V. SEKSPIR VELIKE TRAGEDIJE HAMLET IZVOR: praizvor je jedna sirova povest iz varvarskih vremena Danska istorija Saksa Gramatika (1150-1200.) Fabula je veoma slicna Sekspirovom Hamletu, sadrzi skoro sve znacajne likove, i neke vazne delove zapleta. Zatim jedna anonimna engleska drama koja nije sacuvana, a teoreticari je nazivaju PraHamlet, i misli se da je nastala 1594. U njoj se pojavljuje duh, sto je novina u odnosu na Saksa. Govori u drami su bili u Senekinom stilu, pa se misli da je autor Tomas Kid, koji je bio najbolji senekista u elizabetinsko vreme, ali i zbog slicnosti Spanske tragedije i Hamleta. U Sekspirovoj verziji novo je Ofelijino ludilo, smrt i sahrana, poseta putujucih glumaca, “pozoriste u pozoristu” tj. “misolovka”, kao i likovi Laerta, Fortinbrasa i grobara. Hamlet je nastao izmedju kraja 1599. i pocetkom 1601. godine. To je prva od cetiri “velike Tragedije”, i pripada periodu pune S. stvaralacke zrelosti. TRAGEDIJA OSVETE: Motiv osvete se prvi put javlja u tragediji Gorbodak 1561. godine, ali je motiv osvete ispod politickog sloja drame. Sa motivom u sredistu radnje pojavljuje se 1585. u Spanskoj tragediji koji je pod snaznim uticajem Seneke, utemeljio tragediju osvete. Glavni elementi tragedije osvete su: Neki zlikovac izvrsi zlocin. Glavni junak pokusava da osveti zlocin. Ti pokusaji ostaju dugo bez uspeha, ali se interesovanje gledalaca odrzava prikazivanjem drugih dogadjaja koji su posredno ili neposredno povezani sa tim pokusajem. Osvetnik krivi samog sebe sto ne uspeva da kazni zlocinca. On zapada u stanje stvarnog ili prividnog ludila. Javlja se duh koji ga podstice na osvetu. Njegova pasivnost (junakova) je delimicno proizvod velikih poteskoca na koje nailazi oko namere. Osim toga, on zeli da se apsolutno uveri u krivicu zlocinca. Ovaj je lukav a i nalazi se na visokom polozaju, sto dalje otezava izvrsenje osvete. Cak i do konacnog raspleta ne dolazi na inicijativu osvetnika, vec mu zlocinac najzad pruza priliku koju je do tada cekao. Na kraju osvetnik gine ili vrsi samoubistvo, a zajedno sa njim umiru i skoro svi vazniji likovi u drami. Nije tesko zakljuciti koliko Tit Andronik, i Hamlet odgovaraju ovom obrazcu. Pogotovo je izvanredno S. prikazao dobijanje “dokaza” o zlocinu. Poludokaz mu daje duh, a konacnu potvrdu pribavlja u igri “misolovke”, koja je pravi komad u komadu, sa zanimljivim uvodom, zgusnutom dramatikom i eksplozivnim krajem. `Tragedija osvete` i njen obrazac je u stvari odgovor na pitanje: zbog cega Hamlet toliko odugovlaci sa osvetom, i razlog njegove neodlucnosti. To je novina koju S. resava. On je psihicku konstituciju osvetnika prilagodio obrascu tragedije osvete. Klaj istice da je Hamletovo odugovlacenje proizvod jos necega. Naime, ako bi ubio Klaudija zbog oca, time bi svojoj osveti dao licni pecat, tj. Hamlet tu vidi i sebicnost i korist: postao bi on sam kralj. Znaci licna korist, koja mu se gadi ka `jos jedan zlocin u nizu`. On trazi opstiji razlog. Medjutim, posle Hamletovog putovanja, on se vraca `izmenjen`. Razlog: Klaudije je Hamleta poslao sa dva H. prijatelja kojima je dao pismo da se preda kada stignu u Englesku. U pismu Klaudije trazi Hamletovo pogubljenje. Tada postaje svestan tog “cira na nesem telu”, i da ga on sam mora odstraniti, jer zlocinac nastavlja sa svojim zlocinom. Nije se promenio posle molitve. Odbrana svog zivota od strane vec potvrdjenog zlocinca nije vise zlocin. 1
U tradiciji trag. osvete to prolongiranje je postizano spoljasnjim sredstvima, dok S. to uspeva unutrasnjom dinamikom. Hamlet ne preduzima nista, ali neprekidno rasciscava sa samim sobom. Gledalac zna da ako Hamlet ubije on menja svoju licnost, jer se sve najbolje nj osobine protive tome:inteligencija, obzirnost, smisao za pravicnost, izuzetna osecajnost... Kada se problem posmatra na jednom planu vrednosti, namece se jedno resenje; odmah zatim nad to resenje nadnosi se drugi sistem vrednosti, koji prvobitno resenje ponistava i namece drugo, suprotno od prvog. Vizuelno, to suceljavanje ideala i normi ponasanja, je naglaseno na pocetku drame, u susretu sa Duhom, prikaze u oklopu iz herojske srednjovekovne proslosti, i Hamleta, studenta zadojenog novim humanistickim idejama. Tu je borba u Hamletu izmedju sinovljeve duznosti da postupi onako kako tradicija nalaze, i sukob licnih obzira. Drugi primer sukoba u samom Hamletovom bicu: scena u kojoj Hamlet zatice Klaudija da se moli, u ciju je krivicu najzad uveren, i razmislja da li da ga ubije. Po drevnoj tradiciji ubistvo krivca je najpotpunija osveta, i namece se kao duznost i obaveza casti. Znaci: mora ubiti. Sa druge strane, namecu se druge vrednostihriscanske: ono sto izgleda kao najteza kazna moze se pokazati kao najveca nagrada. Ubica se moli, kleci, za oprostaj od Boga. Znaci: ne moze ubiti. Osveta se odlaze, ali smo prisustvovali sudaru dva sistema vrednosti, u samom Hamletovom duhu. I cuveno “biti ili ne biti”, da li da Hamlet izvrsi samoubistvo nosi sudar razlicitih vrednosti. Po klasicnoj tradiciji, samoubistvo je casni izlazak iz bezizlazne situacije. Po hriscanskom ucenju, to je najtezi moguci greh. Novost koju je S. ugradio u svoj obrazac tragedije osvete, je i Hamletova usamljenost. Jedini on na dvoru je u crnini, svi bljeste u svojim nosnjama, on je sam na dvoru punom ljudi. Hamletove veze sa ljudima sa dvora su ili povrsne ili se kidaju u ranim fazama drame. U drugim tragedijama osvete nije tako: postoji saveznici osvetnikovi. Hamlet je sam. Ova usamljenost je posledica S. koncepcije: osveta mora biti licni zadatak, inace ne bi bilo licne nedoumice! Zato se i drama zavrsava sa Hamletovim zavrsetkom. Borba je okoncana zato sto je jednostavno obustavljena i sto se Hamletova aktivna svest povukla. UMETNIČKA SREDSTVA U KARAKTERIZACIJI LIKOVA: likovi su toliko raznovrsni i upecatljivi. Pored velikasa sa dvora, tu su i studenti, mornari, glumci, dvorani, grobari, vojnici... Svaki od njih ima neku individualnu crtu, koja je skladna sa ulogom tog lika u zapletu i sa drustvenim polozajem koji zauzima. Sredstva za slikanje karaktera su veoma raznovrsna. 1)opisna karakterizacija-u naraciji, pr. Hamletov govor i opis Horacijeve postojanosti, i stoicizmu. Ofelijin opis Poloniju (ocu) Hamleta, navodno poremecenog. Ali i Ofelijine reci koje opisuju Hamletovo dusevno stanje vidjeno kroz prizmu njenog dusevnog stanja-dvostruka karakterizacija. 2) stilska karakterizacijaodnosno variranje nacina izrazavanja prema liku. 3) monolog-kao poseban vid verbalnog samoodredjivanja. Postignuta dubina lika. 4) strukturalna karakterizacija- isticanje karakternih osobina pomocu analogija ili kontrasta s drugim likovima. 5) Naravno, u izgradnji jednog lika Sekspir koristi kombinacijom raznih postupaka. 6) neverbalna sredstva karakterizacije- hod, boja glasa, mimika, gestikuliranje, kostimi. jezik i stil: smatra se da je u ovu dramu uvrstio preko 600 reci koje do tada nije koristio. Stil Hamleta se neprekidno menja, i moze biti svakodnevan i neusiljen kao u razgovoru Hamleta sa strazarima; svesno poetican; divlje zestok-scena u kraljicinoj odaji; efektno retorican-govor Prvog glumca; prisan i neposredan-kao u monolozima... Postoje i zaokruzeni poeticni odeljci-kao sto je opis Ofelijine smrti. Vazna odlika stila je usaglasenost s neposrednim dramskim kontekstom: 2
prikaz Ofelijine smrti je lirski, stihovana Hamletova poslanica Ofeliji je u konvencionalnoj frazeologiji ljubavne lirike... Hamlet se razlikuje od ostalih Sekspirovih drama upotrebom proze. Nekad je to kod S. klasni pokazatelj. U prozi govore licnosti poremecenog uma (“jadni Toma”, Luda, povremeno Hamlet...), proza se koristi u pismima... Smatraju teoreticari da Hamlet prozu upotrebljava kada je na oprezu (u razgovorima sa Rozenkrancom, Polonijem, Gildensternom), ali primeceno je da u prozi govori i kad je opusten i smiren. I prozni izraz se menja, slicno stihovima, zavisno od konteksta. Moze biti jednostavan i prirodan, a moze biti dvosmislen i skrivati vestu retorsku armaturu. Jezik ove drame obiluje poredjenjima i metaforama. LIK HAMLETA: to je slozen do protivrecnosti i sustinski nedokuciv lik. U drami ima aluzija na Hamleta pre ubistva nj oca. I to je vedar mladic, koga svi cene i vole. I sam Fortinbras na kraju odaje cast Hamletovoj velicini. Taj `glas` o Hamletu pre, utice na Hamleta kakvog ga vidimo `sad`: usamljena figura, u crnini, melanholik, filozof... Najcesce potvrdjene crte su: sklonost ka razmisljanju, osecajnost, odvratnost prema zenama kao posledica ponasanjem njegove majke i Ofelije, duhovitost, inteligencije, sposobnost za iskreno divljenje drugima, sklonost za samoispitivanje i samooptuzivanje i visoko razvijena moralna svest. On menja “masku” ponasanja zavisno sa kim razgovara (upravo zato sto svi u drami nose “maske”: ubica-stric se smeje, ponasa se kao da se nista nije dogodilo; Ofelija glumi kada otac to od nje zahteva; dva Hamletova `prijatelja` pokazuju se kao ne-prijatelji i oni koji mu, u stvari zajedno sa Klaudijem rade o glavi... To je jedno veliko pozoriste u drami, gde svi glume, i svi govore `sareno`, ne svoje misli vec ono sto drugi zeleda cuju. Zanimljivo: upravo glumcima u pozorisnoj trupi koja ce izvesti tzv “misolovku”, Hamlet daje upute da govore sto jednostavnije, prirodnije, i jasnije; tj. potpuno drugacije od Glume i govora ljudi oko Hamleta). Srdacan s Horacijom, prenerazen slusa Duha, podsmeva se Poloniju; kada razmislja na groblju... i stalno uporedjuje svoje ponasanje sa tudjim. LAERT I KLAUDIJE: Laert za osvetu oca ne okleva, vec dize bunu. Gotov je da svrgne kralje i sam sedne na presto, ne obaziruci se da se zavetovao kralju, bozjem izaslaniku na vernost, niti brine da ga moze stici vecno prokletstvo, (o cemu, ipak, misli Hamlet): u pakao podanstvo! Zakletve najcrnjem vragu! Savest i vrlina, u ad najdublji. Prkosim prokletstvu. Vise mi nije ni do cega stalo. Ja prezirev i ovaj i onaj svet, nek bude sto god hoce. Ja za oca osvetu trazim potpunu... Hamlet postuje podanistvo, zakletvu, ne odbacuje savest i vrlinu, prezire ovaj svet vise od Laerta, ali ne moze da prezire i onaj. Niti da trazi osvetu po bilo koju cenu. Moze se reci da je u tom pogledu Laert `napredniji`. Ni Laert nije sasvim bez svesti, ali njegov strah i savest slabiji su u poredjenju sa njegovom oholoscu, castoljubivoscu, i osvetoljubivoscu. Znaci i ovde imamo dve analogne scene. Scenu Hamletove osvete, i scenu Laertove osvete. I Laert i Klaudije su vise od Hamleta oslobodjeni srednjovekovnog straha od pakla. To je vec renesansno razmisljanje u stilu Rićarda, razmisljanje o koristi licnoj koju je pokazao Makijaveli. Sasvim okrenut (Klaudije) zemaljskom zivotu-ne preza od zlocina. Dok Kl. trazi smrt Hamletovu da bi sebe osigurao, Laert zbog licne osvete, Hamlet se muci dok ne nadje opstiji razlog, iz potrebe “zajednickog tela”, a ne iz licne. Hamlet je sposoban da vlada telom kojem je on glava. Ipak, 3
Hamlet ima slicnosti sa Klaudijem. Njegova borba sa samim sobom jeste borba sa Klaudijem u sebi, castoljubljem, osvetoljubivoscu i oholoscu.
4
