde je nastajala šteta, a gde se nije moglo sa sigurnošću utvrditi u koji od ovih čistih osnova odgovornosti ona spada, pa je u noveliranom ZOO-u, u članovima 180 do 184, predvideo tzv. posebne slučajeve odgovornosti za štetu.
1. Odgovornost usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija 109
„(1) Za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. (2) Organizatori, učesnici, podstrekači i pomagači u aktima nasilja ili terora, javnim demonstracijama i manifestacijama koje su usmerene na podrivanje ustavnog uređenja, nemaju pravo na naknadu štete po ovom osnovu. (3) Država ima pravo i obavezu da zahteva naknadu isplaćenog iznosa od lica koje je štetu prouzrokovalo. (4) To pravo zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja naknade štete.“ Član 181. „Organizator okupljanja većeg broja ljudi u zatvorenom ili na otvorenom prostoru odgovara za štetu nastalu smrću ili telesnom povredom koju neko pretrpi usled izvanrednih okolnosti koje u takvim prilikama mogu nastati, kao što je gibanje masa, opšti nered i slično.“ Tu ne može da se kaže šta je osnov odgovornosti. Zato je zakonodavac i rekao – posebni slučajevi odgovornosti. Upravo zato što kod tih okolnosti vi imate primesa sve tri vrste odgovornosti. Stadion – ne možete da je dan kada se okupi 100.000 ljudi da sluša Cecu, da je stadion opasna stvar. To jesu okolnosti koje stvaraju posebnu opasnost, ali ne možete vi da kažete da je stadion opasna stvar. Ako dođe do nekih izgreda i do neke štete, vi ne možete opet da kažete ko je kriv. Ne možete vi u onoj masi tražite onog ko je kriv. Nego uzmete, jednostavno, da je taj organizator priredbi odgovoran za štetu zato što je on uzeo jednu delatnost koja malo liči na delatnost sa povećanom opasnošću, ali ne možete ipak ni da kažete da je delatnost sa povećanom opasnošću, jer «normalan» koncert nije delatnost sa povećanom opasnošću. Znači, zapamtite da je zakonodavac ustanovio neke posebne osnove odgovornosti ili posebne slučajeve odgovornosti i imenujte nekoliko njih, i znajte da tu nemamo jedan «čist» osnov odgovornosti, nego imamo jedan kompleks nekoliko osnova istovremeno.
NAKNADA ŠTETE Kod naknade štete imamo osnovnu podelu na materijalnu i nematerijalnu štetu. Pojam štete je dat u članu ZOO 155, pa kaže: „Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).“ Znači, osnovna je podela na materijalnu i nematerijalnu štetu.. MATERIJALNA ŠTETA Kod materijalne štete imate dva vida štete: a) Obična šteta – to je šteta koja nastane na već postojećoj imovini. Oštetite mi ovu knjigu, ja imam 110
običnu štetu. b) Ali, ako je to neka unikatna knjiga iz koje sam ja mogla samo da studiram, ja ću imati izmaklu dobit zbog nemogućnosti da je za ubuduće koristim i da izvlačim korist iz toga. Ako se na pismenom ispitu dobije nešto u vezi izmakle dobiti, tu treba gledati šta bi da NIJE bilo štetnog događaja PO REDOVNOM TOKU STVARI oštećeni PRIHODOVAO da do štete nije došlo. - Šta bi prihodovao? Šta je to izmakla dobit? Npr. Taksi vozač ima stvarnu štetu na taksi vozilu, to je šteta oštećenja automobila. Ima i izmaklu dobit. Sve dotle dok se to vozilo ne popravi, on ne može da obavlja svoju delatnost koju bi po redovnom toku stvari obavljao i ne može da ostvaruje prihod koji bi po redovnom toku stvari imao. To da bi on po redovnom toku stvari ostvarivao tu svoju delatnost – to nema sumnje. Ali, kako bi ste utvrdili prihod? Utvrdili bi ste prema jednom prethodnom periodu u kome se on bavio istom delatnošću i gde bi ste mogli da vidite šta bi bio očekivani prihod od toga. Naravno, ne možete da mu date «čist» prihod, nego bi mu oduzeli amortizaciju vozila, troškove goriva...znači, sve one troškove koji prate korišćenje vozila. Znači, to je izgubljena korist, ili izgubljena dobit. ili Npr. Arhitekta ako je oštećen, pa ne može da crta, a on je slobodan arhitekta, vi gledate koje je on poslove imao ugovorene i koje bi ugovorio i koliku bi on zaradu ostvario DA NIJE BILO TOG ŠTETNOG DOGAĐAJA. Naravno, stvarna šteta i izmakla dobit se po pravilu kumuliraju, jer iz istog štetnog događaja mogu da nastanu i šteta na postojećim dobrima i da za ubuduće ne može da ostvaruje prihod. NEMATERIJALNA ŠTETA Takođe, u članu 155 ZOO-a Zakonodavac karakteriše nematerijalnu štetu kao: „nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha“. Sad, pazite dobro. Vi kada govorite, vi uvek govorite taj psihički bol kao samostalan vid štete. Ne. Ovde zakonodavac uzima psihički bol zato što on pokriva jedan «kompleks» ili nekoliko vidova te neimovinske štete. To se zovu duševni bolovi ili psihičke patnje izazvane smanjenjem životne sposobnosti. Pa, onda, duševne patnje izazvane naruženošću, pa duševne patnje zbog smrti bliskog srodnika. Znači, vi nemate samostalan vid štete – psihički bolovi ili fizičke patnje. Nemate ga kao samostalan. Nego, to je opšti naziv za neka trpljenja koja morate da konkretizujete. Npr. Psihičke patnje izazvane smrću bliskog srodnika, psihičke patnje zbog naruženosti. Psihičke patnje ili duševni bolovi zbog naruženosti. Psihičke patnje ili bolovi zbog smanjene životne sposobnosti. - Zašto vam ovo kažem? - Zato što jako grešite. Vi morate da znate...kao što ja moram da znam kad se obraćam vama, ili vi meni, jako je nepristojno ako vi pomešate ime ili prezime. Svako od nas ima identitet. Tako i vidovi štete imaju svoj identitet.
111
Vidovi štete imaju svoje „ime i prezime“. Svaki vid štete. I ne možete vi da ga prekrštavate kako vi hoćete. Zakonodavac je izričito rekao, kao što imate stvarnu štetu i izmaklu dobit, tako imate i nekoliko vidova neimovinske štete koji imaju «ime i prezime». Zato što je zakonodavac kod naknade neimovinske štete išao principom enumeracije. Tačno je rekao koji vidovi neimovinske štete stvaraju osnov za naknadu. Pobrojao ih je i van toga nema ništa. Ne možete vi da izmislite neku svoju psihičku patnju, zbog ne znam čega, zato što vas je neko «mrko» pogledao pa više ne možete da odete na ulicu. Ili zato što vas je automobil povredio, pa vi imate strah od automobila, pa tražite naknadu štete zbog psihičkih patnji zbog straha od automobila. Ili, advokati, oni ne znaju šta je to, pa izmišlju neke vidove neimovinske štete, i sada sud ne zna šta da radi. Nalaže mu da uredi – on ne zna da uredi. Naravno, novi ZPP je lepo rekao «advokata ne pravda neznanje, ako ne zna da napiše, odbacićemo mu tužbu, i neka se on sa klijentom pogađa, neka se legitimiše kako je to uradio». Znači, kod neimovinske štete morate napamet da naučite koji su vidovi. Zabeležite sebi, kod neimovinske štete vidovi su izričito određeni i pobrojani u čl.200 ZOO. Mimo njih nema drugih vidova za koje može da se dosudi naknada. Novčana naknada „(1) Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. (2) Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.“ Dakle, novčana naknada se dosuđuje kod sledećih vidova nematerijalne štete (numerus clausus): 1 2
3
Za fizičke bolove. Za duševne patnje zbog: - umanjenja životne aktivnosti; - naruženosti; - povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti; - smrti bliskog lica. Za strah
Tu takođe spadaju i duševni bolovi zbog naročito teškog invaliditeta bliskog srodnika, ali je to sadržano u članu 201 ZOO-a. U krivičnom zakonu ima još jedan vid naknade štete, a to je naknada štete zbog neopravdane osude.
112
Razlike između materijalne i nematerijalne štete Podela na materijalnu i nematerijalnu štetu je značajna zato što su potpuno drugačiji kriterijumi naknade, utvrđivanje naknade i svrha naknade materijalne i nematerijalne štete. Svrha naknade kod materijalne štete je da se ta šteta reparira. Da se da naknada koja će obezbediti da stranke dođu u imovno stanje u kome su bile pre nego što je šteta nastupila. To se po pravilu vrši po principu ekvivalentnosti - kolika je šteta tolika je naknada. Do dinara to može da se ustanovi, kolika je šteta, koliko se naknada dosuđuje. Evo, kod ovog mercedesa i ovog fiće, koliko veštak nađe da je šteta na vozilu – toliko će biti naknada. - Kako se ona dosuđuje, kako ide ta reparacija? - Reparacija ide prvo NATURALNO, a ako tako ne može onda - u novcu. Nekada će biti i naturalno i u novcu, kad ne može da se sve dovede u prvobitno stanje. Npr. kod gore pomenutog mercedesa npr. on je popravljen, to znači naturalna restitucija, sve je dovedeno u prvobitno stanje, i spolja izgleda da je tako. Međutim, iskusnom oku neće promaći da je automobil bio havarisan. Znači, nije se u potpunosti sve vratilo u prvobitno stanje, po principu ekvivalentnosti, nego je ostao jedan deo štete koji nije repariran. Taj deo štete koji nije repariran mi ćemo dati u novcu. Čuli ste vi šta je to – to je ona tzv. naknada zbog smanjene vrednosti vozila. To je ono što bi to vozilo na tržišti ostvarilo manju cenu zato što je havaraisano, nego da se prodaje nehavarisano. Znači, kroz naturalnu restituciju nije mogla da se pokrije ukupna šteta, davanjem još jednog novčanog iznosa u toj smanjenoj vrednosti vozila koja predstavlja razliku u ceni između vozila koje je bilo potpuno u redu i vozila koje je havarisano, na tržištu, dopunjuje se ta razlika koja predstavlja štetu. Tako gledano, relativno je lako presuditi naknadu imovinske štete. Pa čak je relativno lako i izgubljenu dobit utvrditi. Utvrdimo tačno kako su se kretali poslovi i prihodi i po redovnom toku stvari očekujemo da bi se tako produžilo i u periodu koji je pokriven nemogućnošću da se, recimo ostvari ta zarada. I možemo, možda uz neka mala odstupanja...ali je namera i princip da se dosudi ekvivalentno – kolika je šteta tolika je naknada. Za razliku od toga, naknada neimovinske štete uopšte nema svrhu obeštećenja. Mnoge sudije kažu obeštećenje kod neimovinske štete, pa koriste princip naturalne naknade. Nema toga. Prirodi te štete protivi se naknada te vrste. Ne možete vi čoveku koga je neko išamarao i osramotio da mu date ekvivalentnu naknadu i da ga dovedete u stanje u kojem je bio pre te uvrede. Ne možete. - Šta je svrha naknade? - Uopšte nije obeštećenje. Nije reparacija, nije restitucija. Nego JEDNA PRAVIČNA NAKNADA KOJOM ĆE SE OBEZBEDITI DA TAJ OŠTEĆENI SEBI PRIBAVI NEKO DOBRO i da tako umanji te patnje koje trpi.
113
Npr. Mlad čoveku koji je ostao bez noge u saobraćajnoj nesreći. Nema tih para koje će njemu da repariraju štetu. Nema toga. Niti je to princip. Daće mu se jedna pravična naknada po oceni, suda kojom će on moći sebi da priušti sebi neko dobro (da kupi muzički stub, da ode u inostranstvo...), da sebi pribavi nešto što će mu olakšati patnje. To je suština. I zato se ona i ne dosuđuje po principu ekvivalentnosti, nego se dosuđuje po jednom principu pravičnosti, po slobodnoj oceni suda, po pravičnom iznosu koji će tu svrhu da obezbedi. Za svaki vid štete će te odrediti poseban iznos, svaki iznos će te objasniti zbog čega ste ga dali toliki koliki je, i zašto smatrate da bi to bilo pravično...
Kad dospeva naknada štete? - Zašto nam je važno kad dospeva? - Važno nam je iz nekoliko razloga. 1) Dospelost naknade štete je vrlo važna zbog ocene zastarelosti. Jer od trenutka kada dospe zahtev za naknadu od tada počinje da teče rok zastarelosti. - Kada dospeva? - Zakon kaže: „obaveza naknade dospeva kada oštećeni sazna za štetu i učinioca“. - Nemojte da mislite, po automatizmu da je to momenat prouzrokovanja štete da je to taj sudar vozila. - Zašto nije? - Za neki vid štete, znači, momenat kad sazna za štetu i učinioca. To je momenat dospevanja naknade štete. - Zašto? - Gledajte, u ovom sudaru vozila, jeste možda on tada saznao ko ga je udario, ko je vlasnik tog vozila. - Ali, šta on ne zna? - Ne zna štetu. On zna da ima štetu, ali da bi on mogao da tuži, da bi vi rekli da je dospeo zahtev za naknadu, on mora da ima predstavu o visini štete. - Kad će on imati tu predstavu? - Pa onda kad ode kod majstora koji mu popravi auto i on zna da je za tu popravku platio taj i taj iznos. Za materijalnu štetu je to relativno jednostavno. Npr. ako izgubite sat ili pocepate odelo, vi možete da znate tada da ste ostali bez odela i da ste ga platii prošlog meseca 1.000 dinara i da vi potražujete tu 1.000 dinara. Ti vidovi štete su dospeli tog momenta kada vi imate saznanje o toj šteti koju trpite. Ali, nije jednostavno kada vi treba da odredite dospelost naknade neimovinske štete. Zato što svaki vid neimovinske štete dospeva u različito vreme. Npr. za fizički bol – kada vi tražite naknadu štete. neposredno posle povređivanja traje fizički bol, zbrinuta je ta rana i ta povreda u bolnici, i u jednom momentu, posle 5-6 dana taj bol je i uminuo. Tog momenta kada je prestao taj bol vi imate predstavu o tome koja je mera vašeg trpljenja. Prema meri trpljenja
114
određuje se kolika je visina zahteva, i prema tome imate mogućnost da se obratite sudu!!!! Npr. ako je u pitanju smanjena životna sposobnost. - Šta je to? - To je ona nemogućnost da obavljate sve životne aktivnosti koje ste obavljali po redovnom toku stvari. - Kad ona dospeva? - Dospeva kada se ukupno lečenje okonča i kada lekari kažu „mi smo učinili što smo mogli, to tvoje stanje je definitivno“. Tog momenta kada vama lekari to predoče ili steknete na bilo koji drugi način saznanje o tome da vi definitivno imate tu posledicu, kao trajnu posledicu, tog momenta vi ste vlasni da se okrenete i da tražite naknadu štete za taj vid. I zbog toga, kada dobijete u zadatku prigovor zastarelosti, on je jako opasan. Njega treba da stavite u odnos prema svakom vidu, pojedinačnom vidu štete da bi ste procenili...vi ćete dobiti u zadatku sve što će vam ukazati kada je koji vid prestao, kada ste vi stekli saznanje o obimu štete, ali ćete morati taj momenat da stavljate u odnos prema momentu utuženja i da vidite da li je tu rok od 3 godine prekoračen. Znači, za svaki dospeva u različito vreme, a naknada se određuje za, recimo, materijalnu štetu – prema momentu presuđenja a prema stanju stvari u momentu kada je šteta nastala. Što je potpuno logično, jer vi dajete cene stvari prema momentu presuđenja da bi ste mogli da pobijete štetu koja je nastala. Vidite, zakon izričito kaže da se kod materijalne štete dosuđuje potpuna naknada. To je tzv. princip integralne naknade. - Šta znači «potpuna naknada»? - Može da vam se učini da je to jedno nepotrebno insistiranje. Nije potpuna naknada samo to da vi za jednu stvar date njenu punu vrednost. Nije stvar u tome. Stvar je u tome što zakonodavac hoće da kaže da štetnik mora da plati i štetu koja je nastala i posle fakta njenog prouzrokovanja, ako se uzročno može vezati za štetu. To je ta integralna naknada. Znači, štetnik mora da plati i štetu koja je nastala posle fakta prouzrokovanja, ako je uzročno vezana za štetu. PRIMER: čovek je otišao u inostranstvo da tamo radi. I seoski mladići, pijani uzmu flašu i razbiju mu prozor. Kada se realno pogleda ta šteta nije velika. Kad bi se zadržali na toj šteti koju ona predstavlja u momentu prouzrokovanja, to bi bila zamena stakla. To bi bilo 1.000 dinara. Međutim, čovek je u inostranstvu, pada kiša, mesecima voda prolazi i probija čak i temelje kuće. Imali smo jednu kuću u Grockoj kojoj su i temelji «otišli» od toga. Mangupi su ušli, razbili prozore, cele zime je ulazila voda, temelj je uništen. On i su platili ogromnu naknadu štete, a sud se pozvao na propise o integralnoj naknadi. Znači, oni su bili obavezni da plate i onu posledičnu štetu koja je nastala posle fakta prouzrokovanja, a koja je uzročno vezana za njihovu radnju.
115
Druga situacija bi bila da je vlasnik bio tu, ali da nije hteo da popravi svoju kuću da bi od njih dobio štetu, on se ne bi ponašao kao dobar domaćin, jer dobar domaćin se trudi da tu štetu smanji, da dovede na nužnu meru. On ovde nije bio tu, nije mogao da reaguje, ta šteta je bila ogromna, i oni su iz činjenice da su primarno napravili štetu od 1.000 dinara, platili na kraju 100.000 dinara. ODREĐIVANJE NAKNADE ZA NEIMOVINSKU ŠTETU 1) Za određivanje naknade za fizičke bolove - uzima se u obzir intenzitet i trajanje bolova. Nikad se ti bolovi ne individualiziraju, u smislu da pita sudija «koliko te boli», jer ljudi različito reaguju na bol. Tu se ide na neke medicinske standarde, pa kaže lekar npr. da povreda te vrste po pravilu prouzrokuje bol jakog intenziteta npr. 70 sati, nakon toga 7 dana srednjeg intenziteta, pa nakon toga još 7 dana slabog intetnziteta. A to znači, normalan čovek, koji normalno reaguje na bol, takav bol doživljava kao posledicu te povrede, po pravilu, nezavisno od toga da li je neko osetio jači ili slabiji bol. To se ne individualizira. 2) Određivanje naknade za strah – Kod straha dosuđuje se naknada, opet, prema intenzitetu i trajanju straha. S tim što tu imate, praktično, dve vrste straha: a) imate taj PRIMARNI strah koji čovek oseti neposredno u trenutku povređivanja (npr. trenutak kada vam vozilo ide u susret, strah od te situacije koja je izvanredna); i b) SEKUNDARNI strah je onaj koji čovek oseti posle povređivanja, to je onaj strah «koja je to povreda, šta će iz toga proizaći, da li ću se izvući, ako se izvučem da li ću biti invalid...» U zbiru primarni i sekundarni strah daju taj jedinstveni fenomen straha, i prema tome se procenjuje da li će se dosuditi. U svoje vreme, kad smo mi sudili, samo strah koji je ostavljao trajnije posledice mogao je da da osnov za naknadu, međutim zakonodavac je od toga odustao i to ne traži. 3) Naknada za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti -dosuđuju se prema stepenu umanjenja, koji se po pravilu izražava u procentima, i ceni prema tome koje aktivnosti, koje su bile uobičajene aktivnosti, trajno neće moći da se obavljaju, odn. koje će se otežano obavljati. Taj vid štete se INDIVIDUALIZIRA!!! Pazite, ni strah se ne individualizira ako ga nismo napisali, ni naknada za strah se ne individualizira, ne utvrđujete ko je kakav strah nosio. Ovaj vid štete se individualizira tako što se primerava životnom dobu, primerava se polu, i onim uobičajenim aktivnostima kojima se neko bavio. PRIMER: kada lekar-veštak kaže da je smanjena životna sposobnost 33% zbog gubitka jednog oka. On vam je dao procente, i on sad ne treba da vam kaže šta sve izaziva gubitak oka. Potpuno je jasno... Tada oštećeni neće moći da vozi kola, da preduzima neke radnje koje zahtevaju precizno rukovanje, Ali nije to sve. Neće da dobije sa tih 33% istu naknadu mladić od 18 godina i starac od 75
116
godina. Naravno da neće. Zašto? Zato što je po redovnom toku stvari njegova životna aktivnost smanjena. On neće više biti u poziciji da vozi, ili da potrči, ili da ide na utakmicu...imaće ostatak života sa reduciranim životnim aktivnostima, po prirodi stvari. Ako je to momak od 18 godina, predstoji mu još 60 godina sa tim smanjenim životnim sposobnostima, i on je prekinut u životnim aktivnostima onda kada su one bile najizraženije. Postoji neka intencija da se kod procenata npr 015% da se dosudi 10.000, din, od 15%-30% da se dosudi 30.000 dinara.... ali to je potpuni nonsens jer taj procenat ništa ne znači, ukoliko je u pitanju star čovek i mladić. Ništa ne znači. Jer to potpuno remeti celu situaciju. Znači to je smanjena životna aktivnost i tu gledate naročito kod onih koji su imali jedan poseban odnos prema životu , npr. imali ste maldića koji je bio pun života, pa je išao na skijanje, pa je išao na plivanje... vi će te mu dati tako velik iznos koji će morati i moći na neki način da smanji trpljenje. S tim što se vi nikad nećete prilikom utvrđivanja naknade upuštati u to kako će naknadu da upotrebi!!! To je pitanje njegovih potreba i sklonosti. 4) Naknada za duševni bol zbog smrti bliskog lica - se dosuđuje za duševne bolove izazvane smrću bliskog lica. Zakonodavac određuje krug lica koja mogu da traže tu vrstu naknade, i dosta je restriktivan u tom pogledu. Ta lica su bračni drug, deca, roditelji i o braći i sestrama pod uslovom da je postojala zajednica života. Taj duševni bol se ne individualizira odn. ne utvrđuje se koliko je patnje bilo zbog smrti bliskog srodnika ali se nekada, u nekim ekstremnim slučajevima, daju ekstremno visoke naknade. To je u slučaju kada samohrana majka ostane bez sina, a nema više dece, nema potporu u starosti, dosuđuje se jako veliki iznos. 5) Naknada za duševni bol zbog naročito teškog invaliditeta bliskog srodnika. - I tu je ograničen krug lica. Ali. To je sopstveno trpljenje. Pazite, to lice koje ima taj težak invaliditet, to lice već dobija naknadu po sopstvenom osnovu za svoja trpljenja, zbog smanjene životne sposobnosti. Ovo je trpljenje majke ili oca koji treba da gledaju tog svog sina sa tim teškim invaliditetom, i da zbog toga trpi, jer ne može, prosto, da podnese taj bol. Tu se radi o naročito teškom invaliditetu (paraplegija, gubitak ekstremiteta). To je taj invaliditet koji izaziva u bliskom srodniku, koji to gleda svakoga dana, sopstvene psihičke patnje. Zakonodavac je u st.2 čl.200, dao jednu interpretativnu ili upućujuću normu, u kojoj je rekao o čemu sud treba da vodi računa prilikom određivanja visine naknade. Pa je rekao „da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.“ To znači da to ne treba da pogoduje oštećenom u smislu njegovog bogaćenja, nego samo treba da bude pravična u smislu ili obeštećenja (kod imovinske štete) ili pravične satisfakcije (kod neimovinske štete).
117
- Šta to znači? - To znači, ako je neka beznačajna šteta, npr. imamo čoveka koji se prilikom rada povredi i ostane mu mali prst u nekom stanju poluukočenosti. Ima tu sigurno i estetskog defekta ima sigurno i smanjene životne sposobnosti, ali to nije šteta koja uopšte zahteva dosuđivanje naknade. - Zato što je ona toliko mala i beznačajna, ne stvara...znate šta je suština? - Suština je da se stavite u poziciju normalnog čoveka, i da kažete «da li stvarno neki događaj remeti psihičko stanje, da li neko lice zbog nečega trpi duševne bolove i da li se neka povreda odražava na njegovu aktivnost». To je suština!!! Znači to je zakonodavac hteo da kaže: «nemoj da pogoduješ nekim težnjama koje nisu spojive sa tom društvenom svrhom zbog koje se ta naknada dosuđuje». Naknada nematerijalne štete nikada ne prelazi na naslednike, niti može da se pravnim poslovima među živima prenese. OSIM kada je dosuđena pravnosnažnom presudom ili priznata pismenim sporazumom. - Zašto je to tako? - Ako je svrha da se uspostavi ta narušena psihička ravnoteža, znači samo u 2 slučaja može da se prenese ta naknada. Kada je pravosnažnom presudom utvrđena naknada ili kada je pismenim sporazumom priznata. - Šta znači pismeni sporazum? - Nekim poravnanjem, nekim sporazumom između oštećenog i štetnika prizna se ta naknada. Ako je priznata ona je ušla u imovinu. Ako je ušla u imovinu, onda mogu sa njom da raspolažem. I inter vivos i mortis causa. Takođe je ušlo u imovinu i pravosnažno presudom. To je postalo jedno pravosnažno potraživanje. Svrha je kod naknade nematerijalne štete da se što pre dosudi ta naknada služi da se dok te patnje još traju, da se uspostavi što pre ta psihička ravnoteža, jer šta će nekom ta naknada od npr. 50 000 dinara koju će da dobije posle deset godina. No, srećom tu je Strazbur pa ćemo moći da tužimo državu jer član 6 Evropske povelje o ljudskim pravima predviđa pravo na pravično suđenje pred domaćim sudom u razumnom roku. ------------------------------------------------------------------------------------------------------------
VRSTE IMOVINSKE ŠTETE Imovinska šteta kao posledica smrti Kao posledica smrti šteta koja nastane je: Izgubljeno izdržavanje bliskih srodnika. Zakon kaže da ta naknada pripada licima koja je poginuli izdržavao ili koje bi po redovnom toku stvari izdržavao. Ova naknada ima obeštećujući, a ne alimentacioni karakter. Npr. kada se razvode muž i žena, ona dobija neki minimum za svoju egzistenciju. A šta je ovde? Ovde se nadopunjuje ono što je on davao ili što bi davao za života. To znači, ako dete ostane bez oca ono neće dobiti kao kad se njegovi roditelji razvode pa da dobije neki minimum za egzistenciju, on će dobijati
118
sve ono što mu je otac pružao (išao je u muzičku školu, na odbojku, na skijanje...). To je materijalna šteta koja ima taj obeštećujući karakter. Treba da mu se dosudi ono što je njemu otac za života davao. To može da se realizuje i onda kada, recimo, izdržavanje koje neko nije ostvarivao,npr. Majka nije tražila od svog sina jer je htela da ga poštedi, ali kad je on poginuo ona to traži naknadu za izgubljeno izdržavanje, jer ona to pravo ima. To znači, to je obeštećujuće, a ne alimentaciono, ne ide na nivo minimuma, nego ide na nivo stvarnih davanja koja bi poginuli davao da je živ. Daje u vidu rente, dospeva po pravilu mesečno i traje sve dotle dok bi se to izdržavanje i inače davalo. To znači, za decu do 26 godina ako su na redovnom školovanju, za ženu dok se ne preuda ili dok ne začne neku vanbračnu zajednicu ili dok se ne zaposli pa stekne svoje sopstvene prihode... Za slučaj smrti imamo i imovinsku štetu koja se tiče troškova sahrane, nadgrobnog spomenika i tada se daje naknade koje su uobičajene, prosečne u mestu gde se sahrana obavlja. To su troškovi transporta, troškovi opreme...
Imovinska šteta koja nastane zbog telesne povrede ili oštećenja zdravlja Telesna povreda ili oštećene zdravlja je takođe osnov za dosuđivanje naknade materijalne štete. Dosuđuje se u rentnom obliku, mesečno, a to je u stvari smanjena radna sposobnost. To je taj vid štete – smanjene radne sposobnosti. Znači, oštećenjem zdravlja dolazi do materijalne štete u vidu tzv. smanjene radne sposobnosti zbog toga što oštećeni više ne može da obavlja poslove svog rada ili zanimanja, ili može otežano da ih obavlja. - Šta sad to znači? - To je pitanje koje morate dobro da razumete, kako se ispoljava ta šteta. 1) Prva situacija je da najčešće radnik sa preostalom radnom sposobnošću više uopšte ne može na tom radnom mestu da radi. I zbog toga će biti prebačen na neko drugo radno mesto koje je manje plaćeno. Ta naknada štete se dosuđuje u visini razlike između plate ovog jednog (gde je radio kao poptuno zdrav) i drugog radnog mesta (gde mora da radi jer mu je smanjena radna sposobnost). To je jasno potpuno. Negativna razlika između plate jednog i drugog radnog mesta je šteta koju on trpi. - Kad dospeva ova naknada? - To je momenat kada se ta materijalna šteta odrazi na njegove prihode. To znači, onog momenta kada on to jedno radno mesto posle povrede zameni drugim radnim mestom, pa mu se to odrazi na visinu prihoda. - Zašto se odrazi? Zašto vam to kažem? - Imali smo slučajeve u praksi da je sindikat bio solidaran pa je ovakvom radniku svakog meseca nadomešćivao tu razliku. On se stalno obaraćao sudu da mu dosudi tu naknadu, sud ga je stalno odbijao sa 119
obrazloženjem «nije ti dospeo zahtev za naknadu štete jer u tvojim prihodima još nema štete. Ti je još nemaš!!! Ti ćeš imati štetu kad ta solidarnost izostane, kad ti tvoji drugovi, radnici više ne pokrivaju tom razlikom». Znači, za vas je relevantno da znate da dospeva pravo na tu naknadu onog momenta kad on tu štetu trpi, kada se to odrazi na njegova primanja. 2) Druga mogućnost je da on ostane na istom radnom mestu. Može da ostane na istom radnom mestu ako se, recimo, radi norma-čas, to znači ne može da ostvari onaj rezultat koji je ostvarivao sa punom radnom sposobnošću, ili skraćeno radno vreme, ili zato što ne može norma-čas da pokrije, i zato prima manje lični dohodak, prima manje platu nego što primaju drugi radnici. 3) I, najzad, može da mu se desi da više uopšte ne može da ostane u radnom procesu, nego mora da ide u invalidsku penziju. - Kad će to dospeti? - Onog momenta kad počne da prima invalidsku penziju - u razlici između plate i invalidske penzije. - Dokle će to trajati? - Kad ispuni uslove za starosnu, on ne gubi to pravo jer će mu i starosna biti manja, ali će tad biti razlika između starosne koju bi imao po redovnom toku stvari i starosne koju sada prima (koja je niža jer u nju ide iz invalidske penzije). - Šta je ovde posebno važno? - Ovde je posebno važno utvrditi uzročnu vezu (što je najteže u sudovanju). Da vi tačno znate da je posledica povrede uticala na njegovo smanjenje prihoda. Da to nisu neke druge okolnosti koje su uticale. Nego, baš da je to posledica povrede. - I, šta je još tu jako teško tu utvrditi? - Tu visinu. Mi moramo uvek da imamo tri uporedna radnika. I mi imamo tri uporedna radnika koja pratimo, recimo 3 godine pre povređivanja, da vidimo s kim se on poredi. Ti uporedni radnici treba da imaju njegove kvalifikacije, njegove radne sposobnosti, njegov učinak i njegovo radno mesto. Zato se i zovu «uporedni radnici». Pratimo njih trojicu i oni će nam biti parametar za ubuduće. Stavljamo u odnos njihova primanja prema njegovim primanjima, i tako korigujemo tu razliku koja je negativna razlika između tih primanja. Pazite, vi stalno kažete da se to povećava u zavisnosti od troškova života. Nemaju veze «troškovi života». To nije pitanje troškova života. To je pitanje prihoda koje on ne može da ostvari. To je smanjena radna sposobnost. Ne može da ostvari prihode. Ta promena troškova života nije relevantna, nego je relevantna samo promena zarade. U određenim situacijama, kada se dosuđuje ova naknada u obliku rente, a vidite, ona može da bude izmenjena, jer ako vi ustanovljate rentu, vi je ustanovljavate prema visini tog gubitka u momentu kada se presuđuje.
120
Nemamo drugi momenat. I kažete «za buduće». I sad, to za buduće, ne možete vi da predvidite u momentu presuđenja kad će to da prestane. Onaj ko je obveznik naknade, on dobro prati to i u jednom momentu kaže «stani, ovo dete ima već 30 godina, dokle će mo mi za njega da plaćamo?» Može da ga «preseče», ali tužbom, pošto su to te preobražajne tužbe. Mora da reaguje tužbom za prestanak rente. Obveznik rente reaguje tužbom za prestanak rente. Kaže «nastupile su nove okolnosti – žena se ponovo udala, ili dete napunilo 26 godina – prestalo redovno školovanje i završilo fakultet. Kao što obveznik naknade može da traži prestanak, tako može svaki korisnik te naknade da traži povećanje naknade i to tužbom za povećanje!!! Ima situacija kada oštećeni ima interesa da traži da se ta renta kapitalizira. Npr. kaže «meni uopšte nije u interesu da mi se daje podeljeno 15.000 mesečno, meni je u interesu da mi se to kapitalizira.» Sud, znači, može tu rentu u opravdanim slučajevima i da napravi jedan kapitalizirani iznos. Kapitalizirani iznos je neki aktualski račun, koji pravi veštak koji utvrđuje prvo koliko godina se očekuje da traje ta obaveza i tako utvrđuje iznos koji se smanjuje za iznose nedospelih kamata i dosuđuje se jedan ukupan iznos. Da vidite kad mi to radimo. PRIMER: kada je, recimo, mladić ostao bez ruke, a on je bio mladi arhitekta, i on kaže «šta će meni da vi meni svakog meseca plaćate razliku u primanjima. Ja hoću da se prekvalifikujem i da završim neki fakultet i da se bavim nekim pozivom koji meni ne zahteva rad desne ruke, jer ne želim da čitavog života radim sa tom smanjenom radnom sposobnošću». Sud mu daje po tom aktuarskom računu kapitaliziranu rentu, on nju koristi da bi mogao da završi drugi fakultet i da se prekvalifikuje i da obezbedi punu radnu sposobnost na nekom radnom mestu koje ne zahteva upotrebu desne ruke koju on nema. završio drugi fakultet i nakon toga radio sa punom radnom sposobnošću. Ali, pazite dobro, taj kapitalizirani iznos više ne može da se menja. Nikad ne može da se menja jer je u njemu ugrađen ceo taj period koji mu predstoji. Ova šteta dok ne nastupi ona ne može ni da zastari!!! Vi ovde saznajete za štetu kad ona nastane, ako je uzročno vezana, ona nije dospela, ona nije nastala. Ona treba da dospe da bi bila zastarela. To znači, treba da steknete pravo, pa da ga ne koristite da bi ste ga izgubili. A vi ga još niste ni dobili. Inače, i ta šteta, za smanjenu radnu sposobnost, ako je dospela, zastareva za 3 godine.
----- THE END ----121
