MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO - SKRIPTA 1. IZVORI I HIJERARHIJA IZVORA MPP-a - ispitno pitanje - Sa aspekta MPP-a u prvom redu su od značaja međunarodni ugovori koji postaju deo unutrašnjeg pravnog poretka posle njihove ratifikacije i objavljivanja u skladu sa ustavom. Naš ZMPP predstavlja opšti zakon čije će se odredbe derogirati drugim zakonom ili međunarodnim ugovorom ukoliko regulišu isto pitanje (princip: lex specialis derogat legi generali). - Ukoliko isto pitanje regulišu dva međunarodna ugovora, odgovor zavisi od toga da li su ugovori višestrani ili dvostrani. U slučaju sukoba dvostranog i višestranog ugovora prevagu dobija dvostrani, pošto se u odnosu na višestrani pojavljuje kao specijalni zakon; a ako su u sukobu ugovori istog ranga primenjuje se pravilo lex posterior derogati legi prior. U vezi sa određivanjem hijerarhije između samih međunarodnih ugovora doktrina predlaže i princip maksimalne efikasnosti ili princip najpovoljnijeg prava. - Ako rešenje jednog međunarodno-privatnog problema ne možemo da nađemo u bilateralnoj konvenciji, treba ispitati multilateralnu konvenciju, pa tek onda norme unutrašnjeg zakona i to najpre specijalnog pa tek onda norme ZMPP-a. - Eventualne pravne praznine koje se pojavljuju prilikom primene ZMPP prevazilaze se tako što organ koji primenjuje pravo ima za zadatak da pronađe rešenje shodnom primenom: 1) odredaba i načela ZMPP; 2) načela pravnog poretka SCG; 3) načela međunarodnog privatnog prava. Navedeni izvori mogu se primenjivati i alternativno i kumulativno u popunjavanju pravnih praznina. 2. KOLIZIONE NORME - ispitno pitanje - Kolizione norme vrše izbor merodavnog prava, predstavljaju posredan, tj. indirektan način regulisanja odnosa, sastoje se od dva elementa: 1) pravne kategorije i 2) tačke vezivanja. Ako koliziona norma glasi: Za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkog lica merodavno je pravo države čiji je ono državljanin - pravna kategorija je pravna i poslovna sposobnost fizičkog lica, dok je tačka vezivanja državljanstvo. Struktura kolizione norme u osnovi odgovara strukturi pravne norme, ali se zbog indirektnog načina regulisanja odnosa njeni elementi pojavljuju u specifičnom obliku. Opisu činjeničnog stanja odgovara pravna kategorija, a posledici tačka vezivanja. - Pravna kategorija može da bude jedan pravni institut, jedan tip pravnog odnosa ili jedno pravno pitanje u vezi sa nekim pravnim odnosom ili institutom. Kao pravna kategorija kolizione norme može da bude izdvojen ceo pravni institut (svojina, ugovor) ili čak grana prava (porodičnopravni odnosi), a mogu da se koriste i znatno uže kategorije. Postoje posebne kolizione norme za kupoprodajne ugovore i druge pojedine ugovore. - Tačka vezivanja je onaj elemenat kroz koji se neposredno ostvaruje dejstvo kolizione norme: u njoj se tačkom vezivanja izdvaja jedan od mogućih oblika vezivanja da bi postao opredeljujući. Tačka vezivanja neposredno određuje pravo koje države treba primeniti kao merodavno, ali sama koliziona norma samo posredno reguliše konkretan slučaj. Opredeljivanjem za određenu tačku vezivanja omogućava se da konkretan slučaj bude rešen po materijalnom pravu određene države i da na taj način nastupi konkretna pravna posledica. Tipične tačke vezivanja za :
1
I Porodične odnose su : 1) lex nationalis-zakon državljanstva; 2) lex domicili- zakon domicila; II Stvarnopravne odnose: lex rei site - mesto nalaženja stvari. III Ugovorne odnose: 1) lex loci contractus - zakon mesta zaključenja ugovora; 2) lex loci solutionis - zakon mesta izvršenja; 3) lex loci venditoris - zakon mesta prodavca; 4) princip najtešnje povezanosti. IV Građanskopravne delikte: lex loci delicti commissi - zakon mesta izvršenja delikta. V Forme pravnih poslova: locus regit actum - mesto vlada činom VI Različite situacije koristi se: lex fori - zakon suda (organa koji postupa u određenom slučaju). Prema tome kakva ovlašćenja daje organu koji primenjuje kolizionu normu tačke vezivanja se dele na : 1) Neposredno vezujuće - kod kojih je zakonodavac sam izvršio vrednovanje mogućih oblika povezanosti jedne pravne kategorije sa raznim suverenitetima i izabrao jednu vezu koja će nas neposredno povezati sa merodavnim pravom; 2) Okvirne - kod kojih je ovo vrednovanje bitnim delom prepušteno sudiji (npr. princip najtešnje povezanosti); 3) Proste - su tačke vezivanja koje vode do jednog merodavnog prava; 4) Kompleksne - su one tačke vezivanja koje vode do više merodavnih prava, one mogu da budu postavljene alternativno (npr. u pogledu forme ugovora merodavno je bilo pravo mesta zaključenja bilo pravo koje je merodavno za sadržaj ugovora) cilj im je priznanje punovažnosti pravnog posla, održavanje na snazi pravnog odnosa, supsidijarno postavljene tačke su (npr. za poslovnu sposobnost fizičkog lica merodavno je pravo državljanstva, a slučaju da lice nema državljanstvo pravo njegovog domicila); 5) Stalne - su tačke vezivanja koje su vremenski i prostorno fiksirane (npr. lex rei sitae-kod nepokretnosti); 6) Promenljive - su one koje nisu vremenski i prostorno fiksirane (npr. lex rei sitae-kod pokretnosti) ako su različita mesta nalaženja stvari u različitim državama nastaje tzv.mobilni sukob zakona. - Vrste kolizionih normi: 1) Jednostrane - su one kolizione norme koje u svakom slučaju dovode do primene jednog istog i to domaćeg prava, npr. za stvarna prava na nepokretnostima primeniće se pravo SCG; 2) Višestrane kolizione norme - su bolji i celishodniji instrument za određivanje merodavnog prava koje predviđa i naš ZMPP; 3) Samostalne - su one kolizione norme koje ukazuju na merodavno pravo, pri tome nije od značaja kakve tačke vezivanja konkretna norma sadrži već je bitno to da primenom na konkretne okolnosti slučaja norma dovodi do konkretnog merodavnog prava, npr. u pogledu stvarnopravnih odnosa na pokretnim stvarima merodavno je pravo mesta nalaženja stvari; 4) Nesamostalne - su one čija formulacija nije dovoljna da se pomoću njih odredi merodavno pravo, one dopunjuju samostalne kolizione norme tako što sadrže objašnjenja koja utiču na utvrđivanje konkretnog merodavnog prava, nesamostalne kolizione norme se odnose na opšti deo MPP-a i izražavaju stav zakonodavca o opštim institutima MPP-a ( npr. o izigravanju zakona, o kvalifikaciji). - Ako su kolizione norme imperativne prirode njih treba u svakom slučaju primeniti pa i onda ako to nijedna od stranaka ne traži čak i ako obema strankama odgovara da se spor reši po
2
domaćem pravu. Ako su kolizione norme dispozitivne prirode tada ponašanje stranaka, njihovi predlozi mogu da utiču na to da li će sud uopšte da primeni svoje kolizione norme u sporu sa elementom inostranosti. U najvećem broju pravnih sistema kontinentalne Evrope, pa i u našem ZMPP kolizione norme su postavljene kao imperativne norme. 3. PROBLEM KVALIFIKACIJE - Problem je kako da se opredelimo za jednu sadržinu pojma korišćenog u kolizionoj normi između više sadržina koje tom pojmu daju razna prava za koje se dati pravni odnos vezuje, a između kojih će baš koliziona norma odrediti merodavno pravo. Kvalifikacija se vezuje za norme koje indirektno regulišu odnose sa elementom inostranosti, putem određivanja merodavnog prava. Specifične dileme kvalifikacije javljaju se u momentu kada bi trebalo odrediti pravni smisao, pravu sadržinu jednog ili više pravnih pojmova, a merodavno pravo je još nepoznato. Kvalifikacija ima značajne sličnosti sa problemom tumačenja prava. Sukob kvalifikacije javlja se u dva vida: 1) Kvalifikacija pravne kategorije je određivanje pravnog smisla kategorija korišćenih u kolizionim normama, podvođenjem jednog odnosa pod pravu kolizionu normu.Postoji nekoliko naročito osetljivih graničnih oblasti koje su čest izvor problema kvalifikacije: nasledno i obligaciono pravo, materijalno i proceduralno, porodično i imovinsko, razgraničenje kategorija forme od sadržine pravnih poslova. 2) Prilikom kvalifikacije tačke vezivanja još uvek nije jasno kuda vodi odabrana koliziona norma. Od različitih mogućnosti poimanja tačke vezivanja koja nude različita prava zavisi kakvo će biti uputstvo koje daje tačka vezivanja, ako se pod mestom zaključenja ugovora shvata mesto odakle je poslat pozitivan odgovor na ponudu merodavno će biti jedno pravo, ako se shvata gde je ponudilac primio odgovor na ponudu drugo pravo. Postoje nekoliko tačaka koje daju povoda kvalifikaciji: mesto zakljlučenja ugovora, mesto delikta i domicil. - Najači argument u prilog kvalifikaciji po lex fori nalazi se u činjenici da se prilikom kvalifikacije radi o razumevanju kolizione norme, a logično je da se kolizione norme shvataju u sistemu i prema pojmovima onog prava kome pripadaju. - Prva alternativa kvalifikaciji prema lex fori je kvalifikacija prema lex causae, prema pravu koje je merodavno za odnos koji se raspravlja. Najači argument ove koncepcije je da sud može doći u situaciju da traži odgovarajuću domaću pravnu kategoriju za ustanovu koju domaće pravo ne poznaje. - Široku podršku dobija i tumačenje lex causae kod tzv. dvostepene kvalifikacije - na prvoj stepenici se nalazi lex fori dok na drugoj je lex causae. Rabel je uveo u teoriju MPP-a autonomne pojmove koji bi trebalo da se stvaraju međunarodnim sporazumima ili bi ih sud pronalazio putem komparativnih istraživanja. U našoj praksi je preovladalo shvatanje da kvalifikaciju treba vršiti lex fori. 4. PRETHODNO(PREJUDICIJALNO)PITANJE: - Ukoliko je za rešavanje po tužbenom zahtevu u jednoj pravnoj stvari (glavno pitanje) potrebno prethodno rešiti da li postoji neko drugo pravo ili pravni odnos od čijeg rešenja zavisi odgovor na glavno pitanje postavljeno sudu, a predstavlja samostalnu pravnu celinu govori se o prethodnom pitanju. S aspekta MPP-a prethodno pitanje se može definisati kao pravni odnos dispozitiva materijalnopravne norme prava merodavnog za glavno pitanje. - U MPP-u prethodno pitanje se postavlja ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1) Za glavno pitanje, a na osnovu domaće kolizione norme mora biti merodavno strano materijalno pravo, ukoliko strano pravo nije merodavno za glavno pitanje merodavno je domaće pravo; 2) Drugi uslov sadrži u sebi tri poduslova: prethodno pitanje mora u svom činjeničnom stanju sadržavati inostrani element, zatim onon mora biti samostalna pravna celina podobna da se pojavi i kao glavno pitanje ili kao prethodno;
3
3) Materijalnopravni rezultat do kojeg vodi povezivanje sa osloncem na lex fori treba da bude različit od materijalnopravnog rezultata do kojeg se dolazi ako se kao tačka vezivanja usvoji lex causae. - U teoriji i praksi su se izdvojila tri načina rešavanja problema: 1) Jedan broj autora zalaže se za tzv. zavisno povezivanje: merodavno materijalno pravo za prethodno pitanje određuje se primenom kolizione norme prava koje se ima primeniti na glavno pitanje - povezivanje lex causae; 2) Po drugim autorima formula povezivanja je da će se o prethodnom pitanju suditi s aspekta MPP-a na isti način kao da je ono glavno - lex fori; 3) Po trećima u svakom konkretnom slučaju treba vagati interese te se opredeljivati ili za načelo međunarodne ili unutrašnje harmonije. - Prema autorima knjige: unutrašnja i međunarodna harmonizacija se daju pomiriti ukoliko se u svim onim slučajevima u kojima odluka o prethodnom pitanju ulazi u dispozitiv sudske odluke i time obuhvata pravnom snagom prethodno pitanje povezuje zavisno lex causae bez obzira da li taj odnos ulazi u dispozitiv odluke o glavnoj stvari. S druge strane, lex fori se povezuje kada sud po sopstvenoj inicijativi razmatra prethodno pitanje ili kada nisu ispunjeni preduslovi o nadležnosti neophodni za prejudicijalne zahteve stranaka pošto odluka o prethodnom pitanju tada nije obuhvaćena pravnom snagom. 5. UZVRAĆANJE I UPUĆIVANJE NA DALJE PRAVO (RANVOA) - ispitno pitanje - Ovaj problem javio u slučaju Forgo, naime on je bio bavarski državljanin vanbračno dete, živeo je u Parizu ali tamo nije stekao domicil, nakon njegove smrti pojavio se problem sa naslednicima zaostavštine, jer je imao samo pobočne vanbračne srodnike. Francuske kolizione norme upućivale su na bavarsko pravo u celini, dok je bavarsko pravo koje je za tačku vezivanja uzimalo faktički domicil uzvraćalo na francusko pravo, a kako francusko pravo pobočne srodnike vanbračnog deteta ne priznaje kao naslednike na kraju je zaostavštinu nasledila Francuska država. - Postoje tri osnovne pretpostavke da bi ujednom konkretnom slučaju došlo do ranvoa: 1) Načelno-teorijska pretpostavka za renvoa je u tome da se prihvati koncepcija po kojoj kolizione norme upućuju na jedno pravo u celini, a ne samo na materijalne norme tog prava; 2) U konkretnom slučaju kolizione norme države suda i kolizione norme države na čije pravo polazne kolizione norme upućuju, budu različite; 3) Ni različitost kolizionih normi nije još dovoljan preduslov da bi se moglo doći do ranvoa u jednom konkretnom slučaju, potrebno je da postoji i određeni činjenični sklop. - Teoretičari koji se zalažu za ranvoa ističu da se njime izlazi u susret razumnim očekivanjima stranaka, da se izbegava primena prava koje ima slabe veze sa slučajem, a takođe ističu da ne bi bilo logično primeniti strano pravo protivno volji dotične strane države. Putem uzvraćanja dolazi do primene domaćeg materijalnog prava. - Argumenti protiv ranvoa svode se na to da domaći zakonodavac a i sud nisu dužni da se obaziru na to da li je strano koliziono pravao na istom stanovištu da li i ono za isti slučaj predviđa primenu istog prava. Često se naglašava da ranvoa dovodi do začaranog kruga.Ako norme foruma upućuju na strano pravo u celini onda bi se i norme prava do kojeg vode kolizione norme prvoupućenog prava trebale uzeti u obzir u celini. Veliku praktičnu teškoću predstavlja kod ranvoa primena stranog kolizionog prava, time se znatno otežava položaj domaćeg sudije i povećava se neizvesnost oko ishoda spora. Posebne praktične teškoće nastaju kod primene stranih kolizionih normi kod zaključenja braka, s obzirom na to da je ovde izuzetno težak zadatak primene stranih kolizionih normi bio prevaljen na matičara. Uzvraćanje i upućivanje bi predstavljalo očitu protivurečnost kod autonomije volje, tj. u slučajevima kada zakonodavac dozvoli strankama da one svojim sporazumom odaberu pravo koje će regulisati njihov odnos, a da istovremeno prepusti stvarni izbor kolizionim normama sporazumno određenog prava. - U slučajevima kada se prihvata ranvoa ističu se dva rešenja: 1) PING-PONG doktrina (dupli ranvoa) polazeći od pretpostavke da prilikom uzvraćanja i upućivanja sud treba da se postavi u položaj stranog suda, mesto prekida lanca uzvraćanja i
4
upućivanja čini se zavisnim od stanovišta koje prema ranvoa zauzima međunarodno privatno pravo zemlje na koju je prvo uputila domaća koliziona norma; 2) Druga tehnika je tehnika jednog koraka da bi se izbegao začarani krug uvek se čini samo jedan korak u lancu uzvraćanja i upućivanja na dalje pravo, tj. da se primene materijalnopravne norme prava na koje su ukazale kolizione norme stranog prava na koje su prvo uputile kolizione norme foruma. - Prema našem ZMPP koje će materijalno pravo biti konačno merodavno zavisi od toga koje rešenje prihvata koliziona norma strane države i kakav je činjenični sklop, važno je istaći da je naš sud dužan da primeni kolizionu normu strane države bez obzira na to da li koliziona norma strane države upućuje na dalje pravo, nalog da se uzme u obzir koliziona norma strane države nije ograničena na određene oblasti privatnopravnih odnosa, ZMPP je ustanovi ranvoa dao široko polje delovanja. Kod nas je prevagnula teorija jednog koraka , tj. ako dođe do uzvraćanja prihvata se i primenjuje naše domaće pravo. 6. JAVNI POREDAK: - Prihvatanjem principa da će domaći sudovi primeniti one materijalne norme na koje ukaže domaća koliziona norma prihvata se ujedno i priličan rizik, otvara se mogućnost da domaći sudovi i drugi organi primenjuju takve norme koje su duboko protivne osnovnim načelima na kojima se temelji naše pravo. Postoje vrednosti domaćeg poretka koje se ne mogu žrtvovati, od njih se ne može odstupiti ni kada domaća pravila MPP-a prihvataju kompetentnost stranog prava, te osnovne vrednosti i načela predstavljaju javni poredak. Pored izraza javni poredak u našoj literaturi se koristi i izraz međunarodni javni poredak - nedostatak ovog izraza je u tome što može da stvori utisak da je reč o nekoj naddržavnoj ustanovi, iako je to ustanova nacionalnog prava. Pod javnim poretkom se podrazumevaju same osnovne norme domaćeg prava koje se u svakom slučaju moraju zaštititi. Isti termin može da označava i onu instituciju MPP-a koja omogućuje da domaći organ ne postupi po uputstvu domaće kolizione normeili ne prizna stranu odluku koja ispunjava ostale uslove za priznanje, a da bi se zaštitio domaći javni poredak. Pri utvrđivanju granica javnog poretkamoguća su dva pristupa: 1) krug normi koje čine javni poredak jedne države može se nagovestiti jednom opštom klauzulom-apstraktnom definicijom; 2) drugi način je enumeracija onih normi koje obuhvata javni poredak ili pak nabrajanje onih domena u kojima imperativne norme predstavljaju automatski deo javnog poretka. - Položaj imperativnih normi na čisto domaćem planu ne može da se izjednači sa položajem istih imperativnih normi na međunarodnom planu. Javni poredak je svakako uža kategorija od zbira imperativnih normi i obuhvata samo one domaće norme koje štite najosnovnije vrednosti našeg poretka. Od značaja prilikom korišćenja ustanove javnog poretka je i unutrašnja veza, odnosno intezitet veze između konkretnog pravnog odnosa i domaćeg poretka. Treba razlikovati situaciju kada se pravni odnos zasniva u domaćoj državi od slučaja kada je pravni odnos već zasnovan u inostranstvu. U prvom slučaju javni poredak treba šire shvatiti i primeniti ga, ukoliko je reč o priznanju stranih odluka a reč je o pravnom odnosu čiji nijedan elemenat nije vezan za domaću državu ne treba se pozivati na javni poredak, osim ako bi odluka bila suprotna i osnovnim principima međunarodnog opštenja. - Ako stanemo na stanovište da povredu javnog poretka mogu da prouzrokuju samo meritorni efekti strane norme, nameće se zaključak da predmet našeg posmatranja treba da budu uvek konkretne norme stranog prava čija primena dolazi u obzir. Ne bi trebalo otkloniti primenu stranog prava ako konkretno strano pravilo u pitanju nije suprotno domaćem javnom poretku već su suprotne neke druge dobro poznate ustanove, koje su u datom slučaju irelevantne. Postavlja se pitanje šta će se smatrati javnim poretkom u slučaju kada u vremenskom intervalu između nastanka i raspravljanja jednog pravnog odnosa dođe do promene u nekim osnovnim opredeljenjima u domaćem pravu, tj. ukoliko se menja javni poredak, relevantan je samo javni poredak koji važi u momentu kada se odlučuje o tome da li će se primeniti strano pravo i da li će se priznati strana odluka.
5
- Osnovni nedostatak ustanove javnog poretka je u tome što se ni u zakonodavstvima ni u teoriji ni u praksi nisu oformili jasni pokazatelji niti su jasno opredeljene pretpostavke za primenu te ustanove. Organu koji primenjuje pravo stoje na raspolaganju samo veoma uopštena uputstva . Ustanova javnog poretka za MPP predstavlja nužno zlo, dok sa druge strane da ta ustanova ne postoji ni MPP ne bi postojalo. Ako je strano pravo inkompatibilno sa domaćim javnim poretkom, efekat ustanove javnog poretka ogleda se u tome da se odstupa od kolizione norme foruma i otklanja se primena stranog prava, da bi se slučaj rešio lex fori. Ako se ustanova javnog poretka stavlja u dejstvo u postupku preispitivanja strane odluke, njeno dejstvo je veoma jednostavno strana odluka se neće priznati niti izvršiti na domaćoj teritoriji. ZMPP zadržava se na jednoj opštoj klauzuli - ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja. 7. NORME NEPOSREDNE PRIMENE: - Norme neposredne primene su u kontekstu MPP-a i posrednog načina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti norme čija je primena nezavisna od kolizione tehnike. To su norme koje se primenjuju u odnosima sa elementima inostranosti ali mimo osnovnog instrumenta koji u tim odnosima određuje merodavno pravo, tj. mimo kolizione norme. U tom pogledu postoji nesumnjiva sličnost između normi neposredne primene i normi javnog poretka, i jedne i druge će se primenjivati bez obzira na to šta kaže koliziona norma. Do intervencije javnog poretka dolazi nakon što je utvđeno da je merodavno pravo, pravo određene strane države. Za razliku od ove situacije, norme neposredne primene foruma primenjuju se mimo, tj. bez prethodne konsultacije kolizionih normi. Dok je problem javnog poretka pitanje zaštite osnovnih principa domaćeg prava, problem normi neposredne primene je otvoren i u pogledu prava koje je određeno kao merodavno pa i u pogledu normi nekog trećeg prava. Prema Bordašu norme neposredne primene su prinudna materijalna pravila koja na eksplicitan ili implicitan način određuju oblast svoje sopstvene obavezne primene, odnosno nameću sopstvenu merodavnost bez posredovanja kolizionih normi. - Kada se primenjuju norme neposredne primene treba razlikovati tri situacije: 1) ako je norma neposredne primene deo lex fori sud će postupiti po nalogu svog zakonodavca i primeniće normu neposredne primene, čiju primenu zakonodavac traži bez obzira na to koje je pravo merodavno po kolizionoj normi; 2) ako je norma neposredne primene lex causae logično je da se ona primeni jer je deo pravnog sistema čija je merodavnost utvrđena; 3) problem je najsloženiji kada je reč o normama neposredne primene nekog trećeg prava, sporno je da li se norme stranog prava uopšte mogu primeniti ako nisu deo prava merodavnog na osnovu kolizione norme - primer je Haška konvencija o merodavnom pravu za ugovore o posredovanju i zastupanju: Pri primeni ove Konvencije dejstvo prinudnim propisima bilo koje države sa kojojm konkretna situacija ima značajnu vezu,ako se po pravu ove poslednje države ova pravila imaju primeniti, bez obzira na pravo koje bi bilo merodavno po njenim kolizionim normama. 8. IZIGRAVANJE ZAKONA (FRAUS LEGIS) - ispitno pitanje - Ako se vestačkim stvaranjem ili menjanjem činjenice koja je tačka vezivanja neke kolizione norme, postiže primena nekog drugog prava a ne onog koje bi bilo merodavno da do promene nije došlo, reč je o izigravanju zakona u MPP. Subjekti pravnog odnosa preduzimaju ovakve akcije obično radi toga da postignu primenu prava koje je u pogledu njih povoljnije. Svrha izigravanja zakona jeste da se umesto prava koje je bi bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja činjenicom koja predstavlja tačku vezivanja, ishodi primena drugog prava čije će norme dopustiti postizanje takvog efekta koji je različit ili nije dopušten pravilima redovno merodavnog prava. Materijalno pravni efekat za kojim teži fraus legis postiže se oslonom na slovo kolizione norme ali protivno ratio legis te norme. Sankcionisanje fraus legis može da se shvati kao odstupanje od kolizionog pravila odnosno od merodavnog prava pošto se otklanja primena normi onog prava do kojeg koliziona norma normalno vodi, ali se istovremeno može shvatiti i kao zaštita principa na kojima su građena domaća koliziona pravila (npr.Gretha Green i Maria Callas).
6
- Osnovni element kroz koji se ostvaruje fraus legis je promena činjenica koja predstavlja tačku vezivanja kolizione norme. Promena državljanstva ili domicila, izbor naročitog mesta kao mesta zaključenja ili izvršenja ugovora, mesto zaključenja braka, prenošenje pokretne stvari iz jedne države u drugu - nisu po sebi nedozvoljene radnje ali u slučaju fraus legis preduzete su radi postizanja jednog posrednog cilja koji se ogleda u nametanju primene prava koje po redovnim okolnostima ne bi bilo merodavno. U slučaju da se činjenica koja daje sadržaj tački vezivanja simuluje, nije reč o fraus legisu u MPP jer činjenica koja predstavlja tačku vezivanja nije stvorena. Sud će uzeti u obzir tačku vezivanja koja stvarno postoji te ne mora doći do korekcije dejstva kolizione norme kao sto je to slučaj kod funckionisanja fraus legis. Kod izigravanja zakona u MPP pravu tačku vezivanja tj.činjenica koja joj daje sadržaj realno je stvorena, ali sa fraudoloznim ciljem. U teoriji i praksi prihvaćeno je stanovište da namera jeste konstitutivni element fraus legis. Izigravanje zakona se postiže manipulacijom u kolizionom domenu ali su motivi u oblasti materijalno pravnih propisa. Veštačka tačka vezivanja koja se stvara putem stvarne promene činjenice koja joj u konkretnom slučaju daje sadržaj stvara se upravo radi izbegavanja određenih imprativnih normi. Jedna od osnovnih karakteristika fraus legis u MPP je u tome sto se fraudolozna radnja ostvaruje u kolizionoj sferi zloupotrebom mogućnosti koje otvaraju kolizione norme ali su krajnji objekt izigravanja materijalne norme domaćeg prava. - Argumenti koji se ističu protiv sankcionisanja fraus legisa odneli su prevagu u nemačkom i anglo-američkom pravu. Prema vladajućem stanovištu u nemačkom pravu, nema stvarne potrebe za sankcionisanje fraus legis pored ustanove javnog poretka. Engleski sudovi nikada nisu razvili doktrinu zaobilaženja zakona u sukobima zakona, čak ni važnost brakova sklopljenih u Gretha Greenu. U francuskoj, švajcarskoj, španskoj i našoj teoriji stalo se na stanovište da je opravdano sankcionisanje fraus legisa. - Izigravanje zakona u MPP podrazumeva 2 osnovna tipa: 1) prvi tip podrazumeva da se pred domaćim organom nameće primena stranog prava umesto domaćeg, skrećući normalan pravac dejstva domaće kolizione norme putem vestački stvorene tačke vezivanja; 2) drugi tip označava fraudolozno izbegavanje domaćih imperativnih propisa pred stranim organom. U ovom drugom slučaju sankcionisanje fraus legis od strane domaćeg organa treba da se odigra u sferi priznanja tj. nepriznanja dejstva jedne strane odluke a time je u povećanoj meri ugrožena pravna sigurnost jer je reč o aktu koji je već stvoren i proizvodi određene posledice. Kada je reč o veštačkom stvaranju tačke vezivanja da bi se nametnula primena stranog prava pred domaćim organom, sankcionisanje fraus legis sastoji se u tome da se ne uzima u obzir fraudolozno stvorena tačka vezivanja već se primenjuje ono pravo koje bi bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja sa tačkom vezivanja - a to je domaće pravo. ZMPP: ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili drugog saveznog zakona ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja domaćeg prava. Domaća teorija stala je na stanovište da izigravanje zakona valja sprečavati samo ako je putem veštački stvorene tačke vezivanja izbegnuta primena domaćeg materijalnog prava. Takođe je relevantan i subjektivni faktor te će domaći sud otkloniti strano pravo samo ako je merodavnost stranog prava uspostavljena u cilju izbegavanja primene domaćeg prava. ZMPP ne pokriva situacije u kojima se veštački stvorenom tačkom vezivanja utiče na donošenje određene strane odluke te se kod nas ne može postaviti pitanje fraus legis u postupku priznanja i izvršenja strane sudske ili arbitražne odluke. Posledica fraus legisa je u tome što domaći organ neće primeniti ono strano pravo na koje pokazuje fraudolozno stvorena tačka vezivanja već će primeniti domaće pravo koje bi bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja sa tačkom vezivanja. 9. MOBILNI SUKOB ZAKONA (CONFLIT MOBILE) - Pod conflit mobile shvatamo svojevrsnu kombinaciju vremenskih i prostornih sukoba zakona do kojih dolazi kada se protekom vremena menjaju činjenice na kojima se zasniva tačka vezivanja i to na taj način što se vezuju za više pravnih poredaka potencijalno merodavnih prava. Problem je u postojanju promenljivih tačaka vezivanja.
7
Conflit mobile i fraus legis – sličnosti i razlike - ispitno pitanje - Osnovna sličnost između coflit mobile i fraus legis je u tome što problem nastaje promenom činjenice koje tačka vezivanja smatra relevantnim i njihovo vezivanje za drugo pravo. Da bi takva promena predstavljala izigravanje zakona, treba da postoji fraudolozna namera na strani lica koje stvara nove činjenice, zatim da izigravanje ima za cilj izbegavanje domaćih imperativnih materijalnih normi. - Fraus legis se razlikuje od mobilnog sukoba zakona i po posebnim posledicama. Ako su prisutni svi elementi izigravanja zakona dolazi do sankcionisanja te pojave, a ona se sastoji u tome što se ne primenjuje pravo na koje tačka vezivanja ukazuje preko novostvorenih činjenica već se primenjuju materijalne norme prava koje su se htele izbeći. - Nasuprot tome, rešenje conflit mobile ne mora da bude u ignorisanju novostvorenih činjenica. Kod izigravanja zakona ne postoji stvarna dilema oko toga koje bi pravo trebalo primeniti među onima na koje sukcesivno ukazuje tačka vezivanja usled promene relevantnih činjenica. Da bi nastao mobilni sukob zakona treba da postoje minimalni uslovi za primenu više prava za koje se sukcesivno vezuje tačka vezivanja. To znači da u vreme kada tačka vezivanja ukazuje na prvo od prava čija primena dolazi u obzir potrebno je da već postoji pravni odnos koji daje povoda sporu ili barem da postoji jedno pravno stanje iz kojeg se potom rađa sporno subjektivno pravo. - Od conflit mobile valja razlikovati situaciju u kojoj se ne menjaju činjenice ali se menjaju neke norme lex fori i time tačka vezivanja dobija novu sadržinu (npr. kada se menjaju zakonski uslovi sticanja ili gubljenja državljanstva ili domicila). Specifičnost conflit mobile je u tome što se menja jedna koliziono pravno relevantna činjenica koja se pri tome sukcesivno vezuje za više prava i time stvara svojevrsnu sintezu sukoba zakona u vremenu i prostoru. - Kod rešavanja conflit mobile rešenje se izvodi iz teorije stečenih prava ali se u savremenoj doktrini ističu rezerve u pogledu korišćenja ove ideje. - Jedno drugo opšte rešenje polazi od izjednačenja problematike mobilnog sukoba zakona sa pitanjem vremenskog važenja pravnih normi. Nasuprot ideji da se pojedini mobilni sukobi zakona mogu rešiti na bazi istog principa javlja se shvatanje da je ispravnije postaviti posebna pravila za pojedine oblasti u kojima se javlja problem. Ovaj drugi prilaz postaje najefikasniji kada je sam zakonodavac svestan problema te nastoji da i vremenski precizira pojedine tačke vezivanja koje često daju povoda mobilnom sukobu pretvarajući ih iz promenljivih u konstante tačke vezivanja - ovaj metod koristi ZMPP. 10. RECIPROCITET I RETORZIJA - ispitno pitanje - Reciprocitet (uzajamnost) je izraz jedne od opštih ideja koje čine temelj MPP, to je izraz težnje da se osigura ravnopravna saradnja među suverenitetima. Nužna saradnja uz prisustvo principa reciprociteta prerasta u željenu saradnju te je reciprocitet izvor zaštite slabijih. Takvu saradnju teži na neki način da sačuva i pretnja retorzionim merama (merama odmazde), ali sama primena retorzione mere znači napuštanje saradnje. Ustupci koje čine države na račun svoje teritorijalne suverenosti a u cilju međunarodne saradnje treba da budu u načelu uravnoteženi. Kroz uslov uzajamnosti stvara se i određena međuzavisnost prava pojedinih država. - Uslov reciprociteta u pravno tehničkom smislu znači konkretno uslovljavanje primene stranog prava, priznanja strane odluke ili nekog prava stranaca istim postupanjem tangirane strane države prema nasim građanima, našem pravu i našim odlukama. Postaviti uslov reciprociteta i zapretiti retorzijom kao sankcijom u oblasti određivanja merodavnog prava znači: strano pravo na koje ukazuje domaća koliziona norma primeniće se samo u slučaju ako se u dotičnoj stranoj zemlji u simetričnom slučaju primenjuje na naše domaće pravo. - Retorzija je retka pojava u praksi i sama znači odmazdu, a u MPP saradnja pravnih poredaka gradi se pretežno jednostranim akcijama. Retorzionu meru predviđa nas ZON iz 65' prema kome ako zemlja stranog državljanina ostavioca nije priznavala reciprocitet našem građaninu, već je raspravljala po lex fori, naš sud nije bio dužan da zaostavštinu stranog državljanina raspravlja prema lex nationalis ostavioca, već je imao da primeni jugoslovensko nacionalno pravo. - U domenu sukoba jurisdikcija, reciprocitet i retorzija javljaju se pre svega u vezi sa priznanjem i izvršenjem stranih odluka. Najveći broj prava postavlja uslov reciprociteta u 8
pogledu priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka, što čini i naše pravo. Postavljanje uslova reciprociteta ima svog opravdanja i u domenu prava stranaca ali se postavlja pitanje treba li usloviti postojanjem reciprociteta sva prava ili pak samo neka. U uporednom pravu se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranaca reciprocitetom. Ako se reciprocitet traži medju državama od kojih makar jedna obuhvata više pravnih područja reciprocitet je nedeljiv što izvire iz činjenice da je federalna država jedini međunarodno priznati subjekat. Reciprocitet nije kod nas opšti uslov za uživanje svih prava stranaca iz čega sledi da ga treba dokazivati samo ukoliko se on izričito zakonskom odredbom zahteva. Postojanje reciprociteta zahteva se našim pravom u odnosu na državu čije državljanstvo ima pretedent na neko pravo, ili čiji je organ koji je doneo odluku. Ukoliko postupajući organ nikako ne može ni po načelu oficioznost, tj. putem obaveštenja Ministarstva pravde ukoliko ovo odgovori da nema slučajeva u praksi, ni na osnovu dokaza koje podnesu stranke saznati ništa o postojanju reciprociteta ima se smatrati da on postoji. Ovo bez obzira na to kakva je zakonska formulacija uslova reciprociteta - pozitivna ili negativna. Takvim ponašanjem organi ove zemlje čine prvi korak ka uspostavljanju reciprociteta u praksi i korak ka međunarodnoj saradnji. - Vrste reciprociteta: 1) diplomatski reciprocitet nastaje neposrednim sporazumevanjem država na bilatelarnm ili multilateralnom planu. Dve ili više država dogovore se da u međusobnom ugovoru postave principe uzajamnog tretmana građana ili sudskih odnosno arbitražnih odluka zemalja ugovornica. Prava koja se na taj način čine dostupnim mogu biti posebno nabrojana a mogu biti garantovana opštim klauzulama. Postoje 4 tipa takvih klauzula koje u pojedinim ugovorima mogu biti kombinovane: a) klauzula nacionalnog tretmana; b) klauzula materijalne uzajamnosti; v) klauzula neposredne uzajamnosti; g) klauzula najpovlašćenije nacije; 2) Zakonski reciprocitet nastaje donošenjem paralelnih zakona (npr.zakonska uzajamnost između naše zemlje i Švedske u pogledu dostupnosti izvesnih prava strancima;) 3) faktički reciprocitet je kada sticanje određenih prava od strane stranaca nije garantovano ni međunarodnim sporazumom niti paralelnim zakonima ali se faktički obezbeđuje u praksi. Naša teorija i praksa prihvataju stav da je kod sticanja odredjenih prava dovoljan i faktički reciprocitet. 4) formalni reciprocitet kada su stranci kod nas izjednačeni sa domaćim drzavljanima a istovremeno su naši državljani u posmatranoj stranoj državi izjednačeni sa državljanima te države. >Formalni reciprocitet se bazira na principu obostranog nacionalnog tretmana, on garantuje ravnopravnost u tretmanu a ne u specifičnim davanjima, tj. da on isključuje diskriminaciju po osnovu državljanstva, ali ne garantuje punu međunarodnu ravnotežu u pogledu uživanja pojedinih prava. 5) materijalni reciprocitet znači pružiti strancu ona prava koja nas državljanin ima u strančevoj državi.U sistemu materijalnog reciprociteta proizilazi da tretman stranca može biti bolji ili gori od tretmana domaćeg državljanina. Reper koji određuje količinu prava dostupnih strancu je domaći državljanin u inostranstvu i domaći državljanin u državi čije državljanstvo ima pretedent na neko pravo. - Reciprocitet koji tražimo u pogledu prava stranaca da stupaju u privatno pravne odnose i da budu nosioci privatnih prava kod nas je formalni reciprocitet. Prilikom priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka traži se materijalni reciprocitet. - Naša praksa uskraćuje prava strancima tek ukoliko se međunarodni ugovor ne otkaže i diplomatska inicijativa ostane bez rezultata kod diplomatskog reciprociteta. Ukoliko je zakon izvor reciprociteta a strana država uskraćuje neko pravo našim građanima mi bi smo u takvim slučajevima mogli uskratiti ista prava državljanima te zemlje kod nas.
9
11. PRAVNA I POSLOVNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA - ispitno pitanje - Pravna sposobnost podrazumeva svojstvo jednog lica da bude nosilac prava i obaveza. U najvećem broju zemalja pravna sposobnost nastaje rođenjem, a ponegde se zahtevaju dodatni uslovi. U nemačkom pravu zadovoljavajuća činjenica je da je dete rođeno živo, dok francusko zahteva sposobnost za život, a špansko zahteva i 24 h života da bi dete steklo poslovnu sposobnost. Prestanak pravne sposobnosti vezan je za smrt lica ili za njegovo proglašenje za umrlo, dok je koncepcija civilne smrti napustena u savremenom pravu. Takođe različiti tretman u različitim pravnim sistemima uživaju i institut nasciturusa i institut komorijenata (austrijsko pravo prihvata da su umrli istovremeno, a francusko da su pojedinci nadživeli druge). - Pod poslovnom sposobnošću podrazumevamo sposobnost jednog lica da svojim sopstvenim radnjama stiče prava i obaveze. Svi sistemi govore o apsolutnoj poslovnoj sposobnosti i nesposobnosti kao i o delimičnoj sposobnosti i nesposobnosti s posebnim razlikama u pogledu starosnog doba. Najviše zastupljeno shvatanje je da se poslovna sposobnost stiče sa 18 godina, dok u drugim sistemima sa 21 godinom. U nekim južnoameričkim zemljama čak i sa 25 godina. Takođe je i institut emancipacije različito tretiran te u nemačkom i austrijskom pravu dovodi do apsolutno poslovne sposobnosti dok u italijanskom emancipovani maloletnik zadržava kuratora. - Državljanstvo je bitna veza na osnovu koje se određuje pripadnost jednog lica jednoj državi.To je javno pravni odnos između države i lica u kojem lice stiče najširi status tj. dostupna su mu sva prava koja obezbeđuje pravni sistem dotične države za svoje građane. Osnovni način sticanja državljanstva je momentom rođenja, a dopunski - sticanje tokom života promenom državljanskog statusa. Sticanje državljanstva po poreklu ex lege: 1) ukoliko su oba roditelja državljani SCG bez obzira na mesto rođenja; 2) ukoliko mu je jedan od roditelja državljanin SCG a dete je rođeno na teritoriji zemlje; 3) ukoliko mu je jedan od roditelja državljanin SCG a drugi nepoznat ili apatrid i kad je rođeno u inostranstvu. Dopunski način sticanja: 1) obična naturalizacija omogućava sticanje državljanstva svim strancima koji to žele i podnesu odgovarajući zahtev (uslovi: punoletstvo, otpust iz ranijeg državljanstva, ponašanje da će biti lojalan građanin); 2) naturalizacija u specijalnim okolnostima, dostupna je strancima koji su u braku sa licima koji su SCG državljani ukoliko taj brak traje najmanje 3god, i koji imaju odobrenje za stalno nastanjenje i SCG iseljenicima i članovima njihovih porodica; 3) izuzetna naturalizacija dostupna je strancima koji imaju specijalne zasluge za SCG i strancima za koje SCG ima međunarodne ili druge interese. Domaći zakonodavac se opredelio za državljanstvo (lex nationalis) kao za tačku vezivanja kod određivanja merodavnog prava za statusna porodična i nasledna pitanja. - Pod domicilom podrazumevamo stalni dom, odn. domicil ima dva konstitutivna elementa : faktički se sastoji u prisustvu na jednom mestu, dok je voljni element u nameri lica da trajno ostane u tom mestu. Lica koja nemaju poslovnu sposobnost imaju tzv.zakonski domicil u mestu prebivališta njihovih roditelja ili staratelja. I domicil i uobičajeno boravište imaju zajednički element, boravak na određenoj teritoriji. On mora biti konstantan, znatnije dužine ali ne i neprekidan. Kod uobičajenog boravišta postoji navika boravka, a kako ono nije činjenični koncept nije potrebna poslovna sposobnost za njeno sticanje te ga mogu imati i maloletnici. - Naše pravo prihvata lex nationalis kao osnovnu tačku vezivanja u pogledu pravne i poslovne sposobnosti fizičkih lica. Kada je u pitanju pravna sposobnost, državljanstvo je jedina tačka vezivanja. Takodje, lex nationalis je merodavan za pitanje komorijenata u domaćem pravu. Po ZMPP pitanje opšte poslovne sposobnosti rešeno je lex nationalisom ali je dopunjeno sa lex loci actus. Poslovna sposobnost jednog lica ceniće se po normama prava zemlje čiji je državljanin, a ako po tim pravilima to lice ne bi bilo poslovno sposobno, smatraće se ipak poslovno sposobnim ako bi bilo sposobno po pravu zemlje gde je nastala sporna obaveza. Lex loci actus kao dopunsko rešenje dolazi u obzir samo ako je reč o utvrđivanju nečije poslovne sposobnosti u ugovornim odnosima a
10
ne ako je reč o porodičnim ili naslednim. Lex nationalis određuje merodavno pravo u pogledu lišenja i ograničenja poslovne sposobnosti. - Pripadnost pravnog lica predstavlja pravnu vezu između jednog pravnog lica i određene države preko koje te lice postaje titular određenog prava i potpada pod jurisdikciju te države. Po našem pravu ako pravno lice ima stvarno sedište u zemlji po čijem pravu je osnovano, pripada toj zemlji - lex nationalis; ako stvarno sedište pravnog lica nije u državi po čijem je pravu osnovano, ZMPP ukazuje na pomoćna merila: ako po pravu zemlje stvarnog sedišta pravno lice ima pripadnost te države, smatraće se da pripada toj državi, a ako po pravu zemlje stvarnog sedišta pravno lice ne pripada toj državi smatraće se da pripada onoj državi po čijem pravu je osnovano. 12. MERODAVNO PRAVO ZA BRAČNE ODNOSE - ispitno pitanje - U pogledu punovažnog nastanka braka država propisuje uslove, kako materijalne tako i formalne koji imaju za cilj da eleminišu one brakove koji ne odgovaraju nazorima konkretne zajednice. - U pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka uporedno MPP poznaje dva osnovna pristupa pri postavljanju kolizionih normi: prvi pristup određuje kao merodavno pravo zemlje u kojoj se brak zaključuje, a drugi personalno pravo budućih bračnih partnera. Merodavnošću zakona drzavljanstva oba buduća bračna partnera bez obzira da li je jedan od njih domaći državljanin ili oboje imaju strano državljanstvo, zakonodavac izražava očiglednu težnju koja je uperena da se izbegnu šepajući brakovi. - Prema ZMPP u pogledu uslova za zaključenje braka merodavno je za svako lice pravo države čiji je ono državljanin u vreme stupanja u brak. Prema ZMPP u pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka sa elementom inostranosti primeniće se kumulativno nacionalni zakoni verenice i verenika, s tim da je kumulacija distributivna, bez obzira na to da li je samo jedan od verenika strani državljanin ili su to oboje. Pored uslova iz njihovih nacionalnih zakona treba poštovati i uslove koje predviđa naš zakon kao bračne smetnje: postojanje ranijeg braka, srodstvo i nesposobnost za rasuđivanje. - Osnovno koliziono rešenje u pogledu forme braka sa elementom inostranosti je - mesto zaključenja braka izraženo kao lex loci celebrationes. Zakon mesta zaključenja braka je u većini zakonodavstava imperativnog karaktera, ali neka zakonodavstva poznaju i lex nationalis kao alternativno resenje. ZMPP prihvata pravilo lex loci celebrationis. - Merodavno pravo za priznanje brakova zaključenih u inostranstvu određuje se na osnovu maksime: «brak punovažan u mestu zaključenja punovažan je svuda». Diplomatskokonzularni brakovi u MPP smatraju se domaćim brakovima pošto su zaključeni pred ovlašćenim organom domaće države i na eksteritorijalnom delu domaće države. ZMPP navodi uslove: 1) da bi diplomatsko-konzularno predstavništvo moglo pristupiti zaključenju brakova mora za to biti ovlašćeno; 2) da bi brakovi zaključeni pred ovlašćenim diplomatsko-konzularnim predstavništvom bili punovažni u državi u kojoj se nalazi dotično predstavništvo, potrebno je da se ta strana država ne protivi tome, da strana predstavništva na njenoj teritoriji obavljuju aktivnost koja ne spada u redovnu nadležnost tih organa; 3) poseban uslov je da verenica i verenik budu domaći državljani; 4) naše pozitivno pravo dopušta da nas državljanin može da zaključi brak sa licem koje ima strano državljanstvo ukoliko to pitanje nije regulisano međunarodnim sporazumom. - U pogledu poništaja ili utvrđivanja nepostojanja braka sa elementom inostranosti, domaći nadležni organ će primeniti ono pravo prema kojem je brak i zaključen. Na formu braka se primenjuje lex loci celebrationis, a na materijalne uslove se primenjuju kumulativno zakoni zemalja čiji su državljani supružnici. Ako se brak zaključuje pred SCG organom, neki će se materijalni uslovi ceniti prema lex fori.
11
- Određivanje merodavnog prava u pogledu razvoda braka je najdiskutabilnije i izdvojila su se tri rešenja: 1) države common law sistema primenjuju lex fori; 2) lex domicili je drugo osnovno rešenje za razvod braka; 3) lex nationalis kao koliziona norma za razvod braka uživa prednost u odnosu na lex domicli zbog vece pravne sigurnosti. ZMPP je prihvatio rešenje da je za razvod braka merodavno pravo one države čiji su državljani oba bračna druga u vreme podnošenja tužbe. Ako su bračni drugovi državljani različitih država u vreme podnošenja tužbe, za razvod braka merodavna su kumulativna prava obe države čiji su oni državljani. Ako se brak ne bi mogao razvesti po pravu određenom u prethodnoj rečenici, za razvod će biti merodavno pravo SCG ako je u vreme podnošenja tužbe jedan od bračnih drugova imao prebivalište u SCG. Ako je jedan od bračnih drugova državljanin u SCG koji nema prebivalište u SCG, a brak se ne bi mogao razvesti po drugom pravu, za razvod je merodavno pravo SCG. Prema odredbi ZMPP relevantan vremenski momenat prema kome se određuje konkretno merodavno pravo je vreme podnošenja tužbe za razvod braka. Bilatelarne konvencije SCG u slučaju zajedničkog državljanstva bračnih partnera predviđaju primenu lex nationalis na prvom mestu. - Kod dejstva braka u SCG ne propisuju se posebne kolizione norme za lična i imovinska dejstva braka jer se time eleminiše problem kvalifikacije. Unutar imovinskih dejstava braka i zakonski imovinski odnosi i ugovorni imovinski odnosi bračnih partnera ostavljeni su samim bračnim partnerima da odrede merodavno pravo. Prema ZMPP koliziono rešenje za ukupnost dejstva braka je zajednički lex nationalis supružnika, ako ne onda je merodavno pravo države u kojoj oboje imaju prebivalište ili gde su imali poslednje zajedničko prebivalište, kao poslednja mogućnost primeniće se lex fori. - ZMPP zauzima stav u pogledu mobilnih sukoba zakona kada je reč o ugovornim imovinskim odnosima. Merodavno će biti pravo u vreme zaključenja bračno imovinskog ugovora. U bilatelarnim konvencijama SCG dejstva braka su regulisana na sledeći način: kao jedinstveno koliziono rešenje bez razlikovanja između ličnih i imovinskih dejstava postavlja se na prvo mesto zajednički lex nationalis. 13. MERODAVNO PRAVO U POGLEDU OBAVEZE IZDRŽAVANJA - Obaveza zakonskog izdržavanja proističe iz porodičnog odnosa, braka, roditeljstva, srodstva, i cilj joj je davanje od strane jednog lica drugom licu radi podmirivanja potreba za život. Analizom pozitivnih kolizionih pravila koja se odnose na obavezu izdržavanja, razlikuju se: 1) izdržavanje među bračnim partnerima - lex nationalis; 2) izdržavanje u vanbračnoj zajednici - lex nationalis; 3) izdržavanje između roditelja i dece, prva tačka vezivanja je zajednički lex nationalis roditelja i deteta, a zatim slede supsidijarne tačke vezivanja, zajednički domicil roditelja i dece, zatim pravo SCG ako neko od roditelja i dece ima državljanstvo SCG, na kraju lex nationalis deteta. 4) obaveza izdržavanja između usvojioca i usvojenika, primarna tačka je lex nationalis usvojioca i usvojenika, ako nisu državljani iste države, supsidijerna tačka vezivanja je lex domicili, ako je neko od njih državljanin SCG merodavno je pravo SCG, a na kraju lex nationalis usvojenika; 5) obaveze izdržavanja među ostalim srodnicima po krvi i po tazbini koji sadrže element inostranosti, veoma su retki pred našim sudovima, a ZMPP je predvideo kao tačku vezivanja lex nationalis dužnika izdržavanja. 14. MERODAVNO PRAVO ZA NASLEDNO-PRAVNE ODNOSE - U uporednom MPP postoje dva osnovna koncepta pri određivanju merodavnog prava za nasledno pravne odnose.
12
1) Prema jednom konceptu najvažnije je da se na raspravljanje zaostavštine primenjuje jedno pravo bez obzira na to da li se razni delovi zaostavštine nalaze u raznim državama - princip jedinstvene zaostavštine. 2) Pristalice podeljene zaostavštine ne teže za time da se različiti delovi zaostavštine podvrgavaju različitim pravilima, ali prihvataju takvu podelu da bi se mogao uvažiti princip da se na nekretnine primenjuje uvek pravo one zemlje gde se nekretnine nalaze. - U bilateralnim konvencijama SCG koncept jedinstvene zaostavštine imao je jasnu prevagu, ali izuzeci postoje kod ugovora sa Mongolijom i bivšim SSSR, gde je prihvaćen koncept podeljene zaostavštine. - ZMPP kao opšti izvor merodavnog prava za nasleđivanje sa elementom inostranosti predviđa da je za nasleđivanje merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme smrti, ako je ostavilac u toku svog života imao više državljanstava, relevantno je ono koje je imao u momentu svoje smrti. Takođe će se državljaninom SCG smatrati i onaj bipatrid koji pored nekog stranog državljanstva ima državljanstvo i SCG. U pogledu lica koja nemaju državljanstvo (apatridi) lex nationalis kao tačka vezivanja zamenjuje se sa lex domicili, a ako i njega nema - merodavno je pravo apatridovog boravišta. Prilikom primene ovih odredaba treba voditi računa o ranvoa, do uzvraćanja i upućivanja će uvek doći kada propisi strane zemlje čiji je državljanin ostavilac predviđaju da se ima primeniti zakon zemlje u kojoj je ostavilac imao domicil a ostavilac je imao domicil u SCG u vreme smrti ili nekoj trećoj zemlji. Putem ranvoa domaći sud može da dođe u situaciju da na različite delove zaostavštine primenjuje različita prava iako je u SCG prihvacena koncepcija o jedinstvenoj zaostavštini (ZON iz 55' redviđao je retorziju u nedostatku reciprociteta). - Pravo državljanstva ostavioca u vreme smrti je lex cause za nasledno pravna pitanja. Pretpostavke za nasleđivanje su: smrt fizičkog lica, postojanje njegove imovine. Lex cause za nasleđivanje određuje osnov pozivanja na nasleđe, zakonsko ili testamentalno, ili ugovor o nasleđivanju. Lex cause za nasleđivanje određuje pitanja poput kruga lica koja mogu biti pozvana na nasleđe, isključenje od nasleđa, odricanje, itd. ZMPP u pogledu određivanja merodavnog prava za testamentarnu sposobnost uzeo je za tačku vezivanja državljanstvo zaveštaoca. Takođe se i pitanja punovažnosti testamenta procenjuju prema ovom pravu. Lex nationalis ostavioca u momentu smrti određuje sledeća bitna pitanja testamentalnog nasleđivanja: slobodu raspologanja i oblike raspolaganja imovinom za slučaj smrti, ograničenje kruga lica koji mogu biti univerzalni i singularni sukcesori. - Pravo SCG u pogledu forme testamenta preuzelo je pravila Haške konvencije o sukobima zakona u pogledu testamentalnih odredaba (1961). Prema toj konvenciji i ZMPP testament će biti u pogledu forme punovažan ukoliko ispunjava jedan od sledećih prava: 1) pravo mesta gde je testament sastavljen; 2) pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu sastavljanja testamenta; 3) pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu smrti; 4) pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme sastavljanja testamenta; 5) pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme smrti; 6) pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme sastavljanja testamenta; 7) pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme smrti; 8) kada su u pitanju nekretnine, mesto nalaženja nekretnina; 9) ako nije ispunjeno ništa od prethodnih uslova, primenjuje se lex fori. 15. KOLIZIONE NORME ZA STVARNO PRAVNE ODNOSE - ispitno pitanje - Kada je reč o stvarnim pravima na nekretninama, opšte je prihvaćena tačka vezivanja lex rei sitae. Razlog je da su nekretnine deo suverene države, te se ne može dozvoliti da se njihov status procenjuje prema nekom drugom pravu, a ne prema pravu suvereniteta čiji su deo. Sticanje, gubljenje i menjanje stvarnih prava na nekretninama usko su vezani za mesto gde se nekretnina nalazi, te je ovo još jedan od razloga. - Posebne teškoće nastaju kada se radi o stvarnim pravima koje se vezuju za više nekretnina među kojima se na taj način uspostavljaju neke relacije. Kod stvarnih službenosti i susedskih prava
13
problem nastaje ako se povlasno ili poslužno dobro nalazi u različitim zemljama. Merodavno će biti pravo mesta nalaženja poslužnog dobra. - Pokretne stvari, kod njih je lex rei sitae je vladajuće ali ne i jedino koliziono rešenje. Kao alternativa javlja se princip mobilia personam sequuntur (pokretnosti prate ličnost), koji dovodi do primene personalnog prava vlasnika stvari. U nekim pravima u potpunosti ili delimično primenjuje se lex loci actus - pravo zemlje u kojoj se preduzima pravni posao. - Naš ZMPP staje na stanovište i kod pokretnih i nepokretnih stvari za lex rei sitae, on spada među varijabilne tačke vezivanja i dovodi do mobilnog sukoba zakona. Ovim problemom bavio se institut za međunarodno pravo i u svojoj rezoluciji je naveo da conflit mobile nastaje u pogledu stvarnih prava kada se stvar premešta sa područja na kojem postoje uslovi za oformljenje određenog stvarnog prava ili stvarno pravnog dejstva na područje na kojem ti uslovi ne postoje. - ZMPP ne sadrži pravila koja bi postavila koliziono rešenje za slučaj da dođe do promena mesta za nalaženje stvari. Pod stvarima u prevozu, tranzitu, treba podrazumevati robu koja je prevozu i nalazi se na teritoriji države koja nije ni zemlja odašiljanja ni zemlja opredeljenja, ili se nalazi u ničijem prostoru. U ovom slučaju tačka vezivanja je lex loci destinationis. Ova tačka vezivanja posebno je opravdana kad je reč o stvarno pravnim efektima na bazi pravnih poslova koji se zaključuju dok se stvari nalaze u tranzitu. Naš ZMPP takođe prihvata lex loci destinationis. Brodovi, vazduhoplovi imaju državanu pripadnost koja se formira upisom u upisnik brodova, odnosno registar vazduhoplova. Opšte je prihvaćeno u uporednom pravu da je merodavno pravo za stvarna prava brodova i vazduhoplova, njihovo državljanstvo - tzv. zakon zastave. Kod hartija od vrednosti u pogledu stvarnih prava na hartiji, je mesto nalaženja hartije - lex carte sitae. Prilikom određivanja merodavnog prava, za prenos stvarnih prava iz hartije, među kojima poseban značaj imaju konosman i skladišnica, nameće se dilema razdvajanja mesta nalaženja stvari i mesta nalaženja hartije. U našoj teoriji istaknuto je mišljenje da bi trebalo primeniti lex rei sitae. 16. MERODAVNO PRAVO ZA UGOVORE - ispitno pitanje - Pojedina prava poznaju odgovornost za prekid pregovora, ali se razlikuju kako u pogledu osnova odgovornosti tako i u pogledu uslova za njeno nastupanje. U nemačkom pravu osnov odgovornosti za prekid pregovora je ugovorni, dok je u francuskom deliktni. - Na nivou zaključenja ugovora razlikujemo razne vrste ponuda u common law, ponuda na obećanje i ponuda na radnju; mogući izvori sukoba zakona su i bitni elementi ponude i stepen njihove određenosti i vreme obaveznosti. Što se tiče prihvata, različito su regulisani uslovi tj. stepen njihove saglasnosti sa ponudom i stepen razlikovanja. Dalje je pitanje kada se smatra da je ugovor nastao, da li u momentu odašiljanja prihvata ili u momentu njegovog prijema, ili saznanja za njega, U većini prava ugovori mogu biti neformalni ali se za izvesne ugovore predviđa pismena forma. Takođe i tumačenje podleže i različitim metodama i pravilima. Pojedina prava vezuju prelaz rizika za momenat zaključenja ugovora, a druga za prenos svojine. Francusko pravo predviđa da prekomerno oštećenje proizvodi pravo na raskid ugovora dok nemačko ne. - Za učesnike u jednoj međunarodnoj transakciji od velike je važnosti da im budu poznata prava i obaveze, kao i posledice pojedinih radnji. Sigurnost i predvidljivost se mogu postići: međunarodnom unifikacijom materijalnih pravila koja bi regulisala međunarodni promet roba i usluga, ili preciziranjem i razradom kolizionih normi koje će ukazati na merodavno nacionalno ugovorno pravo. - S aspekta unifikacija prava u bilo kom krugu zemalja, može se praviti razlika između: 1) unifikacije materijalnog prava koja dovodi do identičnog sadržaja materijalno pravnih normi u svim zemljama obuhvacenim ovim postupkom, tako da se isključuje sukob zakona. 2) S druge strane unifikacija kolizionog prava ne briše razlike izmedju sadržine materijalnog prava pojedinih zemalja, ali ona dovodi do primene sadržinski iste kolizione norme od strane sudova svih zemalja koje su unificirale svoju kolizionu materiju. - Unifikaciju kolizionog prava izvršila je Haška konvencija o merodavnom pravu za ugovore o međunarodnoj prodaju robe. Više uspeha imali su pokušaji za unifikacijom materijalnog prava
14
kupoprodaje, u Bečkoj konvenciji o međunarodnoj kupoprodaji robe, donetoj od strane UNCITRAL. Na kraju proizilazi da ce kolizioni način regulisanja ugovora sa elementom inostranosti još za dogledno vreme biti značajan instrument. - ZMPP postavlja posebne tačke vezivanja za ugovore, a jednom opštom klauzulom daje opšte rešenje i za ostale ugovore koji nisu poimenično navedeni u zakonu. Postavljeno je i pravilo o autonomiji volje - stranke same biraju merodavno pravo. ZMPP takođe određuje posebne koliziona pravila kod nekih akcesornih poslova: sticanja bez osnova, negotiorum gestio, ili jednostrani pravni posao. U našim bilatelarnim i multilatelarnim konvencijama u minimalnoj meri je obuhvaćena ova oblast. Uz nekoliko normi u međunarodnim sporazumima u oblasti ugovora izvor kolizionih normi kod nas su odredbe ZMPP, a kada je reč o pomorskom i vadzušnom saobraćaju, ZPUP i ZOSOVS. 17. AUTONOMIJA VOLJE - ispitno pitanje - Autonomija volje je tačka vezivanja koja ovlašćuje stranke da učine izbor merodavnog prava koje će se primeniti za regulisanje njihovog ugovornog odnosa. - Najvažniji praktični razlog za prihvatanje u MPP, predstavlja čvrsta tačka vezivanja na koju sud može da se osloni. U načelu, autonomija volje se može koristiti kod svih građanskopravnih i privredno-pravnih ugovora, ali mogu se postavljati i određena ograničenja konvencijama npr. Konvencija o ugovorima o međunarodnom prevozu robe drumom po kojoj ugovorne strane ne mogu primeniti pravila drugačija od normi koje postavlja konvencija. Takođe u MPP stranke kod cesije, zastupništva i posredništva ne mogu da izaberu merodavno pravo koje bi se odnosilo na efekte ovih pravnih poslova prema trećim licima. - Iz načina kako su formulisane kolizione norme ZMPP autonomija volje je isključena kod ugovora koji se odnose na nekretnine. - Ograničenjem autonomije volje na sferu dispozitivnih normi nestaje njen pozitivan efekat u neizvesnosti u pogledu merodavnog prava. Aktivnošću UNCITRAL-a, Međunarodne Trgovinske komore, EU, stvaraju se razni kodeksi opštih uslova, običaja, modela pravila kojima se rešava određeni krug problema te se na taj način određuju prava jedne države kao merodavno pravo. Razlike između izvora prava i inkorporacije pokazuju se i u drugim domenima. U slučaju da je autonomija volje koliziona, izvor prava mogao bi se ograničavati dok kod inkorporacije takvih ograničenja ne bi bilo. Kod inkorporisanog prava izmena njegove sadržine po zaključivanju ugovora ne utiče na prava i obaveze ugovarača. Primena ranvoa je u načelu moguća samo u slučaju usvajanja kolizione koncepcije, a prihvatanje autonomije u vidu inkorporacije ga isključuje. Ograničavanje prava strankama istaknuto u pojedinim zakonima da biraju merodavno pravo samo za ugovore sa stranim elementom održava koliziono pravno shvatanje autonomije. - Drugo pitanje koje izaziva kontroverze je pitanje koneksiteta - veze između izabranog prava i ugovornog odnosa. U principu ne postoje dovoljno jaki razlozi koji bi opravdali uslov koneksiteta. Činjenica da postoji neka povezanost između pravnog odnosa i određene države, ne garantuje još da će pravo te države biti adekvatnije za rešavanje ugovornog odnosa. Izborom merodavnog prava otklanja se neizvesnost u pogledu merodavnih normi i stvaraju se uslovi za lakše sagledavanje i rešavanje nastalih pravnih problema. - U Rimskoj konvenciji zemalja EU o merodavnom pravu za ugovorne obaveze stoji: da se stranke mogu u svakom trenutku sporazumeti da se ugovor prosuđuje prema pravu različitom od onog koje je bilo merodavno, bilo na osnovu ranije izabranog prava prema ovom članu, bilo na osnovu drugih odredaba ove konvencije; promena sporazuma o merodavnom pravu nakon zaključenja ugovora ne utiče na formalnu važnost ugovora kao ni na prava trećih lica. - Autonomija nije nikakav državni nadprincip, već je to ustanova pozitivnih MPP, to znači da se samo postojanje granica autonomija volje utvrđuju pravom države čije se MPP primenjuje a to je država suda - lex fori. - Postoje dva vida autonomije volje: 1) izričita - kada ugovorne strane izričito odrede koje će pravo biti merodavno, i 2) prećutna – kada stranke nisu izričito odredile pravo, ali se iz ugovora vidi koje su pravo imale u vidu.
15
- ZMPP ne govori ništa o voljnoj multiplikaciji merodavnih prava, ali u skladu sa savremenim tendencijama koje se protive ograničavanju autonomije volje valja dozvoliti mogućnost izbora više prava. Sporazum o izboru merodavnog prava ima se ceniti po pravu koje je u ugovoru izabrano kao merodavno i koje će to i biti ukoliko je učinjen izbor valjan. Svaka od ugovornih strana da bi dokazala da je imala pravo da zaključi pogodbu o izboru merodavnog prava može se pozvati na svoje pravo. - Kolizione norme za ugovore u odsustvu autonomije volje - u nedostatku izbora sudovi i drugi organi primene određuju merodavno pravo pomoću supsidijarnih tačaka vezivanja koje su predviđene u kolizionim normama zemlje suda. Lex loci contractus – pravo mesta zaključenja ugovora, je najstarija tačka vezivanja, nju predvija i naš ZPUP, ali kao pomoćnu tačku vezivanja i to na ograničenom domenu. Lex loci solutionis - zakon mesta ispunjenja, predviđen je u našem ZPUP i ZOSOVS kao pomoćna tačka vezivanja. Tokom poslednjih decenija među tačkama vezivanja za ugovore izbio je i domicil dužnika prestacije. Za obaveze prodavca, špeditera, gradjevinara, osiguravača uzima se kao tačka vezivanja njihov domicil (sedište). Princip najtešnje povezanosti je takođe koliziono rešenje, on spada u okvirne tačke vezivanja kod kojih vrednovanje veza pravnog odnosa nije izvršio unapred zakonodavac, već se to prepušta sudiji. Princip najtešnje povezanosti prihvaćen je u anglosaksonskom pravu i u našem ZMPP uz domicil nosioca karakteristične obaveze. - ZMPP je zauzeo stanovište da u odsustvu autonomije volje rešenje treba tražiti u kombinaciji principa najbliže veze i jedne neposredno vezujuće (domicil, sedište) tačke vezivanja. 18. ODREĐIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA MENICU I ČEK - ispitno pitanje - Menica i ček spadaju među najvažnije i najšire korišćene instrumente platnog prometa i kredita, načela formalnosti i strogosti su posebno karakteristična za ove hartije od vrednosti. Menica i ček spadaju u one oblasti za koje imamo posebno razrađene kolizione norme u našem pozitivnom pravu, a to su: menična (čekovna) sposobnost; forma meničnih i čekovnih obaveza; prava i obaveze kod menice. - U pogledu sposobnosti jednog lica da se menično obaveze tačka vezivanja je lex nationalis. Primenjući zakon državljanstva meničkog obveznika, naš sud treba da konsultuje i kolizione norme tog prava. Ako to pravo upućuje na drugo pravo treba prihvatiti takvo uzvraćanje i upućivanje na dalje pravo. - Osnovno koliziono pravilo u pogledu forme meničnih obaveza i radnji za održavanje meničnih prava je locus regit actum - oblici meničnih radnji ceniće se prema pravu države gde su preduzete. Kada je obaveza primljena u inostranstvu između nasih državljana, i nije zadovoljena forma prema pravu gde je obaveza primljena, ali su zadovoljeni uslovi koji u pogledu forme postavlja naše pravo, primeniće se naše pravo i smatraće se da je obaveza preuzeta u punovažnoj formi. Ako sama menica nije punovažno izdata po opštem pravilu locus regig actum, ništa ne može da spase docnije obaveze. Izdavanje menice koje nije punovažno prema locus regit actum, neće onemogućiti punovažnost i docnije obaveze ako prema pravu države gde je preuzeta docnija obaveza važe i docnija i ranija. Pravo države u kojoj je menica plativa merodavno je za prava i obaveze glavnih meničnih dužnika - akceptanta kod trasirane menice i izdavaoca sopstvene menice. Po tom pravu (lex loci solutionis) ceni se i pitanje može li se akcept ograničiti na deo svote, zatim da li je imalac menice dužan da primi delimičnu isplatu ili može to da odbije. Takođe se određuju i mere koje se imaju preduzeti u slučaju gubitka ili krađe menice. Zakon o menici precizira da se pod mestom preuzimanja obaveze podrazumeva mesto gde je dat potpis dužnika. 19. MERODAVNO PRAVO ZA VANUGOVORNU ODGOVORNOST - U oblasti vanugovorne odgovornosti centralni značaj imaju građansko pravni delikti. U pogledu kolizionog regulisanja sticanja bez osnova teorija i praksa suočavaju se sa dve alternative: kondikcijski zahtevi – do neosnovanog obogaćenja će doći ukoliko se plati nepostojeći dug, za
16
restituciju je merodavno pravo koje je merodavno za odnose iz kojih je dug nastao. Ukoliko se radi o postojećem ugovoru kod koga je došlo zbog dovostruke isplate, moguća je i primena lex volontaris ukoliko su stranke koristeći autonomiju volje izabrale merodavno pravo za svoj ugovor. Ukoliko dug nikada nije ni postojao primena lex volontarisa je nemoguća a do merodavnog prava se dolazi na osnovu supsidijarnih tačaka vezivanja. Do merodavnog prava za restituciju dolazi se primenom ZMPP u delu u kome on određuje merodavno pravo za ugovore. - Verzioni zahtevi - pod upotrebom stvari bez poslovodstva treba supstituisati slučajeve u kojima se iskorišćena stvar pretvara u nešto drugo ili prestaje da postoji. U našoj praksi najčešći slučajevi verzije vezani su za upotrebu tuđeg građevinskog materijala, građenja na tuđem zemljištu i neosnovanog korišćenja tuđeg stana. - U pogledu poslovodstva bez naloga po našem ZMPP merodavno je obligaciono pravo zemlje u kojoj je radnja poslovođe izvršena - lex loci actus. ZMPP sadrži i jedno opšte pravilo kojim se određuje merodavno pravo za vanugovorne obaveze - merodavno je pravo zemlje u kojoj su se dogodile činjenice koje su prouzrokovale neku obavezu. - Građansko pravni delikti sa elementom inostranosti su propratna pojava međunarodne razmene dobara i usluga. Kao tačka vezivanja uzima se mesto izvršenja delikta - lex loci delicti commissi. Osnovno rešenje koje prihvata ZMPP je lex loci delicti commissi. Zakonodavac je bio svestan problema lokalizacije delikta - određivanja ovog mesta ukoliko se teritorija na kojoj je do radnje došlo ne poklapa sa teritorijom na kojoj je posledica nastupila. Mesto izvršenja radnje treba određivati in concreto. Ako je radnja pozitivna (commissio) onda je to mesto u kome se nalazio štetnik u momentu njenog preuzimanja. Ukoliko je negativna to je mesto u kome je štetnik imao da dela. Poseban problem može izazvati zahtev za naknadom izmakle dobiti, a ovde se uzima da je posledica nastupila u prebivalištu tužioca. - Kod dislokacije delikta, zakonodavac se opredelio za tzv. teoriju žrtve: primeniće se ono od dva ili više prava u konkurenciji koje je povoljnije za oštećenog. ZMPP odstupa od lex loci delicti u slučajevima kad se štetni događaj odigrao na brodu koji se nalazi na otvorenom moru ili u vazduhoplovu koji leti iznad otvorenog mora ali i iznad neke zemlje. U tom slučaju biće merodavno pravo države kojoj pripada brod ili vazduhoplov. Ako se delikt dogodio u tuđim teritorijalnim vodama ili luci, primenjuje se lex loci delicti. Prema ZPUP u pogledu naknade štete zbog sudara brodova predviđa se: ako se sudar dogodio u obalnom moru ili unutrašnjim vodama neke države, primenjuje se pravo mesta delikta, od ovoga će se odstupiti ako brodovi imaju istu državnu pripadnost ili ako su pravni poretci kojima pripadaju brodovi isti; ako se sudar dogodio na otvorenom moru, merodavan je ZPUP kao pravo mesta suda; ZPUP predviđa nekoliko slučajeva u kojima će se uvek primeniti domaće pravo bez obzira na to što odredbe upućuju na primenu stranog prava. Slučaj je kada su sva zainteresovana lica državljani SCG ili SCG pravna lica, ili kada je jedan od brodova između kojih je doslo do sudara SCG ratni brod ili SCG javni brod. - Haška konvencija o merodavnom pravu za drumske saobraćajne nezgode - lexi loci delicti commissi je zadržan kao osnovno rešenje ali je predviđen veliki broj izuzetaka. Konvencija se primenjuje na vanugovornu odgovornost koja proistekne iz saobraćajne nezgode, a jedan od ključnih pojmova koje koristi konvencija je mesto registracije vozila, te je ta tačka vezivanja ravnopravna sa lex loci delicti commissi. U slučaju odsustva registracije, kao i kada je vozilo registrovano u više država, merodavno će biti pravo zemlje redovnog smeštaja vozila. Konvencija se primenjuje bez obzira na reciprocitet tj. bez obzira da li su se države na nju obavezale. Međutim ne postoji obaveza da se konvencija primeni i na unutrašnje sukobe zakona u SCG - kod nas ovi sukobi se rešavaju na osnovu ZOO. Haška konvencija ograničava svoju primenu i u samom domenu saobraćajnih delikata, ona se ne primenjuje: na odgovornost proizvođača, prodavca i servisera vozila; na odgovornost vlasnika puta ili lica čiji je zadatak održavanje puteva; na odgovornost za postupke drugih lica; ne primenjuje se na regresne zahteve između lica odgovornih za štetu i na subrogaciju u pogledu osiguravajućih društava, zahteva koje postavljaju ustanove soc. osiguranja ili javni fondovi koji daju garantije u pogledu automobilskih šteta. Konvencija prihvata kombinaciju lex loci delicti commissi i mesta registracije vozila, s tim da ulogu osnovnog
17
pravila zadržava lex loci delicti commissi. Da bi došlo do primene prava mesta registracije vozila treba da dođe do sticaja okolnosti koje se mogu podeliti u dve grupe: 1) okolnosti koje se tiču vozila i aktera nezgode - da zahtev postavlja vozač, držalac sopstvenik, žrtva koja je bila putnik i žrtva koja nije bila putnik; 2) okolnosti koje se tiču podnosioca zahteva - u pogledu šteta na stvarima koje se nalaze u vozilu primenjuje se merodavno pravo za odgovornost prema putniku. Na stvarima u vozilu koje ne pripadaju putniku primenjuje se merodavno pravo prema vlasniku vozila. U pogledu štete na stvarima van vozila merodavno je pravo mesta nezgode. 20. PRAVO STRANACA DA STUPAJU U PRIVATNO PRAVNE ODNOSE U SCG
-
ispitno pitanje - Važan dokument predstavlja Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. - Pravo stranaca na brak je u većini država postavljeno kao opšte pravo koje je dostupno strancu pod jednakim uslovima kao i domaćim državljanima. Pravo stranca da bude usvojilac ili usvojenik u SCG nije regulisano odgovarajucim normama. Određeni savezni propisi služe kao posredni izvor iz kojih se može zaključiti da strancima nije uskraćeno pravo da usvajaju niti da budu usvojeni u SCG. Prema odredbama zakona o državljanstvu, stranac stiče državljanstvo SCG u slučaju potpunog usvojenja. Kada stranac želi da usvoji pred SCG organom dete koje ima strano državljanstvo, to pravo se može priznati kao opšte pravo. Kada je usvojitelj domaći državljanin a želi da usvoji stranca, postavlja se pitanje da li potencijalni usvojenik može da bude usvojen po pravu SCG, ukoliko organi SCG imaju osnova da prihvate nadležnost nema nikakvih prepreka. Kada stranac želi da usvoji dete domaćeg državljanina, primenjuje se zakon o braku i porodičnim odnosima gde je za usvojenje potrebna prethodna saglasnost republičkog organa uprave nadležnog za poslove zdravlja i socijalne politike. Pitanje dostupnosti prava stranih državljana da budu staraoci ili štićenici takodje nije regulisano, osim Ugovora o uzajamnom pravnom saobraćaju sa Mađarskom. Pravo stranaca da budu staraoci ili štićenici drugog stranog lica, kao i pravo stranaca da budu štićenici domaćeg državljanina priznaje se kao opšte pravo. 21. PRAVO NA INTELEKTUALNU SVOJINU - Pod intelekutalnom svojinom podrazumevamo dve grupe prava, industrijsku svojinu i autorska prava. - Pod pravima industrijske svojine podrazumeva se: pravo na patent, pravo na uzorak i model, pravo na žig, pravo na trgovačko ime, oznaka porekla proizvoda, know-how. 1) Pod patentom podrazumevamo pravno zaštićeni pronalazak, koji je novo tehničko rešenje određenog problema i ujedno je i primenljiv. 2) Uzorak i model predstavljaju dvodimenzionalni-trodimenzionalni produkt iz sfere dizajna. 3) Žig je znak kojim se roba jednog privrednog subjekta razlikuje od istovrsnih roba drugih, funkcije: označava proizvodjača, čini distinkciju, reklamu. 4) Oznaku porekla proizvoda mogu imati samo oni proizvodi koje karakteriše geografsko poreklo. Zaštita industrijske svojine pretežno je teritorijalnog karaktera, ona se odobrava od strane nadležnog organa tek kada on utvrdi da su ispunjeni uslovi za registraciju. - SCG izvorima prava, pravo na industrijsku svojinu svrstano je u prava uslovljenih formalnim reciprocitetom. Strancima se priznaje pravo na zaštitu kao i SCG državljanima koju mu na osnovu prijave odobrava Zavod za patente ukoliko se i državljanin SCG u strančevoj državi izjednačava sa državljanima te države. Prema Zakonu o patentima, domaće lice ukoliko želi da zaštiti svoj patent u inostranstvu mora prvo da ga zaštiti u SGC. - Na međunarodnom planu materija industrijske svojine regulisana je Pariskom konvencijom o zaštiti industrijske svojine, koja ima univerzalni značaj, dok je zaštita žiga regulisana Madridskim aranžmanom o medjunarodnoh registraciji fabričkih i trgovačkih žigova.
18
1) Pariska konvencija se primenjuje na državljane i pravna lica država potpisnica kao i na domicilijante država potpisnica i lica koja imaju stvarna i ozbiljna industrijska i trgovačka preduzeća u državama potpisnicama - sve zemlje potpisnice formiraju tzv. Parisku uniju. Po Pariskoj konvenciji ne postoji automatizam u registraciji raznih oblika industrijske svojine.Registracija je teritorijalna i prijava se mora podneti u svakoj državi u kojoj se zaštita traži. Ovako registrovan oblik industrijske svojine nije međunarodni i zbog toga on ima nezavisnu pravnu sudbinu u svakoj od zemalja u kojima je registrovan - njegov poništaj ili istek roka zaštite u jednoj od zemalja ne utiče na pravni status u drugim zemljama u kojim uziva zaštitu i dalje. U materiji industrijske svojine vredi maksima prior tempore potior iure - pravo se dodeljuje onom licu koje je nadležnom organu prvo podnelo prijavu u vremenu a računajući vreme astronomski. Svakom licu koje podnese prijavu za neke od oblike industrijskog vlasništva u jednoj zemlji, a nakon toga i u drugoj zemlji Unije računaće se vreme podnošenja prijave u prvoj zemlji ukoliko od podnošenja u drugoj nije došlo u roku od godinu dana za patent ili 6 meseci za žig od datuma podnošenja prve prijave u zemlji porekla. Konvencija garantuje pravo opredeljenja za jedan od dva ponuđena statusa: a) Prvi je status uživaoca minimuma prava, njime su obuhvaćeni pored prava međunarodnog prioriteta, pravo sajamskog prioriteta, pravo na nezavisnost raznih oblika industrijske svojine, pravo na zaštitu zbog uvoza ili neiskorišćavanja. b) Drugi status je nacionalni tretman. Korisniku prava ostaje da se opredeli za jedan od njih koji mu je povoljniji. Za status uživaoca minimuma prava opredeljivaće se pojedini korisnici prava industrijske svojine kojima je povoljniji ovaj tretman od nacionalnog. 2) Madridski aranžman o međunarodnoj registraciji trgovačkih i fabričkih žigova predstavlja pokušaj da se otklone nedostaci Pariske konvencije u principu teritorijaliteta. Ovim aranžmanom formiran je međunarodni biro za zaštitu industrijske svojine sa sedištem u Ženevi. Cilj je bio uspostavljanje mehanizma međunarodne registracije žigova, a do nje dolazi posredstvom nacionalnih administracija. U prijavi se nalazi spisak zemalja u kojim podnosilac prijave traži zaštitu tj. registraciju žiga. Po prijemu prijave, međunarodni Biro je objavljuje u službenom glasilu koje dostavlja svim zemljama članicama, ovim zemljama je ostavljen dalji rok od godine dana da reaguju na objavljenu registraciju: ukoliko joj prigovore, žig se neće smatrati registrovanim u zemlji koja je prigovorila,a u ostalim će biti zaštićen. Madridski žig je dvostruko zavisan: a) njegova međunarodna registracija zavisi od registracije u zemlji porekla; b) njegov poništaj u zemlji porekla vodi gubitku zaštite i u drugim zemljama ukoliko je do poništaja došlo u prvih pet godina od registracije u zemlji porekla, kasniji poništaj nema međunarodno dejstvo. - Autorskim delom smatra se originalna tvorevina ljudskog duha izražena u određenoj formi bez obzira na umetničku ili drugu vrednost. Zakon sadrži exempli causae, spisak autorskih dela : književna, muzička, likovna, pozorišna, itd. Autorsko delo uživa zaštitu od momenta svog nastanka. Subjektima autorske zaštite smatraju se autor i nosilac autorskog prava. Autor je tvorac jednog dela, a lice na koje on poslovima inter vivos ili mortis causae, prenese imovinsko ovlašćenje iz svog prava je nosilac autorskog prava.Sadržinu autorskog prava čine imovinsko pravna i moralno pravna celina. Moralno pravna celinu čine pravo objavljivanja, pravo pokajanja, pravo paterniteta. Imovinska komponenta sastoji se od prava iskorišćavanja i prava sleđenja. Kod nas je ova oblast regulisana Zakonom o autorskom i srodnim pravima, a međunarodni izvori su: Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela i Univerzalna konvencija o autorskom pravu. Da li je pojedinac domaći ili strani državljanin određuje se prema momentu nastanka povrede autorskog prava. Ukoliko se radi o koautorskom proizvodu u kome se kao autori pojavljuju i domaći državljani i stranci, položaj stranaca zavisiće od vrste koautorskog dela. Ukoliko je reč o nedeljivoj koautorskoj tvorevini svi autori imaju nacionalni tretman, ukoliko tvorevina je deljiva svaki autor prati svoju sopstvenu sudbinu. U slučaju sumnje u postojanje uzajamnosti, objašnjenje daje organizacija nadležna za autorska prava - reciprocitet se ne pretpostavlja. Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela obrazovala je Bernsku uniju po kojoj autori ma gde god da su objavili delo u zemlji potpisnice konvencije, imaju isti
19
tretman u svim zemljama unije. Svi autori imaju u zemlji porekla dela nacionalni tretman dok u drugim zemljama unije mogu da odluče između nacionalnog tretmana i konvencijom garantovanog minimuma. U minimum prava spada pravo na zaštitu imovinsko pravne i moralno pravne komponente autorskog prava, i rokovi zaštite imovinskih prava po principi lex loc protectionis. Univerzalna (Ženevska) konvencija o autorskom pravu doneta je pod okriljem UNESCO - ona ne obuhvata lica koja imaju uobičajeno boravište na teritoriji država članica, ali je zemljama članicama ostavljeno da internim propisiima prošire zaštitu i na ta lica. Opšti rok zaštite autora po Bernskoj konvenciji je 50 godina post mortem, a po Ženevskoj 25godina. Ženevska konvencija dozvoljava državama koje zahtevaju neku od formalnosti (deponovanje, registracija, plaćanje takse) da te formalnosti primenjuju i na strance a zahtev će se smatrati ispunjenim ukoliko svi objavljeni primerci dela nose oznaku copy right - po američkom internom pravu po kome se autorska prava priznaju tek posle registracije dela kod Copyright office. Dva najvažnija tela koja se bave zaštitom autorskih prava su UNESCO i WIPO. 22. GRAĐANSKI POSTUPAK SA ELEMENTOM INOSTRANOSTI - Naši sudovi vode postupak preme proceduralnim normama naseg prava, a mogući izuzeci odnose se na materiju izvođenja dokaza po zamolnicama stranih sudova i na postupke pred domaćim arbitražama ukoliko je ugovorena primena stranih procesnih pravila. - Prvi krug pitanja koji iziskuje posebnu regulativu je problematika međunarodne nadležnosti. Potrebno je utvrditi u kojim će situacijama naše pravosuđe biti nadležno za raspravljanje odnosa koji se vezuju za više suvereniteta. Tokom vođenja postupka javljaju se specifični problemi kao što je pitanje saznanja i primene stranog prava na koja je ukazala koliziona norma, saslušanje svedoka kao i izvođenje drugih dokaza u inostranstvu. - ZMPP je osnovni i opšti izvor međunarodnog građanskog procesnog prava , te i normi o međunarodnoj nadležnosti. On se primenjuje uvek osim ako nije derogiran specijalnim zakonom ili međunarodnim ugovorom. Naš Sud je nadležan da raspravlja spor sa stranim elementom kad je to izričito predviđeno odredbama nekog saveznog zakona ili međunarodnog ugovora a može biti međunarodno nadležan ukoliko je mesno nadležan. Druge procesne norme, Van norme međunarodne nadležnosti, koji su izvori međunarodnog građanskog procesnog prava a sadržane su u ZMPP su pravila: o stranačkoj i parničnoj sposobnosti, o međunarodnoj litis pendentio, o relevantnom momentu za ocenu postojanja međunarodne nadležnosti domaćih organa, o aktorskoj kauciji, o besplatnoj sudskoj pomoći, o priznanju stranih sudskih i arbitražnih odluka, o postupku priznanja sudskih i arbitražnih odluka. - Pored navedenog zakona, značajan izvor međunarodnog procesnog prava je i ZPP u kome se sadrže sledeće norme međunarodnog građanskog procesnog prava: opšte pravilo nadležnosti, pravila o mesnoj nadležnosti, pravila o postupku pred arbitražom, pravila o međunarodnoj pravnoj pomoći, pravila o dokaznoj snazi stranih isprava, pravila o jeziku, o dostavljanju u inostranstvo, o punomoćniku za prijem pismena, o punomoćniku stranog državljanina. Pored ZMPP i ZPP dalji izvori SCG medjunarodnog procesnog prava su ZIP, i Pravilnik spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori SCG, takođe SCG je potpisnica brojnih bilateralnih i multilatelarnih konvencija: Konvencija o međunarodnom prevozu železnicom, Haške konvencije o građanskom sudskom postupku, Briselska konvencija o nadležnosti i izvršenju sudskih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima. 23. MEĐUNARODNA NADLEŽNOST - ispitno pitanje - Pod nadležnošću se podrazumeva krug poslova jednog suda koji se prema strankama ispoljava kao dužnost suda da postupi u određenoj stvari. Može biti stvarna, mesna i funkcionalna. - Sukob nadležnosti može biti pozitivan i negativan. Da bi rešila sud koje zemlje je nadležan da raspravlja po tužbi koja počiva na činjeničnom stanju vezanom za inostranstvo, svaka zemlja donosi svoja pravila o tzv. međunarodnoj nadležnosti. Od međunarodne sudske nadležnosti može da zavisi ishod spora jer sudovi svakog pravosuđa polaze od primene sopstvenog merodavnog privatnog prava.
20
- Sud na svoju međunarodnu nadležnost pazi ex officio u toku celog postupka, dok to nije slučaj sa mesnom nadležnošću o kojoj vodi računa po prigovoru stranke. Osnovna sličnost između međunarodne i mesne nadležnosti je u tome što se u oba slučaja radi o teritorijalnom razgraničenju kompetencija. Osnovna razlika je u tome što pravila o međunarodnoj nadležnosti vrše razgraničenja kompentencija država, dok mesna nadležnost se određuje na teritoriji jedne države. ZMPP sadrži posebne norme o međunarodnoj nadležnosti. - Po svome sastavu kolizione norme i norme o međunarodnoj nadležnosti su iste. Kao tačke vezivanja za nadležnost domaćih sudova javljaju se prebivalište, sedište pravnog lica. Norme o međunarodnoj nadležnosti su uvek jednostrane, jedini izuzetak je situacija u kojoj se međunarodna nadležnost reguliše međunarodnim ugovorima. U njima može doći i do uređivanja nadležnosti između sudova država ugovornica. - Primena pravila o direktnoj međunarodnoj nadležnosti rešava se u momentu zasnivanja nadležnosti za presuđenje, da li je jedno pravosuđe uopšte nadležno, ima li pravo i dužnost da postupa u jednoj stvari. Primena pravila o indirektnoj nadležnosti dolazi u obzir nakon donošenja pravnosnažne odluke, kada se postavlja pitanje dejstva te odluke u nekoj drugoj državi. Tada će se primeniti norme o indirektnoj nadležnosti te druge države u kojoj se traži priznanje sudske odluke. Isključiva nadležnost pravosuđa jedne zemlje isključuje nadležnost drugih država. Kod konkurentne nadležnosti postoji osnova za nadležnost domaćeg pravosuđa ali se time ne isključuje nadležnost drugog pravosuđa. - U ZMPP isključiva nadležnost domaćeg suda predviđena je: ako je reč o stvarnopravnim sporovima na nekretninama; u bračnim sporovima ako je tuženi naš državljanin; u sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva ili materinstva ako je tuženi ili dete naš državljanin; kod raspravljanja nepokretne zaostavštine koja se nalazi u SCG; u postupku davanja dozvole maloletniku da stupi u brak ako su oba verenika naši državljani; u postupku proglašenja umrlim našeg državljanina; u postupku u kojem se odlučuje o usvojenju ili o prestanku usvojenja lica koje je naš državljanin; u postupku starateljstva nad našim državljaninom. - Relativna isključiva međunarodna nadležnost postavlja pravilo prema kome može da odlučuje samo domaći sud ali spor mogu da reše i neki drugi nesudski organi - arbitraže. Opšta međunarodna nadležnost je nadležnost jednog pravosuđa za sve vrste sporova i drugih postupaka. Oslonac za opštu međunarodnu sudsku nadležnost je veza sa tuženim. Prebivalište tuženog biće uvek dovoljna osnova za nadleženost domaćeg suda,ako nema prebivalište onda boravište, kod pravnih lica njihovo sedište. Po ZMPP za nadležnost domaćeg suda u sporu protiv stranaca dovoljno je da po pravu strane države čiji je on državljanin postoji reciprocitet. Domaći sud biće nadležan u bračnom sporu iako nisu ispunjene pretpostavke za opštu međunarodnu nadležnost: ako oba bračna druga imaju naše državljanstvo; ako je tužilac naš državljanin ali ima prebivalište u SCG; bez obzira kakvog su državljanstva bračni drugovi ako su imali svoje poslednje zajedničko prebivalište u SCG. - Prorogacija nadležnosti je sporazum stranaka kojim oni određuju sud neke zemlje koji će odlučivati o nekoj njihovoj pravnoj stvari, ugovarajući nadležnost stranke ispoljavaju svoju procesnu autonomiju volje. Sporazum o nadležnosti SCG suda biće valjan: ako je makar jedna od stranaka državljanin SCG, ako se ne radi o pravnoj stvari koja se tiče bračnih, porodičnih i statusnih odnosa. Sporazum o nadležnosti stranog suda viće valjan ako je bar jedan od ugovarača strano fizičko lice ili pravno lice sa sedištem u inostranstvu, ako se ne radi o pravnoj stvari iz oblasti bračnih, porodičnih i statusnih sporova; ako ne posoji isključiva nadležnost našeg suda. Sporazum o međunarodnoj nadležnosti može biti učinjen izričito i prećutno, može biti zaključen posle nastanka spora. Prorogacijom međunarodne nadležnosti pravosuđe jedne zemlje postaje isključivo nadležno za raspravljanje spora za dati pravni odnos. - ZMPP je stao na stanovište da ranije pokrenuta parnica u inostranstvu ima određene procesne efekte, pravna posledica međunarodne litispedencije nije u tome da domaći sud odbaci tužbu, kako je to u unutrašnjoj litispedenciji, već da sud prekine postupak i sačeka dok se donese strana odluka i dok se ne otkloni neizvesnost da li će ta strana odluka biti izjednačena sa domaćim. Postupak se ne prekida ex officio već to sud čini na zahtev stranke. Da bi sud uvažio prigovor
21
međunarodne litispedencije potrebno je: da je ranije pokrenut postupak pred stranim sudom; da je u pitanju spor za koji ne postoji isključiva nadležnost sudova u SCG; da između SCG i zemlje u kojiojo je ranije pokrenut postupak postoji uzajamnost. - Briselska konvencija o nadležnosti i izvršenju sudskih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima primenjuje se u slučajevima kada se u činjeničnom stanju slučaja pojavi element koji sam slučaj vezuje za najmanje dve zemlje EU. Stvarna nadležnost se uređuje samo za postupak priznanja i izvršenja sudskih odluka, ovim se derogiraju nacionalne norme nadležnosti za ovu vrstu zahteva. Međunarodna nadležnost može biti opšta i posebna, posebna za: sporove iz ugovora - po mestu njegovog izvršenja; za izdržavanja - prebivalištu primaoca izdržavanja; o potrošačkim ugovorima - domicil potrošača. Briselska konvencija sadrži norme o isključivoj međunarodnoj nadležnosti: u postupku povodom stvarnih prava-forum rei site; u postupcima za punovažnost ili ništavost konstituisanja kompanija-forum sedišta pravnog lica; u postupku registracije industrijske svojine - sud zemlje registracije; u postupcima izvršenja presude - sud zemlje izvršenja. Po konvenciji prorogacija je sporazum o međunarodnoj nadležnosti, postoje dva režima prorogacije: opšti - važi za sve sporove; poseban - važi za sporove povodom trasta, osiguranja i potrošačkih ugovora. 24. VOĐENJE GRAĐANSKOG POSTUPKA SA ELEMENTOM INOSTRANOSTI -
ispitno pitanje - ZMPP predviđa da je za ocenu nadležnosti domaćeg pravosuđa merodavan momenat kad je parnica počela teći, dostavljanje tužbe tuženome. Takođe, ZMPP sadrži pravilo o ustaljivanju međunarodne nadležnosti. - Pod stranačkom sposobnošću podrazumevamo svojstvo nekog subjekta da može biti nosilac procesnih prava i dužnosti. - Parnična sposobnost je sposobnost stranke da preduzima punovažne procesne radnje u parnici kao i da prema njoj budu preduzete punovažne parnične radnje, koje imaju procesnopravna dejstva. - Merodavno pravo za stranačku i parničnu sposobnost fizičkih i pravnih lica određeno je ZMPP i ceni se prema njihovom lex nationalis, a za pravna lica prema sedištu. - AKTORSKA KAUCIJA: je obaveza polaganja stranca koji se u sporu javlja kao tužilac da položi određeni iznos kao kauciju za obezbeđenje parničnih troškova druge strane - tuženika. Razlog za postavljanje ovog pravila jeste u nastojanjima da se spreče zloupotrebe. Zamislivo je da stranac pokreće spor iz obesti i da ga izgubi jer ga je pokrenuo iz obesti. Zbog pravila o troškovima parničnog postupka moguće je da tužilac time izloži tuženika troškovima koji se ne mogu uvek nadoknaditi bez obzira na to što tuženik dobija spor. Da bi došlo do polaganja kaucije za obezbeđenje parničnih troškova treba da se ispune sledeći uslovi: 1) tužilac treba da je stranac ili lice bez državljanstva koje nema prebivalište u SCG; 2) tuženi može biti svako lice bez specificiranja, ograničavanja; 3) on treba da postavi zahtev za polaganje obezbeđenja. Aktorska kaucija se može tražiti prema stranim pravnim licima. Osiguranje parničnih troškova može tražiti svaki tuženi bez obzira na državljanstvo i prebivalište dominantna je njegova procesna uloga. Tuženi mora postaviti zahtev za polaganje kaucije, o njoj sud ne vodi računa ex officio. Zahtev može biti i usmeno postavljen na zapisnik. Kaucija se daje u depozit kod suda u novcu ili u drugim vrednostima i njome mogu biti obuhvaćeni samo troškovi postupka do pravnosnažnosti, ne i po vanrednim pravnim sredstvima. O zahtevu za kauciju sud odlučuje rešenjem, slobodan je prilikom određivanja visine obezbeđenja, samo je limitiran visinom postavljenog zahteva, ne može se dosuditi više nego što je tuženi tražio. Do donošenja sudskog rešenja tuženi ne mora nastaviti postupak, može se uzdržavati od bilo koje parnične radnje. U slučaju pozitivnog rešenja, ovo se uzdržavanje proteže na vreme do isteka roka koji je sud ostavio tužiocu za polaganje kaucije. Neće postojati obaveza za polaganje kaucije ako se radi o bračnom sporu, o utvrđivanju ili osporavanju očinstva ili materinstva, o sporu koji se odnosi na zakonsko izdržavanje, o tužbenom zahtevu koji se odnosi na potraživanje iz radnog odnosa u SCG, o
22
protivtužbi. Takđe neće postojati obaveza polaganja kaucije ako je strani tužilac iz zemlje u kojoj ni naši državljani ne polažu kauciju kao tužioci - reciprocitet. - Siromaško pravo - ZPP otvara mogućnost našim državljanima da vode postupak da traže zaštitu svojih prava i tada kada za to nemaju materijalnih uslova. Stranka ima pravo da bude oslobođena plaćanja parničnih troškova ako ne bi bila u mogućnosti da snosi te troškove bez štete po svoje nužno izdržavanje ili po nužno izdržavanje svoje porodice. Ovo tzv. siromaško pravo priznaje se strancima koji imaju prebivalište u SCG, neophodno je da se ispuni dodatni uslov -reciprocitet. Stranac bi bio oslobođen od predujmljivanja troškova, mora podneti domaćem sudu uverenje svog nadležnog organa o imovnom stanju isto kao što to moraju domaći državljani, jer se postupak vodi po lex fori. - Svi bilateralni i multilateralni sporazumi koji se odnose na aktorsku kauciju odnose se i na besplatnu sudsku pomoć i obezbeđuju to pravo stranca kod nas. 25. MEĐUNARODNA PRAVNA POMOĆ - Prisustvo stranog elementa u pravnom odnosu u kojem se raspravlja pred međunarodno nadležnim sudom znači da se odnos vezuje za više suvereniteta što veoma često dovodi do toga da određene parnične radnje treba preduzeti na području raznih suvereniteta. - Radnja koja se najčešće obavlja putem pravne pomoći i koja ima najveći značaj u ovoj oblasti je dostavljanje. U sporovima sa stranim elementom dostavljanje dobija poseban značaj i za njega se vezuju i posebne teškoće. Nepravilno izvršeno dostavljanje predstavlja jedan od limitativno nabrojanih razloga zbog kojih se može odbiti priznanje strane odluke. U našem pravu dostavljanje sa elementom inostranosti regulisanu je u principu u ZPP. - ZPP razlikuje tri načina dostavljanja licima u inostranstvu: 1) ako se radi o stranim državljanima ili pravnim licima dostavljanje se obavlja diplomatskim putem; 2) ako se radi o našim državljanima dostavljanje se može obavljati preko našeg konzularnog predstavnika - ako lice kome je pismeno upućeno pristane na takav način dostavljanja; 3) dostavljanje se može obavljati i posebnom punomoćniku za prijem pismena. Komunikacija sa stranim sudom teče, u načelu diplomatskim posredstvom. To znači da će se naš sud obratiti našem republičkom ministarstvu pravde koji će predmet proslediti ministarstvu inostranih poslova, a ministarstvo će dalje predmet sprovesti nadležnom stranom organu za diplomatske poslove, a ovaj će ga ustupiti stranom sudu. Pored diplomatskog načina opštenja sa inostranim organom međunarodnim sporazumima su predviđeni i neki drugi manje komplikovani načini. - Prema Haškoj konvenciji o olakšavanju međunarodnog pristupa sudovima svaka država ugovornica imenovaće jedan centralni organ koji će biti zadužen za prijem molbe za sudsku pomoć. Pored načina opštenja važno je i pitanje jezika. Po Haškoj konvenciji zamolnica za dostavljanje treba da bude sastavljena na jeziku strane države. - Po odredbama ZPP koje se primenjuju u odsustvu posebnog sporazuma sa određenom državom i zamolnica i pismena treba da budu ili sastavljena na jeziku zamoljene države ili propraćena overenim prevodom. U pogledu načina dostavljanja opšte je načelo da zamoljeni sud postupa po svojim propisima a na drugi način može da postupa ako postoji izričit zahtev u tom pravcu, i ako se to ne bi kosilo sa javnim poretkom zamoljene države. - Druge procesne radnje su: izvođenje dokaza, informativno saslušanje stranaka, pribavljanje obaveštenja o oadresama i drugim činjenicama. Procesne radnje za čije je izvršenje zamoljen sud izvodi na način koji je predviđen u domaćim procesnim normama, sem ako je posebno zamoljen da postupi na neki drugi način. Troškove pružanja pravne pomoći snosi po pravilu zamoljena strana polazeći od pretpostavke da će se ti troškovi između dve države međusobno kompenzirati. - Princip suverenosti daje povoda pravnoj pomoći i ujedno postavlja i njene okvire. Suverenost je po svojoj prirodi teritorijalno ograničena te organi jedne države ne mogu voditi postupke na teritoriji druge države. Princip suverenosti ima za posledicu to da je osnovni način vođenja postupka na teritoriji strane države vođenje postupka sa oslonom na pravnu pomoć.
23
- Princip ravnopravnosti u međunarodnoj pravnoj pomoći ostvaruje se prvenstveno pomoću uslova reciprociteta. Uslov reciprociteta je upravo izraz težnje da se osigura ravnopravna saradnja među suverenitetima. - Efikasnost je takođe jedan od principa koji osmišljavaju međunarodnu pravnu pomoć. Jednostavniji i celishodniji oblici organizovanja međunarodne pravne pomoći traže se kako na međunarodnom tako i na unutrašnjem planu. U međunarodnim konvencijama često se smanjuje broj posrednika kroz koje prolazi zahtev za pravnu pomoć što doprinosi brzini. 26. PITANJE IMUNITETA - ispitno pitanje - Krug lica koja uživaju imunitet i granice tog imuniteta određuje međunarodno javno pravo. Poslednjih decenija došlo je do primene pitanja imuniteta države, jer država nastupa kao privredni subjekat. Zato se razvilo mišljenje da nije pravedno da država uživa sve blagodeti međunarodne trgovine, a da ujedno kroz jurisdikcioni i izvršni imunitet uživa zaštitu od sankcija koje pogađaju lica koja se ne pridržavaju normi međunarodne trgovine. Treba razlikovati imunitet od sudske nadležnosti - izuzeće od nadležnosti domaćeg pravosuđa inostranih ovlašćenih subjekata; dok izvršni imunitet štiti od mera izvršenja kao što su plenidba, prodaja imovine. - Pravila o imunitetu diplomatskih i konzularnih predstavnika kao i međunarodnih organizacija postavljena su pravilima međunarodnog običajnog prava i pravilima multilateralnih međunarodnih konvencija. Ovi subjekti uživaju u interesu nesmetanog obavljanja svojih funkcija veoma širok jurisdikcioni imunitet kako od krivičnog tako i od građanskog sudstva. Osnovni izvori su: Bečka konvencija o diplomatskim odnosima; Bečka konvencija o konzularnim odnosima. - Kada je reč o izuzeću od građanskog pravosuđa diplomatskih predstavnika razlikuje se imunitet diplomatskog agenta, te administrativnog osoblja. 1) Diplomatski agenti uživaju imunitet od građanskog sudstva izuzev u slučajevima: a) ako je reč o stvarnopravnoj tužbi koja se odnosi na privatne nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji države prijema; b) u postupku koji se odnosi na nasleđe u kojem se diplomatski agent pojavljuje kao izvršilac testamenta; c) u postupku koji se odnosi na profesionalnu ili trgovačku delatnost koju diplomatski agent obavlja u državi u kojoj je akreditovan. Imunitet uživaju i članovi porodice diplomatskog agenta, ako nisu državljani države u kojoj je diplomatski agent akreditovan. 2) Članovi administrativnog osoblja uživaju imunitet u vezi sa radnjama i poslovima preduzetim u okviru svojih službenih funkcija. 3) Imunitet konzularnih funkcionera i službenika je nešto uže postavljen. Oni imaju imunitet samo u vezi sa obavljanjem konzularnih funkcija, a neće uživati imunitet ako je reč o: a) postupku pokrenutom na osnovu ugovora koji je konzularni funkcioner ili službenik zaključio; b) postupku koji je pokrenulo treće lice za štetu nastalu iz nezgode koju je u državi prijema prouzrokovalo vozilo, brod, vazduhoplov; c) postupku u vezi sa privatnim zanimanjem lukrativnog karaktera koje obavlja konzularni službenik. Izvor ovih prava je Konvencija o privilegijama i imunitetima UN. - Imunitet države - povećano angažovanje države i njenih organa u delatnostima trgovačkog karaktera i međunarodnom tržištu je dovelo do razvoja pojma restriktivnog ili funkcionalnog imuniteta koji uskraćuje imunitet za akte ex iure gestionis. Kao posledica se javila mogućnost da država može da bude tužena pred sudovima druge države od strane subjekata koji nisu državljani tužene države za akte komercijalnog karaktera. Država se može odreći imuniteta što ima za posledicu da se ona može pojaviti kao tuženi u sporu pred sudovima druge države, s tim da odricanje treba da bude izričito, moguće je i prećutno odricanje. U SCG ne postoje posebni izvori u odnosu na imunitet stranih država. Kada je reč o jurisdikcionom imunitetu , država će uživati imunitet samo u vezi sa aktima ex iure imperii-restrikcioni imunitet. Merilo za razlučivanje poslova
24
prepušteno je principima međunarodnog javnog prava. Što se tiče izvršnog imuniteta u pravnoj nauci nije došlo do jasnog napuštanja koncepcije apsloutnog imuniteta. 27. MEĐUNARODNE TRGOVINSKE ARBITRAŽE - ispitno pitanje - Arbitraže su nedržavne institucije za rešavanje sporova koje su im poverile same stranke. Arbitraža nije nestala ni nakon pojave državnog pravosuđa, već postoji paralelno sa sudovima. Oblast koju rešavaju arbitraže je iz međunarodne trgovine. Opštedruštveni interes je slabije zastupljen u onim sporovima koji se rešavaju pred međunarodnim trgovinskim arbitražama. - Prednosti arbitraže: 1) elastični procesni okvir koji u mnogome mogu da oblikuju same stranke; 2) brzina; 3) neutralnost; 4) zbog velikog uspeha i široke prihvaćenosti Njujorške konvencije o priznavanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka, veće su šanse da se van zemlje donošenja prizna i izvrši arbitražna nego sudska odluka. - Negativne strane arbitraže je u tome što stranke same određuju način odlučivanja, te je povećana mogućnost zloupotrebe. - Vrste arbitraža: 1) ad hoc arbitraže stvaraju stranke za rešenje jednog slučaja, imenujući jednog ili trojicu arbitara. To mogu biti poznati pravnici, stručnjaci za spoljnu trgovinu pa i eksperti za neka tehnička pitanja. Ako prihvate da budu arbitri oni će se sastati na mestu koje su odredile stranke; vodiće postupak na način kako su to odredile stranke. Nakon donošenja odluke arbitraža prestaje da postoji i pravno i organizaciono. 2) Institucionalne arbitraže su one arbitraže koje imaju svoju stalnu organizacionu strukturu, tehničke uslove i pravila postupka. Nadležnost ovih arbitraža se takođe uspostavlja voljom stranka kao i kod ad hoc arbitraža - bez sporazuma stranaka ni stalna arbitraža nema nikakve pravne nadležnosti. Veliko je preimućstvo ovih arbitraža u tome što oslobađaju stranke i arbitre brojnih pravno-organizacionih i tehničkih poslova. U novije vreme zapažamo i jednu tendenciju institucionalizacije ad hoc arbitraža. To se postiže na taj način što ugledna udruženja i organizacije kao što su ekonomske komisije UN, Međunarodna trgovinska komora, UNCITRAL formulišu model pravila o ustorojstvu i pravilima postupka arbitraže koje stoje na raspolaganju strankama. Institucionalne (stalne) arbitraže možemo podeliti u dve grupe: a) zatvorene su one arbitraže koje rešavaju samo sporove u kojima se kao jedna strana javlja članica organizacije, udruženje koje je osnovalo institucionalnu arbitražu-trgovačka udruženja, banke, berze, privredne komore; b) Otvorene su nasuprot zatvorenim one institucionalne arbitraže koje takav uslov ne postavljaju kojima se mogu obratiti dve stranke od kojih ni jedna nije članica organizacije ili udruženje pri kome postoje arbitraže. - Pored spoljnotrgovinskih arbitraža u pravom smislu te reči, česta je pojava u međunarodnoj praksi da stranke iznose sporna pitanja pred ustanovu ili ad hoc telo koje je slično arbitraži. Ove ustanove, umesto odluke donose mišljenja, stavove, predloge za rešenje spora. U prvi plan dolaze stručnjaci koji ocenjuju problem koji im je iznesen. Postoje i prave arbitražne ustanove koje donose odluke podobne za prinudno izvršenje, ali koje svoju delatnost ograničavaju isključivo na razmatranje nekog tehničkog pitanja - Arbitražni sud za pamuk u Avru. Značajne su i razne ustanove za koncilijaciju i medijaciju, to mogu biti posebne ustanove ali i vrlo često i redovne arbitraže nude svoje usluge na planu medijacije i koncilijacije. - Arbitražni postupak uređuju sledeće norme: 1) Autnomija volje stranaka - stranačka autonomija je differentia specirfika arbitražnog rešavanja spora. Stranke su slobodne da odrede ko će, gde će i kako će da im se reši spor. 2) Institucionalna pravila nedržavnog porekla - stranke gotovo nikada neće do kraja same da formulišu čitav proceduralni okvir odlučivanja. Postojeći izrađeni model najčešće će se naći u pravilniku neke institucionalne arbitraže. Ako se stranke opredele za ad hoc arbitražu institucionalna pravila ne mogu pružiti oslonac, ali su od pomoći model pravila. Od posebnog su
25
zančaja Arbitražna pravila UNCITRALA koja predstavljaju otvoreni model i koja će se primeniti ako ih stranke prihvate. Pravilnici i model pravila po pravilu ostavljaju i određeni manevarski prostor strankama ostavljajući im da se same dogovore o načinu izbora arbitara, o jeziku postupka, o mestu arbitraže kao i o drugim detaljima. Pravilnik Spoljnotrgovinske arbitraže pri privrednoj komori Srbije predviđa eksplicitno rešenje: Arbitraža može isključiti nadležnosti i kada je ona ugovorena, ako arbitražni ugovor sadrži odredbe koje nisu u skladu sa nadležnostima arbitraže i načelima arbitraže, ako su zahtevi i postupanje obe stranke u toku postupka takvi da onemogućavaju normalno odvijanje arbitražnog postupka. - Državne procesne norme - dispozicije stranaka, institucionalna ili model pravila stvaraju u znatnoj meri samostalan procesni okvir, no državne procesne norme ostaju ipak relevantne. One postavljaju određene granice stranačkoj i institucionalnoj samoregulativi a pored toga pokrivaju i neka pitanja do kojih samoregulativa ne dostiže. Državne procesne norme su nezaobilazne i kada je reč o priznanju i izvršenju stranih odluka, o poništenju domaćih odluka ili kod imenovanja arbitara. Državne procesne norme su najčešće sadržane u posebnim zakonima o arbitraži u zakonima o parničnom postupku, ili pak zakonima o MPP. U našoj zemlji relevantne procesne norme sadrže pre svega ZMPP i ZPP. - Međunarodni sporazumi - međunarodne trgovinske arbitraže ne bi mogle da budu uspešne bez međunarodnih sporazuma koji obezbeđuju da se arbitražni postupak i njen rezultat priznaju i van granica određene zemlje. Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka, Vašinktonska konvencija o rešavanju investiconih sporova između država i državljana drugih država, Ženevski protokol o arbitražnim kaluzulama. Arbitražni postupak treba da zadovolji kako dogovor stranaka tako i imperativne normemerodavnog državnog prava. -Nadležnost - razlikujemo dve vrste arbitražnog sporazuma: 1) Kompromis je sporazum stranka da podvrgnu arbitraži jedan spor koji je već nastao. To je poseban pismeni sporazum, nezavisan od osnovnog pravnog posla među strankama iz kojeg se rađa spor. 2) Kompromisna klauzula je deo glavnog ugovora koji se zaključuje među strankama, ta se klauzula ne odnosi na jedan konkretan spor već na sve sporove koji mogu proizići iz ugovornog odnosa stranka. Stranke se sporazumevaju da sve buduće sporove iz datog ugovora podvrgnu arbitraži. Autonomija arbitražnog sporazuma je najčešće spas za arbitražnu klauzulu jer omogućuje arbitražno odlučivanje i u slučaju kada je galvni ugovor ne punovažan. Sa principom autonomije arbitražnog sporazuma povezan je i princip kompetenz-kompetenz (kompetencija za kompetenciju) čija je suština u tome da su arbitri kompetentni da sami odluče o svojoj kompetentnosti. - Uslovi za punovažnost arbitražnih sporazuma. Naše pravo postavlja sledeće uslove: 1) barem jedna od stranka treba da je inostrano pravno ili fizičko lice; 2) može da se radi samo o takvom sporu u kome bi stranke mogle da se poravnaju, u kojem mogu slobodno da raspolažu svojim materijalno-pravnim ovlašćenjima - uslov tzv. arbitrabiliteta; 3) ne može se zaključiti punovažan arbitražni sporazum ako je reč o sporu za koji je predviđena isključiva nadležnost našeg pravosuđa; 4) određivanje broja arbitara nije uslov punovažnosti arbitražnog sporazuma; 5) pretpostavka za punovažnost arbitražnog sporazuma je i pismena forma. Pismenoj formi je udovoljeno i tada kada se arbitražna klauzula nalazi u opštim uslovima poslovanja, ako oni čine sastavni deo ugovora među strankama; 6) u vezi sa punovažnošću javlja se i pitanje domašaja arbitražnog ugovora. Arbitražni sporazum ne zamenjuje sudsku nadležnost u svim sporovima među strankama potpisnicama sporazuma, već samo u onim sporovima koji su unutar domašaja arbitražnog sporazuma. - Postupak - pravila postupanja određuju ili same stranke ili pak arbitri.Postojeća model pravila a posebno model pravila UNCITRALA pružaju značajnu pomoć pri organizovanju postupka pred arbitražama ad hoc. Merodavna pravila pravnici institucionalnih arbitraža predviđaju uglavnom tri načina dopune normi svojih pravilnika: 1) supsidijarne procesne norme mogu da odrede same stranke;
26
2) može se prepustiti arbitrima da oderede pravila postupka; 3) mogu se primeniti pravila parničnog postupka jedne države, obično države u kojoj se vodi arbitražni postupak. Prema pravilima Arbitražne međunarodne trgovinske komore u Parizu, ako sam pravilnik ne sadrži potrebne procesne odredbe primenjuju se pre svega pravila koja određuju stranke a ako one to ne bi učinile pravila postupka će odrediti arbitri. - Konstituisanje arbitraže - jedan od specifičnih proceduralnih problema koj se javlja u arbitražnom odlučivanju je problem izbora arbitara u slučaju da to ne učine stranke. Ako je reč o tri arbitra stranke se obično dogovore da će svaka stranka imenovati po jednog arbitra, a da će tako izabrani arbitri postići sporazum o trećem arbitru koji najčešće postaje predsednik veća. Do ozbiljnih teškoća može doći i u sledećoj fazi konstituisanja arbitražnog veća ako se dva arbitra određena od stranka ne mogu složiti oko ličnosti trećeg arbitra. U ovakvim situacijama institucionalne arbitraže mogu da nadomeste pasivnost stranka i mogu da odrede i trećeg arbitra. Pravilnici institucionalnih arbitraža predviđaju mehanizme za rešenje ovog problema. Situacija je teža ako je u pitanju arbitraža ad hoc jer u takvim slučajevima ne postoji nikakva kompetentna institucija koja bi mogla sama da odredi arbitre. Moguće pomoćno rešenje predstavlja i imenovanje arbitara od strane suda. Takvu mogućnost predviđa i naš ZPP. - Tok postupka pred spoljnotrgovinskim arbitražama - nakon što je konstituisana arbitraža vodi postupak prevashodno prema pravilniku koji su izabrale stranke. Naša SA pri privrednoj komori Srbije je institucionalna arbitraža koja ima svoj pravilnik. U slučaju da pravilnik ne sadrži odgovarajuće odredbe za rešenje nekog proceduralnog pitanja, primeniće se pravila koje same stranke postave ako to stranke nisu učinile primeniće se doredbe ZPP ako su u skladu sa nadležnostima i načelima arbitražnog postupka. Dopunjavajući odredbe pravilnika stranke nisu sasvim slobodne, one ne bi mogle da postave takva pravila koja ne bi bila spojiva sa principima na kojima funkcioniše SA. Zanimljivo je istaći da pravilnik SA izričito predviđa mogućnost da se postupak pred SA vodi prema model pravilima UNCITRALA. Arbitri se biraju sa liste koju utvrđuje skupština privredne komore Srbije. Arbitri mogu biti naši i strani državljani, ali stranke mogu da predlože arbitra i van liste o čemu odlučuje predsedništvo arbitraže. Predsednik veća može biti samo arbitar sa liste. - Primena materijalnog prava od strane međunarodnih arbitraža - postoje sledeća rešenja: 1) ne razlikuje se od određivanja merodavnog prava pred sudovima, polazi se od kolizionih normi jednog nacionalnog prava, te se primenjuje materijalno pravo one države na koju te kolizione norme ukazuju; 2) kao polazna tačka uzimaju se nenacionalne kolizione norme, kolizione norme koje nisu uzete iz mpp određene države; 3) s oslonom na nedržavni karakter arbitraže javlja se i odlučivanje bez oslona na neko materijalno pravo, pri čemu su suvišne i kolizione norme koje bi odvele do merodavnog materijalnog prava određene države; 4) odlučivanje putem oslona na autonomno pravo međunarodne trgovine teži ka emancipaciji od nacionalnih prava-UNCITRAL; 5) u najznačajnijem broju odluka arbitri koriste istovremeno više metoda u obrazloženju meritornog rešenja. - Primena materijalnog prava od SA - Na osnovu odredaba pravilnika i stavova u našoj praksi mogu se izvući sledeći zaključci: 1) Pravilnik poznaje dva načina odlučivanja: po pravnim normama i po pravičnostipretpostavljeni je način odlučivanja prema pravnim normama; 2) za odlučivanje po pravičnosti potrebno je izričito ovlašćenje stranaka - u praksi SA takvo ovlašćenje je davano malom broju slučajeva; 3) ako arbitri nemaju ovlašćenje da odlučuju prema pravičnosti, primeniće pravne norme-u najvećem broju slučajeva. Pravilnik predviđa tri izvora pravila za donošenje odluke po pravnim normama: sam ugovor, trgovinski običaji, norme nacionalnog prava.
27
- Pravna sredstva protiv arbitražnih odluka: 1) žalba višoj arbitražnoj instanci ili sudu; 2) tužba za poništaj i neka slična pravna sredstva protiv domaće arbitražne odluke; 3) kontrola strane arbitražne odluke u postupku njenog priznanja i izvršenja. Naše pravo poznaje dva pravna sredstva protiv arbitražnih odluka. Domaća arbitažna odluka kod nas proizvodi dejstvo kao i domaća pravnosnažna i izvršna sudska presuda, ali se može napadati tužbom za poništaj. Strana arbitražna odluka ne proizvodi kod nas dejstvo dok ne bude priznata, odnosno proglašena izvršnom od strane našeg suda. - Utvrđivanje porekla arbitražne odluke - pripadnost jedne arbitražne odluke može biti veoma sporna i postoje razna merila o određivanju porekla arbitražne odluke. Shvatanja o odlučujućem značaju personalne veze su manje zastupljena u teoriji i bez većeg odjeka su u praksi. Pokušaj lokalizacije arbitraže pomoću elemenata teritorijalne povezanosti su uvek imali više pristalica. O lokalizaciji arbitražne odluke pomoću zakona arbitraže, tj zakona kojem su stranke podvrgle arbitražni proces. Prema ZMPP stranim se smatraju dve kategorije arbitražnih odluka: koje su donete van teritorije SCG i koje su donete na teritoriji SCG ali pri čijem je donošenju primenjeno procesno pravo strane države. - Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka - na spontano izvršenje odluka u određenoj meri utiče i tzv. korporativne sankcije, mere iza kojih ne stoji državna prinuda, već različita udruženja u pojedinim granama privrede. One ne mogu da obezbede prinudno izvršenje u pravom smislu te reči ali predstavljaju veoma efikasan pritisak na dužnika. ZPP sadrži norme koje govore o uslovima za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka, a postavljena su i neka pravila u pogledu procedure. Strana arbitražna odluka može kod nas da dobije egzekvaturu ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1) potrebno je da arbitraža koja je donela odluku bila nadležna; 2) da je arbitražna odluka pravnosnažna i izvršna - ZMPP je u tom pogledu preuzeo stanovište Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka; 3) poštovanje prava odbrane je uslov koji se javlja kako kod egzekvature sudskih tako i kod egzekvature arbitražnih odluka. Ne može se priznati arbitražna odluka ako je doneta protiv lica kojem nije pružena mogućnost da se brani; 4) neće se priznati strana arbitražna odluka koja bi bila protivna javnom poretku; 5) egzekvatura će se odbiti i ako se dokaže da sastav arbitraže ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa odredbama arbitražnog sporazuma; 6) sledeći razlog za odbijanje egzekvature tiče se situacije kada arbitri prekorače svoja ovlašćenja, tj. kada donesu odluku o pitanjima koje im stranke nisu poverile; 7) egzekvatura se može odbiti i u slučaju kada je izreka arbitražne odluke nerazumljiva ili protivurečna; 8) reciprocitet predstavlja takođe jedan od uslova za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka. - Postupak priznanja stranih arbitražnih odluka - o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka domaći sudovi mogu da odlučuju u posebnom postupku koji se završava rešenjem kojim se priznanje i izvršenje odobrava ili se pak odbija. Protiv rešenja o egzekvaturi može se uložiti žalba višem sudu. ZMPP precizira i to koja dokumenta treba da podnese stranka koja traži priznanje izvršenja strane arbitražen odluke to su: 1) izvorna odluka ili njen overen prepis; 2) izvorni ugovor o arbitraži ili njegov overeni prepis. - Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka prema međunarodnim sporazumima - zaključena su i prilično široko prihvaćena dva multilateralna sporazuma posebno posvećena priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka (Ženevska i Njujorška konvencija o priznanju stranih arbitražnih odluka). NY konvencija sadrži razloge koje sud može da uzme u obzir samo po inicijativi stranke koja se protivi izvršenju, teret dokazivanja je na strani koja se protivi prizanju, razlozi navedeni su uglavnom ono isti razlozi koji su navedeni u našem ZMPP. Tri razloga koja nisu navedena u NY konvenciji:
28
1) postojanje isključive nadležnosti suda SCG u istoj stvari; 2) odsustvo reciprociteta; 3) nerazumljivost ili protivurečnost izreke. To znači da sud SCG ne bi mogao da obije priznanje sa pozivom na jedna od ova tri razloga ako je odluka poreklom iz zemlje koja je ratifikovala konvenciju. Konvencija sadrži razloge koje sud može da uzme ex officio, tj. bez inicijative predloga protivnika za priznanje i izvršenje. Priznanje i izvršenje se mogu odbiti ako sud utvrdi da se spor ne može podvrći arbitraži ili da odluka vređa javni poredak. NY konvencija nije postavila međunarodne standarde arbitrabilnosti i javnog poretka. - Poništaj domaće arbitražne odluke - pored protivljenja priznanju i izvršenju, tužba za poništaj je drugo moguće pravno sredstvo protiv arbitražnih odluka. U SCG dejstvo domaće arbitražne odluke nije uslovljeno nikakvom sudskom proverom ex officio. Odluke SA su pravnosnažne i izvršne čim su donete a klauzulu pravnosnažnosti i izvršnosti stavlja sama SA. Dejstvo domaće arbitražne odluke nije prema toma uslovljeno nikakvom kontrolom, ali postoji mogućnost da se domaća arbitražna odluka napada tužbom za poništaj. Takva se tužba može podneti sudu u roku od 30 dana od prijema arbitražne odluke. Ako je stranka docnije saznala za razloge za poništaj rok od 30 dana počinje teći od dana saznanja razloga za poništaj. Objektivni rok je 1 godina. Razlozi koje navodi ZPP su sledeći: 1) poništiće se arbitražna odluka ako nije zaključen arbitražni sporazum ili ako je zaključen ali nije punovažan; 2) povreda odredaba arbitražnog sporazuma ili pak odredaba ZPP u pogledu sastava arbitraže ili u pogledu postupka; 3) odluka se može poništiti zbog nedostatka obrazloženja kao i ako odluka nije potpisana na način kako to predviđa ZPP; 4) odluka se može poništiti ako je arbitraža prekoračila svoja ovlašćenja, ZPP ovde nije usvojio fleksibilniju varijantu koju prihvata ZMPP tj. da se zadrži na snazi onaj deo odluke u kojem nije došlo do prekoračenja; 5) arbitražna odluka će se poništiti ako je dispozitiv odluke nerazumljiv ili protivurečan; 6) poništiće se odluka kojom se stranka osuđuje na činidbu koja po zakonu nije dozvoljena ili je zabranjena; 7) postojaće osnova da se poništi odluka ako postoji neki od razloga za ponavljanje postupaka prema ZPP. 28. PRIZNANJE I IZVRŠENJE INOSTRANIH SUDSKIH ODLUKA - ispitno pitanje - Pod odlukom koja je podobna da se prizna u SCG podrazumeva se odluka stranog suda i odluke drugih nesudskih stranih organa koje su po svom statusu i dejstvima izjednačene sa sudskim i to po pravu države kojoj pripadaju.Odluke koje se mogu priznati: sudsko poravnanje, konstitutivne, deklaratorne, kondemnatorne, delimične, dopunske, zbog izostanka, presude na osnovu priznanja, međupresuda, privremena mera stranog suda. - Priznati i izvršiti stranu presudu kod nas, znači prihvatiti je kao pravnosnažnu odluku i izjednačiti je u dejstvima sa domaćim odlukama. Interesi međunarodnopravnog saobraćaja govore u prilog da se sudskim odlukama prizna dejstvo i van države čiji su ih sudovi doneli. Automatsko priznanje svake strane odluke moglo bi da ugrozi suverenost domaće države i moglo bi da nametne solucije koje su nespojive sa principima na kojima se temelji domaći pravni poredak. Danas ne postoji nijedna država u kojoj bi se do krajnjih konsenkvenci udovoljilo samo jednoj od suprotstavljenih grupa interesa i obzira. - Sistemi priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka: 1) Ograničene kontrole - najšire prihvaćen i prihvata ga i naše pravo. Suština je u tome da se omogućuje izvesna kontrola strane odluke, ne prihvata se odluka stranog organa bezuslovno, ali je ta kontrola ograničena, preispitivanje se može vršiti samo u pogledu taksativno navedenih pitanja koja su uglavnom procesnog značaja.
29
2) Neograničene kontrole - preispitivanje strane odluke neće se zadržati na formalnoj strani strane odluke, već će se preispitati i kvalitet utvrđenog činjeničnog stanja i primenjeno materijalno pravo. 3) Sistem revizije iz osnova, po meritumu, dozvoljava da se vrši preispitivanje inostrane presude u istoj širini kao i kod sistema neograničene kontrole, postoji i mogućnost da se strana odluka preinači. 4) Prema sistemu prima facie evidens pred sudom koji odlučuje o priznanju vodi se nov postupak koji započinje tužbom actio rei iudicati, isključen je prigovor presuđene stvari,a strana odluka se smatra kao dokaz na prvi pogled. 5) Sistem nepriznavanja - pripadaju sva ona prava u kojima se u načelu ne mogu priznati i izvršiti strane sudske odluke, sem ako međunarodnim ugovorom nije drugačije predviđeno. - ZMPP navodi pretpostavke za priznanje strane sudske odluke, izjednačenje strane pravnosnažne sudske odluke sa domaćom. Izvršenje strane sudske odluke vezuje se za iste pretpostavke koje se traže za priznanje strane sudske odluke, plus pretpostavka svojstva izvršnosti. Pored ZMPP izvore relevantinih propisa predstavljaju i brojne bilateralne kao i neke multilateralne konvencije:Ženevska konvencija o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom, Bečka konvencija o građanskoj odgovornosti za nuklearne štete, Briselska konvencija o intervenciji na otvorenom moru za slučaj nesreće. - Primenu jednakih merila na simetrične situacije u zemlji, odnosno u inostranstvu nazivamo bilateralizacijom. ZMPP u velikoj meri koristi tehniku bilateralizacije - strani sud koji je doneo odluku bio je nadležan kada je svoju nadležnost zasnovao na način na koji se može zasnovati i nadležnost domaćeg pravosuđa. Odstupanje od principa bilateralizacije posebno je opravdana ako idu u pravcu olakšanja priznanja. Bilateralizacija se napušta u pogledu međunarodne nadležnosti u pogledu statusnih odluka, donekle u pogledu reciprociteta, a da bi se proširio krug slučajeva u kojima se može priznati strana odluka. Strana sudska odluka izjednačuje se sa odlukom suda SCG i proizvodi pravno dejstvo u SCG samo ako je prizna sud SCG. - Uslovi za priznavanje stranih odluka u SCG: 1) Međunarodna nadležnost suda koji je doneo odluku - prema ZMPP priznaće se nadležnost stranog suda u svakom slučaju sem ako je strani sud postupio u sporu za koji je isključivo nadležno domaće pravosuđe.ZMPP postavlja pravilo da u bračnim sporovima pod određenim uslovima ni isključiva nadelžnost domaćeg suda ne predstavlja prepreku za priznanje odluke stranog suda, ako sam tuženi traži priznanje odluke, ili ako traži tužilac a tuženi se tome ne protivi. 2) Pravnosnažnost odnosno izvršnost strane sudske odluke. 3) Poštovanje prava odbrane - znači proveru da li je lice protiv kojeg je doneta odluka uopšte dobilo pansu da aktivno učestvuje u postupku. 4) Odsustvo domaće pravnosnažne odluke u istoj stvari - prema ZMPP ne može se priznati strana sudska odluka ukoliko u istoj stvari postoji domaća pravnosnažna odluka. 5) Odsustvo renije započetog postupka pred SCG organom u istoj stvari - sud u SCG zastaće sa postupkom priznanja do okončanja po tužbi u istoj stvari koji je pokrenut ranije pred SCG sudom nego pred stranim sudom. 6) Uzajamnost - da bi se strana odluka priznala trebalo bi da postoji uzajamnost između države u kojoj je odluka doneta i SCG. Reciprocitet koji se traži treba da je materijalni , formalni ne dolazi u obzir. 7) Pretpostavljeni reciprocitet - prema ZMPP postojanje uzajamnosti u pogledu priznanja strane sudske odluke pretpostavlja se, dok se suprotno ne dokaže, a u slučaju sumnje u postojanje te uzajamnosti, objašnjenje daje nadležni organ za pravosuđe. Izuzeci od uslova reciprociteta prema ZMPP: a) nepostojanje reciprociteta nije smetnja za priznanje strane odluke, ako je reč o odluci donetoj u bračnom sporu ili u sporu radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva ili materinstva; b) nepostojanje reciprociteta ne predstavlja preprreku ako priznanje strane odluke traži SCG državljanin;
30
c) reciprocitet se ne postavlja kao uslov ako se strana odluka odnosi na lično stanje državljanina države porekla odluke. 8) Poštovanje javnog poretka 9) Posebna pravila o priznanju odluka koje se tiču statusa - ZMPP postavlja određene posebne uslove u pogledu statusnih odluka, ovim posebnim normama u nekim slučajevima se olakšava a u nekim otežava priznanje. 10) Posebni uslovi u pogledu statusnih odluka koje se tiču ličnog stanja SCG državljana - pojačani vid kontrole postoji ako bi za statusne odluke državljana SCG bio nadležan sud u SCG, u ZMPP usvojen je princip ekvivalencije-strana odluka se može priznati i ako pri njenom donošenju nije primenjeno SCG već strano pravo, ako ta odluka bitno ne odstupa od prava SCG koje se primenjuje na takav odnos. 11) Posebni uslovi u pogledu odluka koje se tiču statusa državljana države porekla odluke - u takvim slučajevima ZMPP ne insistira na uslovima nadležnosti,javnog poretka i reciprociteta, već proverava da li su ispunjeni uslovi koji se tiču pravnosnažnosti. 12) Posebni uslovi u pogledu odluka koje se tiču statusa državljana trećih država ZMPP postavlja uslov da će se strana odluka priznati samo ako ispunjava usloveza priznanje koji su postavljeni u pravu države o čijem državljaninu se radi. 13) Priznanje odluka stranih sudovakoje su donesene u postupku prinudnog poravnanja ili stečaja - protiv dužnika koji ima sedište odnosno prebivalište u SCG priznaju se pod uslvoima predviđenim za priznanje stranih sudskih odluka po pravu SCG. - Postupak priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka po SCG pravu - ZMPP nije izričito normirao da se postupak vodi po pravilima vanparničnog postupka. Za raspravljanje u prvom stepenu su nadležni okružni sudovi, ZMPP reguliše pitanje mesne nadležnosti. Postupak se pokreće zahtevom za priznanje, a okončava se rešenjem o priznanju. Priznanjem se strana odluka izjednačava sa SCG odlukom. Postupak se pokreće po načelu dispozitivnosti, a za njegovo pokretanje ovlašćene su samo stranke iz postupka pred stranim sudom. Ukoliko se protivnik predlagača ne odazove pozivu, postupak se nastavlja. U postupku dolazi do izražaja sistem ograničene kontrole sudkse odluke, u materijalnopravnu stranu olduke se ne ulazi osim kada to zahtevaju smetnje priznanja. Rešenje o priznanju deluje erga omens i mora biti obrazloženo. Protiv odluke dozvoljena je žalba u roku od 15 dana. Ako je o priznanju strane odluke rešavano kao o glavnoj stvari, odluka suda obavezuje sve druge organe, ako to nije slučaj svaki sud može o priznanju rešavati kao o prethodnom pitanju. Ukoliko je o priznanju strane sudske odluke u SCG doneto posebno rešenje, strana se odluka, kada je kondemnatorna u potpunosti izvršava kao domaća po pravilima ZIP. - Pravila Briselske konvencije o nadležnosti i izvršenju odluka u građanskim i trgovačkim stvarima - osnovni princpi na kojima se ova konvencija zasniva: 1) princip liberalizacije pravila o indirektnoj međunarodnoj nadležnosti - da je odlukadoneta od strane međunarodno nadležnog suda, a po kriterijumima prava zemlje priznanja; 2) princip slobode zasnivanja direktne međunarodne nadležnosti - svaka odluka doneta u jednoj od zemalja potpisnica Konvencije ima se priznati. Po Briselskoj konvenciji može se odbiti priznanje zbog: povrede javnog poretka, efekta res iudicata, povrede međunarodne nadležnosti. 29. DOKAZNA SNAGA JAVNIH ISPRAVA - Da bi organ priznao dokaznu snagu stranim javnim ispravama neophodno je da one ispunjavaju uslove predviđene Zakonom o legalizaciji isprava u međunarodnom prometu. Zakon propisuje i postupak kada javna isprava koju je izdao organ SCG treba da bude upotrebljena u inostranstvu. ZPP definiše javnu ispravu kao ispravu koju izda državni organ, organizacija koja ima javna ovlašćenja i druga isprava ako je posebnim propisom izjednačena sa javnom ispravom. Za javnu ispravu važi pretpostavka da je istinito ono što se utvrđuje ili određuje u ispravi pretpostavka je oboriva. Za privatne isprave overene od strane nadležnog organa ne važi zakonska pretpostavka o istinitosti njihove sadržine, već se overom potvrđuje autentičnost potpisa lica koja su privatnu ispravu izdala ili sastavila. Stranoj javnoj ispravi priznaće se dokazna snaga pod uslovom
31
da se i u zemlji čiji je organ izdao ispravu, ispravama SCG priznaje dokazna snaga-faktički reciprocitet. Reciprocitet se predpostavlja te organ pred kojim se pitanje postavlja neće tražiti dokaze o ispunjenosti ovog uslova.Ukoliko je pitanje priznanja dokazne snage stranih javnih isprava uređeno bilateralnim ili multilateralnim ugovorom kji je naša zemlja ratifikovala postoji diplomatski reciprocitet. - Legalizacija javne isprave izdate u inostranstvu mogu se upotrebiti u SCG samo ako su overene na propisan način.Zakon o legalizaciji stranih javnih isprava predviđa dva sistema legalizacije: 1) Zakonska legalizacija: kada strana javna isprava potiče iz zemlje sa kojom je SCG zaključila konvencije o međunarodnoj pravnoj pomoći, građanskom sudskom postupku primenjuje se redovan postupak legalizacije. Javen isprave izdate u inostranstvu mogu se upotrebiti u SCG samo ako ih je overilo Ministarstvo za inostrane poslove, odnosno diplomatsko konzularno predstavništvo SCG u inostranstvu.Po pravilu stranu javnu ispravu će overiti diplomatskokonzularno predstavništvo u SCG zemlji čiji je organ izdao ispravu. Prethodno ta isprava mora biti overena u postupku predviđenim unutršnjim propisima te zemlje. Inostrane javne isprave ne podležu overavanju ako po osnovu uzajamnosti ni javne isprave SCG ne podležu overavanju u državi čija isprava je u pitanju. Ako organ kome je inostrana javna isprava podneta posumnja u njenu verodostojnost, može zatražiti od Ministarstva za inostrane poslove da proveri da li je ispravu izdao organ koji je u njoj označen, zahtev se upućuje preko republičkog organa uprave nadležnog za poslove pravosuđa; 2) Režim Haške konvencije - Haška konvencija o ukidanju potrebe legalizacije stranih javnih isprava pojednostavljuje postupak legalizacije. Potrebno je samo da ovlašćeni organ zemlje izdanja stavi poseban pečat apostil koji sadrži podatke na francuskom jeziku o zemlji i organu koji je izdao, odnosno overio ispravu. Haška konvencija se odnosi na sledeće isprave: isprave koje je izdao organ pravosuđa, administrativne isprave, isprave koje je izdao ili overio javni beležnik, službene isprave. Haška konvencija se ne primenjuje na isprave koje izdaju diplomatsko-konzularni predstavnici i administrativne isprave koje se odnose na carinske i trgovačke poslove. Za njih je posebnim konvencijama predviđen postupak legalizacije, odnosno oslobađanja od nje. - Overa javnih isprava SCG radi upotrebe u inostranstvu - overiće se samo ako zakon zemlje u kojoj će se isprava upotrebiti zahteva overavanje. Ukoliko isprava treba da bude upotrebljena u zemlji sa kojom SCG nema konvencijski režim, postupak overe je složeniji. Isprave izdate od strane lokalnih organa uprave i organizacije koja vrše javna ovlašćenja najpre overava opštinski sud na čijem području se nalazi njihovo sedište. Pečat i potpis predsednika suda ili sudije koga on odredi, overava republički organ uprave nadležan za poslove pravosuđa (nadovera).Tako overene isprave podnose se na konačnu overu Ministarstvu za inostrane poslove. Javne isprave koje izdaju organi državne zajednice, republički i pokrajnski organi i organizacije neposredno overava Ministarstvo za inostrane poslove. Ukoliko isprava treba da bude upotrebljena u državama koje su članice Haške konvencije, overu apostilom vrši opštinski sud ili republički organ uprave nadležan za poslove pravosuđa. Opštinski sud može overiti samo isprave koje su izdali organi i organizacije koje imaju sedište na području tog suda. Republičko ministarstvo pravde može overiti isprave ma kog organa i organizacije koji imaju sedište na teritoriji republike.
32
